Више од играчки

ЕГИПЋАНИ су их правили од дашчица, Јапанци од пресавијеног папира, Немци од порцелана, а Ескими од фокине коже. И данас су предмет интересовања многих колекционара. Поред тога, и деца их воле. О чему је реч? О луткама.

У једној енциклопедији се каже: „Већина фигура из древне прошлости, које су личиле на лутке, имале су магијско или верско значење, а нису биле за игру“ (The World Book Encyclopedia). Древни Египћани су од дрвета израђивали лутке крушкастог облика, на којима су сликали шарену одећу и украшавали их нискама глинених перли које су представљале косу. Те лутке су стављали у гробнице, верујући да ће оне покојницима бити слуге у загробном животу. На Западноиндијским острвима, људи који су хтели да се освете својим непријатељима убадали су игле у вуду луткице, надајући се да ће их тако повредити. Пре много векова, у источној Србији је постојало народно веровање да се може дозвати киша тиме што су сахрањиване лутке у облику мушкараца направљене од крпа, печене земље или сушених плодова.

У многим културама, лутке су биле повезане с обредима плодности. На пример, у древној Грчкој су девојке, кратко пре удаје, остављале своје лутке на олтару богиње плодности, Артемиде. У данашње време, жене из племена Ашанти из Гане, носе лутку у свом појасу с надом да ће им помоћи да роде лепу децу. Неке девојке из Сирије, држе лутке на прозору како би показале да су спремне за удају.

У Јапану се сваког 3. марта користе лутке у прослави која се зове Хина Мацури, то јест Дан лутака. Та прослава је позната и као Фестивал за девојчице. Она вуче порекло из „неколико обичаја“, наводи се у делу Japan — An Illustrated Encyclopedia. „Један од тих обичаја је кинески  обред чишћења који се почетком трећег лунарног месеца обављао крај једне реке. Током периода Хеиан (749-1185), дворани су трећег дана трећег месеца позивали чаробњаке да би их чистили тако што би њихову нечистоћу пребацивали у фигурице од папира... које су бацали у реку или океан.“

Лутке као играчке

Током периода Едо у Јапану (1603-1867), лутке за децу су израђиване тако да личе на људе и имале су различиту врсту одеће. Друге лутке су прављене тако да могу да се крећу помоћу жица, конопца, чекрка и дрвених механизама. Једна лутка је чак могла да госту донесе шољу чаја и да се врати, носећи је празну!

Пре почетка XVIII века, у Западним земљама „детињство попут данашњег није постојало“, наводи се у једној енциклопедији. „На децу се гледало као да су мали људи и од њих се очекивало да се тако и понашају.“ Лутке су у истој мери израђиване и за одрасле и за децу. Међутим, у XIX веку се разумело колико је игра важна за развој детета. Захваљујући томе, производња лутака у Европи доживела је процват.

Немачки произвођачи лутака су већ 1824. године направили уређај који је омогућавао да лутке кажу „мама“ и „тата“. Касније, током истог века, направили су лутке које су ходале. Амерички проналазач Томас Едисон је чак произвео минијатурну направу помоћу које су лутке репродуковале људски глас. У међувремену, Французи су произвели једну лутку познату као Bébé Gourmand (беба гурман) која је могла да једе. Они су били чувени и по својим отменим луткама које су носиле елегантну одећу. За ове лутке се могао купити прибор као што је чешаљ, крзно, лепеза и намештај.

Производња лутака је доживела невиђен пораст у XX веку. Коришћење пластике у 1940-им, омогућило је произвођачима да производе јефтине, али маштовито израђене лутке. Од 1959, када је направљена, Барбика је најтраженија лутка на тржишту. Продато је преко милијарду тих лутака, а само у 1997. њиховом продајом је остварена добит од 1,2 милијарде евра!

Лутке као наставно средство

Пуебло Индијанци који живе на југозападу Сједињених Држава, користе качина лутке направљене од корена кактуса или бора да би поучили своју децу о племенским боговима. Током посебне свечаности, један припадник племена је обучен као један од њихових богова. Након тога, родитељи дају деци лутку у облику тог бога тако да се путем игре она навикну на њега.

Лутке „представљају вентил за дечија повређена осећања, гнев и томе слично“, наводи се у делу The World Book Encyclopedia. „Играње с луткама омогућава деци да вежбају улоге које очекују да ће имати кад одрасту.“ Током Дана деце, који се у Јапану обележава сваког маја, једна изложена лутка представља младића обученог у традиционалну ратничку одећу. Она служи као узор који подстиче дечаке да, у складу с њиховом културом, одрасту у снажне и уважене чланове друштва.

Пошто се деца емотивно везују за лутке, мудри родитељи озбиљно гледају на утицај који оне могу имати на развој њиховог детета. На пример, неки сматрају да изглед и безбројне „крпице“ неких лутака могу штетно утицати на девојчице. Једна критичарка  сматра да те лутке могу искварити „девојчице и навести их да прихвате површан став по ком је изглед важнији од карактера“.

Оно што је очигледно свакоме ко види децу како се играју с луткама, без обзира на то да ли су направљене од крпа, папира, дрвета, пластике или неког другог материјала, јесте да су оне више од играчки. Оне представљају пријатеља, друга за игру, неког с ким деле своје детињство.

[Оквир на 27. страни]

Обновљено занимање за старе лутке

Сакупљање лутака је постало веома популаран хоби. Током 1970-их, доживело је процват и водило до оснивања међународног тржишта лутака. Колекционари трагају или за јефтиним луткама од пластике, које вреде свега неколико евра, или ретким луткама као што су лутке „Кемер и Рејнхарт“. Једна од њих, која је направљена почетком XX века, продата је на једној аукцији за 189 600 евра! У Националном музеју за игру „Стронг“ у Рочестеру, у држави Њујорк, налази се једна од највећих колекција лутака у свету, у којој је изложено око 12 000 примерака.

[Оквир/Слика на 28. страни]

Лутке — разлог за родитељску бригу

На који начин родитељи могу заштитити своју децу од потенцијално штетног утицаја неких лутака? У листу The Washington Post се с негодовањем наводи: „Попут некадашње дуванске индустрије, свет забаве и индустрија играчака, уопште узев, поричу било какву одговорност и не желе ишта да мењају.“ Јасно је да родитељи треба да штите своју децу.

Библија заповеда родитељима да деци свакодневно пружају квалитетну поуку (Поновљени закони 6:6-9; Пословице 22:6). Како се она може пружити тако да се узме у обзир потенцијално штетан утицај неких лутака? Једна мајка каже да је са својом ћерком читала и разговарала о пристојном одевању о ком се говори у 1. Тимотеју 2:9. Њих две су разговарале отприлике на следећи начин:

Мајка: На кога личи ова лутка, на дете или одраслу жену?

Ћерка: На жену.

Мајка: Зашто?

Ћерка: Зато што изгледа као жена и тако је обучена и има такве ципеле.

Мајка: Тако је. Након што смо прочитали оно што стоји у Библији, шта мислиш, да ли је одећа на лутки за хришћанке?

Ћерка: Не.

Мајка: Зашто не?

Ћерка: Зато што су сукње кратке... блузе су много отворене... и све им је уз тело.

Наравно, потребан је труд да би се деца поучавала Божјим мерилима тако да дођу до исправног закључка. Али то се исплати! Да би у своју децу усадили Божја мерила, многи родитељи су користили књигу Учи од Великог Учитеља, коју су издали Јеховини сведоци.

Уколико желите примерак те илустроване књиге, пишите Јеховиним сведоцима на одговарајућу адресу с 5. стране овог часописа. Напишите да желите примерак књиге Учи од Великог Учитеља.

[Слика на 26. страни]

Јапанска лутка која послужује чај

[Слика на 26. страни]

Француска лутка Бру (снаха)

[Извори слика на 26. страни]

Горе: © SHOBEI Tamaya IX; у средини: Courtesy, Strong National Museum of Play, Rochester, New York; доле: © Christie’s Images Ltd