Микронезија

Рај. Кад чујеш ту реч, можда помислиш на неко бујно тропско острво, блиставо плаво небо, палме које се њишу на благом поветарцу, беле пешчане плаже, бистре океанске воде и разнобојне рибе, спектакуларан залазак сунца. Микронезија се уклапа у овај опис раја. Њена лепота одузима дах.

Али, овде има и ствари које никада не би повезао с рајем. Бруталне битке вођене током Другог светског рата страшно су нагрдиле ова острва, а људи који данас живе у Микронезији боре се с економским проблемима, криминалом и болешћу. Све већи број људи увиђа да морају да се реше ти дубоко укорењени проблеми човечанства, пре него што ово стварно може да постане рај.

Разноликост, зачин микронезијског живота

У Микронезији постоје разне острвске групе, свака различита у својој привлачности и култури. Изненађује то што свака има свој посебан језик, неразумљив чак и за људе оближњих острвских група.

Не постоји нешто као типично микронезијско острво. Нека су богата, друга су сиромашна. Неравна вулканска острва попут је Понпеја уздижу се до преко 900 метара, док су неки танки атоли тако равни да нису виши од метар изнад нивоа мора.  Маџуро у Маршалским острвима јесте један такав атол. У олујном времену, таласи се понекад преливају преко читавих делова тог атола.

Микронежани су пријатељски настројени и атрактивни људи. Многи од њих живе од земље и мора. Они на породичном имању узгајају основне производе, можда држе неколико пилића или свиња и лове рибу из океана.

Верује се да су та изолована острва првобитно населили људи који су пловили источно од Азије и западно од Меланезије, али шпански истраживачи из 1500-их били су први западњаци који су стигли до Микронезије. Они су са собом донели своју религију. Данас се Римокатоличка црква дубоко укоренила на већини острва, заједно с једним општим обликом протестантске вере коју су крајем 1800-их успоставили мисионари хришћанског света.

ГУАМ: средиште острвске активности

Микронезија, што значи „мала острва“, укључује неких 2 000 распршених острва, од којих је око 125 насељено. Они се простиру на делу планете који је приближно величине  континенталног дела Сједињених Држава. Ипак, та острва су тако ситна да је њихова укупна површина само око 3 100 квадратних километара — не много више од површине Род Ајланда, најмање државе у Сједињеним Државама.

Капија за Микронезију је Гуам, одакле авиони лете за многа друга острва. Од 470 000 становника Микронезије, 150 000 се налази на Гуаму. Дугачак 51 километар, Гуам је највеће микронезијско острво. Оно је такође најразвијеније. Закрчени путеви и ужурбан начин живота издвајају ово острво од других острва која имају лежернији ритам.

Дуго цењен од стране војних сила због свог стратешког положаја у Пацифику, Гуам је тренутно једно америчко упориште. Више од трећине копна контролише америчка војска. Међутим, Гуам је такође стратешка локација за ширење добре вести о Божјем Краљевству. У канцеларији подружнице Watch Tower Societyja, материјал који се користи за библијско образовање штампа се на 11 језика за дистрибуцију широм Микронезије.

Истина о Краљевству стиже до ’последње границе‘

У свом говору за посвећење објеката подружнице на Гуаму у априлу 1980, Милтон Хеншел, из Водећег тела, описао је Микронезију као „једну од последњих граница“ у делу проповедања Краљевства. Зато што је Микронезија сачињена од многих усамљених острва и због тога што се овде говори на тако широком дијапазону матерњих језика, ова тропска ’последња граница‘ показала се крајње изазовном.

Верни мисионари већ 40 година савладавају тај изазов напорним радом и домишљатошћу. У тим годинама, у Микронезији је служило најмање 175 мисионара, а то је био један важан фактор у развоју 26 скупштина и у томе да је сада на тим острвима активно око 1 300 Сведока.

 Само шачица од 63 мисионара који тренутно служе у Микронезији похађала је Библијску школу Гилеад Watchtowera. Већина су пионири с Филипина и Хаваја који су били позвани да се прихвате мисионарске службе. То је за многе значило да удобности дома замене примитивнијим начином живота. На неким острвима има мало адекватних путева, нема електричне струје и нема текуће воде. Мисионари су изложени многим болестима; морају да одолевају времену које је топло, влажно и понекад насилно. Разорни тајфуни су претња скоро преко целе године. Али, мисионари виде задовољавајуће плодове свог труда.

Библијска истина је нашла чврсто упориште на сваком од главних острва. Међу онима који су први прихватили поруку о Краљевству били су утицајни острвљани. На пример, на Понпеју је био Карл Данис, члан понпејског законодавног тела. На Козри је један од првих Сведока био Фреди Едвин, који је говорио седам језика и који је био краљев рођак. Огастин Кастро, који је раније учио за свештеника, помогао је да се оснује скупштина на Сајпану. А на Гуаму, бивши боксер Тони Салседо користио је своју популарност да људима пружи поруку која би могла да им помогне да се радују миру који им дивна острвска околина никада није пружила.

Како је добра вест стигла на Гуам

Тони Салседо није био први Сведок који је дошао у Микронезију. У ствари, он није ни био Сведок кад је дошао. Он је 1948. дошао на Гуам с Филипина као радник под уговором на послератној обнови. Неколико његових колега били су Јеховини сведоци, и они су Тонија почели да поучавају Библији.

Та ревна браћа су организовала прву скупштину у Микронезији у децембру 1951, али сви они осим Тонија били су 1954. присиљени да напусте Гуам кад је њихова компанија  пропала. Тонију, који је оставио бокс, било је дозвољено да остане зато што се био оженио једном гуамкињом.

Средином 1950-их, састанци су се одржавали у дому Салседових и скупштина је нарасла на 12 чланова. Њихово подручје проповедања било је цело острво. „Сваке суботе смо ишли у службу на терену на цели дан, и ускоро су људи у свим селима знали ко смо“, рекао је Тони.

Чекали су их груби услови

У то време Гуам ни издалека није личио на ужурбано острвско одмаралиште какво је данас. Сем и Вирџинија Вигер, први мисионари додељени за Гуам, добро се сећају свог доласка 1954.

„У то време Гуам је био строго војна база“, рекао је Сем. „Острво је било опустошено од рата; неексплодиране бомбе и муниција били су посвуда, ратна опрема је рђала, и још увек су проналазили и хватали јапанске снајперисте. Моја жена и ја изнајмили смо једну монтажну бараку од таласастог лима у којој није било фрижидера, еркондишна, кревета нити другог намештаја. Спавали смо на платненим војничким креветима на расклапање покривени мрежом против комараца.“

Проповеднички напори Вигерових били су тако успешни да је ускоро било потребно веће место за састајање, тако  да је скупштина изнајмила једну напуштену војничку мензу и темељно је очистила. Зграда је била смештена преко пута католичке цркве. Кад су наша браћа подигла таблу за Дворану Краљевства, католички свештеник је протестовао.

Онда је ударио гром. У једној реткој олуји с грмљавином, једна муња је срушила црквени торањ и размрскала неколико идола. „Свештеник је рекао жупљанима да је Бог хтео да погоди Дворану Краљевства али је промашио“, рекао је Вигер. „Кад народ није поверовао у то објашњење, свештеник је измислио другу причу. Рекао је да је Бог уништио цркву зато што им је била потребна већа и боља црква.“

Улазак у Старатељску територију

Кад су Вигерови били додељени за Јапан као мисионари, додатну одговорност је добио Мерл Лоумастер, један високи брат који се често смешио али је увек био озбиљан што се тиче истине. Watch Tower Society је 1960. замолио Мерла да крене на једно извидничко путовање кроз Микронезију. Зато што су та острва била америчка Старатељска територија, била му је потребна путна дозвола од високог комесара, једног набуситог и несусретљивог човека који је рекао Лоумастеру: „У Старатељску територију ћеш ући само преко мене мртвог.“

Међутим, није било потребно да он умре. Само три месеца касније, био је постављен нови главни комесар, и Мерл је добио путну дозволу. Тако је он био прва особа која је говорила поруку о Краљевству на острвима Сајпан, Чук, Понпеј, Белау и Јап.

Лична помоћ од председника Заједнице

У новембру 1962. Гуам је снашла трагедија кад је тајфун Карин протутњао тим острвом с ветровима од скоро 320 километара на сат, убивши деветоро људи и проузрочивши штету у вредности од неколико милиона долара. На срећу, нико од браће није изгубио живот, али су изгубили  своју Дворану Краљевства. Кад су изгледи за нову зграду изгледали мрачни, једна недавно крштена сестра прискочила је у помоћ с великодушним поклоном у облику земљишта. Ту је била изграђена већа Дворана Краљевства, која је 1964. била завршена на време за зонску посету Н. Х. Нора, тадашњег председника Watch Tower Societyja.

С циљем да се у том делу настањене земље пружи темељно сведочанство, брат Нор је одредио да шест новопристиглих мисионара раде у различитим деловима Микронезије. Он им је рекао: „Премда вам се може чинити да су та подручја страна, упамтите да сте на планети Земљи увек код куће. Једини прави страни мисионар је био Христ, зато што је напустио небо да би служио овде. Останите на свом задатку док дело не буде готово!“

Током неколико година пре тога, путујући надгледници су једном годишње теретним бродом путовали на острва. Они су посећивали веома мало Сведока који су били на тим острвима, сами су сведочили где год би се брод зауставио, и пружали су даљње охрабрење свакоме ко је показао интерес на ранијим посетама. Брат Нор је предложио да се то кружно путовање обавља двапут годишње авионом.

 Путујући надгледници доприносе порасту

Почевши 1968, тај ваздушни обилазак Микронезије обављао је Натанијел Милер, путујући надгледник с Хаваја. Пошто су многи старији Микронежани говорили јапански а Милер је био мисионар у Јапану, било је логично да он буде изабран за тај напоран задатак. Зашто напоран? „Повратно путовање из Хонолулуа до тих острва авионом износило је више од 14 000 километара“, присећа се Милер.

Кад је стигао на Гуам, пронашао је једну обесхрабрену скупштину. Није било пораста, и подручје се није обрађивало редовно. Милер је препоручио да се на Гуам пошаљу још четворо мисионара, с другим мисионарским домом на јужном делу тог острва.

Године 1969, Гуам и територије Микронезије били су додељени хавајској подружници. Почевши 1970, Роберт К. Кавасаки, ст., координатор Хавајског одбора подружнице, такође је посећивао Микронезију, служећи на покрајинским састанцима, обласним конгресима и у мисионарским домовима једном годишње.

 Ускоро су били очигледни резултати те личне пажње духовних пастира. Обласни састанак „Људи добре воље“ на Гуаму 1970. привукао је највећи број од 291 присутног, с тим што су новине, радио и телевизија свакодневно извештавали. Ипак, у том делу поља очигледно је било места за још радника. Одакле ће они доћи?

Роберт и Милдред Фуџивара били су општи пионири који су водили једну бакалницу на Хавајима, али су чезнули да служе тамо где је потреба већа. Тај сан су остварили 1970. тако што су се преселили на Гуам, с троје деце у узрасту од 8 до 16 година. Да ли је такво пресељење било добро за њих и њихову децу? Сва њихова деца сада су одрасла и у браку су, и сви су ревне Јеховине слуге. Двоје деце служи у подружници Гуам, а треће је пионир. Кад су Фуџиварини стигли, на Гуаму је била само једна скупштина. Они су имали радост да учествују у делу док је број скупштина растао на девет, с још једном групом. Оне су организоване да се брину за људе који говоре шест језика. Неколико других породица такође је дошло да помогне у 1970-им и 1980-им.

Адреса подружнице коју је лако упамтити

Тајфун Памела је 1976. демолирао Дворану Краљевства на Гуаму, која је била изграђена 1964. и проширена 1969. „Гуам је изгледао као да је парни ваљак поравнао острво“, рекао је један брат.

Уместо да реконструишу то место састајања скромне величине, изграђен је нови објекат подружнице у облику слова L, који се састоји од канцеларије, штампарије, шест спаваћих соба и простране Дворане Краљевства са 400 седишта у којој се такође могу одржавати већи скупови. Да би издржала тајфуне, била је изграђена с армираним бетонским зидовима дебелим 20 центиметара. Један брат који се преселио с Хаваја коментарисао је: „Била је тако велика да смо мислили да је никада нећемо напунити. На целом  острву је било само 120 Сведока, и скакутали смо у тој просторији као кликери у кутији за ципеле.“ Само неколико година касније, та огромна Дворана Краљевства једва је примала присутне на већим скуповима.

Брат Милер, познат по свом снажном руковању и карактеристичном смеху, постао је први координатор Одбора подружнице на Гуаму. У том одбору су му се придружила два искусна брата — Роберт Савиџ, који је био надгледник подружнице у Вијетнаму, и Хидео Сумида, који је служио у Хавајском одбору подружнице.

Кад је подружница први пут била изграђена, пошта се подизала у поштанском фаху. Међутим, једног дана је дошао владин службеник и објаснио да он одређује адресе улица како би пошта могла да се испоручује. Док је он спрејом исписивао број „143“ на згради, Милер га је питао како ће се звати њихова улица. Човек је одговорио: „Не знам. Зашто не погледамо на карту и видимо.“ На Милерово изненађење, влада је ту улицу назвала Јеховина улица.

 Грађевински пројекти ’уради сам‘

Требало је да се обави и други грађевински посао. Почетком 1980-их, Џим Персингер, из Сједињених Држава, схватио је да му његова фабрика цемента одузима превише времена, тако да су он и његова жена, Џин, изабрали да поједноставе свој живот. Направили су 15 метара дуг бетонски једрењак, назвали га Петра, и запловили ка Гуаму. Брод Персингерових се показао непроцењивим у грађевинским пројектима.

Између 1982. и 1991, на шест микронезијских острва били су изграђени мисионарски домови и Дворане Краљевства. Недостатак материјала̂ је отежао изградњу. На неким грађевинским пројектима, браћа су морала да сама ручно праве бетонске блокове. Излили би цемент у један мали калуп и пустили га да се стврдне. Сами су правили шљунак тако што су мрвили корал, и морали су сами да се побрину за песак. Петра се често користила за транспорт залиха и радника с једног острва на друго. „Кад смо градили Дворану Краљевства на Чуку, на том острву нисте могли купити песак“, објашњава Џим Персингер, „тако да смо одједрили до једног малог острва где нико није живео, и ту смо лопатама трпали песак с плаже у џакове. Онда смо га товарили у брод и пловили назад до градилишта.“

Реј Шолц, који је имао искуства у војном инжењерингу, био је надгледник на већини микронезијских грађевинских пројеката. Основу његове радне групе сачињавали су Калвин Ари, Авери Типл и Мајлз Инуиј, који су дошли с Хаваја да помогну да се изгради нова подружница а затим су Гуам учинили својим домом. Често су заједно импровизовали да би обавили неки посао.

Даљњи пораст под новим надгледавањем

Брат Милер је напустио Гуам 1987. кад је сазнао да његова жена има смртоносну болест. Као координатора заменио га је високи, енергични Артур Вајт, који је служио и у  Хавајском и у Гуамском одбору подружнице и који је од 1981. такође путовао Микронезијом као обласни надгледник. Под његовим надгледавањем, подружница Гуам је доживела многе промене. Комплексу подружнице биле су додате још две Дворане Краљевства, а један грађевински пројекат завршен 1995. обезбедио је изузетно потребну канцеларију и простор за фабрику плус нове собе за становање.

С њим у Одбору подружнице служе Џулијан Аки и Салвадор Соријано, дугогодишњи мисионари у Микронезији. Нажалост, Хидео Сумида, један од првобитних чланова одбора, умро је након што је неколико година доприносио оснивању подружнице на Гуаму.

Говорење страним језицима

Док се острво Гуам развијало, његово страно становништво се повећавало. Дошли су још неки мисионари да обрађују подручја на којима се говори тагалог, илоко, корејски и кинески.

Ернесто и Глорија Габријел већ 14 година сведоче у филипинској заједници, која сачињава једну четвртину становништва Гуама. Скупштине на језицима тагалог и илоко заједно веће су од било које од пет острвских енглеских скупштина.

Корејски мисионар Јунг-Сунг Чунг стигао је 1985. „Клима је била тако топла и влажна“, присећа се он, „да смо се моја жена и ја неколико пута на дан туширали да бисмо спрали зној са себе.“ Међутим, они су многе сате проповедали на врућини и њихов пример одлучности помогао је да се оснује мала, али јака скупштина.

Становницима Гуама даје се интензивно сведочанство. Ту је у просеку један Сведок на свака 262 становника.

КИРИБАТИ: знају нас као те коауе

Иако је истина о Краљевству први пут стигла на Гуам с Филипина, она је на Кирибати (тада познат као Гилбертова  острва) донесена с Новог Зеланда. Та острва су била британска колонија и наше проповедање је било ограничено, али Хуија Пакстон је добио улаз 1959. као фармаколог и остао је тамо до 1967. Он је пронашао групу предивних атола — који су често прилично уски, увек топли и влажни — како се протежу преко екватора.

Хуију је његов посао одвео на сва Гилбертова острва где су он, његова жена Берил и његова два мала сина тражили прилику да разговарају о Библији. На једном пикнику, једна жена је питала њиховог петогодишњег дечака, Стивена, има ли његов Бог име. „Има. Зове се Јехова“, одговорио је Стивен. Његов одговор је навео друге да поставе питања. Ускоро су Пакстонови сваке недеље водили велики групни студиј Библије.

Пре него што су се вратили на Нови Зеланд, Пакстонови су организовали један посебан састанак на једном ненастањеном атолу. Тог дана је одржан говор за крштење, и пет Гилбертежана је своје предање Јехови симболизовало подрањањем у воду у лагуни. Нажалост, ревност коју су ти острвљани показали у почетку полако је спласнула.

Касније је Гилбертежанин по имену Нарики Кауту отишао у Аустралију да похађа школу за рачуноводство. Док је био тамо, он је такође проучавао Библију с Јеховиним сведоцима и крстио се. „Кад сам се 1978. вратио с мојом породицом, почели смо да питамо да ли на Кирибатију има још неко други од Јеховиних сведока“, присећа се брат Кауту. Ускоро је сазнао да су Јеховини сведоци били практично непознати на његовим матичним острвима. „Пронашли смо један старији брачни пар и још једног човека и његову децу, али није било организованих састанака, и на гилбертешком језику није постојала никаква литература Заједнице“, каже он. „Почели смо да се састајемо сваке недеље. Молили смо се, читали из Библије и пошто сам само ја знао читати енглески, објашњавао сам нешто из публикација Заједнице.“

 Дворана Краљевства — више од грађевине

Године 1982. мала група на Кирибатију била је ојачана доласком Пола и Марине Табунигао, мисионара који су били тамо додељени. Састанци су се одржавали у мисионарском дому а касније су премештени у једну учионицу, али Јеховини сведоци нису били сматрани „правом религијом“ све док 1991. није била изграђена њихова Дворана Краљевства. Међународни радници су обавили већину посла, а мештани су се чудили што „странци“ жртвују своје време и новац да помогну у изградњи. Тако је Дворана Краљевства постала опипљив доказ јединства пуног љубави међу Јеховиним народом.

Због тога су многи били привучени истини. Једна сестра која се крстила кратко након тог грађевинског пројекта рекла је: „Била сам дубоко импресионирана чињеницом да тој малој скупштини помажу посетиоци из прекоморских земаља.“ Та „мала“ скупштина је нарасла од 28 објавитеља 1990. на око 70 објавитеља данас, чиме је постала једна од скупштина које у Микронезији најбрже расту.

Књиге Заједнице високо цењене

Иако су на располагању били неки трактати и неке брошуре, док 1994. није стигла књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, локално становништво није могло да прочита неку књигу Заједнице на свом језику. „На гилбертешком језику постоји само неколико публикација било које врсте“, каже Еди Посамај, мисионар који верно служи са својом женом, „и свакако да ништа није ни близу квалитету те књиге.“

Књига Заувек да живиш сада је објављена на шест микронезијских језика, а гилбертешко издање је имало велики утицај. Та књига је навела многе острвљане да проучавају Библију. Неки су чак виђени како своју књигу Заувек да живиш носе у цркву.

 Људи на Кирибатију су из милоште сковали надимке да опишу религије присутне на њиховим острвима. Зато што затварају очи кад се моле, протестанти су познати као Камату, што значи „успавати“. Адвентисти седмог дана су названи Итибонгс, или „седам дана“. Како зову Јеховине сведоке? Те Коауа, што једноставно значи „истина“.

МАРШАЛСКА ОСТРВА: прилика за службу

На Гуаму је туце година било Сведока пре него што је  један авантуристички амерички пар однео добру вест на Маршалска острва, удаљена око 3 200 километара југоисточно од Гуама. Пауел Микелсен и његова жена, Најома, имали су намеру да оду на Бахаме да служе тамо где је потреба већа, и с тим циљем они су купили једну шајку дугу 10 метара, коју су назвали Интегритет. Међутим, пре него што су могли да заплове, Пауелу је био понуђен посао надгледања изградње једне велике електричне централе на Маршалским острвима. Watch Tower Society га је подстицао да прихвати тај положај. У то време, због законских ограничења на улазак странаца, на Маршалским острвима није било Сведока̂.

Док се брат Микелсен бринуо о својим одговорностима у вези с изградњом те електричне централе, он и његова жена су максимално искористили ту прилику да острвљанима помажу у духовном погледу. Стигли су на атол Квајалин 1960. и касније су бацили сидро на атолу Маџуро, где су сами научили да говоре маршалски. Кад су сведочили, друштвени острвљани ретко да нису хтели да слушају, и до 1964. Пауел и Најома водили су 12 библијских студија, укључујући и студиј с Ирој лап лапом (Великим краљем) Маџура.

Џулијан Аки и Мелвин Ах Ју, обојица мисионари, придружили су се тамо Микелсенима 1965, и за само неколико месеци та одушевљена браћа су научила маршалски довољно да изнесу једноставну проповед и такође су изградили мисионарски дом с кровом у облику слова А.

Да би се обезбедило место за састанке, била је подигнута импровизована Дворана Краљевства тако што се главно једро с Интегритета раширило преко неколико борових стубова пободених у земљу. „Како се наша публика повећавала, ми смо једноставно додавали још једра“, рекао је брат Микелсен. „Затим је дошло крмено једро; мало касније смо узели предње једро. Кад више нисмо имали једра, дошло је време да изградимо ’праву‘ Дворану Краљевства.“

 Острвљани импресионирани новим мисионарима

На почетку службене 1966. године, Аки и Ах Ју одлучили су да је време да се боље упознају са својим подручјем, тако да су резервисали смештај на гвозденом теретном броду који се заустављао на спољњим атолима Маршалских острва. На тој екскурзији која је трајала 24 дана, на броду је био и један новоожењени протестантски проповедник који је већ три године био на тим острвима. Вести на радију су упозориле сваки атол да ускоро долазе „часни“ и његова невеста. Како су острвљани били разочарани кад је тај проповедник говорио преко тумача! Он се никада није гњавио да учи маршалски.

Кад је тај проповедник упозорио своје слушаоце да избегавају „два лажна пастира“ која су на броду, људи су постали још знатижељнији да виде мисионаре Јеховине сведоке, који су говорили њиховим маршалским језиком и причали дивне ствари из Библије. Ти људи су често преклињали: „Останите овде и учите нас Библији. Ми ћемо се бринути за ваше потребе. Само останите с нама до следећег брода!“

Културни шок за покрајинског надгледника

Кад је Натанијел Милер 1968. летео с Хаваја на своје прво кружно путовање Микронезијом, први део његовог путовања довео га је на Маџуро. „Сећам се кад сам први пут угледао мајушне атоле Маршалских острва“, присећа се он. „DC-9 се спустио да би слетео али се, уместо тога, опет подигао и кружио над аеродромом. Погледавши доле, могао сам да видим како људи јуре свиње да их отерају с писте како би била чиста за слетање. Још једна препрека је био један аутомобил паркиран на писти. Група људи је подигла аутомобил и однела га!“

За некога ко долази из Хонолулуа, то је био културни шок. Аеродром Маџуро је имао „терминал“ под ведрим  небом изграђен од листова кокосовог ораха и писту начињену од корала. „Нисам био навикао на помисао да каменови корала ударају о труп авиона кад слеће“, рекао је Милер. Кад је био на земљи, он и његов пртљаг били су смештени на приколицу једног камионета и одвезени до мисионарског дома преко неравног, неасфалтираног пута.

У то време Дворана Краљевства је имала танак кров, није имала зидове, а под је био само набијена земља. „Преко преводиоца сам говорио малој групи од 20 особа на мојој првој посети“, присећа се Милер. „Говор је прекинуо један велики вепар који је залутао у Дворану Краљевства!“

Стварно — где су мртви?

Маршалске цркве гаје нека веома необична веровања. Једног дана је Вилијам Медисон, један протестантски ђакон, испитивао Џулијана Акија: „Павле је у Филипљанима написао да ће се ’свако колено поклонити Христу, они на небу, на земљи и под земљом‘. Моје питање гласи: ’Ко су они под земљом?‘“ (Фил. 2:10). Кад је брат Аки објаснио да су то мртви који ће ускрснути, Вилијам је био усхићен. Мучило га је учење његове цркве да су они „под земљом“ ри менануи, „мали људи“ који, према маршалској легенди, излазе на површину само у глуво доба ноћи.

Вилијам је сместа уредио да његова породица проучава Библију с братом Акијем, и он и његова жена, Алмина, заједно су се крстили 1966. Он служи као старешина од 1983, а она је општи пионир 28 година, дуже од било кога другог у Микронезији.

Маршалске цркве такође научавају да је пакао велики гвоздени казан на небу где се грешници кувају у кључалој води. Сајлас Андрике је, попут многих, веровао у ту доктрину о „смрти на небу“. Међутим, кад му је из Библије било показано да се мртви враћају у прах, Сајлас је прихватио истину и крстио се 1969. (Пост. 3:19). Преко њега је добијено земљиште за нову Дворану Краљевства и он је такође постао први преводилац на маршалски. Године  1967. на Маџуру је основана скупштина. С локалном браћом као што су Вилијам и Сајлас који преузимају одговорност, Џулијан Аки и Доналд Берџес, новопристигли мисионари, могли су да пређу на Ебај, мајушни атол у западним Маршалским острвима.

Величине око четири градска блока, Ебај је био дом само неколико стотина маршалских острвљана док уносни послови америчке војске на оближњем атолу Квајалин нису повећали број становника на више од 8 000. Острвљани сваког дана путују трајектом да раде у великој војној бази Квајалин.

Радио-емисије за Маршалежане

Радио се користи као проповедничко оруђе по целој Микронезији, али најефикасније на Маршалским острвима. Радио-станица WSZO, позната као Златни глас Маршала, пружа слушаоцима нешто још вредније од злата. Од 1970, старешине из скупштине Маџуро емитују један седмични 15-минутни радио-говор на маршалском језику, обликован посебно да дође до људи на удаљеним атолима.  Мисионари не могу а да се не насмеше кад чују како људи других деноминација звиждућу уводну песму те радио-емисије: „Ми смо Јеховини сведоци!“

Неколицина је прерасла у многе

Маршалска браћа су изванредан пример љубави и ревности. Роберт Савиџ, који је крајем 1970-их посећивао Маршале као путујући надгледник, сећа се како су њега и његову жену поздрављали у Дворани Краљевства. Он каже: „Више од стотину браће и сестара поређало би се у круг и свако би нам стиснуо руке и поздравио нас. А њихово певање песама Краљевства било је апсолутно предивно! Без икакве музичке пратње, браћа и сестре би се ускладили, што је резултовало дивном мелодијом.“

Клементе и Јунис Аренијего, који су 28 година мисионари, служе на Маршалским острвима од 1977. и у том времену видели су задивљујућ раст. Кад су Џулијан и Лорен Канаму стигли 1982. на Маџуро као мисионари, просечан број присутних на јавним састанцима био је 85. Сада тамо постоје две скупштине, а просечан број присутних је око 320. Зашто је дело тако процветало? „Ова острва су далеко од тога да су рај“, објашњава брат Канаму. „Срчани проблеми, сифилис и дијабетес уобичајени су, и смртност новорођенчади мучи острва. Неке је већ погодила и сида. Људи нису задовољни, и окрећу се ка истини.“

САЈПАН: суочити се са изазовом

Истина напредује и на Сајпану, али то није увек било тако. Први мисионари су се склањали од камења дању и  живели у „сабласној“ кући ноћу. На крају је био потребан један тајфун да поруку о Краљевству раздува по овом тврдом подручју.

Кад су Ернест и Кеј Манион отишли на Сајпан 1962, пронашли су једно острво којим доминира Католичка црква. То је била једина религија коју је локално становништво икада познавало и да би тако и остало, главни свештеник је наводно уништио неколико Библија које су поседовали чланови његове цркве. Због тога људи уопште узев нису веровали Библији и, нажалост, мало њих је уопште видело Библију.

Подручје је било тако тешко да су Маниони, кад су 1966. установили да морају да напусте Сајпан, имали само једну посету која је нешто обећавала. Али, Роберт и Шерон Ливингстон су наставили тамо где су Маниони стали.

„Често док смо се приближавали некој улици, сва врата и прозорски капци су се затварали, тако да смо могли да радимо цело преподне а да нам нико не изађе на врата“, присећа се брат Ливингстон. „Дечаци су издалека бацали камење на нас, а Шерон је често била предмет њихових непристојних израза и покрета. Неки људи су хушкали своје псе на нас, а старије жене су се крстиле кад смо пролазили, очигледно да се заштите од зла.“

Да ли да мисионари напусте острво?

Спиритизам је раширен по целој Микронезији, а мисионарски дом на Сајпану, једна изнајмљена кућа, био је смештен у усамљеном крају где су се ноћу догађале необјашњиве ствари. Мисионари су се преселили и данас је  мисионарски дом идеално смештен близу океана, у близини главног пута.

Након што се добра вест проповедала на Сајпану пет година, један филм Заједнице био је приказан за јавност. Присуствовала је само једна особа — жена која је ту и тамо проучавала већ четири године али се ипак и даље повремено крила од мисионара. Они су на својој додели провели две године и ретко су уопште разговарали с неким. Да ли да ’отресу прашину са својих ногу‘ и напусте Сајпан? (Мат. 10:14).

Тајфун нагони јавност да слуша

Баш кад се мисионарима чинило да нико никада неће слушати, један страшан тајфун 1968. натерао је људе да обрате пажњу ономе што су Јеховини сведоци говорили. Тајфун Џин стрмоглавио се на Сајпан с ветровима и до 320 километара на сат и уништио је 90 посто објеката на острву. „Мислила сам да је Армагедон“, рекла је она жена која је ту и тамо проучавала Библију.

„Живо се сећам како сам се скупио под кухињски сто“, рекао је брат Ливингстон. „Запањено смо гледали како се плафон и зидови савијају тамо-амо под налетом ветра. Звук је био попут млазног авиона приликом полетања заједно с тутњавом теретног воза. Молио сам се да Јехова преко нас рашири свој заштитни шатор. Међутим, да би Шерон чула моју молитву, морао сам да вичем колико ме грло носи, с тим да су моја уста била одмах уз њено уво.“

Да ли је та молитва била услишена? Иако су оближња католичка школа и манастир били потпуно уништени, стари дрвени мисионарски дом Сведока остао је на свом месту. Тајфун је прошао ујутро, а те вечери је одржана годишња комеморација Господове вечере, или Меморијал. Цело острво је било у метежу, али у мисионарском дому, четири особе су се у миру окупиле уз керозинску лампу. Многи људи на Сајпану почели су да се питају да ли је Бог донео олују да их казни.

 Истрајност је награђена

Жена која је проучавала четири године коначно је стала на страну истине и крстила се 4. јула 1970. Тог дана су се крстили и Огастин (Гас) и Тајко Кастро. Гас је некад учио да постане католички свештеник, али је Тајко у ствари тражила истину. Кад ју је пронашла, сместа је почела да иде на састанке.

Гас, миран и карактеристичан Чаморо, није могао да се увери тек тако. „Сваке недеље су ме позивали на састанак, али ја нисам хтео јер сам се бојао човека“, рекао је он. „Нисам желео да ме виде на састанцима. Био сам веома близак свештеницима, а моји родитељи су били побожни католици. Мислили би да сам полудео.“

Гасова невоља је била решена, тако је он мислио, кад је био послан на Хаваје на шест месеци ради обучавања за посао. Међутим, једног дана под вратима је пронашао једну цедуљу у којој је био замољен да посети једног локалног брата пионира. Сајпански мисионари су писали браћи на Хавајима, тражећи да неко ступи у контакт с њим. Гас је одбио неколико понуда да проучава Библију, али брат пионир је био упоран. Рекао је да ако је један сат седмично превише, они би могли да проучавају 30 минута.

„Коначно сам пристао да проучавам 15 минута седмично“, сећа се Гас. „Али не зато што сам желео да упознам Библију. Мој циљ је био да пронађем само једну грешку и да тиме окончам студиј.“ Његов план је имао супротан ефекат. Студиј се показао тако интересантним да је Гас ускоро тражио да два пута седмично има студије од по сат времена.

Брат Кастро је многе године служио као старешина у скупштини Сајпан. Његов први син је три године провео у бруклинском Бетелу а његова најстарија кћерка је дипломирала у школи Гилеад 1990. и постала је мисионар. Још један син је данас старешина, а друга кћерка је пионирка.

 Лицемерство цркве окреће неке ка истини

Неколико фактора је проузроковало да сајпанско подручје смекша. С једне стране, људи су почели да се диве истрајности Јеховиних сведока. Годинама раније један службеник Старатељске територије приметио је да је проповедничко дело Сведока изазвало приличну буку у друштву, и питао је једног брата колико их има у скупштини. Кад му је брат рекао да их има 12, службеник је реаговао: „Дванаест! Како људи на Сајпану причају, мислио сам да вас има сигурно стотину!“

Лицемерство у Католичкој цркви такође је навело људе да поклоне пажњу поруци о Краљевству. Једно време свештеници су учили људе да су „протестанти зли колико и Ђаво“. Касније су свештеници причали својим жупљанима да су Јеховини сведоци „гори од протестаната“, што је неке људе искрена срца натерало да се питају: „Како нешто може бити горе од Ђавола?“

Став људи према истини променио се тако коренито да Сајпан данас има један од најбољих односа објавитеља према становништву у Микронезији — 1 према 276. Године 1991. завршена је бетонска Дворана Краљевства с 350 седишта, а данас се тамо састају две велике скупштине, једна енглеска и једна на тагалогу.

Добра вест експлодира на Тинијану

Добра вест је са Сајпана стигла на Тинијан, мало острво удаљено мање од 8 километара. Они којима је позната историја Другог светског рата знају да је 1945. с Тинијана полетео амерички бомбардер B-29, Енола Геј, како би бацио атомску бомбу на Хирошиму, у Јапану. Почевши 1970, Сведоци са Сајпана периодично проводе викенде дистрибуишући часописе Кула стражара и Пробудите се! на Тинијану. Ти часописи су показали да је, према Јеховином одлучивању, дошло време да љубитељи праведности из свих  нација прекују своје мачеве у плугове и да се више не уче рату (Иса. 2:4).

Међутим, на Тинијану није живео ниједан Сведок док априла 1992. тамо нису стигли Роберт и Ли Моро, који су раније служили у Ирској. Али, семе је било посејано.

Градоначелников син, Џозеф Манглона, чија је политички утицајна породица укључивала неколико других законодаваца на Тинијану, увидео је вредност онога што је читао у Кули стражари и Пробудите се!, схватио је да је пронашао истину и другима је причао о томе. Да би га одвратили од крштења, његови рођаци су му понудили високо плаћени политички положај којим би он комотно издржавао своју жену и двоје деце. Али, Џозеф је одговорио: „Јехова Бог ће ускоро уништити вашу владу. Зашто бих желео њен део?“ Његов одважан став је од тада проузроковао да му се неколико његових рођака придружи у служењу Јехови.

Након што је заинтересованим особама била пружана доследна лична помоћ, биле су потребне само две године да се успостави напредна скупштина од 24 објавитеља. Данас на Тинијану постоји мисионарски дом и Дворана Краљевства.

ЧУК: почетак у монтажној бараци од таласастог лима

После Сајпана, следећа острва која су извукла корист из редовне службе мисионара Watch Towera била су острва Чук (раније Трук). Мерл Лоумастер је на кратко био овде у посети 1961, али 1965, Пол и Лилијан Вилијамс настанили су се на Чуку — први од више од 30 мисионара који су се прилагодили овдашњим примитивним условима.

Кад су 1965. стигли на главно острво Моен, религиозна нетрпељивост је отежала проналажење мисионарског стана. На крају је један управник радње понудио да им изнајми пола своје бараке од таласастог лима. То је толико  разљутило католичке свештенике да су отишли директно сеоском поглавици и захтевали да Јеховини сведоци буду протерани с тих острва. Поглавица је одговорио: „Ви сте овде дошли пре много година говорећи нам да волимо једни друге, па зашто нам онда сада говорите да мрзимо?“ Свештеници нису имали одговор. Мисионари су остали.

Интерес је био брзо пронађен, и ускоро се 30 библијских студија водило на тим острвима, која су некада служила као јапанска главна поморска база у Другом светском рату. Амерички бомбардери су овде уништили велик део јапанске флоте, и данас рониоци с маском и ронилачком опремом из свих делова света путују у Чук лагуну да истражују подводно гробље потопљених бродова и авиона. Они који узму времена да упознају народ проналазе једну другу фасцинантну појаву. Они могу бити збуњени живописним именима. Могу срести некога ко се зове Пиво, Шапат, Катанац или Снегуљица. Један човек је своју тројицу синова назвао Сардина, Туњ и Месни нарезак.

Један од првих острвљана Чука који је проучавао с Вилијамсовима била је жена управитеља радње, Кијоми Ширај, побожна протестанткиња и службеница YWCA. Њен муж није желео да она промени своју религију, и раздвојио  се од ње кад се она крстила као Јеховин сведок. Кијомино крштење је било острвски трач, делимично зато што се крстила у океану где је свако могао да види. До дан-данас, крштења на неким микронезијским острвима још увек се обављају у океану.

Пошто је њен муж отишао, Кијоми се преселила на Дублон, оближње острво из групе Чук. Ревно је сведочила и ускоро је обрадила цело острво осим једне куће смештене високо на једном брду. Она ју је прескочила зато што је жена која је становала у њој, једна старица, била позната као духовни медиј. Међутим, једног дана нешто је натерало Кијоми да крене на тај стрми успон. На њено изненађење та старица, Амико Ката, прихватила је библијску поруку и с временом је и она постала ревна пионирка.

Доста сестара али мало браће

Сведоци на Чуку суочавају се с једним посебним изазовом. Браћа, а посебно самци, изузетно су ретки! Има само два крштена трушка брата — обојица су ожењени. Та острва имају матријархално друштво, и већина мушкараца је на гласу по опијању, тучи и неморалу. То објашњава зашто данас петорица браће мисионара служе као једине старешине у малим скупштинама на три одвојена острва — Моен, Дублон и Тол. У ствари, пре него што су мисионари стигли у помоћ, скупштина Моен се једно време састојала од 23 жене.

„То може бити права кушња за наше сестре“, каже Дејвид Фистер, један од мисионара. „Девојчице одрастају размишљајући о томе да подигну пуно деце, али тренутно у нашим скупштинама нема младића за које би се оне могле удати. Неке наше сестре имају дубоку љубав према Јехови и поштују библијски савет да се ’удају само у Господу‘ (1. Кор. 7:39). Друге то спречава да служе Јехови.“

Салвадор Соријано, сада члан Гуамског одбора подружнице, провео је 14 година као мисионар на Дублону, где је  био једини брат. Он каже: „То ме подсећало на Псалам 68:11, где каже да је жена које говоре добру вест велика војска.“

Необична вожња до Дворане Краљевства

Мисионари по целој Микронезији рутински користе своја кола или камионете да помогну људима да дођу на састанке, али постоји један облик превоза који је испробао вероватно само Барак Боуман. Кад једна 70-годишња здепаста сестра због слабог здравља више није могла да пешачи 3 километра до Дворане Краљевства, Барак је покушао да смисли неки начин да јој помогне. „Волео бих да те покупим за састанак“, рекао је он, „али имам само колица.“ На његово изненађење, она је одговорила: „Океј, мени је свеједно.“

Можеш замислити тај призор док су се котрљали друмом на путу за састанак — и такође напор који је морао да уложи Барак. Изашао би из куће у 7.00 с празним колицима и вратио се у дворану с нашом сестром на њима тачно на време за програм у 9.30.

Ревност Јеховиних сведока за службу и њихово цењење састанака доносе добре резултате. У ствари, број присутних  на Меморијалу 1995. био је више од десет пута већи од броја Сведока на Чуку!

ПОНПЕЈ: узгајање духовног плода

Вилијам и Адела Јап нису били први Сведоци који су крочили на Понапе (данас Понпеј), једно од највећих острва у централном Пацифику. Мерл Лоумастер је 1961. овде мало сведочио, а почетком 1965. био је у посети довољно дуго да изнајми једну напуштену радњу која је могла да се користи као мисионарски дом. Међутим, кад су Јапови стигли, установили су да морају да користе мачете да би ушли у ту кућу. „Требало нам је неколико дана да исечемо шест година старо растиње“, каже Вилијам. „Нико није одржавао то место, тако да је та кућа постала свратиште за све врсте гамади и гмизавих створења које можеш замислити.“

Јапови су били енергичан пар који је брзо задобио поштовање као двоје одважних и неуморних проповедника. Међу онима којима су сведочили био је гувернер острва. Набавили су му примерак New World Translationa. Свидела му се јасноћа тог превода, али био је донекле склон да Добру књигу суди по њеним корицама. Као што је рекао,  зелене корице „не приличе Библији“; зато су Јапови заменили његову зелену Библију за делукс издање, комплетну Библију с црним корицама и позлаћеним рубовима. То се гувернеру тако свидело да је своју нову Библију користио кад је заклињао особе и склапао бракове.

Од „кухињске цркве“ до Дворане Краљевства

Године 1966, Карл Денис, бивши законодавац Понпеја, поклонио је половину своје земље за локацију прве Дворане Краљевства на Понпеју. Карл је био интелигентан и поштован вођа, онижи човек са светлосмеђим теном и пријатељским, дубоким плавим очима. Његова жена, Рика, била је кћерка последњег краља острва Мокил. Тај понпејски пар је неколико вечери седмично проучавао Библију уз светло керозинских лампи и брзо је напредовао до крштења.

Док није могла да се изгради Дворана Краљевства, свих пет скупштинских састанака, вођених на енглеском, одржавано је у пољској кухињи Данисових, због чега су неки из комшилука говорили о тој малој групи Сведока као о „кухињској цркви“. Тим састанцима присуствовало је мање од десет особа. Кад су певали песму „Од куће до куће“, коју су превели на понапеански, комшије су ругајући се говориле: „Је л’ ми то чујемо како мрави певају?“

 Мисионари су стекли нов поглед на потенцијал свог подручја кад им је градоначелник допустио да користе сеоско бејзболско игралиште да прикажу филм о међународном конгресу који се 1958. одржао у Њујорку. Неколико седмица вести на радију су најављивале филм, и кад је дошло време, људи су се сјатили на мали стадион. Уштиркано платно раширено између стубова послужило је као екран, а људи су могли да гледају филм с обе стране платна. Колико је било присутних? Око 2 000 — једна шестина становника острва!

Од тада је „звук мрава“ постао гласнији, и сада се више од 130 особа сваке недеље састаје у удобној Дворани Краљевства.

БЕЛАУ: његова многа острва

Још једна острвска група коју је Мерл Лоумастер посетио на извиђачком путовању које је почео 1961. била је Палау (данас Република Белау). Године 1967, Ејмос и Џери Данијелс, дипломци школе Гилеад, били су послати тамо као мисионари. Осећали су се као да су послати у најудаљенији део земље. „Кад је авион стигао у Палау“, присећа се Ејмос, „морао је да се окрене и врати на Гуам. Није ишао на тачке удаљеније од Палауа.“

Белау се, како су сазнали, састоји од неких 300 за око привлачних острва, укључујући једну јединствену групу названу Стеновита острва, омиљену туристичку атракцију. Обрасла густим тропским растињем, та острвца изгледају као зелене печурке које ничу из мора.

Сељани иду од врата до врата

Док су се мучили да науче палаван, брат и сестра Данијелс почели су да проповедају од куће до куће. На њихово изненађење, знатижељни сељани су их пратили и слушали разговоре које су они водили с комшијама.

Један од њихових првих студија био је са сином једног поглавице, који је живео у селу Нгивал на удаљеном острву.  Кад год је могао, он је путовао на Корор, острво где су живели мисионари. Али, он их је стално подстицао да посете његово село и разговарају с тамошњим људима. Брат и сестра Данијелс нису били ради да крену на то путовање. „Једини пут да се стигне тамо био је кроз воде које су врвеле крокодилима“, прича Ејмос. „Али, кад је покрајински надгледник дошао у посету, коначно смо били у стању да кренемо на тај пут зато што је још једна особа с којом смо проучавали пристала да управља чамцем.“ Ишли су од куће до куће да сведоче сељанима, и кад су одржали јавно предавање, у публици је било 114 особа.

Ђаконица одважно објављује Јеховино име

Мисионари су 1968. дошли у контакт с Обасан Мад, побожном ђаконицом у цркви адвентиста седмог дана на Белауу. Упркос противљењу свог мужа и црквених вођа, Обасан је брзо схватила истину о Божјем имену, Тројству и ускрсењу.

„Једног дана била сам позвана да у цркви предводим скупштину у молитви“, рекла је Обасан. „Знајући да ће ме други адвентисти оштро критиковати, ипак сам се молила Јехови. Ускоро сам напустила цркву и придружила се мисионарима у делу проповедања.“

Сада стара скоро 70 година, Обасан је пионирка већ 21 годину упркос томе што пати од физичких болести и што је изгубила мужа и двоје деце. Љубазна и спремна на осмех, она је стуб духовне снаге.

Проповедање бродом може да буде авантура

Ејмос и Џери Данијелс желели су да сведоче на оближњем острву Бабелтуап (локално познато као Бабелдаоп), али није било путева који повезују острвска села на обали океана, тако да се до тих села стизало само воденим путем. Један локални брат им је љубазно направио један чамац, али нису имали мотор. Негде у то време, Ејмос и Џери су присуствовали једном већем скупу на Гуаму. Тамо су  срели једног брата из Сједињених Држава који је познавао директора управе једног произвођача мотора за чамце. Ускоро су имали потпуно нов ванбродски мотор. „Јехова се увек побрине“, приметио је Ејмос.

У целој Микронезији, сведочење чамцем на удаљеним острвима јесте целодневна екскурзија. Захтева се пажљива припрема. Морају да се прорачунају морске мене. „Увек крећемо два сата пре плиме и враћамо се два сата после следеће плиме (око 14 сати касније) да бисмо избегли да оштетимо пропелер или да се насучемо“, каже један мисионар. Храна, заједно с довољном количином литературе и резервном одећом, пакује се унапред, и све се заштити пластичним врећама. На острвима где нема пристаништа, мисионари морају да загазе у океан да би пристали с чамцем. И ако већ нису мокри, вероватно ће их попрскати океанска пена на ветру или ће их запљуснути неки талас током путовања. Пре него што крену, увек се изговори молитва, а кад је океан немиран, понекад се на чамцу изговоре многе тихе молитве.

Мисионари који служе у Микронезији током година су научили да плове водама лагуна по свакаквим временским приликама и постали су вешти у изградњи чамаца и поправљању ванбродских мотора.

 Доста пешачења — срдачна гостољубивост

Пошто се до неких села не може доћи колима нити чамцем, мисионари могу провести сате пешачећи предивним стазама у џунгли окруженим кокосовим палмама да би стигли до понизних људи. Зато што је време топло и влажно, овде браћа не носе кравате у служби на терену, а гумене папуче (зване зори) често служе као обућа.

Хари Дени, који је 21 годину мисионар на Белауу, рекао је: „Увек нађемо уши које су пријемљиве за истину. Ти изоловани људи ће се често, да би показали гостољубивост, попети на стабло кокоса, убрати свеж кокос, исећи његов врх мачетом и понудити вам пиће директно из оригиналног ’паковања‘.“

Хари и његова жена, Рене, деле свој мисионарски дом с Џанет Сенас и Роџером Коном, мисионарима који нису у браку и који су на својој додели већ по 24 године. То четворо верних мисионара заједно су помогли да скупштина Белау нарасте на 60 објавитеља, а скупштински студији књиге сада се воде на три језика — палаван, тагалог и енглеском.

ЈАП: Јеховине очи су на њему

Годину дана након што су мисионари школовани у Гилеаду почели да служе на Белауу, Џек и Аурелија Вотсон стигли су на Јап. Следеће године стигло је још двоје мисионара. Иако је Јап мали — непознат за већину човечанства — Јехова зна за та острва и показује пажњу пуну љубави за њихове становнике. То су четири густо начичкана острва повезана мостовима, а та острва су исто тако поуздано везана древном традицијом. Јап има језик који се не говори нигде другде на свету, новац који се сече из камена и људе који у великој мери нису импресионирани западњачком културом. Чак се и данас међу 10 500 становника Јапа могу видети мушкарци који носе светло обојени комад сукна око  бедра и жене које носе сукње од траве, понекад без икакве одеће на горњем делу тела.

Мерл Лоумастер је 1964. овде обавио извесно сведочење, али Џек и Аурелија Вотсон су се надали да ће моћи да остану. Међутим, није им било лако да науче јапски језик. Једини писани материјал који се могао наћи састојао се од неколико брошурица о владиним законима и католички катехизам. Вотсонови су слушали народ и покушавали да опонашају оно што су чули. Следеће године, један млади јапез који је показивао интерес за истину такође се показао спремним да даје часове језика. Мисионари су први месец провели у настојању да му помогну да разуме енглески који су они говорили како би им он могао рећи како да говоре јапски.

Састанци код „банке“

Локални католички свештеник и лутерански проповедник, бивши непријатељи, ујединили су снаге да разделе једну брошуру која је оптуживала Сведоке. Свештеник је такође употребио свој утицај да учини да мисионари буду  истерани из свог дома, а проналажење новог дома изгледало је немогуће. Свештеник је већ био упозорио земљопоседнике да не изнајмљују мисионарима, тако да су браћа привремено преселила своје жене у хотел док су они остали у једној страћари која је била 3,5 са 4 метра и чији се плафон урушио.

Јап је најпознатији по свом вековима старом каменом новцу, масивним колутовима од кречњака названим раи, који у пречнику имају од 0,6 до 3,5 метра. Иако се више не користи за куповину земље или враћање дугова, камени новац се високо цени због свог историјског значаја. А браћа су установила да је он вредан и на друге начине. Кад су изгубили свој мисионарски дом, састанци су се једно време одржавали под једним великим дрветом где је био изложен камени новац. Пошто су комади каменог новца у тој сеоској „банци“ стајали усправно, они су служили као згодни наслони за леђа за људе у публици, док је оближње буре од 190 литара служило као пулт.

Ипак, нису били пронашли где би живели. „Изгледало је као да ће се дело завршити“, примећује Вотсон. „Али Јехова нам је прискочио у помоћ.“ Ноћ пре него што је требало да мисионари крену на пут да би присуствовали једном већем скупу на Гуаму, један човек је питао да ли би они желели да изнајме једну кућу. То је била можда најидеалнија зграда на Јапу — бетонска зграда отпорна на тајфун с довољно простора и за састанке и за становање.

Пружање доказа своје вере

Године 1970. с Хаваја је стигло још двоје мисионара, Пласидо и Марша Балестерос. Напредак је био спор. „Било је пуно прилика кад смо само нас четворо мисионара били на састанцима, који су се одржавали у нашој дневној соби“, присећа се Пласидо.

На крају је уследио пораст кад су локална браћа духовно напредовала. Један од њих, Џон Ралад, суочио се с тешком  ситуацијом. Кад је Џон почео да проучава Библију, његова грађевинска компанија градила је једну цркву. Упркос притиску са свих страна, Џон је утврдио да му његова савест не може дозволити да заврши ту цркву. Данас он служи у скупштини као старешина.

Јоу Нифмед је такође морао да направи један озбиљан избор. Кад је први пут дошао у контакт са Сведоцима 1970, имао је две жене. Да би се повиновао Јеховиним захтевима, он је морао да преуреди цели свој живот. Данас брат Нифмед и једна његова жена обоје срећно служе Јехови. Он је старешина. Кад иде на састанак, он вози свој камионет, на коме се налази 15 рођака.

Јеховин народ је стварно посвуда

„С људског гледишта, Јап је само једна мрља копна на планети, а неколико хиљада људи који овде живе није ништа у поређењу с милијардама људи“, рекао је једном Пласидо Балестерос. „А Јехова ипак мисли на ове људе. Кад сам први пут дошао овде, нисам ни сањао да ће се једног дана Кула стражара издавати месечно на јапском језику и да ћемо од врата до врата дистрибуисати књиге на јапском језику.“

Једно забавно искуство илуструје колико се темељито обзнањује Јеховино име. Једног дана, Пласидо је срео једног туристу како седи поред реке, километрима далеко од најближих туристичких тачака и чак пешице далеко од места где се завршавао пут. Кад га је питао да ли се изгубио, тај човек је одговорио: „Нисам, само сам желео да одем што је могуће даље како бих пронашао неко мирно место да размишљам.“ Кад га је туриста упитао зашто је он ту, Пласидо је објаснио да је он мисионар, Јеховин сведок. „Ох, не!“ узвикнуо је туриста. „Ја сам из Бруклина, недалеко од ваше централе. Не могу да побегнем од вас!“

КОЗРЕ: и овде се зна за Јеховино име

Након што је 1969. на Хавајима присуствовала међународном конгресу „Мир на земљи“, једна ревна породица  с Понпеја схватила је да би они могли бити први који би на дивном острву Козре проповедали мир који може донети само Божје Краљевство. Мотивисан тим конгресом, Фреди Едвин се преселио са својом породицом 580 километара на ову изоловану тачку у океану која је била добро позната лука за лов на китове током 19. века. То је за Едвинове био природан потез, пошто је Фредијева жена, Лилијан, била кћерка краља Козре, а козреански је био један од седам језика које је Фреди говорио.

Пре него што је постао Јеховин сведок, Фреди Едвин је био члан једног протестантског одбора који је преводио Библију на понапеански језик. Кад се преселио на Козре, његове преводилачке вештине припомогле су да се на козреанском језику ставе на располагање  публикације Watch Towera. Други из његове породице такође су запослени проповедањем поруке о Краљевству. Његова кћерка Десина прекинула је школовање на колеџу да би постала специјални пионир, први у Микронезији. Друга кћерка, Милдред, служила је као општи пионир, а Фредијева жена често служи као помоћни пионир.

Стиже помоћ за изградњу Дворане Краљевства

Зекариас Поли, пореклом с Чука, био је први Микронежанин који је постао мисионар. Он је имао удела у оснивању скупштине на Козри, а 1977. такође је помогао да се тамо изграде Дворана Краљевства и мисионарски дом.

Та Дворана Краљевства није била изграђена преко викенда. Чињеница је да ово острво којим доминирају протестанти сваке недеље постаје страшно мирно зато што „сабатни“ закон забрањује куповање, продавање, пијење, рибарење, обављање посла, па чак и играње. Међутим, Дворана Краљевства је била изграђена довољно брзо да запањи локално становништво. Браћа су користила шта год им је дошло под руку на тој локацији да прераде што је могуће више тога. Други материјали су били купљени на Понпеју и послати бродом. Кад су задње испоруке стигле на Козру, заједно с добровољним радницима с Понпеја, објекат је брзо попримио свој изглед. Та Дворана Краљевства се користи и данас — не само за седмичне састанке већ и за веће скупове.

Удаљена скупштина хвали Јехову

Кад је на Козри 1976. била основана скупштина, она је била тако далеко од подружнице да су се месечни извештаји за службу на терену преносили до Понпеја преко радио-аматера. Комерцијална ваздушна линија до Козре није постојала до 1979. Док су бродови носили пошту између острва̂, за испоруку је понекад требало и до шест месеци.

Данас сви аеродроми у Микронезији имају асфалтиране писте које могу да примају млазњаке, али почетком  1980-их, лет на Козру значио је авантуристичку вожњу авионом са седам седишта. „Кад смо ја и моја жена једном летели на Козру, упали смо у страшну олују и изгледало је као да смо се изгубили“, присећа се Артур Вајт. „Пилот је летео авионом на око 30 метара изнад океана и тражио је острво. Жена на седишту иза нас гласно се молила. Знали смо да ако пилот не буде могао да пронађе Козру, вероватно ћемо се изгубити на мору; али коначно смо угледали острво и могли смо да слетимо — на један уски пошљунчани пут који су користили као писту.“

Џејмс Тамура је 17 година провео на Понпеју и Козри као мисионар. Он је сажео осећања многих кад је рекао: „Налазим радост кад видим како дело расте и кад видим како се Јеховино име обзнањује на овим удаљеним острвима Пацифика.“

РОТА: на гласу по устрајности

На малом острву Рота, које се једва види с Гуама, понекад се дају обавештења преко система за обраћање јавности. Једног дана 1970. године, преко тих звучника чуо се глас градоначелника који је обавестио становнике Роте да су на острву Јеховини сведоци и да ће доћи у њихове домове. „Молим вас да им отворите своја врата“, објавио је градоначелник, „и прихватите њихову посету.“

Огастин Кастро је био један од тројице браће који су тог дана проповедали на Роти. Уручио је неколико књига градоначелнику Роте, кога је знао преко свог запослења код владе на Сајпану. Управо то је подстакло градоначелника да да̂ обавештење јавности. За два сата, гостујућа браћа су уручила сву литературу коју су имала у својим торбама. Али, у то исто време почело је да се јавља противљење свештенства.

Свештенство омета дело проповедања

„Неко је сигурно обавестио католичког свештеника о нама“, прича Гас. „Били смо у једном сервису. Један младић  је баш хтео да узме књигу Истина која води до вечног живота кад је подигао поглед и видео свештеника. Оклевао је и нервозно нам рекао: ’Волео бих да покажем књигу свештенику да види да ли је све у реду.‘ Посматрали смо свештеника док је листао стране. Он ме јако добро знао, зато што сам некада учио да будем свештеник. На крају је рекао том младићу: ’У реду, можеш да узмеш ову књигу... али само да не мењаш своју религију.‘“

Противљење се појачало кад су 1981. Хуан и Мери Тајтано били додељени као специјални пионири на ово острво којим доминирају католици. „Локални свештеник нас је пратио од врата до врата и говорио људима да је Јехова друго име за Сотону“, присећа се Хуан. „На скоро све домове је поставио један знак на коме стоји: ’Ово је католичка кућа. Молимо да поштујете нашу религију.‘ Такође је слао дечаке да одузму и спале сву литературу коју смо уручили људима.“

Мржња и страх обузимају станаре

Тајтанови су били истог Чаморо порекла као и народ Роте и обоје су знали чаморо језик, али су ипак били изложени великој мржњи.

„Једном приликом, један станар ми је запретио, рекавши да ће ’узети штап за бејзбол и да ће ми поломити сваку кост‘“, рекао је Хуан. „Следећег дана тај човек је доживео саобраћајноу несрећу, и поломио је ноге и једну руку. Сељани су рекли да је Бог казнио тог човека због онога што је рекао, и због тога су се плашили Јеховиних сведока.“

Позитиван став упркос негативним резултатима

Током прошлих четврт века, мисионари су провели небројене сате проповедајући народу Роте. После свег тог труда, међу становништвом од 2 500 има само осам објавитеља Краљевства, а у тај број спада пар специјалних пионира. Упркос томе, верни Сведоци настављају да стичу диван глас о устрајности, никако не прихватајући обесхрабрење.

 „Рота је тешка, у то нема сумње“, рекао је мисионар Гари Андерсон. „Али чак и најгора ситуација неће трајати вечно. Рота ће се променити. Ништа није немогуће уз Јеховину подршку.“

НАУРУ: проналажење правог богатства

Република Науру, са око 7 000 становника, некад се сматрала једном од најбогатијих земаља на свету, али и тамошњим људима потребна је порука о Краљевству. Доста њиховог богатства било је резултат пустошења великог дела њиховог малог острва путем површинског копања због фосфата. То острво је далеко од тога да буде прави рај. А сада ово острво има и озбиљне финансијске проблеме.

Па ипак, први напори да се на Науру донесе порука о Краљевству били су одбачени. Кад је један гостујући мисионар с Маршалских острва бацио семе истине на Науру 1979, он је био депортован, и тројица полицајаца су га спровела до авиона.

Међутим, пре него што је био депортован, он је проучавао Библију с Хамфријем Татумом. Хамфри је сам наставио студиј, и кад је Нат Милер, као путујући надгледник, свратио на Науру, Хамфри је тражио да се крсти. „Пошто се наше дело сматрало илегалним, чекали смо док се није смркло“, присећа се Милер. „Отишли смо заједно око 30 метара у Пацифички океан и он је био уроњен а да га мештани нису видели.“

Пре 1995, на Науруу је била забрањена проповедничка активност од врата до врата. Странцима се и даље не допушта да учествују у служби од куће до куће, али влада сада дозвољава домаћим Науруанцима да слободно проповедају, што омогућује да тамошња мала група крштених Сведока отворено говори о Библији.

До своје смрти 1995, брат Татум је служио као старешина у малој скупштини на Науру. Он је такође служио као преводилац на науруански, стављајући на располагање другим  Сведоцима трактате и позивнице за Меморијал. Иако их бројчано има мало, Јеховини сведоци на Науруу настоје да усмере пажњу својих ближњих на вредност духовног богатства, богатства које води до вечног живота (Посл. 3:1, 2, 13-18).

Острва Пацифика су на гласу као земаљски рај, али испод те романтичне слике лежи груба стварност — многи Микронежани се боре да преживе. Њихов некад једноставан начин живота исквариле су опасности цивилизације — телевизија, криминал, дрога и заразне болести, да споменемо само неке. Све више и више, људи схватају да је порука о Краљевству коју проповедају Јеховини сведоци једино решење за њихове растуће проблеме.

Подружница Гуам, која управља напорима проповедања у Микронезији, надгледа мање објавитеља од већине од 103 друге подружнице Заједнице, али је њено подручје једно од највећих на свету. Иако су наша браћа и сестре на тим удаљеним острвима раздвојени огромним океанским пространствима, они ипак осећају близину Јеховине организације. Библијска литература која се редовно обезбеђује на њиховим језицима, периодични већи скупови и редовне  духовне посете путујућих надгледника чине их дубоко свеснима да су део једног међународног братства.

Мисионари који служе на тим изолованим доделама такође примају подсетнике на љубав која постоји међу Јеховиним народом. Сваког лета се праве припреме да путују на Гуам како би присуствовали обласном конгресу, који се често одржава у повезаности с посетом зонског надгледника. Родни Аџимине, мисионар већ више од 20 година који је такође служио као путујући надгледник у Микронезији, једном је објаснио важност тог годишњег путовања на Гуам. „Ту се окупљају сви мисионари с различитих острва“, рекао је он. „То свима нама помаже да устрајемо.“

Постоје и друге припреме које помажу нашој браћи на тим разбацаним острвима. Под вођством Водећег тела, у подружници Гуам су 1993. основане Службе за болничке информације а после су били организовани Одбори за односе с болницама за сваку острвску групу у Микронезији. Сваке године се води Школа пионирске службе за оне у пуновременој служби, и периодично се одржавају Школе службе за Краљевство за обучавање скупштинских надгледника. Исто тако, године 1994. гуамска подружница је формирала Одељење за градњу које координира планирање и изградњу Дворана Краљевства и мисионарских домова у Микронезији.

Непрекидним напорима мисионара и објавитеља током прошле четири деценије многим острвљанима се помогло да упознају и заволе Јехову. Сада неки од тих острвљана преузимају вођство у локалним скупштинама и напорно раде да објаве Божју намеру да ће цела земља бити рај.

У Микронезији има још доста посла, али захваљујући заштити и вођству пуном љубави од Јеховине организације, остварује се пророчанство из Исаије 51:5 (NW): „У мене [Јехову] сама острва ће се надати, и на моју мишицу они ће чекати.“

[Мапа на 210. страни]

ЈАПАН

МИКРОНЕЗИЈА

ХАВАЈИ

РОТА

ГУАМ

ЈАП

БЕЛАУ

ПОНПЕЈ

ЧУК

КОЗРЕ

НАУРУ

МАРШАЛСКА ОСТРВА

КИРИБАТИ

САЈПАН

 [Слика на целој 208. страни]

[Слика на 213. страни]

Сем и Вирџинија Вигер испред прве Дворане Краљевства на Гуаму

[Слике на 215. страни]

Горе: Мерл и Ферн Лоумастер, мисионари

Натанијел Милер, (са својом женом, Елејн, која је умрла) први координатор Одбора гуамске подружнице

[Слике на 216. страни]

Канцеларија гуамске подружнице, с Одбором подружнице (с лева на десно: Џулијан Аки, Салвадор Соријано, Артур Вајт)

[Слика на 218. страни]

Мисионари који су се окупили за састанак током посете зонског надгледника 1994.

[Слике на 223. страни]

1, 2. Дворана Краљевства⁄мисионарски дом на Кирибатију, изграђени уз међународну сарадњу

3. Нарики Кауту и жена, Тенити

4. Библијски студиј у току на Кирибатију

[Слика на 227. страни]

Објавитељи у Дворани Краљевства на Ебају

[Слика на 228. страни]

Огастин Кастро, реван локални старешина

[Слика на 229. страни]

Роберт и Шерон Ливингстон

[Слика на 234. страни]

Срдачна добродошлица новим мисионарима

[Слика на 236. страни]

Кад сведочиш бродом, очекуј да ћеш бити мокар

[Слика на 237. страни]

Дворана Краљевства уместо пољске кухиње за састанке

[Слика на 237. страни]

Карл и Рика Данис, први локални Сведоци на Понпеју

[Слика на 238. страни]

Мисионар Нил Маки је такође преводилац

[Слике на 241. страни]

Обасан Мад, дугогодишња пионирка, спремна за службу

Лево: група за службу на терену у камионету

[Слике на 243. страни]

Сведочење на Јапу

Десно: Мерл Лоумастер и јапски новац код сеоске „банке“

[Слика на 246. страни]

Прелазак мостова на Козри захтева сигурност у ногама

[Слика на 246. страни]

Фреди Едвин, лево, са својом женом, децом и унучади

[Слика на 251. страни]

Сведоци који се суочавају с изазовом на Роти