Tahiti

Kada se posmatraju iz vazduha, ostrva Francuske Polinezije, kao što su Tahiti, Moorea i Bora Bora, izgledaju poput dragulja rasutih po beskrajnom plavetnilu Tihog okeana. Njihove svetlucave, koralima ukrašene lagune koje vrve od mnoštva raznobojnih riba, oivičene su plažama sa zlatnožutim ili tamnim peskom vulkanskog porekla. Palme bogato okićene kokosovim orasima njišu se na povetarcu. A unutrašnjost ostrva, sa zelenim planinama čiji su vrhovi prekriveni oblacima, podseća na prizor sa razglednice.

Slikari i pisci su ova ostrva opisivali kao raj na zemlji i to s dobrim razlogom. Ona mora da su izgledala kao raj i drevnim moreplovcima koji su ih otkrili i naselili se na njima pre nešto više od hiljadu godina. Ovi neustrašivi pustolovi koji su najverovatnije došli iz jugoistočne Azije, spadaju među pretke današnjih Polinežana. Tokom vekova, oni su osnivali naselja na ovim ostrvima, a zatim su plovili još dalje ogromnim Tihim okeanom, prisvajajući njegova bezbrojna ostrva i atole.

Ono što je danas poznato kao Polinezija, što znači „mnoga ostrva“, nalazi se unutar zamišljenog trougla koji se proteže od Havaja na severu pa sve do Uskršnjeg ostrva na jugoistoku i do Novog Zelanda na dalekom jugozapadu. Ovaj izveštaj se bavi jednim delom Polinezije — Francuskom Polinezijom — u kojoj je najpoznatije  ostrvo Tahiti. a Francuska Polinezija se sastoji od pet ostrvskih grupa: Tubuaj, Gambije, Markiska ostrva, Društvena ostrva i Tuamotu. Evropljani su tek u 16. veku slučajno otkrili ovu oblast u Pacifiku.

Dolazak Evropljana

Španac Alvaro de Mendanja de Neira otkrio je 1595. godine neka od Markiskih ostrva. Godine 1606, Pedro Fernandez de Kiros, koji je plovio pod vođstvom Mendanje de Neire, otkrio je deo arhipelaga Tuamotu. Holandski istraživač Jakob Rogaven otkrio je 1722. ostrva Bora Bora, Makatea i Maupiti. Godine 1767, kapetan Samjuel Valis, koji je plovio na britanskom ratnom brodu Dolphin, iskrcao se na Tahiti, najveće ostrvo u Francuskoj Polineziji. Sledeće godine, stigao je i francuski moreplovac kapetan Luj-Antoan de Bugenvil.

Očaran lepotom ostrva i iznenađen putenošću stanovnika, Bugenvil je nazvao Tahiti „Nova Kitera, po peloponeskom ostrvu Kitera u blizini kog je, prema legendi, iz mora izronila Afrodita [boginja ljubavi i lepote]“, kako se navodi u jednom delu (Cook & Omai — The Cult of the South Seas). Britanski istraživač Džejms Kuk posetio je Tahiti četiri puta, u periodu od 1769. do 1777. godine. On je arhipelag u kom se nalazi Tahiti nazvao Društvena ostrva.

Nakon istraživača, na ostrva su stigli misionari. Najuspešniji su bili oni koje je poslalo Londonsko misionarsko društvo, koje je bilo deo protestantskog pokreta. Dvojica tih misionara, Henri Not i Džon Dejvis, sastavila su tahićansko pismo i zatim prevela Bibliju na taj jezik, što je bio ogroman poduhvat. Ta Biblija na tahićanskom  koristi se i danas širom Polinezije, naročito na brojnim ostrvima na kojima preovladava uticaj Protestantske crkve. Izvestan uspeh postigli su i adventistički, katolički i mormonski misionari. Na primer, katolička crkva dominira na Markiskim ostrvima, Gambijeu i u zapadnom delu arhipelaga Tuamotu.

Kako su ovih pet arhipelaga postali deo francuske teritorije? Od 1880, Francuska je postepeno pripajala ostrva, formirajući novu francusku koloniju. Papete, koji se nalazi na Tahitiju, proglašen je za prestonicu, a stanovnici cele oblasti dobili su francusko državljanstvo. Godine 1946, Francuska je ova ostrva proglasila za svoju prekomorsku teritoriju, koja je 1957. dobila ime Francuska Polinezija.

Poruka o Kraljevstvu stiže na ostrva

Prvi Svedok koji je posetio Tahiti bio je Sidni Šeperd, koji je tamo došao 1931. godine. On je proveo dve godine ploveći od ostrva do ostrva i svedočeći ljudima. Za njim je došao Frenk Devar s Novog Zelanda. Iako nisu mogla da ostanu dugo, ova braća su uručila mnogo literature. U stvari, oko dvadeset godina kasnije, pokrajinski nadglednik Leonard (Len) Helberg, iz Australije, izvestio je: „Jedan skupštinski sluga s kojim sam se vozio kroz Papete, stao je da poveze starijeg Amerikanca kog je upoznao u planinskom delu ostrva. Kada je taj čovek saznao da sam Jehovin svedok, rekao je: ’O, sećam se jednog od vaših koji je dolazio pre više godina i dao mi puno knjiga sudije Raterforda.‘ To je bio jedan od mnogih tragova aktivnosti pionira koji su na ostrvu boravili pre nas. Pionir kog je taj čovek spomenuo bio je ili Sidni Šeperd ili Frenk Devar.“

Među prvim objaviteljima Kraljevstva koji su dali temeljnije svedočanstvo u Francuskoj Polineziji bili su Žan-Mari i Žana Feliks, bračni par koji je upoznao  istinu u Alžiru, koji je tada bio francuska kolonija. Krstili su se 1953. godine. Dve godine kasnije, objavitelji Kraljevstva su pozvani da služe tamo gde postoji veća potreba, što je uključivalo i Francusku Polineziju. Ovaj par i njihov mali sin, Žan-Mark, odazvali su se na taj poziv i preselili se na Tahiti 1956. godine. Međutim, Žan-Mari, koji je bio inženjer, nije mogao da nađe posao. Zato je porodica otišla 230 kilometara severoistočno od Tahitija, na ostrvo Makatea, u arhipelagu Tuamoto, gde se Žan-Mari zaposlio u jednoj kompaniji za preradu fosfata.

Ovaj bračni par je odmah počeo da svedoči svojim komšijama i Žan-Marijevim kolegama. Žana piše: „Ostrvljani su pokazali veliko poštovanje prema Bibliji, vrlo pažljivo su slušali poruku o Kraljevstvu i marljivo su proučavali Bibliju. To nas je ohrabrilo. Međutim, ovdašnje sveštenstvo je učinilo sve da bi nam stavilo do znanja da smo veoma nepoželjni. Čak su upozoravali svoje stado na ’lažne proroke‘ u njihovoj sredini, govoreći ljudima da ne treba da pričaju s nama, čak ni da prolaze pored naše kuće!“

Ipak, s vremenom je većina ljudi promenila stav prema ovom hrišćanskom paru. Mnogi ostrvljani su razvili duboko poštovanje prema Žan-Mariju i Žani zato što na Polinežane nisu gledali s nipodaštavanjem, kao što su to činili neki Evropljani na Makatei.

 Pa ipak, bila je potrebna hrabrost da bi se nastavilo s delom, pošto je direktor fabrike fosfata mogao da otpusti radnika u svako doba. Nadalje, dvojica žandara su povremeno posećivala ovu porodicu, raspitujući se o njihovoj aktivnosti. S vremenom su ovi francuski policijski službenici uvideli da Žan-Mari i Žana ne predstavljaju nikakvu pretnju. Čak su postali prijateljski raspoloženi prema njima.

Prvi student Biblije koji je dobro napredovao u duhovnom pogledu bio je Maui Piirai, Polinežanin koji je bio Žan-Marijev kolega. Istina je doprla do njegovog srca, tako da je počeo da vrši korenite promene u životu. Na primer, prestao je da puši i da se opija i venčao se sa ženom s kojom je živeo već 15 godina. Krstio se u oktobru 1958. i prvi je Polinežanin sa ovog područja koji je predao svoj život Jehovi. Naravno, i on je govorio drugima o dobroj vesti, što je izazvalo bes sveštenstva. Jedan pastor je čak skovao zaveru kako bi Maui izgubio posao. Ali ta zamisao je propala jer je Maui bio marljiv radnik i imao je odličnu reputaciju.

 Druga osoba sa Makatee koja se odazvala na poruku iz Božje Reči bila je učiteljica Žermen Amaru, koja je upoznala istinu od svog učenika, Žan-Marka, sina Feliksovih. Iako je imao samo sedam godina, Žan-Mark je toliko impresionirao učiteljicu svojim poznavanjem Biblije da je ona telefonirala njegovim roditeljima. Oni su zatim otpočeli biblijski studij s njom. Ali to nije kraj priče — Žermen je zatim pomogla svojoj koleginici Monik Saž i njenom suprugu Rožeu da steknu spoznanje o Jehovi.

Feliksovi i Maui Piirai takođe su počeli da proučavaju Bibliju s Manuarijem Tefaatauom, mladim đakonom koji je služio u protestantskoj crkvi na Makatei, kao i s njegovim prijateljem Araijem Teriijem. U početku su njih dvojica i dalje išla u svoju crkvu gde su ostalim članovima prenosili biblijske istine o Trojstvu, paklenoj vatri, besmrtnosti duše i druge. Kao što možete pretpostaviti, to je izazvalo priličnu uznemirenost u protestantskoj zajednici. Međutim, poput stanovnika drevne Verije, mnogi iskreni pojedinci su pažljivo istraživali u svojim Biblijama kako bi utvrdili da li je ono što su čuli istina (Dela 17:10-12).

Naravno, sve to je veoma razljutilo pastora, koji je čak zapretio da će isključiti iz crkve svakog ko i dalje bude slušao Svedoke. Zaplašeni njegovim pretnjama neki su odustali, ali drugi su napredovali u duhovnom pogledu i napustili su crkvu. Među tim osobama bili su Manuari i Arai, kao i Moea, supruga Mauija Piiraija, i Taina Rataro, o kome će još biti reči u ovom izveštaju.

Broj objavitelja i studenata Biblije neprestano je rastao. Najpre su se sastajali u domu porodice Feliks gde je Žan-Mari držao govore na francuskom, a Maui ih je prevodio na tahićanski. Nakon što je porodica Feliks 1959. otišla sa Makatee, sastanci su se održavali u Mauijevom domu, pošto je on u to vreme već bio kršten. Kako su Žan-Mari i Žana gledali na svoju službu na ostrvima? Žana,  koja je sada udovica i živi u Italiji, kaže i u ime svog preminulog supruga: „Nikada nismo zažalili zbog toga. Štaviše, služba na Makatei je nešto najlepše što smo ikada doživeli.“

Dobra vest stiže na Tahiti

Godine 1955, pre nego što su Feliksovi stigli na Makateu, australijska podružnica je poslala Lena Helberga da služi kao pokrajinski nadglednik na južnom Pacifiku. Njegova dodela je obuhvatala milione kvadratnih kilometara, od Nove Kaledonije do Francuske Polinezije. Međutim, na tom ogromnom području bilo je manje od 90 objavitelja, a na Tahitiju nije bilo nijednog. Len je imao tri osnovna cilja: da poseti svaku skupštinu i grupu jednom u šest meseci, da stupi u kontakt sa svakim objaviteljem i zainteresovanom osobom na udaljenim ostrvima i da otpočne delo na novim područjima, koristeći gde god je to moguće film Društvo Novog sveta u akciji.

Len je prvi put došao na Tahiti u decembru 1956. i tada se zadržao dva meseca. U školi je učio francuski ali je mnogo toga zaboravio. Zato je počeo da propoveda na poslovnom području, nadajući se da će sresti ljude koji govore engleski. Tu je upoznao jednog od najbogatijih ljudi na Tahitiju. On je slušao Lena s velikim zanimanjem i pozvao ga da ponovo dođe. Sledeće subote su ručali zajedno, a zatim je taj čovek pozvao Lena u svoj dom, gde ih je vozač odvezao limuzinom. Len piše: „Bilo je rano popodne kada je taj čovek, na moje veliko iznenađenje, uzeo jednu veliku spiralnu školjku i dunuo u nju. To je, kako sam saznao, bio znak za ugledne ljude iz tog mesta da se okupe u sali za sastanke koja se nalazila pored kuće ovog čoveka.

„Došlo je oko 12 ljudi, uključujući i gradonačelnika, šefa policije i nekoliko đakona koji su služili u protestantskoj crkvi. Nakon što je rekao da sam ja predstavnik Jehovinih svedoka, ’nove religije na ostrvima‘, moj domaćin  je objavio: ’Gospodin Helberg će sada odgovarati na sva vaša biblijska pitanja.‘ Uspeo sam da odgovorim na sva pitanja koja su mi postavili.“ Ovakvi sastanci su održavani svake subote tokom naredna dva meseca. Iako taj  imućni čovek nikada nije prihvatio istinu, on je organizovao da Len u jednoj ustanovi za lečenje gube prikaže film Društvo Novog sveta u akciji. Projekciji je prisustvovalo više od 120 ljudi.

Da li se iko odazvao na poruku o Kraljevstvu? Brat Helberg se priseća: „Na Božić 1956, dok sam svedočio od kuće do kuće u oblasti Arue, posetio sam porodicu Mikeli koja se spremno odazvala na poruku.“ Mikelijevi su već imali prilike da čitaju Kulu stražaru i Probudite se!, jer ih je jedan njihov rođak koji je živeo u Sjedinjenim Državama pretplatio na te časopise. Kasnije su njihova ćerka Irena i njen suprug prihvatili istinu. Len je takođe započeo biblijski studij s gospodinom Garnijeom, što je vodilo do toga da i ostali članovi njegove porodice prigrle istinu. Kada je 1959. osnovana skupština u Papeteu, porodice Mikeli i Garnije bile su među prvim članovima.

Brat Helberg je 1957. pozvan u Gilead, pa je australijska podružnica zamolila pokrajinskog nadglednika Pola Evansa i njegovu suprugu Fransis da posete Tahiti. Za kratko vreme koje su proveli na ostrvu, oni su uručili više od 70 Biblija i knjiga i uspostavili mnoge pretplate na Kulu stražaru i Probudite se! Brat Evans je pisao: „Na Tahitiju sada ima nekoliko osoba koje imaju dovoljno biblijskog spoznanja i toliko su zainteresovane da jedva čekaju da počnu s propovedanjem pod vođstvom Jehovine organizacije.“ Da li su te osobe dobile potrebnu podršku i vođstvo?

Sestra sa Tahitija vraća se u svoj zavičaj

Mlada Tahićanka po imenu Agnes, otišla je 1936. godine sa Tahitija u Sjedinjene Države da bi se udala za Amerikanca Erla Šenka. Njih dvoje su došli u kontakt s Jehovinim svedocima, prigrlili su istinu i krstili se 1954. u San Dijegu (Kalifornija). Godine 1957, oni i  njihovi prijatelji Klajd i En Nil, sedeli su zajedno na oblasnom kongresu u Los Anđelesu kada je Natan Nor iz svetske centrale Jehovinih svedoka, objavio da na nekim područjima postoji velika potreba za objaviteljima Kraljevstva. Između ostalih, spomenuo je i Tahiti.

„Agnes je sva ushićena skočila sa svog mesta i zaplakala“, priča brat Klajd Nil. „Okrenuo sam se ka njoj i Erlu i rekao da bih učinio sve što je u mojoj moći da njima i njihovom 11-godišnjem sinu pomognem da odu na Tahiti. U tom trenutku je Erl, koji je bio invalid, takođe počeo da plače. On je 17 godina proveo na južnom Pacifiku gde je radio kao slikar, vajar i pisac i žarko je želeo da se vrati tamo. Osim toga, njegova supruga Agnes još uvek je imala francusko državljanstvo.“

Klajd nastavlja: „Nakon mnogih molitvi, En i ja smo odlučili da odemo na Tahiti, s naša tri sina koji su imali dvanaest, osam i tri godine. Naši prijatelji Dejvid i Lin Karano i njihov sin Dejvid ml. odlučili su da nam se pridruže. Nakon što smo prisustvovali međunarodnom kongresu u Njujorku, 1958, otplovili smo na Tahiti.

 „Podružnica u Sjedinjenim Državama dala nam je imena nekih zainteresovanih osoba, koje smo počeli da posećujemo čim smo stigli. Agnes, koja je doputovala pre nas, već je marljivo radila u službi. Pošto En i ja nismo govorili ni francuski ni tahićanski, išli smo sa Agnes u službu kad god je to bilo moguće. Kada smo radili sami, nosili smo sa sobom i englesko i francusko izdanje knjige Neka Bog bude istinit, koja je u to vreme korišćena kao pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije.“

Zahvaljujući tim naporima kao i temelju koji su položili brat Helberg i bračni par Evans, za samo nekoliko sedmica 17 osoba je počelo da proučava Božju Reč. Klajd se priseća: „Jedan student kog nikad neću zaboraviti bio je Teratua Vaitape, bivši protestantski sveštenik. Zbog toga što je postavljao brojna pitanja o crkvenim doktrinama, izgubio je pravo da obavlja tu službu. Teratua je sa svojom porodicom živeo u maloj jednosobnoj kućici u kojoj nije bilo ni vode ni struje. Rekao mi je da je za samo nekoliko sedmica proučavanja s nama naučio više o Bibliji nego tokom četiri godine koje je proveo na bogosloviji i sedam godina koliko je služio kao sveštenik.“

Klajd dalje priča: „Nakon nekoliko sedmica, ’radio kokosov orah‘ [prenošenje novosti od usta do usta] učinio je svoje, i ljudi su čuli za nas. To je bilo dobro jer su Tahićani prijateljski raspoloženi i vole Bibliju.“

U početku je mala grupa objavitelja održavala sastanke u domu porodice Šenk. Prisustvovale su samo dve zainteresovane osobe. Brat Klajd se priseća: „Nije prošlo mnogo vremena, a 15 zainteresovanih osoba redovno je dolazilo na sastanke. Jedna gospođa s kojom smo studirali pomogla je Lenu Helbergu kada se njegov bicikl pre dve ili tri godine pokvario ispred njene kuće. Len joj je tada uručio literaturu, i ona je bila oduševljena kada je saznala da pripadamo istoj religiji kao i on. Pošto je stanovala prilično daleko od nas, svaki put kada  bismo je posetili spremila bi nam ručak — najčešće je to bila veoma ukusna riba koju je pekla na metalnom buretu.“

Pre nego što su porodice Nil i Karano napustile ostrvo u decembru 1958, Klajd je izneo drugi govor za krštenje koji je ikad održan u Francuskoj Polineziji. Prvi je bio održan na Makatei, u oktobru, kada se krstio Maui Piirai. Prisustvovalo je šezdeset osoba, a kršteno je njih osmoro. Među njima su bili Stiven, najstariji sin Nilovih i Ogist Temanaha, Tahićanin koji je kasnije pomogao da se na ostrvu Huahin osnuje skupština.

Vreme učvršćivanja

Na poziv podružnice sa Fidžija, Džon Hjubler i njegova supruga Elen, koji su došli iz Australije, preselili su se na Tahiti 1959, kako bi pomogli novoformiranoj  skupštini u Papeteu. Tokom sedam meseci koliko su mogli da ostanu na Tahitiju, Džon je služio kao skupštinski sluga. Pošto je rođen u Švajcarskoj, tečno je govorio francuski. Elen je takođe govorila francuski jer je sa svojim suprugom više godina služila u Novoj Kaledoniji. Hjublerovi su pomogli novim objaviteljima da se obuče za službu od vrata do vrata, što je bilo izuzetno važno jer je većina njih do tada propovedala samo neformalno.

Godine 1960, Džon i Elen su počeli da služe u putujućem delu. Njihova dodela bila je Francuska Polinezija, što im je omogućilo da nastave da pružaju pomoć objaviteljima s tog područja. „Zatim sam 1961. bio pozvan u Gilead“, priča Džon. „Nakon što sam diplomirao, dodeljeno mi je da služim kao pokrajinski nadglednik na svim pacifičkim ostrvima na kojima se govorio francuski.“

Prva Dvorana Kraljevstva

Brat Hjubler priča: „Tokom naše druge posete Tahitiju, imao sam zadovoljstvo da počnem biblijski studij s Marselom Anahoa, nekadašnjom učiteljicom. U to vreme smo tražili mesto gde bismo mogli da izgradimo Dvoranu Kraljevstva. Ali, postojale su dve prepreke. Kao prvo, izgledalo je da niko ne želi da proda svoju imovinu; kao drugo, skupština je raspolagala s vrlo malo sredstava. Uprkos tome, nastavili smo da tražimo, uvereni da će nam Jehova pomoći.

 „Tokom jednog studija s Marselom, spomenuo sam joj taj problem. ’Želim da vam pokažem nešto‘, rekla mi je ona. Izvela me je napolje i pokazala mi jedan plac, rekavši: ’Vidite li ovu zemlju? To je moje vlasništvo. Planirala sam da na njoj gradim stanove, ali pošto sam upoznala istinu, predomislila sam se. Pokloniću pola ovog placa za gradnju Dvorane Kraljevstva.‘ Kada sam to čuo, odmah sam u sebi od srca zahvalio Jehovi.“

Čim su ispunjeni zakonski zahtevi, skupština Papete započela je s gradnjom prve Dvorane Kraljevstva, koja je završena 1962. godine. Bila je to tipična ostrvska građevina, bez zidova i s krovom od palminog lišća. Nažalost, komšijske kokoške su uživale u tome da se gnezde na sedištima i da spavaju na krovnim gredama. Zbog toga se dešavalo da braća, kada dođu na sastanak, na podu i nameštaju nađu jaja i druge manje poželjne tragove boravka pernatih podstanara. Pa ipak, ova dvorana je dobro služila dok braća nisu izgradila veću zgradu, od trajnijeg materijala.

 Rešeni pravni problemi

U tom ranom periodu, nije bilo jasno kakav je pravni status Jehovinih svedoka u Francuskoj Polineziji. Časopis Kula stražara bio je od 1952. zabranjen u Francuskoj, ali sâmo delo nije bilo pod zabranom. Da li je to bio slučaj i na ovoj francuskoj teritoriji? U međuvremenu, broj objavitelja je stalno rastao, što je skrenulo pažnju javnosti na Jehovine svedoke. U stvari, krajem 1959, policija je došla na jedan sastanak da bi videla o čemu se radi.

Zbog toga su braća dobila savet da osnuju zakonsko udruženje. Zvanična registracija bi rešila poteškoće i otklonila sumnje. Braća su bila oduševljena kada su 2. aprila 1960. primila potvrdu da su zvanično registrovani kao Udruženje Jehovinih svedoka!

Međutim, Kula stražara je još uvek bila zabranjena u Francuskoj. Pošto se verovalo da ta zabrana važi i u Francuskoj Polineziji, braća su dobijala članke iz Kule stražare u časopisu pod nazivom La Sentinelle (Stražar), koji je stizao iz Švajcarske. Jednom prilikom, policija je stavila do znanja tadašnjem predsedniku zakonskog udruženja Mišelu Želau da su svesni toga da je La Sentinelle u stvari zamena za Kulu stražaru. Pa ipak, policija nije sprečila uvoz časopisa. Braća su saznala za razlog tek  kada je u Francuskoj 1975. ukinuta zabrana Kule stražare.

Nakon ukidanja zabrane, braća sa Tahitija su tražila dozvolu da dobijaju Kulu stražaru. Tom prilikom su saznali da pomenuta zabrana u Francuskoj Polineziji nije ni stupila na snagu. Prema tome, Kula stražara nikada nije bila zabranjena u Francuskoj Polineziji, što je mnoge iznenadilo.

S druge strane, lokalne vlasti su bile veoma stroge kada se radilo o izdavanju ili produžavanju viza. Oni koji nisu bili francuski državljani, kao što su ranije spomenuti Klajd i En Nil, obično su mogli da ostanu samo nekoliko meseci. Hjublerovi su imali isti status. Ali, zahvaljujući tome što je francuski zakon dozvoljavao da strani državljanin bude u upravi nekog zakonskog udruženja, Džon je mogao da dobije vizu s manje poteškoća.

To je pomoglo Džonu u njegovoj putujućoj službi. Na primer, policijski komesar je jednog dana pozvao Džona u svoju kancelariju i pitao ga zašto tako često posećuje ostrva. Džon je objasnio da kao član udruženja mora da prisustvuje sastancima uprave. Komesar je bio zadovoljan tim objašnjenjem. Ali to nije bio poslednji put da je Džon morao da dođe u policiju.

Početkom 1963, mnogi Polinežani, uključujući i bar jednog istaknutog protestantskog pastora, bili su veoma ogorčeni i protestovali su zbog nuklearnih proba na Pacifiku. Jedan otpadnik je iskoristio tu situaciju da policiji prijavi da je brat Hjubler jedan od podstrekača,  što naravno nije bilo istina. Bez obzira na to, Džon je ponovo dobio poziv da se javi komesaru. Umesto da osuđuje svog tužitelja, Džon je ljubazno objasnio komesaru na Bibliji temeljene razloge za neutralnost i poštovanje vlasti (Rimlj. 13:1). Takođe mu je uručio nešto od literature. Na kraju je ovaj službenik ispravno zaključio da je neko samo želeo da stvori poteškoće Svedocima.

Međutim, došao je trenutak kada Hjublerovi više nisu mogli da produže boravišnu vizu. Stoga su se vratili u Australiju gde su nastavili s putujućim delom do 1993, kada su morali da prekinu zbog slabog zdravlja.

Dok su služili na ostrvima, Hjublerovi su imali priliku da posmatraju mnoge osobe koje su napravile izuzetne promene u životu kako bi ugodile Jehovi. Jedna od njih bila je 74-godišnja žena koja je imala četrnaestoro vanbračno rođene dece. „Zvali smo je Mama Roro“, kaže Džon. „Kada je Mama Roro upoznala istinu, venčala se sa čovekom s kojim je živela i, u skladu sa zakonom, prijavila je svu svoju decu, iako su imala različite očeve. Dok je pravio spisak njene dece, gradonačelnik je morao da sastavi dva formulara pošto jedan nije bio dovoljan. Mama Roro je insistirala da sve bude obavljeno na način koji je u skladu s Jehovinim merilima.“ Nakon što se krstila, ova verna sestra je počela da služi kao pionir i bila je posebno vešta u uručivanju časopisa. Čak je sa ostalim objaviteljima učestvovala u propovedanju na udaljenim ostrvima.

Tahićanska Biblija — blagoslov

Tokom 1960-ih, često su se mogli sresti ljudi koji su govorili samo tahićanski. Ali, zahvaljujući prevodiocima Notu i Dejvisu, od 1835. godine Biblija postoji i na tom jeziku. b Jedno od njenih istaknutih obeležja jeste dosledno  korišćenje Božjeg imena, na tahićanskom Iehova, i u Hebrejskim i u Hrišćanskim grčkim spisima.

Tahićanska Biblija, koju je posedovao veliki broj ljudi na svim ostrvima, pomogla je mnogima da steknu tačno spoznanje istine. Jedan od njih bio je Taina Rataro. Taina, koji je rođen 1927, bio je jedan od prvih studenata Biblije na ostrvu Makatea. Međutim, on nije znao ni da čita ni da piše tahićanski, iako je to bio njegov maternji jezik. Ali, uložio je veliki trud i dobro je napredovao. Čak se upisao u Teokratsku školu službe i kasnije je naimenovan za slugu pomoćnika.

Elizabet Ave, koja sada ima 78 godina, rođena je na udaljenom ostrvu Rimatara, u arhipelagu Tubuaj, oko 600 kilometara južno od Tahitija. Pre oko četrdeset godina, ona nije razumela ni reč francuskog, ali je znala da čita i piše tahićanski. Nakon što se udala, ona i njen suprug preselili su se u Papete. Tu je Elizabet upoznala istinu od svoje najstarije kćerke Margarit, koja je počela da ide na hrišćanske sastanke. Elizabet je sa ostalih devetoro dece takođe počela da prisustvuje sastancima. Činila je to uprkos snažnom protivljenju svog supruga koji joj je izbacivao svu odeću iz kuće kad bi otišla na sastanak.

U to vreme, sastanci su održavani na francuskom, s tim što su neki delovi s vremena na vreme prevođeni na tahićanski. Elizabet je izvlačila duhovnu korist iz programa tako što je u svojoj Bibliji na tahićanskom pratila stihove koji su spominjani. Sestra koja je proučavala s njom koristila je brošuricu Ova dobra vest o Kraljevstvu, koju je usmeno prevodila s francuskog na tahićanski, dok je Elizabet čitala stihove u svojoj Bibliji. Zahvaljujući tome, ona je dobro napredovala i krstila se 1965. godine. Nakon toga, vodila je biblijske studije sa osobama koje su govorile samo tahićanski. Takođe je poučavala svoju decu, tako da su njih šestoro, kao i nekoliko  njenih unuka od kojih je neke ona odgajila, predali svoj život Jehovi.

Jedna njena unuka, Dajana Tautu, već 12 godina služi u tahićanskoj podružnici kao prevodilac. Dajana kaže: „Zahvalna sam baki što mi je pomogla da steknem tačno spoznanje na tahićanskom. Sada imam prednost da pružim mali doprinos u pomaganju drugima da na svom jeziku dobijaju duhovnu hranu koja spasava živote.“

Kinezi upoznaju Jehovu

Tokom 1960-ih, oko 10 posto stanovništva Tahitija činili su Kinezi. Prva osoba kineskog porekla koja je prihvatila biblijsku istinu bila je Klaris Ligan, koja je u to vreme bila tinejdžerka. Klarisina porodica je bila siromašna, tako da se ona trudila da im pomogne u finansijskom pogledu. Svake srede, kada nije imala časove u  školi, radila je kod jedne porodice Svedokâ. Od njih je upoznala istinu i uprkos snažnom protivljenju roditelja, krstila se 1962, kada je imala 18 godina.

Aleksandar i Arlet Li Kvaj i Ki Sing Ligan, bili su među prvim Kinezima na Tahitiju koji su služili Jehovi. Aleksandar, koji je radio kao taksista, upoznao je jednog dana Džima i Šarmian Voker, bračni par Svedoka koji je 1961. došao s Novog Zelanda da bi poduprli delo propovedanja. Aleksandar im je rekao da bi želeo da nauči engleski. Šarmian priča: „U to vreme sam bila pionir, pa je Džim rekao Aleksandru da bih ja mogla da ga poučavam. On je pristao. Njegovo poučavanje sastojalo se od 30-minutnog časa engleskog i 30-minutnog studija Biblije, pomoću knjige Od izgubljenog do ponovo uspostavljenog Raja.“

U međuvremenu je Aleksandrov mlađi brat, Ki Sing, takođe došao u kontakt sa istinom. Međutim, u to vreme su obojica tek prihvatili katoličku veru i išli su na časove veronauke. Ubrzo su počeli da uviđaju razliku između biblijskih i crkvenih učenja. Kada su časovi veronauke bili pri kraju, sveštenik je pozvao razred, oko 100 njih, da postave neka pitanja, ako ih imaju. Aleksandar se javio i pitao za biblijski dokaz da je duša besmrtna. „Znam odakle potiče to pitanje“, oštro je odgovorio sveštenik. „Razgovarao si s Jehovinim svedocima, zar ne?“ Zatim je pred celim razredom ismejao tog mladog čoveka.

Za Aleksandra i Ki Singa, ovaj neprijatan događaj bio je potvrda da Katolička crkva ne poseduje istinu. Na kraju su oni i njihove supruge izvršili predanje Jehovi, a kasnije su ova dva brata naimenovana za skupštinske starešine. Aleksandar je čak neko vreme služio kao član Odbora podružnice na Tahitiju. Nakon toga, da bi podupirali delo Kraljevstva, on i njegova supruga preselili su se na ostrvo Rajatea, u arhipelagu Društvena ostrva, a  zatim na Bora Boru gde je Aleksandar verno služio do smrti.

Prekretnica na moru

Antonio Lanca je radio kao tehničar u fabrici televizora u Milanu, u Italiji. Godine 1966, kompanija je tražila volontera koji bi otišao na Tahiti i tamo rukovodio servisnom službom. Antonio je prihvatio taj posao, što je značilo da će na Tahitiju morati da boravi tri godine. Međutim, planirao je da njegova supruga Ana i njihova dva mala sina ostanu u Italiji. Ana je danima plakala, bezuspešno pokušavajući da ubedi svog supruga da promeni odluku.

Putovanje brodom iz Marseja u Francuskoj do Papetea traje 30 dana. Antonio je druželjubiv i voli da priča s ljudima, ali na brodu su skoro svi govorili francuski, koji on nije razumeo. Ipak, drugog dana putovanja, upoznao je dve katoličke opatice, koje su bile Italijanke. Ali one su imale svoje svakodnevne rituale, tako da nisu imale vremena za razgovor. Međutim, rekle su Antoniju da se na brodu nalazi jedna Francuskinja koja govori italijanski. Bila je to Lilian Selam, Jehovin svedok. Lilian je sa svojom decom putovala na Tahiti da bi se pridružila suprugu koji je tamo dobio posao.

Antonio je pronašao Lilian i uživao je u razgovoru s njom. Ona mu je dala neke publikacije na italijanskom koje su se temeljile na Bibliji. Nakon toga, često su razgovarali o duhovnim temama. Tokom jednog od tih razgovora, Lilan je upozorila Antonija da je doveo sebe u moralno opasnu situaciju time što je na tri godine ostavio svoju porodicu da bi radio na Tahitiju. Takođe mu je objasnila Božje gledište o svetosti braka i pokazala mu biblijske stihove kao što su Efešanima 5:28, 29 i Marko 10:7-9.

Nakon što je razmislio o tome, Antonio je počeo da žali zbog svoje odluke. U stvari, dok je bio u Panami, pisao  je svojoj suprugi da će joj, čim bude mogao, poslati novac kako bi ona i njihovo dvoje dece mogli da dođu avionom na Tahiti. Zatim ju je u sledećem pismu zamolio da od njenog sveštenika uzme jednu Bibliju i ponese je sa sobom. Kako je sveštenik reagovao na to? Rekao je Ani da je njen muž sigurno sišao s uma, čim želi da čita tako komplikovanu knjigu.

Nakon što je Antonio proveo šest meseci na Tahitiju, njegova porodica mu se pridružila. Sledećeg dana je Ana, koja je bila pobožna, zamolila Antonija da svi zajedno odu u crkvu, kako bi zahvalili Bogu što su ponovo zajedno. „U redu“, rekao je Antonio, „ići ćemo u crkvu.“ Ali, umesto da ih odvede u katoličku crkvu, odveo ih je u Dvoranu Kraljevstva! Naravno, Ana je bila zapanjena. Pa ipak, uživala je u programu i čak je prihvatila biblijski studij. Ko je proučavao s njom? Niko drugi do Lilian Selam, sestra koja je svedočila Antoniju na brodu.

Antonio je planirao da na Tahitiju sâm provede tri godine, ali je sa celom porodicom ostao tamo 35 godina. Štaviše, Antonio, Ana i njihova četiri sina ujedinjeni su u pravom obožavanju, a Antonio služi kao skupštinski starešina.

Porodice služe tamo gde je veća potreba

Tokom godina, mnoga braća i sestre su se preselili na udaljena ostrva da bi služili tamo gde je postojala  veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Među njima su bile porodice Mara, Haamarurai i Terii, kao i Ato Lakur čija porodica nije bila u istini. Porodica Mara — Vaieretiai, njegova supruga Mari-Madlen i njihovo petoro dece, preselili su se s Tahitija na ostrvo Rajatea. Nešto pre toga, bračni par pionira koji je tu služio dobio je novu dodelu. Na ostrvu su ostale samo dve sestre i nekoliko nekrštenih objavitelja.

Vaieretiai je pravio skulpture od drveta a zatim i od korala, tako da nakon preseljenja nije morao da menja posao. Pošto je bio jedini starešina, pet godina je brinuo o maloj grupi na Rajatei dok nije stigao još jedan naimenovani brat. Porodica Mara se zatim preselila na ostrvo Tahaa, gde su ostali četiri godine.

U materijalnom pogledu, život na ovim ostrvima nije bio jednostavan za porodicu Mara. „Da bih prodavao svoje skulpture, morao sam da idem na Tahiti“, kaže Vaieretiai. „Ponekad nisam imao novca da platim let avionom. Tada bih zamolio čoveka koji je prodavao karte za tu kratku vazdušnu liniju da mi dâ kartu na veresiju, obećavajući da ću mu platiti kada se vratim. Moram priznati da smo ponekad imali vrlo malo novca, ali uvek smo imali ono najpotrebnije.“ Primer samopožrtvovanosti koji su pružili Vaieretiai i Mari-Madlen, uticao je na njihovu ćerku Žanu koja je već 26 godina u punovremenoj službi i član je betelske porodice na Tahitiju.

 Ato Lakur se 1969. godine s porodicom preselio na Rurutu, jedno od ostrva u arhipelagu Tubuaj, nakon što je tamo pronašao posao. U to vreme, samo tri godine nakon krštenja, bio je jedini Svedok u svojoj porodici i jedini objavitelj na tim ostrvima. Već drugog dana po dolasku na ostrvo počeo je da propoveda. U svom dnevniku zapisao je sledeće: „Počeo sam da propovedam — sam. Teško je. Vavilon Veliki je ovde čvrsto ukorenjen.“

Međutim, ubrzo su zainteresovane osobe počele da se odazivaju na dobru vest i osnovana je grupa. U početku su se sastajali u dnevnoj sobi u kući porodice Lakur. Ato priča: „Pošto smo bili jedini članovi nove religije na ostrvu, našu grupu su nazivali ’Religija Lakurovih‘. Ali Jehova je ’davao da raste‘, tako da je naša grupa 1976. postala skupština“ (1. Kor. 3:6). Brat Lakur je preminuo 2000. godine. Pre toga mu se u pravom obožavanju pridružilo nekoliko članova njegove porodice, uključujući i njegovu suprugu Perenu.

Rudolf i Narsis Haamarurai preselili su se na ostrvo Bora Bora. Rudolf je napustio posao poslovođe u kompaniji za proizvodnju električne energije na Tahitiju, a po dolasku na Bora Boru sakupljao je kokosove orahe i pripremao kopru, to jest osušeno jezgro kokosovih oraha. Dve godine nije mogao da nađe drugi posao. Ali Jehova je bogato blagoslovio ovog brata i njegovu suprugu jer su s vremenom videli kako na ostrvu nastaje skupština! Sastanci su više od 25 godina održavani u njihovom domu. Onda je skupština 2000. dobila potpuno novu Dvoranu Kraljevstva, koja se nalazi odmah pored živopisne lagune na Bora Bori.

 Taaroa i Ketrin Terii preselili su se na majušno ostrvo Maupiti, takođe deo Društvenih ostrva, u vreme dok su još uvek brinuli o sedmoro od svoje petnaestoro dece. Kada su 1977. došli na ostrvo, Terii su bili jedini objavitelji na Maupitiju. Živeli su na motuu, vegetacijom obraslom ostrvcetu na ivici lagune. Hranili su se uglavnom ribom i kokosovim orasima. Osim toga, sakupljali su i prodavali jestive ljuskare. Kada su išli da propovedaju, oprezno su gazili preko lagune do glavnog ostrva, pazeći da ne stanu na neku ribu sa otrovnim bodljama.

Godine 1980, Taaroa i Ketrin su poslati na Bora Boru kao specijalni pioniri. U tom svojstvu služili su pet godina, a zatim su 15 godina služili kao opšti pioniri. Kao što ćemo sada videti, među njihovim prvim studentima Biblije bio je jedan bračni par koji se zbog dobre vesti suočio sa snažnim protivljenjem.

Duhovne bebe na ispitu

Prvi studenti Biblije na Bora Bori koji su prihvatili istinu bili su Edmon (Apo) i Vahinerii Rai. Ovaj bračni par je živeo u kući koja je pripadala Edmonovoj majci. Nakon što su oko šest meseci proučavali Bibliju, Edmonova majka im je na nagovor svog pastora naredila da napuste kuću. Edmon, Vahinerii i njihov dvogodišnji sinčić bili su primorani da žive u jednoj kolibi u šumi. Isti pastor je takođe ubedio Edmonovog poslodavca da ga otpusti — u stvari, išao je tako daleko da je čak rekao drugim potencijalnim poslodavcima da odbiju  Edmona kada bude tražio posao! Osam meseci je ribarenje bilo gotovo jedini izvor prihoda ove male porodice.

Jednog dana je jedna žena koja je želela da gradi novu kuću pozvala Edmonovog bivšeg poslodavca koji je bio preduzimač. Ona je izuzetno cenila Edmona kao dobrog majstora i želela je da on učestvuje u gradnji njene kuće. Kada je saznala da je dobio otkaz samo zato što je bio u kontaktu s Jehovinim svedocima, rekla je preduzimaču da će sklopiti ugovor s njim samo ako Edmon bude radio za njega. Zahvaljujući tome, Edmon je vraćen na posao. U međuvremenu je njegova majka promenila svoj stav i pozvala njega i Vahinerii da se vrate kući. Edmon danas služi kao starešina u skupštini Bora Bora.

 Dobra vest se širi na Huahinu

Ogist Temanaha je jedan od prvih studenata Biblije koji su kršteni na Tahitiju 1958. godine. Nakon krštenja, preselio se u Sjedinjene Države, odakle se vratio na Tahiti krajem 1960-ih, sa suprugom Stelom i njihovo troje dece. Po povratku na Tahiti, Ogist je započeo uspešan privatni posao. Godine 1971, na podsticaj pokrajinskog nadglednika i ohrabren primerom porodice Mara, o kojoj je već bilo reči, Ogist je prodao svoju firmu i sa porodicom se preselio na ostrvo Huahin, koje je od Tahitija udaljeno nešto više od 160 kilometara.

U to vreme na ostrvu je živela jedna sestra i nekoliko zainteresovanih osoba. Njihov jedini kontakt s Jehovinom organizacijom bile su povremene posete pionirâ i pokrajinskog nadglednika. Zato su bili oduševljeni kada je došla porodica Temanaha. Ogist je odmah organizovao sastanke, koji su održavani u njihovom domu, u kuhinji. Prisustvovalo je oko 20 osoba.

Ogist u početku nije mogao da nađe posao. Bez obzira na to, on i njegova porodica bili su zaposleni u službi, s pouzdanjem da će se Jehova brinuti za njih. Tako je i bilo. Primera radi, kada su kao porodica išli da propovedaju, Ogist bi obično parkirao auto negde na području. Kada bi se vratili, u njemu su često nalazili puno hrane. Nisu znali ko je ostavljao sve te namirnice. Pretpostavljali su da je to delo ljubaznih osoba sa područja koje su znale kakve su  njihove okolnosti. To je trajalo više sedmica, sve dok se njihova finansijska situacija nije poboljšala.

Imajući na umu revnost i istrajnost porodice Temanaha i drugih koji su bili poput njih, kao i ljubaznost ostrvljana, ne iznenađuje što danas na Huahinu postoji napredna skupština. U stvari, na 53 stanovnika ostrva dolazi jedan objavitelj. Osim toga, poslednjih godina je čak svaka dvanaesta osoba prisustvovala Memorijalu!

Mnoge druge porodice Svedokâ pokazale su sličan samopožrtvovani duh. Na primer, Žan-Pol i Kristijana Lasal su 1988. godine stigli na Markiska ostrva, gde su služili dve godine. Žan-Pol je bio član upravnog odbora Zavoda za socijalno osiguranje na Tahitiju, ali je napustio taj istaknuti položaj da bi proširio svoju službu. Lasalovi su se 1994. ponovo preselili, ovaj put na Rangirou, u arhipelagu Tuamotu, gde su ostali tri godine. Žan-Pol sada verno služi u Francuskoj.

Nešto skorije, Kolson Din, koji je radio u zatvoru na Tahitiju, nakon odlaska u penziju preselio se sa suprugom Linom na ostrvo Tubuaj, u istoimenom arhipelagu. Oboje su pioniri i dragoceni članovi male skupštine  na ostrvu, koje se nalazi na području na kom još uvek nema dovoljno starešina.

Porodice se sele iz Francuske da bi pružile pomoć

Neke porodice su došle čak iz Francuske da bi pomogle u delu propovedanja. Osmotrimo primer porodice Sikari — Fransisa, Žanete i njihove dve ćerke koje su u to vreme imale šest i devet godina. „Čekali smo da nam se ukaže prilika da proširimo svoju službu“, priča Fransis. „Onda smo čitajući Godišnjak Jehovinih svedoka za 1971. naišli na poziv objaviteljima da služe u Južnom Pacifiku.“ Iako su neki prijatelji i rođaci pokušavali da ih odvrate od toga, oni su prihvatili izazov i stigli su u Papete u aprilu 1972.

 Pošto je Fransis bio starešina, po njegovom dolasku osnovana je druga skupština na Tahitiju, u Punaauji. Sa Žan-Pjerom Fransinom, koji je tada bio predsedavajući nadglednik prve skupštine, Fransis je imao prednost da služi u prvom Odboru podružnice na Tahitiju, osnovanom 1976. U tom svojstvu služio je 12 godina.

Da li je zabrinutost prijatelja i rođaka porodice Sikari bila opravdana? „Sasvim suprotno onome što su nam govorili, preseljenje na Južni Pacifik pozitivno je uticalo na naše ćerke“, kaže Fransis. „U stvari, nas četvoro sada imamo ukupno 105 godina punovremene službe i doživeli smo mnoge blagoslove, baš kao što je Jehova obećao (Mal. 3:10).“

U jednom izdanju Službe za Kraljevstvo iz 1981, francuska podružnica je objavila da su potrebne starešine na ostrvu Moorea, koje je od Papetea udaljeno pola sata vožnje brodom. Na taj poziv odazvala su se dva bračna para — jedan od njih bio je bračni par Rafaeli, Alen i Ajlin. Oni su služili osam godina na Moorei i pomogli su da se tamo osnuje skupština. Osim toga, Alen je od 1987. do 1994. služio u Odboru podružnice.

Francuska podružnica je 1997. pozvala braću koja su u penziji da se na dve godine ili duže presele na udaljena ostrva da bi pomogli tamo gde je postojala velika potreba za starešinama. Žerar Balza, koordinator Odbora podružnice na Tahitiju, kaže: „Očekivali smo da će se javiti dva ili tri para. Kakvo je to iznenađenje bilo kada se javilo 11 parova! Dva para su čak odlučila da se nastane ovde. Zahvaljujući duhovnoj zrelosti i iskustvu koje poseduju, ta braća i sestre su dragocena pomoć našim objaviteljima. Iako nisu misionari, okusili su misionarski život i izazove življenja na udaljenom ostrvu.“

 Osnivanje podružnice

Napredak dela na Pacifiku bio je propraćen organizacionim poboljšanjima. Delo u Francuskoj Polineziji nadgledala je najpre australijska podružnica, a onda je 1958. to povereno podružnici sa Fidžija koji je mnogo bliži. Sledeća promena usledila je 1975, kada su Tahiti posetili Natan Nor i Frederik Franc koji su služili u svetskoj centrali. Održali su ohrabrujuće govore pred više od 700 osoba, a brat Nor je prikazao prezentaciju sa slajdovima pred oko 500 prisutnih u jednoj Dvorani Kraljevstva.

Po završetku programa, brat Nor je održao sastanak sa starešinama i predložio da se na Tahitiju osnuje podružnica. Braća su bila oduševljena tom idejom. Za nadglednika podružnice bio je naimenovan Alen Žame, pokrajinski nadglednik koji je govorio engleski. Ova izmena stupila je na snagu 1. aprila iste godine i pokazalo se da je to bio pravi potez. Istina, Fidži je bliži od Australije, ali je i dalje postojala jezička barijera. Sada su braća iz Francuske Polinezije mogla direktno da se obrate svojoj podružnici i da bliže sarađuju s njom.

Pošto je na celom području bilo manje od 300 objavitelja, podružnica je bila mala. U stvari, bila je to samo jedna soba pored Dvorane Kraljevstva u Papeteu. U njoj se na jednoj strani nalazio pisaći sto, a na drugoj zaliha literature. U početku je Alen kao nadglednik podružnice radio pola radnog vremena, tako da su on i njegova supruga Mari-An mogli da nastave s pokrajinskim delom, kao i da propovedaju na udaljenim ostrvima na kojima nije bilo objavitelja.

Propovedanje u arhipelazima Tuamotu i Gambije

Nakon osnivanja podružnice na Tahitiju, veći naglasak stavljen je na propovedanje dobre vesti na udaljenim ostrvima. Ponekad su braća organizovala grupna putovanja  na ta ostrva. Aksel Čeng, koji je neko vreme služio u Odboru podružnice, seća se da je jednom prilikom grupa od 20 braće i sestara iznajmila avion i otputovala na Rangirou, najveći atol u arhipelagu Tuamotu. On priča: „Nakon što smo svedočili svima na atolu, organizovali smo da se održi javno predavanje. Tamošnji gradonačelnik dozvolio nam je da za to koristimo jedan natkriveni prostor. U početku je izgledalo da ćemo samo mi biti u publici! ’Možda se ljudi plaše svojih religioznih vođa‘, mislili smo. Ali onda su, tokom govora, ljudi počeli da pristižu i mesto se postepeno napunilo.“

Brat Čeng nastavlja: „Tokom govora, mogli smo da vidimo katoličkog sveštenika koji je svojim biciklom jurio ka mestu održavanja sastanka. Međutim, kada se približio, usporio je, naprežući se da bi video ko je od članova njegove crkve prisutan. Više puta je odlazio i vraćao se na isti način, što nas je prilično zabavljalo.“

Alen Rafaeli je 1988. organizovao propovedničko putovanje na ostrva Gambije. Ovaj arhipelag na kom preovladava uticaj Katoličke crkve, nalazi se 1 600 kilometara od Tahitija i najmanji je i najudaljeniji arhipelag u Francuskoj Polineziji. Pre toga je na ovim ostrvima svedočeno samo 1979, kada je Alen Žame tu boravio tri dana.

Braća su se najpre obratila gradonačelniku da bi objasnila svoju aktivnost i zamolila za mesto gde bi mogli da održe Sastanak za javnost. On im je ponudio salu za  venčanja i ujedno se izvinio što ne može da ih prati dok pozivaju ljude, jer je zauzet zbog predizborne kampanje koja je bila u toku. Naravno, braća su prihvatila to izvinjenje. Govoru je prisustvovalo 30 osoba, uključujući i gradonačelnika i tamošnjeg žandara.

Tokom javnog predavanja koje je govorilo o stanju mrtvih, Alen je rekao da je biblijski pakao jednostavno grob i da je Hrist bio tamo. „To što ste rekli o Isusu ne može biti istina!“, povikao je neko iz publike. Alen je onda citirao Apostolsko verovanje, u kom se kaže da je Hrist ’sišao nad pakao‘. Ovaj odgovor zadivio je prisutne, jer im je u tom trenutku postalo jasno da su godinama ponavljali taj izraz ne razmišljajući o njegovom značenju. Jedna porodica koja je prisustvovala tom sastanku sada je u istini.

Putujući nadglednici često koriste sedmice između poseta skupštinama da bi propovedali u područjima gde nema objavitelja. To su činili i Mauri i Melani Mersije sa Tahitija. Oni su prvi propovedali na više atola u arhipelagu Tuamotu, na primer na atolima Ahe, Ana, Hau, Manihi, Takapoto i Takaroa. Osim toga, gde god je to bilo moguće, Mauri je držao javna predavanja ili prikazivao slajdove. „Većina ostrvljana bila je prijateljski raspoložena“, priseća se on. „To nije bio slučaj jedino na atolu Ana, uporištu katolicizma. Tokom prezentacije sa slajdovima, neki su počeli da viču, a drugi su hteli da nas fizički  napadnu. Osetili smo pravo olakšanje kada smo konačno uspeli da ih smirimo.“

Misionari pristižu na ostrva

Početkom 1978, nekoliko misionara poslato je iz Francuske na udaljena ostrva. Mišel i Babet Miler stigli  su u avgustu 1978. i bili su poslati na Nuku Hivu, najveće i najnaseljenije Markisko ostrvo. Braća su povremeno propovedala na ovim uglavnom katoličkim ostrvima, ali niko od njih nije mogao da ostane duže. Pošto na ostrvu nije bilo puteva, Mišel i Babet su putovali pešice ili na konju. Često bi prenoćili kod meštana. Jedne noći im je kao „krevet“ poslužilo zrnevlje kafe koje se sušilo!

Milerovi su proveli na Markiskim ostrvima oko godinu i po dana, a zatim su počeli s pokrajinskim delom. Mnogi su cenili njihove posete i rado su uzimali literaturu. U stvari, Mišel i Babet su za godinu dana zajedno uručili hiljadu knjiga Moja knjiga biblijskih priča! Zahvaljujući trudu revnih misionara, kao i ostalih pionira i objavitelja, delo je odlično napredovalo, i to ne samo na Markiskim ostrvima, već na čitavom području koje je nadgledala podružnica. U stvari, izveštaji pokazuju da je najveći broj objavitelja postignut 69 puta zaredom!

Naravno, svim novim objaviteljima bilo je potrebno obučavanje. Ali nije uvek bilo dovoljno iskusne braće koja bi pomogla svakom pojedinačno. Milerovi su uspešno rešili taj problem tako što je svako od njih dvoje istovremeno sarađivao sa po dva nova objavitelja. Kada su svedočili od kuće do kuće, jedan objavitelj bi išao s Mišelom ili Babet, dok bi drugi ostao na putu čekajući svoj red. Milerovi sada služe kao misionari u Beninu, u Africi.

’Svedočenje je bilo ispit našeg biblijskog spoznanja‘

Misionari Kristijan i Žulijet Beloti stigli su u Francusku Polineziju februara 1982. Najpre su služili u pokrajinskom delu, a zatim su pet godina služili kao misionari na ostrvu Rajatea, na kom se do nekih  delova moglo stići samo pomoću kanua s potpornjem. Ali, svedočenje na tom području nije ispitalo samo našu veštinu veslanja, „već i naše biblijsko spoznanje“, kaže Kristijan. „Vrlo često su nam postavljali pitanja kao što su: Kako pomazanici znaju da će ići na nebo?, ili šta predstavljaju zveri iz Apokalipse?“

Kao u većini malih zajednica, i na Rajatei se svi poznaju. „Zbog toga, kada bi neki objavitelj postao neaktivan“, kaže Kristijan, „nije bilo neobično da stanar kaže: ’Nisam video tog i tog već neko vreme. Da se nije ohladio?‘ Ili: ’Tom i tom treba pomoći. Nešto nije u redu s njim u duhovnom pogledu!‘“ Do vremena kada su Belotijevi otišli sa Rajatee, u skoro svakoj fare („kuća“ na tahićanskom), neko je proučavao s Jehovinim svedocima.

Belotijevi su stanovali na Rajatei, ali su takođe propovedali i na ostrvu Maupiti. Jednom prilikom, poručili su knjige koje je trebalo da budu poslate direktno na to ostrvo. Ali pošiljka je kasnila. Kristijan i Žulijet nisu dozvolili da ih to obeshrabri, već su pokazali ljudima svoje lične primerke knjiga koje su nameravali da im ponude. Skoro 30 porodica poručilo je knjige, uvereni da će ih dobiti. Kada je pošiljka konačno stigla, jedna zainteresovana osoba ljubazno je razdelila knjige.

Sledeća dodela koju su Belotijevi dobili bilo je ostrvo Rangiroa u arhipelagu Tuamotu, gde su oni bili jedini Svedoci. Kasnije su poslati u Francusku Gijanu i na kraju u Demokratsku Republiku Kongo, gde brat Beloti sada služi kao član Odbora podružnice.

„Jehova će te osposobiti“

Frederik i Urminda Lukas došli su iz Francuske u aprilu 1985. i bili su poslati na ostrvo Tahaa, na kom je bilo samo tri objavitelja. Prve dve sedmice bile su  teške za ovaj mladi par. Održavali su sastanke u svojoj dnevnoj sobi i bili su jedini prisutni. Pevali su pesme Kraljevstva i plakali; ali nisu dozvolili da ih obeshrabrenje savlada.

Na ostrvu nije bilo ni struje ni telefona. Međutim, Frederik i Urminda su imali voki-toki pomoću kog su bili u kontaktu s misionarima na obližnjem ostrvu Rajatea — to jest, ukoliko bi uspeli da uspostave vezu! Takođe su imali mali frižider koji je bio priključen na komšijin generator. „Generator je obično radio od šest do deset uveče“, kaže Frederik. „Kada smo se jedne večeri vratili kući, ustanovili smo da se paradajz u našem frižideru potpuno zaledio. Komšija je hteo da gleda utakmicu i uključio je generator mnogo ranije.“

Osim toga, Lukasovi su morali da nauče tahićanski. Svima koji su učili neki strani jezik poznato je da početnici ponekad dođu u nezgodnu situaciju. Na primer, Frederik se seća da je, dok je propovedao od kuće do kuće, koristio tahićanski izraz varua mo’a, misleći da kaže „sveti duh“. Ali, pošto nije pravilno naglašavao reč mo’a, on je u stvari govorio „pileći duh“.

Kada je ovaj par stigao na Tahau, Frederik je imao 23 godine i bio je sluga pomoćnik. Jednom prilikom je tadašnjem koordinatoru Odbora podružnice, Alenu Žameu, rekao da se oseća nedoraslo da ispuni odgovornosti koje su mu poverene. „Ne brini“, rekao mu je Alen, „Jehova će te osposobiti!“ Tako je i bilo. Pet godina kasnije, kada su Lukasovi otišli na svoju novu dodelu u Burkinu Faso, mala grupa na Tahai postala je skupština od 14 objavitelja koja je imala vlastitu Dvoranu Kraljevstva, a Frederik je bio starešina.

Frederik i Urminda su veoma srećni što nisu dozvolili da ih savlada prvobitno obeshrabrenje! „To su bile najbolje godine naše mladosti“, rekli su nedavno. „Naučili  smo da budemo strpljivi i da se potpuno oslonimo na Jehovu, a ne na vlastite sposobnosti. Kada bismo klonuli, molitva nas je podizala. Učinili smo Jehovu svojim utočištem i on nas nikada nije izneverio. Moramo priznati da nas je zaista osposobio.“

Neoženjeni misionari prihvataju teške zadatke

Neoženjeni misionari iz Francuske takođe su došli u Francusku Polineziju da bi pomogli u propovedanju. Među prvima su stigli Žorž Buržonije i Mark Monte. Obojica su služila u podružnici i u putujućem delu. Markova pokrajina obuhvatala je Tubuaj, Gambije, Markiska ostrva i Tuamotu. Na nekim atolima propovedao je sam; u drugim prilikama sarađivao je sa specijalnim pionirima koji su služili na tom području. Gde god je to bilo moguće, držao je predavanja za javnost kojima su na nekim ostrvima prisustvovali skoro svi stanovnici. Nakon što se oženio, Mark je neko vreme nastavio s putujućim delom. Sada on i njegova supruga Džesika pripadaju skupštini Bora Bora, gde Mark služi kao starešina i pionir.

Filip Kuzine i Patrik Lemasif došli su iz Francuske u februaru 1986. Poslati su na Markiska ostrva. Za razliku od ostalih ostrva u Francuskoj Polineziji, Markiska ostrva nisu okružena koralnim grebenima. Snažni okeanski talasi udaraju u njihove visoke litice koje se skoro vertikalno spuštaju u plavetnozelene vode Pacifika. Između planinskih venaca leže uske, plodne doline s potocima i vodopadima — idealno stanište za koze, konje i divlju stoku koja tumara ostrvima.

Tokom godina, pioniri i objavitelji su povremeno boravili na Markiskim ostrvima. Na primer, Milerovi su 1978/79. proveli oko godinu i po dana na Nuku Hivi. Međutim, u čitavom arhipelagu nije bilo dato temeljno  svedočanstvo. To se promenilo kada su stigli Filip i Patrik. Istina, napredak nije ostvaren lako, jer je katolicizam bio čvrsto ukorenjen i mnogi ljudi su se plašili sveštenikâ. U stvari, na podsticaj sveštenika ovoj dvojici braće su povremeno upućivane pretnje. Osim toga, u to vreme je cvetao katolički harizmatski pokret koji je raspirivao fanatizam i prouzrokovao neke neprijatne incidente na ostrvima.

U početku, dok nisu bolje upoznali područje, Patrik i Filip su radili zajedno, a zatim su se razdvojili. Jedan bi ostajao u misionarskom domu na Hiva Oi, gde je održavao sastanke, dok bi drugi odlazio brodom na nekoliko sedmica da bi posećivao druga ostrva. Na kraju su ustanovili da je praktičnije i bolje da se potpuno razdvoje — Patrik je svedočio na ostrvima u severnom, a Filip na ostrvima u južnom delu arhipelaga.

Pošto je ovim misionarima bila potrebna pomoć, podružnica je poslala specijalne pionire sa Tahitija kako bi sarađivali s njima. Bili su to Paskal Pater, koji sada služi kao skupštinski starešina, i Mišel Bustamante, koji je sada pokrajinski nadglednik. Ovi mladi ljudi, puni entuzijazma, bili su srećni što svoju mladalačku snagu mogu da koriste u služenju Jehovi (Posl. 20:29). A ta snaga im je zaista bila potrebna, jer propovedanje na Markiskim ostrvima nije bilo za slabe i plašljive. Na ostrvima nisu postojali putevi, već samo kamenite, često blatnjave staze koje su krivudale kroz duboke, uske doline do izolovanih kuća i naselja. Do nekih mesta se moglo stići samo pomoću malog motocikla, posebno konstruisanog za takve uslove.

Filip se seća da je jednom vozio motocikl uskom stazom kada je na njega jurnulo krdo divlje stoke, preplašeno zvukom drugog vozila. S jedne strane nalazila se provalija, a s druge strma planinska litica, tako da Filip  nije imao gde da pobegne. Zato je učinio jedino što je mogao — zaustavio je motocikl i držeći ga pored sebe, priljubio se uz strmu kamenitu padinu. Krdo je protutnjalo pored njega, a on je ostao preplašen, ali nepovređen.

„Za mene je ta dodela bila prava avantura“, kaže Mišel Bustamante. „Ali bilo je zastrašujućih trenutaka, naročito kada smo sami propovedali na nekim ostrvima. Neko vreme, stanovao sam u bungalovu koji se nalazio duboko u mračnoj dolini. Jednom prilikom, ceo dan sam svedočio u veoma udaljenom području. Pošto u obližnjem selu nisam uspeo da nađem prenoćište, morao sam da pešačim do kuće. Smrkavalo se, a okolne visoke litice izgledale su jezivo u noćnoj tami. Počeo sam da razmišljam  o spiritizmu koji se praktikovao na ostrvu i o demonima koji vrebaju sa svih strana. Osetio sam kako me obuzima sve veći strah. Počeo sam da se molim i da pevam pesme Kraljevstva u kojima se često spominje Jehovino ime. Kada sam napokon ušao u moj bungalov, zatvorio sam vrata, otvorio Bibliju i počeo da čitam. Osetio sam kako mi se postepeno vraća mir.“

Nakon tri godine marljivog rada, braća su bila oduševljena kada se krstio prvi student Biblije sa Markiskih ostrva — bio je to mladić po imenu Žan-Luj Peterano. Njega je jednom prilikom posetio sveštenik koji je želeo da ga „vrati u tor“. U pokušaju da „spase“ mladog čoveka, sveštenik je tvrdio da su ime Jehova izmislili Jehovini svedoci. Žan-Luj je zatim citirao Psalam 83:18, iz francuske katoličke Biblije Crampon (izdanje iz 1905), u kojoj se koristi Božje ime. Sveštenik je ostao bez reči, otišao je i više se nije vratio. To je verovatno bio prvi put da se neko sa tih ostrva uspešno suprotstavio svešteniku na polju teologije. Kasnije je čak i lična sekretarica katoličkog biskupa istupila iz crkve i prihvatila istinu.

Na Hiva Oi, misionari su sreli Evropljane Žana i Nadin Oberlen. Poput čuvenog francuskog slikara Pola Gogena, oni su došli na Markiska ostrva da bi pobegli od civilizacije. Nastanili su se na skoro nepristupačnom mestu i vodili su jednostavan život, lišen svih savremenih pogodnosti. Krstili su se nakon što su tri godine proučavali Bibliju i izvršili mnoge promene u životu.

Kada su Filip Kuzine i Patrik Lemasif došli na Markiska ostrva 1986. godine, u celom arhipelagu bio je samo jedan objavitelj. Osam godina kasnije, kada je Filip, koji je ovde ostao nešto duže od Patrika, poslat da služi u Kamerunu, na Markiskim ostrvima bilo  je 36 objavitelja — 1 na 210 stanovnika. Postojale su tri skupštine, po jedna na svakom od tri glavna ostrva — Hiva Oa, Nuku Hiva i Ua Pu.

Misionari koji su nedavno pristigli

Među poslednjim misionarima koji su stigli iz Francuske bili su Serž i Mari-Luiz Golen, koji su došli u novembru 1990. I oni su poslati na Markiska ostrva, gde su mnogo doprineli jačanju skupština. Golenovi su naučili markiski jezik, i posetili su svaku porodicu na šest naseljenih ostrva, što je zaista zadivljujuće!

Iz svog doma na ostrvu Hiva Oa, gde Serž služi kao jedini starešina, Golenovi redovno odlaze na druga ostrva, među kojima su i dva gde nema objavitelja. Kada su prvi put posetili ostrvo Fatu Hiva, Serž je bio zadivljen načinom na koji su im tamošnji katolički i protestantski đakon izašli u susret. Po završetku religiozne službe u njihovim crkvama, obojica su pozivala ljude da prisustvuju polučasovnom govoru za javnost koji je Serž trebalo da održi u školi na ostrvu. Štaviše, protestantski đakon je došao i prevodio Seržov govor na markiski, koji je u to vreme govorio mnogo tečnije od Serža.

 Da bi pomogao prisutnima da pronađu različite stihove u svojim Biblijama, Serž ih je ispisivao na školskoj tabli. Takođe se pomolio, nakon čega su svi jasno rekli „Amin“. Narednog dana, Golenovi su uručili literaturu svakoj porodici na Fatu Hivi. Od tada im se izražava srdačna dobrodošlica svaki put kada dođu na ovo ostrvo koje ima blizu 600 stanovnika.

Biblijska istina dopire do zatvora

Kao i u mnogim drugim zemljama, i u Francuskoj Polineziji mnogi su upoznali biblijsku istinu u zatvoru. Na primer, Aleksandar Tetjarahi je već kao mlada osoba bio upleten u kriminal i proveo je sedam godina u zatvoru. Bežao je najmanje šest puta i dobio je nadimak Leptir, po glavnom liku jedne poznate priče o zatvoreniku koji beži.

U svom skrovištu na ostrvu Rajatea, Aleksandar je našao Bibliju i knjigu „Stvari u kojima Bogu nije mogućno da laže“. Pročitao je celu Bibliju, a i knjigu nekoliko puta. Uverio se da je našao istinu i savest je počela da ga uznemirava. Šta je učinio?

Iako nije imao nikakav lični kontakt s Jehovinim svedocima, koji su izdali ovu knjigu, Aleksandar se sam prijavio u policiju i vraćen je u kaznenu ustanovu na Tahitiju. U tom zatvoru je brat Kolson Din radio kao čuvar. Ubrzo nakon što je vraćen na izdržavanje zatvorske kazne, Aleksandar je slučajno čuo kako Kolson svedoči jednom svom kolegi i odmah je prepoznao učenja. Zato je nasamo prišao Kolsonu i zamolio ga da mu pomogne da nauči više.

Brat Din je od upravnika zatvora dobio dozvolu da proučava sa Aleksandrom u njegovoj ćeliji. Uskoro je nekoliko drugih zatvorenika takođe izrazilo želju da proučava Bibliju. Upravnik je dozvolio Kolsonu da tokom podnevne pauze proučava i sa njima. Kasnije se  pokazalo da je bolje da te studije preuzmu dvojica drugih starešina. Tokom nekoliko godina, svake sedmice je od 30 do 50 zatvorenika prisustvovalo biblijskim govorima, a oni koji su to želeli mogli su nakon toga da imaju lični studij Biblije.

U međuvremenu je Aleksandar brzo napredovao, što su zatvorski službenici primetili. Rezultat je bio da su tom nekadašnjem „umetniku“ za bekstva dali posebnu dozvolu da prvi put prisustvuje oblasnom kongresu, uz pratnju brata Dina. Tom prilikom, Aleksandar se krstio. Kasnije je oslobođen i nastavio je da služi Jehovi.

Međunarodni kongresi na Tahitiju

Godine 1969, na Tahitiju je održan prvi međunarodni kongres. U to vreme je na ostrvima bilo samo 124 objavitelja. Stoga, možeš zamisliti kako su samo bili oduševljeni što su imali priliku da ugoste 210 delegata iz 16 zemalja. Među delegatima je bio i Frederik Franc — prvi član Vodećeg tela koji je posetio Tahiti. Ovaj  kongres na kom je najveći broj prisutnih bio 610, pružio je braći pravi podsticaj, što je doprinelo 15-postotnom porastu broja objavitelja naredne godine. Zatim je 1978. na Tahitiju održan jedan od međunarodnih kongresa pod nazivom „Pobedonosna vera“. Na njemu je bilo prisutno više od 985 osoba!

Prevođenje na tahićanski

Porast broja objavitelja značio je i više posla u podružnici, naročito kada se radilo o prevođenju biblijske literature na tahićanski, glavni polinežanski jezik. Čak i pre osnivanja podružnice, nekoliko starijih objavitelja koji su dobro znali tahićanski radili su skraćeno na prevođenju nekih publikacija, uglavnom sa francuskog jezika. Primera radi, od 1963. prevodili su Službu za Kraljevstvo. Zatim su 1971. završili s prevođenjem knjige Istina koja vodi do večnog života.

Nakon što je 1975. osnovana podružnica na Tahitiju, prevođenje je znatno uznapredovalo. Mnogi noviji prevodioci  znali su engleski, budući da je to jedan od školskih predmeta. Stoga su mogli da prevode izvorni engleski tekst, umesto da koriste francuski prevod. Od 1976, u ovoj podružnici se Kula stražara prevodi na tahićanski kao polumesečno izdanje, a već neko vreme prevodi se i Probudite se! Takođe su prevedene knjige „Sve je Pismo od Boga nadahnuto i korisno“, Raspravljanje na temelju Pisma, kao i kompletna pesmarica. U stvari, nijedna organizacija nije izdala toliko literature na tahićanskom kao Jehovini svedoci!

Međutim, u zadnjih 30 godina francuski postepeno potiskuje tahićanski i druge polinežanske jezike. Između ostalog, jedan razlog za to je što se francuski, kao glavni jezik sa bogatim rečnikom, koristi i u medijima i u školstvu, sve do univerzitetskog nivoa.

Pa ipak, mnogi Polinežani tahićanski jezik smatraju delom svog kulturnog identiteta, tako da braća često  svedoče na tom jeziku. Od 26 skupština koliko ih ima na području podružnice, njih 5, kojima pripada oko 20 posto objavitelja, sastanke održava na tahićanskom. Prema tome, još uvek postoji velika potreba za literaturom na tom jeziku.

Početak programa ubrzane gradnje

Mala prostorija uz Dvoranu Kraljevstva u Papeteu služila je kao podružnica od 1975. do 1983, kada je izgrađena nova podružnica na teritoriji opštine Paea, oko 25 kilometara od Papetea. U okviru tog novog Betela koji su u potpunosti izgradila braća s tog područja, nalazile su se četiri sobe za članove betelske porodice, tri kancelarije, skladište za literaturu i Dvorana Kraljevstva. Lojd Bari, član Vodećeg tela, posvetio je te nove objekte 15. aprila 1983, pred oko 700 prisutnih.

Ali, ubrzo je i ova podružnica postala premala. Stoga je Vodeće telo odobrilo izgradnju većeg kompleksa  s kongresnom dvoranom, u Toahotuu, delimično seoskom području u blizini zemljouza koji spaja dva dela Tahitija. U gradnji ovog kompleksa učestvovali su timovi braće iz Australije, Kanade, s Novog Zelanda, iz Sjedinjenih Država i Francuske. Naravno, mnogo su pomogli i lokalni objavitelji. Član Vodećeg tela Milton Henšel posvetio je novi kompleks 11. decembra 1993.

Otprilike u isto vreme otpočeo je i program ubrzane gradnje Dvorana Kraljevstva. Pod nadzorom tamošnjeg Regionalnog odbora za gradnju, za manje od deset godina braća su izgradila 16 novih mesta za sastajanje. Zahvaljujući tome, većina skupština sada ima svoju Dvoranu Kraljevstva.

Poboljšanja u podružnici i daljnje obučavanje

Alen Žame je služio kao koordinator Odbora podružnice skoro 20 godina — do 1995, ali zbog porodičnih obaveza više nije mogao da služi u tom svojstvu. Međutim, bio je u prilici da ostane u Odboru podružnice i da skraćeno radi kao oblasni nadglednik. Stoga je u septembru 1995. Vodeće telo poslalo na Tahiti Žerara i Dominik Balza, članove francuske betelske porodice. Žerar je naimenovan za koordinatora Odbora podružnice.

Treći član Odbora podružnice je Luk Granže. On i njegova supruga Rebeka doselili su se na Tahiti 1991. da bi služili tamo gde je veća potreba. Nakon što su kratko služili kao specijalni pioniri, četiri godine su učestvovali u pokrajinskom i oblasnom delu, a zatim su 1995. pozvani da služe u podružnici.

U maju 1997, u podružnici na Tahitiju održan je prvi razred Škole za osposobljavanje slugu kom je prisustvovalo 20 studenata. Mnogi od njih su nakon toga dobili posebne prednosti službe. Na primer, Feliks Temarii je sada jedan od dvojice pokrajinskih nadglednika na  ostrvima. Žerar Balza kaže: „Molimo se za to da više braće teži za ovom posebnom prednošću i da se stavi na raspolaganje kako bismo mogli da održimo drugi razred. Činjenica je da na mnogim ostrvima i dalje postoji velika potreba — na nekima ni sada nema objavitelja. Na drugim ostrvima nema dovoljno kvalifikovane braće koja bi preuzela skupštinske odgovornosti. A na 58 ostrva, na kojima živi oko 7 posto ukupnog stanovništva, dobra vest se retko propoveda. U nekim slučajevima, toj potrebi bi bilo udovoljeno kada bi se odazvali duhovno zreli bračni parovi koji su u penziji i imaju francusko državljanstvo. Ako ima onih koji ispunjavaju te uslove i želeli bi da nam pomognu — makar i na dve godine — bilo bi nam veoma drago kada bi se javili našoj podružnici.“

Izazovi u društvu koje se brzo menja

Tahiti prolazi kroz period ekonomskog razvoja i brze sekularizacije i urbanizacije. To dovodi do priliva stanovništva sa drugih ostrva. Ekonomski napredak propraćen je materijalizmom, potrošačkom groznicom i težnjom za zadovoljstvima.

Žalosno je što su neke Jehovine sluge pale kao žrtve tih podmuklih zamki. Posebno je mladima teško da zadrže duhovne aktivnosti na prvom mestu i da ostanu moralno čisti. Uprkos tome, Jehovin blagoslov je očigledan, jer je sada na ovom području odnos objavitelja i broja stanovnika 1 prema 141.

 To je dokaz da su mnogi ljudi u Francuskoj Polineziji počeli da cene jedan neuporedivo lepši raj — duhovni raj, područje u kom prebiva samo narod koji nosi Božje ime (Jov. 6:44; Dela 15:14). Osim toga, taj raj prethodi doslovnom raju koji će uskoro obuhvatati celu planetu i u kom neće biti bola, tuge, čak ni smrti — svega onoga što oduvek pogađa sve ljude, bez obzira na to gde žive (Jov 14:1; Otkr. 21:3, 4).

Prvi Polinežani su ispoljili veliku hrabrost, pomorsku veštinu i uverenje da kopno — možda čak jedna bolja zemlja — leži iza horizonta. I nisu bili razočarani. Slično tome, današnji lojalni obožavaoci Jehove, kao što su oni koji su spomenuti u ovom izveštaju, nastavljaju da teže za daleko boljom nagradom koju je Jehova pripremio za njih. Ni oni se neće razočarati. Bolje od bilo koje zvezde na nebu, Jehova će nepogrešivo voditi sve one koji se uzdaju u njega do Raja na zemlji koji je tu pred nama (Ps. 73:23, 24; Luka 23:43).

[Fusnote]

 [Okvir na 72. strani]

Francuska Polinezija

Zemlja: Ukupno 130 ostrva površine 4 000 kvadratnih kilometara rasuto je po okeanu na površini od pet miliona kvadratnih kilometara. Ona sačinjavaju pet ostrvskih grupa: Tubuaj, Gambije, Markiska ostrva, Društvena ostrva i Tuamotu. Osamdeset pet posto stanovništva živi na 14 ostrva u arhipelagu Društvena ostrva.

Stanovništvo: Na ostrvima uglavnom žive Polinežani ili oni koji imaju polinežansko poreklo. Ostatak čini manji broj Kineza, Evropljana i Amerikanaca.

Jezik: Glavni jezici su francuski i tahićanski, a francuski je ujedno i službeni jezik.

Privreda: Glavni izvori prihoda uglavnom su državne institucije i uslužne delatnosti, uključujući i turizam. Ostatak radne snage zaposlen je u poljoprivredi i zanatstvu ili se bavi uzgajanjem sedefnih školjki. Najveći deo izvoznih dobara, čak 80 posto, čine biseri.

Ishrana: Veći deo namirnica se uvozi. Na ostrvima se gaje banane, kasava, kokosov orah, zelena salata, papaja, ananas, taro, paradajz i lubenice. U ishrani se takođe koriste riba, ostrige, škampi, a gaji se i stoka, koze i svinje.

Klima: Tropska — topla i vlažna — ali se razlikuje od arhipelaga do arhipelaga. Kišni period (leto) traje od novembra do aprila. Prosečne godišnje padavine u centralnom delu Tahitija iznose preko 9 metara.

 [Okvir/Slike na 74. strani]

Visoka ostrva, niska ostrva i motu

Sva ostrva Francuske Polinezije su vulkanskog porekla i mogu se uočiti dva glavna tipa — visoka ostrva i niska ostrva. Visoka ostrva su stenovita, s planinskim vrhovima koji se uzdižu hiljadama metara iznad nivoa mora. Tahiti je tipičan primer visokog ostrva.

Osim Markiskih, sva visoka ostrva su okružena koralnim grebenima. Na mnogima od njih, kao što je greben oko ostrva Bora Bora, nastala su vegetacijom prekrivena ostrvca koja se nazivaju motu. To su popularna letovališta.

Niska ostrva su koralni atoli koji se izdižu samo nekoliko metara iznad nivoa mora. Koralni grebeni često formiraju prsten unutar kog nastaje kristalno čista laguna. Takva su ostrva u arhipelagu Tuamoutu. Neke lagune su ogromne. Na primer, laguna na ostrvu Rangiroa dugačka je 70, a na najširem delu ima 20 kilometara.

[Okvir/Slika na 77. strani]

Đakon postaje objavitelj Kraljevstva

Manuari Tefaatau

Rođen: 1913.

Kršten: 1959.

Neki podaci: Istinu je upoznao od prvih studenata Biblije sa ostrva Makatea, u vreme kada je bio đakon u protestantskoj crkvi.

Nakon što su Svedoci Žan-Mari i Žana Feliks došli na ostrvo Makatea 1956. godine, svedočili su mi njihovi prvi studenti Biblije, Maui Piirai i Žermen Amaru. Ubrzo sam počeo da prenosim biblijsku istinu ljudima iz moje crkve, što je izazvalo priličnu uznemirenost. U stvari, pastor mi je rekao da više ne razgovaram s Jehovinim svedocima.

Bez odlaganja sam istupio iz crkve i počeo da prisustvujem sastancima koji su se održavali u kući porodice Feliks. Nekoliko drugih članova crkve takođe je počelo da proučava Bibliju i da dolazi na sastanke. Srećan sam što sam bio u toj prvoj grupici studenata Biblije u celoj Francuskoj Polineziji.

 [Okvir/Slika na stranama 83, 84]

Uspeo sam uz Jehovinu pomoć

Leonard (Len) Helberg

Rođen: 1930.

Kršten: 1951.

Neki podaci: Počeo je da služi kao pokrajinski nadglednik pre nego što se oženio. Njegova prva dodela bila je započinjanje dela propovedanja na Tahitiju. Sada živi u Australiji sa suprugom Ritom.

Kada mi je 1955. godine australijska podružnica dodelila da služim kao pokrajinski nadglednik na južnom Pacifiku, bilo je to ogromno područje na kom je bilo šest izolovanih grupa i samo dve skupštine — jedna na Fidžiju, a druga na Samoi. Na Tahitiju nije bilo objavitelja.

Planirao sam da posetim Tahiti u decembru 1956. Stigao sam nakon šestodnevnog putovanja sa Fidžija, prekookeanskim brodom Southern Cross. Smestio sam se u jednoj kući s pogledom na živopisnu luku u Papeteu. Sledećeg jutra, dok sam se pripremao za službu, video sam Southern Cross kako prolazi na samo par stotina metara od mog prozora. Bio sam potpuno sam u novoj zemlji, 3 000 kilometara udaljen od najbliže braće, s ljudima koji su govorili francuski — jezik koji nisam razumeo. Sve što sam imao bila je adresa jednog pretplatnika na Probudite se!

Iznenada su me osećanja usamljenosti toliko obuzela da sam, potpuno skrhan, počeo nekontrolisano da jecam. Pošto nisam mogao prestati da plačem, rekao sam sebi: ’Pa, smatraću ovo izgubljenim danom i vratiću se u krevet. Počeću sutra.‘ Nakon noći koju sam proveo u dugim i gorljivim molitvama Jehovi, ujutro sam se probudio dobro raspoložen. Tog popodneva sam pronašao osobu koja je bila pretplaćena na Probudite se! Bila je to jedna žena iz Alžira. Poput Lidije koja se spominje u Delima apostolskim, ona i njen 34-godišnji sin srdačno su me dočekali, insistirajući da ostanem kod njih (Dela 16:15). Moja usamljenost je odjednom nestala! Zahvalio sam Jehovi koji je, uveren sam, uslišio moje duge i usrdne molitve.

Kada se osvrnem na sve što sam doživeo, shvatam da je Jehova zaista otac pun ljubavi! Da, kada se stavimo na raspolaganje, on će na izvanredan način nadoknaditi svaki nedostatak koji možda imamo.

 [Okvir/Slike na stranama 87, 88]

Prvi pioniri

Aleksi Tinorua je dolazio na sastanke koje je krajem 1950-ih organizovao Len Helberg. Aleksi je ispričao sledeće: „Slušao sam biblijske razgovore koje je brat Helberg vodio s nekim protestantskim đakonima. Upravo tokom tih razgovora prepoznao sam zvuk istine u učenjima Jehovinih svedoka i počeo sam da proučavam Bibliju s njima. Krstio sam se 1960, a zatim sam devet godina služio kao pionir. Godine 1965, imao sam izuzetnu priliku da prvi propovedam na Huahinu, jednom od Društvenih ostrva. Duboko sam zahvalan Jehovi što mi je podario prednost da pomognem da 80 osoba stekne tačno spoznanje biblijske istine.“ Aleksi je služio Jehovi do kraja života. Umro je u maju 2002.

Elen Mapi je počela s pionirskom službom 1963, na Tahitiju, ubrzo nakon što je upoznala istinu. Veliku podršku pružao joj je njen suprug, iako nije bio Svedok. Njegov posao je uključivao plovidbu između Tahitija i Rajatee. Zato nije imao ništa protiv toga da Elen počne da služi kao specijalni pionir na Rajatei, gde do tada nije propovedana dobra vest. Elen se kasnije vratila na Tahiti, ovaj put na poluostrvo (manji deo ostrva, naziva se i Tahiti Iti) gde su ona i još jedna sestra, Mereani Tefaaroa, bile jedini Svedoci. Elen kaže: „Na poluostrvu je bilo mnogo zainteresovanih osoba, tako da smo za kratko vreme započele veliki broj biblijskih studija.“

Jehova je blagoslovio službu ovih vernih sestara jer je na području gde su propovedale, u Vairau, kasnije osnovana skupština.

 [Okvir/Slika na 101. strani]

„Moraćeš da biraš između mene i Jehove“

Ivet Žilo

Rođena: 1932.

Krštena: 1968.

Neki podaci: Služi kao opšti pionir duže od svih pionira u Francuskoj Polineziji.

Kada sam rekla svom suprugu da želim da budem Jehovin svedok, on mi je postavio ultimatum: „Moraćeš da biraš između mene i Jehove.“ Pokušala sam da razgovaram s njim, ali nije bilo uspeha. Napustio je mene i naše troje dece, ali vratio se nakon više godina.

U međuvremenu, uspevala sam da se brinem o deci i da budem opšti pionir. Posao sam obavljala rano ujutro, a zatim sam vodila sastanak za službu na terenu. Krajem 1960-ih na ostrvima je bilo samo stotinak objavitelja, tako da nije uvek bilo braće.

Zahvalna sam Jehovi što me je blagoslovio prednošću da pomognem da oko 50 osoba postanu njegove predane sluge. Među njima je i Ričard Vong Fu, koji je od 1991. član betelske porodice na Tahitiju. Osim toga, veoma sam srećna što moja dva sina služe kao skupštinske starešine.

 [Okvir/Slika na 105. strani]

Sahrana poslednje princeze

Mišel Žela, starešina iz Papetea, imao je neobično iskustvo u vezi s poslednjim članom tahićanske kraljevske porodice, princezom Takau Pomare, koja je umrla 1976, u starosti od 89 godina. Princeza je bila direktni potomak dinastije Pomare, koja je izvesno vreme vladala Tahitijem i obližnjim ostrvima. Njena usvojena ćerka, koja je Jehovin svedok, zamolila je Mišela da održi govor na sahrani, iako sama princeza nije bila Svedok.

Mišel je pristao da održi govor, smatrajući da je to dobra prilika da govori o nadi u uskrsenje pred velikim brojem ljudi, uključujući i političke i religiozne vođe i novinare. Dan nakon sahrane, u jednim lokalnim novinama objavljena je slika brata Želaa dok drži govor pored kovčega. Među prisutnima su bili guverner, predsednik polinežanske vlade, još neki zvaničnici, kao i katolički nadbiskup, obučen u svečanu belu odoru.

 [Okvir/Slika na stranama 109, 110]

Jedan sveštenik nam je pozajmio motocikl, drugi je spalio naše knjige

Žak Inodi

Rođen: 1944.

Kršten: 1965.

Neki podaci: Sa suprugom Poletom služio je kao specijalni pionir u Francuskoj i u putujućem delu na Pacifiku.

Godine 1969, Polet i ja smo se oprostili od porodice i prijatelja u Francuskoj i krenuli brodom na našu novu dodelu, Tahiti. Putovanje je bilo prilično „uzbudljivo“, jer je usred Tihog okeana na brodu izbio požar, tako da smo besciljno plutali četiri dana! Po dolasku na Tahiti, dobio sam dodelu da služim kao pokrajinski nadglednik.

Naša pokrajina je obuhvatala Novu Kaledoniju, Vanuatu i Francusku Polineziju. U to vreme, u Francuskoj Polineziji su postojale jedna skupština i dve grupe na udaljenim ostrvima. Područje naše pokrajine je 1971. svedeno na Francusku Polineziju, tako da smo mogli da posećujemo i brojna udaljena ostrva. Na nekima od njih, ljudi nikada nisu imali priliku da čuju poruku o Kraljevstvu. Polet i ja smo takođe proveli devet meseci na Huahinu i kraće vreme na malom ostrvu Maupiti. Dok smo bili na Huahinu imali smo prednost da započnemo 44 biblijska studija.

Da bismo se prehranili, lovio sam ribu — najčešće pomoću harpuna. Živeli smo skromno, ali nikada nismo gladovali; imali smo sve što nam je bilo potrebno u materijalnom pogledu. Dok smo svedočili na ostrvu Tubuaj, bili smo prijatno iznenađeni kada nam je pastor pozajmio motocikl. Možda se sažalio na nas kada je video da nemamo nikakvo prevozno sredstvo.

Godine 1974, posetili smo četiri Markiska ostrva: Hiva Oa, Nuku Hiva, Ua Huka i Ua Pu. Podružnica nas je zamolila da posetimo sestru Kalinu Tom Sing Vien, koja je bila jedini Svedok na ostrvu Ua Pu, gde se doselila 1973. da bi radila kao bolničarka. Ostala je tamo 13 meseci i bila je prvi objavitelj Kraljevstva koji je predao izveštaj sa Markiskih ostrva.

Za razliku od ljubaznog pastora na Tubuaju, sveštenik sa Ua Pua otvoreno nam se protivio. U stvari, krišom nas je pratio dok smo propovedali, zahtevajući od svojih župljana da mu predaju svu literaturu koju smo im uručili. Zatim je sve to spalio ispred Kalinine kuće — što je šokiralo ne samo nas već i mnoge katolike!

Uprkos takvom protivljenju, delo na Markiskim ostrvima je napredovalo i smatramo prednošću što smo imali skroman udeo u tome. Morali smo da prekinemo s punovremenom službom jer se Poletino zdravlje pogoršalo. Uprkos tome, odlučni smo da Jehovi i dalje dajemo najbolje.

 [Okvir na 113. strani]

Prva poseta nekom ostrvu

Zamisli da prvi put stižeš na neko udaljeno ostrvo ili atol. Nameravaš da tu provedeš nedelju-dve svedočeći ljudima. Međutim, ti si jedini Svedok na ostrvu na kom nema ni hotela, ni soba za izdavanje, a ni javnog prevoza. Šta ćeš uraditi? Gde ćeš odsesti? Mark Monte i Žak Inodi, koji su služili kao pioniri i putujući nadglednici, više puta su se našli upravo u takvoj situaciji.

Mark priča: „Počeo bih da svedočim čim bih se iskrcao sa broda ili izašao iz aviona, i istovremeno sam se raspitivao za smeštaj. Pošto nisam bio oženjen, nije uvek bilo lako naći stan, ali obično bih našao mesto gde sam mogao da prenoćim i dobijem neke obroke. Kada bih ponovo došao na ostrvo, više nije bilo tako teško naći smeštaj jer su me ljudi već poznavali. Takođe, bilo je mnogo lakše nakon što sam se oženio. Ljudi su opušteniji kada je u pitanju bračni par.“

Žak objašnjava kako se on snalazio: „Imao sam običaj da posetim gradonačelnika i da ga pitam da li poznaje nekoga kod koga bih mogao da stanujem dok sam na ostrvu. On bi me obično uputio na pravo mesto. Na mnogim ostrvima, ljudi poštuju osobu koju smatraju Božjim slugom i čine sve što mogu da bi pomogli. Zahvaljujući tome, uglavnom sam imao besplatan smeštaj.“

 [Okvir/Slika na stranama 117, 118]

Služba propovedanja je naša najveća radost

Alen Žame

Rođen: 1946.

Kršten: 1969.

Neki podaci: Sa suprugom Mari-An učestvovao je u različitim vidovima punovremene službe u Francuskoj i u Francuskoj Polineziji.

Kada sam imao 13 godina, moja porodica se preselila iz Francuske na Tahiti. Nakon srednje škole, vratio sam se u Francusku da bih studirao medicinu. Tamo sam upoznao Mari-An, studentkinju biologije sa Tahitija, koja je postala moja supruga. Jehovini svedoci su nas posetili 1968. i mi smo prigrlili istinu.

Naravno, pričali smo roditeljima o svojoj novopronađenoj nadi, ali oni nisu pokazali zanimanje. Takođe smo pisali našim crkvama na Tahitiju, zahtevajući da nas izbrišu iz crkvenih knjiga. U crkvi kojoj je Mari-An nekad pripadala otišli su korak dalje i javno su je isključili. Pastor je čak pozvao njene roditelje da prisustvuju tom događaju.

Krstili smo se 1969. i iste godine smo počeli s pionirskom službom. Dok smo bili u Marseju, u Francuskoj, dobio sam poziv za vojsku i proveo sam dva meseca u zatvoru zbog neutralnosti. Nakon što sam pušten, Mari-An i ja smo služili kao specijalni pioniri u Marseju i Bordou. Zatim smo se 1973, na poziv naših ostarelih roditelja, vratili na Tahiti gde smo godinu dana radili puno radno vreme kao učitelji u osnovnoj školi.

Tada nas je nadglednik podružnice na Fidžiju pitao da li bismo želeli da nastavimo s punovremenom službom, pošto je u Francuskoj Polineziji i Novoj Kaledoniji bio potreban pokrajinski nadglednik. Budući da su se okolnosti naših roditelja poboljšale, prihvatili smo taj poziv i počeli da služimo u pokrajinskom delu u avgustu 1974. Godine 1975, tokom posete N. H. Nora, pozvan sam da služim kao prvi nadglednik podružnice na Tahitiju.

Kada se 1986. rodio naš sin Rauma, moja supruga je prekinula s punovremenom službom. Srećni smo što je i Rauma danas Jehovin sluga. Kada se osvrnemo na prošlost, duboko smo zahvalni za mnoge prednosti službe koje smo imali. Ali naša najveća radost i dalje je služba propovedanja.

 [Okvir/Slika na stranama 123-125]

Jehova brine za svoje ovce

Mišel Bustamante

Rođen: 1966.

Kršten: 1987.

Neki podaci: Sa suprugom Sandrom služi u jednoj od dve pokrajine u Francuskoj Polineziji.

Naša pokrajina obuhvata svih pet arhipelaga Francuske Polinezije i velika je kao Evropa. Na nekim udaljenijim ostrvima služi samo jedan ili dva objavitelja. Bez obzira na to što žive veoma daleko, mi ih redovno posećujemo. Na primer, Rozita živi na ostrvu Takapoto, u arhipelagu Tuamoto. Ova verna sestra se svake sedmice priprema za sve sastanke, pri čemu joj se često pridruži njen suprug koji nije u veri. Svake nedelje, čak i kada većina ljudi ide na plivanje ili pecanje u laguni, Rozita se oblači za sastanak i proučava članak iz Kule stražare koji je predviđen za tu sedmicu. Ona takođe redovno predaje svoj izveštaj službe na terenu. U stvari, njen izveštaj, koji ona telefonom javlja podružnici, često je prvi koji dobijemo! To je naročito pohvalno s obzirom da ona sa ostrvca na kom živi mora da putuje 45 minuta brodom da bi došla do najbližeg telefona.

Dolazak aviona je uvek veliki događaj. Zato, kada dolazimo u posetu našoj sestri, skoro svi koji žive u blizini aerodroma dođu da vide ko je  doputovao. Jednom prilikom, jedna gospođa je upitala Rozitu: „Koga očekujete?“ Rozita je odgovorila: „Mog duhovnog brata i sestru. Dolaze samo zbog mene, da bi me ohrabrili.“ Sa Rozitom provodimo tri dana, sarađujemo u službi na terenu i hrabrimo je. Ona se toliko raduje društvu suhrišćana da često ne odemo na spavanje pre ponoći.

Na drugom ostrvu, jedan adventista je video kako dolazimo u posetu njegovom komšiji koji je Svedok. Kasnije se poverio tom bratu: „Živim ovde već sedam godina, pa ipak niko iz moje crkve još nije došao da me ohrabri.“ Taj čovek nezvanično služi kao pastor male grupe adventista na ostrvu.

Danijel i Doris su jedini objavitelji na Raevavaeu, u arhipelagu Tubuaj. Nije nam bilo lako da ih pronađemo, pošto žive veoma daleko. Kada smo napokon uspeli, pitali smo ih da li bismo tog popodneva mogli da održimo sastanak u njihovom domu. Oduševljeno su to prihvatili i zatim smo svi krenuli da pozivamo ljude da dođu. Kada smo se vratili nešto pre početka sastanka, sedmorica radnika koji su upravo završili radni dan na plantaži taroa, čekali su nas na putu ispred kuće. Neki su se ogrnuli praznim džakovima.

„Nemojte brinuti zbog svog izgleda“, rekli smo im. „Samo izvolite, uđite.“ Oni su ušli, ali su seli na pod, iako smo pripremili stolice za  njih. Veoma im se dopao sastanak i nakon završetka su nam postavljali brojna pitanja. Naravno, tog popodneva najviše su bili ohrabreni naši brat i sestra, što je bila glavna svrha naše posete.

Ponekad je teško posetiti objavitelje koji žive na udaljenim ostrvima na kojima nema aerodroma. Jednom prilikom, da bismo došli do ostrva na kom živi dvoje objavitelja, morali smo nakon leta avionom da putujemo još dva sata brodićem na otvorenom moru. Bio je to otvoreni gliser, dugačak oko četiri metra. Sasvim razumljivo, pre polaska smo postavljali vlasniku brojna pitanja kako bismo se uverili da je brodić bezbedan za plovidbu, kao i da ima rezervni motor. Biti prepušten talasima usred Tihog okeana je, najblaže rečeno, neprijatno iskustvo!

Kada smo stigli na odredište, bili smo potpuno mokri od vode koja je prskala na sve strane, a leđa su nas bolela od snažnih udara talasa u brodić. Isto se ponovilo i na povratku. Sandra priča: „Kada smo se tog popodneva vratili na glavno ostrvo, pošla sam biciklom u propovedanje. Međutim, nakon vožnje brodom koja nas je dobro prodrmala, bila sam tako slaba da sam na neravnom koralnom putu izgubila kontrolu nad biciklom i pala!“

S obzirom na ono što smo ispričali, razumljivo je što svaki put kada posećujemo našu braću i sestre na udaljenim područjima razmišljamo o dubokoj ljubavi koju Jehova i njegova organizacija pokazuju prema njima. Sa sigurnošću možemo reći da smo deo jedne izuzetne duhovne porodice (Jov. 13:35).

[Okvir]

„Dolaze samo zbog mene, da bi me ohrabrili“

 [Tabela/Slike na stranama 80, 81]

FRANCUSKA POLINEZIJA — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1835: Završen prevod Biblije na tahićanski jezik.

1930-ih: Sidni Šeperd i Frank Devar posećuju Tahiti, a verovatno i neka druga ostrva.

1940.

1956: Počinje organizovano delo propovedanja na ostrvima Makatea i Tahiti.

1958: Prva dva krštenja u Francuskoj Polineziji.

1959: Prva skupština u Francuskoj Polineziji osnovana u Papeteu.

1960.

1960: Udruženje Jehovinih svedoka zakonski registrovano.

1962: U Papeteu izgrađena prva Dvorana Kraljevstva.

 1969: Održan prvi međunarodni kongres na Tahitiju.

1975: Osnovana podružnica na Tahitiju.

1976: Počinje prevođenje Kule stražare na tahićanski.

1980.

1983: Posvećenje prvog Betela.

1989: Dostignut najveći broj od 1 000 objavitelja.

1993: Posvećenje novog Betela i kongresne dvorane koja je sagrađena pored njega.

1997: Održan prvi razred Škole za osposobljavanje slugu.

2000.

2004: U Francuskoj Polineziji aktivno je 1 746 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

2 000

1 000

1940 1960 1980 2000

 [Mape na 73. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

FRANCUSKA POLINEZIJA

FRANCUSKA POLINEZIJA

MARKISKA OSTRVA

Nuku Hiva

Ua Pu

Ua Huka

Hiva Oa

Fatu Hiva

ARHIPELAG TUAMOTU

Manihi

Ahe

Rangiroa

Takaroa

Takapoto

Ana

Hao

DRUŠTVENA OSTRVA

Maupiti

Tahaa

Rajatea

Makatea

Bora Bora

Huahin

Moorea

Tahiti

OSTRVA TUBUAJ

Rurutu

Rimatara

Tubuaj

Revave

OSTRVA GAMBIJE

MOOREA

TAHITI

PAPETE

Punauja

Paea

Tuaotu

Vairao

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 70. strani]

Žana i Žan-Mari Feliks bili su među prvima koji su dali temeljno svedočanstvo u Francuskoj Polineziji

[Slike na 71. strani]

Žan-Mari Feliks je 1958. godine krstio Mauia Piiraia, prvog Polinežanina koji je predao svoj život Jehovi

[Slike na 79. strani]

Klajd i En Nil (dole) pridružili su se na Tahitiju Agnes Šenk (desno) da bi pomogli u delu propovedanja

[Slika na 85. strani]

Džon i Elen Hjubler počeli su s pokrajinskim delom 1960. godine

[Slika na 86. strani]

Godine 1962. skupština Papete izgradila je prvu Dvoranu Kraljevstva — jednostavnu građevinu bez zidova i s krovom od palminog lišća

[Slika na 89. strani]

Časopis „La Sentinelle“ od 15. aprila 1965, sa člancima iz „Kule stražare“

[Slika na 92. strani]

Da bi duhovno napredovao, Taina Rataro je naučio da čita i piše tahićanski

[Slika na 92. strani]

Elizabet Ave (sedi) sa unukom Dajanom Tautu

[Slika na 95. strani]

Ana i Antonio Lanca

[Slika na 96. strani]

Vaieretiai i Mari-Madlen Mara

[Slika na 97. strani]

Ato Lakur

[Slika na 98. strani]

Rudolf Haamarurai

[Slika na 99. strani]

Vahinerii i Edmon Rai (levo) s Taaroaom i Ketrin Terii (desno)

[Slika na 100. strani]

Ogist i Stela Temanaha

[Slike na 102. strani]

Kristijana i Žan-Pol Lasal (levo) i Lina i Kolson Din (desno)

[Slika na 103. strani]

Rože Saž (levo) prevodi govor Fransisa Sikarija na tahićanski, na oblasnom kongresu održanom 1970-ih

[Slika na 107. strani]

Ajlin i Alen Rafaeli

[Slika na 108. strani]

Mauri i Melani Mersije

[Slika na 120. strani]

Mari-Luiz i Serž Golen služe kao misionari na Markiskim ostrvima

[Slika na 122. strani]

Aleksandar Tetjarahi, sa suprugom Elmom i dve najmlađe ćerke, Ravom (levo) i Rivom

[Slika na 126. strani]

Tahićanski prevodilački tim

[Slika na 127. strani]

Kongres „Mir na Zemlji“ održan 1969, prvi je međunarodni kongres održan na Tahitiju

[Slika na 128. strani]

Najnovija Dvorana Kraljevstva u Francuskoj Polineziji izgrađena je na ostrvu Bora Bora

[Slika na 130. strani]

Kristina i Feliks Temarii

[Slika na 131. strani]

Odbor podružnice, sleva nadesno: Alen Žame, Žerar Balza i Luk Granže

 [Slike na stranama 132, 133]

 (1) Podružnica na Tahitiju

(2) Žerar Balza objavljuje izlazak knjige „Približi se Jehovi“ na tahićanskom, jul 2002.

(3) Tahićanska betelska porodica