Azijski nomadi koji su stvorili jedno carstvo

Strah i pometnja zavladali su Rusijom. Mnoštvo naoružanih ratnika sa istoka je poput roja skakavaca prelazilo stepe i ubijalo, pljačkalo i uništavalo sve na šta bi naišlo. Jedini deo Rusije koji je bio pošteđen bila je novgorodska kneževina. Odatle je jedan zbunjeni istoričar pisao o toj invaziji „nepoznatih plemena“ koja govore čudnim jezikom.

INVAZIJU su izvršili Mongoli, poreklom s pašnjaka srednje i severoistočne Azije, gde se danas nalazi Mongolija. Njihovo munjevito osvajanje započelo je početkom XIII veka n. e., i ostavilo je traga u istoriji Azije i polovine Evrope. Za samo 25 godina, Mongoli su potčinili stanovnike više teritorija nego što je to uspelo Rimsko carstvo za četiri veka. Na vrhuncu svoje moći, vladali su od Koreje do Mađarske i od Sibira do Indije, stvorivši tako najveće carstvo u kom su osvojene zemlje sačinjavale jednu teritorijalnu celinu!

Osim što pružaju tačnu sliku o istoriji Azije i Evrope, hronološki zapisi o Mongolskom carstvu koje je trajalo relativno kratko, potvrđuju istinitost mnogih biblijskih učenja o ljudskoj prirodi i o čovekovom vladanju nad drugim ljudima. Između ostalog, Biblija naučava da je ljudska slava uzaludna i prolazna (Psalam 62:9; 144:4). „Čovek vlada nad čovekom na nesreću njegovu“ (Propovednik 8:9). I kao što je to na simboličan način prikazano u Bibliji, moćne političke sile ponašaju se kao divlje zveri dok nasilnim putem dominiraju nad drugim narodima. *

Ko su bili Mongoli?

Mongoli su bili nomadska plemena i vešti jahači koji su se bavili stočarstvom, trgovinom i lovom. Za razliku od većine naroda — u kojima se samo mali broj ljudi obučavao za rat — praktično svaki Mongol s konjem i lukom bio je nesalomiv i razjareni ratnik. Takođe, svako pleme je bilo u potpunosti odano svom vođi, to jest kanu.

Nakon 20 godina borbe, jedan kan po imenu Temudžin (1162-1227), ujedinio je oko 27 mongolskih plemena pod svoju upravu. Kasnije su se muslimani turskog porekla koji su se prvobitno zvali Tatari borili zajedno s Mongolima. U stvari, kada su nezaustavljivi Mongoli krenuli u pohod na zapad, to je navelo preplašene Evropljane da im daju ime Tartari. * Godine 1206, kada je Temudžin imao nešto više od 40 godina, Mongoli su ga proglasili Džingis-kanom — što može da znači „snažni vladar“ ili „vladar  nad svim“. On je takođe bio poznat i kao Veliki kan.

Džingis-kanove horde strelaca na konjima napadale su brzo i silovito, često na više borbenih linija koje su se protezale hiljadama kilometara. U vojnom pogledu, „mogao se izjednačiti sa Aleksandrom Velikim ili Napoleonom I“, kaže se u enciklopediji Encarta Encyclopedia. Persijski istoričar Džusdžani koji je bio savremenik Džingis-kana opisao ga je kao čoveka koji „poseduje ogromnu snagu, sposobnost rasuđivanja, mudrost i razumevanje“. Takođe ga je nazvao i „koljačem“.

Iza Mongolije

Severna Kina je bila pod okupacijom Mančua koji su svoju dinastiju nazvali Čin ili „Zlatna“. Da bi osvojili njihove teritorije, Mongoli su prešli strašnu pustinju Gobi — što i nije bila neka velika prepreka za nomade koji su, ako je to bilo potrebno, mogli ostati živi zahvaljujući kobiljem mleku i konjskoj krvi. Iako se vlast Džingis-kana proširila na Kinu i Mandžuriju, bitke su se i dalje vodile još oko 20 godina. On je angažovao obrazovane Kineze, umetnike, trgovce i inženjere koji su mogli da konstruišu sprave za opsadu, katapultove i bombe s barutnim punjenjem.

Nakon što je preuzeo kontrolu nad trgovinom koja se odvijala duž puta svile sa zemljama na zapadu, Džingis-kan je želeo da započne trgovinu sa susednim turskim sultanom Muhamedom. Sultan je vladao ogromnim carstvom koje se protezalo na području današnjeg Avganistana, Tadžikistana, Turkmenistana, Uzbekistana i većeg dela Irana.

Mongolska delegacija je 1218. godine stigla na granicu sultanove zemlje, navodno zainteresovana za trgovinu. Ali, tamošnji namesnik ih je pobio što je vodilo do prve mongolske invazije na muslimansku zemlju. Naredne tri godine, Mongoli, za koje se govorilo da ih ima više od mrava, sistematski su uništavali i spaljivali sve gradove i polja i pobili mnogo sultanovih ljudi, izuzev onih koji su posedovali neke veštine koje su im koristile.

Zatim je mongolska vojska, koja je imala po nekim procenama oko 20 000 ljudi, protutnjala preko Azerbejdžana i Gruzije do stepa severno od Kavkaza, porazivši svaku vojsku koja joj se našla na putu, uključujući i rusku u kojoj je bilo 80 000 ljudi. U svom pohodu od oko 13 000 kilometara, Mongoli su zaobišli Kaspijsko jezero što neki smatraju jednim od najvećih podviga konjice u istoriji. Sve te pobede utrle su put budućoj invaziji na istočnu Evropu koju su preduzeli kasniji mongolski vladari.

Naslednici Džingis-kana

Sledeći Veliki kan bio je Ogodej, treći od četvorice sinova koje je rodila  Džingis-kanova prva žena. Ogodej je ponovo uspostavio vlast nad pokorenim zemljama, prikupljao danak od vazalnih vladara i dovršio osvajanje dinastije Čin u severnoj Kini.

Da bi zadržao i carstvo i raskošan način života na koji su se Mongoli navikli, Ogodej je na kraju odlučio da ponovo krene u rat — ali protiv zemalja koje do tada nisu bile poharane. On je vodio borbe na dva fronta — protiv evropskih zemalja na zapadu i dinastije Sung u južnoj Kini. U Evropi su borbe bile uspešne, ali u Kini nisu. Iako su dobili neke bitke, Mongoli nisu uspeli da osvoje glavne teritorije dinastije Sung.

Borbe na zapadu

Procenjeno je da je 150 000 ratnika krenulo prema Evropi 1236. godine. Najpre su napali područja duž reke Volge, a zatim su krenuli na ruske gradove-države i pretvorili Kijev u prah. Mongoli su obećali da će poštedeti gradove ako im daju desetinu od svega. Ali Rusi su odlučili da se bore. Koristeći bacače, Mongoli su zasuli neprijatelja kamenjem, zapaljenom naftom i šalitrom. Kada su zidovi pali, osvajači su uleteli i napravili takav pokolj da je jedan istoričar zapisao: „Nijedno oko nije ostalo otvoreno da bi oplakalo mrtve.“

Mongolske horde su razorile Poljsku i Mađarsku i približile se granicama sadašnje Nemačke. Zapadna Evropa se pripremala za njihov napad, ali do toga nikad nije došlo. U decembru 1241, Ogodej-kan je umro očigledno zbog prekomernog pijenja. Zato su se mongolski zapovednici brzo vratili u svoj glavni grad Karakorum, udaljen 6 000 kilometara, da bi izabrali novog vladara.

Ogodeja je nasledio sin Gujuk. Jedan italijanski fratar koji je 15 meseci putovao preko mongolskih teritorija da bi doneo pismo od pape Inoćentija IV, prisustvovao je njegovom ustoličenju. Papa je tražio zasiguranje da Mongoli neće napadati Evropu i podsticao ih je da prihvate hrišćanstvo. Gujuk ništa od toga nije obećao. Umesto toga, rekao je papi da dođe s kraljevima i da se pokloni kanu!

Ponovo borba na dva fronta

Sledeći Veliki kan bio je Mongke, koji je došao na vlast 1251. godine. On je sa svojim bratom Kublajem napao dinastiju Sung u južnoj Kini, dok je drugi deo vojske išao na zapad. Zapadne snage Mongola su razrušile Bagdad i primorali stanovnike Damaska na predaju. To je radovalo one koji su se izdavali za hrišćane i koji su vodili krstaški rat protiv muslimana, a navodni hrišćani iz Bagdada pljačkali su i ubijali muslimane u svom okruženju.

 U tom ključnom momentu — kada je izgledalo kao da će Mongoli uništiti muslimanski svet — istorija se ponovila. Stigla je vest da je Mongke preminuo. Ponovo su se osvajači vratili kući, ali su ovog puta ostavili samo 10 000 vojnika da čuvaju granicu. Ubrzo je tu slabu vojsku zbrisala armija iz Egipta.

Pohod u južnoj Kini na bogatu dinastiju Sung bio je uspešan. U stvari, Kublaj-kan je proglasio sebe osnivačem nove kineske dinastije koju je nazvao Juan. Današnji Peking se nalazi tamo gde je bila njegova nova prestonica. Nakon što je krajem 1270-ih porazio sve one koji su i dalje podupirali dinastiju Sung, Kublaj je zavladao celom Kinom koja je tada prvi put bila ujedinjena otkako je pala dinastija Tang 907.

Podela carstva i propast

Otprilike početkom XIV veka moćno mongolsko carstvo počelo je da slabi. Bilo je mnogo razloga za to. Jedan je što su Džingis-kanovi naslednici boreći se za vlast, podelili carstvo u brojne oblasti kojima su vladali. Takođe, Mongoli su se stopili s narodima koje su osvojili. U Kini su trvenja oko vlasti oslabila autoritet Kublajevih naslednika. Kinezi nisu više mogli podneti nesposobne vladare, korupciju i visoke poreze i zato su 1368. svrgnuli s vlasti vladare dinastije Juan i prisilili ih da se vrate u Mongoliju.

Poput jake oluje, Mongoli su osvajali brzo, kratko vreme vladali a zatim nestali. Ipak, uticali su na istoriju Evrope i Azije i ujedinili Mongoliju i Kinu. Zaista, današnji Mongoli smatraju prvog Velikog kana, Džingis-kana, svojim ocem.

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 13. strani]

Od osvajanja do trgovine

Kada je dinastija Juan koju je osnovao Kublaj-kan bila na svom vrhuncu, podsticala je svoje podanike na trgovinu i putovanja, što je vodilo do „najvećeg razvoja trgovine u evroazijskoj istoriji“. To je bilo vreme u kom je živeo veliki venecijanski putnik Marko Polo (1254-1324). * Arapski, persijski, indijski i evropski trgovci putovali su kopnom ili morem i svoje konje, tepihe, drago kamenje i začine menjali su za keramiku, lakirane predmete i svilu.

U nadi da će ponovo uspostaviti trgovinu s Mongolima, Kristofer Kolumbo je 1492. zaplovio iz Evrope prema zapadu noseći sa sobom izveštaje o putovanjima Marka Pola. Međutim, nije znao da je to carstvo nestalo pre više od jednog veka! Nakon njegovog pada, veze sa Evropom su bile prekinute, a Muslimani nisu dozvoljavali da se iz Evrope putuje na Istok.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 14. strani]

Poznati po religioznoj toleranciji

Iako su bili animisti, drevni Mongoli su bili tolerantni prema verovanjima drugih. U knjizi The Devil’s Horsemen objašnjeno je da su zapadnjaci bili zapanjeni ne samo bogatstvom mongolskog glavnog grada, Karakoruma, nego i religioznom slobodom koja je tamo vladala — u njemu su se jedna do druge nalazile crkve, džamije i hramovi.

Mongoli su došli u kontakt sa hrišćanstvom preko Nestorijanaca koji su se odvojili od Vizantijske, to jest Istočne crkve. Oni su preobratili mnoge iz turskih plemena u Aziji na koje su kasnije Mongoli nailazili. Neke od preobraćenih žena su čak postale supruge u mongolskoj kraljevskoj porodici.

Današnji Mongoli imaju različita verovanja. Otprilike 30 posto su animisti, to jest pripadnici prvobitne mongolske religije, 23 posto su lamaistički (tibetanski) budisti i 5 posto su muslimani. Ostatak stanovništva uglavnom ne pripada nijednoj religiji.

[Mapa na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Širenje mongolskog uticaja

MAĐARSKA

RUSIJA

Kijev

Reka Volga

SIBIR

Kaspijsko jezero

Damask

IRAN

Bagdad

UZBEKISTAN

MONGOLIJA

Karakorum

Pustinja Gobi

KOREJA

KINA

Peking

INDIJA

Novgorod

[Slika na 15. strani]

Krdo konja, Mongolija

[Slika na 15. strani]

Džingis-kan

[Izvor slike na 12. strani]

Bildarchiv Preussischer Kulturbesitz/Art Resource, NY

[Izvori slika na 15. strani]

Pejzaž: © Bruno Morandi/age fotostock; Džingis-kan: © The Stapleton Collection/The Bridgeman Art Library