Поглавље 4

Колико је веродостојан ”Стари завет“?

У следећих неколико поглавља расправљаћемо о неким приговорима које подижу против Библије савремени критичари. Неки тврде да Библија противречи сама себи и да је ”ненаучна“. О овим тврдњама биће говора касније. Али, најпре размотримо чест приговор да Библија није ништа друго него збирка митова и легенди. Да ли њени противници располажу поузданим разлозима за такву критику? Почнимо са Хебрејским списима, такозваним Старим заветом.

1, 2. Како је изгледала опсада Јерихона, и која се питања с тим у вези јављају?

ЈЕДАН древни град бива опседнут. Нападачи су у четама прешли реку Јордан и сада су се утаборили испред високих градских зидина. Али, како чудновату ратну тактику следе! Нападачка војска је шест дана сваки дан ћутке марширала око града. Само је једна група свештеника, која прати војску, трубила у рог. Сада, седмог дана, војска седам пута ћутке обилази град. Изненада свештеници свом снагом трубе у рог. Снажним ратним покличем војска прекида своје ћутање и високе градске зидине руше се у огромном облаку прашине, остављајући град без заштите (Јошуа 6:1-21).

 ² Тако се у књизи Јошуе, шестој књизи Хебрејских списа, описује пад Јерихона пре скоро 3 500 година. Али, да ли се заиста тако догодило? Многи заступници вишег критицизма на то би пуни уверења одговорили одрично. * Они тврде да се књига Јошуе, као и претходних пет књига Библије, састоји из легенди, које су биле написане много векова после наводних догађаја. Одговор многих археолога такође би био негативан. По њиховом схватању Јерихон можда није ни постојао кад су Израелци ступили у земљу Канаан.

3. Зашто је важно разјаснити да ли Библија садржи истиниту историју или не?

³ То су озбиљне оптужбе. Читајући Библију запазићеш да су њене науке нераздвојиво везане уз историју. Бог је саобраћао са стварним мужевима, женама, породицама и народима, а његови закони били су дати једном историјском народу. Модерни научници који стављају у питање историјску поузданост Библије изазивају сумњу и у важност и поузданост њене поруке. Ако је Библија заиста Реч Божја, онда мора бити историјски поуздана и не сме да садржи легенде и митове. Да ли ти критичари имају разлога за своје сумње у историјску тачност Библије?

Виши критицизам — колико поуздан?

4-6. Које су неке од Wellhausenovih теорија вишег критицизма?

⁴ Озбиљно бављење вишим критицизмом започело је од 18/19. века. У другој половини 19. века  немачки библијски критичар Julius Wellhausen популаризовао је теорију да је првих шест књига Библије, закључно с Јошуом, било написано у 5. веку пре н. е. — дакле, око хиљаду година после описаних догађаја. Додуше, тврдио је да се ове књиге темеље на раније написаним изворима.⁠¹ Ова теорија била је заступана 1911. у 11. издању Encyclopœdiae Britannicae, где је писало: ”Књига Постанка је постегзилно дело које је било састављено из постегзилног свештеничког извора (П) и из несвештеничких ранијих извора, а који се јасно разликују од П у језику, стилу и религиозном гледишту.“

⁵ Свеукупну историју забележену у првом делу Хебрејских списа Wellhausen и његови следбеници нису сматрали као ”истиниту историју, већ као популарна предања из прошлости“.⁠² Сматрали су да су рани извештаји само одраз касније историје Израела. На пример, тврдило се да непријатељство између Јакова и Есава није уствари никада постојало, већ да је то само одраз каснијег непријатељства између нација Израела и Едома.

⁶ Одговарајуће томе, ови критичари су заступали гледиште да Мојсије није никада примио заповест да направи ковчег савеза и да свети шатор, средиште израелског обожавања у пустињи, није никада постојао. Такође су веровали да је аронско свештенство било у потпуности успостављено само неколико година пре него што су Вавилонци разорили Јерусалим, а што је према њиховом мишљењу уследило почетком 6. века пре н. е.⁠³

7, 8. Какве ”доказе“ је имао Wellhausen за своје теорије, и да ли су били уверљиви?

 ⁷ Какве су ”доказе“ имали критичари за своја гледишта? Виши критицизам тврди да се текст раних књига Библије може разделити у различите изворе. Уопште говорећи, они начелно полазе од претпоставке да сваки стих у ком се хебрејска реч за Бог (Елохим) употребљава сама потиче од одређеног писца, а сваки стих у ком се Бог означава својим именом Јехова од неког другог писца — као да један те исти писац није могао употребити оба израза.⁠⁴

⁸ Слично, кад се у једној књизи више пута извештава о једном догађају, оцењује се то увек као доказ да није само један писац био на делу, иако се у древној семитској литератури може наићи на слична понављања. Осим тога, претпоставља се да свака промена у писању указује на неког другог писца. Али, чак савремени писци у одређеним фазама своје каријере или при обради различитих тема често пишу различитим стилом. *

9-11. Које значајне недостатке показује данашњи виши критицизам?

⁹ Да ли постоји за споменуте теорије било какав опипљив доказ? Нипошто. Један коментатор је приметио: ”Критицизам је у најбољем случају спекулација или покушај — нешто што може лако да се измени или да се покаже као погрешно, и што мора бити замењено. То је интелектуална  вежба, подложна свим сумњама и претпоставкама својственим таквим вежбама.“⁠⁵ Посебно библијски виши критицизам у крајњој линији није ништа друго него ”спекулација или покушај“.

¹⁰ Gleason L. Archer мл. указује на даљњи недостатак у тврдњама вишег критицизма. При томе се, како он каже, ради о следећој околности: ”Wellhausenova школа полазила је од чисте претпоставке (коју је ретко покушала да докаже) да је религија Израела, као и свака друга, људског порекла, и услед тога треба је вредновати као продукт еволуције.“⁠⁶ Другим речима, Wellhausen и његови следбеници полазили су од претпоставке да је Библија само људска реч и на том гледишту су темељили своје аргументе.

¹¹ Већ 1909. у делу The Jewish Encyclopedia било је указано на даљња два недостатка Wellhausenove теорије: ”Аргументи којима је Wellhausen придобио скоро све библијске критичаре оног времена темеље се на две претпоставке: прво, да се током развоја неке религије култ  све више усавршава; друго, да старији извори безусловно говоре о ранијим развојним фазама култа. Прва претпоставка је у противречју с постојањем примитивних култура, а друга не налази подршку у постојању ритуалних кодекса, као што су индијски.“

12. Како изгледа данас виши критицизам у светлу археологије?

¹² Да ли постоји могућност да се теорије вишег критицизма испитају да би се видело да ли су исправне или нису? The Jewish Encyclopedia даље пише: ”Wellhausenova гледишта се темеље скоро искључиво на трезвеној анализи, и још ће бити потребно да се допуни испитивањем са становишта институционалне археологије.“ Да ли је археологија током година потврдила Wellhausenovu теорију? The New Encyclopœdia Britannica одговара: ”Археолошка критика има тенденцију да потврђује поузданост типичних историјских појединости чак најстаријих раздобља [библијске историје] и да с резервом прихвата теорију о томе да су извештаји Пентатеуха [историјски извештаји у најранијим библијским књигама] само одраз много каснијег раздобља.“

13, 14. Зашто се Wellhausenov виши критицизам још увек широко прихвата, иако стоји на слабим темељима?

¹³ Зашто је виши критицизам упркос својим недостацима данас толико омиљен међу интелектуалцима? Зато што од њега чују оно што желе да чују. Један научник из 19. века је објаснио: ”Ја лично ову Wellhausenovu књигу поздрављам готово више од свих других; јер проблем историје Старог завета који се намеће изгледа ми коначно решен на начин који је  спојив с принципом људске еволуције, који сам приморан да применим на историју свих религија.“⁠⁷ Очигледно је виши критицизам одговарао унапред створеним мишљењима које је као еволуционист гајио. А у ствари обе су теорије служиле сличној сврси. Као што кроз еволуцију вера у Створитеља постаје сувишна, тако кроз Wellhausenov виши критицизам постаје сувишно веровање у божанско надахнуће Библије.

¹⁴ У нашем рационалистичком 20. веку тврдња да Библија није Реч Божја већ људска звучи прихватљиво интелектуалцима. * За њих је много једноставније веровати да су пророчанства била записана после свог испуњења, него да их прихвате као аутентична. У Библији забележена чуда радије приказују као митове, легенде или народне приче него да узму у обзир могућност да су се заиста догодила. Али, такво гледиште сведочи да је унапред створено и не даје оправдан разлог да се Библија не прихвати као истинита. Виши критицизам показује озбиљне недостатке, а његов напад на Библију нипошто није доказао да она није Реч Божја.

Да ли археологија потврђује Библију?

15, 16. Постојање ког у Библији споменутог владара старог доба је потврђено археологијом?

¹⁵ Као подручје истраживања, археологија има далеко поузданији темељ него виши критицизам.  Археолози су својим ископавањима по остацима прошлих култура на вишеструк начин допринели бољем разумевању прилика старог времена. Зато није изненађујуће да се резултати археолога увек изнова поклапају с оним што читамо у Библији. Упркос критичарима, археологија је чак често пута потврдила Библију.

¹⁶ На пример, према књизи Данијела, Белшасар је био последњи владар Вавилона, пре него што је ово царство пало под Персијанцима (Данијел 5:1-30). Пошто се Белшасар, осим у Библији, наизглед нигде није спомињао, тврдило се да Библија није у праву и да тај човек никада није живео. Међутим, у 19. веку је у јужном Ираку било пронађено више малих цилиндара исписаних клинастим писмом. На њима је између осталог стајала молитва за здравље у корист најстаријег Набонидовог сина, краља Вавилона. Како је гласило његово име? Белшасар.

17. Како можемо објаснити чињеницу да Библија Белшасара назива краљем, док га већина натписа означава као престолонаследника?

 ¹⁷ Дакле, Белшасар је постојао! Али, да ли је он био краљ кад је Вавилон пао? У већини исправа које су пронађене касније, он се означава као краљев син и престолонаследник. Један текст на клинастом писму, ”Извештај о Набониду у стиховима“, осветљава Белшасаров стварни положај. Тамо пише: ”Он [Набонид] предао је војнички табор наследнику (сину), свом прворођенцу, чете земље ставио је под његово (заповедништво). (Све) је испустио из руку, предао му је краљевство.“⁠⁸ Белшасар је, дакле, примио краљевство. Тиме је практично био краљ! * Овај положај  Белшасара и његовог оца Набонида објашњава зашто је Белшасар приликом последње гозбе у Вавилону понудио Данијелу да постане трећи владар у царству (Данијел 5:16). Пошто је Набонид заузимао положај првог владара, Белшасар је био само други владар Вавилона.

Даљње потврде

18. Које информације пружа археологија као потврду за мир и благостање који су уследили после Давидове владавине?

¹⁸ Историјска тачност Библије заиста се потврђује многим археолошким налазима. На пример, Библија извештава о томе да се Израел радовао благостању након што је краљ Соломон преузео краљевство од свог оца, Давида. Тако читамо: ”Јуде и Израиља бијаше много као пијеска покрај мора; и јеђаху и пијаху и весељаху се“ (1. Царевима 4:20, ДК). Ова се изјава поткрепљује следећом тврдњом: ”Археолошко сведочанство открива да је у 10. веку пре н. е. и после тога у Јуди дошло до  наглог пораста становништва, кад су од Давида успостављени мир и благостање омогућили градњу многих нових градова.“⁠¹⁰

19. Које додатне информације нам пружа археологија у вези рата између Израела и Моаба?

¹⁹ Израел и Јуда били су касније две државе. Израел је заузео суседну земљу Моаб. Под краљем Мешом Моаб се побунио против Израела и Израел је склопио савез с Јудом и суседним краљевством Едомом за рат против Моаба (2. Краљевима 3:4-27). Вреди споменути да је 1868. у Јордану откривена стела (уклесана камена плоча) чији натпис на моапском језику садржи Мешин властити извештај о овом сукобу.

20. Шта каже археологија о разорењу Израела од стране Асираца?

²⁰ Затим, године 740. пре н. е. Бог је допустио да бунтовно северно краљевство Израела буде разорено од стране Асираца (2. Краљевима 17:6-18). Осврћући се на библијски извештај о овом догађају, археолог Kathleen Kenyon пише: ”Неко би могао посумњати да се овде ради о преувеличаном  опису.“ Али, да ли је тако? Она даље примећује: ”Археолошко сведочанство о пропасти краљевства Израел скоро је упечатљивије од библијског записа... Потпуно нестајање израелских градова Самарије и Хазора и пропратно разорење Мегида чињенични су доказ археологије да [библијски] писац није преувеличавао.“⁠¹¹

21. Које детаље о подвргавању Јуде Вавилонцима пружа археологија?

²¹ Као што Библија извештава, Вавилонци су у још каснијем времену опколили и заузели Јерусалим под владавином краља Јојакина. Овај догађај забележен је на Вавилонској хроници, тј. на једној плочи писаној клинастим писмом, коју су пронашли археолози. На њој се може прочитати: ”Краљ Акада [Вавилона]... напао је град Јуде (Иахуду) и краљ је другог дана месеца адаруа освојио град.“⁠¹² Јојакин је био одведен у Вавилон и тамо бачен у тамницу. Али, према Библији, био је касније пуштен из затвора и добијао је помоћ у храни (2. Краљевима 24:8-15; 25:27-30). Чак и то је потврђено записима који су били пронађени у Вавилону, у којима се наводе одређене животне намирнице за ”Yaukina, краља Јуде“.⁠¹³

22, 23. Какав однос уопште постоји између археологије и историјских извештаја Библије?

²² О односу археологије према историјским извештајима Библије, професор David Noel Freedman је писао: ”Уопште, међутим, археологија све више потврђује историјску вредност библијских извештаја. Обухватни хронолошки сажетак од патријарха до времена Н[овог] З[авета] одговара археолошким подацима... Будућа открића ће по свој прилици подупирати садашње умерено мишљење да библијска традиција има  корене у историји и да је била верно пренесена, иако то није историја у критичком или научном смислу.“

²³ У вези настојања вишег критицизма да дискредитује Библију, рекао је: ”Покушаји савремених научника да конструишу библијску историју — нпр. Wellhausenovo гледиште да је патријархално раздобље било одраз раздељене монархије; или порицање историјске веродостојности Мојсија и егзодуса и последично реструктурисање историје Израела од стране Нота и његових следбеника — нису опстали пред археолошким подацима, једнако као ни пред библијским извештајима.“⁠¹⁴

Пад Јерихона

24. Које нам информације о паду Јерихона пружа Библија?

²⁴ Да ли то значи да се археологија у сваком случају слаже с Библијом? Не. Постоји мноштво одступања. Једно од њих је драматично заузимање Јерихона, описано на почетку овог поглавља. Према Библији, Јерихон је био први град који је Јошуа освојио кад је водио Израелце у земљу Канаан. Како библијска историја показује, град је пао у првој половини 15. века пре н. е. Након заузимања био је до темеља спаљен и затим је остао стотинама година ненастањен (Јошуа 6:1-26; 1. Краљевима 16:34).

25, 26. До која два различита закључка су дошли археолози ископавањима у Јерихону?

²⁵ Пре другог светског рата професор John Garstang вршио је ископавања на месту где се нагађало да је био Јерихон. Према његовим сазнањима, то је био јако стари град, много пута  разаран и поново подизан. Garstang је установио да су се зидине при једном од разарања срушиле као од земљотреса, а град је био у потпуности спаљен. Garstang је веровао да се то догодило око 1400. пре н. е. — датум који није превише удаљен од времена разорења Јерихона од стране Јошуе, на које Библија указује.⁠¹⁵

²⁶ Након рата археолог Kathleen Kenyon водила је у Јерихону даљња ископавања. Дошла је до закључка да срушене зидине које је открио Garstang датирају из времена стотинама година пре него што је он то мислио. Утврдила је да се у 16. веку пре н. е. догодило веће разорење Јерихона, али рекла је да у 15. веку — кад је Јошуа, према Библији, заузео земљу — на месту Јерихона није постојао град. Осим тога, известила је о могућим индикацијама на једно друго разорење, које је могло да се догоди на том месту 1325. пре н. е., предлажући: ”Ако се разорење Јерихона  треба довести у везу с инвазијом под Јошуом, онда археологија предлаже овај [каснији] датум.“⁠¹⁶

27. Зашто не би требало да будемо превише узнемирени због противречја између археологије и Библије?

²⁷ Да ли то значи да Библија није у праву? Ни у ком случају. Не смемо заборавити да прозор кроз који нам археологија пружа поглед у прошлост није увек чист. Понекад је сувише мутан. Један коментатор је приметио: ”Археолошко сведочанство је нажалост фрагментарно и зато ограничено.“⁠¹⁷ То се посебно односи на рана раздобља израелске историје, из којих нема јасног археолошког доказног материјала. А што се тиче Јерихона, овај доказни материјал је услед огромне ерозије у овом подручју још нејаснији.

Границе археологије

28, 29. Које границе археологије признају научници?

²⁸ Сами археолози признају да су њиховој науци постављене границе. Јоханан Ахарони је, на пример, објаснио: ”Кад долази до историјских или историјско-географских интерпретација, археологија напушта подручје егзактних наука и мора се ослањати на просуђивања и претпоставке да би добила обухватну историјску слику.“⁠¹⁸ У вези датирања различитих налаза додао је: ”Зато морамо стално задржати пред очима да сва датирања нису апсолутна и да су у различитој мери сумњива.“ Али, према његовом гледишту данашњи археолози у својим датирањима могу бити поузданији од својих колега из прошлости.⁠¹⁹

²⁹ У делу The World of the Old Testament поставља се питање: ”Колико је објективна и заиста  научна археолошка метода?“ Одговор гласи: ”Археолози су код ископавања чињеница објективнији него код њихове интерпретације. Али, њихова људска пристраност утиче и на њихове методе ископавања. Не могу избећи уништавање својих доказа док копајући продиру кроз слојеве земље, тако да свој ’експеримент‘ никада више не могу понављањем испитати. То археологију међу наукама чини нечим јединственим. Али, и састављање археолошког извештаја тиме постаје крајње одговоран задатак пун замки.“⁠²⁰

30. Како гледају истраживачи Библије на археологију?

³⁰ Археологија тако може бити јако корисна, али она као и сваки други људски подухват није непогрешива. Колико би год археолошке теорије могле бити занимљиве, на њих не би никада требало гледати као на непобитну истину. Кад археолози интерпретирају своје налазе на начин који је у противречју с Библијом, не сме се аутоматски прихватити да Библија није у праву, а археолози јесу. Њихове се интерпретације, како је познато, могу мењати.

31. Које гледиште у вези пада Јерихона је недавно изражено?

³¹ Занимљиво је запазити да се професор John J. Bimson 1981. поново позабавио разорењем Јерихона. Пажљиво је испитивао уништење града ватром које је — према Kathleen Kenyon — уследило средином 16. века пре н. е. Како он каже, ово разорење одговара библијском извештају о разорењу града од стране Јошуе, али и археолошка слика као целина савршено одговара библијском опису Канаана у време освајања земље од стране Израелаца. Зато он означава досадашња  археолошка датирања као погрешна и каже да је разорење заиста уследило средином 15. века пре н. е., тј. за живота Јошуе.⁠²¹

Библија је историјски тачна

32. Каква је тенденција уочена код неких научника?

³² Као што овај извештај показује, археолози су међусобно често у противречју. Зато не изненађује ни то да неки од њих противрече Библији, док се други с њом слажу. Ипак, неки научници почињу исказивати поштовање историјској тачности Библије уопште, ако не чак до у појединости. William Foxwell Albright је као представник једног мисаоног правца писао: ”Уопште се опет цени тачност религиозне историје Израела, како у целини тако и у чињеничним детаљима... Сажето речено, Библија од почетка до краја опет се може третирати као аутентични документ религиозне историје.“⁠²²

33, 34. Како Хебрејски списи носе печат историјске тачности?

³³ Да, Библија сама у себи носи печат историјске тачности. Догађаји се, за разлику од оних из већине митова и легенди старог времена, доводе у везу с одређеним временима и подацима. Многи у Библији извештени догађаји потврђују се натписима из оног доба. Ако се наводи Библије разликују од оних с древних натписа, често се то може приписати томе што владари старог доба  нису били склони томе да извештавају о властитим поразима, а тежили су ка преувеличавању властитих успеха.

³⁴ Заиста, многи од ових старих натписа више су службена пропаганда него историја. Насупрот томе, библијски писци су показивали необичну искреност. Познати људи старог доба као што су Мојсије и Арон описују се са свим својим слабостима и јаким странама. Чак ни пропусти великог краља Давида не остају неспоменути. Увек изнова се разоткривају грешке читавог народа. Ова искреност даје препоруку Хебрејским списима као истинитим и поузданим и даје тежину Исусовим речима кад је у молитви Богу рекао: ”Реч је твоја истина“ (Јован 17:17).

35. Шта нису доказали рационалистички мислиоци, и у чему истраживачи Библије виде доказ за надахнутост Светог писма?

³⁵ W. F. Albright даље је растумачио: ”У сваком случају, Библија по садржају надмашује сву ранију религиозну литературу; а по директној једноставности своје поруке и универзалности свог деловања на људе свих земаља и времена, она надмашује исто тако упечатљиво сву каснију литературу.“⁠²³ Не сведочанство научника, него ова узвишена порука доказује надахнутост Библије, као што ће то каснија поглавља још показати. Али, запазимо овде да савремени рационалистички мислиоци нису доказали да су Хебрејски списи историјски нетачни, док сами ови Списи пружају јасан доказ своје тачности. Да ли се то може рећи и за Хришћанске грчке списе, ”Нови завет“? То ћемо размотрити у следећем поглављу.

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

[Истакнути текст на 53. страни]

За разлику од древних световних историјских извештаја, у Библији се отворено извештава о пропустима уважених особа као што су Мојсије и Давид

[Оквир на 44. страни]

Вредност археологије

”Археологија пружа узорке древног оруђа и посуђа, зидова и грађевина, оружја и украсних предмета. Већина тога може се хронолошки поређати и поуздано идентификовати с одговарајућим ознакама и повезаностима садржаним у Библији. У том је смислу Библија у писменом облику тачно сачувала свој древни културни миље. Појединости библијских извештаја не потичу од маштовитости неког аутора, него су аутентични одраз света у ком су се извештени догађаји — од обичних световних до чуда — одиграли“ (The Archaeological Encyclopedia of the Holy Land).

[Оквир на 50. страни]

Шта археологија може, а шта не

”Није ствар ахеологије да уверљиво потврђује или побија Библију; она има друге, значајније задатке. Она у одређеној мери поново буди материјални свет који Библија унапред претпоставља. Знати из ког је материјала нека кућа била саграђена или како је изгледало неко ’високо место‘ значајно унапређује наше разумевање текста. Као друго, она допуњава историјски извештај. Тако, на пример, Моапски камен прича другу страну извештаја описаног у 2. Краљевима 3:4 и даље... Као треће, она нам открива начин живота и размишљања суседа древног Израела, што не само да је само по себи занимљиво, већ и осветљава свет идеја у ком се развијало размишљање древног Израела“ (Ebla — A Revelation in Archaeology).

[Слика на 41. страни]

Милтон је писао различитим стиловима, не само једним. Да ли виши критицизам сматра да је његово дело производ различитих писаца?

[Слика на 45. страни]

У ”Извештају о Набониду у стиховима“ извештава се о томе да је Набонид поверио краљевство свом прворођенцу

[Слика на 46. страни]

Моапски камен садржи властити приказ краља Меше о сукобу између Моаба и Израела

[Слика на 47. страни]

Службени записи Вавилонаца потврђују библијски извештај о паду Јерусалима