Земље бивше Југославије

ПОДРУЧЈЕ бивше Југославије препознатљиво је по задивљујућој разноликости. Окружење у ком се налази — на североистоку Средња и Источна Европа, на југу Грчка и Турска, а на западу Италија — довело је то тога да се ту преплићу различите културе, језици и религије. Међутим, име Југославија у многима буди успомене на ратове и сукобе. Од убиства надвојводе Франца Фердинанда 1914. године до етничког чишћења у новије доба, на овом делу Балканског полуострва било је мало мирних периода. Док су се народи с тог подручја борили да стекну независност, републике су постајале државе. На крају се Југославија распала и сада се на њеној некадашњој територији налазе Босна и Херцеговина, Македонија, Србија, Словенија, Хрватска и Црна Гора.

Из тог вртлога политичких, етничких и верских сукоба изронила је изузетна прича — запис о љубави, јединству и поверењу. Јеховини сведоци су се издигли изнад предрасуда и непријатељства које је потресало Балкан. Њихово јединство упркос различитом пореклу резултат је њихове верности једном вишем облику владавине — Божјем Краљевству.

ПОЧЕЦИ

Како је Јеховин народ почео да проповеда на овом подручју? Наша прича почиње с младим берберином по имену Франц Бранд, који је рођен у Војводини. У потрази за послом, отпутовао је у Аустрију  где је упознао истину. Када се 1925. вратио у свој родни град, наставио је да је преноси другима. Придружио се малој групи која је читала и проучавала библијску публикацију Студије Писма, коју су им послали рођаци из Сједињених Држава.

Чланови групе су схватили да треба да проповедају и превели су на српски две брошурице у којима су била објашњена библијска учења. Нажалост, пре него што су почели да их уручују људима, посетио их је један утицајан брат који се окренуо против организације и одвлачио друге за собом. Успео је да убеди све у тој групи, осим Франца, да напусте Истраживаче Библије.

Франц се затим преселио у Марибор и запослио се у берберници Рихарда Тауца. Сведочио му је и он је прихватио истину. Њих двојица су користили берберницу као базу за проповедање и постали су познати као „брице библијаши“. Муштерије су пажљиво слушале док су им сведочили — нико није желео да се помери или нешто каже док му је оштра бритва прелазила преко лица! Међу њиховим муштеријама били су политичар Ђуро Џамоња и власник радње за поправку писаћих машина, Рудолф Кале. Обојица су брзо напредовали и ускоро се крстили. Ђуро је престао да се бави политиком и помогао је да се оснује удружење „Светионик“, што је био званичан назив Удружења истраживача Библије за Краљевину Југославију. То правно тело омогућило је браћи да слободно проповедају и одржавају састанке.

 „ФОТО-ДРАМА“ УТИРЕ ПУТ

Швајцарска подружница Јеховиних сведока послала је 1931. двојицу браће да у великим градовима широм Југославије приказују „Фото-драму стварања“. Дворане су биле препуне, а присутни су пажљиво слушали док је Ђуро износио објашњења. Где год је приказана, „Фото-драма“ је пробудила велико интересовање за библијску истину. У међувремену, у Марибору су браћа одржавала састанке на словеначком и немачком језику. У Загребу и околини, групе су се састајале да би разматрале публикације које су биле преведене на хрватски.

Као наредни корак, браћа су одлучила да почну с превођењем Стражарске куле на словеначки и хрватски, што у тим првим данима није био нимало лак задатак. Након што би превод часописа био готов, једна сестра га је умножавала користећи писаћу машину и индиго папир. На тај начин се могло добити само 20 примерака. Касније је набављен мимеограф, па је тираж Стражарске куле порастао на 200 примерака.

 Када су добили часописе, објавитељи су почели да путују возом у различите делове Југославије да би проповедали. У Словенији су браћа понекад изнајмљивала камион. Возач који није био Сведок одвезао би их на подручје где су желели да проповедају и чекао цео дан док не заврше. У то време објавитељи Краљевства нису били обучавани како да проповедају и понекад нису баш тактично преносили своју поруку. Упркос томе, Јехова је благосиљао њихов труд тако што им је помагао да пронађу ’оне који су исправно гледали на вечни живот‘ (Дела 13:48).

„За истину сам чуо 1931. године од моје тетке Терезије Градич и њеног супруга Франца“, сећа се Франц Загмајстер. „Он је био међу првим објавитељима у Словенији. Премда је раније био велики противник религије, теча-Франц је почео да чита Библију са одушевљењем. То је оставило снажан утисак на мене, па сам и ја почео да проучавам Свето писмо. Упркос противљењу породице, желео сам да новостечено знање  поделим с другима. Када је свештеник из наше парохије чуо за то, одмах ме је позвао на разговор. Рекао ми је да не треба да имам Библију јер је не разумем. Одбио сам да му је дам. Касније, кад ми је отац умро, тај свештеник ме је зауставио на улици, гневан због тога што нисам платио ниједну мису за оца. Рекао сам му: ’Ако би то помогло мом оцу, платио бих сто, па и хиљаду миса.‘

„’Помаже, помаже!‘, рекао је свештеник.

„’Ако је мој отац на небу‘, рекао сам, ’нису му потребне ваше мисе. А ако је у паклу, од њих не би имао никакве користи.‘

„’Али шта ако је у чистилишту?‘, није одустајао свештеник.

„’Господине‘, одговорио сам, ’познато вам је да имам велику имовину. Спреман сам да из ових стопа одем код адвоката и препишем вам све што поседујем, ако ми из Библије докажете да човек има бесмртну душу, да пакао и чистилиште постоје и да је Бог Тројство.‘

„Бесно ме је погледао, запалио цигарету и отишао.“

ПИОНИРИ СТИЖУ НА ПОДРУЧЈЕ

Током 30-их година прошлог века, ревне Божје слуге су допринеле томе да светлост истине засја у Југославији. На пример, у Марибору су Грете Штаудингер и Катарина Конечник почеле с феријалном пионирском службом у којој им се касније придружила Каролина Стропник. У Мостару, главном граду Херцеговине, диригент оркестра по имену Алфред Тучек препознао је звук истине и постао пионир. Душан Микић, 23-годишњак из Загреба, добио је брошурицу Где су мртви? И он је брзо напредовао, крстио се и почео с пионирском службом. Редови пионира су ускоро били ојачани доласком ревне браће и сестара из Немачке.

 Док је дело проповедања у Југославији напредовало, у Немачкој је било забрањено. Швајцарска подружница је организовала да се у Југославију пошаље око 20 искусних пионира међу којима су били Мартин Пецингер, Алфред Шмит, Винко и Јозефине Платајс, као и Вили и Елизабет Вилке. Иако нису говорили ни словеначки ни српскохрватски, ти самопожртвовани пионири су одважно проповедали користећи картице за сведочење, што је отворило пут за даљњи напредак дела.

ПИОНИРИ НАИЛАЗЕ НА ПОТЕШКОЋЕ

Ревност за Јехову и љубав према људима помогле су пионирима да се изборе с потешкоћама које су имали због слабог познавања језика и недостатка новца. Осим тога, било је тешко путовати од места до места. Често се дешавало да по лошем времену пешаче и до 40 километара негостољубивим подручјем да би дошли до забачених села. Једна пионирка се присећа да се изувала док је пешачила од села до села да би сачувала ципеле. Мартин Пецингер, који је касније постао члан Водећег тела, радо се сећао тог времена када је са ранцем пуним литературе путовао сеоским крајевима и сведочио свима који су желели да слушају.

Тим верним пионирима је путовање било олакшано када им је један брат из Швајцарске поклонио бицикле. Ти бицикли су деценијама коришћени у служби проповедања.

Иако су житељи Југославије били познати по гостољубивости, наша браћа су се често суочавала с прогонством јер је црква распиривала непријатељство према њима. Свештеници су имали велики утицај на вернике, нарочито у мањим местима. Понекад би наговарали децу да иду за пионирима и гађају их камењем. Такође су подстицали власти да им праве проблеме, одузимају литературу и хапсе их.

 Док су проповедали у једном селу у Хрватској, Вили Вилке је чуо комешање и узвике негодовања који су допирали са сеоског трга. Он и његова супруга су са сестром Грете Штаудингер, која је такође била пионир, тог дана нудили брошурицу Праведан владар, на чијој се насловној страни налазила слика Исуса Христа. Вили се присећа: „Брзо сам отишао до трга и ужаснуо се када сам видео да је моју супругу окружила група од око 20 разбеснелих људи који су држали српове у рукама. Мало даље, друга група је спаљивала наше брошурице.“

Пионирима није било јасно зашто су се ти скромни сељани толико разбеснели, а сестра Вилке није знала језик довољно добро да би разумела у чему је проблем. Међутим, Грете је течно говорила немачки и хрватски. Пришла је и питала: „Људи, шта то радите?“

„Нећемо краља Петра!“, одговорили су скоро углас.

„Нећемо ни ми“, одговорила је Грете.

Изненађени њеним одговором, људи су показали слику на брошурици и питали: „Зашто онда ширите пропаганду за њега?“

Тада је Грете разумела о чему се ради. Годину дана раније, 1934, био је убијен југословенски краљ Александар I, а његов син Петар требало је да га наследи. Међутим, ти сељани су желели аутономију а не владара из Србије. Када су видели слику Исуса Христа, помислили су да је то краљ Петар!

Неспоразум је био разјашњен и дато је темељно сведочанство о Краљу, Исусу Христу. Неки који су спалили добијене брошурице сада су желели нове. Пионири су отишли из тог села радосни и уверени у то да их је Јехова заштитио.

Браћа су такође морала да узимају у обзир локалне обичаје. Када су проповедали у Босни, у селима где су  већину чинили муслимани, морали су посебно да пазе на то да нечим не увреде мештане. Примера ради, гледање удате жене у очи могло је да изазове бурну реакцију њеног мужа.

У то време, у земљи је било врло мало скупштина и група. Након што би цео дан проповедали у неком селу, пионирима је понекад било тешко да нађу преноћиште. Пошто су имали мало новца, нису могли да приуште смештај у гостионици. Јозефине Платајс се присећа: „У једном селу нико није хтео да нас прими јер су се сви плашили католичког свештеника. Већ је пао мрак када смо кренули из села. На повратку смо видели једно велико дрво испод ког је било пуно сувог лишћа — то је било наше преноћиште! Као јастук  нам је послужила врећа са одећом, а мој супруг је ужетом везао бицикл за чланак на нози. Кад смо се ујутро пробудили, видели смо да се у близини налази бунар, тако да смо имали воду да се окупамо. Јехова нас је заштитио и уједно се побринуо за наше физичке потребе.“

За те пионире су чак и мале ствари биле показатељ да се Јехова брине за њих. Преношење добре вести било им је много важније од личне удобности.

ПРЕЛАЗАК У МАКЕДОНИЈУ

Пионири Алфред и Фрида Тучек искористили су прилику да преносе поруку о Краљевству док су путовали из Словеније у Бугарску. У македонском граду Струмици сведочили су Димитру Јовановићу, власнику једне продавнице, и оставили му неке публикације. Месец дана касније, на повратку из Бугарске, поново су га посетили. Када су сазнали да није прочитао  литературу, замолили су га да је врати како би могли да је дају некоме ко ће је ценити. То је пробудило Димитрову радозналост. Молио их је да му дају још једну прилику да прочита литературу, што је и учинио. Након тога је схватио да је пронашао истину и први се крстио као Јеховин сведок у Македонији.

Димитар је затим разговарао о истини са својом браћом, Алексом и Костом Арсовим. Убрзо је у Македонији било три Сведока. Почели су да проповедају користећи часописе, фонограф и снимке говора. Један од тих часописа је дошао до руку свештеника Евангелистичко-методистичке цркве. Он га је дао једном интелигентном младићу из своје цркве који се звао Тушо Царчев. Њему се свидело оно што је прочитао и замолио је свештеника да му донесе још часописа. Недуго затим сазнао је да није исправно примати плату за проповедање добре вести. Одушевљен, испричао је то свештенику који је после тога престао да му доноси часописе. Тушо је у часописима које је већ имао нашао адресу представништва у Марибору и затражио да му се пошаље још литературе. Браћа су ступила у контакт с Димитром, Алексом и Костом и замолила их да посете Туша. Ускоро је била основана група.

Године 1935. представништво је премештено из Марибора у Београд, главни  град Југославије. Надгледање је било поверено Францу Бранду и Рудолфу Калеу.

ЗАБРАНА ДЕЛА

О ревности наше браће у то време сведочи једна брошура коју је 1933. издала Католичка црква. У њој је проповедничка делатност Сведока била описана до најситнијих појединости. Такође је речено да ће наше дело ускоро бити окончано. Како су се само преварили!

У северном делу Југославије, свештенство је било бесно због ревне активности мале групе пионира. Још више их је разљутило то што су судови онемогућавали њихова настојања да стану на пут проповедању о Краљевству. Међутим, на крају је један језуитски свештеник из Словеније постао министар унутрашњих послова. Међу првим одлукама које је донео било је распуштање удружења „Светионик“, а у августу 1936. наша делатност је била званично забрањена. Власт је запечатила Дворане Краљевства и запленила сву литературу. На срећу, скупштине су унапред биле обавештене, тако да није заплењено много литературе. Да би дело могло да се настави, у Београду је била основана мала издавачка кућа под именом „Кула стражара“, а састанци су надаље одржавани по кућама.

Када је забрана званично ступила на снагу, влада је појачала своја настојања да заустави проповедање. Посебна мета биле су пуновремене слуге, што је додатно отежавало ситуацију нашој браћи која су говорила немачки. Многи од тих пионира су дошли у Југославију након што је проповедање забрањено у другим европским земљама, а сада се то десило и овде. Иако су хапшени и затварани, њихова ревност није слабила. „У затвору нам је понекад било ускраћено право на посете, али Јехова нас никада није напустио“, рекла је једна сестра. „Када нам је један брат дошао у посету, нису га  пустили да нас види. Он је тада толико гласно разговарао са затворским чуваром да смо могли да га чујемо. За нас је било велико охрабрење и само то што смо чули његов глас.“

Током тог несигурног времена била је потребна велика одважност да се преведе и дели брошурица Судија Ратерфорд открива пету колону. У њој је била разоткривена улога Католичке цркве у подупирању политике нацистичке владе. Преведена је на српски, хрватски и словеначки, и на сваком од тих језика одштампано је по 20 000 примерака. Чим су браћа почела да је уручују, брошурица је била забрањена, а пионирима из иностранства претило је протеривање. Поред тога, државни тужилац је подигао оптужницу против издавача, захтевајући казну од 10 до 15 година затвора. Упркос ризику, малобројни објавитељи у Југославији брзо су поделили 60 000 примерака.

„У то време, људи су били жељни да упознају библијску истину и волели су да читају“, прича Лина Бабић, која је постала Сведок пред крај Другог светског рата и добро је познавала верну браћу и сестре. Она каже: „Пошто смо увек морали да будемо опрезни, почела сам да преписујем литературу у једну свеску. Ако би приликом претреса пронашли ту свеску код мене, помислили би да су то неке моје личне белешке.“

ТОЛСТОЈ ИЛИ ЈЕХОВА

Непосредно пре него што је свет захватила ратна олуја, у једној од највећих југословенских скупштина дошло је до раскола. Неки су почели да заговарају гледишта руског писца и религиозног мислиоца Лава Толстоја. Он је некада припадао Руској православној цркви, али је касније развио уверење да су све хришћанске цркве искварене институције које представљају хришћанство у потпуно погрешном светлу. Нека  браћа су почела да гаје исто такво неповерење према свим религиозним организацијама и постала су незадовољна Јеховином организацијом. Злоупотребљавајући поверење које му је указано, брат који је предводио у скупштини Загреб успео је да убеди већину објавитеља да прихвате Толстојева гледишта. Његов утицај је био толико снажан да је већи део скупштине, више од 60 чланова, усвојио резолуцију да се одричу веровања Јеховине организације.

Када је Рудолф Кале сазнао за то, сместа је отпутовао из Београда у Загреб да се састане са целом скупштином. Говорио им је о темељним библијским учењима која им је Јехова открио преко класе верног и разборитог роба (Мат. 24:45-47). Затим је упитао: „Ко вас је поучио свему томе? Толстој или Јеховина организација?“ Затим је цитирао Исуса Навина 24:15 и позвао оне који су желели да остану у Јеховиној организацији да подигну руку. Само су двојица то учинила.

„Био је то неописиво болан тренутак“, причао је Рудолф касније.

Изгледало је као да ће све добро које је постигнуто у тој скупштини бити изгубљено.

Рудолф је затим замолио двојицу верних објавитеља да дођу до подијума и рекао: „Остали смо само нас тројица. Ми сада представљамо Јеховин народ у овом граду. Замолио бих све остале да напусте ову просторију и иду својим путем. Молим вас, оставите нас! Ми желимо да служимо свом Богу Јехови, а ви можете да идете и служите вашем Толстоју. Не желимо више ништа да имамо с вама.“

Неколико тренутака владала је потпуна тишина. Затим су браћа, један за другим, почела да дижу руке и говоре: „И ја желим да служим Јехови.“ На крају су само слуга скупштине који је постао отпадник и  неколико његових истомишљеника напустили просторију. Овај испит оданости ојачао је Јеховине верне слуге и припремио их за далеко озбиљније испите с којима ће се ускоро суочити.

РАТНЕ НЕДАЋЕ

Немачка војска је 6. априла 1941. извршила инвазију на Југославију. Зграда у којој се налазило наше представништво била је оштећена током снажних ваздушних напада на Београд. Немачке трупе су поделиле територију Југославије са својим савезницима. Због борби, неко време је била прекинута комуникација између Бетела у Србији и браће у Словенији, Хрватској и Македонији. Сведоцима на југу Македоније било је најтеже јер су остали одсечени од Јеховине организације до краја рата.

Јеховин народ се изненада суочио с новим и страшним околностима. Свет је тонуо у међународни сукоб који је нашу драгу браћу и сестре изложио озбиљним кушњама и патњама. Њихова вера и љубав према Јехови и његовој организацији биле су стављене на испит.

Бетел у Београду је био затворен и обезбеђивање духовне хране се организовало у Загребу. Браћи више нису претиле новчане и затворске казне већ концентрациони логори и погубљење, па су опрезност и поверљивост постале важније него икада.

Када су немачке трупе окупирале и поделиле Југославију, почели су да ничу концентрациони логори. У Хрватској су били коришћени како би се изоловали и убијали припадници неколико етничких и верских мањина, као и верски противници тадашњег режима. Нацисти су у Србији такође основали радне и концентрационе логоре. Због свог неутралног става, више од 150 наше браће из Мађарске и других земаља било је послато  у логор у Бору. Јеховини сведоци су и у Југославији били мета нациста. Због тога се проповедало углавном неформално. Објавитељима је саветовано да са собом носе само Библију и један примерак литературе, и речено им је шта да кажу ако буду ухапшени. Одржавали су састанке у малим групама и нису знали на којим се местима састају друге групе.

Будући да је било веома ризично уносити литературу у земљу, она се производила илегално, што је изискивало много труда. Часописи и брошурице штампани су и увезивани ноћу, на различитим местима. Уз то, браћа су улагала велике напоре да зараде новац за финансирање штампања. Путем различитих пословних веза, увек су успевали да набаве материјал који им је био потребан. Док су широм Југославије беснеле националне и верске предрасуде, наша браћа су била јединствена. Сви су прилагали новац да би се обезбедила животодајна духовна храна. Како су је достављали до група које су се налазиле на њиховом подручју?

Стеван Станковић је радио на железници и био је спреман да помаже својој браћи без обзира на њихово порекло. Упркос опасности, Стеван је почео кришом да преноси литературу из Хрватске у окупирану Србију. Једног дана, полиција је пронашла литературу у коферу који је носио. Захтевали су да им каже одакле ју је добио. Међутим, Стеван је био веран својој браћи и одбио је да открије ту информацију. Полиција га је одвела у затвор на саслушање, а затим је био послат у Јасеновац, оближњи концентрациони логор познат по бруталности према затвореницима. Наш верни брат је тамо умро.

 Миховил Балковић, разборит и сналажљив брат из Хрватске, радио је током тих немирних времена као лимар. Поред тога, посећивао је браћу, храбрио их и доносио им литературу. „Једном приликом“, прича његов унук, „сазнао је да ће у возу којим је путовао у следећем граду бити извршен претрес. Зато је изашао једну станицу раније него што је намеравао. Иако је већи део града био ограђен бодљикавом жицом, он је пронашао пролаз кроз један виноград. На дно свог ранца спаковао је литературу, а у горњу преграду је ставио две флаше ракије и неке намирнице. Док је опрезно ишао кроз виноград, прошао је поред једног бункера. Изненада се чуо повик: ’Стој! Ко иде?‘ Кад се приближио, један од војника га је упитао: ’Шта носиш?‘

„’Мало брашна, нешто пасуља и кромпира‘, одговорио је.

„Војник га је затим питао шта је у флашама, а он је одговорио: ’Помириши и пробај.‘

„Кад је војник попио мало ракије, деда му је рекао: ’Та флаша је за тебе, сине, а друга је за мене.‘

„Задовољни његовим одговором и ракијом, војници су му рекли: ’Стари, можеш ићи!‘

„Тако је литература безбедно стигла до свог одредишта“, завршава своју причу Миховилов унук.

Нема сумње да је Миховил био храбар човек. На својим путовањима пролазио је кроз подручја која су била под контролом зараћених страна. Понекад се налазио лицем у лице с партизанима, а у другим приликама се сусретао са усташама a или четницима. Међутим, то га није застрашило — користио је те прилике да сведочи  и говори о библијској нади за будућност. За тако нешто је била потребна изузетна храброст јер је живот сваког Сведока непрестано био у опасности. Миховил је више пута био хапшен, саслушаван и затваран.

Пред крај рата, у ноћи 9. новембра 1944, партизани су банули у његову кућу, запленили литературу и одвели га. Нажалост, Миховил се никад није вратио. Браћа су касније сазнала да му је одрубљена глава.

Јосип Сабо је био дечак кад је бициклом разносио литературу по Славонији. Он је направио кутију коју је причврстио на свој бицикл и у њу је стављао литературу коју би покрио тек убраним крушкама. У то време су се на улазу у скоро свако место налазиле барикаде са стражом.

„Шта имаш у кутији?“, питали су га војници на свакој барикади.

„Крушке за мог ујака“, одговорио би, а они би узели једну или две. Како се приближавао свом одредишту, у кутији је било све мање крушака. Зато је Јосип скретао на напуштен пут да би сачувао последње крушке и драгоцену литературу испод њих.

ВЕРНИ ДО СМРТИ

Лестан Фабијан, зидар из Загреба, сведочио је Ивану Северу, Фрањи Древену и Филипу Хузек-Гумбазиру. Сви су се крстили у року од шест месеци и почели да проповедају и одржавају састанке. Војна патрола је у вече 15. јануара 1943. дошла у кућу Ивана Севера и ухапсила њега, Фрању Древена и још једног брата, Филипа Илића. Војници су претражили кућу, запленили сву литературу и одвели браћу.

Када је Лестан чуо да су ухапшени, он и Филип Хузек-Гумбазир отишли су да утеше Фрањину мајку и сестру. Међутим, партизани су сазнали за то и обојицу  их ухапсили. Та петорица браће су на темељу Библије објаснила да служе само Јехови и да су Христови војници. Због тога што су сви одбили да узму оружје и боре се у рату, осуђени су на смрт. Затим су држани као заробљеници.

Једне ноћи, војници су пробудили браћу, наредили им да скину одећу и одвели их у шуму. Успут им је пружена прилика да промене своје мишљење. Војници су покушали да сломе одлучност браће апелујући на њихову љубав према породици. Филипу Хузек-Гумбазиру су рекли да треба да мисли на своју трудну жену и четворо деце. Он је одговорио да је потпуно уверен у то да ће се Јехова бринути за њих. Фрањо Древен није имао жену и децу, па су га питали ко ће бринути о његовој мајци и сестри.

Кад су стигли на одређено место, војници су их натерали да стоје на хладноћи. Затим је почело стрељање.  Прво су убили Филипа Хузек-Гумбазира. Мало су сачекали и питали остале да ли су се предомислили. Међутим, браћа се нису поколебала. Зато су војници погубили Фрању, затим Ивана, па Лестана. На крају је Филип Илић, последњи преживели, поклекао под притиском и пристао да се придружи војсци. Само три месеца касније, разболео се и вратио кући. Тада је испричао све што се десило. Живот који је покушао да спасе тиме што је погазио своја уверења, изгубио је прерано услед болести.

И у Словенији су многа наша браћа и сестре били жртве прогонства. На пример, 38-годишњи ковач Франц Дрозг погубљен је због одбијања да учествује у рату. Нацисти су га стрељали у Марибору, 8. јуна 1942. Неки очевици причају да му је пре тога око врата био окачен натпис: „Ја нисам део света“ (Јов. 17:14). О снази његове вере сведочи писмо које је написао неколико минута пре свог погубљења: „Драги пријатељу Руперте, данас сам осуђен на смрт. Немој да жалиш за мном. Шаљем срдачне поздраве теби и свима у твојој кући. Видимо се у Божјем Краљевству.“

Власти су неуморно настојале да зауставе проповедање, али Јехова се показао као Бог спасења. Примера ради, полиција је често вршила рације и постројавала становнике неког подручја да би прегледала њихове легитимације. Сви који су изгледали сумњиво одвођени су у затвор. У међувремену, други полицајци су вршили претрес у кућама и становима. Браћа су осећала Јеховину заштиту и бригу када би полицајци прескочили њихове домове, уверени да су их већ претражили. У најмање две прилике, у становима браће је било много литературе, као и мимеографи. Они који су учествовали у служби проповедања у тим опасним временима увек изнова су се уверавали у истинитост речи из Библије: „Јехова [је] веома самилостан и милосрдан“ (Јак. 5:11).

 ОСУЂЕНИ НА СМРТ

Други светски рат се завршио 1945. чиме је окончано једно од најкрвавијих раздобља у људској историји. После пораза Хитлера и његових савезника, браћа су се надала да ће забране бити укинуте и да ће опет моћи слободно да проповедају. Имали су разлога за оптимизам — новоформирана комунистичка влада је обећавала слободу штампе, говора и вероисповести.

Па ипак, у септембру 1946. ухапшено је 15 браће и 3 сестре. Међу њима су били Рудолф Кале, Душан Микић и Едмунд Стропник. Истрага је трајала пет месеци. Јеховини сведоци су оптужени да раде против народа и државе, као и да угрожавају опстанак Југославије. Тужиоци су тврдили да иза наше активности стоје Сједињене Државе и да се претварамо да објављујемо Божје Краљевство док заправо радимо на томе да уништимо социјализам и поново успоставимо капитализам. Један католички свештеник се посебно истицао у оптуживању браће да су амерички шпијуни који користе религију као параван.

Оптужена браћа су на суду неустрашиво износила своју одбрану и дала добро сведочанство о Јехови и његовом Краљевству. Вјекослав Кос, један млади брат, рекао је: „Поштоване судије, ову веру и учења из Библије пренела ми је мајка и ја служим Богу. Током немачке окупације, моја мајка је била у затвору. Моје две сестре и брат припадали су истој вери. Због тога што су се држали својих веровања, били су одведени у Дахау, где су их Немци стрељали под оптужбом да су комунисти. Зато што припадам тој истој вери, ја сам данас пред овим судом оптужен да сам фашиста.“ Суд га је ослободио.

Судије нису биле тако благе према осталим Сведоцима. Тројица оптужених била су осуђена на смрт стрељањем, а остали су добили затворске казне у трајању  од једне до петнаест година. Међутим, та неправда је изазвала брзу и бурну реакцију наше браће из целог света. Сведоци из Сједињених Држава, Канаде, Велике Британије и других европских земаља упутили су југословенској влади хиљаде протестних писама. Такође су послали стотине телеграма. Чак су се и неки државни службеници залагали за нашу браћу. Захваљујући тој снажној подршци са свих страна, смртне казне су биле замењене 20-годишњим затворским казнама.

Међутим, противљење се наставило. Две године касније, у Словенији су због проповедања ухапшени Јанез Робас, његова супруга Марија, као и њихови суверници Јоже Маролт и Франчишка Вербец. У оптужници је између осталог било речено: „’Секта јеховаца‘... регрутује нове чланове у које се затим усађује мржња према нашем социјалистичком уређењу [и] наговарају се да одбијају војну службу.“ Тврдећи да браћа покушавају да ослабе одбрамбену моћ земље, власти су их осудиле на три до шест година затвора уз тежак рад.

Због промене државне политике, 1952. године сви Сведоци су били пуштени на слободу и наставило се с проповедањем поруке о Краљевству. Испунило се Јеховино обећање: „Никакво оружје начињено против тебе неће бити успешно, и сваки језик који се на суду подигне на тебе прогласићеш злим“ (Иса. 54:17).

Упркос томе, власти су и даље настојале да поколебају браћу. У новинама су излазили чланци у којима је писало да су Сведоци „душевно поремећени“ и „људи чији се фанатизам граничи с лудилом“. Због непрестаних негативних натписа у штампи и сталног страха од присмотре нека браћа су постала узнемирена. Када су се верни Сведоци вратили из затвора, у скупштинама су их неки сматрали шпијунима. Међутим, Јехова је користио верну, зрелу браћу да би јачао свој народ.

 Када је Јосип Броз Тито дошао на власт после Другог светског рата, било је очигледно да ће војска имати кључну улогу у Југославији. Они који су одбијали војну службу, без обзира на разлог, били су сматрани државним непријатељима.

ИСПИТИ ВЕРНОСТИ

Током Другог светског рата, деветогодишњи Ладислав Форо из Хрватске присуствовао је збору грађана на који су сви морали да дођу. Том приликом је један католички свештеник одржао проповед. Након проповеди, Ладислав је из знатижеље завирио иза позорнице и видео како свештеник скида своју одору. Испод ње је носио усташку униформу, а око појаса је имао војнички опасач са ручном бомбом. Свештеник је изашао напоље, попео се на коња, извукао сабљу и повикао: „Браћо, пођимо и покрштавајмо! Ако се неко буде опирао, знате шта морате радити!“

Ладислав је знао да човек који служи Богу не треба тако да поступа. Кратко након тога, са својим стрицем је почео да иде на састанке које су Сведоци одржавали у тајности. Иако су његови родитељи били љути због тога, наставио је да присуствује састанцима и добро је напредовао у духовном погледу.

Када је 1952. био позван у војску, Ладислав је објаснио да као хришћанин жели да остане неутралан. Много пута је био саслушаван и покушали су да га присиле да положи војну заклетву. Једном приликом, одвели су га у касарну, на место где је стајало 12 000 регрута спремних да положе заклетву. Поставили су га испред њих и окачили му пушку о раме. Он ју је одмах бацио. Користећи озвучење, да би сви могли да чују, војници су рекли да ће Ладислав бити стрељан ако то поново уради. Када је други пут одбио да узме оружје, одвели су га и гурнули у неколико  метара дубок кратер од бомбе. Издато је наређење да се Ладислав погуби, па је један војник испалио два метка у кратер и сви су се вратили на зборно место. Међутим, меци нису погодили брата!

Те ноћи је војна полиција извукла Ладислава из кратера и одвела га у затвор у Сарајево. Дали су му писмо у ком је стајало да су неки његови суверници пристали да сарађују и пуштени су, док он труне у затвору с криминалцима. Увек изнова, с њим су вођени дуги разговори током којих су вршили притисак на њега наводећи сличне аргументе. Међутим, Ладислав је размишљао: ’Да ли сам почео да служим Јехови због неког човека? Не! Да ли сам овде да бих угодио људима? Не! Да ли мој живот зависи од тога шта би други могли рећи, помислити или урадити? Не!‘

Такво духовно гледиште помогло је Ладиславу да остане веран док није пуштен из затвора после четири и по године. Касније је служио као покрајински надгледник, уз подршку своје одане супруге Анице која је такође била Јеховин сведок.

ДЕЛИМИЧНО ЗАКОНСКО ПРИЗНАЊЕ

Након раскида блиских веза са Совјетским Савезом 1948, Тито је извршио децентрализацију власти и постепено давао народу више слободе. Иако је влада и даље била социјалистичка, постојала је већа толеранција према религији.

Влада је позвала представнике Јеховиних сведока на састанак и предложила им да саставе нови устав Заједнице, који би омогућио да се наше дело законски призна. Браћа су саставила устав и 9. септембра 1953.  Јеховини сведоци у Југославији поново су добили законско признање.

Док су у другим комунистичким земљама наша браћа била присилно пресељавана, Сведоци у Југославији су могли слободно да се састају у дворанама које су биле регистроване као верски објекти. Осим тога, нашој браћи у Македонији омогућено је да добијају литературу и контактирају с Бетелом у Загребу. Али, иако су Јеховини сведоци 1953. регистровани као верска заједница, тек су 38 година касније могли слободно да проповедају од куће до куће.

Пре тога, суочавали су се с многим проблемима. Због неутралног става браће, власт је на њихово проповедање гледала као на ширење пропаганде. Државна тајна полиција и њени доушници веома су отежавали проповедање. Браћа која би била ухваћена у служби могла су бити ухапшена и новчано кажњена. У једном извештају је речено: „Хапшења и судски поступци се настављају. То је нарочито случај у Словенији, где је католички утицај најјачи и где су многи Јеховини сведоци под присмотром полиције и њених агената који настоје да их затекну док проучавају Божју Реч са заинтересованим особама. Али браћа су одлучна да осујете намере прогонилаца и да се покоравају Богу, а не људима.“

„ОПРЕЗНИ КАО ЗМИЈЕ“

Када су проповедала по селима у Словенији, браћа би најпре питала домаћине да ли имају јаја на продају. Ако је цена била повољна, куповали су јаја да не би изазвали подозрење. Када би купили довољно јаја, у другим кућама би питали има ли дрва на продају. Уколико би проценили да је то разумно, током куповине би разговор усмерили на Библију (Мат. 10:16).

У околини Загреба браћа су обрађивала подручје систематски али опрезно, пазећи да не буду откривена. Један  начин је био да се посети свака десета кућа. На пример, ако је требало да проповеда почев од куће са бројем 1, објавитељ би посетио и куће број 11, 21, 31 и тако редом. Захваљујући њиховом труду, многи су упознали Јехову. Ипак, с обзиром на потешкоће на које се наилазило у служби од врата до врата, најчешћа метода проповедања било је неформално сведочење.

У Србији су састанци одржавани у домовима браће. Дамир Поробић прича како су после Другог светског рата састанци одржавани у кући његове баке: „Присуствовало је од пет до десет особа“, каже он. „Бакина кућа је била идеално место јер јој се могло прићи из две улице. Тако су сви могли да дођу и оду неприметно, не изазивајући сумњу.“

Вероника Бабић је рођена у Хрватској, а њена породица је почела да проучава Библију средином 1950-их. Крстила се 1957, после чега су се она и њен супруг преселили у Сарајево. Милица Радишић из Славоније крстила се 1950. И она се с породицом преселила у Босну. Тамо су те две породице заједно почеле да шире истину о Краљевству. Попут браће у другим деловима Југославије, и они су морали да буду опрезни док су проповедали. „Пријављивали су нас полицији“, прича Вероника, „а литература нам је одузимана. Били смо хапшени, саслушавани, претили су нам затвором и кажњавали нас новчано. Па ипак, ништа од тога нас није обесхрабрило ни уплашило. Напротив, то је ојачало нашу веру у Јехову.“

Милица се присећа: „Једног дана је у Дворану Краљевства дошао човек који је показао занимање за истину. Сви су га срдачно примили и чак је једно време био у гостима код неке браће. Био је пун одушевљења док је коментарисао на састанцима. Али онда га је наша ћерка, док је била на послу, видела како иде на састанак  тајне полиције. Схватили смо да је послат да нас шпијунира. Пошто његова повезаност с полицијом више није била тајна, престао је да долази.“

ПРВЕ ДВОРАНЕ КРАЉЕВСТВА

Пре него што су добили законско признање, Јеховиним сведоцима је било забрањено да се састају по кућама. Ако би то ипак чинили, могли су бити ухапшени. Међутим, и након што су добили дозволу за састајање, било је тешко наћи одговарајућа места. Многи људи нису волели Јеховине сведоке и нису хтели да им издају простор. Због тога су браћа одлучила да купе објекте у којима ће се састајати.

Убрзо су пронашли једну радионицу у центру Загреба. Преуредили су је у прелепу Дворану Краљевства са око 160 места и направили поред ње малу канцеларију за штампање литературе. У тој дворани су такође одржавани покрајински састанци и конгреси. Браћа су почела да је користе 1957, када је одржан први конгрес за Сведоке из целе Југославије. После неколико година, у Камауфовој улици у центру Загреба купљена је зграда коју је бетелска породица користила до 1998. године.

У Београду је 1957. купљена кућа у којој се налазила Дворана Краљевства, као и Бетел. После тога је у Љубљани купљена штала коју су браћа претворила у Дворану Краљевства. У Сарајеву су 1963. преуредили једну гаражу и од ње направили дворану коју је користила прва скупштина у Босни и Херцеговини. На неким од тих објеката било је много посла, али браћа су вредно радила и великодушно прилагала средства а Јехова је благосиљао њихов труд.

БОЉА ОРГАНИЗОВАНОСТ ВОДИ ДО ДУХОВНОГ НАПРЕТКА

Године 1960. скупштине су почели да посећују путујући надгледници како би помагали браћи и храбрили  их. Неки од њих су се спремно одазвали на позив да служе као „викендаши“, то јест покрајински надгледници који су током седмице радили на свом световном послу, а викендом посећивали скупштине, храбрили браћу и подстицали их да буду уједињени.

„Око годину дана сам са супругом служио викендом као покрајински надгледник“, присећа се Хенрик Ковачић, члан Одбора подружнице у Хрватској. „Касније сам пуновремено служио у том својству. Браћа су живела веома скромно и често смо боравили у кућама без воде и тоалета. Али објавитељи су били веома захвални за наше посете и увек су нас дочекивали с великом љубављу и изузетним гостопримством. Често би нам  уступили свој кревет и припремали оброке, иако су и сами имали врло мало. Пошто нисмо желели да будемо браћи на терету, у неким скупштинама бисмо свако вече преноћили код друге породице.“

„Иако није било лако служити викендом као покрајински надгледник, за мене је то најлепше искуство“, каже Шандор Палфи који сада служи у Одбору земље у Србији. „Браћа су једва чекала да дођемо. Били су сиромашни, али чинили су све што су могли да би нам пружили најбоље. За њих је посета покрајинског надгледника била посебна прилика.“

Брат Милош Кнежевић је служио као покрајински надгледник и уједно је надгледао рад Бетела. Током деценија комунистичке власти, он је помогао да се многи судски случајеви реше у корист наше браће.

ДИВАН НАПРЕДАК У МАКЕДОНИЈИ

Један младић из Кочана студирао је 1968. на факултету у Загребу, где је упознао истину. Када је посећивао своју породицу, причао је о доброј вести рођацима и пријатељима.

„Тај младић је био мој брат од тетке“, прича Стојан Богатинов, први који се крстио у Кочанима. „Радио сам као конобар и понекад сам с колегама разговарао о религији. После једног од тих разговора, у наш ресторан је дошао један црквењак, православац. Док сам га послуживао, питао сам га да ли бих могао да добијем Библију из његове цркве јер сам заиста желео да сазнам више о Богу. Рекао је да ће покушати да ми је набави. Ускоро сам имао свој властити примерак ’Новог завета‘. Био сам толико срећан због тога да сам једва чекао да се вратим кући с посла и почнем да читам.

„Успут сам изненада срео мог брата од тетке који је дошао из Загреба. Позвао ме је да дођем код њега, али сам му рекао да не могу јер журим кући да бих читао  Библију. ’Имам нешто што ће те занимати‘, рекао ми је брат. ’Код куће имам књиге које ће ти помоћи да разумеш Библију.‘ Отишли смо код њега и обрадовао сам се кад сам видео да има целу Библију, неке брошуре и Стражарске куле на хрватском. Предложио ми је да их узмем. Одмах сам почео да их читам и врло брзо сам увидео да је то нешто изузетно. Нисам познавао ниједног Јеховиног сведока, али сам желео да их упознам.

„Кад се мој брат враћао у Загреб, и ја сам пошао с њим. Тамо ме је један гостољубив Сведок, Ивица Павлаковић, позвао у госте. Остао сам код њега три дана. За то време постављао сам му многа питања а он је увек одговарао на њих користећи Библију, што је на мене оставило снажан утисак. Био сам на једном скупштинском састанку и одушевила ме је срдачност браће.

„Ивица ме је одвео и у Бетел, из ког сам изашао радосног срца и руку пуних литературе. После тог кратког али незаборавног боравка у Загребу, вратио сам се у Кочане с духовним благом које сам пронашао. Пошто у близини није било Сведока, почео сам редовно да се дописујем с Ивицом. Слао сам му писма пуна питања, а он је у својим писмима одговарао на њих. Моје знање је било све веће и причао сам другима о ономе што сам научио. То је заинтересовало и моју супругу и децу. Ускоро смо као породица били уједињени у истини и пуно смо научили о Библији. Били смо срећни и ревно  смо преносили добру вест рођацима и пријатељима. Многи су нас слушали, али је уз проповедање дошло и прогонство.“

НЕЗАБОРАВАН КОНГРЕС У НЕМАЧКОЈ

Премда наша браћа у Југославији нису била под таквом изолацијом као Сведоци у другим комунистичким земљама, било их је мало и чезнули су за тим да осете љубав која влада у нашем међународном братству. Када су сазнали да се за 1969. планира Међународни конгрес „Мир на земљи“, тражили су дозволу од власти да путују на тај конгрес. Можемо замислити њихово одушевљење када им је то одобрено!

Конгрес је одржан на великом стадиону у Нирнбергу, на месту где је Хитлер, који је претио да ће истребити Јеховине сведоке, само неколико деценија раније одржавао војне параде. Програм је изношен на више језика и делегати из Југославије су се обрадовали када су сазнали да ће моћи да слушају говоре на свом језику. За њих је био резервисан део на једном спортском терену окруженом дрвећем, недалеко од главног стадиона. Ту је био постављен велики подијум који је делио терен на два дела. Делегати који су седели на једној страни слушали су програм на српскохрватском, док су делегати на супротној страни слушали говоре на словеначком. Браћа су на том осмодневном конгресу заиста научила много и њихова вера је била веома ојачана!

За делегате из свих крајева Југославије био је организован превоз возовима и аутобусима. „Били смо пресрећни што ћемо бити заједно с нашом браћом и сестрама“, присећа се један брат који је путовао из Хрватске. „Поносни због тога, ставили смо на прозоре наших вагона натписе с најавом конгреса.“

Браћа су била веома радосна што су имала прилику да виде и чују Натана Нора и Фредерика Франца из  светске централе. Један од делегата се присећа: „Нисмо могли да сакријемо одушевљење када су они дошли до нашег дела стадиона да нас поздраве.“ Благослови које су Сведоци из Југославије добили увелико су надмашили многе жртве које су поднели да би били на конгресу. „За путовање на конгрес требало је издвојити двомесечну плату“, прича Милосија Симић која је путовала из Србије. „Осим тога, било је тешко добити десет слободних дана. Нисам била сигурна да ли ћу још увек имати посао кад се вратим, али сам ипак желела да идем. Било је прекрасно! Иако је од тада прошло 40 година, и данас ми пођу сузе радоснице кад се сетим тог конгреса.“ Након што су са суверницима из свих делова  Југославије уживали у јединству које влада у нашем међународном братству, браћа су се вратила кући ојачана да се суоче са будућим изазовима.

ДОМАЋИ ПИОНИРИ СЛУЖЕ ГДЕ ЈЕ ВЕЋА ПОТРЕБА

Пионири који су почетком 1930-их дошли из Немачке много су допринели ширењу добре вести. С порастом броја објавитеља, све више овдашње браће је започињало с пионирском службом. На пример, искусни пионири из Словеније били су спремни да служе у другим деловима Југославије где је постојала већа потреба. Они су се храбро ухватили у коштац с изазовима које је представљало учење другог језика и навикавање на нову културу.

Сестра Јоланда Коцјанчич каже: „Стигла сам у Приштину, највећи град на Косову, где се говоре албански  и српски. Иако Минка Карловшек и ја нисмо знале ниједан од тих језика, одлучиле смо да почнемо с проповедањем и да их тако научимо. У првој кући коју смо посетиле врата нам је отворио најстарији син једне удовице која је била Чехиња. Обратиле смо му се на словеначком, користећи неке српске изразе и рекле: ’Желеле бисмо да с вашом породицом разговарамо о доброј вести из Библије.‘

„’Уђите‘, позвао нас је он. ’Моја мајка вас очекује.‘

„Када смо ушле, његова мајка Ружица је пожурила да нас поздрави. Рекла нам је да је пре 14 дана молила Јехову да пошаље некога ко ће јој помоћи да га боље упозна. Њена сестра која је била Јеховин сведок и живела у Чешкој, стално ју је подстицала да се моли Јехови за помоћ. Ружица је била уверена да је наша посета одговор на њене молитве. Она нам је помагала да научимо српски, а ми смо је поучавале библијској истини. Код ње су становали неки студенти који су такође почели да проучавају Библију. Један од њих нам је дао албански речник који смо користиле да научимо тај језик.“

Зоран Лаловић из Црне Горе био је врло млад кад је добио Библију од једног пионира из Загреба. Пет година после тога, 1980, један специјални пионир је дошао из Србије и проучавао Библију с њим. „Било ми је тешко да прекинем контакт с друштвом из дискотеке“, каже Зоран. „Али, када сам то коначно учинио, брзо сам напредовао и крстио се само неколико месеци касније у Београду. Одмах после крштења добио сам задужење да одржим јавно предавање, пошто је било врло мало браће. Такође смо почели да одржавамо све састанке у Подгорици.“

КРШТЕЊА НА ПИРИНЧАНИМ ПОЉИМА

„Ја сам крштавао оне који су испуњавали услове за крштење“, причао је Стојан Богатинов из Македоније.  „Нисмо имали каду, а река у нашем месту је била превише плитка. Међутим, у околини је било много пиринчаних поља с каналима за наводњавање. Неки од њих су били довољно дубоки и чисти, па су се могли користити за крштење. Сећам се првог крштења на једном пиринчаном пољу. Док смо ишли преко поља до канала, неко ми је довикнуо: ’Стојане, па ти имаш нове раднике!‘

„’Да, да‘, одговорио сам, ’има много посла.‘ Људи нису знали да ми учествујемо у духовној жетви која се одвијала у Македонији.“

Браћа из Македоније нису била у сталном контакту с Бетелом и требало је још много да науче о обављању ствари на теократски начин. Стојан Стојмилов је почео да иде на састанке у Немачкој. Када се вратио у Македонију, био је радостан што је у Кочанима пронашао Сведоке. „Испричао сам им како се састанци одржавају у Немачкој“, каже он. „Они су ме одмах замолили да водим Разматрање Стражарске куле и да одржим јавно предавање. Објаснио сам им да још нисам крштен, али они су били упорни, тврдећи да ћу ја то најбоље умети. Пристао сам и учинио оно што су ме молили. С временом смо моја супруга и ја напредовали и крстили смо се у пиринчаним пољима.“

Веселин Илиев, који сада служи као старешина у Кочанима, прича: „Мало смо знали о теократској организацији али смо много волели истину.“ Јехова се с временом побринуо да ствари дођу на своје место. Примера ради, више литературе на македонском је у великој мери допринело томе да се истина о Краљевству брже шири и да скупштине ојачају.

РАЗБОРИТО КОРИШЋЕЊЕ ВЕЋЕ СЛОБОДЕ

Пошто Југославија није била под руском контролом, људи су имали више слободе него у земљама иза  „гвоздене завесе“. Крајем 1960-их Југославија је била прва комунистичка земља која је укинула визе и смањила контролу на границама. Пошто су могла слободно да путују, браћа из Југославије су се прихватила задатка да кришом уносе нашу литературу у земље које су се граничиле са Совјетским Савезом, где је проповедање било забрањено.

Браћа су најпре комбијима довозила литературу из Немачке у Југославију. Ђуро Ландић, који служи у Одбору подружнице у Хрватској, сећа се да је у њиховој кући било складиште литературе све до пада Совјетског Савеза. „Сви смо имали аутомобиле с дуплим дном и блатобранима“, прича Ђуро. „Знали смо да ће нам одузети аутомобиле ако нас ухвате и да можемо завршити у затвору, али радо смо то чинили. Кад бисмо предали браћи пакете, они су се толико радовали да су плакали. То нас је увек мотивисало да идемо поново, без обзира на трошкове и ризик.“

Сестра Милосија Симић је преносила литературу из Србије у Бугарску. Она каже: „Никад нисам знала код кога треба да однесем литературу — била ми је дата само адреса. Једном приликом, сишла сам с аутобуса и нашла кућу, али у њој није било никога. Прошетала сам унаоколо и дошла из супротног смера. Покуцала сам поново, али и даље није било никога. Учинила сам то око десет пута током дана, што опрезније да не бих привукла нечију пажњу, али нисам успела да нађем никога код куће. И добро је што је било тако јер сам касније сазнала да сам имала погрешну адресу.

„Пошто сам уложила много труда да бих копирала и прекуцавала ту литературу, нашла сам се у недоумици.  Нисам једноставно могла да је бацим. Одлучила сам да је вратим назад у Србију, где би се могла делотворно користити. Међутим, иако сам купила повратну карту, још увек ми је била потребна карта до железничке станице. Новац за карту су ми обично давала браћа којој бих однела литературу. Тако смо радили јер се у земљу могла унети само ограничена сума новца. Док сам ишла ка шалтеру, молила сам се да за благајном ради жена. Управо је тада човек који је радио на шалтеру устао и на његово место је села једна жена. У замену за карту понудила сам јој нешто одеће у коју смо обично умотавали литературу. Она је пристала и дала ми је карту.“

Почетком 1980-их, браћа су преводила литературу на албански и македонски и слала рукописе у малу канцеларију у Београду. Тамо је Милосија прекуцавала превод на писаћој машини. Користила је индиго папир да би добила осам примерака одједном. То је било веома напорно јер је морала да чита текст писан руком, на језику који није знала.

МЛАДА БРАЋА СЕ ЧВРСТО ДРЖЕ СВОЈИХ УВЕРЕЊА

Иако смо званично имали слободу вероисповести, влада је наш неутралан став сматрала претњом јединству Југославије. Због тога су се браћа суочавала с противљењем. Многи су током Другог светског рата изгубили живот због своје неутралности. Али током наредне три деценије нису сви показали исту чврсту веру. Неки су долазили на састанке и ишли у службу проповедања, али када би били позвани у војску, налазили су изговоре да се одазову на позив.

Млада браћа су због своје неутралности могла бити осуђена и на десет година затвора. Осим тога, до своје тридесете године могли су бити осуђивани више пута. Неки који су одбили да направе компромис суочили су  се са овим испитом верности кратко након крштења. Многи од њих су сад одговорна браћа која предводе у скупштинама.

ДИРЉИВ МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС

Јеховини сведоци у Југославији никада раније нису доживели радост да буду домаћини међународног конгреса. Замисли њихово одушевљење када је Водеће тело 1991. објавило да ће један од међународних конгреса „Љубитељи божанске слободе“ бити одржан у Загребу!

Међутим, било је пуно проблема. Откако је Хрватска прогласила независност од Југославије, облаци рата су се надвијали над овим подручјем. Да ли је мудро одржати конгрес? Безбедност страних и домаћих делегата била је важнија од свега. Након многих молитви и размишљања о целокупној ситуацији, браћа су одлучила да наставе с припремама.

Теодор Џерес, члан Водећег тела, допутовао је у Хрватску неколико седмица раније да би помагао при организацији конгреса. Будући да су сви други јавни догађаји у Загребу били отказани, пажња јавности је била усмерена на припреме које су се одвијале на Динамовом стадиону. Док се приближавало време одржавања конгреса, ситуација у земљи је постајала све несигурнија. Наша браћа су свакодневно размишљала о ризицима, увек изнова постављајући исто питање — треба ли наставити с припремама или отказати конгрес? Непрестано су се молили Јехови, тражећи његово вођство. Зачудо, политичка ситуација се стабилизовала и било је могуће одржати конгрес од 16. до 18. августа 1991.

Тешко је замислити већи контраст. У земљи само што није букнуо рат, а Јеховини сведоци у Хрватској дочекивали су хиљаде гостију на Међународни конгрес „Љубитељи  божанске слободе“. b Док су многи бежали из Југославије, браћа и сестре из 15 земаља слободно су се окупили, испуњени хришћанском љубављу. Велике групе су пристизале авионом из Сједињених Држава, Канаде и других западних земаља. Због политичке ситуације, загребачки аеродром је био затворен и авиони су морали да слећу у Љубљану. Делегати су затим до Загреба путовали аутобусом. Њихова храброст је била добро сведочанство за домаће становништво, а њихов долазак је био драгоцен извор охрабрења за браћу из Југославије. Највећа група — око 3 000 делегата — дошла је из Италије. Они су својом топлином, срдачношћу и радошћу напросто распламсали конгресну атмосферу! (1. Сол. 5:19).

Веру браће посебно су ојачала петорица чланова Водећег тела. До данас се многи радо сећају говора које су одржали Кери Барбер, Лојд Бери, Милтон Хеншел, Теодор Џерес и Лајман Свингл. Не плашећи се бурних збивања у земљи, та браћа с дугогодишњим искуством храбро су дошла на конгрес да би ојачала сувернике својим охрабрујућим говорима.

Због политичких немира, власти су се прибојавале да ће између делегата из различитих делова Југославије доћи до сукоба на националној основи. За њих је сигурно било велико олакшање када су видели да Сведоци не само што су се окупили у миру већ и показују срдачну братску наклоност. Сваког дана је број полицајаца који су обезбеђивали конгресно место био све мањи.

Овај незаборавни конгрес показао је да су Јеховини сведоци право међународно братство. Размишљање о томе помогло је браћи да остану у јединству током  тешких испита који су уследили. Аутобуси којима су се делегати из Србије и Македоније враћали кући били су међу последњим возилима која су прошла контролни пункт на граници између Хрватске и Србије. Након што су браћа безбедно прешла границу, она је затворена. Многи кажу да је тада почео рат.

У наредним месецима и годинама, републике које су раније биле део Југославије постале су независне државе са својим владама. Сукоб који је потресао ово подручје однео је десетине хиљада живота и проузроковао неизрециву патњу. Шта се догађало с нашом браћом током тог критичног раздобља? Како је после тога Јехова благословио проповедање о Краљевству у тим сада независним државама? То ћемо видети на наредним страницама.

 Босна и Херцеговина у савремено доба

„Био је 16. мај 1992. Нас тринаесторо шћућурило се заједно у једном стану док су минобацачи засипали Сарајево гранатама. Две гранате су погодиле зграду у којој смо потражили уточиште. Иако је међу нама било Хрвата, Срба и Бошњака — припадника истих група које су се напољу бориле — ми смо били уједињени у служењу Јехови. Када је напад почео да јењава, отишли смо из тог стана да бисмо се склонили на сигурније место. Као и претходне ноћи, упутили смо гласну, усрдну молитву Јехови и он нас је услишио“ (Халим Цури).

Сарајево, које је тада имало нешто више од 400 000 становника, нашло се усред једне од најдужих и најтежих опсада у савременој историји. Како су наша духовна браћа и сестре издржали тај период током ког су етнички и верски сукоби раздирали земљу? Пре него што испричамо њихову причу, укратко ћемо рећи нешто о Босни и Херцеговини.

Босна и Херцеговина се налази у централном делу бивше Југославије, и окружују је Хрватска, Србија и Црна Гора. Културне и породичне везе су веома јаке и гостољубивости се придаје велика важност. Испијање кафе с комшијама и седење у кафићима омиљени су начини да се проведе слободно време. Премда се по изгледу не разликују, становници ове земље припадају различитим етничким групама. Мада многи кажу да нису нарочито побожни, управо је религија направила раздор међу њима. Већина становника Босне и Херцеговине  су муслимани, док су остали православне и католичке вере.

Забрињавајућ пораст верске нетрпељивости и етничке мржње почетком 1990-их довео је до ужасног етничког чишћења. Како су напредовале, војске су истеривале цивиле из села и градова да би створиле етнички чиста подручја за свој народ. То је представљало испит неутралности за нашу браћу и сестре. У Босни, као и у другим земљама бивше Југославије, већина људи наслеђује религију својих родитеља. Верска припадност породице се обично може препознати по презимену. Када искрене особе почну да служе Јехови, неки их сматрају издајницима породице и традиције. Па ипак, наша браћа знају да верност Јехови представља заштиту.

ГРАД ПОД ОПСАДОМ

Као што смо видели, браћа из Југославије била су дубоко дирнута љубављу и јединством које су доживели на конгресу „Љубитељи божанске слободе“, који је 1991. одржан у Загребу. Тај незаборавни конгрес их је ојачао и припремио за тешке испите који су уследили. На пример, у Сарајеву су Бошњаци, Срби и Хрвати годинама живели у миру, а онда је изненада војска опколила град. Одједном су се сви нашли у замци, па и наша браћа. Иако је политичка ситуација била крајње нестабилна, нико није могао да предвиди колико ће сукоби трајати.

„Људи гладују“, написао је у то време Халим Цури, старешина из Сарајева. „Сваког месеца добијају само по који килограм брашна, сто грама шећера и пола литра уља. На свакој слободној површини у граду сади се поврће. Људи секу дрвеће ради огрева. Кад нестане дрвећа, скидају паркет с подова да би га користили за огрев и кување. Користе све што може да гори, чак и стару обућу.“

Када је почела опсада Сарајева, Љиљана Нинковић и њен супруг Ненад нашли су се на једној страни града и  нису могли да дођу до својих ћерки које су остале на другој страни. „Били смо просечна породица с двоје деце, станом и аутом“, прича Љиљана. „Затим се одједном све променило.“

И поред свега, често су осећали Јеховину заштиту. „Два пута је граната погодила наш стан непосредно након што смо изашли из њега“, каже Љиљана. „Упркос тешкоћама, налазили смо радост у једноставним стварима. Примера ради, били смо срећни када бисмо у парку убрали лишће маслачка за салату, па смо имали још нешто за јело осим пиринча. Научили смо да будемо задовољни оним што имамо и ништа нисмо узимали здраво за готово.“

ЗБРИЊАВАЊЕ ФИЗИЧКИХ И ДУХОВНИХ ПОТРЕБА

Један од највећих проблема била је несташица воде. У кућама и становима славине су пресушиле. Да би дошли до места на којима је било воде, људи су морали да пешаче по пет километара кроз делове града који су били на мети снајпериста. Затим су сатима стајали у реду, чекајући да напуне своје посуде, а онда су се полако враћали кућама носећи тај тежак терет.

„Испит је дошао када смо чули да ће вода накратко долазити у куће“, прича Халим. „Тада би сви могли да се окупају, оперу одећу и сакупе воду у што више посуда. Али шта ако би тај дугоочекивани тренутак био у исто време када и скупштински састанак? Морали смо да одлучимо — или ћемо ићи на састанак или ћемо остати код куће да сакупљамо воду.“

Иако је било неопходно побринути се за физичке потребе, браћа су била  свесна тога колико је важно посветити пажњу својој духовности. На састанцима су добијали духовну храну, као и вести о томе ко је затворен, рањен или ко је погинуо. „Били смо као породица“, каже Милутин Пајић, који служи као скупштински старешина. „Када бисмо се окупили на састанку, нисмо желели да се растанемо. Често се дешавало да после састанка останемо и још сатима разговарамо о истини.“

То је било тешко време и браћа су често страховала за свој живот. Па ипак, служба Јехови им је била на првом месту. Док је рат раздирао земљу, они који су служили Јехови постали су ближи једни другима и свом небеском Оцу. Посматрајући пример својих родитеља, и деца су развијала исту непоколебљиву верност према Јехови.

Бихаћ је био у изолацији скоро четири године. Нико није могао да изађе из града, а хуманитарна помоћ се није могла допремити у њега. „Најтеже је било на почетку рата“, прича Осман Шаћирбеговић, који је у то време био једини брат у Бихаћу. „Не толико због тешке ситуације, већ због тога што смо се суочили с нечим новим, нечим што никад раније нисмо доживели. Зачудо, кад су гранате почеле да падају, напетост је попустила јер смо увидели да неће свака од њих убити некога. Неке гранате чак и не експлодирају.“

Пошто нико није могао да предвиди колико ће борбе трајати, Бетели из Загреба и Беча организовали су сакупљање хуманитарне помоћи која се потом складиштила у Дворанама Краљевства и домовима браће у Сарајеву, Зеници, Тузли, Мостару, Травнику и Бихаћу. Док су борбе беснеле, дешавало се да неки град изненада буде опкољен и изолован. Тада би путеви за снабдевање били пресечени, услед чега би залихе брзо пресушиле. Без обзира на то што су градови у Босни један за другим били одсецани од остатка света, ништа није могло уздрмати  братско јединство међу Јеховиним сведоцима. То је било у суштој супротности с етничком и верском мржњом која је попут пожара беснела унаоколо, уништавајући све пред собом.

РЕВНИ И ОПРЕЗНИ

Поред свакодневне борбе да се збрину основне животне потребе, у Сарајеву су ситуацију додатно отежавали снајперисти који су били распоређени око града и насумце пуцали на недужне цивиле. Киша минобацачких граната непрестано је сејала смрт. Понекад је било опасно кретати се по градовима који су били под опсадом. Људи су живели у страху. Па ипак, поступајући мудро и храбро, наша браћа су наставила да проповедају добру вест о Краљевству људима којима је утеха била потребнија него икад.

„Током једног од најжешћих напада на Сарајево“, прича један старешина, „хиљаде граната пало је на град у само једном дану. Те суботе ујутро браћа су телефонирала старешинама и питала: ’Где ће бити састанак за службу?‘“

 „Видела сам да је људима очајнички потребна истина“, каже једна сестра. „Управо то ми је помогло не само да истрајем већ и да будем радосна упркос тешким околностима.“

Многи су постали свесни тога да им је потребна нада коју пружа Библија. „Људи не чекају да их ми посетимо већ сами долазе и кажу да желе да уче о Богу“, испричао је тада један брат. „Једноставно се појаве у Дворани Краљевства и траже да неко проучава Библију с њима.“

Том успеху у делу проповедања током ратних година у великој мери је допринело јединство међу браћом које је свима било очигледно. „То је било велико сведочанство“, каже сестра Нада Бешкер, која већ годинама служи као специјални пионир. „Многи су видели како браћа муслиманског и српског порекла заједно проповедају. А када су видели сестру хрватског порекла и сестру која је раније била муслиманка како заједно проучавају Библију с једном Српкињом, морали су да признају да смо другачији.“

Резултати које су наша браћа у то време постигла својом ревном службом виде се и данас јер су многи који сада служе Јехови прихватили истину током рата. Примера ради, скупштина у Бања Луци се удвостручила, иако се сто објавитеља преселило у друге скупштине.

ВЕРНА ПОРОДИЦА

Наша браћа су увек била веома опрезна. Па ипак, неки су страдали услед ’времена невоље и непредвиђених догађаја‘ када су се случајно нашли на погрешном месту у погрешно време (Проп. 9:11). Брат Божо Ђорем, који је био Србин, крстио се на међународном  конгресу у Загребу 1991. године. Након што се вратио у Сарајево, због свог неутралног става је више пута био у затвору где је трпео малтретирање. Године 1994. био је осуђен на 14 месеци затвора. Најтеже му је падало то што је био одвојен од своје супруге Хене и њихове петогодишње ћеркице Магдалене.

Кратко након што је Божо пуштен на слободу, догодила се трагедија. Једног мирног поподнева њих троје су кренули на библијски студиј недалеко од њихове куће. Док су тамо ишли, тишину је изненада прекинула експлозија артиљеријске гранате. Хена и Магдалена су погинуле на лицу места а Божо је преминуо касније у болници.

ХРИШЋАНСКА НЕУТРАЛНОСТ

Пошто су владале снажне предрасуде, скоро да нико није имао разумевања за наш неутралан став. У Бања Луци су већину скупштине чинила млада браћа коју је војска желела да пошаље на ратиште. Они су били одлучни да остану неутрални, због чега се дешавало да буду претучени.

Осман Шаћирбеговић се присећа: „Полицајци су нас често саслушавали и називали кукавицама због тога што нећемо да узмемо оружје и бранимо своје породице.“

Осман би их током разговора питао: „Ваш пиштољ вам је заштита, зар не?“

„Наравно“, одговарали су полицајци.

„Да ли бисте га заменили за топ да бисте добили бољу заштиту?“

„Да.“

„Да ли бисте дали топ у замену за тенк?“

„Наравно.“

„Ви бисте све то учинили да бисте се што боље заштитили“, рекао би им тада Осман. „Мене штити Свемоћни  Бог Јехова, Створитељ свемира. Ко би ми могао пружити бољу заштиту?“ Било је јасно шта жели да каже и полицајци су га остављали на миру.

ДОПРЕМАЊЕ ХУМАНИТАРНЕ ПОМОЋИ

Иако су браћа из околних земаља знала да Сведоци у Босни живе у тешкој оскудици, једно време није било могуће да им се пошаље хуманитарна помоћ. Затим су у октобру 1993. власти наговестиле да можда постоји могућност да се хуманитарна помоћ допреми у земљу. Упркос опасностима, наша браћа су одлучила да искористе ту прилику. Из Беча је према Босни 26. октобра кренуло пет камиона натоварених са 16 тона хране и дрва за огрев. Како ће тај конвој проћи кроз многа подручја на којима су се још увек водиле жестоке борбе? c

Током путовања, браћа су се неколико пута нашла у животној опасности. „Једног јутра сам касно кренуо“, присећа се један од возача. „Возио сам иза неколико других камиона који су такође носили хуманитарну помоћ. Док сам се приближавао једном од контролних пунктова, сви камиони су морали да стану јер је војска проверавала документе. Изненада се зачуо пуцањ из снајпера и видели смо да је погођен један возач који није био Сведок.“

Само је возачима било дозвољено да камионом уђу у Сарајево, док су остала браћа која су путовала с њима морала да чекају изван града. Па ипак, они нису одустали од намере да охрабре сувернике у граду. Зато су пронашли телефон, позвали објавитеље у Сарајеву да се окупе и одржали охрабрујуће јавно предавање које је тој браћи било преко потребно. Док је рат трајао, путујући надгледници, бетелски радници и чланови Одбора земље много пута су ризиковали свој живот да би  помогли сухришћанима да опстану, и физички и духовно.

До браће у Бихаћу се није могло доћи скоро четири године. Иако су барикаде спречавале да дословна храна стигне у град, наша браћа су успевала да добију нешто духовне хране. На који начин? Имали су приступ једном телефону и факсу, што им је омогућило да с времена на време добију Нашу службу за Краљевство и нека издања Стражарске куле. Затим су прекуцавали ту литературу да би свака породица могла имати по један примерак. Када је рат почео, у граду је било само троје крштених објавитеља. Поред њих, било је и 12 некрштених објавитеља који су две године жељно ишчекивали прилику да своје предање Јехови потврде крштењем у води.

Било је веома тешко толико дуго бити у изолацији. „Они с којима сам проучавао Библију никад нису били на конгресу, нити су видели како изгледа посета покрајинског надгледника“, прича Осман. „Често смо разговарали о времену када ћемо моћи да уживамо у дружењу с браћом.“

Замисли њихово одушевљење када су 11. августа 1995. у Бихаћ пристигла два возила са упадљивим ознакама „Јеховини сведоци — хуманитарна помоћ“. То су била прва приватна возила која су допремила хуманитарну помоћ откако се град налазио под опсадом! Дошла су баш у време када су браћа физички и психички била скоро потпуно исцрпљена.

У Бихаћу су комшије посматрале како Сведоци помажу једни другима, на пример тако што поправљају поломљене прозоре. „То их је задивило, пошто су знали да немамо новца“, каже Осман. „Пружили смо им тако снажно сведочанство да још увек причају о томе.“ У Бихаћу сада постоји ревна скупштина са 34 објавитеља и 5 пионира.

 НЕЗАБОРАВНО ПУТОВАЊЕ

Наша браћа су више пута ризиковала свој живот да би превезла храну и литературу до разорених градова у Босни. Али путовање на које су пошли 7. јуна 1994. разликовало се од осталих. Рано тог јутра из Загреба су кренула три камиона у којима су били чланови Одбора земље и друга браћа. Циљ је био да се допреми хуманитарна помоћ и одржи једнодневни покрајински састанак са скраћеним програмом — први у последње три године!

Планирано је да се тај посебан програм изнесе у неколико градова. Најпре су се запутили у Тузлу. На почетку рата, тамошња скупштина је имала само око 20 крштених објавитеља. Било је дивно видети више од 200 људи који су се окупили да би слушали конгресни програм! Крстило се 30 особа. Данас у Тузли постоје три скупштине и преко 300 објавитеља.

Браћа у Зеници су успела да нађу одговарајући простор за одржавање тог скупа, али никако нису могла да нађу место за крштење. На крају, након много тражења, пронашли су једно буре које се могло користити у ту сврху. Једини проблем је био непријатан мирис — у том бурету се раније држала риба! Међутим, онима који су прихватили Исусов позив да постану ’рибари људи‘ и желели да се крсте, то није сметало (Мат. 4:19). Говор за крштење је одржао Херберт Френцел, који је сада члан Одбора подружнице у Хрватској. Он прича: „Толико дуго  су чекали да се крсте да их ништа није могло спречити! После крштења су били усхићени!“ Зеница данас има ревну скупштину у којој служи 68 објавитеља.

У Сарајеву се програм могао одржати само на месту у близини једне раскрснице која је непрестано била под снајперском ватром. Када су браћа безбедно стигла на покрајински састанак, нашла су се у недоумици — како наћи место за крштење, као и начин да сачувају драгоцену воду. Да би било довољно воде за све, они који су се припремили за крштење поређали су се по висини и крштавани су редом — од најнижег до највишег!

Наша браћа и сестре су тог дана били пресрећни! Нису дозволили да им ужасна збивања око њих помуте неизмерну радост коју су осећали због тога што су заједно обожавали Јехову. У Сарајеву данас постоје три напредне скупштине.

НАКОН ОЛУЈЕ

Након што су поново отворени путеви за снабдевање, живот је донекле постао лакши. Међутим, етничко чишћење и насилно протеривање није престало. Ивица Арабаџић, старешина који служи у Хрватској, прича како су он и његова породица били приморани да напусте свој дом у Бања Луци: „Један наоружани човек је дошао и рекао нам да идемо, говорећи како је то сада његова кућа. Он је морао да напусти своју кућу у Шибенику зато што је Србин. Сада је желео да ми одемо. Један војни полицајац с којим сам проучавао Библију заузео се за нас и помогао нам. Премда нисмо могли да останемо у нашој кући, успели смо да направимо трампу — наша кућа за кућу тог човека. Било је тешко оставити свој дом и скупштину која нам је помогла да упознамо истину, али нисмо имали избора. Понели смо само најосновније ствари и кренули да се уселимо у нашу ’нову‘ кућу у Хрватској. Међутим, кад смо стигли у Шибеник, установили смо да  се неко већ уселио у њу. Шта да радимо? Браћа су нас срдачно дочекала и један старешина нас је позвао да живимо с његовом породицом. Остали смо код њих годину дана, док спор око куће није био решен.“

Политичка нестабилност се и данас осећа, али дело проповедања у Босни и Херцеговини лепо напредује. У тој земљи је скоро 40 посто становништва муслиманске вере. Откако је рат завршен, браћа су изградила нове Дворане Краљевства. Једна од њих, дворана у Бања Луци, није само преко потребно место за састајање — она представља правну победу. Сведоци су годинама покушавали да добију дозволу за градњу Дворане Краљевства у том крају где Српска православна црква има снажан утицај. Иако су Сведоци у Босни после рата добили законско признање, њихова молба да изграде Дворану Краљевства у Бања Луци била је одбијена. На крају, после многих молитви и труда, браћа су ипак добила потребну документацију. Та победа је правни преседан за будуће Дворане Краљевства у том делу Босне и Херцеговине.

Слобода вероисповести отворила је пут да у места где је постојала већа потреба за објавитељима буде послато 32 специјална пионира, од којих су многи дошли из других земаља. Њихова ревност у служби и савесно придржавање теократског реда показали су се као прави благослов.

У Сарајеву, где су наша браћа пре нешто више од десет година свакодневно била у опасности од снајпера, сада се мирно одржавају конгреси којима присуствују делегати из свих крајева бивше Југославије. Док су током прошлог века ратови раздирали ову предивну планинску земљу, ’нелицемерна братска љубав‘ је више него икада зближила Јеховин народ (1. Петр. 1:22). Данас 1 163 објавитеља који служе у 16 скупштина у Босни и Херцеговини уједињено хвале истинитог Бога, Јехову.

 Хрватска у савремено доба

Одмах после међународног конгреса који је 1991. одржан у Загребу, граница између Хрватске и Србије изненада је затворена. Главни путеви и мостови су били уништени или је војска на њима поставила барикаде, па многи делегати из источног дела Хрватске нису могли да се врате кући. Сведоци из других делова земље показали су искрену братску љубав — иако су и сами скромно живели, пружили су смештај тој браћи.

У Загребу су се сирене даноноћно оглашавале, упозоравајући на опасност од бомбардовања. Људи су трчали у склоништа, у којима су неки провели више седмица, па и месеци. Пошто је подрум Бетела био сигурно место, градске власти су одредиле да ту буде јавно склониште. То је створило одличне прилике за сведочење, па су људи добијали више од дословног заклона који су тражили. Примера ради, једног дана су се сирене огласиле и, као и обично, путници из једног трамваја су потрчали у склониште испод Бетела. Док су сви напето ишчекивали шта ће се десити, један старешина из Бетела их је питао да ли би желели да погледају дијапозитиве с међународног конгреса који је одржан у Загребу неколико месеци раније. Сви су пристали и после тога су рекли да им се презентација допала.

Због оружаних сукоба, било је тешко долазити на састанке, а ситуацију је отежавало и то што су меци и гранате оштетили неке Дворане Краљевства.  Међутим, наша драга браћа су ценила духовну храну више него икад и ’нису пропуштала своје састанке‘ (Јевр. 10:25). На пример, на Шибеник су шест месеци падале гранате и није било могуће састајати се у Дворани Краљевства. Један од старешина прича: „Пошто смо живели изван града, у нашој кући се одржавало разматрање књиге и Стражарске куле. Упркос тешкој ситуацији, нисмо изгубили ревност за службу проповедања. Сведочили смо у нашем месту и у околним селима. Сви су знали да смо Јеховини сведоци. Видели су да смо другачији од осталих.“

БРАТСКА ЉУБАВ У РАТНО ВРЕМЕ

Многи Сведоци који су остали без својих домова смештени су код суверника, а скупштине су спремно пружале сву потребну помоћ. На пример, у Дворани Краљевства у Осјеку браћа су срдачно дочекала једну породицу која је управо избегла из Тузле, под веома тешким околностима. Члановима скупштине је било драго када су сазнали да је супруга њихова духовна сестра.

Власти су тој породици дале дозволу да се усели у једну кућу, али она је била стара и веома запуштена. Када су браћа видела колико је кућа оронула, одлучили су да помогну. Један је донео пећ, други прозор, а остали врата и кревет. Неки су донели грађевински материјал, а други храну и дрва за огрев. Већ сутрадан је та породица могла да се усели у једну собу. Међутим, кућа још увек није била у довољно добром стању да би се у њој могло презимити. Зато је скупштина направила списак потребних ствари, а објавитељи су донели оно што су могли. Иако су и сами били сиромашни, сакупили су све што је било потребно — од кашика до црепова.

 Док се рат настављао, завладала је несташица хране, па је подружница улагала много труда да збрине и материјалне и духовне потребе наше браће. У сарадњи с Водећим телом организовано је прикупљање хране, одеће, обуће и лекова. Помоћ је у почетку углавном стизала од браће из Хрватске, али и они су били у тешкој ситуацији и нису могли много да учине. У међувремену су браћа из Аустрије, Италије, Немачке и Швајцарске великодушно поклањала одећу и лекове, као и библијску литературу. Све су то камионима даноноћно довозили волонтери којима су потребе њихове браће из Хрватске биле важније од бриге за личну безбедност. Из главног складишта у Загребу помоћ се слала у скупштине којима је била потребна.

Браћа у Хрватској су добијала помоћ, али питали су се како сада да помогну браћи у Босни. Камиони натоварени са 16 тона хране и дрва за огрев запутили  су се ка босанској граници. То је било ризично, јер је било много извештаја о паравојним јединицама које су пљачкале и убијале. Сусрет с неком од тих група могао би да значи губитак хуманитарне помоћи, као и смрт оних који су је превозили.

Један брат прича: „Возили смо кроз шуму, пролазећи један контролни пункт за другим, понекад дуж борбене линије. Упркос опасности, безбедно смо стигли у Травник. Један војник је чуо да долазимо па је отрчао до куће где су се браћа окупила и повикао: ’Стигли су ваши с камионима!‘ Браћа су била пресрећна. Унели смо храну у кућу, разменили пар речи, а затим смо морали да наставимо даље. Требало је да стигнемо и у друга места.“

Пуно браће је писало Бетелу у Загребу, захваљујући за помоћ коју су добили. „Много вам хвала што се толико трудите да бисмо могли редовно да добијамо сву духовну храну“, написала је једна скупштина. „Хвала вам и за хуманитарну помоћ коју сте послали, браћи је заиста преко потребна. Од свег срца вам хвала за сав ваш труд, љубав и бригу.“

„Овде имамо неколико браће који су избеглице“, стајало је у другом писму. „Неки од њих немају никакве приходе. Када су добили помоћ и видели колико тога има, сузе су им наврле на очи. Дубоко су их дирнуле и охрабриле љубав, брига, великодушност и несебичност коју су браћа показала.“

Током тих тешких времена, посебан труд је улаган да објавитељи добијају духовну храну која им је била неопходна да би остали јаки у вери. Поред тога, било је очигледно и да им Јеховин дух помаже не само да издрже ратне недаће већ и да духовно ојачају (Јак. 1:2-4).

 ПОРУКА КОЈА КРЕПИ И УЛИВА НАДУ

Премда су хуманитарне организације допремале материјалну помоћ, само су Јеховини сведоци пружали помоћ која је доносила трајно добро. Наша браћа нису чекала скрштених руку да се рат заврши већ су чинила све што су могла да би другима преносила добру вест о Краљевству.

Вуковар је био један од градова који су претрпели најгора разарања. Због тога је већина становника, укључујући и нашу браћу, морала да побегне из града. Међутим, једна сестра, Марија, остала је у Вуковару. Иако четири године није била у контакту с браћом из Хрватске, она је и даље ревно проповедала малом броју људи који су остали у граду. Њена ревност је била богато награђена! Можемо замислити изненађење браће када је на обласни конгрес 1996. дошло 20 особа из Вуковара!

Наша порука наде такође има моћ да мења животе. На почетку рата, један младић се прикључио елитној јединици хрватске војске и брзо је напредовао. Једном приликом, док је чекао воз, добио је трактат Ко заиста влада светом? Било је то 1994. године. Читајући трактат, сазнао је да насиље које људи чине једни над другима не проузрокује Јехова Бог, већ Сатана. То сазнање је дубоко утицало на њега. Један од разлога због којих је ступио у војску била је жеља да освети смрт своје 19-годишње сестре и два друга члана породице који су убијени током рата. Намеравао је да оде у село у ком су живеле убице, али овај трактат га је навео на размишљање. Почео је да проучава Библију и након што је неколико година радио на томе да усклади свој живот и особине с њеним начелима, крстио се 1997. На крају је ипак отишао у село у ком су живеле убице његових рођака, али не да би се осветио. Био је радостан  што може да преноси добру вест о Божјем Краљевству и помаже људима да сазнају колико је Бог милосрдан.

Ревност објавитеља за службу проповедања, чак и током најжешћих сукоба, довела је до изванредног пораста у Хрватској. У периоду од 1991. до 1995, колико је рат трајао, број пионира је порастао за 132 посто. Број библијских студија се повећао за 63 посто, а број објавитеља за 35 посто. Нема сумње да су браћа одважно проповедала добру вест, а Јехова је богато благословио њихово залагање.

САМОПОЖРТВОВАНЕ ПУНОВРЕМЕНЕ СЛУГЕ

Нешто пре међународног конгреса који је одржан 1991, у Хрватску су стигли први мисионари школовани у Галаду. Били су то Данијел и Хелен Низан из Канаде. Брачни парови из неких европских земаља који су научили хрватски такође су били позвани да служе у Хрватској.

Међу њима су били Хајнц и Елке Полах из Аустрије. Пре него што су дошли у Хрватску 1991, служили су као специјални пионири на југословенском подручју у Данској. Рат је избио баш у време када су започели с путујућом службом. Њихова прва покрајина обухватала је Далмацију и делове Босне, подручје које је било захваћено ратом. „Током тих ратних година није било лако посећивати браћу у Босни“, испричао је Хајнц. „Било је веома ризично да путујемо својим аутомобилом, па смо морали да се ослањамо на непоуздан јавни превоз. Нисмо могли да носимо много ствари — само пар торби и писаћу машину.

„Морали смо да будемо сналажљиви. Када смо једном путовали из Тузле у Зеницу, војници су зауставили аутобус. Рекли су да је и сувише опасно да се иде  даље. Сви су морали да изађу из аутобуса. Али, знали смо да нас браћа у Зеници очекују, па смо молили друге који су наилазили путем да нас повезу. На крају је наишао конвој камиона који су превозили гас. Имали су потребне исправе и један од возача је пристао да нас повезе. Док смо путовали, користили смо прилику да му сведочимо, а он нас је пажљиво слушао.

„Касније смо због пуцњаве били принуђени да поново станемо и морали смо да наставимо вожњу споредним путевима. Они су били у врло лошем стању, а снег је још више отежавао ситуацију. Често смо се заустављали да бисмо помогли возачима чији су се камиони заглавили у снегу. На једном месту је на конвој отворена ватра, па смо морали да напустимо то подручје. Стигли смо до Вареша, који је од нашег одредишта удаљен око 50 километара. Ту смо преноћили.

„Возач је спавао на седиштима, а Елке и ја у задњем делу кабине покушавајући да се згрејемо. Чинило ми се да је то најдужа ноћ у мом животу. Међутим, када смо сутрадан коначно стигли у Зеницу, браћа су била пресрећна што нас виде! Вредело је труда! Иако нису имали воду ни струју, дали су све од себе да нас што лепше угосте. Премда су били сиромашни у материјалном погледу, били су духовно богати и показивали су огромну љубав према истини.“

Откако је рат завршен, у Хрватску је дошло скоро 50 специјалних пионира из Аустрије, Немачке, Италије и других земаља. Касније је Јеховина организација послала још мисионара и тако пружила додатну помоћ и охрабрење. Те ревне пуновремене слуге су много помогле браћи, и у служби проповедања и у скупштинама.

 „НЕ МОГУ ДА ВЕРУЈЕМ ДА САМ ТО ДОЧЕКАО!“

До краја 1980-их, Стражарска кула на хрватском излазила је једном месечно и преводила су је с немачког браћа која су живела изван Бетела. Од 1991, сва литература се преводи у Бетелу. С временом је Водеће тело дало одобрење да се почне с превођењем грчког дела Светог писма — превод Нови свет. Браћа су до тада користила 150 година стар превод Библије који садржи архаичан језик и многе тешко разумљиве изразе. На том пројекту су са хрватским тимом блиско сарађивали српски и македонски тим, па су сви имали користи од заједничког рада и размене идеја.

Јеховини сведоци у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори и Македонији дуго ће памтити петак, 23. јул 1999. Тог дана је на сва четири Обласна конгреса „Извршиоци Божје Речи“ објављено излажење грчког дела Светог писма — превод Нови свет на српском и хрватском. Такође је речено да превођење на македонски добро напредује. Проломио се снажан аплауз који је потрајао неколико минута, па је говорник морао да сачека да би завршио обавештење. Сви су били одушевљени и многи од присутних нису могли да задрже сузе радоснице. „Не могу да верујем да сам то дочекао!“, рекао је један дугогодишњи старешина. Превод целе Библије на српском, хрватском и македонском браћа су добила 2006. године.

До 1996, активност Јеховиних сведока у Хрватској и у Босни и Херцеговини надгледао је Одбор земље под  вођством аустријске подружнице. Године 1996. надгледање дела проповедања на том подручју поверено је четворочланом Одбору подружнице. Показало се да је Јехова то благословио.

НОВИ БЕТЕЛ И ДВОРАНЕ КРАЉЕВСТВА

Као и на другим местима, пораст броја објавитеља утицао је и на бетелску породицу у Загребу, која се увећала са 10 на око 50 чланова. Пошто је у Бетелу било места само за четири до пет парова, у околини су изнајмљивани станови за остале бетелске раднике.

Убрзо након што је основан Одбор подружнице, Водеће тело је саветовало браћу да купе плац за градњу новог Бетела у Загребу. Волонтери из Хрватске и међународне слуге за градњу ускоро су изградили  дивне објекте који ће још много година доприносити напретку дела проповедања. У суботу, 23. октобра 1999. одржано је посвећење новог Бетела и Дворане Краљевства поред њега, као и комплекса од две Дворане Краљевства у центру Загреба. Дошли су делегати из 15 земаља, а говор за посвећење одржао је брат Герит Лош, члан Водећег тела. Сутрадан је у Дому спортова одржан посебан програм ком је присуствовало 4 886 особа. То је био незабораван дан за Јеховин народ у Хрватској — међу њима је било оних који су служили Јехови 50 и више година, током неких од најстрашнијих периода у савременој историји!

Интензивно се ради и на градњи нових Дворана Краљевства. До 1990. многе скупштине су се састајале у подрумима или приватним становима. На пример, скупштина у Сплиту је 20 година користила малу просторију у једној приватној кући. Имали су само 50 столица, а понекад је број присутних био већи од 100, због чега су многи морали да стоје напољу. Покрајински састанци и обласни конгреси су одржавани на истом месту, са 150 и више присутних. Данас у Сплиту постоје четири скупштине које се састају у две лепе Дворане Краљевства. Због пораста броја објавитеља, за покрајинске састанке се користи конгресна сала једног хотела. Одељење за градњу Дворана Краљевства, које ради под надзором Регионалне канцеларије за пројектовање у Селтерсу, и даље организује изградњу практичних и лепих дворана.

И млађа и старија браћа која су добровољно учествовала у градњи Дворана Краљевства обавила су огроман посао. До сада је изграђено 25 нових дворана, а 7 је реновирано. То је допринело напретку дела Краљевства и донело славу Јехови.

 ИЗВАНРЕДАН НАПРЕДАК ДЕЛА ПРОПОВЕДАЊА

Када је Хрватска 1991. стекла независност, њена влада је примењивала постојеће законе о религији док нису изгласани нови. У новооснованој држави, скоро 90 посто становништва су чинили католици. Стога је свештенство имало приличан утицај на владу. Па ипак, због правног статуса Јеховиних сведока у прошлости и због беспрекорне репутације коју су браћа имала, Министарство правде је 13. октобра 2003. одобрило да се Јеховини сведоци у Хрватској региструју као верска заједница. Након свих тешких година, браћа су била пресрећна што су добила законско признање!

Почетком 1990-их, за браћу из свих република бивше Југославије постојала је само једна Школа за пионире. Сада се само у Хрватској сваке године одржава неколико разреда. У септембру 2008. у Хрватској је било 69 скупштина у којима је служио 5 451 објавитељ. На Спомен-свечаности је било 9 728 присутних, што је изванредан број! Све то указује да постоји велики потенцијал за будући раст.

Премда је верска нетрпељивост прилично раширена и животни притисци су све већи, Јеховине слуге у овој земљи су одлучније него икад да наставе с проповедањем добре вести о Божјем Краљевству, без обзира на то шта би Сатана у свом гневу могао проузроковати (Откр. 12:12). Већини људи је на првом месту зарађивање за живот. Па ипак, међу њима има оних који тугују због жалосног моралног стања у свету и духовно су гладни (Језек. 9:3, 4; Мат. 5:6). Сведоци помажу таквим људима да обожавају јединог истинитог Бога и да говоре: „Дођите! Пођимо на Јеховину гору, у дом Јаковљевог Бога! Он ће нас поучавати својим путевима, и ходићемо његовим стазама“ (Иса. 2:3).

 Македонија у савремено доба

„Пређи у Македонију и помози нам!“, рекао је човек кога је у првом веку апостол Павле видео у једној визији (Дела 16:8-10). Закључивши да Бог жели да се добра вест о Божјем Краљевству проповеда на том необрађеном подручју, Павле и његови сарадници су се спремно одазвали на тај позив. Убрзо је хришћанство цветало на том подручју. И у данашњој Македонији, која обухвата мали део античке Македоније, велики број људи је почео да служи правом Богу. Како је дошло до тога?

После Другог светског рата, Македонија је постала најјужнија југословенска република. Независност је стекла 1991. године. Јеховини сведоци су били радосни када су две године касније званично регистровани у тој новооснованој држави. Захваљујући томе, било је могуће да се у Македонији отвори представништво, чији рад је надгледао аустријски Одбор подружнице. Стога је 1993. у Алжирској улици у Скопљу купљена једна кућа и македонски преводилачки тим се преселио из Загреба у тај нови Бетел.

Михаел и Дина Шибен су дошли из Немачке да би служили у путујућем делу. Поред њих, у Македонију су били послати и Данијел и Хелен Низан, који су до тада служили у Србији. Основан је Одбор земље и Бетел је почео с радом.

ОГРАНИЧЕЊЕ УВОЗА ЛИТЕРАТУРЕ

Иако су били званично регистровани, Јеховини сведоци су имали потешкоће с увозом литературе. У  периоду од 1994. до 1998. влада је ограничила увоз часописа на један примерак по објавитељу. Зато су браћа морала да копирају чланке за разматрање из Стражарске куле за особе које су проучавале Библију. Часописе су добијали и поштом из других земаља, а они који су долазили у Македонију смели су да унесу мању количину. На крају, после више година судских парница, Врховни суд је пресудио у корист Јеховиних сведока, којима је било дозвољено да увозе онолико литературе колико желе.

У августу 2000, број објавитеља је порастао на 1 024 — први пут је више од 1 000 браће и сестара учествовало у служби проповедања! Пошто је на македонском излазило више литературе и растао број објавитеља, кућа у Алжирској улици постала је претесна за све већу бетелску породицу. Наредне године су у суседству купљене три мале куће које су потом срушене да би се направио простор за две нове зграде. Данас македонска бетелска породица која броји 34 члана, живи и ради у три добро опремљене зграде. Они су радосно дочекали брата Гаја Пирса из Водећег тела који је одржао говор за посвећење 17. маја 2003.

ГРАДЊА ДВОРАНА КРАЉЕВСТВА

Сведоци из целе Македоније су веома захвални за програм градње Дворана Краљевства у земљама с ограниченим средствима. Један тим за градњу послат је да помаже скупштинама при изградњи дворана, па је у периоду од 2001. до 2007. направљено девет нових Дворана Краљевства. Тај тим који су чинила петорица браће из различитих земаља пружио је лепо сведочанство радећи у миру и јединству, без трага етничких предрасуда. Један трговац који је посетио нову Дворану Краљевства запазио је да су радови веома  квалитетно изведени и рекао је: „Ова зграда је стварно изграђена с љубављу.“

Када је тим за градњу радио на новој Дворани Краљевства у Штипу, један комшија је сумњао да ће браћа успети да је доврше јер су били млади и чинило му се да су неискусни. Међутим, кад је дворана била готова, донео је планове за своју кућу и молио браћу да је они саграде. Био је толико одушевљен квалитетом њиховог рада да им је понудио много новца. Зачудио се када су му браћа рекла да Дворану Краљевства нису градила због зараде већ због тога што воле Бога и ближње.

ПРЕВОД НОВИ СВЕТ

У међувремену је друга мала група браће и сестара свесрдно радила на другачијем задатку — преводили су Свето писмо — превод Нови свет на македонски. Јехова је благословио њихов труд и они су за само пет година превели целу Библију. Када је на Обласном конгресу „Близу је избављење!“, који је 2006. одржан у Скопљу, члан Водећег тела Герит Лош објавио излажење овог квалитетног новог превода, браћа су била усхићена. Аплаудирали су дуго и с одушевљењем, а многи нису могли да задрже сузе. Након што су добили свој примерак, неки су током паузе за ручак сели и одмах почели да читају тај изванредан превод Божје Речи на свом матерњем језику.

Многи Македонци веома поштују Свето писмо. На пример, Орхан је почео да проучава Библију пре шест година. Био је неписмен, али га је брат који је проучавао с њим научио да чита и пише. Откако се крстио пре три године, шест пута је прочитао Библију!

Једно време, Орхан је био једини Сведок у Ресену. Међутим, у том граду су многи похвално говорили о  њему, а неки родитељи су молили браћу да проучавају Библију с њиховом децом јер су желели да она буду као Орхан. Било је све више заинтересованих особа и с временом је у граду почело да се одржава Скупштинско разматрање књиге. Један човек који је проучавао Библију постао је некрштени објавитељ, а Орхан је сада општи пионир и слуга помоћник.

ПРЕЛАЗАК У МАКЕДОНИЈУ

У јулу 2004, један брачни пар специјалних пионира из Албаније дошао је да би проповедали Албанцима, који у Македонији чине 25 посто становништва. Ускоро се показало да је том пару потребна помоћ јер су једини проповедали међу више од пола милиона Албанаца. Због тога је годину дана касније из Албаније послат још један брачни пар. Тих четворо специјалних пионира почело је да помаже малој групи од седам заинтересованих особа у Кичеву, граду који се налази у средишњем делу подручја на ком живе Албанци. Следећег пролећа, групица је била одушевљена када је на Спомен-свечаност дошла 61 особа. Том приликом је говор одржан и на албанском и на македонском језику. У међувремену је број објавитеља порастао на 17, а просечан број присутних на састанцима сада је 30 и више.

Да би се проповедало у свим деловима Македоније, Водеће тело је одобрило да се од априла до јула 2007. организује посебна акција. Циљ је био да се проповеда на подручју које није обрађивано и да се добра вест шири међу Албанцима.

На тај позив се с одушевљењем одазвало 337 браће и сестара из седам земаља. Били су срећни што могу да помогну. Шта се постигло током акције? Добра вест је проповедана широм Македоније, на преко 200  подручја где живи око 400 000 људи. Већина њих никада раније није чула поруку из Библије. Током четворомесечне акције уручено је више од 25 000 књига и брошура, као и преко 40 000 часописа. Објавитељи су провели око 25 000 сати у служби и започели више од 200 библијских студија.

„Некима су потекле сузе када су чули одакле смо дошли и зашто их посећујемо“, испричао је један брат. „Други су били дубоко дирнути оним што су прочитали у Божјој Речи.“

Браћа и сестре који су учествовали у акцији послали су велики број писама у којима су изразили дубоку захвалност. Једна сестра је написала: „Једна учитељица нам је рекла: ’Бог вас благословио. То што радите је предивно. Ствари о којима говорите су мелем за моју душу!‘“

„Није било лако отићи с тог мисионарског подручја“, рекао је један објавитељ. „Могли смо да видимо  колико је тим људима потребна истина. Када је дошло време да се вратимо кући, тешко нам је пао растанак од оних с којима смо почели да проучавамо Библију.“

„Жао нам је што нисмо узели дужи одмор“, рекао је један брачни пар, „јер тек сада видимо колико је велика потреба.“

Изражавајући осећања многих, један објавитељ је рекао: „Не могу да се сетим када смо моја породица и ја толико уживали у нечему.“

У планинама недалеко од Тетова, група објавитеља је проповедала у једном селу где до тада још нико није сведочио. Двоје је почело да проповеда на левој, а двоје на десној страни улице. Посетили су тек три куће, а већ је цела улица знала да су дошли Јеховини сведоци. Убрзо се вест о њиховом доласку пронела кроз цело село и велика група заинтересованих жена окупила се око сестара. Даље низ пут, 16 мушкараца је знатижељно чекало браћу. Домаћини су брзо изнели четири столице да би објавитељи сели, а један човек им је скувао кафу. Након што су свима уручили литературу, Сведоци су почели да причају окупљеним људима о доброј вести, вешто користећи Библију.

Доста њих је постављало питања и сви су пажљиво слушали. На крају посете, многи сељани нису хтели да оду док се лично не поздраве с браћом. Међутим, објавитељи су се забринули када су видели како долази једна старија жена, машући штапом. „Сад ћете ви добити своје!“, викнула је она, упирући штапом на њих. Чиме су браћа увредила ту жену? „Свима сте дали неку књигу, само мени нисте! Хоћу да добијем ту велику жуту“, рекла је показујући на књигу Библијске приче, коју је добила њена комшиница. Браћа су јој одмах дала последњи примерак који им је остао.

 ПРОПОВЕДАЊЕ РОМИМА

У Македонији живи много Рома који говоре македонски, али им је матерњи језик усмени ромски који је мешавина неколико ромских дијалеката. Према неким изворима, скопско насеље Шуто Оризари које има 30 000 становника највеће је ромско насеље у Европи. Ту се налази зграда с две Дворане Краљевства у којима се састају три ромске скупштине. Две стотине објавитеља проповеда на том плодном подручју на ком је однос објавитеља према броју становника међу најбољима у земљи и износи 1 према 150. На Спомен-свечаност 2008. дошло је 708 особа, што показује да Роми позитивно реагују на добру вест.

Шта се чини да би се понизним и духовно гладним Ромима помогло да уче о Божјој намери на свом матерњем језику? Предложак посебног предавања за 2007. био је преведен на ромски и један старешина који је Ром одржао је говор пред 506 присутних који су га слушали пажљиво и са цењењем. Објавитељи различитог етничког порекла — Роми, Македонци и Албанци — били су срећни када је на обласном конгресу 2007. објављено излажење брошуре Шта Бог захтева од нас?, на ромском језику. До тада су објавитељи најчешће водили библијске студије на свом језику, користећи литературу на македонском. Сада с великим успехом користе брошуру Захтеви на ромском, да би помагали Ромима који желе да уче о Богу.

Данас 1 277 објавитеља у 21 скупштини у Македонији марљиво проповедају, опонашајући пример који је апостол Павле пружио у првом веку. Многи Македонци траже истину и са цењењем се одазивају на њу, што показује да и данас има разлога да се ’пређе у Македонију‘.

 Србија у савремено доба

Србија се налази у централном делу Балканског полуострва. То је земља културних разноликости у којој живи више народа. Управо је у Београду 1935. године био отворен Бетел који је надгледао дело проповедања у предратној Југославији, што је довело до изванредног теократског напретка. Како су у новије доба Јеховини сведоци из Србије помагали својим суверницима у суседним новооснованим државама?

Док су се границе између република затварале, а етничка мржња ширила попут пожара, браћа различитих националности су у миру сарађивала једна с другима у Бетелу у Загребу. С временом су због етничких предрасуда које су беснеле изван Бетела, браћа из Србије морала да оду. Тако се од 1992. наша литература поново преводила на српски у Београду, као што се чинило скоро 50 година раније. Ово пресељење се показало као мудар и правовремен корак.

У Босни су се водиле жестоке борбе и браћи је била преко потребна хуманитарна помоћ. Аустријска подружница је организовала слање помоћи, а браћа у Србији су била у најбољем положају да је доставе у делове Босне који су били под српском контролом.

Премда се рат није проширио на Србију, његове последице су се ипак осетиле. Због економских санкција, било је тешко увозити литературу из Немачке, где је штампана. Када би се десило да скупштине не добију најновије часописе, браћа су једноставно проучавала старије чланке док не би стигла  нова издања. Без обзира на све, нису пропустили ниједно издање.

ОНИ СУ ПОМАГАЛИ БРАЋИ И ЈАЧАЛИ ИХ

„Када смо 1991. дошли у Србију, политичка ситуација у земљи је била прилично нестабилна“, испричао је Данијел Низан који је завршио Галад. „Били смо одушевљени ревношћу коју су браћа показивала упркос тешкој ситуацији. Сећам се да смо моја супруга и ја били пријатно изненађени када смо видели да ће се 50 особа крстити на првом једнодневном покрајинском састанку ком смо присуствовали. То нас је веома охрабрило.“

Данијел и Хелен Низан су много помогли да се организује рад тек отвореног Бетела у Београду. У њему је било места за 10 особа и налазио се на спрату изнад Дворане Краљевства у улици Милорада Митровића. Пошто је преводилачки тим растао, било је потребно више простора. На крају је пронађено одговарајуће место за Бетел и почела је изградња. Бетелска породица се уселила у нове објекте крајем 1995. године.

 Будући да су времена постајала све тежа, све више људи се одазивало на истину. С порастом броја објавитеља расла је и потреба за браћом која ће с љубављу предводити Божји народ. Тој потреби су једним делом удовољили специјални пионири из Италије — енергичне, самопожртвоване пуновремене слуге које су се великодушно залагале у делу Краљевства. Иако им није било лако да уче нови језик и навикавају се на другачију културу у ратним условима, они су помагали браћи у Србији и јачали их (Кол. 4:11).

Ти пионири из других земаља су дали свој допринос на различите начине, али најважније је то што су „са собом донели теократско искуство“, рекао је Рајнер Шолц, координатор Одбора земље. Данас у Србији служи 69 специјалних пионира, а 55 скупштина у овој земљи им је захвално за помоћ.

НЕЗАПАМЋЕНА ИНФЛАЦИЈА

Србија није могла да избегне тешке економске последице рата, нарочито инфлацију која је измакла свакој контроли. Према једном извештају, „током 116 дана од октобра 1993. до 24. јануара 1994, укупна инфлација је износила 500 билиона посто“. Мира Благојевић, која служи у Бетелу од 1982, сећа се да је на пијацу морала да носи пуну торбу новца само да би купила мало поврћа.

Сестра Гордана Сиришки прича да је њена мајка за своју пензију могла да купи само једну ролну тоалет папира. „Стварно је тешко разумети како су људи тада преживљавали, када је све што су имали изненада постало безвредно“, каже Гордана. „Захваљујући нашој браћи из других земаља, ми смо добили хуманитарну помоћ. У то време, када су људи губили веру у банке и владу, многи су развили веру у Бога, а браћа су се међусобно зближила.“

 ПРЕВОЂЕЊЕ БИБЛИЈЕ

Годинама су преводилачки тимови у Југославији радили заједно у загребачком Бетелу. Кад је рат почео, сви преводиоци су се вратили у своје земље, али су остали у контакту с преводилачким тимом у Загребу. Показало се да је то веома добро, нарочито када је српски тим започео рад на превођењу грчког дела Светог писма — превод Нови свет. Циљ је био да се његово излажење објави на обласном конгресу 1999. године.

Међутим, док су преводиоци завршавали рад на том преводу, у земљи је рат био на помолу. Бомбардовање би значило да ће телефонске везе бити непоуздане, што би отежало прослеђивање материјала од преводилаца у Београду до штампарије у Немачкој. У уторак 23. марта, било је скоро сигурно да ће убрзо доћи до ваздушних напада, па су браћа која су припремала ово конгресно издање радила целу ноћ. Успели су да рано ујутро пошаљу електронске фајлове у Немачку. Тог истог дана, почело је бомбардовање. Премда су морали да побегну у склониште, чланови преводилачког тима су били срећни! Упркос ваздушним нападима и честим несташицама струје, браћа су наставила да преводе друге публикације. Много пута су морали да прекидају с радом и трче на безбедније место. Било је то тешко време, али свима је било веома драго што учествују у припреми драгоцене духовне хране.

Њихова радост је била потпуна када је на обласном конгресу у јулу 1999. објављено излажење грчког дела Светог писма — превод Нови свет на српском. Делегати су били одушевљени и захвални што су добили овај превод на свом језику. Неколико година касније, 2006, комплетно Свето писмо — превод Нови свет издато је на српском језику, и на ћириличном и на латиничном писму.

 ВЕРСКА НЕТРПЕЉИВОСТ РАСТЕ

Што се тиче религије, Српска православна црква има најјачи утицај у земљи, па многи људи сматрају да бити Србин значи бити православац. По њиховом мишљењу, онај ко не припада Православној цркви није Србин. Без обзира на то, током 1990-их многи људи су се одазвали на поруку наде која се налази у Библији. До краја бомбардовања 1999, број објавитеља се скоро удвостручио — највећи број у Србији и Црној Гори био је 4 026.

Тај духовни напредак је разбеснео Православну цркву која се окомила на Божји народ. Распламсавајући национализам, црква је покушала да заустави наше хришћанско дело проповедања. У настојању да обесхрабре браћу, противници су прибегавали отвореном насиљу и законским манипулацијама. Примера ради, 21 брат је 1999. још увек био у затвору због неутралности. Већина је пуштена на слободу кратко после рата, захвална што им је Јехова ојачао веру током тог тешког периода.

Савезно министарство унутрашњих послова је 9. априла 2001. изненада забранило увоз наше литературе. Који су разлог навели? Тврдили су да наше публикације лоше утичу на младе у земљи. На списку забрањених публикација налазила се и Библија!

Под утицајем негативних телевизијских и новинских извештаја о нашем делу, људи су понекад нападали браћу. „Док смо проповедали од врата до врата, дешавало се да добијемо ударац песницом или шамар“, испричао је један специјални пионир. „Понекад су бацали камење на нас.“ Осим тога, неке Дворане Краљевства су биле оштећене. Без обзира на све то, данас се браћа у Србији састају у миру, мада и даље морају да буду опрезна.

 Јеховине слуге настављају да ревно проповедају. Они показују да немају предрасуде и испољавају праву хришћанску љубав. Током недавних година биле су организоване успешне проповедничке акције. Браћа из других европских земаља су користила свој годишњи одмор да би проповедала у Србији и у Црној Гори, на подручјима која нису додељена ниједној скупштини. Па ипак, треба урадити још много тога да би се дошло до скоро три милиона људи који живе на тим подручјима.

Данас Бетел у Београду чине три зграде које су окружене предивним вртом. Трочлани Одбор земље надгледа дело проповедања у Србији и у Црној Гори. Јехова благосиља свој народ у овој земљи на којој је рат оставио ожиљке, па име Србија сада може асоцирати на ревност и истрајност Јеховиних сведока.

 Косово

Нетрпељивост између Срба и Албанаца на Косову тињала је током 1980-их да би у наредној деценији букнула у отворени сукоб који је проузроковао много недаћа и патње. У тој ситуацији наша браћа и сестре су имали прилику да покажу „нелицемерну братску љубав“ према суверницима различитог етничког порекла (1. Петр. 1:22). Поред тога, поступали су у складу са Исусовом заповешћу: „Волите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне“ (Мат. 5:43-48). Међутим, то није увек било лако.

„Муслимани попреко гледају на браћу која су некада припадала тој религији“, каже Салију Абази који је раније био муслиман. „Наше породице погрешно закључују да смо их се одрекли зато што смо променили веру. Осим тога, због етничке нетрпељивости између Албанаца и Срба, бившим муслиманима је понекад тешко да проповедају Србима.“

Без обзира на то, у његовој кући се састајало 30 особа различитих националности. Салију додаје: „У то време састанци су се одржавали на српском и литературу смо добијали из Београда. Једног дана је полиција изненада дошла у моју кућу. Баш тада су браћа из Београда истоваривала литературу и сви смо били заједно. Када сам полицајцима рекао да су то моја браћа, они нису могли да разумеју како би Срби и Албанци могли бити браћа.“ Та група објавитеља је 1998. у Приштини, највећем косовском граду, изнајмила простор који су користили као Дворану Краљевства.

 У пролеће 1999, етничка нетрпељивост и национализам су попримили неслућене размере. „Један комшија је претио мом сину и мени. Говорио је да ће нам запалити кућу ако не будемо ишли у рат“, прича Салију. „Политичка ситуација је страшно утицала на људе. Пошто нису признавали тадашњу српску владу ни њене законе, постали су насилни и радили су шта су хтели.“

Како се ситуација погоршавала, Србима који су живели на Косову било је све теже. Током рата 1999, хиљаде Срба и Албанаца биле су принуђене да побегну у суседне земље. Па ипак, усред тог застрашујућег етничког сукоба, Салију је ризиковао свој живот пружајући браћи српске националности уточиште у свом дому.

ЈЕХОВА ИМ ЈЕ ПОМОГАО ДА СЕ ПРОМЕНЕ

„Срби и Албанци су страховито мрзели једни друге“, испричала је једна сестра. „У нас је то усађивано од детињства. Таква осећања није било лако избрисати чак ни након што смо упознали истину. Многи од нас су морали да направе велике промене да би усвојили Јеховин начин размишљања. Иако сам поучавана да је Јехова љубав, због мржње коју сам осећала избегавала сам једну сестру у скупштини само зато што је била Српкиња. Међутим, што сам дуже проучавала, увиђала сам да учења других религија стварају поделе  док истина из Јеховине Речи уједињује.“ Да ли је моћ Божје Речи да мења животе помогла овој сестри да обуче нову хришћанску личност? „Срећна сам што сада служим у истој скупштини с мојом браћом и сестрама који су Срби“, рекла је она (Кол. 3:7-11; Јевр. 4:12).

Јединство правих хришћана долази до изражаја у овом религиозно раздељеном свету. Док су у жару национализма људи палили куће и бацали бомбе, наша браћа су путовала у Београд на конгрес који је одржан у јулу 1998. Истим аутобусом су заједно у миру путовали Албанци, Хрвати, Македонци и Роми. Дашурије Гаши, која је путовала на конгрес да би се крстила, прича: „Када су војници зауставили аутобус, на лицима им се видело да су запањени. Усред етничке напетости у земљи, ми смо били уједињени као један народ — Јеховин народ.“

Једна млада Ромкиња је упознала истину као дете, од својих тетки које су живеле у иностранству. Прва препрека коју је морала да савлада била је неписменост. Подстакнута љубављу према Јехови, научила је да чита и пише док је три године проучавала Библију. Друга препрека је било противљење њеног деде код кога је живела. „Искрадала сам се из куће да бих ишла на састанке“, прича она. Али, кад би се вратила, деда ју је тукао. „Добијала сам батине због истине, али нисам желела да одустанем. Размишљала сам о томе колико је верни Јов морао да пати. Много сам волела Јехову и нисам желела да престанем с проучавањем.“ Она сада служи као пионир и проучава Библију с две девојке које су неписмене. Иако никад није ишла у школу, захвална је што јој Теократска школа проповедања помаже да поучава друге.

Пре него што је упознао истину у Немачкој, 1993. године, Адем Грајчевци је био муслиман. Он каже:  „Када сам упознао истину, много ми је значило то што сам сазнао да Сатана влада светом и да је одговоран за сва зверства која се чине.“ Након што се 1999. вратио у свој родни крај на Косову, попут многих других Сведока морао је да се суочи с предрасудама и противљењем своје породице. Његов отац је био љут што је он прихватио хришћанску веру и рекао му је да бира између Јехове и породице. Адем је изабрао Јехову, постепено је духовно напредовао и данас служи као старешина. На срећу, његов отац је с временом ублажио свој став и сада има више поштовања према Адемовој одлуци.

Док је Адемов син Аднан био дечак, религија га уопште није занимала. Активно се бавио борилачким вештинама, а његови супарници су му дали надимак Убица. Међутим, све је то оставио када му је истина на крају допрла до срца. Добро је напредовао и крстио се. „Кратко после крштења, морао сам да донесем једну одлуку“, прича он. „Имао сам добар посао и лепо сам зарађивао. Али нисам напредовао у духовном погледу и мало времена сам проводио у служби. Закључио сам да је време за промену, па сам напустио тај посао.“ Почео је да служи као пионир, постао је слуга помоћник и касније је позван да у Албанији похађа први разред Школе за обучавање наименоване браће. Аднан је сада старешина и са супругом Хедије служи као специјални пионир. Шта мисли о одлуци коју је донео? „Не могу бити срећнији. Нимало не жалим што сам се одлучио за пуновремену службу“, каже он.

УЈЕДИЊЕНИ У СЛУЖЕЊУ БОГУ И У ПОУЧАВАЊУ

Данас на Косову има шест скупштина и све одржавају састанке у изнајмљеним објектима. Неке од њих су мале, као скупштина у Пећи која има 28 објавитеља.  Пошто има мало наименоване браће, није могуће да се у свим скупштинама сваке седмице одржи јавно предавање. Упркос томе, попут браће и сестара у Пећи, редовно одржавају Разматрање Стражарске куле и друге скупштинске састанке.

Годинама је Одбор земље из Србије с љубављу бринуо за браћу на Косову током изузетно тешких времена. Међутим, пошто су се околности промениле, Водеће тело је 2000. године поверило албанској подружници надгледање дела проповедања на Косову.

Све донедавно, већина Јеховиних сведока на Косову били су Срби, па су састанци одржавани на српском језику. Браћа су радо помагала онима који су говорили албански да прате програм. Сада је ситуација обрнута. Већина браће на Косову су Албанци. С изузетком једне српске скупштине, састанци се одржавају на албанском. Браћи је драго да преводе говоре како би њихови суверници који говоре српски имали користи од програма. Покрајински састанци и обласни конгреси одржавају се на оба језика. Тако је, на пример, цео обласни конгрес за 2008. одржан на албанском и превођен је на српски. Старешине с Косова изнеле су кључна предавања на српском језику. Један брат каже: „Упркос мржњи која влада напољу, ми смо се окупили на конгресу као једна породица.“

Иако су већина становника Косова муслимани, они поштују Библију и многи радо разговарају о религији. Сведоци на Косову су били срећни када су 2008. достигли нови највећи број од 164 објавитеља. С потпуним поуздањем у Јехову, они су одлучни да и даље марљиво проповедају на свом подручју, преносећи добру вест људима свих националности.

 Црна Гора у савремено доба

Овај скривени бисер Средоземља је љупка приморска земља смештена између Албаније, Србије и Босне и Херцеговине. Црна Гора је земља разноликости, с пределима чија лепота одузима дах. Предивна јадранска обала дугачка је 294 километра. Ту је и кањон Таре, један од најдубљих и најдужих кањона у Европи. Скадарско језеро је највеће на Балкану и има једно од највећих птичјих станишта у Европи. Ова мала земља заиста обилује великим богатствима!

Међутим, њена историја је обележена ратовима, раздорима и патњом. Вековне борбе су оставиле дубок траг на традицији, менталитету и култури њеног народа. У њихову културу је уткано дивљење према особинама као што су храброст, честитост, достојанство, скромност, самопожртвованост и поштовање према другима. Многи одважни Црногорци су прихватили добру вест о Краљевству и верно заступају библијску истину.

ДУХОВНИ НАПРЕДАК

Може ли ико ко је 1991. био на изузетном конгресу у Загребу икада заборавити јединство и љубав браће која су дошла из свих делова бивше Југославије? „У ваздуху се осећала ратна напетост и било је опасно путовати из Црне Горе у Хрватску“, присећа се Саво Чепрњић, који је кратко пре тога почео да проучава Библију. „Изненадио сам се када сам видео колико је аутобуса стигло на конгрес без икаквих проблема. Још  снажнији утисак на мене су оставили мир и јединство који су владали међу Сведоцима. Првог дана конгреса, стотине полицајаца су дошле да би одржавале ред и мир. Међутим, када су видели да смо мирољубиви, наредних дана их је било много мање.“

Пре него што је рат почео, један брачни пар је редовно долазио из Хрватске у Црну Гору да би проучавали са Савом. Како је он наставио да проучава Библију након што је граница била затворена?

„Они који су дуже проучавали и више напредовали помагали су осталима“, каже Саво. „Један брат је проучавао са мном књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Кад то више није било могуће, са мном је проучавала једна особа која није била крштена. До 1992, група која се у Херцег Новом састајала ради разматрања књиге и Стражарске куле нарасла је на 15 особа.“ Саво, његова супруга и ћерка, наставили су да напредују и крстили су се 1993. Данас у том живописном граду на обали мора постоји Дворана Краљевства и скупштина која броји 25 објавитеља.

Почетком 1990-их, у Подгорици се састајала група објавитеља. С временом их је било све више, па је 1997. одлучено да се купи плац на ком ће бити изграђена Дворана Краљевства. На земљишту које је купљено налазио се зид и браћа су одлучила да га оставе како би заклањао дворану. Али, полицајац који је живео у сутерену суседне зграде замолио их је да сруше зид како би више светлости допирало у његов мрачни стан. Браћа су због добросуседских односа пристала да уклоне зид и уместо њега су ставили ограду. Њихова спремност да изађу у сусрет том човеку касније је донела много добра.

Када су други станари суседне зграде правили проблеме браћи, полицајац их је упозорио да ће их тужити  суду ако буду оштетили Дворану Краљевства. Браћа сада имају веома лепу дворану, са станом за специјалне пионире и великим наткривеним паркингом који се користи и за покрајинске састанке.

Међутим, у Никшићу ствари нису текле тако глатко. Тамо је 1996. купљен плац за градњу дворане, чему су се мештани оштро успротивили. Браћа су даноноћно чувала градилиште, прибојавајући се да ће противници покушати да направе неку штету. Једног дана је тамошњи свештеник окупио 200 људи, који су упали на градилиште наоружани пиштољима и палицама. Пуцали су у ваздух и почели да руше  Дворану Краљевства циглу по циглу. Полиција је све то посматрала, ништа не предузимајући.

Пошто се ситуација није могла решити мирним путем, браћа су почела да траже друго место за дворану. Четири године касније купили су једну кућу коју су преуредили и претворили у Дворану Краљевства. У почетку је изгледало да неће бити проблема с комшијама, али после неколико месеци дворана је под сумњивим околностима изгорела у пожару. Међутим, наша непоколебљива браћа се нису предала. Дали су се на посао и поново изградили дворану на истом месту. Од тада више нису имали проблема.

У Црној Гори служи 201 објавитељ, у четири скупштине чију активност надгледа Одбор земље из Србије. Будући да је однос броја објавитеља према броју становника 1 према 2 967, браћа су захвална што им у служби помаже шест специјалних пионира. Већина Црногораца сматра да религија има више везе с традицијом него са читањем Библије. Без обзира на то, наша браћа и сестре у Црној Гори верно, истрајно и одважно проповедају добру вест.

 Словенија у савремено доба

Ова земља која се налазила на северозападу бивше Југославије стекла је независност 1991. Након што је постала независна, њена економија је све више јачала и 2004. Словенија је постала чланица Европске уније. Иако је релативно мала, краси је велика природна разноликост. У њој се могу видети величанствени Алпи, планинска језера, бујне шуме, огромне кречњачке пећине и предивно приморје. Са хладних алпских падина се за нешто више од сат времена може стићи до мирисних маслињака и винограда на јадранској обали. Осим тога, културне и историјске знаменитости пружају неисцрпне могућности за истраживање. Међутим, лепоту ове мале земље не чине само национални паркови и историјски градови. Словенија има богато духовно наслеђе.

ДВОРАНЕ КРАЉЕВСТВА И ПИОНИРИ

Сигурно се сећаш да је Марибор био град у ком су „брице библијаши“ говорили другима о својој вери.  Тада је основана мала група која се састајала у ресторану који је касније добио прикладан назив Нови свет. Данас су Сведоци у Словенији захвални Јехови за лепе Дворане Краљевства где се састају да би га обожавали и примали поуку. Због пораста броја објавитеља и повољне ситуације током 1990-их, основан је Регионални одбор за градњу. Захваљујући помоћи више од 100 добровољаца и средствима из других земаља, скупштине су од 1995. изградиле или реновирале 14 Дворана Краљевства.

Како је растао број објавитеља, расли су и редови општих пионира — у периоду од 1990. до 2000. њихов број се повећао са 10 на 107. Међу тим ревним пионирима је и Аница Кристан, која је била члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије пре него што је прихватила истину.

Напретку дела проповедања у Словенији много су допринели браћа и сестре који су дошли из других земаља. Године 1992. стигли су први мисионари, Франко и Деби Дагостини. Када су они касније послати у Африку, заменили су их нови мисионари, Данијел и Карин Фридл из Аустрије. У скорије време, у Словенију су послати мисионари из Галада, Џефри и Тоња Пауел, као и Јохен и Михаела Фишер. Попут специјалних пионира из Аустрије, Италије и Пољске, дошли су с дубоком љубављу према Јехови и жарком жељом да помажу људима.

ОДБОРИ ЗА ОДНОСЕ С БОЛНИЦАМА

У Бетелу је 1994. основано Одељење за сарадњу с болницама, као и два Одбора за односе с болницама (ООБ). Нека од браће која су служила у тим одборима састала су се с министром здравља који је потом организовао састанак с директорима свих болница у  Словенији. Браћа су им објаснила улогу ООБ-а и образложила зашто Јеховини сведоци одбијају трансфузију крви. То је био почетак добре сарадње између лекара и пацијената који одбијају трансфузију. Поред тога, у медицинским часописима су почели да излазе чланци о бескрвном лечењу.

Словеначки лекари су 1995. обавили прву бескрвну операцију на отвореном срцу. Средства информисања су известила о тој успешној операцији, а хирург и анестезиолог који су је обавили написали су научни рад о томе. Тако су отворена врата за бескрвну медицину и све више лекара је спремно да поштује жеље Јеховиних сведока у погледу лечења.

ПОРАСТ БРОЈА ОБЈАВИТЕЉА И НОВЕ ПОТРЕБЕ

После политичких промена које су се одиграле 1991, Водеће тело је одлучило да се у Словенији отвори Бетел како би се теократске активности боље организовале. У центру Љубљане је купљена једна  приземна зграда. Она је потом реновирана и 1. јула 1993. бетелска породица се уселила у њу. У почетку је у Бетелу служило 10 браће и сестара, али се током наредне деценије тај број повећао на 35. Због тога је изнајмљена једна оближња кућа у коју су смештене кухиња, трпезарија и вешерница. Бетелити су се у међувремену селили у станове у околини како би било више места за канцеларије. Словеначки Бетел је 1997. постао подружница Јеховиних сведока.

Када је Водеће тело одобрило изградњу новог Бетела, браћа су почела да траже одговарајуће место. Након што су разгледали око 40 локација, изабрали су земљиште у Камнику, месту које је од Љубљане удаљено двадесетак километара и налази се у подножју предивних алпских врхова. За кратко време су испуњени урбанистички захтеви, добијене дозволе за градњу, купљено земљиште, потписани уговори са грађевинском фирмом и позване међународне слуге за градњу. Изгледало је да је све спремно за почетак радова.

Међутим, када се прочуло шта ће се градити, комшије су се одмах оштро успротивиле. На дан када је требало да почну радови, демонстранти су барикадама закрчили прилаз градилишту. Поставили су и транспаренте којима су изражавали своје негодовање. После шест дана, око поднева, дошло је тридесетак полицајаца да би заштитили раднике јавних служби који су послати да уклоне барикаде. Демонстранти су вербално напали полицајце. Међутим, у међувремену је рад на пројекту одложен, па на градилишту тог дана није било ни браће ни радника из грађевинске фирме. Кад се сазнало да су радови одложени, противљење је почело  да јењава, а браћа су настојала да пронађу мирно решење.

Противници су три пута рушили ограду око градилишта, али након месец дана се ипак почело с радовима који су настављени без даљњих сметњи. У ствари, тај напад на Божји народ имао је повољан исход јер је све то привукло велику пажњу медија. На телевизији, радију и у штампи било је објављено више од 150 вести о томе. Пројекат је био завршен око 11 месеци касније и бетелска породица се у августу 2005. уселила у нови објекат.

Од тада се однос између браће и комшија потпуно променио. Многе комшије су посетиле Бетел. Један од противника је касније показао велико интересовање за градњу. Занимало га је ко смо ми и шта ће се радити у тој згради. Када је био у обиласку Бетела,  одушевила га је пријатељска добродошлица која му је указана, као и чистоћа зграде. „Комшије ме питају да ли сам сада на вашој страни“, рекао је браћи, „а ја им кажем: ’Колико сам раније био против Јеховиних сведока, толико сам сада за њих јер су то добри људи.‘“

Сви су били радосни када је 12. августа 2006. Теодор Џерес из Водећег тела одржао говор за посвећење пред 144 браће и сестара из око 20 земаља. На посебном састанку у Љубљани брат Џерес је говорио пред 3 097 присутних који су дошли из свих делова Словеније, из Хрватске и Босне и Херцеговине.

СВЕТЛА БУДУЋНОСТ

Јеховини сведоци у Словенији гледају на будућност с потпуним поверењем у вођство и благослов свог небеског Оца. Били су веома радосни када су на обласном  конгресу 2004. добили грчки део Светог писма — превод Нови свет на словеначком. Сада, кад имају добро опремљен нови Бетел и много марљивих пионира, одлучни су да и даље извршавају задатак да проповедају и стварају ученике (Мат. 28:19, 20).

У овој претежно римокатоличкој земљи многи су постали атеисти током комунистичког доба. Поред тога, доста људи је оптерећено животним бригама или су заведени материјализмом. Друге више занимају спорт или разонода. Међутим, још увек има искрених особа које желе да уче о Божјим обећањима из Библије.

Дело проповедања и даље напредује. У августу 2008. је достигнут највећи број од 1 935 објавитеља, од којих је отприлике четвртина учествовала у неком виду пионирске службе. Проповеда се и на другим језицима — на албанском, кинеском, хрватском, енглеском, српском, као и на словеначком знаковном језику. Дело проповедања у Словенији имало је скромне почетке, када су само два берберина проповедала добру вест. Данас мноштво ревних објавитеља различитог етничког порекла тражи достојне особе које желе да служе правом Богу, Јехови (Мат. 10:11).

На подручју бивше Југославије било је много сукоба, недаћа и патње. Међутим, усред верске нетрпељивости и етничке мржње, међу Јеховиним слугама владала је љубав. Та љубав налик на Божју показала је да су они прави Христови ученици и уздигла је обожавање Јехове изнад свега што овај свет нуди. Она подстиче све већи број људи да обожавају правог Бога и помаже нашој браћи да остану постојана, одлучна да уједињено служе Јехови у сву вечност (Иса. 2:2-4; Јов. 13:35).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 165. страни]

Док су широм Југославије беснеле националне и верске предрасуде, наша браћа су била јединствена

[Истакнути текст на 173. страни]

’Да ли сам овде да бих угодио људима? Не! Да ли мој живот зависи од тога шта би други могли рећи, помислити или урадити? Не!‘

 [Оквир на 144. страни]

Земља разноликости

Ако бисте више људи замолили да вам опишу културне разлике које су постојале унутар бивше Југославије, вероватно бисте добили другачије одговоре. Међутим, сви би се сложили да је у њој живело неколико народа који припадају различитим религијама. Неки од њих имају посебан језик и писмо. Етничке групе се првенствено разликују по верској припадности. Пре више од хиљаду година, у хришћанству је дошло до поделе на Римокатоличку и Православну цркву. Граница између католичког запада и православног истока пролази кроз само средиште бивше Југославије. У Хрватској и Словенији углавном живе католици, док у Србији и Македонији већину чине православци. У Босни су заступљене исламска, католичка и православна вера.

Осим по верској припадности, овдашњи народи се разликују и по језику. Већина становништва с подручја бивше Југославије говори неки јужнословенски језик. Становници Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе врло лако се споразумевају, јер су им језици веома слични. Веће разлике постоје у језицима који се говоре на Косову, у Македонији и Словенији. Крајем 19. века радило се на томе да се слични језици уједине, али је то окончано распадом Југославије 1991. године. Током протекле деценије, све новоосноване државе трудиле су се да учврсте свој национални идентитет. То се може запазити и по настојањима неких да у језик унесу промене и тако избегну сличности с језицима околних народа.

 [Оквир/Слика на 148. страни]

Часовничар објављује добру вест у Славонији

Антун Абрамовић је током 1930-их путовао од места до места у Хрватској и поправљао ручне и зидне сатове. У гостионици у којој је једном приликом одсео пронашао је једну нашу брошурицу. Прочитао ју је и одмах схватио да је то истина, што је дубоко утицало на њега. Затим је писао Бетелу и замолио да му пошаљу још литературе. Убрзо је предао свој живот Јехови и крстио се. Након тога, када је ишао од места до места, није само поправљао сатове већ је и сведочио. Тако је могао да проповеда а да не привуче пажњу, што је било важно јер је дело било под забраном. Када је сведочио у малом месту Привлака, неки од оних који су га слушали прихватили су истину свим срцем. С временом је тамо основана мала скупштина. Одатле је добра вест стигла до Винковаца и околине.

Током Другог светског рата, брат Абрамовић је учествовао у илегалном штампању литературе која се дистрибуисала широм Југославије. Због своје ревности, био је међу 14 браће који су 1947. осуђени на дугогодишње затворске казне. По изласку из затвора служио је као путујући надгледник. Целог живота је с несмањеном ревношћу служио Јехови.

 [Оквир/Слика на 151. страни]

Диригент постаје пионир

Алфред Тучек, који је био диригент краљевског гардијског оркестра, добио је крајем 1920-их библијску литературу од свог колеге Фрица Грегера. Било је то у Мостару. Алфред је касније ступио у контакт с удружењем „Светионик“ у Марибору и изразио жељу да служи као општи пионир. Он је био један од првих пионира у Југославији. Иако је имао добро плаћен посао као диригент војног оркестра, љубав према Јехови га је подстакла да напусти тај посао и да се ’не осврће на оно што је иза‘ (Лука 9:62). Почетком 1930-их путовао је с пионирима из Немачке и приказивао „Фото-драму стварања“. Такође је помагао да се направе картице подручја како би се у Југославији проповедало на организован начин. Године 1934, оженио се Фридом, пионирком из Немачке. Њих двоје су најпре служили у Сарајеву. После тога су проповедали у Македонији, Црној Гори, Хрватској и Србији. У почетку су углавном путовали бициклима, а касније су користили мотоцикл. Иако је у то време проповедање било забрањено и мало њих се одазивало на добру вест, Алфред и Фрида су увидели да је важно дати сведочанство што већем броју људи.

 [Оквир/Слике на странама 155, 156]

Веран Јехови упркос здравственим проблемима

Мартин Пецингер је служио у неколико средњоевропских земаља пре него што му је било поверено да надгледа активност групе пионира у Југославији. У то време је упознао једну ревну пионирку из Немачке, Гертруд Менде, с којом се касније оженио. Када им је било потребно лечење, пионири су морали да се у потпуности ослоне на Јехову. Иако нису имали здравствено осигурање, увек су добијали неопходну помоћ. Понекад је у тешким ситуацијама Јехова користио људе који су били пријатељски наклоњени. Једном приликом, док су били у Загребу, брат Пецингер се озбиљно разболео а сестра Менде је била уз њега да му пружи помоћ.

Гертруд прича: „Требало је да Мартин и ја средином 1930-их почнемо да служимо у Сарајеву. Али, ствари се нису одвијале као што смо очекивали. Једне вечери, Мартин се није добро осећао и током ноћи му је температура скочила на скоро 40°C. Када сам ујутро отишла да га посетим, газдарица код које је становао била је забринута због његовог стања. Заједно смо покушале да га лечимо народним леком — јако зашећереним куваним вином. Међутим, није му било боље. Позвала сам телефоном више лекара које сам нашла у именику, али ниједан није могао одмах да дође. Сви су имали неке своје разлоге.

 „Газдарица је предложила да позовемо болницу, па сам назвала директора болнице и објаснила да Мартин лежи у кревету и да му је температура порасла на 40°C. Тај човек је био веома сусретљив и послао је амбулантна кола. Када су Мартина унели у кола, газдарица ми је рекла: ’Више га нећеш видети.‘

„Да невоља буде већа, нисмо имали новца. Једини приход који смо као пионири имали били су добровољни прилози за литературу, а то је било једва довољно да преживимо. Нисмо знали шта да учинимо ни колико ће коштати лечење. Доктор Талер је прегледао Мартина и поставио дијагнозу: ’Мартин има плеуритис [запаљење плућне марамице] и мора да буде оперисан. Биће му потребно неко време да се опорави.‘

„Доктор Талер је очигледно разумео нашу тешку финансијску ситуацију јер је рекао: ’Желим да пружим подршку људима с вером попут ваше‘, и бесплатно је оперисао Мартина. Уз Јеховину помоћ пребродили смо ту тешку ситуацију. Пошто се Мартин разболео, нисмо могли да одемо у Сарајево већ смо се вратили у Немачку.“

[Слика]

Мартин Пецингер у Немачкој, 1931.

 [Оквир/Слика на странама 161, 162]

Дању на послу, а ноћу уз штампарску машину

ЛИНА БАБИЋ

РОЂЕНА: 1925.

КРШТЕНА: 1946.

НЕКИ ПОДАЦИ: Почела је да служи у Бетелу 1953, када су Јеховини сведоци законски признати. Помагала је око штампања и отпремања часописа и литературе. Данас верно служи у Бетелу у Загребу.

УБРЗО након што су браћа пуштена из затвора, почело се с припремама за умножавање часописа. Али било је врло мало браће а много посла који је требало урадити. Када сам то сазнала, јавила сам се да помогнем иако сам имала световно запослење. Након целог дана проведеног на радном месту није ми било тешко да до касно увече радим на умножавању литературе.

Заједница у то време у Загребу није имала никакве просторије. Старији брачни пар, Петар и Јелена Јелић, ставили су на располагање једину собу у свом стану. Ту се започело са умножавањем литературе. Соба у којој се  радило имала је око 20 квадратних метара. Дрвени рам преко кога је био затегнут чаршав стајао је на кревету и на њега смо слагали одштампане странице. Поред кревета се налазио сто на ком је био ручни мимеограф помоћу ког се могло одштампати око 800 страница на сат. То је врло мало у поређењу са оним што се постиже савременим штампарским пресама, али ми смо били задовољни што смо и тако споро могли урадити све што је потребно.

Било је дирљиво видети како Јелићи стрпљиво чекају док не завршимо с послом и склонимо готове странице с кревета да би могли да оду на спавање. Никада се нису жалили. Баш супротно, били су радосни и очи су им сијале од задовољства што су на тај начин могли подупирати дело Краљевства. Кад год је могла, Јелена је с другим старијим сестрама сакупљала, спајала и пресавијала одштампане странице. Њихова помоћ је била веома драгоцена.

Године 1958, добили смо електрични мимеограф који нам је олакшао посао. Када се 1931. почело с производњом часописа, тираж је износио само 20 примерака, а почетком 1960-их штампало се 2 400 примерака на три језика — хрватском, српском и словеначком. Иако нисмо могли да производимо књиге, одштампали смо много брошурица. Највећи тираж неке публикације постигли смо 1966. године. Књига „Ствари у којима није могуће да Бог лаже“ одштампана је у једној државној штампарији и издата као комплет од 12 брошурица. Да би се добило по 50 000 књига на сваком од три језика, требало је одштампати 600 000 брошурица.

Данас служим у Бетелу у Загребу. Срећна сам кад се осврнем на протекле године и видим како Јехова благосиља дело Краљевства у свим земљама бивше Југославије.

 [Оквир/Слика на странама 176, 177]

„Сутра све може бити потпуно другачије“

ИВИЦА ЗЕМЉАН

РОЂЕН: 1948.

КРШТЕН: 1961.

НЕКИ ПОДАЦИ: Због неутралности је био у затвору пет пута. Касније је викендом служио као покрајински надгледник, а сада је старешина у једној скупштини у Загребу.

МОЈИ родитељи су били Јеховини сведоци, и у кругу породице често смо разговарали о истини. Када сам био позван у војску, јавио сам се у војни одсек и рекао да желим да дам изјаву о свом ставу. Након што сам образложио свој неутралан став, против мене је подигнута оптужница и осуђен сам на девет месеци затвора. Када сам се вратио кући, већ ме је чекао други позив за војску. Поново ми је суђено и кажњен сам са годину дана затвора. Када сам пуштен, уследио је још један позив и ново суђење. Овог пута сам осуђен на 15 месеци. Четврти пут сам био осуђен на 20 месеци, а пети пут на две године затвора. Све у свему, у периоду између 1966. и 1980. провео сам више од шест година у затвору.

Два пута сам био послат на Голи оток. Цело то острво било је затвор за политичке осуђенике. Мене су  третирали као једног од њих. Наш задатак је био да „затрпамо море“. Носили смо камење у дрвеном сандуку с једне стране острва на другу и бацали га у море. Сваки товар је био тежак више од 100 килограма. Затим смо се враћали по нови товар камења, обављајући исти бесмислени посао увек изнова током читавог дана.

Када сам други пут послат на Голи оток, био је обичај да се сваки нови осуђеник пошаље у самицу на месец дана. Било је ужасно бити закључан и остављен потпуно сам. Тада сам се молио више него икада раније. Нисам имао Библију ни библијску литературу. Потпуна изолација ми је веома тешко пала. Једино што ме је храбрило било је једно писмо које сам добио од родитеља. Међутим, баш у то време сам осетио снагу речи апостола Павла: „Кад сам слаб, онда сам јак“ (2. Кор. 12:10). Био сам заиста срећан и духовно јак када сам изашао из затвора и потом нашао запослење.

У једном другом затвору, послали су ме код психолога који је био веома груб и вређао ме. Викао је на мене и свашта ми говорио, између осталог да нисам нормалан. Није ми било дозвољено да ишта кажем у своју одбрану. Сутрадан ме је исти тај психолог поново позвао и сасвим другачијим тоном гласа рекао: „Размишљао сам о теби и закључио да ти није место у овом затвору. Пронаћи ћу ти посао изван затвора.“ На моје изненађење, то је и учинио. Не знам шта га је навело да промени мишљење, али мени је то показало да не треба страховати и мислити да је све готово. Сутра све може бити потпуно другачије. Захвалан сам Јехови за сва та искуства која су ме приближила њему.

 [Оквир/Слика на 179. страни]

’Смеју ли људи да разговарају о фудбалу?‘

ХЕНРИК КОВАЧИЋ

РОЂЕН: 1944.

КРШТЕН: 1962.

НЕКИ ПОДАЦИ: С путујућом службом започео је 1973, најпре само викендом, а затим је од 1974. до 1976. пуновремено служио као путујући надгледник. Сада је члан Одбора подружнице у Хрватској.

НИКАД нисмо били сигурни да ли ћемо се вратити кући из службе проповедања. Полиција нас је често хапсила и саслушавала. Многи су имали погрешне представе о нашој активности.

Једном приликом су ми у полицијској станици рекли да смемо да причамо о Богу само на местима која су предвиђена за ту сврху, а не на улицама или од куће до куће. Попут Немије, упутио сам кратку молитву Јехови, тражећи помоћ да нађем праве речи. Затим сам питао иследника: „Да ли људи у вашем граду смеју да разговарају о фудбалу само на стадиону или то могу да чине и на другим местима?“ Одговорио је да људи могу да разговарају о фудбалу где год то желе. На то сам му рекао: „Онда се и о Богу може разговарати на сваком месту, а не само у верским објектима.“ Иако су мене и брата који је био са мном испитивали око пет сати, на крају су нас пустили.

Када се осврнемо на 40 година службе Јехови, моја супруга Ана и ја можемо рећи да то не бисмо мењали ни за шта на свету. Драго нам је што смо помогли да скоро 70 особа упозна истину. Сваки задатак који нам Јехова повери може само обогатити наш живот.

 [Оквир/Слика на странама 195, 196]

Обећали смо да ћемо се вратити

ХАЛИМ ЦУРИ

РОЂЕН: 1968.

КРШТЕН: 1988.

НЕКИ ПОДАЦИ: Учествовао је у прикупљању и расподели хуманитарне помоћи у Сарајеву. Сада служи као старешина, члан Одбора за односе с болницама и законски заступник Јеховиних сведока у Босни и Херцеговини.

САРАЈЕВО је 1992. било под опсадом. Пошто нисмо могли да добијамо литературу, проучавали смо ранија издања часописа. Браћа су помоћу старе писаће машине умножавала чланке за разматрање које смо имали. Иако је у граду било само 52 објавитеља, на састанке је долазило више од 200 људи и водили смо око 240 библијских студија.

У новембру 1993, током најгорег периода рата, родила се наша ћерка Аријана. Било је веома тешко бринути о беби у то време. Понекад седмицама нисмо имали воду ни струју, а за огрев смо користили намештај. Када смо ишли на састанке, пролазили смо кроз опасна подручја. Снајперисти су пуцали на свакога кога би видели, па смо морали да трчимо преко неких улица и између барикада.

Једног мирног дана, моја супруга с бебом, брат Дражен Радишић и ја враћали смо се кући са састанка. Изненада се зачула митраљеска паљба. Бацили смо се на земљу, али метак ме је погодио у стомак. Бол је био неподношљив. Многи људи су с прозора видели шта се догодило и неки храбри младићи су истрчали напоље да би нас склонили на безбедно место. Брзо су ме пребацили у болницу, где су лекари одмах хтели да ми дају  трансфузију крви. Рекао сам им да ми савест не дозвољава да примим трансфузију. Покушали су да ме наговоре да се предомислим али ја сам остао при својој одлуци, спреман да се суочим с последицама, па су ме на крају ипак оперисали. Операција је трајала два и по сата и било је све у реду иако нисам примио крв.

После операције је требало да мирујем, што није било могуће због ратног стања. Одлучили смо да отпутујемо код родбине у Аустрију. Међутим, једини излаз из Сарајева био је пут кроз тунел који се налазио испод аеродрома. Тај тунел је био дугачак 900 метара и висок око 1,2 метра. Моја супруга је носила бебу, а ја сам се напрезао да носим пртљаг. Међутим, још сам био слаб због операције и морала је да ми помаже.

У Аустрији нам је било предивно. Међутим, када смо одлазили из Сарајева, обећали смо нашој браћи и Створитељу да ћемо се вратити. Када је дошло време да то и учинимо, било нам је тешко да се растанемо с родбином у Аустрији, посебно с мојом мајком. Рекли смо им да смо обећали Богу да ћемо се вратити ако нам помогне да изађемо из Сарајева и мало предахнемо. Како бисмо онда могли да му кажемо: „Хвала ти што си нам помогао да дођемо овде. Много нам је лепо и волели бисмо да останемо“? Осим тога, били смо потребни браћи у Сарајеву. Током читавог тог периода, моја супруга Амра ми је пружала велику подршку.

Тако смо се у децембру 1994. поново нашли код сарајевског тунела. Овог пута смо се враћали у град. Видевши како излазимо из тунела, људи су нас питали: „Шта то радите? Сви желе да оду одавде, а ви се враћате у град под опсадом?“ Када смо се поново састали с нашом браћом у Дворани Краљевства у Сарајеву, осетили смо неизрециву радост. Никад нисмо зажалили што смо се вратили.

 [Оквир на 210. страни]

Хрватска острва

Хрватска обала се протеже на 1 778 километара и веома је разуђена. Има више од 1 000 острва, од којих је око 50 насељено. Нека су мало већа од квадратног километра, док друга имају површину од 400 квадратних километара.

Становници ових острва се углавном баве риболовом, узгајањем маслина, виноградарством и повртарством. Национални парк Корнати је архипелаг који се састоји од 140 острва и гребена. Ту рониоци могу уживати у изванредним призорима. Становници острва Крапањ и Зларин су познати по вађењу корала и морских сунђера. На Хвару се гаји лаванда, прави се мед и рузмариново уље. На огољеном острву Паг се од овчјег млека прави чувени сир, којем посебан укус даје оскудно биље и сланкаста трава којима се овце хране.

Јеховини сведоци улажу велики труд да би проповедали свим острвљанима. Да би се дошло до неких острва, треба само прећи мост, док се до других мора путовати трајектом. Групе Сведока воле да организују посебне акције током којих проводе по неколико дана проповедајући на неком острву. Међутим, није увек лако разговарати са острвљанима, јер неки од њих имају посебан дијалект који је посетиоцима тешко разумљив.

Лепо је што острвљани позитивно реагују на добру вест. На пример, на Корчули постоји скупштина са 52 објавитеља. Пошто се она налази на острву, браћи која држе јавна предавања није лако да дођу до ње. Али њихов труд помаже овој удаљеној скупштини да остане уједињена с хришћанским братством (1. Петр. 5:9).

 [Оквир/Слика на 224. страни]

„Јавила сам се у затвор 11 дана раније“

ПАВЛИНА БОГОЕВСКА

РОЂЕНА: 1938.

КРШТЕНА: 1972.

НЕКИ ПОДАЦИ: Почела је да служи као општи пионир 1975. Две године касније постала је први специјални пионир у Македонији и помогла је да 80 особа упозна истину.

ДОК сам учествовала у служби проповедања, много пута сам пријављивана полицији. Одвели би ме у станицу, где су ме понекад сатима испитивали. Више пута сам била новчано кажњена. На суду су ме лажно оптуживали да сам политички непријатељ државе и да ширим пропаганду са запада. Једном сам била осуђена на 20, а други пут на 30 дана затвора.

Затворску казну од 20 дана требало је да служим у време одржавања обласног конгреса. Замолила сам суд за одлагање казне, али је моја молба била одбијена. Зато сам одлучила да се јавим у затвор 11 дана раније. Затворски службеници су се изненадили што ме виде. Нису могли да верују да би ико желео да што пре оде у затвор. Имала сам прилику да им сведочим и обећали су ми да ће учинити све што је у њиховој моћи да све прође како треба. Једанаест дана касније, у затвор је дошао један полицајац да провери да ли сам се јавила на одслужење казне. Како се само изненадио када су му службеници рекли да сам ту већ 11 дана! Иако је у први мах изгледало да нећу успети, на крају сам ипак присуствовала конгресу.

 [Оквир/Слика на 232. страни]

’Чинили су све да нам пруже најбоље‘

ШАНДОР ПАЛФИ

РОЂЕН: 1933.

КРШТЕН: 1964.

НЕКИ ПОДАЦИ: Његови родитељи су упознали истину у логору, одмах после Другог светског рата. Служио је као покрајински надгледник, најпре викендом а потом пуновремено. Сада је члан Одбора земље.

ПОШТО су моји били Мађари, партизани су нас послали у логор у ком смо остали неко време. Међутим, испоставило се да је то било добро, јер су управо на том месту моји родитељи упознали истину. Док сам био тинејџер, истина ме није много занимала. Али, на мене је много утицао брат Франц Бранд који је пар година становао у нашој кући. Он ме је замолио да му преведем неке публикације с мађарског на српски, што сам прихватио мислећи да му чиним услугу. Касније сам сазнао да није било потребе за превођењем — брат је само желео да ја прочитам ту литературу. Његова тактика је успела и крстио сам се нешто касније, 1964. године.

Моја најлепша сећања су везана за време које сам провео служећи као путујући надгледник. То није увек било лако, јер су браћа била веома сиромашна. Много пута сам спавао у истој соби с породицом код које сам био смештен. Али, вредело је жртвовати се. Било је дивно видети колико се браћа радују посети покрајинског надгледника. Једва су чекали да дођемо и чинили су све што су могли да би нам пружили најбоље. Па како онда да им не будем захвалан?

 [Оквир/Слика на странама 236, 237]

„Где могу да нађем те људе?“

АГРОН БАШОТА

РОЂЕН: 1973.

КРШТЕН: 2002.

НЕКИ ПОДАЦИ: Био је припадник Ослободилачке војске Косова. Сада служи као општи пионир и слуга помоћник.

ТОКОМ рата сам видео ужасна злодела као што је убијање мале деце, због чега сам закључио да Бог не постоји. Размишљао сам: ’Ако постоји, зашто не предузме нешто и спречи сву ову патњу?‘ Моју веру је уздрмало и то што сам видео да муслиманске верске вође подупиру рат против Срба. Пре рата сам био муслиман, али сам до краја тог сукоба постао атеиста и придружио се Ослободилачкој војсци Косова. Иако сам био њен припадник само кратко време, стекао сам велико поштовање других и добијао сам многе повластице. Људи су чинили све што бих затражио од њих. Због свега тога сам постао насилан и поносан.

Нажалост, тако сам се понашао и према својој супрузи Мерити. Мислио сам да она увек мора да ме слуша и ради све што јој кажем. Мерита је током рата била у контакту с Јеховиним сведоцима и имала је неку њихову литературу. Једне вечери, пре него што је кренула на спавање, рекла ми је: „Узми ово и прочитај. Пише о Богу.“ Разбеснео сам се што је помислила да она може да ме учи о Богу. Да би избегла свађу, Мерита је отишла на спавање.

Када сам остао сам с литературом, одлучио сам да прочитам брошуру Шта Бог захтева од нас? Затим  сам прочитао брошурицу Време за истинску подложност Богу. Као муслиман, био сам изненађен када сам у њој видео цитате из Курана. После тога сам прочитао неке часописе Стражарска кула и Пробудите се! Ноћ је поодмакла када сам ушао у спаваћу собу и пробудио супругу. „Од кога си ово добила?“, питао сам је. „Где могу да нађем те људе?“

Био сам искрено дирнут оним што сам прочитао, али моја супруга није могла да поверује у то и бојала се да ћу урадити нешто лоше. Па ипак, те ноћи смо телефонирали једној сестри која нам је рекла када и где ће се одржати састанак. Следећег јутра смо отишли на састанак. Одушевио сам се када сам видео колико су браћа љубазна и срдачна. Нисам могао да верујем да постоје такви људи. Јасно се видело да су другачији. Током састанка ми је пало на памет једно питање и хтео сам да што пре добијем одговор, па сам чак дигао руку да га поставим. Пошто нису знале зашто сам толико нестрпљив, старешине су биле мало узнемирене. Мора да им је лакнуло кад су схватили да само желим да знам шта је потребно да бих постао Јеховин сведок!

Тог истог дана сам почео да проучавам Библију. Требало је пуно тога да променим код себе, што није било лако. Желео сам да престанем с пушењем и увидео сам да треба да прекинем контакт с пређашњим друштвом. Молио сам се и редовно ишао на састанке, што ми је помогло да се покајем за оно што сам раније чинио и обучем нову личност. Истина је потпуно променила мој живот и живот моје породице! Мерита и ја служимо као општи пионири, а 2006. сам постао слуга помоћник. Сада помажем другима да разумеју зашто људи пате и како ће Јехова ускоро решити све наше проблеме.

 [Оквир/Слика на странама 249, 250]

„Изгледа да их је Јехова спречио да је виде“

ЈАНЕЗ НОВАК

РОЂЕН: 1964.

КРШТЕН: 1983.

НЕКИ ПОДАЦИ: Био је три године у затвору због своје вере. Сада је члан Одбора подружнице.

У ДЕЦЕМБРУ 1984. војне власти су ми неколико пута слале позив за војску. Када су ми на вратима оставили позив са упозорењем да ће војна полиција доћи по мене, одлучио сам да се јавим у касарну и објасним свој став. Тај разговор није уродио плодом. Одлучили су да учине све што је у њиховој моћи да би од мене направили војника. Обријали су ми главу, одузели цивилну одећу и дали ми униформу. Пошто нисам хтео да је узмем, обукли су ми је на силу. Затим су ми гурнули оловку у руку и покушали да ме натерају да потпишем пристанак да служим војни рок. Одбио сам да то учиним.

Такође сам одбијао да учествујем у активностима као што је јутарња гимнастика и поздрављање заставе. Дешавало се да ме четворица војника одведу у двориште и нареде ми да радим вежбе. Нисам хтео да подигнем руке, па су они покушавали да их подигну све док не би схватили колико је то бесмислено. Уперили би пушку у мене и претили да ће ме убити. Понекад су покушавали да ме придобију нудећи ми кафу и колаче.

 Моја непоколебљивост је неке од њих доводила до суза. Други су се разбеснели када сам одбио да пљунем на слику маршала Тита коју су држали испред мене. После неколико дана су покушали да ме присиле да носим оружје, што сам такође одбио. Пошто се то сматрало прекршајем војних правила, био сам у притвору у касарни месец дана. Затим сам провео неколико месеци у затвору у Загребу чекајући пресуду. У затворској ћелији је током целе ноћи било упаљено црвено светло, а у тоалет сам могао да идем само ако је стражар био добре воље.

На крају сам био осуђен на три године затвора на Голом отоку, где су слали најгоре преступнике. На то место, озлоглашено због насиља међу осуђеницима, довели су ме с ланцима на рукама јер сам одбио да узмем оружје. Тамо сам срео четворицу Сведока који су били затворени због неутралности.

Није нам било дозвољено да код себе имамо Библију нити ишта од наше литературе. Међутим, тамо је већ била једна Библија. Породица ми је слала поштом Стражарске куле у кутији с дуплим дном. Стражари никад нису открили литературу нити су сазнали да одржавамо хришћанске састанке. Понекад, кад би ушли унутра, литература коју нисмо стигли да склонимо стајала је испред њих, али они нису ништа примећивали. Изгледа да их је Јехова спречио да је виде.

После годину дана, премештен сам у Словенију где сам одслужио казну до краја. Оженио сам се док сам још био у затвору. Моја супруга Рахела и ја почели смо да служимо као пионири кад сам изашао из затвора, а од 1993. смо у Бетелу.

 [Табела/Графикон на странама 244, 245]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Земље бивше Југославије

1920-их: У Марибору се састаје мала група ради проучавања Библије

1930-их: Пионири из Немачке стижу у Југославију

1935: У Београду отворено представништво ком је поверено надгледање дела проповедања

1940

1941: Почиње немачка окупација; следи жестоко прогонство

1950

1953: Јеховини сведоци добијају законско признање, али немају пуну слободу да проповедају од куће до куће

1960

1969: На овом стадиону у Нирнбергу одржан међународни конгрес

1970

 1990

1991: Први међународни конгрес у Југославији одржан у Загребу. Стижу први мисионари из Галада. У Словенији отворен Бетел који надгледа аустријска подружница. Избија рат

1993: Јеховини сведоци законски признати у Македонији

1994: У Словенији основан Одбор за односе с болницама

2000

2003: Јеховини сведоци у Хрватској добијају законско признање. У Македонији посвећен нови Бетел

2004: Издат грчки део Светог писма — превод Нови свет на словеначком

2006: У Словенији посвећена нова подружница. Цело Свето писмо — превод Нови свет издато на српском, хрватском и македонском. У Београду основана кинеска група

2007: У Македонији први пут одржано посебно предавање на ромском језику. Издата прва публикација на ромском

2010

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

14 000

10 500

7 000

3 500

1940 1950 1960 1970 1990 2000 2010

 [Мапе на 147. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЧЕШКА

АУСТРИЈА

БЕЧ

СЛОВАЧКА

БРАТИСЛАВА

МАЂАРСКА

БУДИМПЕШТА

РУМУНИЈА

БУГАРСКА

ГРЧКА

АЛБАНИЈА

ТИРАНА

ЈОНСКО МОРЕ

ИТАЛИЈА

ЈАДРАНСКО МОРЕ

БИВША ЈУГОСЛАВИЈА

СЛОВЕНИЈА

ЉУБЉАНА

Марибор

Камник

ХРВАТСКА

ЗАГРЕБ

СЛАВОНИЈА

Осијек

Вуковар

Винковци

Привлака

Јасеновац

Шибеник

Сплит

ДАЛМАЦИЈА

Голи оток

Паг

Корнати

Зларин

Крапањ

Хвар

Корчула

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

САРАЈЕВО

Бихаћ

Бања Лука

Тузла

Травник

Зеница

Вареш

Мостар

СРБИЈА

БЕОГРАД

ВОЈВОДИНА

Бор

ЦРНА ГОРА

ПОДГОРИЦА

Никшић

Херцег Нови

Тара

Скадарско језеро

КОСОВО

Пећ

Приштина

МАКЕДОНИЈА

СКОПЉЕ

Тетово

Кочани

Штип

Кичево

Струмица

Ресен

Напомена: Уједињене нације су известиле да је „у фебруару [2008] Косово прогласило независност од Србије“. У настојању да се реши спор око политичког статуса Косова, Генерална скупштина УН је затражила „саветодавно мишљење Међународног суда правде“.

 [Слика на целој 142. страни]

[Слика на 145. страни]

Франц Бранд

[Слике на 146. страни]

Рудолф Кале и једна од његових писаћих машина

[Слика на 149. страни]

Браћа из Словеније су изнајмљивала камион да би ишла у службу проповедања

[Слика на 154. страни]

Пионири су се суочавали с многим потешкоћама

[Слика на 157. страни]

Алфред и Фрида Тучек са својим бициклима

[Слика на 158. страни]

Рудолф Кале испред представништва у Београду

[Слике на 168. страни]

Франц Дрозг и копија његовог писма

[Слика на 180. страни]

Десно: у Љубљани је једна штала била претворена у Дворану Краљевства

[Слика на 180. страни]

Доле: једна од првих Дворана Краљевства у Загребу

[Слика на 182. страни]

Стојан Богатинов

[Слике на странама 184, 185]

Позадина: Међународни конгрес „Мир на земљи“ одржан 1969. у Нирнбергу; лево: воз с делегатима из Југославије; десно: Натан Нор

[Слика на 188. страни]

Ђуро Ландић

[Слике на 192. страни]

Милтон Хеншел држи говор; крштење на Међународном конгресу „Љубитељи божанске слободе“, у Загребу, 1991.

[Слика на 197. страни]

Љиљана са ћеркама

[Слике на 199. страни]

Хуманитарна помоћ је камионима допремана из Аустрије

[Слика на 200. страни]

Породица Ђорем 1991.

[Слика на 204. страни]

Крштење у бурету, Зеница, 1994.

[Слике на 209. страни]

Хуманитарна помоћ је складиштена у Загребу

[Слика на 215. страни]

Елке и Хајнц Полах

[Слике на 216. страни]

Одбор подружнице и Бетел

[Слика на 228. страни]

Достављање хуманитарне помоћи у Босну

[Слике на 233. страни]

Одбор земље и Бетел у Београду

[Слика на 235. страни]

Салију Абази

[Слике на 243. страни]

Сведочење у Подгорици; Дворана Краљевства у Подгорици

[Слика на 247. страни]

Стари град Пиран

[Слика на 251. страни]

Некадашњи Бетел у Љубљани, 2002.

[Слика на 253. страни]

Бетел у Камнику, 2006.

[Слика на 254. страни]

Одбор подружнице