Vrhovni sud Namibije zaštitio je pravo pacijenta na izbor lečenja. Sud je takođe priznao da treba uvažiti pismenu izjavu kojom pacijent unapred obaveštava zdravstvene radnike o svojim željama u vezi s medicinskim merama.

Pravni slučaj koji je iznesen pred Vrhovni sud ticao se zdravlja jedne Jehovine svedokinje, Efgenije Semente. Pre odlaska na porođaj, ona je obavestila svog lekara da iz verskih uverenja ne želi transfuziju krvi. Takođe je priložila unapred pripremljen dokument u vidu posebne medicinske punomoći. To je bila pismena izjava u kojoj je ona jasno navela da odbija transfuziju i odredila svog muža za punomoćnika, u slučaju da ona ne može da donese odluku.

Gospođa Semente je 8. septembra 2012. bez komplikacija donela na svet svoje treće dete, devojčicu. Međutim, nakon porođaja bila joj je potrebna operacija. Njen muž je kao njen punomoćnik pristao. Ali se operacija iskomplikovala i doktor je zahtevao transfuziju. Gospodin Semente je odbio, u skladu s onim što je njegova supruga navela u pismenoj izjavi. Operacija je uspešno prošla bez primene transfuzije krvi, ali je gospođa Semente imala veoma nizak nivo hemoglobina.

Dana 13. septembra 2012, dok se gospođa Semente oporavljala od operacije, njen najstariji brat je podneo zahtev Višem sudu da bude ovlašćen kao zakonski zastupnik, umesto njenog muža, tako da može da odlučuje o njenom lečenju. Ni gospođa Semente, ni njen muž nisu dobili nikakvo pismeno obaveštenje o tom zahtevu, i Sud je u njihovom odsustvu održao saslušanje i postavio njenog brata kao zakonskog zastupnika. Nakon toga, njen brat je rekao medicinskom osoblju da joj protiv njene volje daju transfuziju. Ona je to stalno odbijala i suprotstavljala se, tako da nije primila transfuziju.

Kada je gospođa Semente saznala da joj je Sud postavio za zastupnika brata, odmah je uložila žalbu Višem sudu da poništi presudu. U žalbi je navela da je u vreme kada je njen brat predao zahtev da bude njen zakonski zastupnik ona bila u stanju da donosi odluke za sebe i da je odobrenje njenog brata da joj se da transfuzija narušilo njeno pravo na slobodu veroispovesti i izbor lečenja. Sud je odbacio njenu žalbu i naveo da je njen brat i dalje njen zakonski zastupnik.

Doktor gospođe Semente je ranije svedočio da će ona umreti ako ne primi transfuziju. Međutim, zahvaljujući beskrvnim metodama lečenja, njeno stanje se poboljšalo i 26. septembra 2012. otpuštena je iz bolnice. Pa ipak, Viši sud je ovlastio njenog brata kao njenog trajnog zakonskog zastupnika. Na ovu odluku je gospođa Semente gledala kao na kršenje ljudskih prava i slobode izbora i zato se žalila Vrhovnom sudu Namibije.

Dana 24. juna 2015, Vrhovni sud Namibije podržao je osnovna prava gospođe Semente i poništio odluku Višeg suda, po kojoj je njen brat bio ovlašćen kao njen zakonski zastupnik. Vrhovni sud je rekao da je „krajnje neprikladno“ to što gospodin i gospođa Semente nisu bili obavešteni o saslušanju i što je Viši sud na jednostranom saslušanju doneo odluku da zakonski zastupnik gospođe Semente bude njen brat.

Vrhovni sud je istakao da Ustav Namibije garantuje lične slobode i ljudsko dostojanstvo na kojima se zasniva autonomija pacijenta. Sud je naveo: „Princip autonomije pacijenta odražava osnovno ljudsko pravo pojedinca da odlučuje kako će se postupati s njegovim telom [...] Medicinsko osoblje mora pružiti informacije svojim pacijentima o rizicima i koristima neke predložene medicinske mere, ali je na pacijentu da to prihvati ili odbije.“

Na kraju, nakon razmatranja da li je gospođa Semente bila u stanju da odbije transfuziju, Vrhovni sud je zaključio da Viši sud nije u dovoljnoj meri uzeo u obzir pismenu izjavu koju je gospođa Semente unapred pripremila. Sud je dalje naveo: „Konkretne, unapred i svojevoljno sastavljene pismene izjave, potpisane u vreme kada je pacijent bio u stanju da donosi odluke, predstavljaju validan dokument u kom se vidi koje lečenje želi pacijent.“

Vrhovni sud se takođe pozabavio i pitanjem da li pravo deteta da ima roditelje utiče na pravo roditelja da izabere vrstu lečenja. Nakon razmatranja međunarodnog prava, Sud je zaključio da je „pravo svakog pojedinca da odluči šta se sme, a šta ne sme činiti s njegovim telom, bez obzira da li je roditelj ili nije, neotuđivo ljudsko pravo“.

Vrhovni sud Namibije je potvrdio pravo na izbor lečenja, kao i validnost unapred pripremljenih pismenih izjava iz kojih se vide pacijentove želje o izboru lečenja. Podržavši pravo na telesni integritet i versku slobodu, Vrhovni sud Namibije je zaštitio osnovno ljudsko dostojanstvo i slobode svih u Namibiji.