Krivnja muškarca zapravo nije tema izvještaja iz 5. Mojsijeve 22:25-27, jer se u toj situaciji podrazumijevalo da je kriv. Ta odredba Zakona govorila je o tome je li žena kriva ili nije. Zapazimo kontekst tog izvještaja.

Prethodni reci govore o čovjeku koji je imao spolni odnos sa zaručenom ženom “u gradu”. Budući da se zaručenu ženu smatralo udanom, on je bio kriv za preljub. U ovom slučaju za ženu se kaže da “nije vikala u gradu”. Da je to učinila, drugi bi je sigurno čuli i obranili. No budući da nije vikala, smatralo se da je dobrovoljno pristala na spolni odnos, te su oboje bili proglašeni krivima za preljub (5. Mojs. 22:23, 24).

U nastavku je opisana drugačija situacija: “Ali ako u polju čovjek naiđe na zaručenu djevojku, pa je uhvati i legne s njom, neka se pogubi samo čovjek koji je legao s njom, a djevojci nemoj učiniti ništa. Djevojka nije počinila grijeh koji zaslužuje smrt, jer je to kao kad tko napadne bližnjega svojega i ubije ga. Jer na nju je naišao u polju. Zaručena djevojka je vikala, ali nije bilo nikoga da joj priskoči u pomoć” (5. Mojs. 22:25-27).

U tom slučaju vjerovalo se u ženinu nedužnost. Pretpostavljalo se da je ona “vikala, ali nije bilo nikoga da joj priskoči u pomoć”. Ona nije počinila preljub. Međutim, muškarac je bio proglašen krivim za silovanje i preljub jer je zaručenu ženu prisilio na spolni odnos.

Dakle, svrha te odredbe prvenstveno je bila ukazati na ženinu nedužnost, no ona je ujedno isticala činjenicu da je muškarac s razlogom bio proglašen krivim za silovanje i preljub. Možemo biti sigurni da su suci temeljito istraživali takve optužbe i da su donosili presude u skladu s načelima koja je Bog više puta jasno naznačio u svom Zakonu (5. Mojs. 13:14; 17:4; 2. Mojs. 20:14).