Бенин

Био је април 1976. Војници са аутоматским оружјем лупали су на врата бетелског дома. „Изађите и придружите се церемонији подизања заставе!“, захтевао је официр који је командовао. Љутита руља узвикивала је политичке слогане.

Унутра, мисионари су наставили са својим разматрањем дневног библијског цитата, као што је и био њихов обичај. „Силе [ће] небеске уздрмати се“, то је био цитат из Писма који се разматрао (Мат. 24:29). Како се то само показало као извор снаге тог јутра за мисионаре! Напољу, војници су подизали заставу на имању канцеларије подружнице. Носили су је преко целог имања!

Ускоро су војници наредили свим мисионарима да изађу. Дозвољено им је да са собом понесу само личне ствари које би могли носити у својим торбама. Без одлагања, мисионари су били укрцани у комби Заједнице како би били протерани из земље.

Док је комби напуштао бетелско имање, један млади брат је поред пролазио бициклом. „Шта се дешава? Куда вас то воде?“ питао је. Мисионари су му одмахивали да оде плашећи се да би и он могао бити ухапшен.

 Зашто је дошло до забране Јеховиних сведока у Бенину? Како су локални Сведоци остали духовно јаки током тог тешког 14-годишњег периода? Да ли су се мисионари вратили? И када су ограничења била коначно скинута, како су Јеховини сведоци у Бенину користили своју новодобијену слободу?

То је Бенин

Земља у облику кључаонице, стешњена између Тогоа и Нигерије на обали западне Африке — то је Бенин. Можда је знаш по њеном ранијем имену, Дахомеј. Људи су овде срдачни и пријатељски настројени, а клима је пријатна. Иако неких 60 етничких група говори на више од 50 локалних језика, национални језик је француски.

Бенин је дом минијатурних замкова и древних афричких краљевстава. У плавој лагуни лежи Ганвје, пловеће село које неки називају Венеција Африке. Улице су реке а таксији су разнобојни пирогији, или чунасти кануи. На северу земље могу се пронаћи два национална парка, Пенжари и „W“, а ту има лавова, слонова, мајмуна, нилских коња и других животиња које слободно тумарају по савани. На југу, дрвеће палми њише се уз музику океанских ветрова.

Ипак, некада је живот за народ ове земље био веома горак. На почетку 17. века, Капсе, владар краљевства Јуејда, ушао је у трговину с француским, енглеским и португалским трговцима робљем. У замену за накит и оружје, овај немилосрдни краљ продавао је своју браћу. Они су били укрцани на бродове у Гелвеју, сада званом Уида, и транспортовани на Хаити, Холандске Антиле и у Америку. Трговина робљем се наставила од 17. века све до почетка 19. века. Затим је то на крају било укинуто у многим земљама.

Међутим, почетком 20. века, народ Бенина је почео да добија могућност да буде ослобођен окова много ђаволскије  врсте ропства — ропства кривој религији у свим својим скривеним облицима. У Бенину то укључује вуду.

Родно место вудуа

Анимизам је традиционална религија и овде се међу анимистима сматра да је врховни бог Мау. Њега представља велик број другоразредних богова, или вудуа, којима се приносе жртве у одређеним свечаним данима. На пример, Ејбиосо је бог грмљавине, а бог Зангбито наводно ноћу штити поља фармера. Нижи од ових вудуа јесу под-богови, такође оно у шта се верује да су духови умрлих. Дакле, практикује се обожавање предака. У многим домовима, затећи ћеш асен, врсту малог кишобрана који је направљен од кованог гвожђа, украшен симболима у знак сећања на вољене умрле.

Да би се ступило у везу с овим боговима потребан је посредник, свештеник фетиша, било да је мушко или женско. Након што проведе три године у манастиру где се налазе фетиши, сматра се да је свештеник квалификован да комуницира с боговима и другим духовима. Ова моћна хијерархија има огроман утицај на живот бенинског народа који се држи тога.

Они који практикују овај облик обожавања верују да након што особа умре, она може да се врати у облику духа и убије остале чланове породице. Многи људи ће продати своје поседе или упасти дубоко у дуг да би платили за животињске жртве и раскошне церемоније како би умирили умрле рођаке. Као последица, породице могу остати сиромашне. Сујеверни страх који изазивају оваква веровања држи људе у ропству.

Такозване хришћанске религије су такође овде заступљене и често се практикују заједно са анимизмом. На мешање та два облика обожавања народ обично не гледа као на нешто чему се може замерити, али се сматра да  је прекидање учествовања у анимистичким традицијама озбиљан грех. И поред тога, многи то чине.

Ране године

Била је 1929, када је библијска истина, која заиста може ослободити људе од сујеверног страха, стигла у Дахомеј. Научивши такве истине од Истраживача Библије (како су се Јеховини сведоци тада звали) из Ибадана, у Нигерији, брат Јанада из племена Гун, вратио се да поучи своје суплеменике. Он је окупио групу од шест особа у свом родном граду, Порто Нову, главном граду, и започео да проучава Библију с њима. Из те групе, Данијел Афенији, родом из Нигерије, чврсто је прихватио истину и крстио се 1935. Али прогонство од стране локалног свештенства натерало је брата Јанаду да се врати у Нигерију, а новокрштени брат Данијел Афенији био је присиљен да се врати у своје село, Дахагби. Када су четири друга нигеријска Сведока почела да проповедају у Порто Нову, били су ухапшени и сместа депортовани.

Године 1938, дванаесторо браће из племена Ибо из Нигерије, било је додељено да служи у Порто Нову. На жалост протестантског свештенства, многи људи су ценили оно чему су их Сведоци поучавали из Библије. Моиз Акиноко, трговац из племена Јоруба, био је један од њих. Он је био методиста који је такође практиковао обожавање предака. Као резултат притиска свештенства на локалне власти, Јеховини сведоци су поново били натерани да напусте Порто Ново. Али када је пламен прогонства постао интензивнији по браћу из племена Ибо, брат Акиноко је стао на њихову страну и рекао: „Ако управа хоће да убије све Јеховине сведоке, ја сам спреман.“ Он је остао постојан у вери све до своје смрти 1950.

Током Другог светског рата, нигеријски Сведоци више нису имали приступ Бенину. Ипак, семе истине је било посејано, и касније, уз мало заливања и обрађивања,  оно је брзо никло. Та прилика се пружила убрзо након рата. Нуру Акитундеј, пореклом из Бенина, постао је Јеховин сведок док је био у Нигерији. Он се вратио у своју родну земљу 1948, као пионир, проводећи велики део свог времена у сведочењу другима о Јехови Богу и Његовој намери како је то откривено у Библији. Резултати су надмашили сва разумна очекивања.

У мају 1948, у извештају о служби на терену се наводило: „Заиста је узбудљиво послати извештај о новој земљи. Јеванђеље се шири у француском Дахомеју [Бенин] и људи добре воље се подижу као ’застава народима‘“ (Иса. 11:12).

Тог истог месеца, била је упућена молба гувернеру Дахомеја за званично признање Заједнице. То је било прослеђено високом комесару у Дакар, у Сенегалу. Међутим, након одлагања скоро годину дана, молба за признање је била одбијена. Упркос томе, дело је наставило да расте. Вилфред Гуч, тадашњи надгледник подружнице у Нигерији, касније је написао: „Тамо је било сакривено толико интереса да се у року од шест седмица 105 особа придружило пиониру [брату Акинтундеју] у служби на терену. Током следећих неколико месеци, тај пионир је наставио да шири добру вест у околним градовима, и изврстан пораст се наставио — у јулу 1948, достигнут је највећи број од 301 објавитеља Краљевства.“

Проповедање добре вести се шири

Из Порто Нова, проповедање добре вести се ширило по забаченим градовима и селима. Брат Акитундеј је повео неке новозаинтересоване особе са собом у сведочење по местима као што су Локонгбо и Котону. Они би остали у неком селу неколико дана, док би им новозаинтересовани појединци указивали добродошлицу и гостопримство. У то време, заинтересовани појединци су започињали с проповедањем с браћом која су их посећивала убрзо након првог контакта.

 Мање од четири месеца након што се брат Акитундеј вратио у Бенин, био је одржан тродневни конгрес у Порто Нову. Били су присутни В. Р. (Библија) Браун, Антони Атвуд и Ернест Мортон из Нигеријске подружнице. Том приликом је било крштено тридесет особа и то је увелико наљутило протестантске мисионаре. Учинили су све што су могли како би одвратили новозаинтересоване особе, али оне су остале постојане. Једна од особа која је била крштена на овом конгресу наводи: „Ако си истражио све ствари и утврдио да нешто није добро — на теби је да одлучиш. Што се мене тиче, утврдио сам да је то и те како добро.“ Многи други су такође истражили шта су Јеховини сведоци научавали и утврдили су да је то „и те како добро“. До јануара 1949, било је три скупштине у Бенину — Порто Ново, Локонгбо и Котону.

Полигамиста проналази истину

Иако активност Јеховиних сведока није била законски призната у овој земљи, била нам је дата дозвола да се у јануару 1949. одржи већи скуп у Котонуу. Користили су се аутомобили с разгласом да би се најавио програм, и преко 1 000 особа ја било на јавном предавању „Владавина мира“.

Један од оних који је присуствовао том скупу био је Суру Јуејну, који је био јавни писар и судија као и поглавар  Повратника, групе која је била укључена у обожавање предака. Имао је четири жене. Да ли ће моћи да начини неопходне промене како би ходао стопама Исуса Христа? Он је напустио обожавање предака, с његовим спиритистичким везама. Он је то учинио у складу са Исусовом објавом: „Клањај се Господу, Богу своме, и њему јединоме служи“ (Лука 4:8). Такође је исправио своје брачно стање у складу с хришћанским мерилима. Иако је имао каријеру која се високо цени у садашњем систему, као што је имао и Савле из Тарса пре него што је постао апостол Павле, он је то све сматрао за „смеће“ и оставио је то иза себе (Фил. 3:8, Ча). Како би био слободан за интересе Краљевства, он је напустио положај јавног писара и судије и ступио у пуновремену службу.

Скупштина у Котонуу се редовно састајала у кући брата Јуејнуа у подручју града званог Мисебо. Једном приликом, католичке вође су подстакле гомилу деце да прекину састанак. Док је јавно предавање било у току у дворишту брата Јуејнуа које је ограђено зидом, једно дете се попело на дрво и почело да добацује и увреде али и каменице преко зида ка говорнику. Очигледно је оно било лош нишанџија, јер ни један камен није нанео никакву повреду говорнику. Уместо тога, један је промашио мету и погодио друго дете из те немирне групе и то толико јако да је морало бити одведено у болницу! Сва деца су отрчала у страху, верујући да је то била казна од Бога. Састанак се наставио без било каквих даљњих инцидената.

Вуду насупрот Јехови

Донгбо-Тиндеј Огудина је из далека посматрала шта се догађало. Била је трговац штофовима и имала је радњу преко пута куће брата Јуејнуа. Била је такође секретарица у манастиру фетиша у Порто Нову. Међутим, била је толико повољно импресионирана понашањем Сведока упркос овом противљењу, да је почела да се интересује  за поруку о Краљевству. Ускоро је и сама постала предмет жестоког противљења од стране свештеника фетиша. Врховни свештеник фетиша је објавио да ће умрети за седам дана због свог става према Сведоцима! Он је употребио врачање у настојању да се његово прорицање испуни.

Иако су зли духови неке убили, сестра Огудина је била незастрашена. Рекла је: „Ако је то фетиш који је начинио Јехову, умрећу; али ако је Јехова Врховни Бог, онда ће он савладати фетиша.“ Шестог дана у ноћи, свештеници фетиша су принели јарца на жртву и бајали пред њиховим фетишом — Геблоуком. Одсекли су дрво банане, увили га у бело платно и вукли по земљи симболишући тако њену смрт. Након тога, били су толико сигурни у исход да су јавно објавили да је сестра Огудина сада мртва. Али шта се десило следећег јутра?

Сестра Огудина је била баш тамо где је била скоро свако јутро — продајући штофове у радњи. Није била мртва; била је и те како жива! Сместа је врховном свештенику фетиша у Порто Ново била послата делегација да га обавести о ономе што се десило или, боље речено, о ономе што се није десило. Он је био разјарен што његове чини нису имале ефекта. Схватајући да би то могло поткопати његов утицај над народом, напустио је Порто Ново и отишао у Котону с једном намером на уму — пронаћи сестру Огудину и убити је. Локална браћа су знала да се спрема невоља, тако да су јој помогли да затвори своју малу радњу и склони се на сигурно место.

Након што је сестру Огудину крио једну седмицу, брат Јуејну је изнајмио ауто и провезао је кроз цео Порто Ново тако да би свако могао видети да је била жива. Аутомобили су 1949. још увек били ретки у Африци тако да је само неки могао бити непримећен. Брат Јуејну је засигурао да ју је видело што је могуће више људи; затим је њихово путовање завршио испред врата њеног бившег манастира  фетиша. Она је изашла из аута и јавно обзнанила свима који су је чули да, иако је врховни свештеник фетиша бацио чини смрти на њу, Јехова, њен Бог, био је победник! Доказало се да је он „тврда кула“ за њу (Посл. 18:10). Упркос лошем здрављу, она је наставила да верно служи Јехови све до краја својих дана. Њен храбар став помогао је другим обожаваоцима фетиша да се ослободе окова спиритизма.

Противљење се појачава

Пред период Меморијала 1949, биле су начињене припреме за специјално предавање у Порто Нову. Присуствовало је преко 1 500 заинтересованих појединаца. Међутим, ова вест није била радо прихваћена међу свештенством. Још једном, они су нахушкали власти против браће и десеторо је било ухапшено.

Један брат је касније известио: „Браћа су држана у притвору неколико дана и затим су ослобођена након снажног упозорења да не ’поучавају нити да проповедају у то име‘. Такво противљење је браћи пружило могућност да сведоче пред ’краљевима и владарима‘ и да пруже разлог наде која је у њима.“ (Упореди с Делима апостолским 4:17.)

Меморијал је те године био одржан у тајности, уз 134 присутних, укључујући петоро оних који су узели симболе. Када се крштавало, то се радило ноћу, у лагуни Порто Нова. Места састанака су била стално мењана и један брат је увек био на стражи. Пре сваког састанка, био је постављен сто са храном; ако би се ико појавио, браћа би брзо села за сто претварајући се да уживају у заједничком оброку. Али они су заиста уживали у оброку — добре духовне хране!

Браћа су морала да буду опрезна све време — као што је Исус рекао, „мудри као змије а безазлени као голубови“ (Мат. 10:16). Власти су наставиле да траже брата Акинтундеја, за кога су мислили да је коловођа Сведока. Једног  дана један полицајац је био послат да га тражи. Не знајући где живи брат Акитундеј, тај службеник је замолио једног господина да га упути до куће г. Акитундеја. По обичају љубазности бенинског народа, човек је то и учинио. Али човек који је давао смернице био је сам брат Акитундеј! Полицајац га није препознао. Када су стигли у кућу, брат Акитундеј није био изненађен што није био код куће! Међутим, на крају, јуна 1949, када је дело Јеховиних сведока дошло под званичну забрану, брат Акитундеј се вратио у своју родну Нигерију.

Августа 1949, влада је објавила упозорење против литературе Watch Towera, утврдивши казну од две године затвора и глобу од 500 000 бенинских франака (око 1 000 долара) за сваког ко би био ухваћен да дели такву литературу на било ком језику. Часопис Кула стражара и књига „Нека Бог буде истинит“, биле су посебна мета. Браћа нису била обесхрабрена овим преокретом ствари. Они су добро знали да је Исус Христ рекао: „Није слуга већи од господара свога. Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јов. 15:20).

У то време, Копјеи Аланданкпови, који је био међу првима који су прихватили истину у овој земљи, добро је користио традиционалну одећу Бенинаца да би му помогла у његовој служби. Горња одећа дугих рукава коју они носе, звана бубу, има прилично велик унутрашњи џеп. Када је брат Аланданкпови био сигуран да је пронашао некога ко је искрено заинтересован, он би захватио у своју горњу одећу и извадио књигу или брошурицу сакривену у том великом џепу. Увек се претварао као да му је то последњи примерак, али увек је изгледало да ће бити још један када пронађе још неког ко је гладан истине.

Расути, али су наставили са сведочењем

„Проповедај реч, подстрекавај у погодно време и у непогодно време“ (2. Тим. 4:2). Тај савет, који је написао  апостол Павле, Сведоци у Бенину су узели к срцу и дело сведочења је цветало и у „непогодно време“. Током друге половине 1949, један од новонаименованих бенинских пионира, брат Алберт Јејдејну Лиган, отишао је у Занвије, мало село северно од Котонуа. Првог дана његовог боравка тамо, контактирао је са Жоузвијеом и Мариом Мауликпонтоу. Они су убрзо препознали звук истине у библијским учењима која су чули. Иако је био протестант, Жоузвије је практиковао обожавање предака, имао је две жене и био је главни свештеник фетиша бога Зангбетоа. Истог месеца када су дошли у контакт са истином, они су напустили све те ствари. Њихову новопронађену веру нису добро прихватиле њихове породице, које су им се жестоко противиле, чак их истерујући из њихових породичних кућа и уништавајући њихова поља.

Мауликпонтови су побегли из села да спасу свој живот, и сместили су се у Декину, једном од села сојеничара. Ово пресељење је проузроковало да се истина шири у новом крају. Поглавица села Декин био је први који је тамо прихватио истину. У року од две године, 16 особа из тог краја је пригрлило право обожавање, и поред тога што су их власти хапсиле и тукле и што се сва њихова литература, укључујући и њихове Библије, уништавала.

Док је 1950. сведочио у том селу, један пионир је срео неког човека који му је рекао да ту постоји један старији господин који научава исте ствари из Библије као и пионир. Показало се да је тај старији господин био брат Афенији, који је био из прве групе која је упознала истину у овој земљи и који је био крштен 1935. Иако је био изолован, брата Афенијиа Јехова није заборавио, нити је он заборавио радост коју је искусио тиме што је ослобођен небиблијских веровања своје некадашње протестантске религије. Његова жена никада није пригрлила  истину, а вуду је дубоко ухватио корен у селу где је проповедао, ипак брат Афенији се није предао. Годинама се могло видети како верно поучава друге Библији. Умро је у старости од 80 година, након што је верно служио Јехови више од 42 године.

Почетком 1950, талас прогонства наставио је да удара по Сведоцима. У подручју Кути, један полицајац је открио групу браће која су разматрала дневни цитат. Неки су били ухапшени, везани ужетом и доведени пред начелника или надгледника области. Касније су били ослобођени уз строго упозорење да више не проповедају нити да одржавају састанке. Ипак, Јеховин народ је схватао важност настављања редовног заједничког састајања да би се проучавала Божја Реч, радећи то тајно када је неопходно. Један од локалних старешина је написао: „Сада једина могућност да се наша браћа окупљају заједно јесте долажење веома рано ујутро за проучавање. Они који имају бицикле иду на даља места да сведоче... Чак је и ношење њихових Библија опасно. Упркос овим тешкоћама, ми ћемо наставити с проповедањем речи све до краја.“ Марта 1950, они су се верно састали за Меморијал Христове смрти. Нису ’одступили‘ ради страха (Јевр. 10:38). Почетком 1951, тамо је извештавало седам скупштина, а 36 од 247 објавитеља који су известили било је у пионирској служби.

Вратио је религиозну опрему

Почетком 1950-их, многа наша браћа нису знала да добро читају; али су чинили оно што би могли како би дали сведочанство, и Јехова је благословио њихове напоре. Једног дана, два брата су покушавала да објасне библијску истину трећој особи када је Самјуел Огунгбе наишао. Он је касније известио: „То тада нисам знао, али ови људи били су Јеховини сведоци и нису се слагали један с другим зато што то не би могли прочитати у својој  властитој Библији на гун језику. Придружио сам се дискусији и могао сам им помоћи, пошто сам учио да читам гунску Библију.“ Тада је Самјуел Огунгбе био благајник и члан одбора Херувимске и Серафимске цркве. Чланове ове религије је лако препознати; они носе дуге беле горње хаљине и беле капе јер верују да су Христова невеста. Али упркос својим властитим религиозним односима, Самјуел Огунгбе је установио да је разговор са овим Јеховиним сведоцима интересантан. Било је уговорено да се разговор настави у суботу, само четири дана касније. Међутим, пре тога нешто је искрсло што га је испунило страхом.

„Црква којој сам припадао користи гатање и врачање заједно с другим магијским вештинама“, објаснио је. „Дан после мог првог сусрета с Јеховиним сведоцима, отишао сам у цркву по свом обичају. Одмах су ме други чланови цркве који су се консултовали с духовима упозорили да треба да пазим на своје кораке из два разлога — прво, иако сам имао висок положај у цркви, био сам у опасности од ’пада‘, и друго, ускоро бих могао имати озбиљних стомачних проблема који би били фатални уколико не бих следио савет који су ми духови дали. Рекли су ми да треба да купим седам свећа заједно с тамјаном и миром за посебни обред уз гласне молитве и седмодневно пошћење. Уколико не послушам то би значило моју смрт.“

Касније је искрено признао: „Када сам се вратио кући у четвртак увече, био сам уплашен. У петак ујутро почео сам с молитвом и пошћењем, знајући да ћу ускоро морати да одлучим да ли ћу ићи да наставим свој разговор са Сведоцима или не. Скоро да сам пропустио заказани термин с њима, али у последњем моменту сам одлучио да наставим. Разговарали смо о многим стварима и они су ме позвали на њихов састанак у недељу.“ Промене су  брзо наступиле. Чланови цркве с којом је Самјуел Огунгбе био повезан, покушавали су да га одврате, али он је био уверен да је пронашао истину. Вратио је сву религиозну опрему и, тог истог месеца, почео је да учествује у служби на терену. У року од шест месеци крстио се у знак свог предања Јехови. Осим тога, брат Огунгбе није умро због своје новопронађене вере. Он је верно служио Јехови преко 40 година, све до своје смрти 1996.

Наглашени разреди описмењавања

Особа може бити способна да сведочи иако није писмена, ипак читање Божје Речи јој може помоћи да стекне снагу како би истрајала у тешким ситуацијама. Способност читања је такође важан фактор за ефикасно поучавање. Међутим, током прошлих година, многи људи у Бенину, укључујући и нашу браћу, нису знали да читају; тако је Заједница охрабрила браћу да организују разреде описмењавања. Најпре су таква упутства давана лично, у облику један учитељ-један ученик. Затим су, у 1960-им, били организовани разреди описмењавања у скупштинама.

 Све до данас, разреди описмењавања се и даље држе у многим скупштинама у Бенину. Поред тога, другим људима се помогло на појединачној основи. Али како се успостављају све боље јавне школе, потреба за таквом помоћи се смањује. Када појединци науче да схвате значење онога што је на штампаној страни, они лично могу да то примене много потпуније у свом животу и могу много ефикасније користити Божју Реч у помагању другима (Еф. 6:14-17).

Католички свештеници и свештеници фетиша удружују снаге

У немогућности да оповргне истину коју Јеховини сведоци научавају из Библије, свештенство је често користило световне власти у настојању да заустави дело Јеховиног народа. У једном случају, један католички свештеник и свештеник фетиша удружили су снаге да се отарасе Јеховиних сведока с подручја Декина. Они су властима изнели оптужбе, мешајући полуистине са отвореним лажима, тврдећи како су Сведоци наговарали народ на побуну против владе, да су предсказивали светски рат, да су проповедали крај света и одбили да плате порезе! Свештеник фетиша је рекао командиру области да због Сведока, духови одбијају да дају кишу и да из тог разлога глад прети земљи! Католички свештеник је рекао да су Сведоци одговорни што Бог не слуша његове молитве и мисе!

Особе искреног срца су на ове нападе гледале као на оно што они стварно јесу — знак страха од стране религиозних вођа. Они су се уплашили да ће се дело Јеховиних сведока чврсто задржати међу народом. Такви напади су служили једино тој сврси да ојачају поуздање браће у Јехову. У једном извештају из тог времена је стајало: „Браћа заиста ’чврсто стоје у истом духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља‘, и Јехова порастом благосиља  њихове напоре (Фил. 1:27). Верујемо да ће он наставити да то чини.“

Да ли је Јехова наставио да благосиља њихове одлучне напоре? Он је то свакако учинио! Упркос суровом прогонству и противљењу, број оних који су учествовали у давању сведочанства за његово име и Краљевство порастао је са 301 у 1948, на 1426 у 1958! Понекад је, и поред свега, сведочанство било дато и у затвору.

Давање темељног сведочанства у затвору

Када је Давид Денон из Порто Нова био ухапшен зато што није престао да служи Јехови, он је затвор сматрао својим подручјем. И заиста је имао публику која је била присиљена да слуша! Али његовим проповедањем није био одушевљен управник затвора, који га је пребацио у други затвор. Међутим, тамо је брат добио бољи третман и могао је проповедати другим затвореницима без сметње. Сам главни чувар се заинтересовао и два друга затвореника су прихватила истину и придружила се брату Денону у проповедању на свом подручју — унутар затворских зидина.

Преко дана су брата Денона, који је уживао велико поверење, слали ван затвора да ради као столар у кући шефа милиције. Тај човек је такође показао интерес за библијску поруку, и чак је брату Денону допустио да оде кући да му донесе нешто литературе — исте оне литературе због чијег је поседовања брат Денон и био затворен!

Ускоро је пристигло више помоћи у обрађивању тог необичног терена. Године 1955, још педесет нигеријских објавитеља је дошло у Бенин како би помогли да се добра вест однесе у изолована подручја те земље. Читава група је похапшена и одведена у локални затвор. Авај, није било довољно места да сви стану, тако да су све сестре и неколико браће били послати кући. Двадесет седморо браће, који су задржани због оптужбе да су дистрибуисали  „забрањену литературу“, били су пребачени у затвор у унутрашњости земље да чекају своје суђење. Док су тамо боравили, нису губили време. Када су дошли у Нигерију нису размишљали о томе да ће обрађивати то подручје, али ту су били људи који треба да чују добру вест. Као резултат њихове активности, најмање 18 је показало интерес, укључујући затворске надзорнике и затворског доктора.

Крајем августа, ови Сведоци су били изведени на суђење. Вести о томе шириле су се надалеко и нашироко и више од 1 600 особа је било присутно. Католички свештеници су дошли из једног удаљеног краја и рекли многима да ће сваки брат добити 12 година казне — и то пре него што је судско саслушање започело!

Међутим, судија је био наклоњен и дозволио је браћи да дају добро сведочанство на суду. Он је упоредио Сведоке са Исусом Христом, који је био изведен на суђење иако никада није починио никакав прекршај. Судија је изразио жаљење што је морао да изрекне казну од три месеца већини браће. Међутим, казна се рачунала од времена њиховог хапшења, што се догодило скоро три месеца раније. Браћа су своје преостало време у затвору добро искористила. Током августа, свако од њих је известио преко 100 сати проповедања поруке Краљевства унутар затворских зидина! Читав тај догађај је изнео активности Јеховиних сведока пред очи јавности на спектакуларан начин.

Библијске публикације на гун језику

Имати литературу на језику обичног народа велика је помоћ у поучавању истих библијској истини. Гун језик се навелико говори широм ове земље. Како су браћа само била срећна када су 1955. добила трактат Шта верују Јеховини сведоци? на гун језику. Након тога је 1957. уследила Служба за Краљевство, која је браћи помогла да своје  Састанке службе и активност на терену организују много ефикасније. Једно библијско друштво је такође почело да поново штампа комплетну Библију на гун језику.

Затим је дошла брошурица „Ова добра вест о Краљевству“. Када су били добијени први примерци, начињене су припреме за студирање те брошурице на свим Скупштинским студијима књиге. Почетком наредне године, могла се нудити јавности. Резултат је био заиста изванредан. Понизни људи у овој земљи радо су прихватили њено јасно објашњење библијске истине. До априла 1958, био је достигнут нови највећи број од 1 426 објавитеља — за 84 процента више од просека претходне године.

Широка прихваћеност ових публикација на гун језику била је толико охрабрујућа да је ускоро почео рад на преводу књиге „Нека Бог буде истинит“. На располагању су такође били и примерци Куле стражаре на гун језику умножени мимеографом, започињући са издањем од 1. децембра 1960. Све ове публикације су помогле браћи да расту у цењењу истине и да помажу другима да се ослободе ропства кривој религији.

Неки су се показали као они који „не беху наши“

Када особа научи да је оно чему је била поучавана лаж, она брзо може напустити своју бившу религију и почети да обожава Јехову. Али настављање да се практикује чисто обожавање захтева понизност и искрену љубав према Јехови, спремност да се напредује ка хришћанској зрелости и да се примењује Божја Реч у сваком аспекту живота. Нису сви у Бенину који су тако одушевљено почели да проповедају тежили тим путем. Неки су се показали као они који „не беху наши“ (1. Јов. 2:19).

Када је један надгледник из скупштине у Гбоукбоути напустио истину, покушао је да наведе Коуадиноуа Товиоујиа да учини то исто. Брат Товиоуји га је тактично подсетио  да када је он био Јеховин слуга, говорио је другима да ће љубав неких према истини охладнети (Мат. 24:12). Брат Товиоуји је затим додао да с обзиром да је надгледникова властита љубав охладнела, могао је сада видети да је оно што Библија каже истина. Брат Товиоуји га мудро није следио већ је остао веран Јехови.

Међутим, нису сва браћа јасно разумела како да се понашају према онима који више нису желели да следе Божја праведна начела. Њима је била потребна помоћ. Године 1959, Теофилус Идову, нигеријски обласни надгледник, био је додељен да изгради браћу у граду Порто Нову. Они су били срећни што су га видели, али су били некако обесхрабрени када су схватили да он не зна њихов језик. Били су потребни преводиоци за његове говоре и разговоре са старешинама. Брат Идову је приметио да су постојали проблеми у скупштини којима се требало позабавити. Али пошто није знао језик, био је ограничен у ономе што је могао да уради. То га је узнемирило тако да је сео да научи гун језик. Брзо је напредовао и ускоро је могао да помаже браћи чак и у тешким ситуацијама. Постепено се побринуло за проблеме; они који су изабрали да живе морално нечистим начином живота и остали при томе, били су избачени из скупштине.

Једна од главних слабости и даље је била недостатак разумевања од стране новијих који нису знали да читају и пишу. Међутим, они који су јасно разумели истину и прихватили је својим срцем учинили су дубоке промене у свом животу. Жерман Адомау је био један од њих.

Полигамиста проналази бољи пут

Отац Жермана Адомауа је имао 12 жена. Али чак и пре него што је постао Сведок, Жерман је одлучио да се ожени само једном женом. Он је могао да види да иако је то што је имао много жена био знак имућности и утицаја, било је жестоких препирки и љубоморе међу женама  његовог оца. Ипак, након што се Жерман оженио, његова жена је остала нероткиња, а то је срамота међу неким африканцима. Упркос његовим ранијим добрим намерама, ускоро је узео још две жене. Касније је опет узео још две, тако да је имао укупно пет. Није прошло дуго пре него што су се жестоко ривалство и љубомора развили у његовом властитом дому. У својим напорима да заборави ове проблеме, окренуо се другим женама које нису биле његове супруге. Његов дом је постао попут дома његовог оца, који му се толико није допадао.

Иако је био обожавалац фетиша, потражио је утеху и савет од католичког свештеника, који му је рекао да уколико жели ићи на небо мора бити крштен. Ништа није било речено о његовом обожавању фетиша, његових пет жена, или о томе шта Библија каже у вези с односима са женом којом човек није венчан. Жерман се крстио у цркви и наставио са својом религијом фетиша и полигамијом. Ништа посебно се није променило. Затим је 1947. добио примерак књиге „Истина ће вас ослободити“. Након што ју је прочитао, раскрстио је с католичком црквом и својом религијом фетиша. Међутим, полигамија и неморалан начин живота још увек су држали његово срце у оковима. Он је увидео да уколико жели постати део Јеховиног народа, морао би напустити све то. Онда су се једног дана ствари промениле.

Неки из скупштине Јеховиних сведока у Абомеју били су ухапшени и стрпани у затвор. Ова новост се проширила по целом селу. Жерман никада није видео да се  с припадницима других религија поступало на такав начин. Био је дубоко импресиониран спремношћу Јеховиних сведока да поднесу прогонство како би проповедали библијску поруку. Био је уверен да су Јеховини сведоци прави хришћани (2. Тим. 3:12). Одлучио је у себи. Напустио је свој полигамијски животни стил, повиновао се библијским учењима и предао свој живот Јехови Богу.

Ипак, његова новопронађена вера му не би допустила да једноставно напусти своје бивше жене. Иако више није живео с њима, бринуо се за њихове потребе, како материјалне тако и духовне, све док се оне касније нису удале. Две од његових бивших жена су касније постале предане слуге Јехове; млађа се удала за једног пуновременог слугу и на крају служила са својим мужем у покрајинском делу. Многа његова деца рођена током његових полигамијских бракова такође су упознала истину.

Жеља човека на самрти

И други су такође жеђали за истином. Амос Жагун је био вођа Методистичке цркве у Килибу, једном селу на северу Бенина, а Силас Фагбохун је био један од њених истакнутих чланова. Али када је један Јеховин сведок дошао на врата Силаса Фагбохуна, он је отворено изјавио да он и многи други нису задовољни конфузијом у својој цркви и да знају да се међу њима допуштају погрешне ствари. Он сам је имао две жене и бројне конкубине, укључујући жену једног од главних лаичких проповедника његове цркве.

Када је тај Сведок посетио Амоса Жагуна, он је окупио многе чланове цркве за које је знао да су гладовали за истином. Покрајински надгледник, који је тада био у посети, показао им је како да студирају Библију помоћу књиге „Нека Бог буде истинит“ и брошурице „Ова добра вест о Краљевству“. Такође им је показао како да добро користе дневни цитат. Многи од њих, укључујући и  Амоса Жагуна и Силаса Фагбохуна, с великом радошћу су прихватили ствари које су научили.

Наравно, Силас Фагбохун је чезнуо за тим да његова жена и деца прихвате његову новопронађену веру, али изгледало је да је мали одазив. Ноћ пре своје смрти, јуна 1963, Силас је дозвао свог најстаријег сина, Жозефа, поред свог кревета и рекао му: „Жао ми је што до сада ниси заузео чврст став за праву религију. Знај да је оно што ти сада одбацујеш истина која води до вечног живота. Молим се да Јехова буде с тобом у обављању тешких задатака које ти остављам; од сада си ти одговоран за сву своју браћу. Брини за њих материјално а нарочито духовно.“ Да ли ће последња жеља брата Фагбохуна бити испуњена?

Жозеф је изгледа био задовољан својим гледиштима. С временом, уписао се у протестантску средњу школу у Котонуу. Једног дана, док је био тамо, имао је расправу о Писму с капеланом пред разредом од 80 ученика. Капеланов одговор на већину питања био је: „Остаје божанска тајна.“ Помоћу књиге „Нека Бог буде истинит“, Жозеф је могао да да̂ задовољавајуће одговоре на многа библијска питања. Уз последњи захтев свог оца који му је одјекивао у ушима, Жозеф је јавно затражио, пред читавим разредом и капеланом, да његово име буде избрисано из књиге протестантског чланства. Био је слободан! Крстио се јула 1964. и ступио у општу пионирску службу 1969.

Иако је била веома љубазна и добродушна особа, жена брата Фагбохуна, Лиди, није увидела потребу да мења своју религију. Веровала је да би могла имати вечни живот и још увек остати протестант. Међутим, њене очи су се отвориле када је један старији пастор у њеној цркви хтео да има сексуалне односе с њом како би је „утешио“ у њеном удовиштву! Никада више није крочила у  ту цркву! Уз охрабрење свог сина и помоћ једног специјалног пионира, почела је да проучава с Јеховиним сведоцима. С временом, не само да се она крстила него су скоро сва деца учинила истину својим власништвом.

Стижу мисионари обучени у Гилеаду

Како су се само браћа радовала када су први мисионари из Школе Гилеад дошли 3. фебруара 1963! Кит и Карол Робинс су били дипломци 37. разреда Гилеада. Пронашли су једну кућу и ускоро су учили гун језик. Браћа су била веома охрабрена присуством ових сусведока који су били белци — што је за њих био доказ јединства светом раширеног братства. Путујући бициклом, мисионари не само што су посећивали скупштине у прашуми  него су и обучавали друге којима је додељено да раде то исто. Када су установили да је неопходно да се врате у своју родну Канаду како би се бринули за породичне одговорности, локална браћа су осетила велики губитак.

У месецима који су уследили, још двоје канадских мисионара је било додељено у Бенин — Луис и Еленор Карбоно. Они су знали француски, тако да је кратко након њиховог доласка била у Котонуу успостављена скупштина на француском језику. Чињеница да је много литературе било доступно за студирање на француском језику довела је до брзог пораста у тој групи.

Брат Карбоно је био председавајући на Обласном конгресу „П лод духа“ који је одржан у Абомеју новембра 1964. Полицајци су били на свом месту, у складу са својом дужношћу за велика окупљања. Они нису нашли никакву замерку; у ствари, били су веома пријатни према браћи и уживали су у библијским говорима. Они су се такође зачудили видевши 1 442 особе, једне са севера друге с југа, све измешане заједно као браћу. То је било изванредно због тога што су се у то време догађали немири у међусобном супротстављању других северњака и јужњака.

Други мисионари су такође служили у Бенину — неки само за кратко; али други су дошли са жељом да од њега учине свој дом. Након извесног одлагања због политичких  преокрета у Бенину, Дон и Вирџинија Ворд и Карлос и Мери Просер стигли су почетком 1966. Ускоро након њиховог доласка, у марту 1966. била је успостављена канцеларија подружнице у Котонуу како би се надгледало проповедање добре вести у овој земљи.

Још од 1948, Јеховини сведоци су тражили званично признање њиховог библијског образовног дела у Бенину, али то је било одбијено. Каква је онда само радост била када су видели име Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania у званичном часопису у Бенину, уз назнаку да Јеховини сведоци могу научавати Библију од врата до врата у свим деловима земље и да је мисионарима дозвољено да несметано обављају своје активности!

Време за венчање

Пре 1966, није било владине припреме за легалну регистрацију бракова. Сва венчања су прослављана на традиционалан начин, али браћа би такође послала и потписану изјаву канцеларији подружнице. Међутим, влада је 1966. начинила припрему за законску регистрацију бракова, иако то није било обавезно. Мисионари су показали локалним Сведоцима да је важно да њихови бракови буду регистровани у складу с овом законском припремом.

Ово је представљало различите проблеме браћи. Прво, да би се то урадило требало је новца — новца до кога се веома тешко долазило. Друго, морали би да се утврде датуми рођења младенаца. Они нису увек били познати пошто су се тачни записи ретко кад чували. Упркос овим препрекама, Јеховин народ је био одлучан да има бракове који су ’часни‘ у Божјим очима (Јевр. 13:4).

Сведоци из Ејтана, једног села у ком је већина кућа била изграђена на стубовима, одлучили су да би било јефтиније да се изврши припрема да званични матичар дође код њих уместо да 25 парова оде код њега. Пошто  их је било толико, матичар се сложио. Када је коначно дошао, установио је да је 60 парова чекало да њихови бракови буду легализовани! Шта се десило? Док су се вршиле припреме за ову масовну церемонију венчања, други мештани су чули о томе. Пошто им њихове црквене вође нису пружиле никакву помоћ да региструју своје бракове, замолили су Сведоке да ли би и они могли да искористе услуге владиног матичара када дође. У времену од око четири месеца, величина скупштине је скочила са 69 на 90 објавитеља.

Обезбеђивање одговарајућих објеката подружнице

Да би канцеларија подружнице могла да функционише онако како треба, били су потребни одговарајући објекти. Дон Ворд је био грађевинац пре ступања у пуновремену службу. Током 1968, он је користио то искуство у вези са изградњом здружене канцеларије подружнице и мисионарског дома у Котонуу. Уз помоћ 16 пионира и многих других локалних Сведока, комплетна изградња је трајала свега осам месеци. У приземљу објекта, била је лепа Дворана Краљевства, такође простор за канцеларију, део за трпезарију и место за експедит подружнице. Горе уз степенице, шест соба је гледало на велики врт испуњен палминим дрвећем. Светлуцава лагуна прошарана рибарима у чунастим кануима могла се видети преко зида врта.

Дан 12. јануар 1969, биће забележен као посебан дан у теократској историји Бенина. Тог дана објекти нове подружнице и мисионарског дома били су посвећени Јехови. Браћа су сматрала да је та лепа грађевина била стваран доказ Јеховиног благослова над њиховим делом. Међутим, од још веће важности од те грађевине биле су хришћанске личности које су биле изграђене побожним особинама.

 Поштење — прави пут

Једног дана је квалитет хришћанске личности Даниела Аинадуа, који је радио у једном хотелу више категорије, био стављен на испит. Када је узимао панталоне једног госта хотела да би их опрао, пронашао је 1 600 долара у једном џепу. Та сума је била већа од његове двогодишње плате. Шта ће урадити? Он је стајао ту, са срећом у руци а никога није било у околини.

Брат је био кратко време крштен али је недавно студирао чланак из Куле стражаре о поштењу. Био је одлучан да не увреди Бога присвајајући непоштено стечен добитак. Рекао је за новац рецепционеру на улазу. Али када је рецепционер видео сав тај новац, позвао је нашег брата на страну и рекао: „Хајде да задржимо новац и учинимо то нашом малом тајном.“ „Не могу то да урадим“, рекао је наш брат. „Ја сам хришћанин и Јеховин сведок.“ „И ја сам хришћанин“, протестовао је рецепционер. „Идем редовно у католичку цркву. Уопште не видим шта је погрешно ако се задржи овај новац. Осим тога, човек је то изгубио, зар не?“ Незастрашен, наш брат је узео новац и дао га власнику хотела, који га је ставио у сеф куће.

Неко време касније, гост се вратио у своју собу и избезумљено тражио свој новац — под креветом, у клозету, иза столица. Нигде га није могао наћи. Веома узнемирен, отишао је до власника хотела који га је уверио да његов новац није изгубљен већ је у хотелском сефу. Када је сазнао да га је један од хотелских радника вратио, гост је затражио да упозна ту поштену особу. Веома импресиониран, гост је рекао: „Знам да су Јеховини сведоци добри људи. Када се вратим у Француску сигурно ћу их потражити, јер желим да сазнам више о њима“. Чак је и управник хотела, који је раније имао мало времена за Јеховине сведоке, сада рекао како је срећан што они раде за њега.

 Овај догађај није био брзо заборављен. Касније је још један гост известио да је изгубио малу своту новца и оптужио брата Аинадуа да га је украо. Када је власник хотела чуо о том инциденту, брзо је ступио у одбрану нашег брата и испричао горе наведено искуство.

Током година које су уследиле, у Бенину се извештавао сталан пораст броја активних Сведока. Године 1971, двадесет и два мисионара су овде служила на терену и у канцеларији подружнице. До 1975, у служби на терену је био активан 2 381 објавитељ, у поређењу с највишим бројем од само 290 тамо 1950. Јехова је сигурно благословио особе искреног срца које су се ослободиле окова криве религије. Међутим, такав пораст се није свима свидео. Још мрачних облака противљења назирало се на хоризонту.

Промене у влади

„Pour la révolution?“ (Спреман за револуцију?) „Prêt!“ (Спреман!) Ово су били уобичајени поздрави који су се чули на улицама Бенина док је почетком 1975. у земљи ступао на снагу марксистичко-лењинистички режим. На крају сваког писма које је долазило из канцеларија владе, могле су се пронаћи речи „спремни за револуцију, борба се наставља!“

Јеховин народ је широм света познат по свом неутралном ставу у политичким стварима и његова библијски школована савест му не допушта да понавља такве слогане (Јов. 15:19; 18:36). То му је донело много непријатељства.

Новембар 1975. — наступа хапшење

Новембра 1975. када је Пјер Вору био у служби, срео је једног човека који га је поздравио политичким слоганом. Када брат Вору није потврдно одговорио, убрзо је био спроведен до полицијске станице. Полиција је покушала  да га натера да понови слогане, али је он одбио. Био је присиљен да неколико сати унаоколо пузи на коленима и лактовима. Брат Вору је остао постојан.

На крају су нека браћа разговарала са одговорним полицијским службеницима, и пошто је била недеља, они су се сложили да га на крају дана ослободе. То што се догодило упозорило је браћу на оно што предстоји.

Децембар 1975. — упозорења путем радија и новина

Владин радио „Глас револуције“ током децембра прекорно је говорио против организоване религије у целини. Групе младих су опљачкале неке цркве, како се извештава. Многи револуционари су упозоравали Сведоке да прекину с проповедањем. До 14. јануара 1976, власти су у многим местима ометале јавно сведочење. Дворане Краљевства су биле затворене на шест локација, а састанци су били прекинути у три приватна дома. У Хетину је  Дворана Краљевства била одузета и коришћена за политичка окупљања. Ипак су у неким већим центрима пионири и мисионари могли да наставе са службом без превише сметњи.

Март 1976. — ограничења се повећавају

Подружница у Бенину је 24. марта 1976. Водећем телу Јеховиних сведока известила следеће: „Органи власти у различитим областима земље настављају да ограничавају религиозне активности на разне начине. Многе фетишке церемоније и друге религиозне церемоније су забрањене у многим деловима земље. Такође је забрањено и проповедање од куће до куће или у различитим квартовима градова и села.“

Две недеље касније, подружница је даље известила Водеће тело: „У једном подручју на северу (Гука) цела скупштина браће (али не и сестара) била је ухапшена и задржана 72 сата. То је требало да их упозори у вези с проповедничким делом и да примора браћу да понове политичке слогане, што су они одбили да учине... Браћи је речено да би могли да одржавају састанке само уколико би испред Дворане Краљевства ставили заставу, а пре и после сваког састанка, морали би да организују време за певање политичких песама и слогана. Браћа су знала да то не би могла учинити и била су присиљена да своје састанке одржавају у домовима браће.“

Април 1976. — ухапшена браћа у Котонуу

Политички притисак је наставио да се појачава широм земље. До почетка априла, на већини радних места било је сваке седмице одвојено време за учење политичких слогана, церемонија са заставом, националном химном и за „идеолошке“ курсеве. Оне који нису учествовали у овим окупљањима требало је пријавити органима власти. Једно такво окупљање је било заказано у једном подручју Котонуа  где су радила три брата и једна сестра. Браћа су одбила да посете скуп; сестра је отишла али је одбила да учествује. Када су се следећег понедељка јавили на посао, прво је сестра а затим су и три брата били натерани да трче улицама испред полицијског возила све до полицијске станице — што је раздаљина од неких пет километара. Сестра је тада била у четвртом месецу трудноће. У полицијској станици је њихов став остао непромењен; одбили су да понове политичке слогане. Иако су били жестоко тучени, остали су чврсти — физички ударци нису сломили њихову веру.

Карлос Просер, који је представљао Одбор бенинске подружнице, 7. априла 1976, написао је Водећем телу следеће: „Баш док сам писао ово писмо, шеф области са својом гардом и секретар били су да ме посете. Поставио је питање о слоганима, поздрављању заставе, итд., и могао сам да разговарам о неким од ових тачака с њим. Такође је споменуо да су неки од наших људи били ухапшени због одбијања да учествују у тим стварима и такође је споменуо списак имена који је припремао. Посета је била сасвим пријатељска али је он био прилично изричит у неким тачкама, као на пример, говорећи да нам више неће бити дозвољено да проповедамо по кућама већ да треба да останемо у нашем ’храму‘. Ми не знамо шта ће ови људи одлучити да ураде, али једна ствар је сигурна: Јеховини сведоци постају познати више него икада пре, и молимо се да све ово послужи као сведочанство. Сви мисионари су почели да се питају колико нам је још времена остало овде.“

Прогонство се појачава

У једној радио-емисији упућеној нацији, 16. априла 1976, министар унутрашњих послова је снажно критиковао Јеховине сведоке. Између осталог, рекао је да Јеховини сведоци одбијају да учествују у идеолошким путевима  и да су поучени да не могу понављати политичке слогане. Користећи снажан језик, изјавио је да ако Јеховини сведоци не промене свој став до краја месеца, сви њихови представници који су ’овлаштени агенти ЦИА‘ — што је било погрешно разумевање улоге мисионара — биће протерани из земље!

Такви коментари били су емитовани око две седмице у свим деловима Бенина. Многи који никада нису чули за Јеховине сведоке почели су да се питају: ’Ко су ови људи о којима се толико говори?‘ Таква емитовања су подстакла више знатижеље и Јеховино име се чуло широм земље у обиму који сами Сведоци не би могли да постигну посредством своје сада забрањене јавне активности.

Још један представник из канцеларије шефа области, дошао је у подружницу како би прикупио имена и остале податке о свима. Желели су имена свих кључних људи у земљи. Била су им дата имена мисионара који су живели у подружници⁄мисионарском дому. Када су отишли, сви извештаји и документи Заједнице били су склоњени и пажљиво скривени.

Следећег дана, 17. априла, два официра су се вратила тражећи главног. Пошто су обојица пушили, брат Просер им је рекао да пре него што уђу треба да угасе цигарете. Сложили су се са захтевом и били су позвани у канцеларију. И даље су желели имена све одговорне браће у земљи. Али до тада, важне документе у подружници није било могуће наћи, чак и ако би одлучили да изврше претрес.

Последњи сати за мисионаре

Дана 26. априла 1976, нека браћа су мислила да би било мудро отићи до шефа области у Акпакпи, у Котонуу, како би се разјасниле ствари. Да је подружница знала за њихове намере, настојала би да овакво поступање  осујети. Иако су неке локалне старешине покушале да одврате ову добронамерну делегацију, они су инсистирали да иду. Исход је био катастрофалан. Након што је неко време разговарао с њима, шеф области је узвикнуо неке политичке слогане, и када браћа нису узвратила, ухапсио их је.

До овог тренутка, 10 од 13 мисионара су још увек били у земљи. Брат и сестра Махоун су очекивали бебу и припремали су се да се врате у Енглеску за неколико седмица. С обзиром на претеће стање, подружница их је охрабрила да оду што је пре могуће уместо да чекају последњи моменат. Тако су и учинили. Меријен Дејвис из мисионарског дома у Порто Нову била је у Канади пошто јој је мајка била болесна.

У вече 26. априла, остали мисионари су постали „затвореници“ у бетелском дому — нити су они могли изаћи, нити је ико могао ући. Није било телефона. Мисионари су почели да пакују своје ствари за случај да буду протерани.

27. април 1976. — координатор подружнице ухваћен

Следећег јутра је наоружани полицајац дошао по брата Просера. Рекао му је да уђе у комби Заједнице и вози; све време полицајац је држао оружје уперено у њега. Брат Просер је био одведен у полицијску станицу у Акпакпи на испитивање. Није употребљено физичко злостављање, али су покушали да га застраше вербалним злостављањем.

„Дај нам имена свих ваших кључних људи!“ викао је полицајац. Брат Просер је одговорио: „Не могу вам дати имена своје браће. Уколико их желите, можете доћи у Дворану Краљевства и сами их записати.“ Они су то прихватили. Међутим, он је знао да није било опасности јер није било састанака у Дворани Краљевства за неко кратко  време. Састанци су се сада одржавали у приватним домовима по групама за Скупштински студиј књиге.

„Шта је са Самуелом Ханс-Моевијем? Да ли га познајеш? Зар није он један од ваших људи?“ То питање је шокирало брата Просера. У кући брата Ханс-Моевија су крили извештаје Заједнице у два стара, похабана кофера. Ти извештаји су садржали имена многе браће. Да ли је полиција већ пронашла ове извештаје? Брат Просер је успео да задржи миран изглед, док се у дубини срца молио за Јеховино вођство.

Коначно је испитивање било завршено. Ниједно име није било дато, и брат Просер није био физички озлеђен. Затим је био пуштен — сам! Неколико година касније, када је размишљао о том моменту, брат Просер је рекао: „Прво на шта сам мислио је било: ’Шта могу да учиним да помогнем браћи?‘ Тада сам помислио: ’Буди пажљив! То може бити клопка. Они могу планирати да ме прате у нади да ћу их одвести до браће.‘“

„Уместо да одем право кући“, присећа се брат Просер, „прешао сам мост и отишао у град да видим да ли има нека пошта у мом поштанском сандучету. Нисам желео да учиним било шта што би могло проузроковати проблеме браћи. Али сам очајнички желео да их посетим како би их уверио да смо у реду и да им дам нека упутства за предстојеће дане.

„Кренуо сам кући, све време се питајући како бих могао контактирати с браћом. Одједном је почео да дува снажан ветар и сручила се провала облака. Без упозорења, два човека на мотору су пројурила поред мене. Питао сам се ко би то могао бити, пошто је било опасно прелазити узани мост, поготово када лије киша. Док је мотор био испред мене, човек који је седео позади окренуо је главу и подигао кацигу како бих га препознао. На моје изненађење то је био један члан Одбора подружнице! А  возач је био други члан! Нисам их видео данима пошто смо били у кућном притвору у бетелском⁄мисионарском дому.

„Киша је настављала да лије као из кабла, и пуно људи је трчало у заклон. Возио сам даље преко моста, прошао поред пута који је водио до наше куће и крај пута чекао... молећи се... чекајући... надајући се да видим своју браћу, можда последњи пут.

„Изгледало је као да пролазе векови, али два брата на мотору су се коначно зауставила поред мене. Било је идеално време за разговор пошто није било никога у околини због кише која је лила. Рекао сам браћи да је потребно да пребаце извештаје Заједнице на друго место, ради оног што је полиција рекла током испитивања. Такође смо разговарали о стварима које се односе на специјалне пионире, припремама да покрајински надгледници брзо посете све скупштине како би их информисали о ономе што се дешава, и о плановима да се надаље састају у малим групама у приватним домовима. Изгледало је прилично сигурно да ће врло ускоро уследити забрана.“

Бетелски⁄мисионарски дом претражен

У уторак поподне, 27. априла, војска је опколила бетелски⁄мисионарски дом. Имали су аутоматско оружје. Један војник је био на улазу, други на задњим вратима, док су други били у башти. Свим мисионарима било је наређено да оду у дневну собу и држали су их на нишану. Један по један били су одвођени у своју собу, где су војници претраживали мислећи да ће сигурно пронаћи информације које ће доказати да су мисионари амерички шпијуни или страни револуционари. Војници су дошли и до собе Маргарите Кјунингер и почели своје претраживање. Аха! Сада су имали у рукама нека оптужујућа документа — то јест, бар су тако мислили. Уграбили су примерак  последње жеље сестра Кјунингериног оца и тестамент на немачком језику! Били су сигурни да је то била шифрована порука. У соби Петра Помпела пронашли су нешто за шта су веровали да је тајна формула, али то је у ствари био само лекарски извештај о гљивичној инфекцији нокта.

За крај је остављена соба Карлоса и Мери Просер. У једном коферу су војници пронашли велику суму новца. То је два дана раније било покупљено с банковног рачуна Заједнице, пошто се страховало да ће можда рачун бити замрзнут. Пошто су сви мисионари неко време били у кућном притвору, нису били у могућности да новац изнесу ван куће. Из неког разлога, када су га војници пронашли, скоро да су се плашили да дирају па су га брзо вратили назад у кофер. Читав износ је нетакнут касније био испоручен подружници у Лаосу, у Нигерији.

Сестра Просер описује догађај: „Један војник ми је рекао: ’Ви сте овде већ дуже време, сигурно знате имена неких који предводе у вашој скупштини.‘ Одговорила сам: ’Па, знате како је то овде, никога у ствари не зовемо његовим пуним именом. Свакога знамо као папа Емануела или мама Јуџинију и томе слично. Не знам баш како се  свако у ствари зове.‘ Војник који је постављао питања се морао насмејати и рећи: ’Ви сте овде стварно дуго!‘“

Сестра Просер наставља: „Приметили смо да је један човек престао да претражује нашу собу и да је сео. Његов претпостављени је то запазио и рекао му да настави да ради. Његов одговор је био дирљив кад је подигао поглед и рекао: ’Познајем господина и госпођу Просер много година, и они су често разговарали о Библији са мном код мене кући. Како сад могу да дођем овде и да претражујем њихову собу?‘“

Војници су завршили с претраживањем собе Просерових и отишли низ степенице. Нису пронашли ништа оптужујуће. Већина мисионара је већ провела добар део ноћи исецајући имена из било ког документа који се још затекао у подружници. Затим се то бацило у тоалет или запалило. Током претраживања, један од стражара је приметио омању гомилицу у баштици и питао је шта је то. „О да, ту ми спаљујемо наше смеће“, одговорио је брат Просер. И стражар и брат Просер знали су да су важни документи били спаљени.

„Хеј, погледајте ово!“, узвикнуо је један војник док је настављао с претраживањем по складишту. Војници су пронашли два калема траке заједно са скриптима за библијску драму с једног обласног конгреса. Били су сигурни да имена из драме мора да су кључни људи у организацији. Весело су сакупили траке и скрипта као доказ.

У „Sûreté Nationale“

Војници су наредили мисионарима да узму своје пасоше и били су одведени у Sûreté Nationale, зграду Министарства унутрашњих послова. Читали су се папири о протеривању — требало је да мисионари буду одвезени на границу и сместа истерани, без могућности да се врате кући и узму своје личне ствари! На сву срећу, сада је било касно и већина полицајаца је отишла кући. Пошто није  било никога да их пребаци до границе, мисионарима је наређено да се врате кући и да буду спремни да је напусте у 7 сати ујутру.

„У време кад смо се вратили кући“, прича брат Просер, „већ је прошло 8 сати увече. Знали смо да ће то бити тешка ноћ. Хиљаде револуционара су опколиле наш дом и скандирали политичке слогане, мокрећи по зиду, погрдно узвикујући имена мисионара. Такво понашање се наставило кроз целу ноћ. Нико није баш пуно спавао, ако и уопште, јер нисмо знали шта би разљућена руља напољу могла да уради. Неки су се у себи питали да ли ће бити повређени те ноћи или да ли ће доживети да виде сутрашњи дан. Сестре нису бризнуле у плач већ су биле запослене паковањем и узајамним охрабривањем. Револуционари, хвала Јехови, нису ушли у кућу нити је ико био физички повређен. Међутим, емоционални стрес и психички притисак, биле су кушње које су мисионари могли издржати само уз Јеховину подршку кроз молитву и узајамно охрабрење.“ Како ће то само бити важно помоћи једно другом и ослонити се на Јехову у сатима који ће доћи!

Последњи дан у Бенину

Први зраци јутарњег сунца провирили су кроз облаке око 6 сати, објављујући почетак новог дана. Био је 28. април — дан који се неће тако брзо заборавити. Као што је и био њихов обичај, мисионари су се у 7 сати окупили око стола за доручак како би осмотрили јутарњи библијски цитат. Данас сигурно није био дан да се занемари проучавање Божје Речи! Сви мисионари су знали да ће им бити потребна додатна снага да издрже овај дан.

Теофил Идову, Нигеријац који је научио годинама раније гун језик, служио је као преводилац у подружници иако није живео на имању. Он је споља из прве руке посматрао целокупну ситуацију. Пошто нико није могао  ући или изаћи, није било хлеба за доручак мисионара. Брат Идову је то знао, и зато је отишао у пекару, купио неколико хлебова и представио се војнику на капији Бетела као пекар. Обукао је стару поцепану одећу с капом спуштеном преко лица, тако да га нико у мноштву које је још увек стајало напољу није препознао. Стражар му је допустио да уђе. Како је то само било охрабрујуће за мисионаре да још једном виде насмејано лице брата Идовуа! Овај једноставан гест дао је нови значај молитви, „хлеб наш насушни дај нам данас“ (Мат. 6:11). Да, мисионари су препознали Јеховину руку кроз те ствари и црпли су снагу из тога.

„Дум! Дум! Дум!“ Неко је трескао по главној капији. Док је разматрање дневног цитата почињало, пуно гунгуле се чуло напољу. Шеф области и други револуционари поставили су на имање подружнице једну таблу, што је значило да грађевина сада припада „народу“. Мисионарима је било наређено да изађу и учествују у церемонији подизања заставе. Они нису били сигурни да ли ће бити на силу натерани, али сви су били одлучни да у томе не учествују. Један од мисионара, Пол Бајрон, рекао је: „Мораће да ме физички избаце напоље.“ Његова изјава је послужила да ојача одлучност других мисионара. Из неког разлога — можда Јеховином интервенцијом — војници нису натерали мисионаре да изађу напоље. То им је дало још неколико минута да заврше дневни цитат.

Након церемоније подизања заставе, војни официри су наредили мисионарима да снесу своје личне ствари. Темељно су их претражили. Било им је допуштено да понесу само оно што је било у њиховим коферима. Све друге личне ствари су остале. Војници су повели брата Просера кроз све бетелске собе да закључа врата и захтевали су да преда кључеве. Подружница је била одузета! Неколико локалне браће је тешка срца посматрало догађај са  удаљености изван бетелских зидова, док су њихови драги мисионари били одвођени из свог дома, избачени под оружаном пратњом као неки криминалци.

Протерани!

Мисионари су поново били одведени у Sûreté Nationale, и папири о протеривању су били уручени свакоме од њих. Сви осим Маргарите Кјунигер и Жизеле Хофман били су поново утерани у комби Заједнице да би их одвели до нигеријске границе. Сестре Кјунигер и Хофман касније су биле одведене на границу с Тогоом.

Наоружани чувар, који се возио заједно с мисионарима којих је било у већини, био је веома напет. Био је сигуран да пребацује опасне криминалце до границе. Дозволио је да се возило заустави ради горива. Млади послуживач на бензинској пумпи, који је препознао возило Заједнице, питао је чему толика гунгула. „Ми смо мисионари које протерују због проповедања о Библији“, мисионари су тужно одговорили. „Не брините, вратићете се ви поново једног дана“, рекао је. Речи овог младића су се показале истинитима, али не одмах.

Под забраном

Бенинске новине Ehuzu од 30. априла 1976, истакле су наслов „СЕКТА ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА ЗАБРАЊЕНА У НАРОДНОЈ РЕПУБЛИЦИ БЕНИН“. Прогонство није било ново искуство за Јеховин народ у овој земљи. Од самог почетка, Сотона је снажно радио на томе да заустави воде истине да не теку у овом упоришту криве религије.

У данима, недељама и месецима који су уследили након што су мисионари били истерани, многа браћа — њих преко 600 — напустила су земљу с врло мало у материјалном погледу али с пуно у духовном. Многи који су остали, како млади тако и стари, били су немилосрдно  тучени. Осим тога, други су изгубили сав свој посед и свој посао.

Браћа која су имала важне положаје на послу, била су под тешким притиском, пошто се од њих очекивало да на крају сваког писма, у одговору на телефонски позив и у поздрављању људи користе политичке слогане као што су „Спремни за револуцију?“ и „Борба се наставља!“ Аполинер Амјусо-Жено се старао за једну медицинску клинику на подручју Котонуа. Он је одбио да учествује у таквим активностима јер је своју свесрдну подршку дао искључиво Божјем Краљевству. Чланови породице су га молили да понови политичке слогане, чак иако он не би мислио оно што би рекао. „Мисли на своју децу“, подсећао га је млади нећак. Како се прогонство против Јеховиног народа повећавало, он је одлучио да напусти Бенин и оде у Нигерију.

Из Нигерије је написао: „У релативно кратком времену, изгубио сам у материјалном погледу све — кућу, аутомобил и посао. Сада живим овде у Нигерији у кући која је у изградњи. Ту нема ни прозора ни врата а ни под није бетониран. Мојих деветоро деце живе са мном и на сву срећу двоје најстаријих се запослило. Борили смо се против врућине, комараца, кише и зиме. Један брат нам је дао један мали кревет који смо користили као колевку за нашу тромесечну бебу. Задовољни смо оним што имамо док и даље полажемо наду у Јехову, нашег Бога пуног љубави, који ће ускоро уклонити све сузе с наших очију.“ Након што је досуђена забрана, незавидан положај многе браће био је сличан овом.

„Опрезни као змије“

Такво стање није могло зауставити праву религију. Још увек је било људи који су високо вредновали слободу од религиозних окова. Покрајински надгледници су и даље посећивали скупштине, али често само на два или  три дана. Сада су браћа морала да буду опрезна и кадра да предвиде ствари, како би избегла да буду приведена. Већина покрајинских надгледника је носила стару прљаву одећу када су долазили у град, обично пре сванућа или након заласка сунца како нико не би приметио њихов долазак. У случају да неко посумња ко су они, увек су били спремни да се брзо пресвуку. Закари Елегбе, сада члан Бенинског одбора подружнице, присећа се посећивања скупштина док је у то време служио као покрајински надгледник. „Сећам се да сам једном приликом провео читав дан у силосу за кукуруз изграђеном од блата, док су ме органи власти тражили“, рекао је. „Могао сам чути њихове гласове, али никада нису ушли у силос да ме потраже. Могао сам да наставим својим путем на крају тог дана.“

Да би се одржало било које веће окупљање у то време, локална градска општина је морала издати дозволу. Међутим, Јеховине слуге су се показале „мудри као змије а безазлени као голубови“ (Мат. 10:16). Када је било познато да један пар жели да се венча, затражена је од локалних власти дозвола за свадбу. Обично се то одобравало без икаквог проблема. Председавајући би започео програм објашњавајући како ће то бити „дводневна свадба“. Дводневна свадба? Да. У ствари, свадба је била прави мали обласни конгрес! Младенци би седели напред испред говорника, док би на Библији темељена предавања била изношена како за корист младенаца тако и за срећну публику. У једној таквој прилици у селу Хетину, на „свадби“ је присуствовало преко 600 особа док је 13 било крштено. Многи мештани су означили прославе венчања Јеховиних сведока као тако необичне — нарочито када би чули за крштење! Сахране су такође пружале прилике за одржавање већих скупова.

Библијска литература је била уношена у земљу на разноразне начине — у кануима, на бициклима, у ранцима,  путићима кроз шипражје, или било којим другим путем који је у то време изгледао прикладан. Нису се сви међу органима власти насилно противили нашем делу. Тако су 1984, двојицу браће која су кануом прелазила реку с товаром литературе из Нигерије, изненадила два граничара на бенинској страни. Да ли ће литература бити одузета, или да ли ће браћа бити тучена и затворена? „Шта је у торбама?“ захтевао је одговор један граничар. „Библијска литература“, одговорила су браћа. „Да видимо.“ Браћа су свакоме од њих понудила примерак брошуре Радуј се заувек животу на земљи!, што су они радо прихватили. „Да ли још увек доносите литературу за Јеховине сведоке?“ Браћа су се заледила не знајући шта сад да кажу. „Наставите својим путем“, рекао је граничар. Два брата су у себи захвалила Јехови. Такви примери су јачали поуздање браће да је Јехова благосиљао напоре да се „на време“ набави духовна храна за браћу (Мат. 24:45).

„Реч Божја није окована“

Сведоци који су још били у Бенину, нису могли престати да говоре о драгоценим истинама које су биле у њиховим срцима. Тако је дошло до промене у животу Мориса Кодоа. Он је био учитељ у школи у Калавију, једном селу на неких 20 километара од Котонуа. Он је био поучен да ако буде добра особа, ићи ће на небо. Међутим, када је ступио у контакт с Јеховиним сведоцима, научио је из Библије да је потребно више уколико жели Божје одобравање. Један рођак је упознао Мориса с једним Сведоком из комшилука, и Сведок је, видевши интерес који је Морис показао за Библију, одмах понудио бесплатан кућни библијски студиј. Морис и његова супруга су започели да проучавају Библију и брзо су напредовали. Он је ускоро желео да учествује у проповедничком делу, пошто је био уверен да је пронашао истину.  Наравно, браћа су желела да буду сигурна у његову искреност. Други су глумили интерес, само да би их издали. Међутим, то није био случај с Морисом Кодоом. Он је грабио сваку прилику да говори о истини својим рођацима, пријатељима и сарадницима.

Затим су, 11. фебруара 1982, брат и сестра Кодо били ухапшени. Били су затворени заједно с братом који је на самом почетку с њима проучавао Библију и с једном новозаинтересованом особом с којом је брат Кодо проучавао. Зашто? И једни и други су били Јеховини сведоци и говорили су својим ближњима о Божјем Краљевству, односно показали су интерес за оно што су Сведоци научавали. У складу са извештајем органа власти, село Калави је постало „кошница активности“ Јеховиних сведока. То се органима власти нимало није свиђало.

Четворо оних који су били ухапшени, укључујући и жену брата Кодоа, било је стављено у ћелију заједно с криминалцима најгоре врсте и у најнехуманије услове. Било им је речено да могу бити ослобођени уколико би учинили једну једноставну ствар — потписали документ који је указивао на то да више нису Јеховини сведоци. Ово су наша браћа недвосмислено одбила да учине. Они се нису могли одрећи свог Бога, Јехове. Њихово предање њему било је безусловно и беспоговорно. Такав став је разгоропадио службенике и сва библијска литература коју су браћа имала уз себе у својим ћелијама била је конфискована.

Двоје деце брата и сестре Кодо, Надин и Џими (који су имали шест односно три године), разболело се. Сестра Кодо је питала да ли би могла да се врати кући како би се бринула за своју болесну децу. То је било одбијено, али јој је била дата дозвола да се брине за њих у затвору. Сада их је било шесторо у затвору, укључујући и децу!

 Како ће прославити долазећи Меморијал? Локална браћа су успела да до њих дотуре бесквасни хлеб и вино за прославу. Брат Кодо се присећа: „Било је то чудно. Док смо славили Меморијал, била је нека тишина у затвору, тако да наша прослава Меморијала није била узнемиравана.“

Коначно је локални службеник који је био одговоран за њихово затварање био пребачен у други део земље. Човек који га је заменио био је наклоњенији; тако су 26. маја, три и по месеца од затварања, били ослобођени.

Четири године касније, брат Кодо се поново нашао иза затворских решетака — овог пута због одбијања да понови политичке слогане. Он је касније рекао како је мудро користио то време: „Служио сам као помоћни пионир док сам био у затвору. Овог пута, могао сам да задржим добру количину литературе за коришћење на ’мом личном подручју‘. Проповедао сам другим сужњима, стражарима и полицији, а водио сам и много библијских студија.“ Иако је био у затвору, ’реч Божја није била окована‘ (2. Тим. 2:9).

Гледајући уназад, браћа се слажу да је село Калави заиста постало „кошница активности“ за Јеховин народ. Од 4 објавитеља у 1982, њихов број је растао, тако да сада овде цветају две скупштине с преко 160 објавитеља. Од свог крштења, брат Кодо је имао предност да помогне у ослобађању преко 30 особа, не из затворских окова, већ окова Вавилона великог, светског царства криве религије.

Крајем 1980-их, почеле су да се дешавају промене у влади. Нико није био сигуран какав ће бити исход. Али врући ветрови прогонства над Јеховиним народом почели су да се хладе. Чак су били у могућности да отворено одржавају састанке у неким крајевима, али не свуда.

 „Ја сам само претеча“

Током тог времена, одигравало се једно искуство које је указивало на то да је у Бенину било још много оних који би са захвалношћу прихватили ослобађајуће истине из Божје Речи. Пјер Аванто је био обесхрабрен посматрајући религиозно лицемерство, љубав према новцу и неморал у Eglise du Christianisme Céleste (Небеској хришћанској цркви), чији је био члан. Црквено практиковање лечења вером није могло спасти његово дете од смрти. ’Бог је позвао вашег сина на небо‘, рекао му је пастор. Незадовољан објашњењем и узнемирен поступцима које је црква дозвољавала, он је напустио цркву 1973, намеравајући да оснује сопствену религију. Хтео је религију слободну од лицемерја и злих поступака које је свуда видео.

Затим је постао самонаименовани оснивач и пастор цркве Ауи-Виве (Светог срца). Године 1964, ступио је у контакт с Јеховиним сведоцима. Дивио им се. Био је сигуран да би, ако оснује сопствену цркву, могао имати религију без похлепе и неморала као што је то код Јеховиних сведока. За кратко време, његова црква је нарасла на преко 2 700 следбеника у 21 скупштини. Уживао је утицај и просперитет.

Једног дана је код њега дошао један човек да би се излечио. Извесно време је имао кожно обољење. Пјер Аванто га је излечио. Тај човек је био толико захвалан да му је дао једну кућу као награду!

Међутим, неморал и похлепа, дела која су мотивисала Пјера Аванта да оснује своју властиту религију, сада су се увлачила у његову цркву. Почео је да увиђа да уколико жели чисто обожавање, не може имитирати Јеховин народ — мора постати део њега. Почео је да студира Библију с Јеховиним сведоцима. Постепено је с подијума поучавао ономе што је учио кроз свој библијски студиј са Сведоцима. Често је завршавао своју проповед чудноватом  изјавом: „Ја сам само претеча. Истински носиоци истине доћи ће касније.“ Многи од оних који су га слушали питали су се шта је тиме мислио.

Након што је повећао учесталост својих студија са Сведоцима на два пута недељно, схватио је да мора донети одлуку. Сазвао је састанак са свим својим пасторима. Било их је 28. Користећи Писмо, објаснио је разлику између праве и криве религије. На том састанку је била донесена одлука да ће све иконе у њиховим црквама бити скинуте и свештенство више неће носити посебне мантије. Затим су пастори били упућени да контактирају са Сведоцима на својој локацији ради библијског студија. Пастори у многим црквама су почели да раде оно што је Пјер Аванто радио. Средом би црквене вође студирале Библију, а недељом би своје проповеди темељили на ономе што су научили. Касније су припреме средом постале Скупштински студији књиге, а недељне проповеди су постале предавања за јавност.

Године 1989, Пјер Аванто је сазвао састанак са свим својим следбеницима. На том скупу, у Порто Нову, било је присутно њих преко 1 000. Том приликом им је рекао: „Сећате се када сам обичавао да завршавам своје проповеди речима: ’Ја сам само претеча. Истински носиоци истине ће доћи касније‘? Они су најзад стигли — то су Јеховини сведоци!“ Обавештење је прерасло у час с питањима и одговорима који је трајао неких седам сати! Нису сви гледали на ово као на добру вест. Некима се више свиђао њихов властити начин живота, који је укључивао поседовање више жена. Међутим, до тада је само у Бенину, више од 75 бивших чланова цркве Ауи-Виве, било крштено а приближно 200 других је студирало и напредовало ка истом циљу. Многи из групе су такође учили да читају и пишу.

Што се тиче Пјера Аванта, он се крстио у јуну 1991. Званично је прекинуо све везе са својом бившом  религијом. Осам његових бивших цркви било је преуређено у Дворане Краљевства. А шта је с кућом коју је добио на поклон од човека кога је излечио? Брат Аванто му је вратио кућу. Разумљиво, човек је био веома изненађен. Међутим, наш брат му је објаснио да је сада када је пронашао истину, сазнао да је свако лечење које је он извео било резултат, не снаге од Бога, већ од демона.

Како је само охрабрујуће видети људе — да, чак много њих — како постају ослобођени религиозних лажи и долазе до „познања истине“! (1. Тим. 2:4). И дошло је време када су они могли да се слободно окупе како би били упућени у Божју Реч.

Дан који се никада неће заборавити

Дана 24. јануара 1990, два брата су из Бенина путовала за Лагос, у Нигерији, с важним документом у рукама. Желели су да обавесте подружницу у Нигерији, која се бринула за дело у Бенину током тих тешких година, да је декрет бр. 004, од 23. јануара 1990, објавио да је претходни декрет (бр. 111, од 27. априла 1976.) који је забранио дело Јеховиних сведока у Републици Бенин од сада поништен и неважећи! Јеховини сведоци су напокон били званично слободни да јавно проповедају и одржавају хришћанске састанке! Како ће локални Сведоци бити обавештени?

Начињене су припреме за састанак у Котонуу. Међутим, браћа су то организовала тако да није био унапред познат разлог овог окупљања. Локалним сведоцима није вредело да се питају зашто су позвани на скуп у јавној дворани у центру Котонуа. Како су само били изненађени када су при доласку видели велики натпис који је изражавао добродошлицу Јеховиним сведоцима! ’Како је то могуће? Ми смо под забраном‘, мислила су многа браћа. Неки су се питали: ’Да то није клопка?‘

 Састанак је требало да почне у 10 сати ујутро, али до 9 сати, сва седишта су била попуњена. У сали су била два велика натписа. Један је носио речи из Откривења 4:11: „Достојан си, Господе [Јехова], да примиш славу част и моћ.“ Други је истицао Псалам 144:15: „Благо народу чији је Бог Господ [Јехова]!“

Када је састанак почео, председавајући је објавио да је у складу с документом који је држао у руци, „влада скинула забрану нашег дела“! Брат Ули, члан Нигеријског одбора подружнице који је био присутан, прича: „Аплауз и пљесак којима је та објава поздрављена били су толики, да уколико зграда не би била исправно изграђена, могла би се срушити услед растуће лавине громогласних овација. Затим је пљесак потпуно престао, као да су присутни желели да запамте оно што је било речено. Затим су почели поново и то је трајало неколико минута. Председавајући је поменуо Псалам 126, али није могао да га прочита због пљеска. Већини нас, укључујући и председавајућег, очи су биле пуне суза. То је било као да смо сведоци сцене ускрсења, док су се браћа освртала како би видели једни друге и стискали једни другима руку у захвалности и радости.“

У говорима који су уследили, браћа су коментарисала о својој устрајности током 14-годишње забране. То није било  време за плакање, већ време за градњу, за мудро коришћење своје новостечене слободе ступањем у пионирску службу ако њихова ситуација то допушта, или за посезање за другим предностима службе у скупштини. Било би важно да се настави с поуздањем у Јехову, који је сада дао победу свом народу! Састанак је трајао непрекидно четири сата, али присутнима се чинило као неколико минута.

Закључни говорник је споменуо да су само неколико дана раније, када би се срела на улици, браћа морала пазити да не одају једно друго. Али овом приликом им је било речено да могу почети да надокнађују изгубљено време слободно поздрављајући своју браћу. Око два сата након срдачне закључне молитве, многи Сведоци су још  увек били испред зграде грлећи и љубећи једно друго и обнављајући познанства. Религиозна слобода је имала сладак укус. Али како ће браћа сада користити ову слободу?

Радост због могућности састајања ради обожавања

Дворане Краљевства је требало очистити, окречити и поправити како би се поново довеле у употребљиво стање. Браћа су бесплатно даровала своје време и средства да би се посао обавио. Заједница је начинила припреме да покрајински надгледници изврше брзе посете скупштинама, проводећи два или три дана са сваком. Реорганизација је била на помолу.

Каква је само радост још једном видети породице како се стичу ка својим Дворанама Краљевства! Број присутних на састанцима је често два или три пута већи од броја објавитеља. Многи пристижу бициклима; неки моторима или у чунастим кануима. Други пешаче, а то што имају неколико километара испред себе не смета им. Мајке помоћу парчета тканине омотаног око струка стављају своје најмлађе дете на леђа. Старија деца помажу млађој. Често отац носи драгоцене књиге потребне за састанак — драгоцене због тога што помоћу њих Јехова обезбеђује упутство, драгоцене и због тога што свака велика књига може представљати целодневну плату.

С временом, све Дворане Краљевства широм земље, мисионарски дом у Порто Нову, и објекти подружнице у Котонуу, који су били одузети током забране, враћени су њиховим правим власницима. Темељно реновирање подружнице и дома у Порто Нову било је брзо обављено, и августа 1990, мање од месец дана након што је имање подружнице било враћено, одржан је скуп баш ту на имању Заједнице, уз неких 2 000 присутних. Сваком је било познато да Јеховини сведоци поново користе  ово имање у вези са својим библијским образовним делом.

Бенинска подружница је још једном почела да функционише од септембра 1991, омогућујући тако теснији контакт с браћом и већу помоћ у њиховим духовним потребама.

Жељни да сведоче за истину

Јеховини сведоци у Бенину су желели да проповедају добру вест на начин на који то чине њихова браћа у другим земљама. Током 14-годишње забране, већина сведочанства се давала на неформалан начин. Чак неки од старешина нису никад сведочили од куће до куће. Али уз мало охрабрења и поуке кренули су.

Сведочење у Бенину није тешко. Уопште гледано људи воле Библију. Они често понуде Сведоке који их посећују да седну и онда их пажљиво слушају. Док Сведоци иду од једне куће до друге, није необично да их неко на бициклу позове, питајући за последња издања Куле стражаре и Пробудите се!

 Чест је случај да многи из исте породице живе у заједничким двориштима. У знак поштовања, Сведоци најпре траже да разговарају с поглаваром породице. Након тога, посећују се његови најстарији синови и њихове породице чије куће излазе на исто двориште.

Да би показале своју захвалност за све што је Јехова учинио за њих, стотине су ступиле у пионирску службу након што је забрана скинута. Специјалних, општих и помоћних пионира је 1989. било 162; до 1996, било их је 610.

На какав су одазив наишли? Један пар специјалних пионира је био додељен у град у коме није било Сведока. За само неколико месеци, дошло је време за прославу Меморијала Христове смрти. Заинтересоване особе у том граду су научиле да ми обично прослављамо Меморијал у Дворани Краљевства, али тамо није било ни једне. Један од заинтересованих је приступио једном човеку који је имао велико земљиште и питао да ли би могао да уреди један део тога како би изградио Дворану Краљевства. Тај човек је био наклоњен према делу Сведока тако да је пристао. За неколико дана, два специјална пионира и заинтересоване особе уредили су земљиште и изградили подесну Дворану Краљевства која је имала зидове од истканог палминог лишћа и кров покривен сламом. Испред су била два лука од палминог лишћа декорисана цвећем. Када је једна локална вуду свештеница покушала да подстакне противљење, сеоски старешина јој је рекао: „Ти ниси власник земљишта у овом селу. Ми желимо да Јеховини сведоци остану. Ако они оду и ти ћеш отићи!“ Она више није правила проблема. За Меморијал је било присутно 110 особа, међу којима су специјални пионири били једини крштени Сведоци.

Конгресни објекти

Убрзо након што је забрана скинута, била је затражена парцела од 12 јутара земље у Калавију, једном селу  недалеко од Котонуа, а парцела од 10 јутара земље која се налазила поред ове, била је купљена касније. Ово село је тамо где су нека наша браћа била затворена зато што су органи власти рекли да је подручје „кошница активности“ Јеховиних сведока. Како су се само ове речи показале истинитима! Године 1990, Јеховин народ је могао да овде одржи конгрес у слободи и то на свом властитом земљишту!

Али како би се могли изградити конгресни објекти који би сместили 4 000 људи, по цени коју би наша браћа могла да приуште? На начин који је типичан за Јеховине сведоке у Западној Африци. Браћа су отишла у шуму и насекла дрвеће бамбуса и кокосовог ораха с лишћем. Стабла бамбуса су послужила као столице. Стабла су се уздизала око 50 центиметара и била су смештена на земљи у размацима од 1,2 метра. То је служило као место за седење. Два дужа бамбусова стабла била су положена преко тих пањева високих 50 центиметара. Воала! Седишта за 15 људи. Већа бамбусова стабла су се користила као греде за кровну конструкцију, а лишће се плело и користило за покривање крова. Иако таква конструкција пропушта воду, она је свакога чувала од врућег афричког сунца, и онима који су се налазили под њом, било је прилично удобно.

С временом су овде грађени објекти подружнице, као и отворене Конгресне дворане које су биле много трајније.

Мисионари се враћају

Око три месеца након што је забрана скинута, био је издат још један владин декрет. Он је поништио декрет којим су мисионари 1976. били истерани, и објавио је да су Јеховини сведоци слободни да обављају своје мисионарско дело у Бенину.

У одазиву на ту званичну акцију, новембра 1990, мисионари су били поново додељени Бенину. Таб и Џенис  Хансбергер, који су служили у Дакару, у Сенегалу, били су прерасподељени у Бенин. Мајкл Милер и његова жена, Бабета, као и Клод и Мери-Клер Бјуке, дошли су у Бенин неколико дана касније. Пре тога су служили на Тахитију.

Брат Хансбергер се присећа: „Били смо пријатно изненађени реакцијом људи које смо сретали када смо први пут започели с проповедањем од врата до врата на нашој новој додели. Они су нам у ствари пожелели добродошлицу што смо поново дошли у Бенин! Један човек је рекао да када су годинама раније мисионари Јеховиних сведока отишли, земља је почела да иде низбрдо.“ Сетио се речи једног младог послужиоца на бензинској пумпи, који је 14 година раније рекао мисионарима који су тада били протерани: „Не брините, вратићете се ви једног дана.“ Његове речи су се испуниле — мисионари су се вратили!

Брат Бјуке назива Бенин мисионарским рајем, зато што многи Бенинци имају дубоку љубав према Богу и Библији. Многе од 50 мисионара, који сада служе у Бенину, заустављају људи који желе библијски студиј или одговор на неко дубоко библијско питање!

Мудро коришћење слободе

Годинама раније, народ Бенина је био продаван у робље и бродовима одвожен у иностранство. Иако је то било ужасно, једна друга врста ропства, она која је последица криве религије, опстаје и дан-данас. Она заокупља срца и мисли људи који мисле да су слободни. Понекад она ствара већи страх него бич робовласника.

Хиљаде Бенинаца је ослобођено тог ропства и постали су Јеховини радосни сведоци. Они су такође сазнали шта значи ’не бити од света‘ у опонашању Христа. Као резултат тога, они могу да уживају слободу од робовања ’кнезу овога света‘, о коме је Исус рекао да с њим нема ништа (Јов. 12:31; 14:30; 15:19). Године интензивног  прогонства које су доживели Јеховини сведоци у Бенину, нису их вратиле назад у ропство. Они су добро знали речи Исуса Христа: „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јов. 15:20). И они су знали да је апостол Павле написао: „И сви који побожно хоће да живе у Исусу Христу, биће гоњени“ (2. Тим. 3:12). Иако су једно време били лишени слободе да обожавају и да другима јавно сведоче — неки су чак били бачени у затвор — ипак, они су наставили да уживају слободу коју им ни једно људско биће не може отети.

Сада је прошло око седам година од скидања забране и Јеховини сведоци су поново добили законско признање. Да ли наша бенинска браћа мудро користе ту слободу? Кратко пре него што је објављена забрана, у земљи је било око 2 300 активних објавитеља Краљевства. Сада је број више него дупло већи. Што се тиче оних који учествују у пуновременој служби, њихов број се више него утростручио. Многи људи се одазивају на позив да ’узму воде живота за бадава‘ (Откр. 22:17). Када су се скупштине састале за Меморијал Христове смрти, велики број заинтересованих особа им се придружио, тако да је број присутних био више него четири пута већи од броја Сведока. Очигледно постоји још много тога што треба урадити да би се помогло заинтересованим особама да цене и примене све ствари које је сам Исус заповедио (Мат. 28:19, 20).

Постоје такође и многе тешке околности с којима људи морају да рачунају све док стари систем ствари траје. Упркос томе, посетити скупштине Јеховиног народа у Бенину и из прве руке посматрати слободу коју је Божја Реч већ донела овдашњем народу, дира срце. Ту је и бивши полигамиста у селу Логоу који се, ради жеље да стекне Јеховино одобравање, ослободио локалних небиблијских традиција и сада живи с једном женом. Ту је и  младић из скупштине Тогудо Годомеј, коме је отац понудио могућности образовања које би многи жељно прихватили и обећао је да ће с временом син постати вуду свештеник и наследити очеву кућу и његове жене; али син је уместо тога изабрао да служи Јехови. Ту је и сестра из Тори-Каде Зунме, која је раније провела многе године у вуду манастиру, али која је сада општи пионир. Младић који је живео од крађе, обукао је нову личност и сада служи као специјални пионир у Котану. Бивши војник који је некада прогонио Јеховин народ, сада је општи пионир и слуга помоћник. Ови, као и многи други њима слични, запослени су у помагању особама искреног срца да науче како да задобију слободу од религиозних окова, као што је њима било помогнуто. Они знају из искуства да „где је Дух Господњи онде је слобода“ (2. Кор. 3:17).

 [Слика на целој 66. страни]

[Слика на 72. страни]

Нуру Акитундеј се вратио у Бенин као пионир и помогао многима да започну да служе Јехови

[Слика на 80. страни]

Разред описмењавања у Секандџију

[Слика на 86. страни]

Жерман Адомау је напустио полигамију како би живео са својом првом женом Вигуом

[Слика на 89. страни]

Амаса Ајинла и његова породица када је био покрајински надгледник у Бенину

[Слика на 90. страни]

Карлос и Мери Просер, мисионари спремни за службу на терену

[Слика на 95. страни]

Школа службе за Краљевство 1975. током времена политичке напетости у Бенину

[Слика на 102. страни]

Петар Помпел са Мери и Карлосом Просер — сви протерани из Бенина, сада служе у Камеруну.

[Слика на 115. страни]

Пјер Аванто, некада слуга на свој начин, сада заређени слуга правог Бога

[Слике на 116. страни]

Састанак на коме је било објављено скидање забране

[Слика на 118. страни]

Место већих скупова у Калавију

[Слика на 123. страни]

Бенинска канцеларија подружнице, са Одбором подружнице прошле службене године (с лева на десно): Закари Елегбе, Таб Хансбергер, Суру Хоунје