Азијски номади који су створили једно царство

Страх и пометња завладали су Русијом. Мноштво наоружаних ратника са истока је попут роја скакаваца прелазило степе и убијало, пљачкало и уништавало све на шта би наишло. Једини део Русије који је био поштеђен била је новгородска кнежевина. Одатле је један збуњени историчар писао о тој инвазији „непознатих племена“ која говоре чудним језиком.

ИНВАЗИЈУ су извршили Монголи, пореклом с пашњака средње и североисточне Азије, где се данас налази Монголија. Њихово муњевито освајање започело је почетком XIII века н. е., и оставило је трага у историји Азије и половине Европе. За само 25 година, Монголи су потчинили становнике више територија него што је то успело Римско царство за четири века. На врхунцу своје моћи, владали су од Кореје до Мађарске и од Сибира до Индије, створивши тако највеће царство у ком су освојене земље сачињавале једну територијалну целину!

Осим што пружају тачну слику о историји Азије и Европе, хронолошки записи о Монголском царству које је трајало релативно кратко, потврђују истинитост многих библијских учења о људској природи и о човековом владању над другим људима. Између осталог, Библија научава да је људска слава узалудна и пролазна (Псалам 62:9; 144:4). „Човек влада над човеком на несрећу његову“ (Проповедник 8:9). И као што је то на симболичан начин приказано у Библији, моћне политичке силе понашају се као дивље звери док насилним путем доминирају над другим народима. *

Ко су били Монголи?

Монголи су били номадска племена и вешти јахачи који су се бавили сточарством, трговином и ловом. За разлику од већине народа — у којима се само мали број људи обучавао за рат — практично сваки Монгол с коњем и луком био је несаломив и разјарени ратник. Такође, свако племе је било у потпуности одано свом вођи, то јест кану.

Након 20 година борбе, један кан по имену Темуџин (1162-1227), ујединио је око 27 монголских племена под своју управу. Касније су се муслимани турског порекла који су се првобитно звали Татари борили заједно с Монголима. У ствари, када су незаустављиви Монголи кренули у поход на запад, то је навело преплашене Европљане да им дају име Тартари. * Године 1206, када је Темуџин имао нешто више од 40 година, Монголи су га прогласили Џингис-каном — што може да значи „снажни владар“ или „владар  над свим“. Он је такође био познат и као Велики кан.

Џингис-канове хорде стрелаца на коњима нападале су брзо и силовито, често на више борбених линија које су се протезале хиљадама километара. У војном погледу, „могао се изједначити са Александром Великим или Наполеоном I“, каже се у енциклопедији Encarta Encyclopedia. Персијски историчар Џусџани који је био савременик Џингис-кана описао га је као човека који „поседује огромну снагу, способност расуђивања, мудрост и разумевање“. Такође га је назвао и „кољачем“.

Иза Монголије

Северна Кина је била под окупацијом Манчуа који су своју династију назвали Чин или „Златна“. Да би освојили њихове територије, Монголи су прешли страшну пустињу Гоби — што и није била нека велика препрека за номаде који су, ако је то било потребно, могли остати живи захваљујући кобиљем млеку и коњској крви. Иако се власт Џингис-кана проширила на Кину и Манџурију, битке су се и даље водиле још око 20 година. Он је ангажовао образоване Кинезе, уметнике, трговце и инжењере који су могли да конструишу справе за опсаду, катапултове и бомбе с барутним пуњењем.

Након што је преузео контролу над трговином која се одвијала дуж пута свиле са земљама на западу, Џингис-кан је желео да започне трговину са суседним турским султаном Мухамедом. Султан је владао огромним царством које се протезало на подручју данашњег Авганистана, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана и већег дела Ирана.

Монголска делегација је 1218. године стигла на границу султанове земље, наводно заинтересована за трговину. Али, тамошњи намесник их је побио што је водило до прве монголске инвазије на муслиманску земљу. Наредне три године, Монголи, за које се говорило да их има више од мрава, систематски су уништавали и спаљивали све градове и поља и побили много султанових људи, изузев оних који су поседовали неке вештине које су им користиле.

Затим је монголска војска, која је имала по неким проценама око 20 000 људи, протутњала преко Азербејџана и Грузије до степа северно од Кавказа, поразивши сваку војску која јој се нашла на путу, укључујући и руску у којој је било 80 000 људи. У свом походу од око 13 000 километара, Монголи су заобишли Каспијско језеро што неки сматрају једним од највећих подвига коњице у историји. Све те победе утрле су пут будућој инвазији на источну Европу коју су предузели каснији монголски владари.

Наследници Џингис-кана

Следећи Велики кан био је Огодеј, трећи од четворице синова које је родила  Џингис-канова прва жена. Огодеј је поново успоставио власт над покореним земљама, прикупљао данак од вазалних владара и довршио освајање династије Чин у северној Кини.

Да би задржао и царство и раскошан начин живота на који су се Монголи навикли, Огодеј је на крају одлучио да поново крене у рат — али против земаља које до тада нису биле похаране. Он је водио борбе на два фронта — против европских земаља на западу и династије Сунг у јужној Кини. У Европи су борбе биле успешне, али у Кини нису. Иако су добили неке битке, Монголи нису успели да освоје главне територије династије Сунг.

Борбе на западу

Процењено је да је 150 000 ратника кренуло према Европи 1236. године. Најпре су напали подручја дуж реке Волге, а затим су кренули на руске градове-државе и претворили Кијев у прах. Монголи су обећали да ће поштедети градове ако им дају десетину од свега. Али Руси су одлучили да се боре. Користећи бацаче, Монголи су засули непријатеља камењем, запаљеном нафтом и шалитром. Када су зидови пали, освајачи су улетели и направили такав покољ да је један историчар записао: „Ниједно око није остало отворено да би оплакало мртве.“

Монголске хорде су разориле Пољску и Мађарску и приближиле се границама садашње Немачке. Западна Европа се припремала за њихов напад, али до тога никад није дошло. У децембру 1241, Огодеј-кан је умро очигледно због прекомерног пијења. Зато су се монголски заповедници брзо вратили у свој главни град Каракорум, удаљен 6 000 километара, да би изабрали новог владара.

Огодеја је наследио син Гујук. Један италијански фратар који је 15 месеци путовао преко монголских територија да би донео писмо од папе Иноћентија IV, присуствовао је његовом устоличењу. Папа је тражио засигурање да Монголи неће нападати Европу и подстицао их је да прихвате хришћанство. Гујук ништа од тога није обећао. Уместо тога, рекао је папи да дође с краљевима и да се поклони кану!

Поново борба на два фронта

Следећи Велики кан био је Монгке, који је дошао на власт 1251. године. Он је са својим братом Кублајем напао династију Сунг у јужној Кини, док је други део војске ишао на запад. Западне снаге Монгола су разрушиле Багдад и приморали становнике Дамаска на предају. То је радовало оне који су се издавали за хришћане и који су водили крсташки рат против муслимана, а наводни хришћани из Багдада пљачкали су и убијали муслимане у свом окружењу.

 У том кључном моменту — када је изгледало као да ће Монголи уништити муслимански свет — историја се поновила. Стигла је вест да је Монгке преминуо. Поново су се освајачи вратили кући, али су овог пута оставили само 10 000 војника да чувају границу. Убрзо је ту слабу војску збрисала армија из Египта.

Поход у јужној Кини на богату династију Сунг био је успешан. У ствари, Кублај-кан је прогласио себе оснивачем нове кинеске династије коју је назвао Јуан. Данашњи Пекинг се налази тамо где је била његова нова престоница. Након што је крајем 1270-их поразио све оне који су и даље подупирали династију Сунг, Кублај је завладао целом Кином која је тада први пут била уједињена откако је пала династија Танг 907.

Подела царства и пропаст

Отприлике почетком XIV века моћно монголско царство почело је да слаби. Било је много разлога за то. Један је што су Џингис-канови наследници борећи се за власт, поделили царство у бројне области којима су владали. Такође, Монголи су се стопили с народима које су освојили. У Кини су трвења око власти ослабила ауторитет Кублајевих наследника. Кинези нису више могли поднети неспособне владаре, корупцију и високе порезе и зато су 1368. свргнули с власти владаре династије Јуан и присилили их да се врате у Монголију.

Попут јаке олује, Монголи су освајали брзо, кратко време владали а затим нестали. Ипак, утицали су на историју Европе и Азије и ујединили Монголију и Кину. Заиста, данашњи Монголи сматрају првог Великог кана, Џингис-кана, својим оцем.

[Фусноте]

[Оквир/Слика на 13. страни]

Од освајања до трговине

Када је династија Јуан коју је основао Кублај-кан била на свом врхунцу, подстицала је своје поданике на трговину и путовања, што је водило до „највећег развоја трговине у евроазијској историји“. То је било време у ком је живео велики венецијански путник Марко Поло (1254-1324). * Арапски, персијски, индијски и европски трговци путовали су копном или морем и своје коње, тепихе, драго камење и зачине мењали су за керамику, лакиране предмете и свилу.

У нади да ће поново успоставити трговину с Монголима, Кристофер Колумбо је 1492. запловио из Европе према западу носећи са собом извештаје о путовањима Марка Пола. Међутим, није знао да је то царство нестало пре више од једног века! Након његовог пада, везе са Европом су биле прекинуте, а Муслимани нису дозвољавали да се из Европе путује на Исток.

[Фуснота]

[Оквир/Слика на 14. страни]

Познати по религиозној толеранцији

Иако су били анимисти, древни Монголи су били толерантни према веровањима других. У књизи The Devil’s Horsemen објашњено је да су западњаци били запањени не само богатством монголског главног града, Каракорума, него и религиозном слободом која је тамо владала — у њему су се једна до друге налазиле цркве, џамије и храмови.

Монголи су дошли у контакт са хришћанством преко Несторијанаца који су се одвојили од Византијске, то јест Источне цркве. Они су преобратили многе из турских племена у Азији на које су касније Монголи наилазили. Неке од преобраћених жена су чак постале супруге у монголској краљевској породици.

Данашњи Монголи имају различита веровања. Отприлике 30 посто су анимисти, то јест припадници првобитне монголске религије, 23 посто су ламаистички (тибетански) будисти и 5 посто су муслимани. Остатак становништва углавном не припада ниједној религији.

[Мапа на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Ширење монголског утицаја

МАЂАРСКА

РУСИЈА

Кијев

Река Волга

СИБИР

Каспијско језеро

Дамаск

ИРАН

Багдад

УЗБЕКИСТАН

МОНГОЛИЈА

Каракорум

Пустиња Гоби

КОРЕЈА

КИНА

Пекинг

ИНДИЈА

Новгород

[Слика на 15. страни]

Крдо коња, Монголија

[Слика на 15. страни]

Џингис-кан

[Извор слике на 12. страни]

Bildarchiv Preussischer Kulturbesitz/Art Resource, NY

[Извори слика на 15. страни]

Пејзаж: © Bruno Morandi/age fotostock; Џингис-кан: © The Stapleton Collection/The Bridgeman Art Library