Kada sam prvi put čuo Jehovino ime

Ispričao Pavol Kovar

Dok su bombe padale svuda oko nas, jedva smo uspeli da stignemo do improvizovanog skloništa. Od napada koji je bio sve silniji, naše sklonište se treslo. Tada se jedan zatvorenik naglas pomolio: „Jehova, spasi nas! Radi svog svetog imena, molim te, spasi nas!“

TO SE desilo 8. januara 1945, kada sam bio ratni zarobljenik u austrijskom gradu Lincu. U tom skloništu bilo nas je oko 250 i svi smo preživeli bombardovanje. Kada smo izašli, sve oko nas je bilo sravnjeno sa zemljom. Ta usrdna molitva duboko mi se urezala u misli, iako nikad nisam saznao ko ju je izgovorio. Pre nego što vam kažem kako sam kasnije saznao ko je Jehova, ispričaću vam nešto o sebi.

Rodio sam se 28. septembra 1921, nedaleko od sela Krajne u zapadnoj Slovačkoj, koja je tada bila deo Čehoslovačke. Moji roditelji su bili protestanti, iskreno predani svojoj religiji. Nedeljom ujutru otac nam je čitao porodičnu Bibliju, a majka i nas četvoro dece pažljivo smo ga slušali. Ipak, ne sećam se da je otac ikada upotrebio Božje ime, Jehova. U našem kraju živelo se skromno, ali bili smo zadovoljni onim što smo imali.

Kada je 1939. počeo Drugi svetski rat, ljudi su bili preplašeni. Mnogi su još uvek pamtili strahote Prvog svetskog rata od pre dvadesetak godina. Godine 1942. pozvan sam da služim u slovačkoj vojsci. Iako je Slovačka zvanično bila na nemačkoj strani, avgusta 1944. izveden je pokušaj da se ponovo uspostavi demokratija. Budući da to nije uspelo, našao sam se među hiljadama zarobljenih slovačkih vojnika koji su prebačeni na područje pod nemačkom upravom. Na kraju sam dospeo u logor Gusen, pri ozloglašenom koncentracionom logoru Mauthauzen nedaleko od Linca.

 Ratni zarobljenici

Zajedno s drugim zarobljenicima, raspoređen sam u fabriku aviona koja se nalazila blizu sela Sankt Georgen an der Gusen. Ja sam radio u pilani. Obroci su bili jako oskudni, a od januara 1945. naše sledovanje je bilo još manje pošto je nacistička vojska gubila na svim frontovima. Jedini topao obrok koji smo dobijali bila je mala porcija supe. Svakog jutra dolazili su radnici iz glavnog logora Mauthauzen. Stražari su često na smrt prebijali zatvorenike koji su bili toliko iscrpljeni da nisu mogli da rade. Kasnije su drugi logoraši stavljali leševe u vagone kojima su ih transportovali do krematorijuma.

Uprkos svoj patnji, nadali smo se da će se rat uskoro završiti. Četiri meseca nakon bombardovanja koje sam na početku spomenuo, 5. maja 1945. probudio me je veliki metež. Kada sam istrčao na dvorište, ugledao sam puške bačene na gomilu i širom otvorene kapije, a stražara nigde nije bilo. Na drugom kraju poljane mogao se videti glavni logor. Slobodni logoraši su se razbežali na sve strane. Odmah nakon oslobođenja usledila je okrutna odmazda. Još uvek su mi u mislima scene nasilja koje sam tada video.

Zatvorenici su se svetili tako što su na smrt prebijali takozvane kapoe, logoraše koji su sarađivali sa stražarima i koji su često bili okrutniji od samih nacista. Posmatrao sam zatvorenika kako na smrt prebija jednog od njih i viče: „On mi je ubio oca. Zajedno smo sve preživeli i pre samo dva dana on ga je ubio!“ Do večeri, poljana je bila prekrivena leševima kapoa i drugih zatvorenika — bilo ih je na stotine. Kasnije, pre nego što smo otišli, obišli smo logor i pogledali mesta za pogubljenje zatvorenika, posebno gasne komore i peći gde su ih spaljivali.

Upoznao sam pravog Boga

Kući sam stigao krajem maja 1945. U međuvremenu, moji roditelji ne samo što su saznali Božje ime koje sam čuo u skloništu već su i postali Jehovini svedoci. Nedugo posle toga upoznao sam Olgu, pobožnu devojku kojom sam se oženio godinu dana kasnije. Njena ljubav prema biblijskoj istini podstakla me je da bolje upoznam Jehovu. Na jednom od kongresa održanom neposredno pre nego što je novi komunistički režim zabranio naše delo 1949, Olga i ja smo bili među pedesetak osoba koje su se krstile u reci Vah u Pještanima. Kasnije smo dobili dve ćerke, Olgu i Vlastu.

Jan Sebin, brat koji je pomogao da se ponovo organizuje delo propovedanja nakon Drugog svetskog rata, bio je naš čest gost i moj blizak saradnik u službi. Iako su nas komunisti sve više progonili, nastavili smo da propovedamo. Oprezno smo razgovarali s ljudima o Bibliji i ubrzo smo imali puno biblijskih studija. Kada se Jan odselio, Olga i ja smo nastavili da proučavamo s tim osobama. Kasnije smo na kongresima često sretali te drage osobe i njihovu decu i unučad. To nam je pričinjavalo veliku radost!

Posebna zaduženja

Do 1953. mnogi Svedoci koji su predvodili u delu propovedanja bili su  zatvoreni. Zato sam pozvan da pomognem braći na području koje se nalazilo oko 150 kilometara od našeg doma. Svake druge sedmice, nakon što bih završio posao u subotu posle podne, seo bih na voz u gradu Nove Mesto nad Vahom i putovao do Martina, mesta u severnom delu centralne Slovačke. Tamo sam bio u službi do kasno uveče i u nedelju ceo dan. Uveče bih se vozom vratio u Nove Mesto. Obično sam stizao oko ponoći da bih prespavao kod jednog starijeg bračnog para, koji je uvek bio gostoljubiv prema meni. Odatle bih otišao pravo na posao, a kući u Krajne stigao bih u ponedeljak uveče. Tokom vikenda kada nisam bio kod kuće, Olga je brinula o našim ćerkama.

Zatim sam 1956. pozvan da služim kao pokrajinski nadglednik, što je značilo da ću posećivati okolne skupštine kako bih ih duhovno jačao. Pošto su mnogi koji su služili u tom svojstvu bili uhapšeni, smatrao sam da treba da prihvatim tu odgovornost. Moja žena i ja smo bili uvereni da će Jehova biti uz našu porodicu.

Pod komunističkim režimom, svi građani su morali biti zaposleni. Na osobe koje nisu radile vlasti su gledale kao na beskorisne članove društva i slale ih u zatvor. Zato sam ostao na svom poslu. Dva vikenda u mesecu provodio sam s porodicom u duhovnim i drugim aktivnostima, a ostala dva vikenda bio sam u poseti jednoj od šest skupština u mojoj pokrajini.

Proizvodnja literature pod zabranom

Pokrajinski nadglednici su imali odgovornost da obezbede biblijsku literaturu za svaku skupštinu u pokrajini. Isprva su časopisi prepisivani ručno ili kucani na pisaćoj mašini. Kasnije smo dobijali negative Stražarske kule koje smo zatim slali skupštinama. Potom su časopisi umnožavani na fotografskom papiru. Pošto je kupovina velikih količina takvog papira mogla izazvati sumnju, oni koji su išli u nabavku morali su biti neustrašivi i oprezni.

Štefan Hučko je sa oduševljenjem odlazio u te kupovine i bio je vrlo vešt u tome. Evo šta se jednom desilo: Štefan je svratio u fotografsku radnju u jednom gradu daleko od svoje kuće kako bi kupio fotografski papir. Pošto papira nije bilo, krenuo je iz radnje. Ali, tada je ugledao ljubaznu prodavačicu koja je ranije obećala da će naručiti papir za njega. Taman kada je hteo da joj priđe, jedan policajac je ušao u radnju. U istom trenutku, prodavačica je spazila Štefana i radosno uzviknula: „Gospodine, imate sreće! Stigao je fotografski papir koji ste naručili.“

Štefan se na brzinu dosetio: „Oprostite gospođo, ali vi ste me sigurno zamenili s nekim. Ja sam samo hteo negativ.“

Tada se vratio u auto, ali jednostavno nije mogao da ode bez tog dragocenog fotografskog papira. Zato je skinuo kaput i kapu da bi izgledao malo drugačije i potom se vratio u radnju. Uputio se pravo prema prodavačici i rekao: „Bio sam ovde pre nedelju dana i rekli ste da ćete naručiti fotografski papir za mene. Da li ste ga dobili?“

„Da, da, dobili smo ga“, odgovorila je i dodala: „Zamislite gospodine, pre samo nekoliko minuta bio je jedan čovek koji jako liči na vas. Prosto neverovatno, kao da vam je brat blizanac!“ Štefan je brzo uzeo svoju narudžbu i otišao, zahvalivši Jehovi što mu je pomogao.

Osamdesetih godina počeli smo da koristimo mimeograf i male ofset-mašine za proizvodnju biblijske literature u podrumima  i na drugim skrivenim mestima. S vremenom je broj primeraka svakog izdanja časopisa, kao i broj knjiga i brošurica, dostigao i čak premašio broj Svedoka.

Nemili susreti

Jednom prilikom tokom 1960-ih rečeno mi je da se javim vojnom odeljenju u fabrici u kojoj sam radio. Tri čoveka u civilu postavljali su mi pitanja: „Koliko dugo se sastaješ s Jehovinim svedocima? S kim se sastaješ?“ Pošto im nisam otkrio imena braće, rekli su da će me ponovo pozvati. To je bio moj prvi susret s Državnom bezbednošću, to jest tajnom policijom.

Ubrzo nakon toga, odveli su me s radnog mesta u policiju. Stavili su pred mene čist list papira i naredili da napišem imena drugih Svedoka. Kada se policajac vratio otprilike nakon sat vremena, papir je i dalje bio čist i ja sam mu rekao da ne mogu navesti nijedno ime. Sledeće sedmice se to isto ponovilo. Ali, ovog puta sam bio pretučen i još su me udarali dok sam odlazio niz hodnik.

Nakon toga me nisu uznemiravali godinu dana. Zatim je iz policije došao jedan čovek, koji je takođe ranije bio zatvorenik u nacističkom koncentracionom logoru. Rekao mi je: „Moramo promeniti taktiku prema vama. Mi pošaljemo jednog Svedoka u zatvor, a petoro se vrati.“ Vlasti su htele da bar donekle imaju kontrolu nad našim delom. Međutim, bio sam odlučan da im ne dam nijednu informaciju koja bi im pomogla u tome.

Godinama sam imao takve povremene susrete s tajnom policijom. Čas bi bili prijateljski nastrojeni, a čas bi nekog od nas poslali u zatvor. Na sreću, nikada nisam bio uhapšen, iako su ti nemili susreti s policijom trajali sve do pada komunizma u Čehoslovačkoj 1989. godine.

Nekoliko sedmica nakon toga, posetio me je jedan službenik koji je bio na visokom položaju u Državnoj bezbednosti u Bratislavi. Izrazio je svoje žaljenje rečima: „Da sam se ja pitao, nikada te ne bismo uznemiravali.“ Zatim je izvadio iz auta dve vreće pune konzerviranog voća i dao mi ih.

Jehova je bio moja ’jaka kula‘

Iako sam prvih 40 godina kao Jehovin svedok služio pod zabranom, imao sam srećan i ispunjen život. Sve što smo preživljavali tokom tih godina još više nas je zbližilo s vernom braćom i sestrama. Naučili smo da cenimo naše prijateljstvo i međusobno poverenje od kog smo često zavisili.

U martu 2003. umrla je moja draga supruga Olga, što me je veoma pogodilo. Ona je bila moj veran životni saputnik. Zajedno smo se zalagali u hrišćanskoj službi sve te godine. Sada služim kao skupštinski starešina i još uvek tražim osobe koje su zainteresovane za biblijsku istinu. Božje ime, Jehova, koje sam prvi put čuo u skloništu za vreme Drugog svetskog rata, ostalo je moja ’jaka kula‘ * (Poslovice 18:10).

[Fusnota]

[Slika na 12. strani]

Kada sam bio u slovačkoj vojsci, 1942.

[Slika na 12. strani]

Kasnije sam bio u logoru Gusen (slika u pozadini)

[Izvor]

© ČTK

[Slika na 12. strani]

Otac nam je čitao Bibliju nedeljom ujutru

[Slika na 13. strani]

Na dan našeg venčanja, 1946.

[Slika na 15. strani]

Sa Olgom kratko pre njene smrti