Родио сам се 1948. у малом селу на југозападу Нигерије. У то време, мој стриц Мустафа и мој најстарији брат Вахаби постали су Јеховини сведоци. Отац ми је умро када сам имао девет година. Био сам потпуно сломљен. Вахаби ми је рекао да ћемо поново видети оца када ускрсне. То ме је утешило и подстакло да проучавам Библију. Крстио сам се 1963. Нешто касније су се крстила још тројица моје браће.

Мој старији брат Вилсон је живео у Лагосу. Доселио сам се тамо 1965. и заједно смо служили у скупштини Игбоби. Уживао сам у друштву сталних пионира. Њихова радост и ревност су ме мотивисале да у јануару 1968. и ја постанем стални пионир.

Брат Алберт Олугбеби, који је служио у Бетелу, организовао је посебан састанак с нама младима. Говорио је о потреби за специјалним пионирима на северу Нигерије. Још увек се сећам с коликим жаром нам је рекао: „Ви сте млади и своје време и снагу можете користити да служите Јехови. Има много посла за вас!“ Хтео сам да будем попут пророка Исаије и да идем где год ме Јехова шаље, тако да сам  се пријавио за специјалну пионирску службу (Ис. 6:8).

У мају 1968. сам послат као специјални пионир у Кано, град на северу Нигерије. Било је то током Нигеријског грађанског рата (1967–1970). Пре него што су се сукоби преместили на исток земље, тај рат је проузроковао неизрециву патњу и однео многе животе на северу. Један добронамерни брат је покушао да ме убеди да не идем тамо. Али ја сам му рекао: „Хвала ти што бринеш за мене. Али ако Јехова жели да прихватим овај задатак, нимало не сумњам да ће бити уз мене.“

Када сам стигао у Кано, затекао сам страшно стање. Грађански рат је опустошио тај велики град. Дешавало се да у служби наиђемо на лешеве побијених у сукобима. Раније је тамо било неколико скупштина, али онда је већина браће побегла. Остало их је мање од 15 и били су уплашени и обесхрабрени. Та браћа и сестре су били пресрећни када смо нас шесторица специјалних пионира стигли. Много им је значило охрабрење које смо им пружили. Помогли смо им да поново почну да одржавају састанке и иду у службу, као и да шаљу подружници извештаје о служби проповедања и наруџбе литературе.

Ми специјални пионири смо почели да учимо хауса језик. Многи мештани су нас слушали када су чули добру вест на свом језику. Међутим, члановима главне религије на том подручју није се допало што проповедамо, тако да смо морали да будемо веома опрезни. Једном је мог сарадника и мене јурио човек с ножем. На сву срећу, били смо бржи од њега и побегли смо му. Упркос свим опасностима, Јехова нам је дао „да [живимо] без страха“ и број објавитеља је почео да расте (Пс. 4:8). Данас у граду Кано има преко 500 објавитеља у 11 скупштина.

Крајем августа 1968, након само неколико месеци у граду Кано, послат сам са још  двојицом специјалних пионира у Нијамеј, главни град Нигера. Врло брзо смо се уверили да је Нигер, који се налази у западној Африци, једно од најтоплијих подручја на планети. Осим што смо морали да се навикавамо на врелину, морали смо и да научимо француски, који је тамо званични језик. Упркос свему томе, уздали смо се у Јехову и почели смо да проповедамо са шачицом објавитеља у главном граду. Убрзо су у Нијамеју сви који су знали да читају добили књигу за проучавање Библије Истина која води до вечног живота. Неки су нам и сами прилазили и тражили примерак.

Ускоро смо открили да власти нису наклоњене Јеховиним сведоцима. У јулу 1969, окупили смо се како бисмо одржали први покрајински састанак у тој земљи. Било је око 20 присутних. Радовали смо се крштењу два нова објавитеља. Међутим, првог дана покрајинског састанка дошла је полиција и прекинула програм. Сви специјални пионири и покрајински надгледник одведени су у полицијску станицу. Тамо смо саслушани, након чега нам је наређено да се јавимо у станицу и следећег дана. Наслутили смо да нам се спрема невоља, тако да смо говор за крштење одржали у једној кући, а објавитеље смо крстили у реци.

Неколико седмица касније, Министарство унутрашњих послова је мене и осталу петорицу специјалних пионира протерало из земље. Дали су нам 48 сати да напустимо Нигер, а за превоз смо морали сами да се снађемо. Послушали смо и отишли у подружницу у Нигерији, где смо добили нове задатке.

Послат сам у место Орисунбаре у Нигерији, где сам с малом групом објавитеља уживао у проповедању и вођењу библијских курсева. Али након шест месеци, подружница ме је замолила да се вратим у Нигер, с тим што бих овог пута био сам. Био сам изненађен и уопште ми није било свеједно, али радовао сам се што ћу поново видети браћу у Нигеру.

Вратио сам се у Нијамеј. Већ сутрадан је један пословни човек из Нигерије схватио да сам Сведок и почео да ми поставља питања о Библији. Проучавали смо и након што је прекинуо с пушењем и опијањем, крстио се. Током наредних година сам посматрао како број објавитеља у Нигеру полако, али сигурно расте. Када сам стигао, тамо је био 31 Сведок, а када сам отишао, било их је 69.

У децембру 1977, вратио сам се у Нигерију због обуке која је трајала три недеље. На крају те обуке, координатор Одбора подружнице Малком Виго дао ми је да прочитам писмо из  подружнице у Сијера Леонеу. Браћа су тражила неожењеног пионира доброг здравља који говори енглески и француски, да би служио као покрајински надгледник у Гвинеји. Брат Виго ме је обавестио да сам управо добио обуку за то задужење. Нагласио је да оно неће бити лако. Зато ми је рекао: „Добро размисли пре него што прихватиш.“ Одмах сам одговорио: „Идем, јер ме Јехова шаље.“

Отишао сам авионом у Сијера Леоне и састао се с браћом у подружници. Један члан Одбора подружнице ми је рекао: „Не знамо много о нашим активностима у Гвинеји.“ Иако је та подружница надгледала проповедање у суседној Гвинеји, због напете политичке ситуације није било могуће одржавати контакт с тамошњим објавитељима. Подружница је неколико пута покушала да пошаље свог представника у ту земљу, али безуспешно. Зато су ме браћа замолили да отпутујем у Конакри, главни град Гвинеје, и да пробам да добијем боравак.

Када сам стигао у Конакри, отишао сам у амбасаду Нигерије и састао се са амбасадором. Рекао сам му да желим да проповедам у Гвинеји. Саветовао ме је да одем одатле јер би се могло десити да будем ухапшен или нешто још горе. Рекао је: „Врати се у Нигерију и тамо проповедај.“ Али ја сам на то одговорио: „Решио сам да останем овде.“ Зато је он написао писмо министру унутрашњих послова Гвинеје. Замолио га је да ми помогне, што је министар и учинио.

Недуго затим, вратио сам се у подружницу у Сијера Леонеу и испричао браћи да ми је министар помогао. Били су пресрећни када су чули како је Јехова благословио моје путовање. Добио сам боравак у Гвинеји!

Од 1978. до 1989, служио сам као покрајински надгледник у Гвинеји и Сијера Леонеу и као заменик покрајинског надгледника у Либерији. У почетку сам често био болестан. То се понекад дешавало и у забаченим подручјима. Али браћа су се увек трудила да ме некако пребаце до болнице.

Једном приликом сам се озбиљно разболео. Добио сам маларију, а уз то и цревне глисте. Када сам се опоравио, сазнао сам да су браћа разговарала о томе где да ме сахране! Било је разних тешких ситуација, али никада нисам помислио да одем са свог задатка. И даље сам уверен да нам праву, трајну сигурност може пружити једино Бог, који нас може вратити и из мртвих.

Године 1988, упознао сам Дорку, понизну и духовно зрелу пионирку. Венчали смо се и она ми се придружила у путујућој служби. Дорка ме је свесрдно подржавала и била је спремна да поднесе многе жртве. Заједно смо пешачили и по 25 километара од скупштине до скупштине, носећи пртљаг у рукама. До  неких удаљених скупштина користили смо свако превозно средство које смо могли да нађемо. Путовало се блатњавим путевима пуним рупа.

Дорка је веома храбра. На пример, понекад смо морали да пређемо реку пуну крокодила. На једном петодневном путовању, наишли смо на реку на којој су дрвени мостови били у лошем стању. Зато смо морали да је пређемо кануом. Када је Дорка устала да би изашла из кануа, упала је у дубоку воду. Ни она ни ја не знамо да пливамо. Осим тога, у реци је било крокодила. На сву срећу, неки момци су ускочили у воду и спасли је. Након тог догађаја, обоје смо неко време имали ноћне море, али наставили смо са својом службом.

Почетком 1992, уследило је велико изненађење – сазнали смо да је Дорка трудна. Да ли ћемо моћи да останемо у пуновременој служби? Размишљали смо: „Јехова нам је дао дар!“ Зато смо одлучили да ћерки дамо име Јахгифт (на енглеском значи „дар од Јах“). Четири године касније, добили смо и Ерика. Оба наша детета су прави дар од Јехове. Јахгифт је неко време служила у истуреном преводилачком одељењу у Конакрију, а Ерик је слуга помоћник.

Премда је Дорка касније морала да прекине са специјалном пионирском службом, наставила је да служи као стални пионир, чак и док су деца била мала. Уз Јеховину помоћ, ја сам наставио са специјалном пуновременом службом. Када су деца одрасла, Дорка је поново постала специјални пионир. Сада смо обоје мисионари у Конакрију.

Увек сам ишао тамо где ме је Јехова водио. Дорка и ја смо често осећали његову заштиту и благослов. Поуздање у Јехову нас је поштедело многих проблема и брига, који сналазе оне који теже за материјалним стварима. Нас двоје смо пуно пута искусили да је извор праве сигурности наш Бог и Спаситељ, Јехова (1. Лет. 16:35). Уверен сам да ће живот свих који се уздају у њега бити „на сигурном“ (1. Сам. 25:29).