Бразил

Године 1500, Перо Ваз де Камиња писао је краљу Португалије о Бразилу, где су се португалски истраживачи управо били искрцали. Рекао је: „Најбољи плод који се може узети из њега... биће спасавање његових људи [Индијанаца].“ Те речи откривају један од главних разлога за португалску прекоморску експанзију у 15. и 16. веку. Било је то због ширења религиозних учења хришћанског света у друге земље.

Међутим, тек много касније Божја Реч, Библија, била је стављена на располагање становницима Бразила, тако да су они сами могли да виде шта она научава. Читава Библија на португалском била је најпре доступна (делом у Европи и делом у јужној Индији) године 1751. Прошло је још 125 година пре него што је ишта од ње било штампано на бразилском португалском. И тек је касно у 20. веку понеки део Библије био објављен на неким од језика индијанских племена у Бразилу.

Бразил је једна од неколико земаља у Јужној Америци где главни језик није шпански већ португалски. Заузимајући око половине Јужне Америке и граничећи се са свим другим јужноамеричким земљама осим с Чилеом и Еквадором, Бразил је земља велике разноликости. Његов народ је  одушевљен и пријатељски и заинтересован за духовне ствари. Главнина (85 посто од 161 милиона становника) изјашњава се за католицизам, а велики проценат њих склон је спиритизму. Недавних година постоји знатан пораст у броју поклоника еванђелистичких религија.

Почиње право библијско образовање

Божја воља је да се ’све врсте људи спасу и дођу до тачног спознања истине‘ (1. Тим. 2:3, 4). Та врста спознања почела је да се шири у Бразилу при крају 19. века. Године 1899. Сара Белона Фергусон из Сао Паула, први пут је поштом примила неке од публикација Watch Tower Societyja из Сједињених Држава. Како је упознавала драгоцене библијске истине, чинила је оно што је могла да би их поделила с другима. Када се после око 25 година пружила прилика, она се крстила.

У међувремену, осморица младих бразилских морнара који су били на одсуству са свог брода у Њујорку, били су привучени састанцима Истраживача Библије (како су Јеховини сведоци тада били познати). Тамо су набавили португалску Библију. Било им је  такође помогнуто да је разумеју. Када су се вратили у Бразил у марту 1920, после неколико месеца дружења с Истраживачима Библије у Њујорку, они су наставили да се састају и да разговарају с другима о ономе што су сазнали. У почетку су као студијска помагала користили публикације Watch Towera на шпанском због тога што ништа није било на располагању на португалском. Међутим, неколико година касније, Џорџ Јанг је био послат у Бразил, и биле су извршене припреме да се литература преводи и издаје на португалском. Године 1923. била је основана подружница Watch Tower Bible and Tract Societyja у Рио де Жанеиру како би се унапређивало библијско образовање у тој огромној земљи.

Стиже још помоћи

Упркос том добром почетку, напредак је био спор. Тако је на позив Џ. Ф. Ратерфорда, који је тада био председник Watch Tower Societyja, 1936. у Бразил стигао Алстон Јул да би помогао тамошњим Сведоцима да извуку потпунију корист из духовних припрема које Јехова врши преко своје видљиве организације. С њим је била његова жена, Мод, као и Антонио Пирес де Андраде, један сарадник који је, бар у почетку, служио и као његов преводилац. Три године касније, Ото Естелман и Ерик Катнер били су послати из Европе да би служили као пионири, који су се посветили посећивању људи по кућама да би им показали како им библијска истина може користити. Затим су 1945. дошла два мисионара из првог разреда школе Гилеад: Чарлс Д. Летко и Хари Блек.

Јехова је благословио дело тих и многих других ревних објавитеља Краљевства, и до 1948. у Бразилу је било 1 000 Јеховиних сведока који су с другима делили драгоцене истине из Божје Речи. Та група је брзо расла: 10 000 године 1957, а 50 000 године 1968. У међувремену су бетелски дом и фабрика морали да се прошире, а 1968.  канцеларија подружнице била је пребачена из Рио де Жанеира у веће објекте у Сао Паулу. (За више информација о делу у Бразилу од 1920. до 1972, види Годишњак Јеховиних сведока 1973, стране 33-88.)

Стављање на располагање Божје сопствене Речи

Пре око 50 година, просечан римокатолик у Бразилу увек је ишао на мису, увек се молио Марији, увек је слушао свештеника, и никад није читао Библију. Зашто? С једне стране, свештеници су забрањивали својим стадима да поседују Библију која није имала имприматур Римокатоличке цркве. У исто време, све такве од цркве одобрене Библије представљале су огроман финансијски терет — недоступан за просечног посетиоца цркве. Није чудо што су Сведоци у то време често наилазили на католике који никада нису видели Библију!

„Обичавао сам да таквим људима читам Господову молитву“, сећа се Ферн, један дугогодишњи мисионар. „Католици су ту молитву знали напамет, али су били изненађени што је виде у Библији.“ У многим случајевима, изненађење је водило до интереса, а интерес до молбе: „Да ли бисте могли да ми набавите Библију?“ Сведоци би радо набавили неки приступачан превод од Бразилског библијског друштва.

Десеторо мисионара који су тада били у Сао Паулу, били су чести посетиоци продавнице Библијског друштва у том граду. Међутим, протестантски продавци који су ту радили нису били задовољни што се читава залиха Tradução Brasileira — библијског превода који садржи име Јехова — селила с њихових полица у торбе мисионара. Једног дана је продавачица рекла мисионарима да не може да им дозволи да добију више ниједну од тих Библија. Кратко после тога, Tradução Brasileira је била ван штампе. Не изненађује што су многи Сведоци чезнули за променом.  Године 1963. било је 57 делегата из Бразила на међународним конгресима у Сједињеним Државама када је на португалском изашао New World Translation of the Christian Greek Scriptures. Четири године касније, када је на располагању био комплетан New World Translation на португалском, дани дистрибуције Библије на комадиће били су коначно завршени.

Током протекле три деценије, милиони примерака New World Translation из штампарија Заједнице потекли су у ту земљу и привукли пажњу јавности. Године 1987, Veja, водећи бразилски недељник, описао је New World Translation of the Holy Scriptures—With References као „најпотпунији превод Писма“ те земље. Бразилски Јеховини сведоци (сада више од 430 000) слажу се и одушевљени су што као резултат њихове кампање дистрибуције Библије, многи Бразилци у градовима, варошицама и селима коначно сада захвално окрећу странице свог личног примерка Божје Речи.

Поучавање библијској истини на личној основи

Читање Библије је једно, али разумевање онога што човек чита и како да то примени је нешто друго. То захтева један програм поучавања Библији на личној основи. Године 1968 — годину дана после издавања комплетног португалског New World Translationa — 50 000 Сведока у Бразилу добило је Истину која води до вечног живота, књигу која ће им помоћи да проучавају Библију.

После читања књиге, једна искусна пионирка је ускликнула: „Ова књига ће помоћи милионима да прихвате истину!“ И била је у праву. Годишњи пласман књига више се него утростручио. Број библијских студија невероватно је порастао. Рути, из јужног Бразила, говори о многима који су проучавали, и каже: „Када сам проучавала књигу Истина, осећала сам захвалност и бес.  Захвалност што сам сазнала истину о стању мртвих и нади у Рај и бес што ме је Католичка црква обмањивала читавог мог живота.“

Затим, 1983, Сведоци су поздравили ново помагало за библијско поучавање — португалско издање књиге Ти можеш заувек да живиш у Рају на земљи. Та књига је допрла до срца још многих из свих друштвених слојева. Почетком 1996, више од 500 000 особа извлачило је корист из библијске поуке, већина њих путем студија темељених на овом ефикасном средству за поучавање.

Док је текст књиге Заувек да живиш снажно утицао на бразилску читалачку јавност, слике у брошури Радуј се заувек животу на земљи! научавале су библијским истинама многе од 28 милиона Бразилаца који не знају да читају. У последњих 13 година штампано је преко шест милиона тих брошура на португалском. Да ли неписмени људи разумеју библијска учења? Сигурно да разумеју! Погледајмо Марију, једну старију жену. Уз помоћ те брошуре, она је сазнала да је Божје име Јехова, а не Сењор, као што је њено име Марија а не Сењора. Иако пре тога никада није чула Божје име, она је захвално прихватила ту нову истину током свог првог библијског студија. Када је Сведок који ју је поучавао одлазио од ње, Марија је узвикнула: „Нек је Јехова с вама!“ Маријина искрена жеља се свакако обистинила. Уз Јеховин благослов, библијско образовање у Бразилу иде напред.

Поновно ширење ради штампања

Године 1971, три године након што се канцеларија подружнице преселила у Сао Пауло, број активних сведока премашио је 70 000. Те године, било је 1 202 скупштине широм целе те земље; Јеховини сведоци су својој јавној служби посветили преко 11 000 000 сати; и водили су, у просеку, 58 902 кућна библијска студија. Да би се пружило потребно вођство и опрема за тај образовни програм,  било је очигледно да ће објекти подружница требати поново да се проширују. Гледајући на Јехову за вођство, браћа су тој потреби посветила пажњу.

Многе године, португалско издање Куле стражаре штампало се у Бразилу на једној старој машини за равну штампу. Али 1957, због повећаних захтева, проблема с том машином (која је била направљена 1918) и недовољне залихе папира, то штампање је било пребачено у Њујорк. Сада, будући да су се нашла решења за проблеме штампе и папира, браћа су могла да поново почну штампање у Бразилу.

Да би се добио простор потребан за штампање, почео је рад на једном проширењу објеката подружнице. У исто време, извршене су припреме да се увезе једна ротациона машина за књиготисак велике брзине. Због образовне природе наших часописа, уложен је напор да се добије ослобађање од увозног пореза на ту машину. Али понекад су религиозне организације које су добиле ослобађање од пореза на ствари, касније продавале те ствари за велики добитак. Разумљиво је што неки из власти нису били вољни да религиозне групе даље ослободе од пореза. Међутим, помоћ је стигла из неочекиваног извора — од једног владиног службеника који је био агностик. Он је показао занимање за наш захтев за ослобађање од пореза и показао како треба да поступимо. У новембру 1972, после само четири месеца, жељено ослобађање од пореза било је додељено. Аугусто Машадо, који је радио у канцеларији Заједнице, сећао се: „Почели смо потпуно неискусни, не знајући практично ништа; али с поверењем у Јехову, и радећи свој део, добили смо оно што нам је требало. Јехова заиста води своје слуге.“

Било је много тога да се научи

Изглед штампања на ротационој машини с рото папиром представљао је нове изазове. Потпуно расклопљена  машина стигла је у децембру 1972, спакована у 47 великих сандука, од којих су неки били тешки и до шест тона. Да би се осигурало да се све исправно постави, био је послат Милан Милер из светске централе. Он је координирао рад једне групе од деветорице браће да инсталирају машину и затим их је поучио како да рукују њом. Њихово учествовање у инсталацији машине помогло им је да разумеју како је треба одржавати. Већина су били млада браћа која су, до тада, имала мало или нимало искуства у штампању. Карл Риц, који је учествовао у том пројекту инсталације, био је надгледник фабрике, и наставља да служи у том својству све до сада.

Негде у исто време, стигао је папир који је био увезен за штампање часописа. „Прва испорука била је 150 тона“, сећа се Јуклидиз Џустино, који је био послат из Бетела у луку да би је преузео. „Уредили смо да камиони превезу папир из луке у Сантосу до Бетела у Сао Паулу. Али нисмо знали да ће нам, пошто је виљушкар у луци само подизао ролне папира у камионе, требати снажни мушкарци да те тешке ролне поређају у камионима. Тако смо се брат Машадо и ја попели у један од камиона и почели да нагињемо ролне — од којих је свака тежила 400 килограма — и да их котрљамо на место. Лучки радници су се од срца смејали док су посматрали два човека у краватама како се боре с ролнама. Срећом, било је то близу ручка, тако да смо ускоро престали. Током сата за ручак изнајмили смо људе да заврше тај посао.“ Али постепено су браћа научила нешто од посла укљученог у штампање с ротационом машином.

Године 1973. стигла је друга ротациона машина, с капацитетом за штампање сличним првом: 12 500 часописа на сат. Од тада је инсталирано више машина — неке с могућношћу штампања у боји. Тако смо, током година, били у стању да држимо корак са захтевом за библијском литературом.

 Посвећење новог бетелског проширења

Око четири месеца пре него што је стигла та друга машина, планирано је да се изврши посвећење новог бетелског проширења. Неки су изразили сумњу у то да ће посао градње бити завршен на време. Али одговор Фреда Вилсона, надгледника подружнице, био је: „Не знате ви нашу браћу.“ Они су срцем прионули на посао, остајући на њему до касно у ноћ, такође и суботом и недељом. Дана 17. марта 1973, на дан посвећења, они су још увек сређивали неке завршне детаље. У подне, све је било спремно! Последњи камион смећа излазио је на задњу капију кад су посетиоци почели да улазе у хол!

Том приликом били су присутни Натан Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Societyja, и Макс Ларсон,  надгледник бруклинске фабрике. Брат Нор је држао говор за посвећење. Следећег дана је одржан специјалан трочасовни програм коме је присуствовало мноштво од више од 28 000, које је напунило гимнастичку салу Ибирапуера. Том приликом, после говора о важности редовног осматрања дневног цитата, брат Нор је објавио Годишњак 1973, издат први пут на португалском. (Пре тога, материјал који се користио као темељ за разматрање дневног цитата на  португалском излазио је у Кули стражари.) Такво свакодневно читање и осматрање неког дела Божје Речи важно је у животу Јеховиног народа, у складу с оним што је сам Исус Христ рекао: „Не живи човек само од хлеба, него од сваке речи која излази из уста Божјих“ (Мат. 4:4).

Међународни конгрес „Божанска победа“

Година 1973. завршила је највећим конгресом који је Јеховин народ икада одржао у Бразилу, на стадиону Пакаембу у Сао Паулу од 26-30. децембра. Изнад стадиона је лебдео огроман балон који је објављивао тему, „Божанска победа“. Програм је ојачао уверење присутних да ће божанска победа од стране Божјег Краљевства заиста човечанству донети највеће благослове. Током самог скупа, видели су доказ да је образовање о Божјој вољи како је записана у Библији већ преобликовало животе десетина хиљада људи у Бразилу. Двадесет и осам година раније, брат Нор је говорио пред публиком од 765 особа у оближњој гимнастичкој сали. Том приликом, када је погледао преко према огромном стадиону, он се гласно питао да ли ће Јеховини сведоци у Бразилу икада напунити тај објекат. Та замисао је постала стварност 1973, када је брат Нор говорио пред препуним слушатељством од 94 586 на том истом стадиону! Претходног дана, било је крштено 3 187 нових слугу. Тај петодневни конгрес био је сам по себи доказ божанске победе!

Делегата је било из свих делова земље. Из града Манауса, главног града државе Амазона — удаљеног око 4 000 километара — дошла су три аутобуса и четири аутомобила с делегатима, прва група која је икада путовала несигурном Амазонском магистралом. Једна друга група путовала је преко 3 000 километара из Белема на северној обали, а један специјалан воз и више од 180 аутобуса довезли су радосне делегате из Рио де Жанеира. Публицитет је био толико велики да су гувернер државе Сао Пауло и градоначелник града посетили конгресно место.

 Добијање смештаја за те хиљаде делегата било је изазов, пошто многи од њих нису имали средстава да плате хотелски смештај. Одељење за смештај обрадило је око 21 000 захтева за смештај. У складу с библијским саветом да ’буду гостољубиви‘, Сведоци и други ставили су на располагање смештај у својим домовима (Римљ. 12:13). Више од 6 000 делегата било је смештено у Дворанама Краљевства. Делегати из Амазоније били су сви смештени у једној фабрици коју је понудио муж једне сестре. Сведоци и заинтересоване особе су изнајмили душеке.

Два месеца касније, исти конгресни програм био је поновљен у Салвадору, у Баији, с присутних 32 348 особа.

„Мораш се показати светим“

Иако су Јеховини сведоци гледали с неодобравањем на употребу дувана, озбиљност те ствари није била у потпуности схваћена све до 1973. Тако су неки Сведоци и даље пушили иако су били крштени. Међутим, у своје право време, Јехова је помогао својим слугама да схвате библијска начела која треба да утичу на њихов став према тој навици (2. Кор. 7:1; Гал. 5:19-21, фуснота у NW). Кула стражара од 1. децембра 1973. (на португалском), истакла је да, од тада па надаље, сви који желе да буду крштени мораће да се ослободе употребе дувана. Онима који су већ били крштени а још увек су пушили дато је шест месеци да престану с том навиком ако желе да остану део скупштине.

Пошто је била исправно мотивисана, већина је успела да прекине с том прљавом навиком. Један брат који је још увек пушио у то време, иако је био крштен 1964, резоновао је да ако су други могли да прекину из здравствених разлога, колико више онда он треба да буде у стању да прекине да би наставио да служи Јехови. Истина је да су неки били искључени, али велики број њих је коначно променио ум и срце, престао да пуши, и био поново примљен. На тај начин је Јеховин  народ наставио да се прилагођава Божјим високим мерилима светости (Лев. 19:2; 1. Петр. 1:16).

Да ли време истиче?

С циљем да се људима помогне да увиде хитну потребу да заузму став на Јеховиној страни у спорном питању суверенитета, током 1970-их била је предузета једна интензивна дистрибуција трактата̂ Вест Краљевства. Да ли човечанству време истиче? био је наслов Вести Краљевства бр. 16. Амаро Сантос, који је служио у Бетелу током протеклих 25 година, објаснио је: „Заједница је свакој скупштини послала количину од 100 трактата по објавитељу, да би се бесплатно дистрибуисало за само 10 дана, од 22. до 31. марта 1974. Тај трактат је био штампан у једном привлачном стилу тако да је привукао пажњу чак и оних који су обично били равнодушни према поруци Краљевства. Више од 7 000 нових објавитеља придружило се другим Сведоцима у дистрибуцији осам милиона трактата.“

Неки који су добили тај трактат брзо су реаговали у складу с оним што су сазнали. То је био случај с једним 22-годишњим студентом на колеџу у Сао Паулу. Импресиониран хитношћу ситуације, пристао је на библијски студиј уз помоћ књиге Истина која води до вечног живота. Ускоро је почео да говори другима на колеџу о ономе што је учио, а три месеца касније учествовао је у специјалној дистрибуцији једног другог трактата.

Уложени су марљиви напори да се допре до људи чак и у удаљеним подручјима. Млади објавитељи су радосно учествовали. С обзиром на то шта су два таква омладинца учинила у држави Рио Гранде до Сул, Белармино Кола, који је тада имао 15 година, писао је: „Кренули бисмо од куће у 6.00, и пошто су куће биле разбацане, ни са ким не бисмо дошли у контакт све до 10.00. Понекад смо морали да идемо пешице због тога што је било немогуће јахати на коњу по уским стазама. Радили бисмо све до 20.30 и затим  бисмо ноћили код неке заинтересоване особе. У седам сати следећег јутра, почели бисмо поново, и радили све до 15.00, а затим бисмо се упутили кући, и стигли у поноћ. За два дана препешачили смо 90 километара а уручили само 30 трактата.“ Ти објавитељи Краљевства су схватали да порука коју су преносили ставља пред људе једну прилику која би могла значити вечни живот и да је милионима људи у Бразилу била потребна та прилика да би из ње извукли користи. Они су осећали хитност на коју је указивао наслов тог трактата, бр. 16.

’Од Сведока̂ не можеш да побегнеш‘

Године 1974, Едивалдо Гил да Силва и његова жена Марли, који су у то време били специјални пионири, договорили су се да проучавају Библију двапут месечно с једном госпођом која је живела на једној од пута удаљеној фарми близу Рибејрао Прета, у држави Сао Пауло. Да би стигли тамо, они су стопирали камион с млеком у 4.00 а затим су пешачили још 10 километара. Студиј је ишао добро неколико месеци све док муж није почео да се противи. Чак се одселио са својом породицом а да није оставио нову адресу.

На једном обласном конгресу осам година касније, један пар је пришао Едивалду и Марли и питао: „Сећате нас се? Ми смо пар који сте посећивали на фарми.“ Муж је објаснио да се преселио како би побегао од Јеховиних сведока. Међутим, када су стигли у своју нову кућу и још пре него што су истоварили свој намештај из камиона, појавила су се два Сведока и разговарала с њима о Божјој намери за човечанство. То је човека навело да размишља. Прихватио је библијски студиј и добро напредовао; месецима касније и он и његова жена су се крстили.

Духовно освежавајућа посета

У септембру 1974. браћа у Сао Паулу су се радовала нечем специјалном. Шта је то било? Посета Фредерика  В. Франца, тадашњег потпредседника Watch Tower Societyja. То није била његова прва посета Бразилу. Заједно с братом Нором, он је служио на програму конгреса у Сао Паулу 1945. Међутим, овог пута је с њим био Карл Клајн, који је кратко после тога почео да служи заједно с њим у Водећем телу Јеховиних сведока. Провели су три дана у Сао Паулу на одмору, али су такође нашли задовољство у дељењу ’неких духовних дарова‘ са својом хришћанском браћом (Римљ. 1:11, 12). У чему би се могло више уживати него у разговору о духовним стварима? Брзо су начињене припреме за један посебан састанак у једном позоришту. Присуствовало је укупно 2 000 особа.

Масасуе Кикута, који је био члан особља подружнице од 1967, сећао се: „Брат Франц је све изненадио тиме што је држао свој говор на течном португалском. Без коришћења Библије или икаквих бележака (његов вид се већ губио), он је цитирао и објашњавао цео 91. псалам, стих по стих, током више од два сата, упркос томе што је био стар 80 година.“ Касније се сазнало да је исту ствар учинио на шпанском за браћу у Парагвају!

Једанаесторо сирочади упознаје истину

Негде у то време, једној породици у држави Гојас хитно је била потребна помоћ да разумеју разлог људске патње и стварни смисао живота. Њихов отац, депресиван због озбиљних финансијских проблема, извршио је самоубиство, а неколико месеци касније, умрла им је мајка од срчаног удара. Преживели чланови породице Вињал били су сирочад — свих 11 њих. Када је несрећа тако погодила њихову породицу 1974, најстарија је имала 17 година а најмлађи само 40 дана. Уз одлучност и марљив рад, било је могуће да петоро њих остану заједно, а шесторо најмлађе деце је морало да буде послато да живи с рођацима. У настојању да их утеше, неки људи су говорили да је њихова  трагедија била Божја воља. То је, наравно, само учинило да се осећају још јадније.

Најстарија, Марија Лусија, имала је озбиљна питања о Богу и о католичкој цркви. Када је чула да један Сведок нуди бесплатан библијски студиј једној њеној колегиници на послу, то је код ње изазвало интерес. Видевши њен интерес, једна сарадница јој је поклонила књигу Истина која води до вечног живота. Када је Марија Лусија видела тог Сведока поново после неколико дана, она је горљиво замолила за бесплатан библијски курс који је био понуђен њеној колегиници. Обећање о ускрсењу, изнесено у Исусовим речима забележеним у Јовану 5:28, 29, испунило ју је надом. Сазнање о томе шта Библија каже о томе зашто Бог допушта зло помогло јој је да схвати да их он није заборавио. С временом, сви осим најмлађег живели су поново заједно као породица. Они су духовно храбрили једно друго. Свих једанаесторо деце проучавало је Библију и крстило се. Из Библије су научили начела хришћанског понашања. У духовном смислу, они више нису били сирочад; они су добили стоструко ’браће и сестара и мајки‘ (Мар. 10:29, 30). Данас, једна од сестара је специјални пионир, друга је мисионар у Парагвају, а Пауло служи са својом женом у бразилском Бетелу.

100 000 објавитеља!

Током година, постојао је постојан пораст у броју објавитеља Краљевства. Службене 1959. година, доживљен је пораст од 23 посто у односу на претходну годину. Током следеће деценије, проценат пораста је опао, крећући се од 9 до 14 посто. Затим је 1975, број крштених особа порастао на 16 789, и први пут, број објавитеља Краљевства прешао је број од 100 000, са 17-постотним порастом у односу на претходну годину. Такође први пут, број специјалних пионира на терену прешао је 1 000, док је више нагласка стављано на рад у удаљеним и ретко обрађиваним подручјима.  Премда се стопа пораста смањила у следећој деценији, дело проповедања је ишло напред. А више пораста тек је требало да наступи.

У то време, Бразил је имао више од 100 милиона становника, а до око 20 посто њих није се редовно долазило с добром вешћу. Многи од њих су живели у мањим градовима на извесној удаљености од великих градова. У настојању да се допре до тих људи и да се изврше припреме за састанке тамо где је било довољно интереса, Водеће тело је дало дозволу за додељивање привремених специјалних пионира поред 1 000 оних који су већ служили као специјални пионири. У почетку, неки су били додељивани на три месеца; касније, то раздобље је продужено. Први од тих привремених специјалних пионира били су додељени у новембру 1985, када је 128 њих било послато у 113 различитих градова. Резултати су били врло охрабрујући.

У једном граду у Гојасу, када су ти пионири вршили накнадну посету код једне госпође која је тражила примерак New World Translationa, нашли су је како плаче. Зашто? Било јој је речено да не треба да чита ту Библију, пошто она садржи другачије име за Бога — Јехова. Али када јој је помогнуто да истражи ту ствар, она и њени пријатељи су сазнали да се име Јехова такође појављује на извесним местима у њиховој сопственој Библији. Била је бесна на пастора њихове цркве. Као резултат, било је започето 45 нових библијских студија!

У држави Пиауј, био је пронађен један човек који је био жедан вода̂ истине. Пре него што су пионири ступили с њим у контакт, он је читао делове позајмљеног примерка књиге Ти можеш заувек да живиш у Рају на земљи. Био је толико одушевљен оним што је читао да је одлучио да руком препише књигу. Кад су пионири дошли с њим у контакт, он је већ био преписао 21 поглавље. Како је био срећан што је добио свој лични штампани примерак књиге и што је имао редован библијски студиј помоћу ње!

 Две сестре пионирке које служе у држави Сержипи наишле су на много противљења од стране једног црквеног ђакона који је служио као заменик свештеника. Какав је био исход? Тај ђакон је преко микрофона објавио за јавност да Јехова није Божје име него је то име измислила једна америчка секта. То је само подстакло интерес многих чланова цркве, и за кратко време, те пионирке су водиле 67 кућних библијских студија!

У Рио Гранде до Норте, пионири су започели студиј с једном госпођом која је толико уживала у свом првом студију да је позвала своје комшије да дођу на следећи студиј. У припреми је позајмила пет клупа из школе. Присуствовало је тридесеторо људи, али је више њих желело да уђе, тако да су студији настављени у школском дворишту.

У једном градићу у Мато Гросо до Сулу, један доктор и његова жена проучавали су Библију и, с временом, почели да учествују у служби на терену. Призор доктора како иде од куће до куће да би разговарао о Библији изазвао је  приличан жагор у том градићу. Када су пионири који су проучавали с тим паром нашли за потребно да оду, тај доктор и његова жена били су тамо једини активни Сведоци. Служили су као помоћни пионири, а касније као општи пионири. У почетку су сами одржавали састанке, али с временом, била је основана скупштина с десеторо објавитеља. Тај пар сада служи у бразилском Бетелу.

Прве Конгресне дворане

Како је број Јеховиних сведока растао широм земље, постајало је све теже наћи одговарајућа места за одржавање већих скупова. Први покушај да имамо своје сопствено место био је у Салвадору, у Баији, где постоји блага тропска клима током читаве године. Године 1975. на једној падини био је саграђен делимично покривен амфитеатар с довољно редова бетонских клупа за 4 000 људи. Био је назван Конгресни парк. Касније те исте године, почела је градња једне Конгресне дворане у једном дивном шумском пределу у Рибејрао Пиресу, у Сао Паулу, око 40 километара од града Сао Паула. Годинама касније, била је изграђена једна друга дворана поред те прве и повезана је с њом интерном телевизијом. Те две дворане имају укупан капацитет од 3 300 седишта. Године 1979, почела је градња друге Конгресне дворане, у Дјуке де Кашијасу, близу Рио де Жанеира.

Они који су радили на изградњи тих Конгресних дворана показивали су дух одушевљења. Тај фини дух надокнадио је оно што је многима недостајало у искуству, и недостатак одговарајуће машинерије и опреме. На пример, у Рибејрао Пиресу било је потребно да се копа до дубине од 7 метара како би се стигло до чврстог тла за основу темеља. Била је коришћена једна машина за вађење земље, али је могла да се користи само за половину потребне дубине. Остатак је морао да се копа крампом и ашовом. Требало је да се ископа више од 20 таквих рупа.

 Како је било с мешањем и изливањем бетона? За пројекат у Рибејрао Пиресу није било мешалица нити камиона-мешалица на располагању. Натал Батулевисинс, један члан бетелске породице, сећао се: „Бетон се мешао у две старе мешалице које су се пуниле ручно и одвозио се колицима до подручја где се бетонирало. Постојали су редови од 20 до 30 добровољаца који су гурали колица. За висока подручја и подручја где се тешко долазило помагала је још једна особа тако што је вукла колица с кукама. Да би се бетонирале подне површине, сви добровољци — укључујући и оне у административним службама — учествовали су у послу, који је понекад трајао и 24 сата.“

Нова управа

За Јеховине сведоке широм света, година 1976. видела је једну значајну промену у структури организације подружница. Првог фебруара те године, ступило је на снагу уређење одбора подружнице. Уместо једног надгледника, био је одређен одбор од духовно зреле браће који је представљао Водеће тело да би надгледао дело у свакој земљи. Сви они су духовно старији мужеви, пастири Божјег стада.

У Бразилу, одбор је у почетку био састављен од седморице чланова: Масасуа Кикуте, Џона Кушнира, Аугуста Машада, Карла Рица, Амара Сантоса, Хајнриха Селберта и Фреда Вилсона. У наредним годинама, брат Селберт је морао да напусти Бразил због породичних одговорности, а брат Кушнир је преминуо 1988. Остали и даље служе у одбору, а 1995, био је наименован Естен Густавсон као шести члан одбора. При крају 1976, неки чланови одбора бразилске подружнице, заједно с другим представницима подружница из целог света, учествовали су на састанцима које је у Њујорку одржало Водеће тело. Ти састанци су служили томе да се чланови одбора потпуније упознају са својим одговорностима, с члановима Водећег тела и са светском централом.

 Извлачење више користи од конгреса̂

Такође је 1976. почела да се придаје пажња потреби за побољшањем у озвучењу које се користило на конгресима. Пре тога су коришћена појачала, обични звучници и звучници с левком обликовани за мала подручја. Понекад се за дату прилику користило неколико различитих типова — од којих неки прилично стари. С каквим резултатом? Слабом репродукцијом звука и честим прекидима програма.

Захтевале су се године рада и много нове опреме да би се поправила та ситуација. Сада, на већини конгреса, свако присутан може јасно да чује и да ужива у духовном програму. То је важно, кад себи предочимо да је 1995. било 158 обласних конгреса одржаних у 82 различита града и да је 724 849 присутних особа потрошило много времена, енергије и новца да би присуствовало. Они су заслужили најбољи звук како би извукли пуну корист из програма. Срећан због резултата, један покрајински надгледник из Рио Гранде до Нортеа писао је 1994: „Задовољство ми је да вас обавестим да је на нашем конгресу звук био одличан,  и да су, као резултат, браћа била врло пажљива и хватала многе белешке.“

А како је с квалитетом звука у Дворанама Краљевства широм земље? Године 1993, широм земље било је одржано више од 100 специјалних програма како би се пружили практични предлози у вези с тим како побољшати квалитет звука на скупштинским састанцима. Тим говорима је присуствовало више од 9 000 браће, а један инструктор је испричао: „Говор у Флоријану, у Пиаују, био је одржан током периода велике суше, а браћа су била у тешким финансијским проблемима. Па ипак, сви који су били позвани, присуствовали су! Неки су путовали више од 12 сати да би присуствовали.“

Ускраћена слобода у Кашоерасу де Макакуу

Понекад, препреке су настајале као резултат погрешног разумевања од стране службеника. У недељу, 13. јуна 1976, полиција је запечатила Дворану Краљевства у Кашоерасу де Макакуу, у држави Рио де Жанеиро, као резултат једне наредбе коју је издао један тамошњи судија. У тој општини је такође било забрањено свако проповедање Краљевства. Из ког разлога?

Два дана раније, један 17-годишњи младић се случајно повредио пушком. Био је пребачен у болницу с унутрашњим крварењем и акутном анемијом. Његов отац је тражио од доктора да учини све што може да спасе његовог сина али без прибегавања трансфузијама крви. На несрећу, тај младић је умро током операције иако му је била дата трансфузија, супротно изричитој жељи његовог оца. Направљена је судска истрага да би се утврдило ко је био одговоран. Искривљени новински извештаји утицали су на одлуку, и последица је била наредба да се затвори Дворана Краљевства. Уз помоћ четири адвоката, Ладислав Леки, надгледник локалне скупштине, упутио је петицију за један судски налог. Петиција је коначно била саслушана  26. октобра. Брат Орландо до Н. Паула, један од адвоката, употребио је прилику коју је имао да изнесе брзу усмену презентацију тог случаја. Судије су једногласно доделиле судски налог, поништавајући тако првобитну наредбу и омогућујући да се Дворана Краљевства користи поново и да се настави дело проповедања Краљевства. Религиозна слобода поново је била потврђена!

Следеће године на обласним конгресима „Радосни радници“, био је одржан говор који је још једном нагласио Јеховин захтев да се крв третира као нешто свето (Лев. 17:10, 11; Дела 15:28, 29). Том приликом, издата је брошурица Јеховини сведоци и питање крви, а током месеца априла и маја 1978, била је предузета једна акција да се она уручи судијама, адвокатима, докторима, медицинским сестрама и болничким службеницима у настојању да им се помогне да схвате и поштују став који заузимају Јеховини сведоци. Браћа су била охрабрена да дају примерак ове брошуре свом породичном лекару. Међутим, поред тога, била су додељена браћа да ту брошурицу заједно с једним пропратним писмом дају лекарима и другим професионалцима с којима можда нису контактирали појединачни објавитељи. У Бразилу је било преко 70 000 лекара. Био је то огроман пројекат, и успешно је обављен; али требало је урадити још тога. Касније, тој ствари ће поново бити поклоњена пажња.

Припрема за даљњи пораст

Предстојао је даљњи пораст броја објавитеља Краљевства, као и обима њиховог дела сведочења, и за то су морале да се изврше припреме. (Упореди с Исаијом 54:1-3.) Да би се производила потребна литература, постало је неопходно да се опрема с ротационим штампарским машинама замени савременијим, бржим офсет машинама. Захтевало се више радног простора. Као привремена мера да би се удовољило тој потреби, 1975. је изграђено једно  проширење уз Конгресну дворану у Рибејрао Пиресу. Оно је пружило простор за складиштење дела нашег папира. Међутим, било је очигледно да смо морали да пронађемо више земљишта на коме бисмо проширили бетелски дом као и канцеларију подружнице и штампарију.

Била је осматрана могућност куповине додатног земљишта близу постојећих објеката у Сао Паулу, али закони о урбанистичком планирању и висока цена земљишта учинили су то непрактичним. Алтернатива је била да се подружница пресели на једну потпуно нову локацију. Водеће тело је препоручило да тражимо земљиште изван града Сао Паула. Након што је осмотрено неколико могућности, августа 1977. било је купљено једно земљиште од 115 хектара у општини Сезарио Ланже, у Сао Паулу, око 150 километара од града Сао Паула.

’Размишљате превише скучено!‘

Одмах након што смо купили то земљиште, био је послат позив добровољцима да помогну у припремању терена за градњу. Предлози за градњу такође су били предати Водећем телу. Мислили смо да су наши планови укључивали обиље простора за бригу око ширења током дугог будућег периода. У ствари, мислили смо да су нам планови можда превелики. Међутим, одговор Водећег тела нас је све запањио: ’Размишљате превише скучено! Треба да градите отприлике два пута више од онога што сте планирали!‘

Резултат је био план који је захтевао простор за становање и за фабрику⁄канцеларије пет пута већи од онога што смо имали у Сао Паулу. Да ли је то било потребно? Па, од 1977. број Сведока у Бразилу се учетворостручио, а број сати који је био посвећен служби сваке године око шест пута је већи у односу на тадашњи број.

Извршене су припреме да једна грађевинска фирма изгради нове објекте подружнице. Али наша браћа су такође  бринула за потребне аспекте рада. Пауло Тиноко Карнејро, један Сведок који је искусан грађевински инжењер, преселио се са својом породицом из града Салвадора на једну локацију близу градилишта. Око 150 других Сведока, укључујући неке чланове бетелске породице, пружило је помоћне услуге, као што су прављење алуминијумских рамова за прозоре и припремање оброка за раднике, као и одржавање и чишћење. На врхунцу градње, било је служено три оброка дневно за више од 1 000 радника. Не мали задатак!

Велики број мушкараца запослених у грађевинској фирми сачињавао је одлично подручје за дело проповедања током вечери и викендима. За један месец, један брат је уручио радницима више од 80 примерака Моје књиге библијских прича. Били су започети библијски студији, и шест радника је напредовало до тачке крштења. Један од њих сада служи као члан бразилске бетелске породице.

Преузимање додатних одговорности

Градња нових објеката подружнице донела је са собом додатне одговорности. Макс Ларсон, из светске централе, говорио је о томе током посете Бразилу 1980. У једном подбуђујућем говору одржаном на стадиону Пакаембу, у Сао Паулу, он је нагласио потребу да браћа у свакој земљи сама финансирају дело проповедања и градњу штампарија и бетелских домова за своје подручје. Да ли ће браћи у Бразилу бити могуће да преузму ту одговорност? Бразил се суочавао с озбиљном економском кризом, с високим стопама инфлације и незапослености. Упркос томе, реакција је била одлична. Скупштине и појединци прилагали су добровољно и редовно, тако да је градња била завршена и потребна опрема инсталирана. Показана великодушност подсећала је човека на дух који је показан у древном Израелу када су у време краља Давида прављени планови за градњу храма у Јерусалиму (1. Лет. 29:3-9).

 Пресељење 225 чланова бетелске породице и све штампарске опреме из Сао Паула за Сезарио Ланже почело је августа 1980. Било је потребно више од 160 тура камионом да би се извршило пресељење. Затим је дошла инсталација опреме и раздобље привикавања на нову средину.

Програм посвећења био је одржан 21. марта 1981. Лојд Бери, члан Водећег тела, био је ту да би изнео говор за посвећење. Цитирајући дивне речи краља Соломона из времена инаугурације храма у Јерусалиму, брат Бери је разјаснио да сва заслуга и слава за изврсне бетелске зграде припада Јехови Богу. Затим је закључио рекавши: ’Те зграде су изграђене због пораста у делу проповедања. Зато дело проповедања заслужује неподељену пажњу свих вас.‘

 Током наредних месеци, групе Сведока из свих делова земље дошле су да посете Бетел. За време само једног празника, дошло је 12 000 посетилаца, у 300 аутобуса и десетинама аутомобила.

Могли су да виде да се у подружници одигравало више него само пресељење у нове зграде. Важни даљњи кораци били су направљени на подручју штампања библијске литературе. Године 1981. шпанска издања Куле стражаре и Пробудите се! почела су да се штампају у Бразилу да би се отпремала у суседне земље у којима се говори шпански — Боливију, Парагвај и Уругвај. Осим штампања часописа, бразилска подружница је такође почела да штампа и увезане књиге за проучавање Библије. То је захтевало много нове опреме и стицање нових вештина. Године 1981. у фабрици је почела да функционише нова линија за увезивање књига, и прва ствар која је била произведена био је португалски Годишњак за 1982. Кратко после тога, био је штампан и увезан први од четири тома Aid to Bible Understanding. А од 1987, кроз ту књиговезницу пролази најважнија од свих књига — Библија, португалско издање New World Translation of the Holy Scriptures.

Испоруке камионима Заједнице

У циљу смањења трошкова отпреме публикација и да би се осигурало да оне стигну у скупштине, 1982. систем отпреме који користи возила Заједнице био је проширен. Та припрема је деловала од 1974, али сада ће укључивати скупштине на североистоку — од којих су неке удаљене 3 000 километара.

Камиони Заједнице сада сваке треће недеље врше 463 испоруке, покривајући више од 30 000 километара. Овом припремом више од 4 600 скупштина бива послуживано на редовној основи. Камиони покривају 12 рута, од којих најдужа траје 15 дана и покрива преко 7 000 километара. Возачи су чланови бетелске породице. Сведоци  из различитих скупштина дуж пута гостољубиво пружају смештај возачима у својим домовима, а возачи присуствују скупштинским састанцима с локалном браћом на њиховим станицама за ноћење.

Протезање у изолована подручја

Проповедање добре вести и даље се протезало на подручја где је дато мало или нимало сведочанства. Године 1976, Франсиско Албукерки и његова жена служили су као специјални пионири у Тефеу, у регији Амазона. Они су користили прилике за време празника да проповедају људима који су долазили бродом у град. Једног дана је Франсиско уручио примерак књиге Истина која води до вечног живота једном младом путујућем трговцу и објаснио како се она проучава. Када су се после две године коначно поново срели, Франсиско је видео да је тај младић проучавао књигу и да је с разумевањем подвлачио одговоре. Започет је недељни библијски студиј с њим. Пошто је место где је тај младић живео било на два сата путовања чамцем, Франсиско би путовао до његове куће два пута, а затим би следеће две недеље тај младић ишао код Франсиска кући. За кратко време, тај младић и четири друга човека били су крштени. Тај младић је једну собу у својој кући претворио у Дворану Краљевства, и кратко након тога била је формирана скупштина.

Године 1977. неки специјални пионири који су сведочили у малим градовима и сеоским подручјима у централном делу државе, користили су за смештај једну камп-кућицу. Један од тих пионира, Јаир Пајва Ферејра, који је сада члан наше бетелске породице, испричао је: „Паркирали бисмо камп-кућицу у један већи централни град и путовали оданде аутомобилом да бисмо сведочили. Устајали смо рано, и после доброг доручка, били смо на подручју у 8.00. После рада читавог дана, нашли бисмо неко место близу реке, окупали се и затим вечерали. Спавали смо у аутомобилу, ометани  само звуком ветра и цврчака. Било је врло пријатно пробудити се и посматрати папагаје и макаое недалеко у лету. Што се тиче људи на подручју, било је одушевљавајуће посматрати њихову жеђ за истином. Неки су добили примерак од сваке књиге коју смо имали код себе. За један дан уручио сам 48 књига, а за један месец извршио сам 109 накнадних посета а ипак нисам успео да поново дођем у контакт са свим заинтересованим особама. Започети су многи студији, и премда су многи људи имали тешкоћа у читању, добар број њих је дошао у истину.“

Брак — частан пред Богом и људима

Осим недостатка основног образовања у читању и писању, једна друга препрека која је многе задржавала од тога да усвоје истину био је њихов брачни статус. Неки нису могли да плате за цивилну церемонију склапања брака као ни за религиозну, и тако су се одлучивали за ову другу, а она није имала правну вредност. Наравно, кад такви људи проучавају Библију, они уче о потреби да легализују своју брачну заједницу (Јевр. 13:4, 18).

У тој ситуацији била је једна госпођа у Уберландији, у Минас Жераису. Била је „венчана“ у једној католичкој церемонији седам година раније, а њен партнер није видео никакву потребу за легализовањем њихове заједнице. Шта ће она учинити? Како је напредовала у разумевању Библије, рекла му је да ако он неће да легализују своју заједницу, она ће морати да га остави, иако не жели да то учини. Схватајући да она то мисли озбиљно, он се коначно сложио. Након што су се венчали она се убрзо крстила.

До 1977, у Бразилу није постојала припрема за развод. Тако, свако ко је био у браку а затим напустио свог партнера и ушао у однос с неким другим партнером није имао никаквог начина да легализује ту садашњу заједницу. Неки су чак имали и унуке кроз ту другу заједницу. У складу с Јеховиним сопственим примером опраштања греха који су  се десили у прошлости због незнања, Водеће тело је направило један уступак за студенте Библије у тој ситуацији да се крсте ако потпишу једну изјаву у којој се заветују на верност свом партнеру и обећавају да ће легализовати своју заједницу чим то постане могуће (Дела 17:30; Римљ. 3:25). Једно време, био је приличан број таквих изјава у архиви Заједнице.

Један случај укључивао је мајку 13 деце. Она је проучавала Библију осам година али није могла да легализује свој брачни статус. Затим је потписала изјаву и била прихваћена за крштење. Када су њена деца сазнала шта је било укључено у њено квалификовање за крштење, осморо њих такође је проучавало Библију, и касније је петоро њих било крштено а други су почели да посећују састанке.

Коначно, био је донет закон о разводу, и премда је био прописан период чекања од три године од законског раздвајања до развода, било је могуће да се реши већина случајева оних који су потписали изјаве. Године 1988. влада је смањила период чекања на једну годину.

Специјално школовање за службу

Године 1978. била је посвећена даљња пажња обучавању скупштинских старешина. Још од 1959, Школа службе за Краљевство пружала је специјалну обуку за оне који су наименовани да буду надгледници. Међутим, године 1978. све старешине из Бразила, било да су раније присуствовали школи или не, били су позвани да извуку користи из једног специјалног дводневног програма школовања. Током тог периода они су дискутовали из Библије како да се побољшају као пастири и учитељи стада, о начинима на које треба преузимати вођство у делу еванђелизирања, како одржавати духовну и моралну чистоћу скупштина, и такође како радити заједно као старешинства. Било је присутно скоро 7 000 старешина. Од тада, периодично се одржавају даљњи курсеви усавршавања у Школи службе за Краљевство.

 Ни слуге помоћници нису били заборављени. Разреди Школе службе за Краљевство били су такође организовани и за њих у Бразилу почев од 1985. А од 1988. за ту школу осим Дворана Краљевства могуће је користити и Конгресне дворане, што омогућује да курсу заједно присуствује велики број старешина и слугу помоћника. Последњем курсу, 1995, присуствовале су 22 092 старешине и 27 544 слугу помоћника. Каква дивна група људи који су вољни и библијски квалификовани да им се повери одговорност у скупштинама!

Године 1978, у Бразилу је почела да делује још једна школа — Школа пионирске службе. Први разред, у трајању од две недеље, био је одржан у Форталези, у Сеари. Циљ те школе је да ојача однос пионира с Јеховом, да им помогне да потпуније ходају стопама Исуса Христа, и да побољшају своју ефикасност у служби.

Евиденција Заједнице показује да је током протеклих 18 година у Бразилу било одржано 1 650 разреда, а из ове величанствене припреме корист је извукло 39 649 општих пионира. Само 1994, у настојању да се помогне пионирима широм земље, било је одржано 187 разреда у 107 различитих градова и варошица.

Вредан пажње је напор који су неки пионири уложили да би присуствовали школи. Једна сестра којој муж није у вери, устајала је сваког дана у 5.00 да би се побринула за своје кућне обавезе пре него што оде у разред, а затим је одмах после разреда одлазила да покупи своју децу кад су долазила из школе. Једна друга сестра је желела да промени време свог одмора како би присуствовала школи. Њен послодавац није пристајао на то, али она је и даље покушавала да га убеди. Одговор је увек био исти: „Немогуће!“ Коначно, после молитве Јехови, рекла је свом послодавцу да ће напустити посао. Зашто? Она је једноставно морала да присуствује тој школи. Импресиониран њеном искреношћу, он се коначно сложио да промени време њеног одмора.

 Пауло Азеведо, инструктор првог разреда, рекао је у једном интервјуу: „Школа пионирске службе помаже пионирима да виде своје подручје у једном другачијем светлу тиме што наглашава потребу да се покаже лични интерес за станара, да се узму у обзир његови или њени проблеми, околности, схватања и веровања. Пионири који имају то на уму слажу се да је то као да имају ново подручје за рад.“

Мисионари за Бразил

Мисионари су одиграли непроцењиву улогу у успостављању чврсте организационе структуре. Прва два мисионара, дипломци првог разреда школе Гилеад, дошла су у Бразил 1945. До 1967. број дипломаца Гилеада је порастао на 76, а године 1974. достигао највећи број од 117. Неки су  деценијама служили у покрајинском и обласном делу, као што су Ричард и Рут Вутке и Ерик и Кристина Бритен. Током година, овде је служило око 250 мисионара из 11 земаља.

Уопште узев, људи у Бразилу показују поштовање према странцима. Међутим, прилагођавање на нову земљу с другачијом климом, храном, језиком и обичајима, захтева одлучност и добар смисао за хумор. Силвија Густавсон, једна мисионарка из Шведске, сећала се: „Прва накнадна посета коју смо мој муж, Естен, и ја вршили у Бразилу била је код једног брачног пара у Бело Оризонтеу, у Минас Жераису. После разговора с њима од око једног сата, рекли смо да треба да пођемо. ’Рано је, останите још мало!‘ био је одговор. Мислећи да су били стварно заинтересовани, опет смо сели и наставили посету. Пола сата касније, поновили смо да треба да идемо. ’Рано је, останите још мало!‘ одговорили су. То се десило три пута, и коначно смо отишли скоро у поноћ! Та драма се понављала на следећим посетама, све док нисмо научили да је израз ’рано је, останите још мало!‘ био само учтив начин да се изрази цењење за посету, а да не значи обавезно да особа треба да остане дуже. Срећом, интерес тог пара за истину био је искрен!“

Мисионари из Бразила за друге земље

С обзиром на одличну помоћ примљену од мисионара који су дошли у Бразил, како смо били срећни када смо 1982. сазнали да ће браћа из Бразила бити позвана да служе као мисионари у другим земљама! До краја те године, три брачна пара била су додељена за Боливију, и од тада, 90 бразилске браће и сестара било је позвано да служе као мисионари у Анголи, Боливији, Мозамбику и Парагвају.

Некима од тих бразилских мисионара и самима су други мисионари помогли да упознају истину. То је био случај с Атилом Карнејром, из Белема. Он је био разочаран у религију. Када је мисионарка Делфина Муњвија ступила  с њим у контакт, он је показао интерес за истину и почео редовно од ње да прима часописе. После извесног времена, она је извршила припреме да он три пута недељно проучава Библију с једним братом мисионарем. После свог другог студија, Атила је почео другима да говори о ономе што је сазнао, и још пре крштења, водио је три библијска студија! После крштења, служио је као општи пионир а затим као специјални пионир. Сада су он и његова жена мисионари у Мозамбику.

Бенжамин Силва и његова жена, Јоланда, такође су међу бразилским мисионарима који служе у Мозамбику. Многе године они су били пионири у северном Бразилу. Успели су да ускладе две велике одговорности — да служе као пионири и да подижу дете. Када се њихова кћерка,  Марта, удала, родитељи су се ставили на располагање да служе као мисионари. Марта и даље пионири, и Јехова очигледно благосиља све троје њих.

Поплаве на југу

Још од првог века, хришћани својој браћи пружају материјалну помоћ у временима велике тешкоће (Дела 11:29, 30). Јужне државе, Парана, Санта Катарина и Рио Гранде до Сул, биле су године 1983. опустошене великим поплавама. У Блуменау, у Санта Катарини, воде реке Итажи Асу порасле су 16 метара изнад нормале, плавећи практично читав град. У складу с примером који су поставили хришћани из првог века, Сведоци из других места приложили су хуманитарну помоћ — 43 тоне хране и 41 тону одеће.

Жеља да се помогне илустрована је примером Жоаоа Висентима Карере, једног старешине из Кампо Грандеа у држави Мато Гросо до Сул, удаљеног 1 400 километара. Када је видео телевизијски извештај о поплави, телефонирао је канцеларији Заједнице и питао како може да помогне. Заједно с другим старешинама, сакупио је три тоне хране, одеће, обуће и лекова које су обезбедиле скупштине у граду. Истог дана, он и његов син су били на путу за Блуменау са стварима хуманитарне помоћи.

Луиз Богнар, један старешина из Блуменауа који је учествовао у расподели материјала који им је послат, писао је: „Уз помоћ браће, адаптирали смо један чамац тако што смо му додали точкове како би могао да иде по води или преко малих земљаних узвишења која су стрчала изван реке. Затим смо кренули да тражимо изоловану браћу. У неким местима, због висине воде, морали смо да сечемо електричне каблове да бисмо прошли. Моја два сина, од 10 и 12 година, ишла су са мном. Били су добри пливачи. Такође сам знао да су чамци с децом више поштовани него други.“

 У једној од кућа, нашли су 16 особа које су биле остављене на цедилу 10 дана и чија залиха хране је била на измаку. Непосредно пред долазак чамца, када су осматрали цитат за тај дан, један од браће је коментарисао да ће се Јехова побринути за њихове потребе у Његово право време. И то се баш и десило. У једној другој кући, биле су 22 особе које су недељу дана биле заробљене на горњем спрату и у поткровљу. Када су чули звук чамца који се приближава, прво су мислили да би то могли бити лопови; али онда су чули неког како зове: „Брат Валтер Гермер!“ Била су то браћа која су доносила помоћ. „Било је то добро сведочанство за комшије који нису били Сведоци“, сећа се Џанис Дуве, која је била у тој кући и која је сада члан Бразилске бетелске породице. Оно што је пружено било је далеко више од њихових потреба за дан или два. „Прошло је неколико месеци пре него што смо морали да купимо било коју непокварљиву храну“, рекла је она.

Заразан пионирски дух

Иако Јеховини сведоци кад настану хитне ситуације материјално помажу једни другима, њихова главна активност је проповедање добре вести о Божјем Краљевству. Они знају да ће једино оно заувек решити безбројне проблеме човечанства. Наглашавајући то дело, канцеларија Заједнице је 1984. послала једно писмо сваком крштеном објавитељу у Бразилу. Оно је почело: „Пишемо вам овог пута да бисмо вам упутили позив да у априлу учествујете у помоћној пионирској служби.“ То би значило да посвете барем 60 сати тог месеца дељењу библијске истине са својим ближњима. Да ли је тај позив прихваћен? Претходни највећи број помоћних пионира био је 8 000, априла 1983, а у одговору на овај позив, учествовало је више од 33 000 — 21 посто од укупног броја објавитеља! И какав срећан месец теократске службе је то био!

 Захтевали су се марљиви напори. Један Сведок који је био возач камиона и један други који је био зидар, договорили су се да буду у служби на терену редовно од 18.30 до 20.30, након што би завршили свој световни посао. Једна сестра која је радила као шнајдерка код куће устајала је рано да би се побринула за свој посао пре него што би отишла у службу на терену. Једној мајци осморо деце — најстаријег 12 година а најмлађег 5 месеци — помагала је породица, тако што су старија деца помагала око бриге за млађе, а њен муж је припремао вечеру. Међу 12 објавитеља у извесној скупштини, 5 је служило као помоћни пионири. Укључена су била два поглавара породице, један с 10 деце а други с 14. Обојица су живела око 15 километара од града. Путовали су до града двапут недељно да би сваког дана учествовали у служби на терену девет сати. Једна друга сестра, која не може да хода, седела је у столици на тротоару испред своје куће, где је ступала у контакт с пролазницима.

Искусивши радост те службе, неколико њих који су служили као помоћни пионири током тог месеца, пријавили су се за општу пионирску службу (Пс. 34:9). У априлу 1984, било је на списку 3 500 општих пионира. Шест месеци касније било је 4 200, а годину касније тај број је био 5 400. Сада у земљи има преко 22 500 општих пионира. И какву радост они имају док тако потпуно учествују у најважнијем делу које се данас врши на земљи!

Симултано издаваштво

Пре 1984, материјал у нашим португалским часописима објављиван је тек шест месеци после излажења на енглеском. Међутим, те године, у Бразилу су биле инсталиране две ротационе офсет машине као и MEPS (Мултијезички електронски фотослог систем, који су развила браћа у светској централи у Њујорку). Преведени материјал био је  уношен директно у компјутер, а MEPS програми су увелико убрзали процес компоновања страница. Пол Бауер, Ерик Катнер и Франц Шредл били су у Њујорку обучени за деловање и одржавање MEPS-а. Тако је 1984. материјал који је излазио на енглеском почео да се штампа симултано на португалском.

Ротационе офсет машине, од којих је свака могла да штампа 32 000 часописа на сат, биле су донација браће из Сједињених Држава. Хари Џонсон, из Бруклинске бетелске породице, надгледао је инсталирање. Прво су изашле симултане публикације. Кратко после тога, штампање се радило у четири боје и на папиру бољег квалитета. Резултати су били одлични! Никада пре тога није примљено за један месец толико претплата на часописе — 50 000 у јуну 1987. Број претплата је постојано растао, достижући највећи број од 87 238 у априлу 1994. Сада сваког месеца штампамо у просеку 3 500 000 часописа на португалском и шпанском.

 Чувари интегритета окупљају се у рекордним бројевима

Један други истакнути догађај 1985. било је симултано коришћење два највећа стадиона у Бразилу — стадиона Морумби у Сао Паулу и стадиона Маракана у Рио де Жанеиру — за наше обласне конгресе „Чувари интегритета“. Тим конгресима, одржаним од 23. до 25. августа 1985, присуствовали су делегати из 11 земаља. Такође су била присутна два члана Водећег тела, Џон Бар и Лиман Свингл.

Јавно предавање „Божја времена и раздобља — на шта она указују?“ изнео је Џон Кушнир пред присутном 162 941 особом у Сао Паулу а Аугусто Машадо пред 86 410 у Рио де Жанеиру — укупно близу 250 000 особа! То је скоро онолико колико је било присутно у Њујорку 1958. када су се делегати из 123 земље састали симултано на два тамошња стадиона. Ипак, то није била пуна мера конгреса̂ у Бразилу 1985.

Поред та два међународна конгреса, била су одржана 23 друга у различитим деловима земље, с укупним бројем присутних од 144 000, и с 1 192 који су се крстили. Међу тим крштенима била је једна госпођа из Сао Леополда, у Рио Гранде до Сулу, која је недавно била изгубила дете у једној несрећи и као резултат тога окренула се спиритизму. Међутим, она је прочитала брошуру Невидљиви духови — да ли нам помажу? или нам наносе штету? и била је толико импресионирана оним што је прочитала да је отишла да тражи локалну Дворану Краљевства. Тамо је прихватила понуду библијског студија и брзо напредовала до тачке крштења. Данас она, њен муж и њена унука служе Јехови.

’Састајање‘ упркос удаљености

Наша хришћанска браћа и сестре у Бразилу заиста цене библијски савет да не заборављају састајање, и то утолико више што виде како се Јеховин дан приближава  (Јевр. 10:24, 25). Понекад то захтева знатан напор с њихове стране. Један брат из скупштине Фазенда Такуари, у Баији, премда хром и стар 70 година, пешачи 8 километара да би дошао до Дворане Краљевства. Браћа из скупштине О линдина, у Баији, пешаче 16 километара носећи пластичну врећу с одећом како би могли да замене одећу која се накваси док прелазе реку. У Параи, неколико породица пешачи шест километара кроз шуму где често виде трагове јагуара. Такође, у скупштини у Репозо до Аматарију, у Амазону, две породице, које сачињавају 15 особа, пешаче кроз џунглу с једним одраслим који иде напред да би ударао по дрвећу и земљи једним штапом како би одагнао змије.

Једна трудна сестра, с дететом у наручју, пешачила је 16 километара до Дворане Краљевства у градићу Ашиши, у Токантинсу, кад год није могла да се повезе камионом. Да би своју малу децу водила са собом у Дворану Краљевства, једна сестра у Баији ставља их у две велике корпе, које висе једна с једне а друга с друге стане магарца кога она води.

За време покрајинског састанка у Крузеру до Сулу, у Акреу, из скупштине у Рио Бадежу, у Амазону, било је присутно 37 особа, иако је та скупштина извештавала само 9 објавитеља. Та група је да би присуствовала пешачила осам сати. Међу њима је била једна сестра с осморо деце, од које је најмлађе имало 5 година. Такође, десеторица браће бициклом су путовала 100 километара да би присуствовала свом покрајинском састанку у Флоријану, у Пиаују. Они су заиста захвални за духовне припреме које Јехова чини.

Самопожртвовани пастири стада

Брз пораст у броју објавитеља повећао је потребу за више духовних пастира који би бринули за стадо Божје (Дела 20:28; 1. Петр. 5:2). Постоји потреба не само за  старешинама који би бринули за појединачне скупштине већ такође и за квалификованим надгледницима који могу средити ствари тако да путују како би покрајинама и областима пружили надгледање с љубављу. Велики број браће жртвују се као путујући надгледници већ преко 30 година. Сваке године се, у просеку, формира 12 нових покрајина, а сада на бразилском подручју има 326 покрајинских надгледника и 21 обласни надгледник. Та браћа показују диван дух, и вољни су да служе било где, без обзира на то какви су услови.

Шта би то могло укључивати? Неки су за собом оставили удобне куће, а сада радо прихватају смештај под разним околностима у којима живе наша браћа. Пошто је клима тропска, морају да се носе с комарцима и другим инсектима. Због врућине, неки радије спавају у висаљкама него у креветима. Постоје домови који имају кров али не и зидове. У удаљеним подручјима, превоз може бити чамцем, на коњу, у расклиматаним аутобусима, или једноставно пешице.

Жозе Вертемати, који је 1970-их служио као покрајински надгледник у Марањану, писао је: „Да бисмо дошли до скупштина у Ситјо Сеари и Гимараису, моја жена, Мазолина и ја, морали смо да путујемо два сата бродом и да затим чекамо било какво превозно средство које би наишло, пошто није било аутобуса. Неколико пута смо ишли камионом, Мазолина у кабини а ја на врху товара, који је укључивао свиње, кокошке и козе или џакове брашна, пиринча и пасуља. Када би се камион заглибио у блату, морали смо да изађемо и да гурамо. Ако је све ишло добро, тај део путовања трајао је око пет сати. Затим смо пешачили још четири сата како бисмо стигли до Дворане Краљевства.“ Локални Сведоци су јако ценили те посете.

Да би присуствовала састанцима у Дворани Краљевства у Гимараису, нека браћа су морала да пешаче око 30 километара сваке недеље, што је трајало пет или шест сати.  Током посете покрајинског надгледника, остајали би у граду целе недеље како би у потпуности извукли користи из његове посете.

Постоје покрајине које обухватају огромна, ретко насељена подручја. На пример, током 1980-их, једна покрајина је укључивала државе Акре, Рондонију и делове Мато Гроса и Амазона, подручје које је једнако подручју Шпаније. Док је био у тој покрајини, Аденир Алмеида је посећивао скупштину у Лабреи, у Амазону, граду где су многи људи патили од Хансенове болести, или губе. Да би стигао тамо, путовао је четири сата аутобусом, преноћио је у једном пансиону, а затим ујутро кренуо, заједно с осморо других путника, на камиону натовареном флашама алкохолних пића. После неколико сати путовања по врућини, сви су били врло жедни. Једина течност на располагању била је у тим флашама. Брат Алмеида признаје да је под таквим околностима било тешко одупрети се понуди других да узме мало из флаша које су они украли из терета. После путовања од десет сати по жарком сунцу, с пуно прашине а затим с кишом, коначно су стигли у Лабреу. Тамо је била читава скупштина да их дочека — два специјална пионира и два некрштена објавитеља! У недељу је имао задовољство да крсти та два објавитеља.

За Владимира Александрука, једног брата самца који је служио као путујући надгледник скоро 30 година, преноћишта су укључивала и локални затвор. Било је то 1972, а он је посећивао једну удаљену објавитељку чији муж није био у вери. Град је био мали, и није било хотела, тако да је покрајински надгледник средио ствари да спава у затвору. Он се са смехом сећа: „Свако је мислио да сам нови шеф полиције, пошто су видели како улазим у затвор и излазим из њега кад хоћу, и носим одело и кравату. У почетку, био сам једини унутра, али другог дана, имао сам друштво једног човека који је украо свињу. Тако сам могао да му сведочим.“

 Ти самопожртвовани надгледници спремно признају да је свака неудобност или недостатак приватности више него конпензирана срдачном љубављу и истинском ревношћу коју показују браћа.

На запад

Током 1980-их, многе породице с југа послушале су позив: „Иди на запад, младићу!“ Они су се преселили у западни Бразил, нарочито у Рондонију, тражећи земљу погодну за обрађивање. Влада ју је нудила бесплатно. Били су отворени путеви у шуми, звани линије, од око 35 километара, а земља дуж обе стране тих „линија“ била је отворена за досељенике. То је пружило одлично подручје за сведочење!

У Пимента Буену, у Рондонији, један берберин који је припадао еванђелистичкој религији изградио је цркву. Међутим, постао је узнемирен када је приметио препирке између пастора̂ своје сопствене религије, од којих је свако желео да иде у цркву у којој се сакупљало више новца. Он никада није слушао Сведоке. Али једног дана док је посматрао специјалне пионире како раде дуж улице, очигледно врло срећни, он се питао: ’Ако имам истину, зашто сам тако узнемирен? И ако су они „лажни пророци“, зашто су тако срећни?‘ Посетио је те пионире — увече, како га други не би видели — и прихватио библијски студиј. Импресиониран оним што је сазнао, позвао је пионире, Џонаса и Робсон Барбоза де Соза, да проповедају пред 30 чланова његове цркве. Неколико их је прихватило истину, и с временом је црква била затворена. Кратко после тога, католичка црква у том подручју била је такође напуштена, пошто су човек који је водио службе, и његова породица, на сличан начин постали Јеховини сведоци.

У време прве посете покрајинског надгледника тој скупштини, било је већ 49 објавитеља, а 280 особа је присуствовало јавном предавању. Подручје је било мало, и за  кратко време, сви становници су или били Сведоци или су проучавали с њима. Тако су објавитељи морали камионом да иду у оближња насеља да би проповедали. Такође су користили камион (прекривен шаторским платном) за путовање на конгресе у најближи град, Порто Вељо, удаљен 600 километара.

Амазонска регија

Сведочење у регији Амазона представља посебне изазове, али духовне потребе људи који живе тамо не занемарују се. То је подручје веће од западне Европе. Бразилски део шуме заузима скоро половину читаве земље, а има само 9 000 000 становника — око 6 посто бразилске популације. Неки делови река у том подручју су заиста као мора. На пример, река Негро, једна од главних притока реке Амазон, широка је 18 километара близу Манауса, главног града те државе, а ушће главног канала делте реке Амазон широко је 50 километара. Међу светским рекама на Амазон се у многим погледима гледа као на краља.

У овом региону није необично да се путује неколико дана бродићем да би се стигло од једног града до другог. Два специјална пионира додељена у Ејрунепе, у Амазону, град од 20 000 становника, писала су: „Путовање на нашу доделу трајало је 13 дана бродићем. Сматарали смо тај бродић делом нашег подручја. Док смо били на бродићу, уручили смо неколико публикација и започели осам библијских студија, које смо водили двапут дневно.“ У Амазонији, има 213 специјалних пионира који су запослени помагањем људима да извуку користи из Божје Речи.

Укрцавање на бродиће Заједнице

Од 1991. неки од наших специјалних пионира користе бродиће као део своје редовне опреме у служби. Те године је Заједница обезбедила два бродића за такву употребу. Ту је Boas Novas (Добра вест), који путује рекама Негро,  Пурус, Мадеира и Солимоис. Proclamador das Boas Novas (Објавитељ добре вести) кружи око острва Маражо — величине Холандије — на ушћу реке Амазон.

Петоро специјалних пионира расподељено је по сваком бродићу. Док су два пара пионира у служби, један пионир остаје на бродићу да би припремао оброке и да би обавио чишћење као и да би пазио на могуће пиратство. Главни циљ је допрети до становника малих села на обалама река и других који живе у сојеницама или у пловећим кућама.

„Ентре!“ (Уђите!) добродошлица је коју пионири чују скоро непромењиво док се приближавају кућама. Након тога уследи сведочење од око 40 минута или више. У већим насеобинама пионири остају скоро два месеца, водећи библијске студије са заинтересованим особама, често  неколико пута недељно. Јавна предавања и студиј Куле стражаре обично се одржавају у некој школи или у некој приватној кући. Други састанци се одржавају на бродићу. Ако људи покажу искрену жељу да служе Јехови, специјалним пионирима је додељен задатак да остану и развијају интерес.

Око три сата бродом од Манауса, у близини Жанауаке, постоји јединствена Конгресна дворана коју су изградила локална браћа. Овде нема проблема да се добије смештај за оне који долазе на веће скупове са велике удаљености. Многи живе у пловећим кућама, тако да они само довуку своју кућу чамцем до Конгресне дворане која је саграђена на једном острву, „паркирају“ своју кућу, и искрцају се за састанак. Иако оближње скупштине имају мање од 100 објавитеља, број присутних на већим скуповима достиже скоро 250 особа.

Индијанцима се помаже да упознају истину

Индијанци, с којима се људи уопште пречесто опходе с мало поштовања, импресионирани су када се Јеховини сведоци опходе с њима заиста с поштовањем. Велики број њих је духовно напредовао до тачке крштења (Дела 10:34, 35).

Амилтон Вјеира, који је служио као покрајински надгледник у једном подручју где живе Индијанци, сећа се једног искуства које је имао с њима. У једном говору, он је цитирао Луку 21:34-36, где се упозорава на ’прекомерно јело и прекомерно пиће‘. Прво је разматрао ’прекомерно једење‘. Када су његови слушаоци имали потешкоћа у разумевању шта то значи, он је објаснио. Индијанци су се зачудили а затим су почели да се смеју. Идеја о прекомерном једењу била им је потпуно апсурдна. Као део свог начина живота, Индијанци могу оградити рибу с једне стране реке али онда ће хватати само онолико колико им  је довољно да задовоље своје тренутне потребе а не више. Али како је с ’прекомерним пићем‘?

Нажалост, прекомерно коришћење алкохолних пића уобичајено је међу индијанским становништвом. Злоупотребу алкохола унапређују људи који им купују пиће и сматрају забавом да посматрају њихов смешан начин поступања када су пијани. Брат Вјеира је могао да објасни да баш као што је неразумно превише јести, тако је апсурдно и превише пити.

У том региону посетилац понекад мора да хода по уским стазама кроз шуму и да научи да одржава равнотежу док хода по стаблима дрвећа положеним као мост преко малих речних канала. Та стабла су углавном влажна и клизава. „Ходање по њима није ми било лако“, сећа се брат Вјеира. „Локална браћа нису имала проблема, нити сестре које су чак имале и децу у свом наручју и које су, на моју непријатност, носиле моје торбе, док сам се ја борио да одржим равнотежу.“

Неочекивана помоћ

Током 1970-их и 1980-их, јавна предавања која су укључивала приказивање слајдова играла су важну улогу у проповедању добре вести. Патаиба, у Баији, имала је само 1 500 становника и малу скупштину, али присутних на приказивању слајдова било је 1 572. Како је до тога дошло? Моасир Соарес, покрајински надгледник, објаснио је: „Пошто је Дворана Краљевства била мала, предложио сам старешинама да траже дозволу од градоначелника да користимо пијацу смештену на главном тргу, преко пута католичке цркве. С његовом дозволом, склонили смо тезге и направили аудиторијум. Била је ’Велика недеља‘, и планирано је да из цркве крене велика процесија у 18.00, у време када је требало да почне наше јавно предавање. Позвани су били људи из оближњих градова, а пошто ниједан свештеник није живео у граду, требало је да један са стране  дође да би водио процесију. Међутим, свештенику је пукла гума на колима, и он није стигао на време. Као резултат, већина људи који су дошли ради процесије уместо тога присуствовала је нашем предавању. Наслов говора је одговарајуће био ’Довођење многих ка праведности у време краја‘.“

200 000 објавитеља!

Јануара 1987. број објавитеља Краљевства у Бразилу прешао је 200 000, а пораст се настављао брзим кораком. Током 1988, било је формирано 367 нових скупштина; године 1989 још 370 — просек од више од једне скупштине дневно! Више радника — више публикација! Тако нам је била послата трећа ротациона машина, с капацитетом од 38 000 часописа на сат, да би нам се помогло. Било је такође неопходно модернизовати Одељење за отпрему како би могло да обрађује хиљаде скупштинских наруџби за литературу.

Направљени су били планови за једно проширење постојеће фабрике, да се тако повећа радно подручје од 27 000 квадратних метара на 42 000 квадратних метара. Градња је почела у децембру 1988. и вршило ју је бетелско особље за градњу под стручним вођством неколико међународних слугу — сви добровољци.

Помоћ међународних слугу

Били смо срећни што је с нама било 35 веште браће из других земаља који су помагали на том пројекту проширења фабрике и, касније, радили на градњи више стамбених блокова. Неки од те браће и сестара служили су неколико недеља, други месецима, а неколико њих више од шест година. Њихово присуство је било охрабрујуће, изграђујуће, и због њихове стручности, врло продуктивно.

Неки од тих међународних слугу били су млади; други су били баке и деке. Кит Колвел и његова жена Реј Ета,  били су први који су стигли, марта 1989, а били су у овој другој категорији. Имали су преко 50 година. Кит каже: „Бити далеко од наше две кћерке и зетова, четворо унучади и маме и тате није било лако. Понекад, мислимо на одлазак кући и да једноставно будемо ’бака и дека‘, али све док можемо бити коришћени и имамо снаге, бићемо срећни да кажемо: ’Ево мене, пошаљи мене‘ (Иса. 6:8).“

Дарвин Харли и његова жена, Ширли, такође су служили у Бразилу скоро шест година. И они су с носталгијом мислили на своје четворо деце и осморо унучади. Ипак, били су одлучни да на прво место у свом животу ставе Јехову и да наставе да у том погледу пружају пример за своју децу. Тако, након што је и њихово најмлађе дете ушло у брак, Дарвин и Ширли нису имали сумње око тога шта да ураде. Пријавили су се да трајно служе као међународне слуге. Сада, иако имају више од 60 година, они осећајно кажу: „Захвални смо Водећем телу за прилику да служимо Јехови на овај посебан начин.“ Било је много очију пуних суза када је бразилска бетелска породица морала да се опрости са свим тим верним слугама из других земаља. Неки од њих су се вратили својим кућама, док су други отишли на нове задатке.

Свештеник упознаје истину

Најистакнутија ствар међу великим стварима које Јехова чини у Бразилу, јесте ослобађање људи који су дубоко укључени у криву религију. Једног дана у аутобусу, један Јеховин сведок је седео до Адемира де О ливејра, који је већ десет година служио као свештеник у бразилској католичкој цркви. Започет је разговор о значењу речи „пакао“. Касније, Адемир је размишљао о том разговору, и кад је прочитао наше часописе, истина је постала јасна у његовом уму.

У својој цркви је почео да научава да је Јехова Бог и да је употреба ликова погрешна. Али схватио је да  није практиковао оно што је проповедао — коначно, та црква је још увек имала своје ликове. У међувремену, када су његов отац и његова мајка умрли у размаку од само десет месеци, он је почео да мисли да га Бог кажњава што размишља да напусти католичку цркву. Међутим, на сахрани своје мајке, он је схватио да је Јехова Онај који би поново могао да је подигне у живот. Године 1989, отишао је на свој први састанак у Дворани Краљевства и после тога редовно присуствовао. Напустио је католичку цркву, и првог месеца као објавитељ Краљевства известио је 60 сати и уручио 12 примерака књиге Ти можеш заувек да живиш у Рају на земљи. После крштења постао је општи пионир, а сада такође служи и као старешина у Жундјаију, у Сао Паулу.

Одговори на питања која постављају млади

Младима је потребна помоћ како би прихватљиво служили Јехови (Проп. 12:3). Серија обласних конгреса  „Оданост Богу“, одржаних 1989, пружила је једно корисно средство у том правцу. Једна 15-годишња девојка је писала: „На почетку програма, било је објављено да сви млади од 10 до 19 година треба да седну заједно у предњи део аудиторијума. Сви смо били врло узбуђени, питајући се шта ће се догодити. На крају програма, после једног одушевљавајућег говора, говорник је објавио да ће свака млада особа примити на поклон једну књигу с насловом Млади питају — практични одговори на њихова питања. Било је веома, веома узбудљиво! Толико сам била срећна да сам хтела да плачем. Било је то баш оно што нам је требало. Од тада, често користим ту књигу ради савета. С тим вредним даром од Јехове, ми смо добро опремљени да се суочимо с притисцима овог система.“ Више од 70 000 књига било је дистрибуисано међу младом браћом и сестрама на 108 конгреса одржаних у земљи.

Процењује се да око 35 посто оних који присуствују скупштинским састанцима у Бразилу јесу млади. Они се свакодневно суочавају с деградирајућим утицајем материјалистичког, неморалног света. Они се суочавају с изазовом стицања одговарајућег световног образовања које ће их припремити за живот као одраслих особа, док у исто време стичу животоважно образовање из Божје Речи које може да их припреми за преживљавање и улазак у Божји нови свет праведности. Већина њих се успешно суочава с тим изазовом. Многи служе као помоћни пионири још док иду у школу, а затим се пријављују као општи пионири чим матурирају. Други сматрају школу својим личним подручјем и користе сваку прилику да тамо сведоче.

Када је један Сведок у Минас Жераису свратио у једну школу и разговарао с једном од учитељица, учитељица је објаснила: „Имала сам две девојчице у свом разреду, од 9 и 11 година. Приметила сам да су биле другачије од свих других ученика. Запазила сам да су током наше молитве оне мирно стајале с другима али нису понављале молитву.  Када сам их питала да ли не знају да се моле или им је неугодно да се моле, рекле су ми да Јехова Бог не слуша молитве које се понављају и да су се оне молиле у себи док смо се ми молили. Питала сам их: ’Како се молите?‘ Старија ми је рекла: ’Молим вас, сагните главу‘, и затим се молила. Захвалила је Јехови за њихове родитеље, њихову храну, њихову учитељицу, и чак се молила за здравље њихове мајке, која их је поучила истини из Библије. Нисам могла да задржим сузе и морала сам да одјурим у тоалет да бих плакала.“ На накнадној посети, објавитељ је сазнао да се породица тих девојчица преселила зато што у граду где је та учитељица поучавала није било Дворане Краљевства. „Много ми недостају“, закључила је та учитељица.

Моћ истине да преобликује

Божја Реч може имати моћан утицај који преобликује живот људи. На пример, особе које робују демонима ослобађају се. То је био случај с једним младим човеком у Сао Паулу чија породица се бавила спиритизмом. Још од времена када је имао 13 година, он је бринуо за један спиритистички (макумба) центар, где су многи одлазили по помоћ за решавање свих врста проблема, у вези с породицом, здрављем, запослењем и забављањем. Поред коришћења биљних смеса, ритуали су укључивали животињске жртве — жабе, пилиће и јарце — ноћу на гробљима. Понекад су коришћене људске кости украдене с гробља. Године 1990, када је имао 19 година, имао је први контакт с Јеховиним сведоцима. Када је схватио да је оно што је сазнао од њих истина, он је сазвао 11 духовних медија који су радили под њим и објаснио да Библија не одобрава спиритистичке поступке. Да би се ослободио од демонских напада, спалио је све спиритистичке предмете које је имао. После пет месеци библијског студија, постао је објавитељ, и за први месец проповедања известио 12 библијских студија (Дела 19:19, 20). Већина њих је била с људима из  његове околине који су га знали као макумбеира (стручњака макумбе). После крштења, служио је као помоћни пионир, затим као општи пионир, а касније, као члан бразилске бетелске породице.

На живот једног човека који је активно учествовао у карневалу сваке године већ 20 година, такође је извршен јак утицај. Примао је награде за своје учешће на чувеним карневалским баловима у Рио де Жанеиру. Његов начин живота укључивао је прекомерно пијење, коцкање и контакт с људима који су практиковали сваку врсту неморала. Кад је упознао истину, потпуно је променио свој начин живота. Сада је слуга помоћник, и користи своје таленте за декорисање подијума на конгресима.

Једном другом младићу у Рио де Жанеиру фудбал је био страст. Био је члан једне навијачке групе коју је организовао један клуб и која је брутално шиканирала чланове противничке навијачке секције. Имао је обичај да иде на фудбалски стадион наоружан револвером или ручно направљеном бомбом. На скоро свакој утакмици учествовао је у тучама с противничком групом и полицијом. Међутим, један бивши школски друг, Сведок, започео је с њим библијски студиј. Схватио је ко су његови прави пријатељи а ко му је највећи непријатељ. Дозволио је да библијска истина преобликује његову личност, и затим се крстио.

Педро, један младић који живи у Сао Паулу, такође је био укључен у насилан начин живота. Учествовао је у једном облику борилачких вештина званом капоејра (техника насилног напада) и волео је да носи ватрено оружје. Висок око два метра, атлетски грађен, био је стално укључен у туче. Међутим, једног дана, он се сложио да има библијски студиј. После слушања једног библијског говора у Дворани Краљевства, схватио је да ће морати да направи велике промене у свом животу. Уништио је своје оружје и напредовао до тачке крштења. Од тада, помогао  је да му се десеторо чланова његове породице придруже у служењу Јехови.

Може ли истина помоћи особи да савлада стидљивост? Учинила је то у случају једне госпође у Сао Паулу. Када је први пут чула библијску поруку, задивила се ономе што је сазнала. Ипак, присуствовање састанцима и учествовање у јавном проповедању добре вести били су за њу огромне препреке. Зашто? Због њене стидљиве нарави и страха да иде противно мужу. Али држала је на уму стихове као што је Матеј 10:37 и коначно смогла храбрости да учествује у служби на терену. Желела је да угоди Јехови, а ипак је много пута плакала и борила се с нагоном да прекине и оде кући. Међутим, коначно јој је сведочење постало лакше и чак пријатно. Као резултат њене истрајности, њена мајка, петорица браће и муж, сви су упознали истину.

Суочавање с високом инфлацијом

Један од главних проблема 1980-их била је озбиљна инфлација. Упркос неколицини економских планова, инфлација је наставила да расте све док није достигла 6 584 посто за период од маја 1989. до априла 1990. У неким месецима цене су расле скоро 3 посто дневно! До краја месеца, човеку је за куповину истог артикла требало скоро дупло више новца него што му је требало на почетку месеца. У напору да изађе на крај с том ситуацијом, влада је почев од марта 1990. на 18 месеци замрзла све банковне рачуне. Више пута, влада је такође морала да уклони неколико нула с новца и да штампа нове новчанице.

Наравно, проблем инфлације није био нов, али оно што се догодило 1990. било је претерано. На срећу, имали смо у подружници добру залиху папира и других залиха за штампање. Куповали смо оно што је било крајње потребно, а остало смо одлагали. Бетелска породица од  800 чланова сложила се да неко време ради без свог месечног џепарца. Такође је било охрабрујуће што је канцеларија Заједнице примала телефонске позиве и писма од браће која су нудила прилоге и зајмове да би ствари могле даље да функционишу. После неколико месеци, влада је дозволила непрофитним организацијама као што је наша да поново почну с нормалним деловањем. За Заједницу се криза завршила.

Током тог тешког периода, Сведоци су и даље били активни у служби. Мудро су користили своје време, новац и енергију. Многи су показали стварно цењење за божански савет да најпре траже Краљевство (Мат. 6:33). Као резултат, током 1990. је било нових највећих бројева објавитеља, пионира, и уручивања литературе. Пораст објавитеља од 11 посто те године, од тада није превазиђен.

Када су банковни рачуни били замрзнути, скупштина Флореста у Жоинвилу, у Санта Катарини, имала је на депозиту еквивалент од 100 000 америчких долара за коришћење при градњи Дворане Краљевства. Они су одложили тај пројекат, али примљени прилози су омогућили да се подигне нова дворана без тог новца у банци. Када су фондови у банци били коначно ослобођени, та скупштина је могла да купи један плац за паркирање одмах до Дворане Краљевства, и да помогне једној другој скупштини да сагради Дворану Краљевства.

Учење да се Библија чита с разумевањем

Описујући срећног човека, псалмиста је рекао: „Закон Господњи [му] омиле и дан и ноћ о закону Господњем мисли“ (Пс. 1:2). Али има много људи који никада нису имали прилике да иду у школу и да науче да читају. Да ли би се и њима могло помоћи да искусе радост на коју је указивао псалмиста? Почев од 1958, у Дворанама Краљевства били су одржавани специјални разреди да би се помогло онима који не знају да читају ни да пишу. Године  1970, био је предузет даљњи корак у том образовном програму када је на португалском била издата брошурица Научи да читаш и пишеш. До данас, више од 20 000 људи, укључујући и многе који нису били Сведоци, добили су помоћ да науче да читају.

Чак и неки који нису Јеховини сведоци приметили су користи од тих разреда и показали цењење за њих. У Сао Паулу, један муж неверник захвалио је локалној скупштини за оно што је било учињено да се његовој жени помогне да научи да чита. Шеф полиције у Феросу, у Минас Жераису, послао је Заједници једно писмо похвале за дело које је урађено у поучавању затвореника у тамошњем затвору, рекавши: „Било с духовног становишта или с материјалне стране, Јеховини сведоци су сарађивали с овим шефом полиције у поучавању затвореника да читају. Попут добре кише која лагано пада али може проузроковати да се реке преливају, они су учинили много тога да затворенике интегришу у друштво.“

Наравно, читање има своју највећу вредност када особа ужива у Божјој Речи и преноси је другима. Једна 74-годишња Сведокиња у Рио де Жанеиру која је извукла користи из курса описмењавања чини управо то, и она сада може да поучава истини многе људе који живе у њеном подручју.

Када је брошурица Научи да читаш и пишеш била издата, објавитељи су били охрабрени да је користе у вођењу студија са заинтересованима којима је требала таква помоћ. Једног дана, Соња Спрингејт, која је служила као мисионар у Куритиби, у Парани, замолила је једну госпођу којој је сведочила да прочита Откривење 21:4. Жена се устезала и затим рекла: „Не, прочитајте ви.“ Када је извршила накнадну посету код те особе, Соња је установила да жена не зна да чита. Иако је жена била заузета око бриге за четворо деце, с њом је био вођен студиј уз помоћ  брошурице Научи да читаш и пишеш. У почетку, осећала се обесхрабрено, али уз охрабрење она је устрајала и, за мање од годину дана, знала је да чита. Данас су она и њен муж крштени Сведоци, а деца напредују у истини.

Некима који су знали да читају била је потребна помоћ да побољшају своје разумевање. Да би се томе удовољило, 1990. су у неким скупштинама биле организоване групе које су примале даљњу помоћ у читању и у конверзацији. Такво помагање данас се пружа за скоро 6 000 Сведока, и резултати су повољни. Када је пошла на тај курс, једној сестри у Рио де Жанеиру требало је око два сата да прочита и схвати штиво за Скупштински студиј књиге. После два месеца курса, могла је да то уради за 20 минута.

Специјална дистрибуција часописа

Високо на листи читалачког штива за Јеховине сведоке јесте Кула стражара, која је обликована да људима који воле истину помогне да разумеју Библију. Она велича Јехову Бога као Сувереног Господара свемира и показује како ће Божје Краљевство решити проблеме човечанства. Њен пропратни часопис, Пробудите се!, указује на стварно значење иза текућих догађаја и изграђује поверење у Створитељево обећање једног мирног и сигурног новог света. Јеховини сведоци су горљиви да те вредне информације поделе с другима. Да би се повећала дистрибуција тих часописа и да би се охрабрили нови који су квалификовани да учествују у служби, за један празник, 1. мај 1990, била је испланирана специјална дистрибуција часописа. Било је препоручено да скупштине организују службу на терену ујутро, по подне и увече и да тог дана читаве породице учествују у служби.

Одазив је био одличан! На пример, у Рио де Жанеиру, у једној скупштини од 125 објавитеља, ујутро у служби је био 121, а по подне 118. Тог месеца је достигнут нови највећи број за земљу од 288 107 објавитеља, и извештено  је да је за тај један дан било уручено више од 500 000 часописа. Од тада, били су организовани и други специјални дани с часописима с добрим успехом.

Обласни конгреси „Чист језик“

Конгреси су важни догађаји у животу Јеховиних сведока, и они који присуствују неке од њих дуго памте. Такав један конгрес био је одржан у Сао Паулу у августу 1990. Завршног дана, више од 134 000 особа — 86 186 на стадиону Морумби и 48 220 на стадиону Пакаембу — слушали су јавно предавање које су симултано износила два говорника на Обласном конгресу „Чист језик“. Ту су били К. В. Барбер и А. Д. Шродер, чланови Водећег тела, као и 2 350 страних делегата из 14 земаља.

На крају завршног говора на оба стадиона, делегати су почели да машу марамицама и марамама. Дубоко дирнути оним чему су били сведоци, многи су пустили сузе радоснице. Како су захвални били бразилски Сведоци што су њихова хришћанска браћа и сестре дошли из других земаља да им се придруже на овој величанственој прилици!

Истакнута љубав која се манифестује међу Јеховиним слугама велики је фактор у помагању искреним људима да препознају истину (Јов. 13:35). То је био случај с једним младићем и његовом сестром који су се противили томе да њихова мајка удовица проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Један старешина је посетио ту породицу и позвао их да у недељу по подне присуствују том конгресу у Сао Паулу. Он их је покупио рано, пошто је морао да брине за своје дужности као добровољац на стадиону. То двоје је било дубоко импресионирано. Коментарисали су о реду и чистоћи на стадиону, о начину на који су ствари биле организоване, и, да, о изливу љубави према гостујућим делегатима на завршетку. Прихватили су библијски студиј, добро напредовали, и крстили се са својом мајком. Данас је тај младић слуга помоћник.

 Одбори за односе с болницама

Сви Јеховини сведоци, било новокрштени или искуснији, знају да је уздржавање од крви сваке врсте важан хришћански захтев (Пост. 9:3, 4; Дела 21:25). Године 1984, формирано је пуно одбора искусних старешина да би разговарали с лекарима и регистровали оне који би поштовали пацијентову одлуку да одбије трансфузију крви. Та припрема је добила на снази 1991. када је у Сао Паулу био одржан један међународни семинар Одбора̂ за односе с болницама (ООБ). Били су присутни Јужен Розам и Фред Раск из Службе за болничке информације из Бруклина, у Њујорку, САД. Такође је семинару присуствовало више од 700 друге браће, укључујући и неке који су лекари или правници као и чланови ООБ.

Семинар је показао да пред њима лежи много посла. Одбори ће бити реорганизовани, а њихови чланови ће почети да износе презентације докторима и медицинским тимовима, разјашњавајући наш став у вези с употребом крви и нудећи им научне чланке о бескрвном лечењу. Циљ постављен пред чланове одбора у њиховом односу с лекарима био је „комуникација и сарадња, не конфронтација“. После реорганизације, број одбора је био смањен с 200 са 1 200 чланова на 64 са око 350 чланова. Као резултат, било је мање одбора, али били су боље опремљени у градовима с великим центрима за болничко лечење.

У октобру 1992, постојала је прилика да се направи једна презентација пред 1 300 лекара из више од 100 земаља, на XXII међународном конгресу о трансфузији крви, у Сао Паулу. Организатори тог догађаја дали су дозволу сестри Зелити да Силви Сози, хематологу, да изложи један плакат који наводи 65 медицинских алтернатива за трансфузију крви. Педро Катардо и Сержио Антао, из Бетела, известили су: „У почетку, помало смо се прибојавали на какав ћемо пријем наићи, али је реакција више од 500 лекара  с којима смо лично контактирали била врло повољна. Један од главних говорника на том конгресу пажљиво је испитао плакат и чланке који су били изложени. Касније, у говору који је држао у главном аудиторијуму, изразио је дивљење за вредне информације примљене ’из једног неочекиваног извора — од Јеховиних сведока‘.“

Наредних месеци, прављене су презентације пред 20 Регионалних медицинских конзилијума, и неколико њих је препоручило да кад настану проблеми у вези с крвљу, лекари треба да контактирају с локалним ООБ. У прошле четири године, направљено је више од 600 таквих презентација, и сада на списку постоји скоро 1 900 лекара који сарађују.

Занимљиво је да је велики број лекара који схватају предности алтернативних, бескрвних медицинских поступака унапређивао семинаре у Бразилу да би се о тој ствари разговарало и с другима у медицинској професији. Позвани су били и неки од наше браће који су лекари или који служе као чланови ООБ. Такав семинар је најпре био одржан у Рио де Жанеиру а затим у другим градовима. Касније, Регионални медицински конзилијум у Рио де Жанеиру издао је једну изјаву која охрабрује на употребу алтернативних поступака.

„Никада нећу заборавити ту молитву“

ООБ пружају много подршке болесној браћи и њиховим породицама. Алаиди Дефенди, једна специјална пионирка, сећала се: „Моја сестра је фебруара 1992. била повређена у једној аутомобилској несрећи у Куритуби, у Парани. Лекар је рекао да њен живот зависи од тога да прими трансфузију крви. Телефонирала сам ООБ, и за 15 минута, тројица браће, обучена у одела с краватама и актовкама у руци, стигли су у болницу и показали своје визит-картице том лекару.“

Извршене су припреме да се пацијент пребаци у једну другу болницу удаљену 40 километара. Производ  који прихватају неки који одбијају трансфузију крви јесте еритропоетин, један синтетички хормон који стимулише коштану срж да повећа производњу црвених крвних зрнаца, али лекар је рекао да у Бразилу тог лека нема. Међутим, браћа су контактирала с једним чланом ООБ у Сао Паулу који је тог истог дана послао тај лек авионом. Сестра Дефенди је закључила, говорећи: „Када је моја сестра била у озбиљном стању, један члан ООБ је остао у болници читавог дана, и у критичном тренутку, он ме је одвео на страну и рекао: ’Помолимо се Јехови.‘ Никада нећу заборавити ту молитву.“

Посета брдима и сиротињским четвртима Рија

Њихова репутација као људи који су заиста одани Богу омогућила је Сведоцима у Рио де Жанеиру који живе у подручјима где доминира трговина дрогом да наставе своју службу у тим крајевима. На таквим локацијама постоји неколико скупштина, и како је један старешина објаснио, што више браћа проповедају, то је боље. Трговци дрогом упознају браћу и не узнемиравају их. Постоје брежуљци с преко 200 000 становника који живе у сиротињским условима. Огромна већина тих људи нема везе с дрогом, али њихове финансијске околности им не омогућују да живе нигде другде.

Један старешина који је живео у једном другом делу града, возио је у једно сиротињско подручје да би одржао јавно предавање у једној од скупштина. Када је паркирао свој ауто испред Дворане Краљевства, појавила су се два наоружана младића, и питала ко је он. Када се идентификовао као Јеховин сведок и рекао да је дошао да одржи једно јавно библијско предавање, младићи су му рекли да иде и да не брине за свој ауто јер га неће дирати.

„Једном приликом“, испричао је Франсиско Дуарти, један покрајински надгледник, „трговци су ушли у Дворану  Краљевства на крају састанка да би упозорили браћу да ће бити пуцњаве. Моја жена и ја били смо мало уплашени, али објавитељи су наставили нормално да разговарају, упркос звуцима пуцњаве. После извесног времена, трговци су се вратили да нам кажу да можемо да идемо, јер је пуцњава завршена.“

Није мудро да ико ко није с тог подручја иде без пратње неког ко живи у том месту. Такође је потребно обући се тако да се не привлачи пажња лопова. Брата Дуартија, иако је био у пратњи једног локалног објавитеља, зауставио је један човек који је тражио његов сат. „У почетку, мислио сам да је то пљачка“, сећа се брат Дуарти, „али тај човек је наставио говорећи: ’Знам да си ти нови покрајински надгледник, али ако и даље користиш тај позлаћени сат, неко ће га украсти, мислећи да је злато. Користи мој сат а свој држи у џепу.‘ Био је то брат. Из тог искуства научио сам да будем опрезнији.“

Један младић који је припадао једној банди трговаца дрогом и који је почео да проучава Библију схватио је да ће морати да промени свој занат. Али како? Знао је да ако ико напусти банду, њега обично убију његове колеге, као мера предострожности — како тајне те банде не би биле откривене другима. Упркос томе, тај младић је скупио храбрости, молио се Јехови, и отишао да разговара с вођом банде. Младић је објаснио да проучава Библију с Јеховиним сведоцима, прочитао неке стихове из Библије, и рекао да не може више да буде с бандом. Испоставило се да је вођа банде и сам проучавао Библију у прошлости. Младић је ослобођен без репресалија и сада је активан објавитељ у скупштини.

300 000 објавитеља!

Док су нови долазили у скупштине, неопходно је било више литературе за употребу у програму библијског образовања. Наша штампарија је већ била проширена, али  требало нам је више простора за смештај бетелске породице, оних добровољаца који раде у подружници. Нека млада браћа су била смештена у спаваоницама од по више од 20 кревета. Тако смо 1990. почели да радимо на једној службеној згради и на осам додатних стамбених блокова с укупно 384 собе. Трпезарија је такође проширена да би могла да смести 1 500 људи.

За тај грађевински пројекат дошло је више од 1 000 добровољаца из свих делова земље. Неки су дошли на неколико недеља; други на више месеци. Многи су били професионалци у свом занату. (Око 130 њих су касније постали стални чланови бетелске породице.) Из Фејра де Сантане, у Баији, — са удаљености од око 2 000 километара — дошла је група од 23 брата из 12 различитих скупштина. Они су изнајмили један аутобус и путовали 40 сати да би помагали у раду недељу дана. Тридесет и петоро искусне браће из других земаља такође је дошло да помогне у раду. Врло вредна, такође, била је помоћ стотина браће и сестара који су били из скупштина близу Бетела и који су помагали преко викенда.

Током 1991. број објавитеља је прешао 300 000. Пораст од 100 000 за само четири године! Проширени капацитети у подружници били су заиста потребни.

„Заиста сте брзи“

Напредак дела прављења ученика такође је захтевао више места̂ за обожавање. Током претходних година, Конгресне дворане су изграђене у Салвадору, у Баији; Дуке де Кашиасу, у Рио де Жанеиру; Рибејрао Пиресу, Космополису и Сертаожињу у Сао Паулу; и Бетиму, у Минас Жераису. Највећа Конгресна дворана у земљи смештена је близу Варжем Гранде Паулисте, у Сао Паулу; њена изградња је била завршена октобра 1992. Кратко после тога, једна друга дворана, с капацитетом од 4 000, била је завршена у Кејмадосу, у Рио де Жанеиру. Септембра  1993, било је посвећено још пет Конгресних дворана истовремено у Форталеси, у Сеари; Итабораију, у Рио де Жанеиру; Кватро Барасу, у Парани; Ресифеу, у Пернамбуку; и Сапукаји до Сул, у Рио Гранде до Сулу. Тренутно су у употреби 16 Конгресних дворана, а још пет су у фази планирања.

У складу с библијском заповешћу да не заборављамо наше састајање, потребно је такође више Дворана Краљевства да би се збринуо велики прилив овцама сличних (Јевр. 10:23-25). Само трећина скупштина у Бразилу има своје сопствено место састајања, а стопа формирања нових скупштина је много већа од стопе градње. Осим тога, било је потребно просечно три године да се заврши једна нова Дворана Краљевства. Тако смо 1987. почели да оснивамо Регионалне одборе за градњу, састављене од старешина који имају искуства у градњи и који су могли да пруже помоћ старешинствима у скупштинама. Бетелско Одељење за инжењеринг такође је пружало практичне предлоге.

Још један значајан корак био је предузет 1992. када је био започет програм брзе градње Дворана Краљевства. Прва градња је била у Агудосу, у Сао Паулу, са 200 добровољаца и тимом од 25 из Бетела. Пројекат је трајао три недеље, али од тада је време потребно за такав један објекат смањено на 16 дана. Током службене 1995. године било је завршено и посвећено Јеховиној служби укупно 129 нових Дворана Краљевства.

Посматрачи су увек изненађени брзином којом се градња изврши. На крају прве недеље градње једне Дворане Краљевства, један радник из фирме с којом је склопљен уговор да би се обезбедила окна за прозоре, био је изненађен када су браћа инсистирала на томе да он поново дође следеће среде да би их наместио. „Мора да грешите“, рекао је он. „Следеће недеље нећете подићи ни  зидове, а камоли да будете спремни за прозорска окна.“ Поново је дошао у среду, али без прозорских окана. Када је видео да су зидови подигнути и омалтерисани, с местима за прозоре, и с подигнутим кровом — све за мање од недељу дана — требало му је пет минута да сиђе с камиона. Признао је: „Заиста сте брзи!“ Затим је отишао по прозорска окна.

Један човек који је живео близу места где се градила Дворана Краљевства, задивљен брзином градње, питао је: „Шта ја да урадим да вам помогнем?“ „Прво морате да проучавате Библију с нама“, био је одговор. Одмах следећег дана с њим је био започет библијски студиј.

Преношење поруке рукама које говоре знаковним језиком

Брзи раст није довео до мање бриге за оне који су глуви или слепи. Поклањање пажње њиховим потребама  донело је одличне резултате. Године 1992, на португалском је био издат Знаковни језик, једна књига од 336 страна, да би се глуви поучили знаковном језику. Та књига је унификовала знакове коришћене међу Јеховиним сведоцима у Бразилу и такође је настојала да уклони знакове темељене на вавилонским идејама. Један од њих био је покрет руком који је опонашао прскање — што, наравно, не преноси исправно мисао о хришћанском крштењу у води.

Прва скупштина за глуве и оне који слабо чују била је основана у Рио де Жанеиру 1982. Сада има шест таквих скупштина и 50 мањих група по разним градовима. Године 1994. било је 18 конгреса с групама на знаковном језику. На некима од њих, интерпретатори су представљали учеснике у драми. Године 1996, са широким осмесима помешаним са сузама радосницама, бразилски Сведоци који су глуви примили су видео-касету коју је произвела Заједница и која на знаковном језику износи читаву брошуру Шта Бог захтева од нас? Како је то корисно, јер многи који су глуви не знају да читају али разумеју знаковни језик!

Хвале вредан је став спремности браће која служе као старешине, слуге помоћници и пионири у тим скупштинама. Потребно је време, напор и устрајност да би се научио знаковни језик, али резултати су наградоносни.

„Она ме је охрабрила иако ме није видела, чула нити је разговарала са мном.“ То је фраза коју обично користе они који познају Розмари Варелу, једну слепу и глуву  сестру која служи као помоћни пионир протекле три године. Она је рођена глува, и због тога није научила да говори. Постепено је губила вид и сада је практично слепа. Она се изражава помоћу знаковног језика и прима знакове које праве други тако што додирује њихове руке.

Розмари је изгубила вид пре него што је упознала истину, и то је у великој мери утицало на комуникацију с њеним супругом. Била је толико депресивна да је размишљала о самоубиству. У то време, с њом је дошла у контакт Нилза Карваљо, једна млада пионирка која познаје знаковни језик. Када је сазнала за Божје обећање да излечи људе од свих врста инвалидности, прихватила је библијски студиј (Иса. 35:5). Убрзо је почела да посећује састанке скупштине за глуве у Сао Паулу. Извршене су припреме да један интерпретатор седи поред ње током састанака да би јој преносио оно што се износи с подијума, уз помоћ тумачења додиром. Касније, њен супруг је такође прихватио библијски студиј; престао је да пуши, и обоје су се крстили фебруара 1992. Убрзо после крштења, постали су стални помоћни пионири. Розмари је водила чак 20 библијских студија с другим глувим особама, и у исто време бринула за своје дужности у кући.

Да би се помогло онима с оштећеним видом, Заједница је 1980. почела да производи публикације на португалском Брајовом писму (први степен). Данас су многе од Заједничиних публикација, укључујући и Библију и Кулу стражару, доступне на Брајовом писму. За комплетну Библију на португалском Брајовом писму потребно је 84 тома — не баш џепно издање! Такође је издат један приручник као помоћ онима који би желели да науче Брајово писмо. Статистике показују да у Бразилу постоји више од један милион особа са оштећеним видом.

 Суша на североистоку

Премда је суша хроничан проблем у североисточном делу Бразила, ситуација је била нарочито озбиљна 1993. У неким подручјима киша није падала две године. Најозбиљније погођени били су људи који живе у сеоским подручјима и који зависе од своје летине. У Мумбаби, у Сеари, људи су дан и ноћ стајали у реду да би захватили воде из јединог извора који је преостао. Као последица суше, у неколико градова биле су опљачкане радње и супермаркети. Да би помогле браћи у том региону, скуштине из Сао Паула, Рио де Жанеира и Куритубе, показујући великодушност сличну великодушности њихове хришћанске браће у Филипима у првом веку, послали су четири велика камиона с 80 тона хране, одеће и обуће. Све укупно, помоћ су примила браћа у 65 градова широм пет држава (Фил. 4:14-17).

На једном контролном пункту, стражари су питали возача камиона колико је зарадио за такво једно опасно путовање. Било је опасно због пљачке. Кад је сазнао да је возач Јеховин сведок, стражар је рекао: „Само би Јеховин сведок то учинио бесплатно!“ На једном другом контролном пункту на ауто-путу, када је возач рекао да је Јеховин сведок, стражар га је замолио да му покаже своју картицу Упутство лекарима⁄ослобађање одговорности као и картицу свог друга. После провере картица рекао је другом стражару: „Стварно су Јеховини сведоци. Можеш их пустити да прођу.“

У држави Параиба, када је видео пружену помоћ, један човек је коментарисао: „Друге религије само причају, док ви стварно нешто радите за свог ближњег.“ Иако је ситуација била тешка, браћа нису очајавала, пошто су се уздала у то да ће се Јехова побринути за њихове основне потребе. Једна сестра је писала: „Ви не можете да задовољите нашу жудњу за кишом, нити можете да решите наш проблем  несташице воде, али путем помоћи коју сте нам послали, ви сте ојачали нашу веру и уверење да нисмо сами на свету и да има оних који мисле на нас“ (Јак. 2:14-17).

„Браво за Јеховине сведоке!“

Конгреси су нарочито срећни догађаји за Јеховине сведоке. Али када се конгреси одржавају у објектима који се користе за спортске догађаје, могу настати неочекивани проблеми. Једна тешка ситуација настала је 1992. за време обласног конгреса „Носиоци светла“ на стадиону Пакаембу у Сао Паулу. Потписали смо уговор за тродневно коришћење стадиона, али у неким местима на спортске догађаје гледа се као на важније од ичег другог. Тако, у четвртак по подне — дан пре почетка нашег конгреса — браћа су била обавештена да ће се у недељу у 18.00 одиграти фудбалска утакмица између два најбоља тима у земљи. Морали бисмо дакле да очистимо стадион до 16.00.

Жоао Фернандес, надгледник конгреса, сећао се: „Нисмо имали избора, иако је био потписан уговор. У петак увече, имали смо састанак с тројицом браће из сваког одељења — укупно 110 браће — да бисмо направили планове за муњевито распремање конгреса. То би захтевало тесну сарадњу свих укључених не само да би се расклопила опрема већ такође и да би се одвезла без ометања изласка 30 000 особа са стадиона. Подијум и озвучење били су распремљени за неколико минута. Друга опрема је била однета у стару зграду Бетела у Сао Паулу, где је очишћена и ускладиштена. У 15.45 — нешто више од једног сата након завршетка програма — све је било готово.“

Током конгресне недеље, неки ТВ коментатори су говорили да Јеховини сведоци неће моћи да предају стадион на време за долазак фудбалских навијача. У спортском прегледу у недељу, коментатор с једног другог стадиона питао је једнога са стадиона Пакаембу: „Какав је стадион? Да ли су ти религионисти испунили своје обећање и на време  очистили стадион?“ Одговор је био: „Да, јесу! Не само да су вратили стадион на време већ је све било чисто. Било је задовољство видети не само да су WC-и очишћени већ да су и трибине пометене. Браво за Јеховине сведоке!“

Миниконгреси у изолованим местима

У амазонској регији, постоје неке изоловане групе и појединачне породице за које је раздаљина до конгресних градова огромна. Једини начин путовања за њих је авионом, што је врло скупо, или бродом, што је врло споро. Зато ти објавитељи, углавном, нису у стању да дођу на обласне конгресе или на веће скупове. То је био случај с браћом у Табатингу, у Амазону, око 1 600 километара од најближег конгресног града, Манауса.

У погледу тог проблема, 1990. су извршене припреме да се скраћени говори из конгресног програма изнесу током посете покрајинског надгледника. Та припрема се наставља за браћу из пет градова у три различите покрајине. Групе од можда 50 или могуће чак и 180 окупљају се у Дворани Краљевства, ако је група има, или у неком аудиторијуму.

„Сад могу да будем пионир, зар не?“

Цењење према духовним стварима које показују неки који се крсте заиста греје срце. Године 1993. на једном малом скупу у Тефеу, у амазонској регији, Публио Кавалканте, један покрајински надгледник, запазио је да је један од оних који седе у подручју резервисаном за кандидате за крштење био младић кога он није никада пре тога видео. Пошто у том подручју има тако мало браће, покрајински надгледник их обично лично све познаје. Питао је старешине да није тај младић тамо сео грешком. Они су објаснили: ’Не. Он живи на око 35 до 40 сати бродом одавде. Упознао је истину путем дописивања. Сваких шест месеци, посећивао га је један специјални пионир — у Џуруи — и остајао тамо око месец дана.‘

 Покрајински надгледник је касније отишао да разговара с тим младићем и током разговора питао га је да ли је икада водио неки библијски студиј. ’Да, имам 11 студија. Ево једног од мојих библијских студената‘, одговорио је он, показујући на једног другог младића који седи у публици. Док су наставили да разговарају, показао је два друга младића с којима проучава. Ти младићи су сами платили своје карте и путовали преко 35 сати да би посетили конгрес и да би присуствовали крштењу свог пријатеља. Тог дана после његовог крштења, младић је питао специјалног пионира: „Сада могу да будем пионир, зар не?“ До сада, у том подручју нису одржавани никакви састанци, али сада када је овај објавитељ крштен, тај специјални пионир планира да га поучи да води састанке.

Проповедање у ретко обрађиваним подручјима

Јеховини сведоци не мисле да је све док имају неко учешће у служби на терену, то све што је потребно. Они схватају да свако треба да има прилику да чује добру вест. Има много градова у Бразилу који још нису додељени ниједној скупштини и других који се ретко обрађују. Уопште узев, то су мали, изоловани или тешко приступачни градови. Једно истраживање спроведено 1990. показало је да има 4 000 000 људи који живе на недодељеном подручју и 9 000 000 оних који живе на другом подручју које се ретко обрађује. Те године је започела једна специјална акција да се ступи у контакт с некима од тих људи. Учествовало је више од 2 000 објавитеља, који су радили у 177 претходно недодељених градова. Касније, око 30 породица се преселило у неке од тих градова да би пружили језгро за нове скупштине.

Ограничена финансијска средства нису непремостива препрека за Сведоке, када се ради о учествовању у таквој активности. Старешине из четири скупштине у Собралу,  у Сеари, у једној од најсушнијих и најсиромашнијих регија у Бразилу, састали су се септембра 1993. да одлуче како да обрађују извесне градове на редовној основи. Било је десет њима додељених градова који су, до тада, обрађивани само спорадично. Ред вожње аутобуса у та места чинио је да путовања за објавитеље буду скоро немогућа.

Ти градови су били у пречнику од око 130 километара од Собрала, тако да су старешине одлучиле да купе један полован комби да би објавитељима било омогућено да сваког дана путују на подручје. Могли су да оду ујутро и да се врате увече. Када су обавештене о одлуци, скупштине су послале добровољне прилоге за комби. „Куповина тог возила није била резултат неке велике локалне донације, већ напора свих“, писао је Вилсон П. Дијас, један од старешина које су биле укључене. Један други брат је писао: „Скупштине су приложиле 2 000 долара, један брат из Енглеске приложио је исту суму, а остатак је исплаћен у ратама.“

Више од 50 објавитеља и пионира учествује у тој припреми, и свако путује извесног дана у недељи. На тај начин они допиру до становништва од око 110 000. Били су у стању да помогну великом броју особа да постану објавитељи Краљевства и реактивирали су друге. Сада се редовно одржавају састанци у четири од тих градова.

Почетком 1995. била је предложена једна друга припрема, коју је координирала Бразилска канцеларија подружнице, као средство да би се допрло до људи који живе у недодељеним или удаљеним подручјима и да би се бринуло о њима. Извесне скупштине организовале су се да плате трошкове општим пионирима који би били вољни да шест месеци служе у таквим подручјима. Више скупштина је следило њихово вођство и резултати су били врло охрабрујући. До данас, било је додељено више од 340 општих пионира да служе у 350 градова, где су већ помогли више од 300 особа да постану објавитељи.

 У исто време, много доброг рада извршавају 1 400 сталних и повремених специјалних пионира. Многима од њих додељено је да раде са скупштинама где недостају искусна браћа. На пример, у Рио Бранку, у Акри, једна скупштина, осим специјалног пионира, има само једног локалног старешину да брине за потребе 90 објавитеља. Међутим, већина специјалних пионира служи у малим градовима где нема скупштина, и задовољавајуће је видети дивно дело које се извршава.

Браћа из већих градова такође чине свој део у обрађивању удаљеног и ретко обрађиваног подручја. Девет узастопних година, браћа из Рио де Жанеира организују групе да раде у таквом подручју на неколико недеља. Недавно је једна група од 68 браће и сестара радила у 20 градова у Парани, путујући више од 2 500 километара у једном 17-дневном напору. Једино им је жао, каже Жорж Гази, један од организатора групе, што те екскурзије сведочења нису почеле раније.

Ексклузивни кондоминијуми

Људи који живе у недодељеном подручју нису једини до којих се тешко долази. Постоје многи људи у већим градовима који више воле да живе у ексклузивним подручјима, у кондоминијумима, и у стамбеним зградама које пружају сигурност против криминала. Приступ тим људима је тежак али није немогућ. Један брачни пар који је био у пуновременој служби неко време током 1980-их преселио се у једну од тих зграда близу Сао Паула. Гледали су на њу као на своје лично подручје. „Када сам ишла да купујем, или у банку или кад сам ишла да покупим децу из школе“, сећа се мајка, „увек сам ишла спремна да ступим у контакт с нашим комшијама.“ Касније је опрезно вршила систематске посете код њих.

На родитељском састанку, једна мајка је рекла нашој сестри да њен син има проблема с концентрисањем. Та  сестра јој је однела примерак једног чланка у часопису Пробудите се! који се бави тим проблемом, и то је довело до библијског студија. Коначно, та госпођа и њене две кћерке биле су крштене. Једна друга комшиница питала је нашу сестру да ли би желела да сарађује с њом у прикупљању хране за сиромашне особе. Сестра јој је рекла да је већ укључена у помагање људима у свом комшилуку, и објаснила је припрему за кућне библијске студије. Та госпођа, њен муж и њихов 18-годишњи син почели су да проучавају и коначно су се крстили.

Једна друга госпођа и њене три кћерке адолесценткиње прихватиле су библијски студиј. Муж је приговарао, иако је себе сматрао религиозном особом. Једна од кћерки му је предложила да посети један састанак да би сам видео о чему се ради, и он је пристао. Неколико дана касније, наша сестра је позвала ту породицу код себе на ручак, и они су дошли. На изненађење свију, муж је коментарисао о састанку који је посетио. Касније је пристао да има библијски студиј. Данас, сви у тој породици служе Јехови.

И други су такође проучавали. Као резултат, у новембру 1991, била је основана једна скупштина коју су у потпуности сачињавали људи који живе у том кондоминијуму. Тамо има 46 објавитеља, а Меморијалу 1995. присуствовало је 80 људи. Тако истина Божје Речи може продрети и у подручја до којих је теже доћи.

400 000 објавитеља и још оних који долазе!

Пре скоро једног века, семе библијске истине најпре је дошло у Бразил путем поште. После око 25 година, извршене су припреме да се у Бразилу преводе публикације Watch Towera на португалски на редовној основи и да се штампају у Рио де Жанеиру. Током следећих 25 година, око 1 000 људи у Бразилу постали су Јеховини сведоци и почели да имају редовно учешће у ширењу добре вести о  Божјем Краљевству другима. А у априлу 1995, тај број је порастао на преко 400 000 објавитеља Краљевства! Да ли је било још тога да се уради?

Исус Христ је прорекао да ће се порука о Краљевству проповедати „по свему свету“ пре него што дође крај (Мат. 24:14). До које мере се то постиже у Бразилу? Први састанци које су у Бразилу одржавали Јеховини сведоци (тада познати као Истраживачи Библије) укључивали су оне у Сао Паулу и Рио де Жанеиру. Данас у тим подручјима постоје многе скупштине које се преливају људима који воле Јехову и служе му. У велеграду Сао Паулу, сада постоји 837 скупштина; у Рио де Жанеиру, 539; а Салвадор има 276. Широм целе земље, постоји више од 6 650 скупштина, састављених од ревних Јеховиних Сведока. Људи у многима од тих градова имају прилику да често чују поруку о Краљевству — у неким подручјима, сваке недеље.

У малим градовима и сеоским подручјима, не посећује се свако тако често. Има око 350 малих градова (процењује се с укупним становништвом од 1 500 000) као и широких сеоских подручја која нису додељена ниједној скупштини. У тим подручјима се не обавља редовно сведочење, иако се улажу напори да се до њих дође отприлике једном у сваких шест месеци.

Да ли би се за више људи — било у великим градовима или у удаљеним подручјима — могла пружити помоћ да схвате вредност библијске поруке? У једном настојању да се допре до њихових срца, током априла и маја 1995, уложен је посебан напор да се лично контактира са што је могуће више људи и да им се уручи трактат Зашто је живот тако пун проблема? Штампано је и послато скупштинама за дистрибуцију више од 34 000 000 примерака. Примивши један примерак, један човек је рекао: ’Јутрос сам себи поставио то исто питање и разговарао о њему с другима.‘ Једна госпођа је рекла: ’Постављам себи то питање  већ многе године, али никада нисам мислила да би постојао одговор на њега.‘ Једна друга је писала Заједници, говорећи: „Трактат ми се толико допао да вас молим за један библијски студиј. Много вам хвала.“

Јеховини сведоци у Бразилу не мисле да је њихово дело завршено и да се ништа више не може урадити у послушности Исусовој пророчанској заповести да се даје сведочанство о Краљевству. Чак и у подручјима где Сведоци често навраћају, они увиђају да многи људи нису кући. Ти људи можда раде, купују, или су у гостима или можда дуго спавају да би обновили своју енергију за недељу пред њима. Сведоци брину за те људе. Да би изашао на крај с том ситуацијом, један путујући надгледник у Порто Алегру, у Рио Гранде до Сулу, усвојио је ову стратегију: Схватио је да у хладним зимским данима многи људи воле дуго да спавају због тога што је постеља најтоплије место у коме се може бити. Тај надгледник и његов пратилац ишли би око једног блока и куцали би само на она врата где су куће показивале знаке живота. Обишли су један блок девет пута, и сваки пут су нашли више људи који су били на ногама. Били су у стању да уруче литературу у сваком дому, отварајући тако пут за накнадне посете.

Има много људи у Бразилу који показују интерес за Божју Реч, и Јеховини сведоци су горљиви да им помогну да је разумеју и да науче како да је примене у свакодневном животу. Тренутно, Сведоци редовно воде више од 500 000 кућних библијских студија с појединцима и с породичним групама. А почев од 1995, користећи књигу Спознање које води до вечног живота, Јеховини сведоци су покренули један програм који је обликован да помогне људима наклоњеним праведности да основне библијске науке упознају још брже него некада. Осим оних који прихватају такву помоћ, милиони других широм земље  радо прихватају библијску литературу коју дистрибуишу Сведоци, као што показује чињеница да је током службене 1996. уручено 2 334 630 књига, 21 168 979 часописа и 2 787 032 брошуре.

Поље теократских интереса наше бразилске браће и сестара пружа се далеко изван граница Бразила. Многи пионири одавде преселили су се да служе тамо где је потреба већа, у земље где сведочење још није тако обимно. Из подружнице у Сезарио Ланжеу, обезбеђује се библијска литература за употребу у проповедању добре вести не само у Бразилу већ такође у Анголи, Аргентини, Боливији, Немачкој, Мозамбику, Парагвају, Португалу и Уругвају. Без обзира на дело које је извршено у прошлости, изгледа да темпо наставља да се убрзава из године у годину.

То је радост!

Заиста, много посла је укључено у давање сведочанства широм Бразила. Али то је радостан посао! О, да, поред добрих времена, било је и тешких времена. Али греје нам срце док својим сопственим очима посматрамо  доказ Јеховиног благослова на активности његових лојалних слугу.

Ерик Катнер се још увек сећа да је давне 1939. и 1940, док је сведочио у сеоским областима Бразила често спавао на отвореном, користећи своју торбу за литературу као јастук. Тада је широм те земље било само неколико стотина Сведока. Врло је мало оних код којих је свраћао имало Библију. Да би добио Библије за дистрибуцију заинтересованим људима, одлазио би у локалну продавницу Библијског друштва, али после извесног времена више му нису продавали Библије. Међутим, он каже: „Имао сам радост и предност да присуствујем конгресу ’Вечна добра вест‘ у Њујорку 1963, када је New World Translation of the Christian Greek Scriptures издат на шест језика, укључујући и португалски. Био сам нарочито захвалан Јехови што смо га добили на португалском, пошто ћу моћи да га користим на својој додели у Бразилу.“ Од 1967, на португалском је на располагању комплетан New World Translation, од Постања до Откривења. Каква благодат је то била за дело библијског образовања у Бразилу! Број активних хвалилаца Јехове у Бразилу порастао је с 30 118 године 1963, на више од 436 000 године 1996.

Аугусто Машадо је захвалан за помоћ коју му је пружио један од првих мисионара послатих у Бразил. Он се такође сећа првог конгреса Јеховиних сведока коме је присуствовао. Било је то у Рио де Жанеиру. Били су ту Н. Х. Нор и М. Г. Хеншел из Њујорка. Биле су присутне само 1 064 особе. Један од говора био је с насловом „Изврснији пут љубави“. „Затим 1958“, каже брат Машадо, „имао сам предност да будем међу мноштвом од 253 922 оних који су присуствовали осмодневном међународном конгресу у Њујорку. Исти дух љубави прожимао је оба конгреса... Вратио сам се из Њујорка уверенији него икад да Јеховин народ, будући да је ослобођен од племенских и  расних подела, врши једно светско библијско образовно дело које је без премца у историји.“

Године 1985, он је видео задивљујући доказ онога што то дело библијског образовања постиже у Бразилу. Имао је предност да говори на једном међународном конгресу који се симултано одржавао у Сао Паулу и Рио де Жанеиру. Укупан број присутних достигао је скоро 250 000, од којих је већина била из Бразила. А једну деценију касније, када су се скупштине Јеховиних сведока широм Бразила састале да би одржале Меморијал Христове смрти, присутних је било више од 1 144 000 људи.

Све Јеховине предане слуге данас имају многе разлоге да буду радосне упркос тешким временима у којима живимо. Наша срца су дубоко дирнута кад медитирамо о ономе што је Бог већ учинио и о ономе што је обећао за будућност. Из свих нација, укључујући и Бразил, сакупља се „благо“ у његов духовни дом обожавања (Аг. 2:7). Као што Псалам 144:15 истинито каже: „Благо народу чији је Бог Господ!“

 [Мапа/Слике на 167. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

река Амазон

Манаус

АМАЗОН

МАТО ГРОСО

Сезарио Ланже

РИО ГРАНДЕ ДО СУЛ

Белем

Форталеза

Ресифе

Салвадор

Рио де Жанеиро

Сао Пауло

[Слике]

1. Плажа у Ресифеу

2. Рио де Жанеиро

3. Амазонска кишна шума

4. Сведочење на Амазону

5. Канцеларија подружнице, Сезарио Ланже

 [Слика на целој 124. страни]

[Слика на 126. страни]

Алстон и Мод Јул кренули су у службу у Бразилу 1936.

[Слика на 126. страни]

Чарлс Летко, из првог разреда Гилеада, још служи у Бетелу

[Слике на 133. страни]

Штампарска ротациона машина која је пуштена у погон у Сао Паулу 1973.

[Слике на 134. страни]

На конгресу „Божанска победа“ у Сао Паулу, делегати су видели одушевљавајући плод свог уједињеног сведочења

[Слика на 142. страни]

Делимично покривен „Конгресни парк“ у Салвадору

[Слика на 145. страни]

Одбор подружнице (с лева на десно): Масасуе Кикута, Карл Риц, Амаро Сантос, Естен Густавсон, Аугусто Машадо, Фред Вилсон

[Слике на 150. страни]

На посвећењу подружнице 1981, Лојд Бери је подстицао: ’Поклоните проповедању добре вести вашу неподељену пажњу‘

[Слика на 156. страни]

Преко 39 000 било је поучено у Школи пионирске службе. Приказан је разред у Сорокаби, у Сао Паулу

[Слика на 158. страни]

Мисионари и други дипломци Гилеада у пуновременој служби, са својим супружницима, током посете зонског надгледника 1996.

[Слике на 162. страни]

Ротациона офсет машина и MEPS били су важна средства у стизању до симултаних публикација

[Слика на 170. страни]

Бродић који се користи на ушћу Амазона за проповедање добре вести

[Слике на 175. страни]

Добровољци из других земаља помагали су локалним Сведоцима да изграде објекте подружнице; овде су приказани Харлијеви (горе) и Колвелови

 [Слике на странама 176, 177]

Објекти подружнице сада се користе за координирање активности преко 430 000 Сведока у Бразилу

 [Слике на 192. страни]

Шеснаест Конгресних дворана сада служе потребама Јеховиних сведока у Бразилу

[Слике на 193. страни]

Потребно је више Дворана Краљевства. Методе брзе градње помажу да се удовољи тој потреби

[Слика на 194. страни]

Неке скупштине пружају специјалну помоћ за глуве и слепе

[Слике на 205. страни]

Ерик Катнер се радовао томе да види како се на располагање ставља New World Translation на португалском

[Слика на 207. страни]

Аугусто Машадо је видео упадљив доказ резултата библијског образовања у Бразилу