Јапан

ИСТРАЈАН тежак посао и јединственост у намери јесу међу особинама које су Јапан довеле од пустошења Другим светским ратом до његове модерне улоге као једног од светских индустријских гиганата. Данас је ова земља са 125 милиона људи позната колико по маркама њених фото-апарата, аутомобила и електричних уређаја, толико и по трешњиним цветовима, азалејама и 3 776 метара високој, снегом покривеној планини Фуџи.

Међутим, теократски напредак након рата био је још импресивнији. Године 1951, на једном конгресу у Токију, било је присутно око 40 мисионара дипломаца Библијске школе Гилеад Watchtowera и око 200 јапанских објавитеља. Н. Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Societyja, рекао је да гледа у сусрет времену када ће бити толико јапанских објавитеља Краљевства да ће бити тешко пронаћи мисионаре међу њима. Није потрајало дуго и тај дан је дошао! С Исусом Христом као темељом, мисионарима је, као Божјим сарадницима, требало десет година да сакупе првих 1000 јапанских објавитеља. Али 1992, просечно је 1000 нових објавитеља било придодато сваког месеца. (Упореди с 1. Коринћанима 3:9-11.) Укупан број слугу Божјег Краљевства на острвима која сачињавају Јапан достигао је највећи број од 220,663, с тим да је нови највећи број достизан сваког месеца током више од 18 година. Оно што се догађа јесте узбудљив део испуњења Исаије  60:8, 9, који каже: „Ко су они што као облаци лете, као голубови на свој голубињак? Јер се у ме уздају острва.“

Годишњак за 1973. је говорио нешто о овој раној историји Јапана, која обухвата период све до 1972. године, када је тамо било око 14 000 објавитеља, укључујући и више од 3 000 оних који су били у пионирској служби која је брзо напредовала. Та историја је овде кратко поновљена уз период од још даљњих 25 година.

Рано семе истине о Краљевству

Како је у овој традиционално будистичкој и шинтоистичкој земљи посејано семе које је донело тако обилну духовну жетву? Године 1911, Ч. Т. Расел, тадашњи председник Watch Tower Societyja, посетио је Јапан чисто да види каква је ситуација. Известио је да су мисионари хришћанског света били прилично обесхрабрени и да је народ уопштено гледано био мало искрено заинтересован за религију. Међутим, увидео је да је народу потребно „Јеванђеље о Краљевству“. Један Американац по имену Р. Р. Холистер, био је наименован за представника Заједнице на Оријенту. Били су преведени трактати и књиге, укључујући и књигу Божански план векова, и милионе примерака су дистрибуисали првенствено упослени домаћи радници. Године 1926, Јунзо Акаши, један Американац јапанског порекла, био је послат у Јапан као представник Заједнице. Канцеларија подружнице је била основана у Кобеу почетком 1927, а касније те исте године била је премештена у Токио. До 1938, број колпортера који су уручивали часописе и књиге, порастао је на 110. Али фанатични религиозни национализам се проширио по целој земљи, и то је водило директно у Други светски рат. Дана 21. јуна 1939, у једном насртају, било је ухапшено и затворено, 130 чланова Тодаише (што значи „Друштво светионика“, како се локална организација Јеховиних сведока тада звала) и тиме је успела да се оконча организована активност током ратних година.

 Нажалост, надгледник подружнице је под притиском постао отпадник. Уз неколико лојалних изузетака, попут породица Иши и Миура, већина чланова Тодаише га је следила прекидајући са службом Јехови. Неуспех ове групе може се такође приписати томе што су следили човека, Јунза Акашија. Он је прихватио традиционални јапански обичај полигамије, и поред тога што је већ имао жену. Она је преко 40 година наставила верно да пионири у Њујорку, и неки из Западног Менхетна још увек је се радо сећају као сестре Огавачи. Када су након рата мисионари Гилеада ступили у Јапан, пронашли су једну велику групу Тодаише у Осаки. Њени чланови су наплаћивали крштења, и што је још горе, следили су Акашија у прихватању изузетно неморалног начина живота. Одбили су да напусте такав начин живота; тако да је ради чистоће скупштине, око 30 њих морало бити искључено.

Они који су остали верни

Насупрот томе, запази Јизо и Мацуе Иши, који су били међу првим јапанским колпортерима. Они су покрили целу земљу у периоду од 1929. до 1939. Јуна 1939, били су ухапшени и затворени у Сендају. Мацуе се још увек сећа своје прве године у самици, уској, прљавој ћелији пуној бува. Није јој било дозвољено да се тушира нити купа, а њено тело су изгризле стенице. Смршала је на 30 килограма, сама кост и кожа, и скоро да је умрла. Кад је била послата у други затвор, здравље јој се мало поправило, и била је ослобођена крајем 1944. Њен муж је слично прошао и касније је још показао свој интегритет одбивши трансфузију крви (Дела 21:25). Умро је у својој 71. години. Мацуе је до данас остала верни Сведок. Она коментарише: „Већина од оних пре рата који су били супериорни што се тиче способности и интелигенције напустили су Божју организацију кад су били изложени великом притиску... Они који су остали верни нису имали неке посебне  способности и били су неупадљиви. Засигурно се свако од нас мора свим својим срцем поуздати у Јехову“ (Посл. 3:5).

Још један верни пар били су Кацуо и Хагино Миура, који су ступили у колпортерску службу 1931. Они су такође били ухапшени 1939. у Хирошими. Одбили су да обожавају императора или да подупиру јапански милитаризам. Кацуо је био жестоко тучен и пропатио је у затвору све док атомска бомба није уништила затвор у августу 1945. Иако је имао само 38 година, његово здравље је било нарушено. По ослобађању, изгледао је као старац. Вратио се на север у Сендај, где је Хагино, која је раније ослобођена, одгајала њиховог малог сина, Цутомуа.

Како се Кацуо поново срео с Јеховином организацијом? Јапанске водеће новине Asahi, сазнале су да је пет младих дама, мисионарки Watch Towera, дошло у Осаку да би живеле јапанским начином живота у једној јапанској кући. Новинари су их посетили и припремили један сјајан илустровани чланак који је упоредио пет наших сестара са анђелима који су се, попут трешњиних цветова, спустили с неба. Чланак је такође објавио адресу мисионарског дома. Неких 800 километара северно, у Сендају, Кацуо је сасвим случајно дошао до чланка. Сместа је поново ступио у контакт са организацијом и уписао пионирску службу. Верно је служио све до своје смрти 1957.

Особа која до данас служи у Кобеу у Јапану, јесте Мијо Идеи, која сада има 92 године. Она је претрпела многе тешкоће током својих 65 година у истини. Њена узбудљива животна прича нашла се у Кули стражари од 1. септембра 1991.

„49-ници“

Услови за проповедање су постали много погоднији након Другог светског рата. Али 1947, Јунзо Акаши је обавестио канцеларију Watch Tower Societyja у Бруклину,  у Њујорку, да се више не слаже с библијским учењима. Брат Нор је одмах упутио позив на Хаваје да јапанско-хавајски добровољци дођу у 11. разред школе Гилеад на мисионарско обучавање. Надгледник подружнице на Хавајима, који је био секретар Џ. Ф. Ратерфорда у раним 1920-им, одговорио је: „А шта мислиш брате Нор о Хаслетовима?“ Тако је позив био проширен и на Дона Хаслета и његову жену Мејбел, иако су имали скоро 50 година. У Гилеаду су Шиничи Тохара и Елса Танигава поучили јапанском више од 20 студената.

 Током 1949, „Хавајци“ — Дон и Мејбел Хаслет, Џери и Јоши Тома, Шиничи и Масако Тохара и њихово троје деце, као и Елса Танигава — преузели су доделе у Токију, граду уништеном бомбардовањем. Исте године њима се придружила и аустралијска група коју су сачињавали  Адријан Томсон, Перси и Илма Излуб, као и Лојд и Мелба Бери, који су били додељени ратом опустошеном граду Кобеу. Ови први мисионари у Јапану били су названи „49-ници“. Од њих је шесторо умрло на својим доделама, што би се рекло „на ногама“, док осморо још увек пуновремено служе у Јапану и у Бруклину, у Њујорку. Године 1949, осморо локалних објавитеља је такође известило време проведено у служби Краљевства.

 Раст у Токију

Хавајска група је начинила значајан напредак у Токију. Јоши Тома се присећа да су у тој послератној години радили подручје „од земунице до земунице“. Она прича: „Људи су били сиромашни и борили су се да се опораве од последица рата. Храна је била дељена по следовању, и Дон Хаслет би заједно с комшијама стајао у реду чекајући на купус.“ Али домаћини су били захвални и љубазни, стрпљиво слушајући док су се мисионари борили са својим јапанским презентацијама. Мисионари су морали да навикну на изување при уласку у неки дом. Затим би ступили у предсобље. Али плафони су били ниски, и Дон Хаслет, који је био висок, имао је много чворуга од ударања главом у њих. У року од годину-две, „Хавајци“ су поставили солидан темељ у Токију, који сада има 139 скупштина.

Међу „49-ницима“, помазани Сведоци Дон и Мејбел Хаслет пружили су изврстан пример у раду на подручју чак и када су дубоко зашли у године. Када је Дон 1966. године умро, шесторо браће који су носили његов ковчег до Дворане Краљевства за погребну службу, били су све младићи које је он довео до истине и који су тада служили у јапанској бетелској породици од 19 чланова, у Токију.

Мејбел је осам година надживела Дона. У својим 70-им, добила је рак дебелог црева. Токијска водећа болница у Тораномону, обзирно се сложила да је оперише без крви, под условом да дође у болницу две недеље раније. Њеног првог дана тамо, један млади доктор је дошао до њене собе, знатижељан да чује зашто је одбила крв. То је водило до финог библијског разговора који се настављао сваког дана све до операције. Због озбиљности тог случаја, учествовала су четири доктора. Док се Мејбел враћала свести, рекла је: „Е, проклети Адаме!“ Како је то само прикладно! Мејбел је била под интензивном негом само један  дан, док су четири друга пацијента која су имала исту операцију тог дана, али са трансфузијом крви, били неколико дана под интензивном негом. А шта је с младим доктором? Касније је рекао Мејбел: ’Ти то ниси ни знала, али у тој операционој сали је било пет доктора. Ја сам такође дошао тамо, како бих био потпуно сигуран да ти неће дати крв.‘ Др Томинага је наставио свој библијски студиј у Јокохами. Данас су он и његов отац, такође доктор, као и њихове супруге, активни чланови скупштине. Предиван плод једног боравка у болници!

Мејбел је наставила са својом мисионарском службом из Мита мисионарског дома у Токију. Када је имала 78 година, рак се повратио и била је везана за постељу. Међутим, када су мисионари једно вече дошли кући и испричали јој лепа искуства која су доживели у кампањи с трактатом Вест Краљевства, Мејбел је инсистирала да је обуку и изведу да нуди Вест Краљевства. Имала је толико снаге да посети само три оближње куће, исте три где је сведочила први пут по доласку у Јапан. Неколико недеља касније, завршила је свој земаљски пут и отишла на своју небеску доделу. (Упореди с Луком 22:28, 29.)

Развој догађаја у Кобеу

И у Кобеу је раст ускоро био очигледан. Први прави теократски конгрес у Јапану био је одржан у Кобеу на пространом земљишту мисионарског дома, од 30. децембра 1949. до 1. јануара 1950. Број присутних је достигао 101 на Састанку за јавност у недељу који је одржан у школском аудиторијуму Кобеа, Таруми. Троје је било крштено у великом Таруми јавном купатилу.

Адријан Томсон, из мисионарске групе у Кобеу, начинио је значајан напредак што се тиче јапанског језика, и 1951. је био наименован за првог покрајинског надгледника у Јапану. Касније је постао први обласни надгледник. Много је урадио како би поставио солидан темељ за  предстојећи раст. Син једне дугогодишње верне сестре са Новог Зеланда, који је стекао име рагби играча врхунске класе, али који је када је избио Други светски рат напустио лажни сјај спорта, постао је крштен Сведок и започео пуновремену службу у Аустралији. Иако је умро 1977, „Томи“ ће се дуго памтити по његовој бескрајној енергији и „инсистирању на искључивој оданости“ Јехови (Бр. 25:11, NW).

Требало је времена да се мисионари навикну на јапанске домове, културу и језик, али њихов главни интерес био је дељење библијске истине с другима. „Тигар“ (Перси) Излуб, један отворени аустралијски Квинсланђанин, причао је успомене: „Водили смо много библијских студија. Ја сам имао 36, а Илма и остали скоро исто. Студенти су обичавали да дођу у мисионарски дом да проучавају, неки чак сваки дан. Библијски студији су се водили у свакој соби у кући, по три или више сваке вечери. Отворили бисмо материјал за студирање и на енглеском и на јапанском. Да бисмо помогли студентима, упоредо смо у оба превода бројали толико много редова да бисмо пронашли одговоре. Ишло је споро, али је било задивљујуће како су они то капирали само читајући стихове и упоређујући их с публикацијама. И они су данас у истини!“

У почетку су мисионари имали мало литературе Краљевства за своје проповедање. Једна кутија предратног јапанског издања књиге Светлост, други том, била је доступна у Кобеу, али људи би говорили: ’више бих волео да најпре прочитам први том‘. Међутим, један од првих Јапанаца који је упознао истину у Кобеу, заинтересовао се читајући други том и временом је напредовао до покрајинског надгледника. Ускоро се користио материјал из књиге „Нека Бог буде истинит“. Неколицина оних који су проучавали направила је сопствени превод поглавља ове књиге, затим је то било умножено мимеографом и подељено  међу мисионарима за коришћење на другим библијским студијима. Али неки од тих превода су били под знаком питања. Илма Излуб је била шокирана када је пронашла да је као фуснота на страницама једног таквог превода било убачено ’тумачење гђа Илме Излуб‘.

Неких десетак година касније, у граду Фукуока, Перси је имао величанствено искуство. Кимихиро Наката, насилни затвореник који је лежао у ћелији за осуђене на смрт јер је убио два човека, затражио је библијски студиј, и Перси је проучавао с њим. Као резултат, Кимихиро је потпуно одбацио „старога човека“. Био је крштен у затвору и Перси га је описао као ’једног од најревнијих објавитеља Краљевства које је икада упознао‘ (Еф. 4:22-24). Он је учио Брајово писмо и транскрибовао је књигу „Нека Бог буде истинит“, брошурицу „Ова добра вест о Краљевству“, и чланке Куле стражаре и Пробудите се! на Брајово писмо. Те публикације су биле дистрибуисане у разне делове Јапана, укључујући и школе за слепе. Међутим, ујутру 10. јуна 1959, полицијски ауто се зауставио пред мисионарским домом. Кимихиро је затражио да Перси присуствује његовом погубљењу тог јутра. Перси је прихватио. На месту погубљења, они су кратко разговарали, и на крају заједно отпевали песму Краљевства. Кимихиро је рекао Персију: „Зашто дрхтиш, Перси? Ја сам тај који треба да буде нервозан.“ Пре него што је обешен, његове последње речи су биле: „Данас имам снажно поуздање у Јехову, у откупну жртву и у наду ускрсења. За кратко ћу заспати и уколико буде Јеховина воља, све ћу вас срести у Рају.“ Послао је срдачне поздраве својој браћи широм света. Кимихиро је умро како би правда била задовољена, давши живот за живот — не као безнадежни, окорели криминалац, већ као предани, крштени, верни слуга Јехове. (Упореди с Делима апостолским 25:11.)

Након неких десет година борбе с раком, Илма Излуб је 29. јануара 1988, умрла у Ебини у Јапану, у бетелском дому. Након тога, као члан Watch Tower Bible and Tract  Societyja of Pennsylvania, Перси је неколико пута присуствовао годишњим састанцима Заједнице, дајући леп текући извештај о Јапану; затим је и он умро 1996.

Упркос језичким баријерама, и Мелба Бери је такође започела библијски студиј свог првог дана службе на терену у Кобеу, крајем 1949. Резултат тог студија била су два нова објавитеља, и један од њих, Мијо Такаги, пионирила је неколико деценија. Она је касније рекла Мелби да је била импресионирана посматрајући како две сестре мисионарке долазе блатњавим путем да је посете. Сада, 48 година касније, инвалидска колица возе Мију од куће до куће док она наставља са својом службом. За мање од три године, пре него што је добила нову доделу у Токију, Мелба је помогла да око седам особа прихвати истину. Они су истрајали кроз године, и на срећу такође су преживели велики земљотрес у Кобеу 1995.

Још мисионара на пољу

Почетком 1950, пет сестара из 11. разреда Гилеада које нису могле добити визу за улазак у Нову Каледонију, биле су додељене у Кобе, у Јапану. Међу њима је била и Лоис Дјер, која је сада пионир већ 67 година, и Моли Херон. Оне су биле партнерке у протеклих 49 година служећи у Мита мисионарском дому у Токију. Лоисина животна прича нашла се у издању Куле стражаре од 15. јуна 1980 (енгл.).

Моли Херон се присећа: „Дом у Кобеу је био простран, и одржали смо Меморијал шест месеци након што су први мисионари стигли. Дошло је око 180 људи, напунивши трпезарију и ходник, док су неки чак кроз прозоре слушали говор који је превођен.“ Након што су на том састанку чули обавештење о служби на терену, око 35 њих се појавило следећег јутра (недеља) како би учествовали. Брат Бери извештава: „Сваки мисионар је морао повести три или четири новозаинтересоване особе у службу, и пошто  мисионари још увек нису толико овладали језиком, станари би се обраћали нашим јапанским сарадницима и разговарали с њима. Шта су ови новозаинтересовани људи рекли станарима, никад нисмо сазнали.“

Крајем јуна 1950, изненада је букнуо Корејски рат. Наравно, мисионари у Јапану су желели да знају како су осам чланова њиховог разреда који су служили у Кореји. Није требало дуго да чекају. Други дан по избијању рата, неки од мисионара из Кобеа су се враћали кући редовним возом. Воз из супротног правца је стигао у станицу у исто време. Када су два воза приспела, гле чуда! Мисионари из Кобеа су видели осам чланова корејске мисионарске групе како стоје на суседном перону. Какав су само сусрет доживели! Они из Кореје су имали прилику да изађу из земље задњим авионом који је превозио цивиле. Сада се дом у Кобеу повећао са 10 на 18 мисионара. Подручје у том граду, већином у развалинама, добило је веома темељно сведочанство.

 Ускоро су Скот и Алис Каунтс отишли у дом у Токију, али у октобру су се свих осам корејских мисионара преселили у нови дом који је био отворен у Нагоји. Из корејске групе, само су се Дон Стил и његова жена Ерлин вратили у ту земљу када су то околности дозволиле.

Поља зрела за жетву

Грејс и Гладис Грегори су били међу онима који су отворили дом у Нагоји. Пронашли су подручје које је зрело за жетву. У априлу 1951, Грејс је упознао 18-годишњег Исама Сугиуру, који је радио за једног продавца клавира. Гладис се присећа: „Исамина мајка га је одгајала у шинто секти и било му је речено да је Јапан шиншу (божанска земља) и да ће камиказе (божански ветар) штитити Јапан и помоћи им да победе у рату. Међутим, његова вера у јапанске богове била је уздрмана када се Јапан предао и када је доживео ужасне економске услове и несташице хране као последице рата. Његов отац је умро од неисхрањености годину дана након што се рат завршио. Млади Исаму је прихватио наду у земаљски рај и био је крштен на покрајинском састанку у октобру 1951.

Око 50 мисионара је присуствовало том скупу заједно са око 250 Јапанаца. Исаму је био дубоко импресиониран чињеницом да су мисионари помешани с Јапанцима без предрасуда, иако се Други светски рат завршио пре само шест година. Након 45 година службе целом душом, укључујући и Гилеад школу и покрајинско и обласно дело, брат Сугиура сада служи у Бетелу у Ебини, као члан Одбора подружнице.

Гладис Грегори се сећа како је посетила једну жену која је била номинални будист па се касније окренула црквама хришћанског света; али то је напустила јер је била разочарана. Разочарала се што пастори нису могли јасно да образложе ко је Бог и што нису користили Божје лично име, иако се у њеној Библији (Бунготај, стари класични  превод) појављује скоро 7000 пута. Уместо да јој одговори на њена многа питања, свештеник јој је рекао да „само верује“. Узела је примерак Куле стражаре (на јапанском је од маја 1951. излазила месечно) који је Гладис уручила њеним првим комшијама. Импресионирана оним што је прочитала, потражила је Гладис. Што се тог искуства тиче, Гладис је касније рекла: „Када је видела библијске одговоре на своја питања то је дирнуло њено срце. Одмах је дошла на Скупштински студиј књиге. Ту је чула обавештење за службу следећег дана и изразила је своју жељу да и она пође. Покушали смо да је мало успоримо говорећи јој да прво мора мало да студира. Рекла је: ’Нема проблема студираћу ја, само хоћу да идем и у службу!‘ Тако је и урадила, и тог првог месеца је известила више од 50 сати! За годину дана била је крштена и започела је с пионирењем, а касније је служила и као продуктиван специјални пионир. Са својих 80 година, још увек је у пионирској служби.“

Јехова је дао да узрасте

Пет сестара мисионарки које су биле додељене у Осаку 1951, биле су радосне што су многи људи долазили директно у мисионарски дом да би проучавали. Али ове нове мисионарке су имале тешкоћа у разликовању Јапанаца  једних од других. Лена Винтелер из Швајцарске, каже: „Када су људи долазили свих пет нас би отишло заједно и пустили бисмо да свако пронађе свог учитеља.“ У настојању да опонашају јапански обичај, мисионарке би припремиле папуче које би људи који им долазе могли да обују, међутим нису знале разлику између папуча за госте и папуча за купатило. Једног дана један студент је позвао Лену на страну и објаснио: „Није уобичајено да гости користе папуче за тоалет.“ Мисионарке су постепено училе.

С времена на време, браћа мисионари из Кобеа би посетили Осаку како би пружили неку помоћ за пет самих сестара. У Осаки је у то време било толико објавитеља да су се могли на прсте избројати. Једном приликом, Лојд Бери се придружио неким мисионаркама из Осаке на једном оперском концерту на отвореном на великом бејзбол стадиону у Кошиену. Било је прокоментарисано: ’Зар не би било предивно када бисмо могли да испунимо овај стадион на неком скупу једног дана!‘ Наизглед немогуће.

Међутим, крајем 1994, брат Бери, сада члан Водећег тела из Бруклина, био је позван да одржи говор за посвећење новоизграђене Конгресне дворане у Хјогу, коју користе  52 скупштине на подручју Кобеа. Био је то састанак за уживање који је посетило неколико првих јапанских објавитеља. Један много већи скуп био је планиран за следећи дан. И где ће се он одржати? Нигде другде до на бејзбол стадиону у Кошиену. Више од 40 000 се окупило, и каква је то само била уредна група! Многи су такође присуствовали на 40 других локација широм Јапана, које су биле телефонски повезане. Тако је укупан број присутних порастао на преко 254 000 — још више него што је присуствовало великом скупу у Њујорку 1958. Како је Јехова предивно ’дао да узрасте‘ у Јапану! (1. Кор. 3:6, 7).

Почетком 1951, отворен је један мисионарски дом у Јокохами. И овај град се показао као веома плодоносно поље. Први слуга у дому, Гордон Дерн, сада удовац, наставља своју пуновремену службу у Токијској подружници у Ебини. Сада је у Јокохами 114 скупштина и раст се наставља, уз помоћ локалне браће која настављају тамо где су мисионари започели.

Године 1952, један мисионарски дом је био успостављен у граду Кјото. Мисионари из Осаке и Кобеа су били пребачени у Кјото како би се придружили ревној групи тамошњих нових мисионара. У априлу 1954, Лоис Дјер и Моли Херон су такође биле прерасподељене из Кобеа у Кјото.

У Кјоту има на хиљаде храмова, скоро на сваком ћошку. Град није био бомбардован током рата како би се сачували храмови. Лоис се сећа: „Док смо тамо боравиле, упознале смо Шозо Миму, једног продавца на велико из бакалнице, који се код куће опорављао од дуге болести. Иако је био реван будиста, рекао ми је да жели да сазна о правом Богу. Било је веома лако започети библијски студиј с њим. Касније су и његова жена и кћерке проучавале, и тако је цела породица дошла у истину. Сродни Шозо је постао духовни стуб скупштине у Кјоту.

 Маргрит Винтелер, из Швајцарске, придружила се својој старијој сестри Лени у Кјоту. Увидела је да на својој новој додели мора да научи и неговорни језик исто као и говорни. На пример, човек који је чекао своју жену да одлучи да ли ће узети литературу, једноставно би мрднуо малим прстом како би сигнализирао да она није кући. С друге стране, жена би усправила свој палац, што је значило муж, и говорило да није код куће. Маргрит је схватила да када људи у Кјоту једноставно погледају часописе који се нуде, понекад пажљиво листајући страну по страну, они их у ствари одбијају говором тела и желе да она то увиди а да јој се то и не каже. Али свеједно, сигурно нису сви одговори, без обзира да ли су речима или говором тела, били негативни. Данас у Кјоту постоји 39 напредних скупштина Јеховиних сведока.

Суочавање са хладним зимама и новим језиком

Када је још мисионара, укључујући и Аделин Нако и њену партнерку Лилијан Самсон, стигло у Јапан са Хаваја 1953, били су додељени хладном северном граду Сендају. Ноћу би тамо температура пала на пет степени испод нуле. Дон и Мејбел Хаслет су тамо претходног октобра основали нови мисионарски дом и придружили се Шиничију и Масаки Тохара. С обзиром да су одрасли у тропским условима, за Хавајце су хладне зиме Сендаја биле изазов. Постали су познати као „свеже смрзнути Хавајци“.

Лилијан се присећа: „Први пут у животу научили смо да цепамо дрва за шпорет. Једино место где је било топло била је кухиња, тако да смо покушавали да загрејемо наше кревете јутанпом, једним металним јапанским загревачем. Преко дана, куповали бисмо иши-јакиимо (на камену печене индијске кромпире), стављали их у џепове као загреваче за руке, а касније бисмо их јели за ручак.“

 Међутим, хладноћа није била једини проблем. Све док мисионари нису научили да читају јапанска слова, постојале су незгодне ситуације. Аделин се још увек сећа дана када је, незнајући да прочита јапански, притиснула дугме за аларм у случају пожара, мислећи да је то црвено звоно на вратима. Људи су истрчали из својих станова да виде шта се дешава. Била је добро изгрђена за то.

Међутим, сећања тих мисионара укључују много више од личних искустава током њихових првих година у Јапану. За њих, хиљаде њихове јапанске браће и сестара и догађаји у којима су били заједно све има места у њиховом „породичном албуму“. Позивамо вас да истражите стране тог албума док се присећамо других догађаја који су допринели расту теократског друштва у Јапану.

Специјални пионири отварају нова поља

Активност специјалних пионира била је значајан фактор у ширењу поруке Краљевства до далеких крајева земље. Неке од њих су лично мисионари обучавали и они су показали исти калибар ревности за Јехову. Паралелно с радом мисионара, ови јапански специјални пионири су били послати у мање градове и вароши. Многи од тих раних специјалних пионира, иако је прошло мало времена од њиховог крштења до наименовања, показали су изванредну оданост и истрајност.

Након што је била крштена свега годину и четири месеца, Хисако Вакуи је била наименована. Она и њена партнерка, Такако Сато, биле су заједно специјални пионири од 1957. Док су биле заједно, на девет додела, помогле су да преко 80 особа постану крштени Сведоци.

У вези с резултатима Јеховиног благослова на једном од првих библијских студија које је водила, Хисако извештава: „Она је била ревни посетилац цркве, али је рекла, ’ако је то библијски студиј, могу то да радим сваки дан‘. Када је сазнала да је Божје име Јехова и да је он Исусов  Отац, напустила је цркву и убрзо је била у служби на терену.“ Њена ревност се није смањила када се преселила у веома хладан крај где није било скупштине. Данас су и њен муж и четворо деце сви у истини. Три сина служе као старешине, а њена кћерка је специјални пионир.

Кад су биле у Цуру, префектура Јаманаши, Хисако и Такако су увиделе да је раст долазио веома споро. Свега четворо или петоро је присуствовало састанцима. Покрајински надгледник је мислио да би можда требало да буду прерасподељене у неко плодније подручје, али сестре нису биле вољне да напусте Цуру. Снажно су веровале да, пошто их је послао у Цуру, Јехова мора да има овце тамо. Тако је покрајински надгледник рекао: „Ако 18 људи дође на јавно предавање овог викенда, пренећу Заједници вашу жељу да останете на овој додели.“ Пионирке су учиниле све што су, у складу с Писмом, могле како би сакупиле људе за недељни састанак. Невероватно, 19 је присуствовало! Наредне седмице, број присутних се вратио на четири или пет, али пионирке су могле да наставе са својим делом на том подручју. Данас скупштина Цуру има једну лепу групу објавитеља и дивну Дворану Краљевства.

Казуко Кобајаши је још једна специјална пионирка која је служила 40 година на отварању нових подручја. Када ју је Паулина Грин, мисионарка из Кјота, први пут срела, Казуко је настојала да пронађе смисао живота. Паулина јој је показала Проповедника 12:15, и то је задовољило Казуко. Закључила је да мисионарски начин живота највише одговара начину којим хришћани треба да живе, па је такав начин живота поставила за свој циљ. Када је наименована за специјалну пионирку, била је крштена тек три године. Али ускоро је почела да осећа Јеховину љубазну заштитничку руку у својој специјалној служби, и видела је добре резултате. Казуко је такође разумела како су се  људи на селу осећали — да страх од тога шта ће други можда мислити утиче на њихове одлуке. Како је изашла с тим на крај? Она каже: „Уложила сам напоре да постанем њихов пријатељ. Ја волим људе, и где год да сам пошла покушавала сам да упамтим да их и Јехова воли. Тада је било лако постати њихов пријатељ.“

Марта 1971, канцеларија подружнице је послала још нових специјалних пионира да проповедају у изолованим подручјима. Типичне су биле две младе сестре које су тек постале пунолетне, Акеми Идеи (сада Охара), усвојена кћерка Мије Идеи, и Казуко Јошиока (сада Токумори), које су биле додељене Каги у централном делу Јапана. До тада, оне су служиле под заштитничким „окриљем“ својих родитеља и скупштине. „Сада, ствари су биле другачије“, присећа се Казуко. „Биле смо једине које проповедају добру вест на подручју на ком смо биле додељене.“ Како би пробиле лед код људи који су били сумњичави када су у питању странци, практиковале су да се представљају на локалном дијалекту, користећи баш исту интонацију коју су људи користили. Међу онима који су прихватили истину била су три младића из једног атлетског тима. Казуко прича да кад су њих тројица кренули у службу на терену, било јој је тешко да иде с њима. Били су тркачи на дуге стазе, и дословно би трчали од једне фарме до друге.

Док су ревни специјални пионири сведочили у раније недодељеним подручјима, број скупштина и изолованих група је порастао, достижући број од 1 000 у јануару 1976.

Развој ствари на Окинави

Напредак је био постигнут и на острвима Окинаве. Ова острва, с популацијом од 1 200 000 становника, дошла су под управу Сједињених Држава после Другог светског рата. Становници Окинаве су по природи тихи, стрпљиви, срдачни и пријатељски настројени. Наша  браћа и сестре са Окинаве такође показују добре особине истрајности и ревности за истину.

Окинава је била додељена Јапанској подружници, и Лојд Бери, тадашњи надгледник подружнице у Токију, извршио је своју прву посету тамо 1953. Срела су га четворица браће с Филипина, која су радила на реконструкцији, одмах су га одвезли у Амерички војни поправни центар, где су била држана три војника. Ови младићи су заузели став за библијску истину, али су били прилично нетактични. Ишли су у крајности. На пример, никоме у целом објекту нису дали да спава јер су гласно певали песме Краљевства до касно у ноћ. Помогло им се да буду уравнотеженији. Узгред речено, један затворски капелан је запазио да је, како је он гледао на ствари, до Христовог Краљевства остало још хиљаду година. Један од ових младића је касније служио као члан Бруклинске бетелске породице; сва тројица су постала одговорне слуге у хришћанској скупштини. Током те посете био је одржан  састанак са преко 100 острвљана окупљених у монтажном склоништу.

Пореклом са Окинаве, Јошио Хига је била присутна на том састанку. У Окинави је обичај да се посмртни остаци поставе у велику пећину, чији је улаз обликован попут материце — што указује да се онај ко је умро враћа на место одакле је дошао. Јошио је пронашла склониште у једној таквој пећини током страшне битке на Окинави у Другом светском рату. Док је посматрала тела људи која су тамо положена, уверила се да су мртви заиста мртви. При проучавању Библије, спремно је прихватила њена учења о стању мртвих и дивној нади ускрсења.

Јошио је постала први објавитељ са Окинаве и први општи пионир. Локална радио станица је желела да емитује библијске дискусије, али свештенство хришћанског света није било баш вољно да обезбеди програме. Међутим, видели су да је Јошио била најспремнија да попуни  празнину. Неколико месеци је читала чланке из часописа Кула стражара.

Убрзо је било могуће припремити покрајински састанак за око 12 нових локалних објавитеља, с деловима програма који су били одржани на јапанском, а које су наизменично износили Адријан Томсон и Лојд Бери. Дело се брзо ширило, и број објавитеља и пионира је растао необично брзо.

Јошио Хига је ступила у пионирску службу у мају 1954. Током 43 године верне пионирске службе, она је помогла да преко 50 појединаца упозна истину, а многе од њених првих „препоручених посланица“ дошле су из локалне цркве у Шурију (2. Кор. 3:1⁠-3). Она наставља с пионирењем у граду Гинован.

Још једна веома одушевљена Сведокиња је једна удовица, Мицуко Томојори, која је започела да пионири са својом кћерком Масаком 1957. у Шурију, древном главном граду Окинаве. Мицукине очи још увек светлуцају док прича о протеклих 40 година током којих је уживала у пионирској служби и о многим људима којима је помогла да пригрле истину која води до вечног живота.

 Године 1965, Watch Tower Society је отворио подружницу на Окинави, са хавајским мисионаром Шиничи Тохаром као надгледником подружнице. (Он је пореклом са Окинаве.) Ова припрема је наставила да функционише чак и након што су та острва била враћена под контролу јапанске владе 1972. године. Када је у фебруару 1976. припрема Одбора подружнице почела да функционише, Шиничи Тохара, Џејмс Линтон (аустралијски мисионар) и Чукичи Уне (родом са Окинаве и дипломац Гилеада), били су наименовани да служе у одбору.

Потребна је истрајност

Током службене 1976. године, у настојању да се прошири проповедање добре вести, специјални пионири су били додељени на више острва под подружницом на Окинави. На неким острвима, био је добар одазив. На другима су пак биле потребне многе године пре него што је било могуће савладати обичаје, празноверје и снажне породичне везе. Специјалним пионирима који су били додељени да ту раде, била је потребна велика истрајност. Због локалног неповерења према странцима, било је често скоро немогуће да пронађу смештај иако је било много празних кућа. Понекад је једино што је било на располагању било место где је неко извршио самоубиство. Међутим због локалног празноверја, таква кућа не би могла да се користи као место за састајање.

Ипак уз много истрајности, пионири су почели да убиру плодове. На острву Токуно Шима, једна породица је дошла на јавно предавање током посете покрајинског надгледника. Отац се активно интересовао за веома популаран локални спорт борбе бикова. (Бикови су постављани један насупрот другог како би се видело који од њих јаче гура оног другог.) Он је имао посебног бика обученог за такмичења. Међутим његов интерес за Библију се пробудио када су његовој кћерки Јеховини сведоци сведочили  у Јапану. Породица је прихватила библијски студиј, и он, његова жена, њихова кћерка и три сина су постали предани Сведоци. Две суседне породице су такође дошле у истину. Ова група је постала права кошница активности. На овом малом острву сада постоји једна скупштина од 49 објавитеља, и 16 пионира.

На удаљеном јужном острву Ишигаки објавитељи су били изненађени када их је један младић, познати боксер, потражио и замолио за библијски студиј. Он је раније студирао у Јокохами, али плашио се да се суочи са одговорностима које библијска истина истиче. Да би то избегао, побегао је на Ириомоте, острво које није тако густо настањено где је био сигуран да неће бити ни једног Јеховиног сведока. Међутим, за кратко време је налетео на публикације Watch Towera и био је запањен када је схватио да Јеховини сведоци и ту проповедају. Закључио је да нема шансе да побегне од Јехове. (Упореди с Јоном 1:3.) Користећи адресу једног објавитеља која је била прибележена на једној од публикација, потражио је Сведоке на суседном острву Ишигаки. Убрзо је постао предани Сведок и одушевљени пионир.

Након посете зонског надгледника Милтона Хеншела, септембра 1980, Окинава је поново дошла под надлежност Јапанске подружнице. Брат Тохара и његова супруга, као и брат Уне и његова супруга, наставили су с пуновременом службом на Окинави, а брат и сестра Линтон су се вратили у обласну службу на већим острвима Јапана.

Путујућа браћа играју значајну улогу

Захваљујући свом самопожртвованом духу, путујући надгледници и њихове супруге, могли су да на многе начине допринесу расту и стицању зрелости у јапанским скупштинама. Њихова служба делује изграђујуће на скупштине. Браћа схватају да су ови надгледници и њихове супруге  ’ради јеванђеља оставили кућу своју и оца свога и матер своју‘ (Мар. 10:29).

Када су на самим почецима покрајински надгледници посећивали скупштине, на располагању је било веома мало смештаја који би пружио неку праву приватност. Али њихово весело прихватање било чега што је било на располагању проузроковало је да су омилели браћи. Кејиичи Јошида се с дозом хумора присећа када су још 1983, он и његова супруга одсели код једног брата самца и његове породице која није била у вери, у једној великој фармерској кући на северном делу Хоншуа. Он каже: „Породица нас је срдачно поздравила и упутила у наш део куће — једну собу с великим будистичким олтаром. Док смо се одмарали, без било каквог упозорења, деда је у пиџами отворио клизна врата и, а да нам притом није рекао ни реч, позвонио на олтарско звоно, запалио тамјан, изрекао своје молитве и изашао на супротну страну собе. Остали су га следили. Провели смо читаву седмицу у неизвесности, не знајући када ће нити одакле посетиоци олтара доћи. Ипак провели смо једну пријатну седмицу с овом љубазном и гостољубивом породицом.“

Путујући надгледници, којих тренутно има 209, имају просек пуновремене службе око 20 година. Већина њих је претходно била у специјалној пионирској служби. Та позадина им омогућава да пружају добру обуку у сведочењу од врата до врата. Њихов ентузијазам за службу на терену много је допринео изврсном пионирском духу у Јапану.

Неки од тих покрајинских надгледника су мотивисали појединце и породице да се преселе у подручја где је потреба за Сведоцима Краљевства већа. Други су поклонили посебну пажњу брачним партнерима који нису у вери, што је резултовало тиме да су неки постали крштени Сведоци. Младима се такође помогло да достигну духовне циљеве, што је постигнуто показивањем посебног  личног интереса као и примером који су оставила путујућа браћа.

Мисионари настављају да учествују

До 1970-их, мисионари су били додељивани мањим градовима. На тим местима људи су били много конзервативнији и везани за традицију, тако да је дело прављења ученика спорије напредовало. Тамо где су постојале скупштине мисионари су помогли локалној браћи да стекну искуство дозвољавајући им да преузимају вођство. Акита, Гифу, Кофу, Кавагучи, Кочи, Нагано, Вакајама и Јамагата, били су неки од градова где су они служили.

Стрпљиво су настојали да помогну локалним Сведоцима да цене мудрост која произлази из потпуног пригрљивања библијске истине (Јевр. 6:1). Масао Фуџимаки, председавајући надгледник једне скупштине у Кофу, присећа се времена када је скупштина проучавала књигу Породични живот учинити срећним. Један старији брат је теже разумевао смернице за мужеве да отворено исказују наклоност својим женама. Рекао је „Ово је наравно немогуће за нас који смо одгајани пре рата.“ Ричард Бејли, један од мисионара из скупштине, љубазно му је помогао, тиме што му је насамо рекао: ’Истине које проучавамо треба да превазиђу националну позадину или генерацију; оне се увек примењују и увек су корисне. Уколико умањимо било који део истине, то нам може дати за право да одбацимо и важније аспекте истине‘ (Лука 16:10). Брат је схватио срж и након тога је примећено како срећно седи заједно са својом супругом на састанку — једно ново искуство за њих.

И на друге начине су локални Сведоци имали користи од дружења с мисионарима. Једна сестра је рекла следеће: „Они су били весели и знали су како да радосно служе Богу. Ја сам такође од њих научила колико је важно држати се начела заснованих на љубави, уместо стварати правила“ (П. зак. 10:12; Дела 13:52).

 Мисионари су помогли многима да још јаче осећају да су део светског братства. Казуко Сато, која је најпре студирала у Токију с Мелбом Бери, сећа се како је била ојачана док је пионирила у унутрашњости где је било много религиозног непријатељства. Осећајући се усамљеном, писала је мисионарима с којима је била повезана у својој претходној скупштини: „Ја проповедам сама.“ Стигао је одговор с порукама од неколико мисионара, од којих су неки марљиво писали на јапанском фонетском, у ком је наведено: „Казуко, ти ниси сама! Слушај, и чућеш звук стопа, стопа ревне и верне браће широм света.“ (Упореди с Откривењем 7:9, 10.)

Тренутно 41 мисионар још увек служи из пет мисионарских домова у Јапану — у Јамагати, Иваки,  Тојами и из два у Токију. Поред тога, деветоро мисионара служе у путујућем делу, а деветоро у Бетелу у Ебини. Ти мисионари су поставили диван пример лојалности Јехови и његовој организацији. Речју и делом, они су допринели ’ширењу‘ гледишта и продубљивању разумевања истине Јеховиних сведока у Јапану (2. Кор. 6:13; Еф. 3:18).

Летње активности обрађивања недодељених подручја

И други су учествовали у ширењу добре вести у забаченим градовима и варошима. Године 1971, био је упућен позив општим пионирима да обрађују недодељена подручја током летњих месеци. Затим је 1974, била успостављена припрема привремене специјалне пионирске службе током три летња месеца. Сваке године је 50 привремених специјалних пионира било додељено на 25 различитих подручја, и била је уручена велика количина литературе.

До 1980, остало је само око 7 800 000 особа које су живеле на подручјима која нису била додељена ниједној скупштини у Јапану. Зато је, уместо да наименује привремене специјалне пионире, канцеларија подружнице позвала скупштине, групе општих пионира и породице да раде недодељена подручја током летњих месеци. За јапанске Сведоке, којима је много лакше када све раде заједно, то је била замисао која је представљала ужитак.

Резултати су били одушевљавајући. Године 1986, један објавитељ који је обрађивао једно недодељено подручје дошао је до једне куће на планини у селу Мива у префектури Ибараки где га је дочекала домаћица која је држала у рукама књиге Породични живот учинити срећним и Моја књига библијских прича. Она је те књиге добила једном ранијом приликом и прочитала их је више пута. Безуспешно је покушавала да набави Библију у књижарама и било јој је драго када је чула да ће се једна хришћанска  породица доселити у то село. Брзо је био успостављен библијски студиј, и сада је цела породица у истини.

Постепено су и остали градови и села били додељени оближњим скупштинама.

Посебна упутства за старешине

Како се проповедање добре вести ширило, расли су и број и величина скупштина. Често је ту био само један или можда два брата квалификована да предводе у скупштини. Неколицина њих је примила доста обуке о скупштинским стварима. Али након што је од 1. октобра почела да функционише припрема старешина, новонаименоване старешине су биле позване у канцеларију подружнице у Нумазу где су им за две седмице била дата посебна упутства.

Ова школа је била права прекретница. Инструктори су се трудили да помогну браћи да увиде важност исказивања истинске љубави и тога да буду уравнотежени и разумни у односима са другим Сведоцима (2. Кор. 1:24). Они су такође истакли важност бриге за духовност властите породице (1. Тим. 3:4; 5:8). То обично није истакнуто у домаћинствима Оријента.

Браћа су једва чекала да понесу кући сва могућа упутства из школе. Међутим, многи су нагињали томе да напамет уче упутства, као што су радили током редовних школских дана. Такаши Абе, један од инструктора, присећа се: „Полазници би седели до касно у ноћ напорно бележећи оно што се разматрало у току дана. Покушали смо да их одвратимо од тога да праве превише забелешки и постављају правила, већ да уместо тога користе своју способност размишљања и да примене библијска начела“ (Римљ. 12:1; Јевр. 5:14).

Многа браћа су овој школи присуствовала уз велике личне жртве. Неки су путовали из снежног Хокаида, 1 300 километара са севера; други са суптропске Окинаве, 1 800  километара с југа. Ту су били и они који су се суочили са изгледом да морају пронаћи ново световно запослење када се врате својим породицама. Године 1977, на различитим локацијама широм земље били су одржани дводневни школски часови. То је омогућило да браћа могу много лакше да присуствују.

Суочавање с противљењем у породици

Постати хришћанин у Јапану није без изазова. „Посебно у сеоским подручјима нови се суочавају с много противљења од рођака с којима живе у заједници“, објашњава Хироко Ето, која је била пионир 37 година. „Рођаци се осећају нелагодно када је један члан породице другачији од осталих у заједници, и страх од човека је веома снажан.“

Хирокина мајка, Јурико Ето волела је Библију и пре него што је дошла у контакт с Јеховиним сведоцима. Али када јој се 1954. помогло да цени Божју намеру не само да узме мало стадо верних хришћана на небо већ и да земљу претвори у рај испуњен срећним слугама Јехове, она је једва чекала да ту добру вест подели с другима. Она и њена деца, помогли су многима да надвладају страх од човека како би стекли Јеховино одобравање.

Напрежући се да помогне једној искреној жени, Хироко је доживела следеће искуство. Домаћица која је почела да проучава, суочила се с противљењем свекрве с којом су она и њен муж живели. Не желећи да наруши породични мир, та домаћица је престала да студира. „Чекала бих је на путу и храбрила да буде љубазна са својом свекрвом“, прича Хироко, „и да примером покаже добре резултате студирања Библије. Она је тактично постављала питања мужу о ономе што је проучавала и постепено је и њега заинтересовала. У почетку јој је муж говорио: ’У сеоском крају као што је овај, немогуће је бити хришћанин.‘ Међутим, љубав према Јехови им је помогла да надвладају много противљења.“ Сада су и они и њихов најстарији  син крштени. Муж, који је слуга помоћник, води Скупштински студиј књиге у свом дому, а његова мајка је на изненађење свих била на састанку када је имао прво јавно предавање.

Противљење често долази и од брачних другова. Неки мужеви се противе због тога што су љубоморни, или што су одгајани у окружењу где је уобичајен мушки шовинизам. Када је нововенчана Кеико Ичимару почела да проучава Библију почетком 1970-их, њен муж, Хиројуки, снажно јој се противио и забранио јој да присуствује састанцима. „Једноставно нисам могао поднети мисао да јој због религије ја будем последња рупа на свирали“, објаснио је касније Хиројуки. Кеико је волела свог мужа, тако да га је тактично замолила да провери да ли је оно што је она проучавала добро. Одлучио је да сам проучава Библију, али није могао да је разуме. На крају је питао своју жену да присуствује њеном студију. Обоје су постали крштени Сведоци. На крају, Хиројуки је постао општи пионир и сада је старешина.

Када је дело објаве Краљевства почело у Чикугоу 1971, Мајуки Сакамото је била једна од првих особа које су прихватиле библијску поруку. Њен муж, Тојота, успротивио се када су његова жена и мали син почели да посећују састанке у оближњем граду. Одлучивши да је заустави, Тојота је појачао своје противљење. Четрнаест година након што се она крстила 1973, упорно јој се противио. Једном је у њу уперио пиштољ и узвикнуо: „Убићу те ако не престанеш!“ Њен миран одговор заинтригирао је Тојота. Чудило га је откуда је тако чврста.

 И поред свега тога, Мајуки је тражила начин да показује љубав према свом мужу. Никада није одустала од покушавања да му помогне да упозна истину (1. Петр. 3:1, 2). Једног дана је Тојота, изнервиран чињеницом да су његова жена и син пионирили док је он радио на световном послу, отишао на своје радно место и дао отказ. То је био крупан потез с његове стране пошто јапански мушкарци уопштено гледано свој посао готово да сматрају светињом. Тојота се надао да ће га његова жена и син сажаљевати. Али када је дошао кући и рекао им шта је урадио, они су му аплаудирали. Ово је натерало Тојота да размисли. Ускоро је почео да проучава. С временом им се придружио у пионирењу и сада служи као хришћански старешина.

Почетком 1970-их, када би неки човек први пут посетио наш састанак, често би запазио како су само жене и деца присутни на састанцима. Али од тада, десетине хиљада мушкараца начиниле су изврстан духовни напредак. Сада организација има солидну основу духовно зрелих мужева који се брину о свим организационим потребама. Међу њима су и неки који су у 1970-им били противници.

Пионири похађају школу

Због великог процента пионира (25 до 30 процената) у свакој скупштини 1970-их, било је много полазника Школе пионирске службе која је у Јапану почела јануара 1978. То школовање је увелико допринело зрелости скупштина.

Први који су били позвани у школу, били су специјални пионири, мисионари и путујући надгледници заједно са својим супругама. Шигеру Јошиока, један од првих инструктора, присећа се: „Било је од велике помоћи имати у првом разреду ове искусне пионире. Оно што смо научили из коментара и искустава ових зрелих слугу, могли смо да поделимо с каснијим разредима.“

Од фебруара 1980, Школа пионирске службе је била одржавана у свакој покрајини. Покрајински надгледници  и друга зрела браћа која су већ похађала школу служили су као инструктори. За осам година од инаугурације ове школе просечно се сваке године број општих пионира увећавао за 22 процента у поређењу са 12 процената пораста међу објавитељима. Сада, већина покрајина редовно сваке године има два па и више пионирских разреда од 25 до 30 ученика.

Већина пионира који похађају ову школу још увек су прилично нови у истини, али као резултат школовања, они стичу поуздање и вештину у својој служби и уче драгоцене лекције из хришћанског живљења. Једна пионирка се овако изразила: „До сада, служба, васпитавање деце, хришћанска личност и библијско спознање, све је то било измешано у мојим мислима. Ипак, кроз десетодневни течај, све сам то успела да послажем на своје одговарајуће место.“ До септембра 1997, било је одржано 3 650 разреда уз 87 158 пионира који су присуствовали.

Одазивају се све врсте људи

Људи веома разноликих позадина учинили су да састав теократске организације у Јапану буде шаролик. Тошиаки Нива је старешина с понизним манирима из скупштине у Јокохами. Али крајем Другог светског рата он је био обучаван за пилота Оке, ракетне једрилице, за самоубилачке нападе камиказа на ратне бродове САД. На такву службу се гледало као на доказ оданости императору. Међутим, рат се завршио пре него што је он имао прилику да умре за своју земљу. Касније је његова жена проучавала Библију с Јеховиним сведоцима. Када је Тошиаки сазнао да су Сведоци одржали стриктну неутралност током рата, и он се заинтересовао. Године 1977, придружио се својој жени у дељењу библијске поруке мира с другима.

И у свету забаве смо пронашли људе који су радо променили свој начин живота како би постали хвалиоци Јехове. Јошихиро Нагасаки је с неколико пријатеља  с факултета оформио џез групу Диксиленд. Замолили су човека који их је поучио џезу да постане вођа њихове групе. Тај човек, Јошимаса Касаи, један од јапанских најпознатијих џез музичара, у међувремену је ступио у контакт с Јангом „Трубом“, једним трубачем са Хаваја који је био у посети. „Тог истог дана, почели су часови, али не музике већ истине“, присећа се Јошихиро, који сада служи у Одбору подружнице. „Ми нисмо уопште били заинтересовани, не, ни најмање, али пошто је он био тако одушевљен а ми нисмо желели да изгубимо вођу наше групе, слушали смо га.“ Чак су се сложили и да проучавају. Међутим, прекретница за Јошихира је била када је посетио покрајински састанак у априлу 1966. На том скупу, једна ученица средње школе коју је Јошихиро раније упознао, позвала га је да јој се придружи у служби на терену. Она је сведочила из Библије, а он је делио летке станарима. „Први пут, истина је стварно почела нешто да ми значи“, присећа се Јошихиро. Након што је присуствовао том скупу, ишао је у службу сваког дана и брзо је напредовао. Четворица од шесторице чланова те групе сада су активни Сведоци.

 Шинји Сато је био свештеник у познатом Изумо светилишту у префектури Шимане, једном од најзначајнијих Шинто светилишта у Јапану. Служио је и као инструктор Изумо Ојаширокјо секте. Иако је као шинто свештеник служио скоро 20 година, био је разочаран неправдом и недостатком љубави што је запажао међу свештеницима. Дошао је до закључка да шинто богови не нуде спасење и почео је да трага за правим Богом. Почео је да чита Библију, али је још увек имао много питања.

Тада се догодило да је на улици срео једног познаника за кога је знао да је Јеховин сведок. Поставио му је питања за која је сматрао да идентификују праву религију: „Да ли се ваша религија не меша у политику? Да ли је ваша организација непрофитна? Да ли ваша учења долазе од Бога уместо од људи? Да ли људи у вашим централама практикују оно што проповедају?“ Затим је питао: „Ако ваша организација испуњава ове услове, да ли бисте били тако љубазни да ме поучите Библији?“ Какво је то само олакшање било за њега када је коначно раскинуо с Вавилоном великим! (Откр. 18:4). Он каже: „Сада, када сам Јеховин сведок и када поучавам друге путу правог Бога, осећам се као што каже у Пословицама: ’Благослов Господњи богатство даје, а труд мало му додаје‘ “ (Посл. 10:22).

Познати уметници и музичари, један писац комичар, сумо рвач и професионални бициклиста, сви су они напустили своју бившу славу. Професионалци какви су физичари, један запажени калиграф и адвокати, видели су светло истине и користе своје вештине у подупирању интереса Краљевства. Бивши гангстери, битанге, полицајци и политичари живе заједно у миру са својом духовном браћом (Иса. 11:6⁠-9). Будистички монаси, шинто свештеници, и једна жена која је основала своју властиту религију, изашли су из Вавилона великог (Откр. 18:2). Учитељи, истакнути јапански бизнисмени и занатлије разних  вештина раде заједно на теократским пројектима. Јеховина организација је нарасла до те мере да укључује све врсте људи којима се помогло да ’обуку новог човека, који је створен по Богу, у правди и у светости истине‘ (Еф. 4:24).

Одушевљен пионирски дух

Упркос смањењу подручја и све већој религиозној равнодушности, и даље постоји велико одушевљење за пионирску службу. У лето, када се велик број помоћних пионира придружује редовима пионира, укупан број свих пионира достиже број већи од 50 процената броја објавитеља. У марту 1997, 108 737 је уписало пионирску службу.

Питање које се често поставља јесте „откуд у Јапану толико пионира?“ Постоји неколико фактора. Темељ за послератни раст у Јапану поставили су ревни мисионари, а захвални ученици настоје да опонашају оне који су их учили (Лука 6:40). Као резултат, наслеђена ревност за службу била је пренесена на следећу генерацију ученика. Осим тога, уопштено гледано истина је да су јапанске куће прилично скромне, захтевајући мало времена за одржавање, и највећим делом живот је традиционално једноставан. То олакшава домаћицама да духовним интересима дају приоритет (Мат. 6:22, 33). Поред тога, клима је уопште узев умерена у Јапану, а и политички и економски услови у земљи су повољни.

Културна позадина и националне карактерне црте су изгледа још један фактор. У целости гледано, Јапанци су послушни упутствима, реагују на охрабрење групе, а такође су и одушевљени у свом делу. У вези с тим, Шиничи Тохара, Американац јапанског порекла који је дошао у Јапан међу првим послератним мисионарима, рекао је: ’Пилоти камиказе су умирали за императора гађајући својим авионима непријатељске ратне бродове. Ако су Јапанци верни људским господарима, шта би тек учинили када би пронашли правог Господа, Јехову?‘ Да, искрена жеља  да се угоди Јехови, налази се иза сваке молбе за пионирску службу.

Родитељи који пионире

Ко су пионири? Већином су то сестре, од којих је опет већина удата и има децу. Многе пионирке су без духовне подршке мужева и рођака који нису у вери.

„Када сам започела с пионирењем, моја најмлађа кћерка имала је свега неколико месеци“, каже Муцуко из Фуџисаве, која је пионирила преко 20 година. „Мој муж, који је радио за једну банку, обично се враћао кући тек после нашег доласка с вечерњих састанака. Иако је то захтевало велик напор, желела сам да наставим с пионирењем.“ Она је била награђена када јој се све троје њене деце, по завршетку средње школе, придружило у пионирској служби. После много година противљења, а затим и равнодушности, и њен муж је почео да се мења. Каква је то само радост била за Муцуко када је у скупштини слушала свог сина како износи први део јавног предавања, а затим свог мужа како износи остатак!

Очеви који су пионири такође имају изврстан утицај. Хисатака је знао да је његов отац напустио место наставника из обраде података како би могао да буде пионир. Док је Хисатака као основац био на летњем распусту, његов отац га је позвао да му се придружи на његовом послу, разношењу млека рано ујутру. „Отприлике у време када се источно небо осуло величанственим наранџастим бојама“, присећа се Хисатака, „отац ми је изнео своја дубока осећања о томе како је наградоносно служити Јехови свом душом. То што сам га видео како тешко ради за Јехову покренуло ме је више него што би могла било која реч.“ Хисатака сада служи као члан бетелске породице у Ебини.

Спасени од Карошија

„Уколико бисте да умрете на послу придружите се јапанској компанији“, кажу неки у шали. То је због тога што  је типичан јапански породични човек екстремно посвећен свом послу и проводи много сати на свом радном месту. Међутим, многи очеви који су једном радили до карошија (смрти услед претераног рада) сада су посвећени не световној компанији, већ Јехови Богу и заједно с породицом су у пионирској служби.

Шунји с подручја Кобеа, који је радио за једно велико грађевинско предузеће, каже: „Оно што ме је терало била је приврженост мом послу и жеља за успехом. Када су радови били далеко од куће, долазио бих својој породици у најбољем случају само на кратке викенде.“ Шта је то све променило? Он одговара: „Плашио сам се смрти, размишљајући о томе шта би се десило мојој породици ако ја умрем. Био сам збуњен тиме што су моја жена и син увек толико радосни када иду у проповедање.“ Док је Шунји помагао локалној скупштини око техничких детаља што се тиче изградње Дворане Краљевства, један старешина га је охрабрио на библијски студиј. Пристао је и сада са својом породицом дели радост опште пионирске службе. Такође се радује служењу у Регионалном одбору за градњу.

Потребна је права вера и самопожртвован дух поглаварима породица да би оставили оно што се сматра сигурним доживотним запослењем у компанији, и затим да раде донекле несигуран посао са скраћеним радним временом како би имали времена за пионирску службу. Отац Мицунобуа из Чибе, променио је свој посао. У једној великој компанији где је иначе радио и пре и где су његове бивше колеге напредовале до позиције менаџера он је почео да, од канцеларије до канцеларије, сакупља стару хартију за рециклажу. Уз истинско цењење, Мицунобу каже: „Како сам само захвалан мојим родитељима што су ме лично поучили како да ценим благо пионирске службе, помажући ми тако да је изаберем за своју личну каријеру!“ Они који су начинили такве промене у животу, уверени  су да су новчане награде само привремене док је духовно благо од далеко веће вредности (Мат. 6:19⁠-21).

Води рачуна да би живео дуже!

Неки који искрено желе да учине све што могу у Јеховиној служби савладавају и озбиљне здравствене проблеме. „У најбољем случају доживећете да видите како ваш син одраста. Никада не радите превише, већ се побрините да поживите дуже.“ Тако је рекао један доктор који је утврдио да Јаеко Оно има здравствених проблема са срцем. Њен син је тада имао три године. „Како бих могла да проживим остатак живота без жалости?“ питала се док се враћала кући из болнице. Када је стигла кући одлучила је да постане пионир. Када су њени рођаци за то сазнали били су забринути, али то није променило њену одлуку. Она каже: ’Почела сам с пионирењем у септембру 1978. Тада нисам знала да сам трудна. Моја мајка се озбиљно разболела. Моје лично стање се погоршало. Ипак, Исусове речи су ми дале храброст: „Вером величине зрна горушице може се преместити гора“ (Мат. 17:20, NW ). Одлучила сам да дам све од себе.‘

Након 17 година, Јаеко је рекла: „Осећам да су Јеховине утешне руке биле око мене.“ Проблеми су је понекад скоро надвладали, али она би размишљала о Јеховиним благословима и то би јој помогло да истраје. Подстакнут њеном ревношћу, њен муж је почео да проучава. И њена радост је достигла врхунац када јој је, у одговору на њене горљиве молитве, он постао партнер у пионирењу!

Такав је калибар пионира у Јапану. Још би их се много више могло поменути — оних као што су брат који је био парализован од врата на доле, али који је био стални извор охрабрења другима док је служио као пионир првенствено путем писама, сестра која је рођена на самом почетку овог века и која је провела својих последњих 13 година до 1994. као пионир у снежном подручју, и један  слепи старешина који се преселио у један град како би пионирио и помогао тамошњој малој скупштини. Сви они, као и верни сведоци старог доба, иако имају физичке слабости, уз Божју помоћ „беху јаки“ да врше његову вољу (Јевр. 11:32⁠-34).

New World Translation на јапанском

Широм света, коришћење саме Библије у јавној служби јесте знак распознавања Јеховиних сведока. У Јапану су објавитељи жарко желели да имају тачну, лаку за читање Библију на савременом јапанском. Многи су се борили с традиционалним преводом. Упркос његовим предивним изразима и доследном коришћењу Божјег светог имена, онима који су се школовали након рата било је тешко да разумеју његову застарелу структуру. Из тог разлога, браћа у подружници су била веома усхићена када су у јануару 1970, из централе добили писмо одобрења да преведу грчки део New World Translationa на јапански.

Три године касније, на међународном конгресу „Божанска победа“ у Осаки, мноштво од 31 263 је с нескривеном радошћу аплаудирало када је Лајман Свингл, из Водећег тела, објавио пуштање у оптицај јапанског издања New World Translation of the Christian Greek Scriptures. У наредних девет година од тога, било је дистрибуисано 1 140 000 примерака, отприлике 75 пута више него што је био број објавитеља када је тај превод први пут издат. Библија је била штампана у Сједињеним Државама, али неће проћи пуно времена када ће такво штампање и увезивање бити обављано у нашим објектима у Јапану.

Могу ли места састајања бити боља?

Како се број скупштина и даље умножавао широм Јапана, постајало је све очигледније да су била веома потребна прикладна места састајања. До 1970-их, свега неколико скупштина је имало своја властита места састајања.  У ствари, било је само девет Дворана Краљевства које су биле посвећене током читаве деценије 1960-их. Већина скупштина се састајала у изнајмљеним јавним халама или у приватним домовима.

Присећајући се непогодности тих „портабл састанака“, Аи Накамура, једна сестра из Хиросакија, каже: „Око 1963, сваког викенда смо изнајмљивали градску школску халу, а оним данима када би хала била затворена скупштина од око 15 чланова дошла би у моју кућу на састанке. Сваки пут кад смо имали састанак сви смо морали да помажемо око преношења часописа, литературе, покретног пулта и тако даље.“ Изнајмљене хале су често имале јак мирис дима цигарете као и политичке и религиозне слогане и опрему. Ниједна од тих ствари није имала везе с духовним садржајем састанака Сведока.

Моли Херон и Лоис Дјер се сећају једне дворане коју су изнајмили за састанке у Кјоту. То је била татами то јест сламом покривена соба на другом спрату једне зграде. Са свих страна су биле друге собе. С једне стране су били одржавани часови самисена, јапанског жичаног инструмента; с друге стране људи су играли го, јапанску игру сличну шаху. „Уз сву ту вреву покушавали смо да одржавамо наш Студиј Куле стражаре. Тада смо били принуђени да то користимо“, рекла је Лоис Дјер. Због тога што нисмо имали трајна места састајања као што је то био случај код других религиозних група, људи су нагињали да сматрају како смо ми само једна безначајна, привремена секта.

Али средином 1970-их, како је цветао број нових скупштина, браћа су тражила зграде које би могли користити као Дворане Краљевства. До јула 1974, 646 скупштина је користило скоро 200 Дворана Краљевства широм земље. Од тог је 134 било посвећено само током службене 1974. године.

 Иако су наша браћа била ограничена финансијски, њихова довитљивост није имала границе. На пример, на острву Кјушу, скупштина Китакјушу Вакамацу је изградила Дворану Краљевства од 130 квадратних метара на земљишту које је обезбедио један од локалних објавитеља. Скупштина је бесплатно добила коришћену дрвену грађу и црепове од пет кућа које су биле уништене. Такође је добила бесплатно дрво од јавног купатила које више није било у употреби. Једини материјал за градњу који су морали  да купе био је материјал за делове који би се видели споља када дворана буде завршена. Од оближњег биоскопа који се више није користио, бесплатно су добили столице, префарбали их, и поставили у дворану. Након шест месеци тешког рада, браћа су имала фину Дворану Краљевства.

Пошто је цена земљишта била висока, неки Сведоци који су поседовали земљиште у урбаним крајевима, порушили су своје куће и поново их изградили с Двораном Краљевства у приземљу, а својим станом изнад ње.

Требало је да изградња подружнице иде у корак

Као што је детету стално потребна већа одећа, тако је било потребно и да се објекти које је користила Јапанска подружница проширују како би се могла водити брига о све већем броју Сведока у земљи. Године 1971, били су начињени планови за градњу троспратне фабрике и петоспратног бетелског дома у Нумазу, с отвореним погледом на предивну планину Фуџи.

Првобитно су се зграде фабрике користиле првенствено за штампање јапанског издања Куле стражаре и Пробудите се! С тим у вези, штампање посебног издања Пробудите се! од 8. октобра 1972, на новоинсталираној 40-тонској Токио Кикај ротационој преси било је прекретница. То је био први часопис који су произвела наша браћа у нашој штампарији у Нумазу. Али особље за штампање је имало још много да учи. Питали су се да ли ће икада моћи исправно да рукују том пресом. „У то време“, рекао је један брат из особља за штампање, „нека слова су била тако дебела да си их могао скоро додиром читати!“ Друга слова су била бледа или неједнака. Међутим, како су браћа стицала искуство, квалитет штампања се стално побољшавао и растао је број часописа уручених у служби на терену.

 Када је брат Нор говорио на програму посвећења тих објеката подружнице у Нумазу 1973, гости су се окупили на празном простору трећег спрата те нове фабрике. Указујући на то за шта ће се тај спрат користити, он је рекао: „Овај празан простор представља вашу веру. Верујемо да ће он бити потребан за годину-две. Божја организација се креће напред и то веома брзо.“

Као што је брат Нор и предвидео, тај простор је ускоро био искоришћен. До 1974, биле су потребне још две зграде — једна за магацин, а друга за становање радника. „То је била прва изградња коју су у потпуности обављали Сведоци у Јапану“, каже Тошио Хонма. „Били смо помало забринути да ли ћемо имати довољно искусних радника или нећемо. Бог нас је благословио постаравши се за људе попут Тадаза Фукајаме, једног надгледника градње с преко 30 година искуства као главни грађевински предузимач.“

Након што је годинама радио далеко од своје куће, Тадазо је баш недавно напустио свој посао како би више времена проводио са својом породицом. Тако је, када је био замољен да размотри могућност доласка у Нумазу да надгледа проширење Бетела, морао да преиспита своја осећања. Да ли ће поново морати да напусти своју породицу? „Не!“ стигао је одговор из подружнице. Његова жена и два сина, од 18 и 20 година, били су такође позвани.

Иако су зграде које су се тада градиле биле релативно мале у поређењу са оним што је требало да дође, тај пројекат је омогућио да браћа стекну искуство и поуздање да ће се уз Јеховину помоћ моћи латити чак и већих пројеката.

Локална браћа преузимају веће одговорности

У априлу 1975, Лојд Бери, који је био надгледник подружнице још од 1952, напустио је Јапан како би служио као члан Водећег тела Јеховиних сведока. Он је ревно учествовао  у делу у време када је теократска организација расла од 8 објавитеља 1949, до преко 30 000 ревних објавитеља Краљевства. По његовом одласку надгледање подружнице је било поверено Тошио Хонми, брату пореклом из Јапана који је тада служио као надгледник фабрике.

У вези са способношћу брата Хонме, његов помоћник из фабрике је рекао: „Тошио није био особа која је стално у позадини, чекајући увек да му неко каже све шта треба да ради. Могао си му дати посао и само рећи: ’То треба урадити овако‘, и он би онда преузео ствари и радио. Био је добар организатор и мотивисао је људе.“

До још једне организационе промене дошло је у фебруару 1976. Као и у свим другим подружницама широм света, надгледање подружнице у Јапану, дато је одбору браће уместо једном надгледнику подружнице. Прва петорица оних који су били наименовани били су Тошио Хонма, координатор, Масатаро Ода, Шигео Икехата, Киичиро Танака и Џејмс Манц. Та нова припрема је била спремно прихваћена међу јапанском браћом, пошто је њима био веома познат концепт групног приступа и доношења одлука по консензусу. Један од чланова одбора касније је навео: „С припремом Одбора подружнице, браћа на групу зреле браће гледају као на представнике организације. То има ефекат упућивања пажње браће на Божју организацију уместо на појединца.“ Када је потребно да се донесе важна одлука, та припрема омогућава да група духовних мужева различитог порекла и с различитим способностима то разматра и да тражи вођство светог духа и Божје Речи.

У јануару 1983, Масатаро Ода, који је служио у Бетелу од фебруара 1960, постао је координатор. Заменио је брата Хонму који је тада имао двогодишњег сина о коме је требало да се брине. Остали који су служили у Одбору подружнице у различитим периодима били су Риосуке  Фуџимото, Перси Излуб, Исаму Сугиура, Јошихиро Нагасаки, Макото Накајима, Кенји Мимура и Ричард Бејли. Тренутно седморица браће служе у Одбору подружнице. Како се дело ширило, сва та браћа су понизно користила своје таленте за унапређивање интереса Божјег Краљевства у овом делу светског поља.

„Сада када се осврнемо уназад“, примећује брат Ода, „можемо видети божанску мудрост у припреми одбора. Од 1976, када је започела припрема одбора, дело је расло до те мере да се о њему не би могао ни један човек сам бринути. Јехова је дао мудрост Водећем телу да делегира одговорност на много браће и да на тај начин глатко функционисање дела не буде ометано.“

Локална браћа организују конгресе

Слично томе, у 1970-им, одговорност у вези с организовањем конгреса почела је да се препушта локалним Сведоцима. Један од првих јапанских обласних надгледника који је служио као надгледник конгреса био је Такаши Абе. Он је стекао драгоцено искуство радећи заједно с мисионарима као што је Перси Излуб. Перси је био надгледник конгреса на међународном скупу „Мир на земљи“ одржаном на токијском бициклистичком стадиону Коракуен 1969. Две године касније, брат Абе је служио као надгледник националног конгреса одржаног на том истом стадиону. Са искуством које је стекао на конгресу 1969, све је ишло глатко. Али предстојале су теже одговорности.

Године 1973, брата Абеа је Заједница наименовала као надгледника конгреса на петодневном међународном скупу „Божанска победа“ који се одржавао у Осаки. Очекивао се број присутних од 30 000, укључујући и 400 страних делегата. Његова реакција? Он се присећа: „Када сам примио писмо наименовања, гадно сам се разболео и провео неколико дана у кревету и при том нисам могао  чак ни да седим. Једино о чему сам могао да размишљам био је изазов организовања свих конгресних одељења. Како сам само био срећан када сам неколико месеци пре конгреса од Заједнице добио брошурицу Организација конгреса! Слеђењем на Библији темељених процедура, многи проблеми су били решени.“

Један од изазова који се одмах појавио био је да се обезбеди довољно седишта за све делегате. Конгрес је требало да се одржи на фестивалском тргу на сајму меморијалног парка у Осаки, али трг није имао седишта нити позорницу. Околне скупштине су биле замољене да прикупе информације о столицама на расклапање које би се могле изнајмити за конгрес. У једном граду се ступило у контакт са свим директорима школа. Такође су питали и председника највеће фабрике електроуређаја да ли би његова компанија желела да изнајми столице за конгрес. Представник компаније се састао с надгледником конгреса како би размотрили молбу. Иако та компанија није имала додатне столице на расклапање које би могла да изнајми, спремно је дотирала новац за изнајмљивање 5 000 столица. Било је потребно још столица. Решење? Направити клупе од скела изнајмљених од једне грађевинске компаније. Клупе су биле завршене неколико дана пред конгрес, и публика од  31 263 је слушала јавно предавање. Због растућег броја, то је био последњи пут када је било могуће све Јеховине сведоке из Јапана и Окинаве окупити на једном конгресу.

Конгресу је присуствовало пет чланова Водећег тела као и надгледник фабрике из светске централе у Бруклину, и они су охрабрили публику. Остали делегати који су ту били из Аустралије, Британије, Гватемале, Канаде, Немачке, Нигерије, Новог Зеланда, Папуа-Нове Гвинеје, Сједињених Држава и са Хаваја, учинили су конгрес заиста међународним.

Након тог конгреса у Осаки, још више локалне браће је почело да носи одговорности организације конгреса. То је олакшало браћи да уравнотеже претконгресне послове са својим осталим одговорностима. Осим тога, путујући надгледници су се сада могли концентрисати на своје доделе уместо да посвете неколико месеци пре сваког конгреса, раду око конгреса.

 Међународни конгреси „Победоносна вера“ 1978.

Четврти међународни конгрес који је требало да се одржи у Јапану био је петодневни конгрес „Победоносна вера“ 1978. Том приликом су се користила четири конгресна места како би сви били смештени. Главни конгрес који је одржан у Осаки имао је највећи број присутних од 31 785, укључујући и преко 200 делегата из Сједињених Држава, Канаде, Немачке, Швајцарске као и других европских, азијских и јужноамеричких земаља. Ту су била и три члана Водећег тела која су учествовала у конгресном програму.

Кроз све те године развијао се добар дух сарадње. Браћа су стекла потпуно поуздање да би уз Јеховину помоћ могли обављати чак и веће теократске доделе.

Од куглане до Конгресне дворане

Постало је очигледно да је браћи осим Дворана Краљевства био потребан и поуздан приступ већим објектима за скупове. До почетка 1970-их, многи јавни објекти се нису изнајмљивали религиозним групама, док су уговори за спортске дворане могли бити отказани у последњи моменат због локалног спортског догађаја који је имао приоритет. Хирофуми Морохаши, који је годинама служио као надгледник већих скупова у подручју Токија, сећа се једног специфичног случаја који је покренуо браћу да крену у потрагу за својом властитом Конгресном двораном. Он каже: „Године 1974, дали смо депозит од 200 000 јена [700 америчких долара] за коришћење једне хале у забавном парку у граду Ојами за наш покрајински састанак. Касније је тај забавни парк банкротирао. Имали смо доста тешкоћа да повратимо депозит као и да пронађемо друго место за скуп.“ Тада им је Перси Излуб показао слике једне старе ткаонице из Аустралије која је била претворена у предивну Конгресну дворану. Браћа  у Токију су увидела да је време да и они учине нешто слично.

Пронашли су једну куглану која се више није користила. То је било у Хигаши-Мацујами, једној периферији Токија. Власник зграде, који није знао за Јеховине сведоке, писао је једној породици код које је боравио у Сједињеним Државама и питао о Јеховиним сведоцима. Добио је веома повољан одговор у коме му је речено да су Јеховини сведоци најповерљивија религиозна група у Сједињеним Државама. Од тада су ствари ишле веома глатко и био је начињен уговор.

Тако је у децембру 1976, била довршена прва Конгресна дворана у Јапану. У међувремену је у току био још један значајни пројекат градње.

Јехова упућује на пресељење

Када су проширени објекти у Нумазу били посвећени 1977, било је више од 40 000 објавитеља. Подружница је била упућена да тражи земљиште које је за 300 процената веће него што је имање у Нумазу. Пронађена је једна стара фабрика текстила у Ебини, на средини пута између Нумаза и Токија, са око 7 хектара имања. Оно је било за 1 600 процената веће него у Нумазу. Али да ли ће Водеће тело дозволити такав корак у земљи где су цене земљишта невероватно високе? То земљиште би коштало више него дупло од износа који су Сједињене Државе платиле Русији приликом куповине Аљаске давне 1867. Једно време, није било одговора од централе. „Онда, изненада, брат Бери је дошао из Њујорка с Максом Ларсоном, надгледником бруклинске фабрике Заједнице, да погледа земљиште и добили смо дозволу“, каже Тошио Хонма. „Када се осврнемо на порасте које смо имали у протеклих 20 година, захвални смо Јехови што нас је водио приликом куповине овог великог земљишта.“

 У јануару 1979, започета је изградња двоспратне фабрике, зграде с канцеларијама, три стамбене зграде које имају 161 бетелску собу, једну Дворану Краљевства и две мање радионице. То је био један од највећих пројеката градње који су Јеховини сведоци до тада предузели било где у свету.

Многи породични људи с грађевинским вештинама, напустили су своје раније послове и преселили се са својим породицама у Ебину или у околне градове како би учествовали у делу градње. Јошиаки Нишио је био један од њих. Када је примио први позив да учествује у том пројекту као водоинсталатер, он се тек био преселио у мали град на острву Шикоку да би служио где је потреба већа. Пошто је имао троје мале деце, био незапослен и имао јако мало новца, најпре је одбио. Али када је примио трећи позив експресном поштом, увидео је да му Јехова говори да иде. Размотрио је ту ствар са својом женом, која је предложила да она финансијски издржава породицу док је он одсутан. „Када сам стигао у Бетел, прво сам схватио да смо свих нас петоро били позвани! То је било невероватно!“ присећа се Јошиаки. Троје деце је стасало у пионире а једно од њих сада служи као члан бетелске породице у Ебини.

„Увек изнова смо видели како нам Јехова отвара врата у вези с том изградњом“, присећа се Џејмс Манц, надгледник Одбора за градњу. „Испред нас је било нешто што је изгледало попут непремостивих зидова. Влада префектуре Канагава је имала једне од најстрожих закона о контроли загађености у целој земљи. Речено нам је да не смемо испустити ни кап отпадне воде у канал који је пролазио кроз имање. Али Јехова нам је отворио пут. Бивша фабрика на том имању је имала обичај да хлади своје машине водом из три бунара. Вода је одвођена у канал и користила се за наводњавање комшијских усева. Када су  комшије чуле да ће та залиха воде бити укинута, отишли су у градску општину и жалили се: ’Ми зависимо од воде која долази с тог имања за наше усеве‘. Тако су градски званичници променили своју одлуку и одредили минималну количину воде коју смо сваки дан морали испустити у канал како би фармери били снабдевени. Осим пречишћавања отпадне воде која је ишла у канал, морали смо да пумпамо воду и из наших бунара како би задовољили потребе фармера.“

Фредерик Франц, тадашњи председник Watch Tower Societyja, присуствовао је, и завршене зграде су биле посвећене Јехови 15. маја 1982. Лојд Бери и његова жена Мелба, такође су присуствовали и учествовали у програму посвећења. Док је брат Бери интервјуисао 14 својих гилеадских судипломаца који су били послати у Јапан из 11. разреда, публика је могла осетити његову дубоку љубав према јапанској браћи.

Напредак у квантитету и квалитету

Број објавитеља је наставио да расте; с њим и потреба за литературом. Чак и пре посвећења објеката у Ебини, у октобру 1979, подружница је набавила своју прву офсет ротациону пресу. Та преса је била тешка 75 тона, дугачка 20 метара и могла је произвести 300 часописа по минути, у боји. Да ли је то задовољило наше потребе?

„Године 1981“, присећа се брат Манц, „имали смо зонску посету брата Џереса. Он је запазио да смо пресу користили у две смене и предложио је да затражимо одобрење да купимо још једну. Ми смо се устручавали да затражимо још једну јер смо сматрали да је много економичније да користимо само једну. Међутим, за месец дана добили смо упутство из Бруклина да наручимо другу ротациону офсет пресу. Тада нисмо знали шта нас је чекало. Али када нам је то било испоручено у мају, годину дана касније, одмах смо морали почети да производимо  комплетан New World Translation на јапанском да би изашао на обласним конгресима само два месеца касније. На тим конгресима је требало да буде издата и књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Тако смо поново могли да видимо како Јеховина рука управља стварима. Никада не бисмо могли произвести наше часописе, Библију и књигу на једној преси.“

Трећа преса, Мицубиши велике снаге, била је инсталирана 1984. Имала је две траке и четири уређаја за штампање у боји осим једног посебног за црно-бело штампање; капацитет је био 1 000 часописа у минути. Тада је то била најбржа преса у земљи и о њој су причали и световни штампари. Ичики Мацунага, који је добио посебну обуку за коришћење пресе, био је узбуђен када је видео њену максималну брзину. „Али“, рекао је, „још је узбудљивије било замислити огромну брзину којом ће штампана порука бити отпремљена.“

Како би се ефикасно могло руковати са 60 000 часописа на сат? Коначно, браћа из машинске радионице дизајнирала су и израдила један електрични преносни систем како би се часописи транспортовали од пресе преко хидрауличног уређаја за пресовање и тримера с три ножа до места за паковање. Надгледник тог дела штампања објашњава: „Преса је трошила полутонску ролну папира сваких 20 минута, а на другој страни траке, часописи су паковани директно у означене кутије, спремни за испоруку.“ У року од пет минута папир прође од ролне преко пресе и тримера, све до кутије. Тај ланчани систем смањује потребу за бројем радника и простором за складиштење.

Висок квалитет штампе који је овом опремом омогућен, заједно с побољшањима у илустрацијама и квалитету папира, увелико је поправио изглед часописа. Објавитељи су их одушевљено нудили у служби на терену.

 „Специјалисти спремни“

Да би се ишло у корак са преласком на офсет штампање, Заједница је почела да компјутеризује своје предштампарске операције. Да ли ће бити јапанских Сведока довољно технички оспособљених да би могли да се ставе на располагање да преузму ту промену? Да! Јасуо Иши, један од техничких пионира на пољу компјутерске науке у Јапану, постао је предани слуга Јехове. Он је такође своју веру поделио с колегама. Као резултат, шест особа које су биле системски инжењери и експерти програмери, постале су крштени Сведоци. Та цела група је прихватила позив да учествује у пројекту Заједнице, неки као бетелити а други као сарадници. Присећајући се онога што се збивало, Тошио Хонма, надгледник Одбора подружнице у то време, рекао је: „Јехова је имао специјалисте спремне баш за онај моменат када су били потребни.“

Што се тиче компјутера који ће се користити, канцеларија Бруклина је препоручила изнајмљивање IBM централног компјутера, модела 4341 који је тек требало да изађе. Јапанска подружница Заједнице била је ждребом извучена друга за примање једног од ових најновијих централних компјутера. Међутим, заступник компаније у Јапану је сматрао да би било боље да то дају једном од својих редовних потрошача који имају средства за програмирање. Петорица браће и једна сестра који су радили на нашем пројекту брзо су направили спецификације за јединствене потребе Заједнице. Након што су из компаније видели те детаљне спецификације, спремно су одлучили да нашу наруџбу укључе у своју прву испоруку тог новог модела.

Под вештом управом ових специјалиста, више од 40 спремне младе браће и сестара било је обучено за програмере. Циљ је био израдити потпуно аутоматски систем за слагање и прелом текста јапанских публикација Заједнице.  Систем је био назван SCRIPT (Систем репродукције знакова укључујући и фотослог). За мање од две године, био је спреман за тестирање. Прва публикација која је произведена овим системом била је књига од 192 стране „Да дође царство твоје“.

До 1987, капацитет светских персоналних компјутера је достигао ту тачку да је било могуће удовољити потребама карактериситичним за јапанско писмо. Тако када је фотослагач који је био повезан са SCRIPT системом пропао, прешло се на Заједничин јефтинији систем слагања. Посебне функције које су наша браћа развила за SCRIPT систем, укључујући и јапански „алфабет“ од неких 8 000 компликованих јапанских знакова, биле су интегрисане у MEPS систем. Многи програмери који су радили на локалном јапанском систему сада раде у другим земљама на подупирању Заједничиног светом раширеног система за издавање.

Ново одељење почиње с радом

Близу 30 година, штампарија Заједнице у Бруклину, снабдевала је Јапан књигама које су биле потребне за дистрибуцију на терену. Али кад се почело са изградњом нове фабрике у Ебини 1978, донета је одлука да Јапанска подружница почне да производи своје властите књиге.

Када је сазнао шта планирамо да радимо, председник једне велике компаније за лепак нас је посетио. Када је увидео да смо намеравали да сами производимо лепак, понудио је да нам набави сировине и опрему која би нам била потребна. Или ако желимо, било би му драго да нам припрема лепак по својој цени. Зашто? Неколико година раније, он је посетио једну изложбу машина за увезивање и штампање у Чикагу, у САД. Тамо су он и његова група срели браћу из бруклинског Бетела, која су их позвала да обиђу штампарију Watchtower Societyja у Њујорку. Читав посао, нарочито љубазност и тежак  рад браће, јако су импресионирали ту групу. Сада је он желео да нам било како помогне. Показало се да је јефтиније да набавимо лепак од њега него да га сами производимо. Преко њега смо такође могли да ступимо у контакт с другим добављачима материјала и то је као резултат имало знатне уштеде.

Многи произвођачи машина су сарађивали на сличан начин. Када су представници једног произвођача тримера и скупљача дошли у Ебину да би направили уговор, били су дубоко импресионирани свим што су видели на градилишту, нарочито добровољцима који су напорно радили. Као резултат, понудили су да снизе цену својих машина за 1 000 000 јена (10 000 америчких долара).

Ко би могао обучавати браћу?

У фабрици није било никога с практичним искуством у увезивању књига. Роберт Побуда је био позван у Бруклин како би добио шестонедељну обуку и упутства за обучавање браће из Јапана. Материјал је био преведен и школа за увезивање је одржана. То су допуњавали професионалци комерцијалних компанија који су дошли и упутили браћу како да користе материјале за увезивање  књига. Такође смо организовали обилазак неких комерцијалних књиговезница да бисмо видели како раде.

Једном приликом, након што смо имали један такав обилазак књиговезнице, браћа су била позвана у канцеларију председника. „Да ли знате зашто сам вам допустио да дођете?“ питао је. „Обично никада не дозвољавамо људима из других књиговезница да виде нашу фабрику, али недељу дана пре него што сте тражили дозволу за обилазак, једна Сведокиња је дошла на моја врата и понудила ми часописе Кулу стражару и Пробудите се! Био сам импресиониран њеним манирима и оним што сам прочитао у часописима.“ Прихватио је још литературе, укључујући и претплату на часописе Кулу стражару и Пробудите се!, и понудио се да пружи помоћ великом броју наше браће у обуци на месец дана у његовој фабрици.

У годинама од тада, они из књиговезнице су наставили да побољшавају своје вештине и продубљују своје спознање. Комерцијалне књиговезачке компаније су чак слале своје раднике у обилазак наше фабрике. Увек су били импресионирани и запазили су чистоћу и обраћање пажње детаљима. Џејмс Манц, некадашњи надгледник фабрике, присећа се: „Дозволили смо једној књиговезачкој компанији да направи видео снимак док су њени представници били у редовном обиласку. Планирали су да употребе тај видео снимак за обуку свог особља фабрике. Имали су исту опрему и обављали сличан посао, али желели су да им бетелити служе као пример због свог става, који је био очигледан по њиховим срећним лицима док су радили, и због тога што су посао обављали изузетно ефикасно.“ Брат Манц се такође сећа задивљености једног пословног директора који је обишао књиговезницу Заједнице. Директор је рекао: „Млади Јапанци пате од оног што је познато као три „К“ синдром — кикен, китанаи и кицуи.“ То значи опасно, прљаво и захтевно. Ако  посао укључује било шта од тога, већина младих није заинтересована. Али то није тако у фабрици у Ебини.

Нарочит интерес је показан за нашу делукс књиговезницу. Штампарија у нашим објектима у Ебини, постала је један од примарних извора информација на пољу делукс увезивања у Јапану. У тој књиговезници, масовно се производе Библије с кожним корицама.

Производња комплетног New World Translationa

Прелазак на офсет штампу, успостава књиговезнице, и развој SCRIPT система, све то је обезбедило темељ за производњу комплетног New World Translationa.

Дозвола да се настави с преводом дела Хебрејских списа New World Translationa, стигла је 1975. То је требало да буде тимски рад. Три преводиоца су била додељена да учествују у том пројекту. Шта се могло учинити да се одржи висок ниво јединствености међу различитим радницима? Биле су начињене опсежне и детаљне листе са изразима, заједно с подацима о личним именима, животињама, биљкама, минералима, бојама, болестима и стварима као што су алат, одећа, храна и жртвени приноси, и користили су се међу преводиоцима. Стотине сличних група речи и значајне фразе такође су биле пажљиво студиране и додате листама. Касније су преводиоци Библије на јапански били међу онима који су позвани да поделе своје искуство с онима који су дизајнирали систем подршке за превод Библије у централи. Њихови предлози су међу онима које сада користе преводиоци Библије широм света.

Комплетан New World Translation на јапанском био је и штампан и увезан у нашим објектима у Ебини. Да би се произвело 136 000 Библија које су биле потребне за пуштање у оптицај на 17 Обласних конгреса „Истина Краљевства“ 1982, графичко одељење, штампарија и књиговезница,  радили су 24 часа на дан. Нека браћа су радила у сменама од по 12 до 16 сати. Оно што их је подстицало било је то што су задржали у мислима да су обављали посао сличан послу Јездре, ’књижевника, вештог закону‘, који је обављан у древна времена. Међутим, док је Јездра морао свој посао да обавља ручно, они су користили ротационе офсет пресе велике брзине како би то извршили на јапанском. Као подсетник да опонашају тог вештог преписивача, залепили су плакат с речима из Јездре 7:6 на једној страни пресе.

Те године су сва браћа из књиговезнице присуствовала задњем конгресу у Фукушими. Завршили су последњу Библију која је била потребна за пуштање у оптицај, само осам минута пре краја последњег радног дана пред конгрес. Шигеру Јошиока, који је тада био у књиговезници, присећа се: „Били смо исцрпљени, али када смо видели сузе радоснице на лицима браће док су примала дуго очекивани комплетан New World Translation, сви смо увидели да је то било и те како вредно сваког напора.“

С јапанским преводом Библије у компјутеризованом облику, није било тешко произвести разна издања различитих величина. Кроз године од његовог завршетка 1982, било је произведено близу 3 000 000 примерака јапанског New World Translationa у разним издањима.

Додатна средства да би се удовољило расту

Баш као што млада особа брзо расте, тако је и теократска организација у Јапану брзо прерасла наше објекте подружнице. У фебруару 1984, објављена су додатна проширења, овог пута укључујући и проширење фабрике на шест спратова и осмоспратну стамбену зграду заједно с подрумима. Требало је да нова фабрика има корисну површину од 22 500 квадратних метара, дупло већу од првобитне фабрике у Ебини. Нова стамбена зграда би имала 128 соба за смештај бетелских добровољаца.

 Посао изградње додатног дела започео је у септембру 1984, и био је завршен у фебруару 1988. Током тог периода број објавитеља у Јапану је прешао 100 000 и наставља да расте. Тај пројекат би опремио подружницу не само да служи растућим потребама на јапанском подручју већ и у помагању око штампарских потреба за друге земље. Дана 13. маја 1989, нове грађевине су биле посвећене Јехови, Ономе који је довео до пораста који је учинио да објекти буду потребни.

Стављање бриге за потребе властите породице испред других интереса

Национални медији су понекад усмеравали светло јавности на Јеховине сведоке. Медијска кампања 1986. је пробудила сазнање о томе колико се Јеховини сведоци брину за своју децу. Наслов у часопису Mainichi Daily News је гласио: „Главни директор ЈНЖ даје отказ да би био с породицом.“ У Јапану, један отац деце тинејџерског узраста, суочава се с једном дилемом када добије премештај на послу, иако то значи унапређење. Премештања се обављају без обзира на породичне околности. Када су њихова деца у средњој школи, родитељи често беже од помисли да као породица напусте свој родни град. Отац ће обично прихватити премештај и оставити породицу. На јапанском се то зове таншинфунин. Тај новински чланак је известио да је Такеши Тамура, Јеховин сведок, био постављен за генералног директора Кјушу управе Јапанске националне железнице (ЈНЖ). Међутим, он је одлучио да да̂ отказ, уместо да преузме овај престижан положај и остави своју породицу. „Посао генералног директора може преузети било ко. Али ја сам једини отац мојој деци“, рекао је брат Тамура, као што је наведено у једним новинама.

Људи су били зачуђени. Раније су медији окрутно представили Јеховине сведоке, описујући их као људе који су спремни да дозволе да њихова деца умру. А ипак, овде  је био један човек који је због тога што је желео да буде са својом породицом био толико храбар да да̂ отказ на положај за који би већина људи из ЈНЖ-а жртвовала све што има. Телевизијски репортери су ишли од куће до куће. Интервјуисали су таншинфунин бизнисмене док су силазили с воза да проведу викенд са својим породицама. Репортери су питали људе шта мисле о одлуци брата Тамуре. Уобичајена реакција је била: ’Дивим се његовој одлуци. Волео бих да имам смелости да учиним то исто.‘

Присећајући се оног што се догодило, брат Тамура каже: „Није ми јасно како су Mainichi новине дошле до те информације. Обично, када такве информације процуре, ЈНЖ ће намерно променити читаву структуру особља само да докаже да је оно што је извештено неистина. Међутим, ово је прошло баш онако како су медији објавили. Мора да је Јехова био иза свега тога. Преко медија су Јапанци добили поруку да су Јеховини сведоци људи који се брину о својим породицама.“ Данас брат Тамура и његова породица служе као пуновремени еванђелизатори. Он је председавајући надгледник у својој скупштини, а његов син је привремено бетелски добровољац.

Напредак на Окинави

Након што је Окинава била припојена Јапанској подружници, дошло је до даљњег доброг напретка на том подручју где старе традиције још увек снажно утичу на живот људи. Године нису спречиле 70-годишњу Кику Сунагаву да прихвати пионирску службу. Много година је робовала локалном јути, или спиритистичком медију. Али била је дубоко дирнута када је сазнала из Писма да истинити Бог има име и да он може читати срце. Сместа је уништила све што је имала а што је било у вези с јутом. Затим је одлучила да научи да чита како би могла стећи потпуније спознање Божје воље. Сестра која је водила студиј стрпљиво јој је пружала потребну помоћ. Била је крштена 1981, а наредне године је уписала пионирску службу.

 Иако је раније била неписмена, сада је могла да поучи остарелог мужа једне студенткиње Библије да чита и пише тако да су он и његова жена могли заједно напредовати до крштења. Овај захвални пар је поклонио скупштини Акамичи једно одговарајуће парче земљишта да се на њему изгради фина нова Дворана Краљевства. Кикуини напори су били надаље благословљени када су две њене млађе сестре раскинуле с утицајем јуте, како би служиле правом Богу, Јехови.

Године 1989, један старији пар из Хамамацуа је прихватио доделу да сведочи на малом острву Агуни Јима, неких 60 километара од обале Окинаве. Они су продали своје венчано прстење како би прикупили новац за путовање до овог удаљеног острва. Двадесет дана су се посветили посећивању 600 домова на острву. Једног дана док су ходали поред једне камене ограде по летњем сунцу које је пржило, две мале девојчице су им понудиле да пију воде из њихове чутурице. Покренут љубазношћу тих девојчица, тај пар је одлучио да посети њихове родитеље. Када су се представили као Јеховини сведоци, родитељи су их срдачно загрлили. Ови људи нису видели ни једног Јеховиног сведока од кад су се пре осам месеци одселили са Окинаве. Био је успостављен библијски студиј путем писма и касније је тај студиј предат скупштини у Нахи, на Окинави. Ти родитељи и њихова најстарија кћерка били су крштени 1993. Они помажу многим људима на том изолованом острву да упознају истину.

Године 1980, када се Окинава вратила под надлештво Јапанске подружнице, број објавитеља на Окинави и оближњим острвима је износио 958 у 22 скупштине. Сада ту има више од 2 600 објавитеља Краљевста који активно служе у префектури Окинава.

Помоћ Регионалних одбора за градњу

Неколико деценија скупштине су градиле своје Дворане Краљевства са искуством и средствима која су локално  била на располагању, али било је грађевинских, правних и других проблема. Већина скупштина није много обраћала пажњу на усклађивање боја. Невешти добровољци су сачињавали највећи део радне снаге и требало је доста времена да се пројекти заврше. Месеци, па чак и године које су биле потребне за неке пројекте угрозили су духовност скупштине, а нарочито оних који су били укључени у изградњу. Било је време да се размотри могућност усвајања начела брзе градње која се обављала у Сједињеним Државама.

Први Регионални одбор за градњу, био је оформљен на подручју Токија у септембру 1990. Затим је било успостављено још седам других како би били покривени други делови земље. У марту 1991, прва Дворана Краљевства на којој су примењене методе брзе градње, била је подигнута у Накаминату, префектури Ибараки. Иако је жестока олуја другог дана проузроковала привремено кашњење, дворана са 120 седишта је била завршена за само четири дана.

Од тада, првих 8 Регионалних одбора за градњу широм Јапана повећало се на 11, помажући у изградњи од 80 до 100 Дворана Краљевства годишње. То укључује дуплу структуру Дворане Краљевства и дворане које због високе цене земљишта имају простор за паркирање аутомобила на нивоу улице. На Окинави је Регионални одбор за градњу морао да дотера планове како би изашао на крај с тајфунима који често погађају острво.

Дан пре него што је пројекат брзе градње за скупштину Кочинда на Окинави требало да почне, умро је брат који је дотирао то земљиште. Његова сахрана је била планирана за 16 часова у недељу — у још неизграђеној Дворани Краљевства. Тај брат је био локално добро познат тако да је сахрана била објављена путем медија. Видевши само бетонски темељ на месту градње, људи су питали: „Зар ћете стварно да завршите зграду до сахране?“ Да, дворана је била завршена на време и многи људи, укључујући и  неке из правних и политичких кругова, окупили су се ту да слушају погребни говор.

Тренутно постоји 1 796 Дворана Краљевства широм Јапана, а 511 од тих су изграђене или реновиране методом брзе градње. Ове дворане говоре о присутности Јеховиних сведока и доносе одговарајућу хвалу Богу кога они обожавају.

Конгресне дворане широм земље

Исто се може рећи и за Конгресне дворане где су се одржавали покрајински састанци и дани посебног састанка.  Од 1980-их, Конгресне дворане су се градиле једна за другом — у Кансаију, Ебини, Чиби, Токи, Хјогу, Гуми, Хокаиду и Точигију. Девета Конгресна дворана, изграђена у Кјушу, била је завршена 1997.

Примерно понашање браће која су напорно радила често је утицало на промену стања срца код комшија који у почетку нису били повољно наклоњени. Док је Конгресна дворана Токи била грађена у близини Нагоје, један комшија се снажно противио пројекту и покушао је да организује кампању како би то зауставио. Сваког дана је долазио на то место да би проверио шта се дешава. Једног дана је дошао с тестером. Када га је брат који је надгледао пројекат питао шта намерава да уради, он је рекао: „Посматрао сам шта сте до сад радили. Изгледа да вам шумица бамбуса заклања пут. Дозволите ми да данас учествујем у добровољној служби.“ Придружио им се.

Када су 1995. браћа градила Конгресну дворану у Хокаиду на најсевернијем острву, новчана средства су била веома ограничена. Зато су били усхићени када су бесплатно добили 2 000 седишта. Како је до тога дошло? Током изградње, један снажан земљотрес је погодио Кобе и оближње градове, и учинио многе грађевине бескориснима. Кокуси Кикан у Кобеу која је укључивала једну предивну концертну дворану, била је једна од њих. Након што је донета одлука да се та зграда сруши, једна телевизијска емисија је приказала музичаре како праве опроштај од те дворане. Видевши ту емисију, Сведоци који су пружали хуманитарну помоћ у Кобеу, ступили су у контакт са управом зграде и питали за дозволу да пребаце седишта у Конгресну дворану у Хокаиду. Трећина од 2 000 седишта је била нова новцата, а остатак је био употребљив након тапацирања. Компанија која је рушила концертну дворану била је срећна што су јој седишта склоњена с пута.

Започињући с Конгресним дворанама у Точигију и Хокаиду 1995, браћа и сестре који су били квалификовани да  служе под Регионалним одбором за градњу Дворана Краљевства, били су такође укључени у изградњу Конгресних дворана. Браћа високо вреднују своје Конгресне дворане и могућност да се заједно друже на својим скуповима. Они у овим дивним грађевинама виде још један доказ Јеховиног богатог благослова над њиховим напорима да приносе достојну жртву хвале.

Прикладна конгресна места

Током 1980-их, већина великих обласних конгреса је била одржавана на отвореним стадионима. То је укључивало суочавање са екстремним летњим врућинама и влагом као и тајфунима који су почињали да погађају Јапан отприлике у време летњих конгреса.

Године 1983, био је заказан обласни конгрес за преко 20 000, од 10. до 21. августа на Тргу зеленила на сајму Меморијалног парка у Осаки. Приликом припреме, добровољци су разапели два велика шатора у недељу 14. августа. Међутим, тајфун брзине 160 километара на час кретао се директно према Осаки. Браћа су одлучила да размонтирају шаторе како би избегли опасност. „Конгресна централа је била попут метеоролошке станице док су браћа пажљиво посматрала кретање тајфуна“, каже Шого Накагава, надгледник конгреса.

„Шеснаести је био дан молитве. Да би конгрес почео на време браћа би морала да започну подизање шатора до 5.00 часова, 17. августа. У вечерњим новинама за 16. август је стајало: ’Пљусак очекује подручје Осаке.‘ Да бисмо подигли шаторе на време, тајфун би морао да се креће брже и да скрене десно, а облаци са запада би морали да се рашчисте. То се управо и догодило. У 4.00 сата 17. августа, био је велики пљусак у јужном делу Осаке, али не и око конгресне локације. Шатори су били подигнути на време за конгрес који је почео у 13.20 у четвртак 18. августа, баш као што је планирано.“

 Међутим, постепено су биле доступне затворене арене с капацитетом од преко 10 000. У 1990-им, Јеховини сведоци су почели да изнајмљују те климатизоване хале. Једно од највећих таквих окупљања у затвореном било је одржано на токијском Купола стадиону 1992. Све укупно, 39 905 људи је присуствовало Обласном конгресу „Носиоци светла“. Пошто је стадион био у центру Токија, конгрес је био добро сведочанство посматрачима. Један човек који је радио у близини стадиона признао је једној пионирки која га је посетила да су он и његове колеге били критични према Сведоцима. Али након што су посматрали конгресне делегате, извинио се и рекао: „Сада када се моје гледиште променило, прочитаћу ове часописе с мојом женом.“

Добродошлица евакуисанима

У 1980-им, способност браће да удовоље још једној потреби била је стављена на испит. Баш као што су хришћани првог века имали могућност да покажу дубину своје љубави пружајући помоћ суверницима у Јудеји који су били у потреби, исто тако су и Јеховини сведоци у Јапану у недавним годинама имали могућности да покажу ове хришћанске особине у време катастрофе (Дела 11:28, 29; Римљ. 15:26). Начин на који су они то учинили пружио је даљњи доказ испуњења Исусових речи: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите“ (Јов. 13:35).

Први пример обимне активности пружања помоћи одиграо се након што се десила ерупција вулкана Михара на острву Изу Ошима, 21. новембра 1986. У 4.17, Јиро Нишимура, старешина у јединој скупштини на острву, осетио је велику експлозију. „Када сам отишао напоље“, рекао је брат Нишимура, „над вулканом Михара видео се облак у облику печурке као код експлозије атомске бомбе.“ У току једног сата, 80 земљотреса је погодило острво. Преко ноћи је више од 10 000 људи било евакуисано са острва.

За неколико сати након ерупције, били су формирани Одбори за хуманитарну помоћ на полуострву Изу и у  Токију како би бринули о евакуисаним Сведоцима. Следећи наредбу за евакуацију, Јошио Накамура се придружио другима из скупштина у Токију док су журили ка пристаништима у два сата ујутру како би помогли члановима скупштине Изу Ошима. Један од тих евакуисаних је касније рекао: „Док смо се искрцавали с брода, приметили смо један плакат на коме је писало: ’Јеховини сведоци‘... Мојој жени су потекле сузе када је осетила олакшање видевши браћу која су била на пристаништу да нас дочекају.“

Ерупција Шимабара

Мање од пет година касније, у јуну 1991, десила се ерупција вулкана Фуген, на полуострву Шимабара близу Нагасакија. Више од 40 људи је погинуло. Једна Сведокиња и њена деца чија је кућа била на путу бујице врелог гаса и пепела, за длаку су побегли. Од 42 објавитеља из скупштине Шимабара, 30 је морало да буде евакуисано. Скупштина више није могла да користи своју Дворану Краљевства, пошто је била у опасној зони. Скупштине широм земље су биле обавештене о потребама њихове браће у погођеном подручју, и био је отворен банковни рачун за фонд хуманитарне помоћи. Одмах је дошло до одазива; био је толико велики да је локална банка била претрпана. Замолили су да се упутнице привремено обуставе како би покушали да их среде. За мање од месец дана, локални Одбор за хуманитарну помоћ замолио је скупштине да престану са слањем новца, пошто су већ примили и више него што треба. Поред бриге за оне који су изгубили посао и место становања, прилози који су били послати омогућили су и обезбеђивање лепе нове Дворане Краљевства за скупштину Шимабара и једну новоформирану скупштину Арие с којом је половина од тих избеглица сада повезана.

Активности хуманитарне помоћи, заједно с бригом пуном љубави израженој у више од 3 000 примљених писама, дубоко су дирнуле срца Сведока у подручју катастрофе.  Као резултат, у априлу следеће године након те несреће, 28 објавитеља из скупштине Шимабара као и 20 крштених чланова скупштине Арие уписали су помоћну пионирску службу за тај месец. То је био израз њихове захвалности Јехови.

Потребна је правна помоћ

Сотона наравно није био задовољан уједињеном активношћу Јеховиних слугу. Као и у другим земљама, он је покушао да постави препреке како би омео напредовање Јеховиног народа. Зато је било неопходно да се понекад ствари изнесу пред судове. (Упореди с Делима апостолским 25:11.)

Да би се ситуације које захтевају правни савет могле решити, било је успостављено правно одељење у канцеларији подружнице почетком 1980-их. Године 1991, један млади адвокат, заједно са својом женом, добровољно се јавио да служи пуновремено у подружници. Након консултовања с другом браћом правне професије, припремио је доста корисних информација за старешинства, што се тиче ствари као што су изнајмљивање и поседовање Дворана Краљевства, исправно решавање насиља против Јеховиног народа, и прављење мудрих корака што се тиче конфликата око развода и старатељства над децом. Осим тога, подружница је добила савет потребан да се изађе на крај с променама у законима који укључују издавање, извоз библијске литературе и сличне ствари.

Религиозна савест изнесена пред суд

Значајан случај који је изнесен пред суд, укључивао је 16-годишњег Кунихита Кобајашија, који је био уписан на Индустријско-технолошки колеџ града Кобеа. (У Јапану технолошки колеџи нуде петогодишњи необавезан курс који укључује и три године више школе.) Неке школе су почеле да практикују обарање или избацивање ученика који нису желели да учествују у борилачким вештинама.  На тај начин су били лишени права на образовање. У време када је брат Лојд Бери био у зонској посети подружници у децембру 1986, било је препоручено да један примеран брат који се суочава с тим проблемом, по могућности син старешине, буде изабран и да се суду упути петиција против његовог избацивања.

Године 1990, Кунихито Кобајаши је заједно са четворицом других студената одбио вежбе кенда (јапанског мачевања) у послушности налогу из Исаије 2:4 да ’од мачева кује раонике и да се више не учи боју‘. Као последица, били су лишени преласка у други разред. Кунихито, иако је био на самом врху што се тиче успеха у његовом разреду, након тога је био избачен из школе пошто је две године заредом изостајао са часова физичког образовања. Кунихито је с још четворицом написао петицију против тог чина школе, износећи да су била нарушена њихова уставна права слободе обожавања и образовања. Након неколико жалби, случај Кунихита је коначно доспео пред Врховни суд. Дана 8. марта 1996, судије Већа Врховног суда су једногласно одлучиле у његову корист, обзнањујући да је колеџ починио прекршај присиљавајући га да изабере између своје религије и образовања. То је било први пут да је суд пресудио у случају у којем је слобода религије била посматрана насупрот школској управи што се тиче њеног наставног плана. Нови управник је сазвао читаво школско веће, признао недостатак доброг просуђивања школе у том случају, и затражио од њих да пожеле „срдачну добродошлицу г. Кобајашију по његовом повратку у школу“. Априла 1996, четири године након што је био избачен, брат Кобајаши који сада има 21 годину, вратио се у школу.

Одлука је била нашироко објављена по целој земљи, а Јеховини сведоци су се радовали што су Јеховино име и праведни путеви још једном придобили пажњу јавности и што је било дато позитивно сведочанство (Мат. 10:18).

 Показивање поштовања према Божјем закону о крви

Иако је брига коју Јеховини сведоци показују за живот својих ближњих добро позната, било је неопходно да се уложе снажни напори како би се надвладале дубоко укорењене предрасуде с обзиром на поштовање које Сведоци имају према светости крви (Пост. 9:4; Дела 15:28, 29). До 1980-их, канцеларија подружнице је чувала списак болница и лекара који су обављали бескрвну хирургију. Али то није био списак лекара који су спремни на сарадњу; неки су само нерадо обављали бескрвне операције.

Да ли би се могло учинити нешто више како би се помогло Сведоцима којима су била потребна имена лекара спремних да обаве бескрвну хирургију? Акихиро Уотани, који је био директно укључен у удовољавање овој потреби, присећа се: „Били смо фрустрирани, пошто често нисмо знали шта да радимо када Заједница добије очајничке позиве од оних који траже имена лекара спремних да оперишу без крви.“ Онда, почетком 1989, у Јапан је доспео извештај о семинарима Одбора за односе с болницама (ООБ) који су били одржани у Сједињеним Државама. Заинтересована, подружница је упутила питање бруклинској централи. Касније, у новембру те године, било је примљено једно писмо од Служби за болничке информације из  Бруклина, којим је обавештена подружница да је Одбор за издавање дао одобрење да се одржи семинар ООБ-а у Јапану, у марту 1990. То би био један од првих семинара који би се одржао ван Сједињених Држава.

Поред 91 новонаименованог члана ООБ-а, било би присутно и 111 путујућих надгледника, 25 Сведока лекара из Јапана, 44 брата из Републике Кореје и 3 инструктора из Бруклина. Семинар је требало да се одржи на енглеском уз превод на корејски и јапански.

„Током семинара, инструктори су увек изнова истицали потребу за ’упућивањем лекара‘ “, присећа се брат Уотани. „Неки су изражавали озбиљне сумње у вези с тим да ли ће у Јапану бити прихваћено интервјуисање лекара и посећивање болница како би лекари били упућени. То је нарочито било тако због тога што су Јапанци традиционално без поговора прихватали било који третман који су лекари примењивали, а лекари нису били вољни да разговарају с лаицима о ономе што раде. Међутим, након семинара су тројица инструктора оформили тимове с члановима Одбора и посетили болнице у подручју Токија, са изврсним резултатима.“

Упућивање медија и лекара

Ради извештаја с предрасудама и нетачних информација које су се појављивале у штампи, сматрало се да би било потребно да се уложе напори како би медији као и лекари били упућени што се тиче нашег става о крви. Тако је почетком септембра 1990, након пуштања у оптицај брошуре Како ти крв може спасити живот?, подружница покренула кампању како би достигла новинаре националних и локалних новинских кућа, који су писали чланке на тему медицине. То се показало као веома успешно. Неки од новинара, импресионирани оним што су видели, чак су понудили да пишу чланак о лекарима који обављају бескрвну хирургију.

 Још један добар резултат ове кампање био је тај да су новинари с поља науке који су писали за водећу националну новинску кућу, информисали ООБ у Осаки да је Етички одбор Националног центра за циркулаторна обољења, разговарао о томе како поступати са Сведоцима. Одмах затим, било је написано једно писмо у коме се тражио интервју с директором тог центра. И директор и подпредседник етичког Одбора, присуствовали су том састанку. Као резултат, 22. априла 1991, донета је одлука да се поштује право Сведока да одбију трансфузију крви.

Након тог изврсног почетка, ступило се у контакт и са Етичким одборима у другим болницама са сличним резултатима. Када је Етички одбор за токијске метрополитанске болнице и породилишта припремао упутство о томе како поступити са одбијањем трансфузије крви на религиозној основи, један представник Службе за болничке информације из подружнице и чланови ООБ-а из Токија, били су позвани да учествују. Предлог 13-чланог одбора је био да свих 16 болница које води токијска метрополитанска влада поштује жеље одраслих пацијената који желе бескрвни поступак, чак иако лекари сматрају да је крв неопходна. „У случају да је пацијент доведен у болницу у несвесном стању, али код себе има документ који потврђује да он или она не жели трансфузију, лекар мора његову жељу сматрати приоритетом“, известио је Mainichi Shimbun. Осим тога, наведено је да ће се „жеља деце која похађају средњу школу, што се тиче трансфузије, поштовати као и код одраслих“.

Чак су болнице које су раније истакле плакате на којима је стајало „Јеховини сведоци нису прихваћени“ промениле свој став и спремне су да лече Сведоке и да у томе користе бескрвне методе. Сада постоји више од 15 000 имена на списку лекара који су спремни на сарадњу. Неки лекари би се осећали омаловаженима уколико би их локални ООБ прескочио. Октобра 1995, Шин-Токио болница у Мацуду  је започела с бескрвним програмом, који је у потпуности поштовао став Сведока по питању крви. Тако су на овом виталном пољу били начињени изврсни кораци напретка.

Љубав у комбинацији са организацијом

Као што је Исус Христ прорекао, у овим последњим данима биће великих земљотреса по разним местима (Мат. 24:3, 7). Један од њих је задесио подручје Кобеа у уторак, 17. јануара 1995. Тај земљотрес, који је износио 7,2 по Рихтеровој скали, однео је 5 000 живота и хиљаде оставио без дома. Међу 9 000 Сведока који живе у погођеном подручју, 13 крштених Сведока и 2 некрштена објавитеља изгубили су живот. Хироши и Казу Канеко, пар специјалних пионира који служе у скупштини Нишиномија-Центар, пронађени су тог јутра испод рушевина једног старог апартмана. Требало је више од четири сата да се брат Канеко ископа, док је његова жена, Казу, била на смрт  смрскана. Пошто је Хироши био под теретом рушевина дуже време, његови бубрези су престали да функционишу, остављајући га у критичном стању неколико дана. „Снажно ме је погодило то колико су бескорисни материјални поседи“, рекао је Хироши. „Насупрот томе, увидео сам важност унутрашњих особина као што су вера и нада. Те особине нам помажу да надвладамо најгоре могуће околности с којима се можда суочавамо.“

Покренути дубоком љубављу према својој браћи, Сведоци су брзо деловали како би обезбедили помоћ. На срећу, покрајине око Кобеа биле су организоване тако да поделе град од севера до југа. Пошто је потрес погодио подручје дуж обале од истока до запада, свака покрајина је имала скупштине које нису погођене и које су могле помоћи онима који су у потреби. Старешине из околних скупштина које нису погођене, преузеле су иницијативу у организовању хуманитарне помоћи. Једног дана након првог удара, конвој од 16 мотоцикала је испоручио храну и воду скупштинама у центру Кобеа.

Покрајински надгледници су сместа успоставили привремене хуманитарне центре како би се побринули за Сведоке у погођеном подручју. Подружница је одредила шест Дворана Краљевства које нису биле уништене да буду складишта хуманитарних залиха. „У року од пет сати, те дворане су биле максимално испуњене“, присећа се Јошихиро Нагасаки, члан Одбора подружнице који је доспео у погођено подручје тако што га је један сусведок довезао на задњем седишту свог мотоцикла. „Требало је да замолимо браћу да преусмере хуманитарне залихе у оближње Конгресне дворане.“ Центри за залихе су били постављени тамо где су представници локалних скупштина могли узети потребне ствари, а старешине у свакој скупштини би затим поделиле те залихе члановима тих скупштина.

Библија охрабрује хришћане да чине „добро свакоме а особито браћи по вери“ (Гал. 6:10). Сведоци су радо  делили са својим комшијама оно што су примали. Два дана након земљотреса у Кобеу, када је један Сведок старешина увидео да су хуманитарне залихе за Сведоке биле довољне, а да су други људи били у очајничкој потреби, брзо је отпремио два комбија пуна хране једном локалном центру за избеглице.

Проширена даљња помоћ

Пажња је такође била поклоњена емоционалним и духовним потребама. Брзо су начињене припреме за наставак скупштинских састанака. Једна скупштина се састала у парку још истог дана земљотреса. До недеље након потреса, већина скупштина у крају је одржала редован Студиј Куле стражаре. Да би се побринуло за емоционалне и духовне потребе погођених, седам покрајинских надгледника је било послато у пет погођених покрајина као додатак њиховим редовним покрајинским надгледницима. Они су вршили специјалне посете како би ојачали браћу и помогли им да интересе Краљевства задрже на првом месту у свом животу упркос тој несрећи.

Десет Дворана Краљевства је било несигурно за коришћење. Домови многе браће су били тотално или делимично разрушени. Сваки од 11 Регионалних одбора за градњу у Јапану је организовао тимове од око 21 радника како би поправили оштећене домове. Један тим Сведока за хуманитарну помоћ из Сједињених Држава, дошао је о личном трошку како би учествовао у том послу. Пре него што су ови тимови завршили радове, 1 023 дома је било поправљено и 4 срушене куће су биле рашчишћене. Пет Дворана Краљевства је било поново изграђено, а четири су поправила самопожртвована браћа која су дошла из свих крајева земље.

Према члановима породица који нису у вери поступало се исто тако љубазно као и према члановима таквих домаћинстава који јесу у вери. Једна сестра која је имала мужа  који није у вери и четворо деце, изгубила је свог другог сина у земљотресу. Та породица је остала у Дворани Краљевства с још 70 Сведока, и то једну седмицу. Запазивши како су браћа показала бригу и пружила практичну помоћ, муж је почео да цени Јеховину организацију. Једног дана је посетио центар за хуманитарну помоћ у Суити. Тамо је видео много браће како напорно раде у корист људи које нису познавали. То је у њему покренуло емоције, и није могао задржати своје сузе. Тог истог дана, прихватио је библијски студиј.

Конструктивно суочавање с променама

Како су године пролазиле, ситуација у Јапану се променила. До краја марта 1992, четрдесет три године од доласка прве групе мисионара 1949, цело подручје које је припадало Јапану, било је редовно обрађивано с добром вешћу о Краљевству. Међутим, став и околности људи су се такође променили и то је захтевало флексибилност Јеховиних сведока.

Родни Кеалоха, један мисионар који је био у путујућем делу много година, запазио је: „Пре двадесет пет година [у 1970-им], јапански народ је био веома учтив и пријатељски настројен. Када су Сведоци навраћали, чак иако нису били заинтересовани, они су слушали.“ Народ је одвајао време за читање и уопштено гледано имао је високо поштовање према добром моралу и друштвеном реду. Међутим, постепено су, порастом материјалног просперитета, постали растројени. Домаћице су почеле да се придружују радној снази. Све је мање људи било могуће преко дана пронаћи код куће. Они који су били код куће, често су били презапослени за опширнији разговор о религији, и нису били вољни да прихвате литературу јер су сматрали да немају времена да је читају.

Биле су изграђене добро обезбеђене стамбене зграде и домови са интерфонима. Објавитељи у тим крајевима су  морали да се прилагоде у изношењу својих презентација преко интерфона. Научили су да поново навраћају код оних који су показали само љубазност и добре манире. Хироко, једна пионирка која служи у Сапору, била је одбијена преко интерфона од жене која је рекла да је шинтоисткиња. Уверена да та жена има добро срце чим је имала тако весео глас и љубазне манире, Хироко је поново навратила. Постепено је развила пријатељство преко интерфона. Након десет месеци таквих навраћања, коначно је била дочекана са: „Само тренутак молим вас“, и жена се појавила на вратима и позвала је у кућу. Разговор о породичним стварима је брзо водио до библијског студија, а затим и до крштења. Та нова сестра, сада пионирка, стварно је имала добро срце.

Пошто је много људи веома ретко код куће преко дана, Наша служба за Краљевство је саветовала да се више иде у вечерње и улично сведочење. Објавитељи су се одмах одушевљено одазвали. Ускоро су се широм Јапана могли видети како показују Кулу стражару и Пробудите се! на улицама, нарочито у околини прометних железничких станица.

Типичан пример је била једна сестра у близини Јокохаме. Иако је имала пуно радно време, желела је да буде помоћни пионир. Старешина јој је предложио да сваки дан пре него што оде на своје световно запослење, иде у улично сведочење код железничке станице од 6 до 8 сати ујутру. Након што је савладала своју стидљивост и почетно подсмевање неких свакодневних путника, успоставила је 40 рута с часописима код неких особа којима је било драго да примају часописе. То је укључивало свакодневне путнике, раднике на станици и власнике околних продавница. Просечно би уручивала 235 часописа месечно на подручју где су пионири обично уручивали око 30. Делећи мисли из Писма с људима на само неколико тренутака сваког дана, била је у могућности да започне шест различитих библијских студија — један с полицајцем.

 Други објавитељи су применили предлоге за сведочење телефоном како би дошли до људи у добро обезбеђеним зградама. Истрајност и истицање неке привлачне теме отворило је пут многим библијским студијима. Када је једна сестра телефоном питала једну жену да ли је размишљала шта ће њој и њеној породици донети будућност, жена је одговорила да јесте. Разочараност у способност других да помогну, утицала је на њено здравље. Као последица, она се изоловала код куће. Покренута истинском бригом коју је показала та Сведокиња, она је пристала да се нађе с њом у оближњем супермаркету. Када јој је био показан садржај књиге Породични живот, спремно је прихватила библијски студиј.

Снажна активност на терену, као и стицање зрелости скупштина допринело је стабилном и сталном порасту. Тренутни низ узастопно највећих бројева објавитеља, започео је јануара 1979, и наставља се сада већ 18. годину. Крајем 1980-их и почетком 1990-их, пораст броја објавитеља у Јапану је у просеку више од 10 000 сваке године. До марта 1995, у земљи је било 200 000 објавитеља Краљевства. До августа 1997, 220 663 објавитеља је било повезано са 3 785 скупштина, у поређењу са 14 199 објавитеља у 320 скупштина колико их је било у августу 1972. Међутим, све већи број њих су објавитељи чији матерњи језик није јапански.

Помоћ групама које говоре страним језиком

Као резултат јаке јапанске економије, у земљу су се доселили многи радници који говоре друге језике. То укључује и Јеховине сведоке. Јапан више није земља где је јапански матерњи језик скоро свакога. Како се у духовном погледу може помоћи становништву са страног говорног подручја?

До 1980-их, ту је постојало релативно мало становника са страног говорног подручја. Биле су формиране мање изоловане групе или скупштине у Мисави, Тачикави и  Окинави у корист жена и деце које издржава војно особље САД, као и у корист других заинтересованих људи.

Највећа од њих је била америчка војна база на Окинави. Године 1968, Карл и Евалин Емерсон, бивши мисионари у Кореји, преселили су се са својим малим сином како би помогли становништву са енглеског говорног подручја на Окинави. Њима су се у том плодном подручју касније придружили Бил и Мери Ивес као и Вејн и Пени Фрази из 40. и 52. разреда Гилеада. Вејн, који је возио расклиматани ауто од 360 кубика око велике ваздушне базе у Кадени, био је нарочито ефикасан у раду међу регрутима пошто је и сам некада имао везе с војском. Вејн и Пени су заједно, током 15 година своје службе на Окинави, помогли да се крсти око 100 особа. Њихова служба је била тако ефикасна да је главни официр једне базе затражио да они проповедају на неком другом месту. Зашто то? „Узимате моје најбоље људе“, жалио се.

Иако је било сталног сељакања у скупштину и из ње, с обзиром на друге особе које су биле додељиване војној бази, дословно је хиљаде људи посећивало састанке и стотинама се помогло да заузму став за Јехову. Већина њих је наставила да служи Јехови по свом повратку у Сједињене Државе. Неки су постали старешине и слуге помоћници. Један од њих, Ник Симонели, касније је био у 93. разреду Гилеада, следећи стопе брата који је студирао с њим. Сада он заједно са својом женом служи у Еквадору.

Енглеско говорно подручје у Јапану

Крајем 1970-их, пред крај Вијетнамског рата, групе са енглеског говорног подручја у Јапану, постепено су ишчезавале. Али почетком 1980-их, запазивши број људи са енглеског говорног подручја око Ацуги војнопоморске ваздушне базе, на само 15 минута вожње од Бетела, Џејмс Манц мл., позвао је своје родитеље, који су живели у Калифорнији, САД, да дођу на Оријент у помоћ. (Упореди  с Делима апостолским 16:9.) Тако су се у марту 1981, 62-годишњи Џејмс Манц ст., и његова жена 59-годишња Рут, преселили у Сагамихару у близини базе Ацуги. „Наше подручје је било свуда где би се могли пронаћи људи који говоре енглески“, присећа се Рут. „Док је радила на улици, Рут би често заустављала младе америчке војнике на бициклима, показујући им часописе у својим раширеним рукама“, присећа се један члан бетелске породице у Ебини. Нажалост, Џејмс Манц ст., умро је кратко након доласка у Јапан, али Рут је остала на том подручју и помогла великом броју људи да дође у истину. Мала енглеска група Сагамихара је у октобру 1985. постала скупштина.

Како је јапанска економија постајала снажнија током 1980-их, драматично се повећао и број странаца. Хиљаде Филипинаца, Јужноамериканаца, Африканаца, Кинеза и Корејаца притицале су у земљу као страни радници. Заједница је предузела кораке да духовно помогне тим страним радницима. Јапански пионири који су говорили енглески, укључујући и многе који су служили у Бетелу, били су додељени да пруже помоћ. „Када је Заједница почела да предводи у овоме“, рекао је један брат који је био са енглеском скупштином годинама, „одмах је дошло до пораста.“ До 1. септембра 1997, тамо је било 18 енглеских скупштина које су сачињавале једну засебну покрајину.

Помоћ Бразилцима

Велики број Јапанаца чији су родитељи или бабе и деде емигрирали у Бразил, вратили су се у Јапан да раде, али они нису знали ни јапански ни енглески. Године 1986, један пар бивших мисионара, Казујуки и Нанако Киритани, који је служио у Бразилу, преселио се у Јокохаму, где је било неколико сестара које су говориле португалски и неколико студената Библије. Та мала група је једном месечно почела одржавати Студиј Куле стражаре заједно са скраћеном Теократском школом службе на португалском.

 У лето 1991, Заједница је позвала тројицу бразилских старешина, који су живели у Токију, Нагоји и Тојохашију, као и брата Киританија, да поразговарају о развоју португалског подручја. У августу 1991, почеле су да функционишу четири португалске групе. Подружница је позвала вољне бетелите и започела с разредом за учење португалског језика у Бетелу. Они су горљиво учили језик и постали део темеља за португалске групе. Новооформљене групе су ускоро постале скупштине, и у року од шест година ту је била 21 скупштина која говори португалски, које су такође формирале своју покрајину.

Отвара се шпанско подручје

У септембру 1987, био је одржан први састанак на шпанском како би се пружила помоћ за осам сестара које су до тада биле повезане с португалском групом. Луис Делгадо, брат самац из Перуа, преузео је вођство. Тада су неке сестре путовале по шест сати како би присуствовале састанцима на шпанском, али духовна помоћ коју су добиле била је вредна труда. Због језичких препрека, неки који су се венчали с јапанским грађанима ради финансијске сигурности, доживели су брачне тешкоће а такође су и тешко изражавали своја осећања старешинама у јапанским скупштинама.

 Служба на терену је за шпанску групу такође била изазов. Да би организовали подручја, они су обишли свих 29 станица на Јаманоте релацији, возној релацији која обухвата централни Токио, тражећи шпанска имена на вратима. Иако је била замарајућа и одузимала време, ова делатност је обезбедила добро утврђено подручје за њихов рад.

Током дана, групе сестара би посећивале крајеве где је живело много Колумбијанки. Те жене су радиле по баровима који су обично припадали јакузи, јапанској мафији. Када је изгледало да је нека жена духовно напредовала, јакуза би интервенисала и пребацила је на друго место. Међутим, једна од тих студенткиња Библије је напредовала толико да је увидела да би требало да промени свој посао како би угодила Јехови. То је значило бежање и скривање од јакузе. Уз помоћ свог водитеља студија, она се на крају вратила у своју земљу.

Тако је почетком 1990-их, када се велик број радника доселио у Јапан из Перуа, Аргентине, Парагваја, Боливије и других земаља, Јехова припремио једну малу шпанску групу која би се бринула за њихове духовне потребе. Године 1991, започео је један разред на шпанском за бетелите који су желели да помогну. У року од једне године неки су већ износили јавна предавања. Године 1993, прва шпанска скупштина је била формирана на подручју Токија. До 1997, тамо је било 13 шпанских скупштина које су цветале. То је омогућило једну посебну покрајину на страном језику.

Помагање онима који су дошли из Азије

Значајан број Кинеза такође је пристизао у Јапан. Међу њима су биле хиљаде студената као и потомака јапанске деце која су остала у Кини по завршетку Другог светског рата. Процењено је да је од преко 300 000 Кинеза који су живели у Јапану, 200 000 било у ширем подручју Токија. Подижући своје очи и видећи кинеско поље, браћа су  могла увидети да је оно било бело за жетву, ’али је посленика било мало‘ (Мат. 9:37; Јов. 4:35).

Масајуки Јамамото и његова жена, Масако, провели су осам година у мисионарској служби на Тајвану. Године 1992, кинеском су били поучени многи бетелити који су били спремни да помогну популацији која је говорила кинески. Масајуки је одмах контактирао са онима који су помало говорили кинески, и започела је група на кинеском од 28 објавитеља. То су већином били јапански пионири који су, иако су се још увек борили са својим кинеским, били жељни да помогну заинтересованима који говоре тај језик. Таква ревност јапанских Сведока дирнула је срца Кинеза. Једна млада жена је добила књигу Највећи човек који је икада живео од брата који је ишао у исту школу у коју и она. Прочитала је књигу за недељу дана. То ју је покренуло да почне присуствовати свим састанцима. Била је задивљена када је видела тако пуно Јапанаца који су учили кинески само зато да би могли поделити добру вест с народом који говори кинески. Она и њен млађи брат брзо су напредовали, и за једну годину су се крстили. Она је водила библијске студије још пре него што је била крштена.

У мају 1993, био је одржан први покрајински састанак на кинеском. Било је 399 присутних, и 8 се крстило. Ускоро је тамо функционисало пет мандаринско-кинеских скупштина, као и једна група за студиј књиге на кинеском у јапанској скупштини.

Групе на другим језицима

Крајем 1980-их, Пен Питорес и његова жена Фиксанг, почели су да студирају Библију. Обоје су били избеглице из Камбоџе и изгубили су своје родитеље у масакру у својој домовини. Напредак је био спор пошто практично није било публикација за студирање на камбоџанском. Али на крају су били крштени. Забринути за духовне потребе својих суизбеглица из Камбоџе, настојали су да воде библијске  студије с њима. Ускоро је била формирана мала камбоџанска група. Добили су више помоћи 1994, када је Кула стражара почела да излази на камбоџанском. Након тога је петоро браће из Бетела почело да учи тај језик и били су додељени да присуствују састанцима на камбоџанском.

Иако је највећа група са страног говорног подручја у Јапану корејска, већина њих зна јапански, тако да годинама није било засебне скупштине за њих. Међутим, с временом је било истакнуто да би Корејци који живе у Јапану могли брже пригрлити истину уколико би студирали на свом матерњем језику. То је довело до формирања корејске групе у близини Бетела у априлу 1996, а касније и групе Итами-Град, префектура Хјого.

Не треба превидети ни скупштине на знаковном језику. Многи спремни добровољци су учили јапански знаковни језик како би помогли особама са оштећеним слухом широм земље. Од 1982, Заједница је организовала интерпретације на знаковном језику на одређеним обласним конгресима. Међутим, усклађени напори да би се помогло онима са оштећеним слухом начињени су 1992, када су биле формиране скупштине на знаковном језику у градовима Фукуока и Кумамото. Такође су биле припремљене и видео-касете на знаковном језику. Сада широм Јапана постоји 11 скупштина и 9 мањих група које активно помажу људима са оштећеним слухом.

Тако Јеховини сведоци у Јапану улажу доста напора да би достигли и пружили помоћ многим језичким групама у земљи да извуку корист из добре вести на језику који они најбоље знају.

Одушевљење за нову школу

Године 1993, пружила се нова узбудљива прилика за самце старешине и слуге помоћнике у Јапану. То им је пружило могућност да прошире своју службу и у земљи и у иностранству. Џејмс Хиндерер и Дејвид Биглер, два брата  с деценијама искуства у путујућем делу, били су послати из Сједињених Држава да воде први разред Школе за оспособљавање слугу у Јапану. У том првом разреду, који се водио на енглеском, такође је било присутно седам посматрача из Јапана, Републике Кореје и с Филипина. Ти посматрачи су били припремљени да служе као инструктори у својим земљама.

Приликом разговора са студентима о томе како су извукли корист из школе, један од студената првог разреда је рекао: „Мислим да су многи од нас имали тешкоћа у томе да сами размишљају и доносе одлуке примењивањем одговарајућих библијских начела. Ми смо били задовољни и правилима. Али током школе, помоћу два питања која су се често постављала: ’Зашто?‘ и ’Како?‘, били смо поучени да размишљамо о разлозима иза чињеница и одговора.“ Понављајући исту ствар, још један студент из тог разреда се присећа шта се догодило када је један од инструктора предложио да би слуга помоћник који брине за часописе могао припремити неку презентацију за нуђење нових часописа и да је затим подели с објавитељима. Једно питање које је на ту тему поставио један од студената истакло је импресивно разјашњење разлике између праведности и доброте. Тај инструктор је објаснио: „Праведност испуњава писана упутства, али доброта иде иза онога што се захтева како би то користило другима. Ми треба да будемо не само праведни него и добри, као и да радимо све што можемо како би чланови скупштине имали користи, све то без неког писаног кодекса.“

Млада браћа самци у Јапану уопштено гледано не журе да ступе у брак. Они који су били у првих 18 разреда су у просеку имали по 29 година, 13 година у истини и 8 година у пуновременој служби. До августа 1997, више од 790 студената је дипломирало у 33 разреда Школе за оспособљавање слугу, уз хиљаде који још чекају да присуствују. Након дипломирања, неки су добили доделе у покрајинском  делу, као специјални пионири или у мисионарском делу (Пс. 110:3).

Користи су се одмах осетиле када су ове добро обучене старешине и слуге помоћници сарађивали са скупштинама. Један старешина, коментаришући о добром утицају једног дипломца на њихову скупштину, рекао је: „Скупштина је постала много живахнија и срећнија. Порастао је пионирски дух, а сви чланови скупштине су стекли дубоко цењење за важност обављања ствари на теократски начин. Повећало се одушевљење младих за духовне ствари и многи су се укључили у Теократску школу службе.“ Тако су се скупштине јачале и изграђивале.

Слање делегата на прекоморске конгресе

Током година је постојало много могућности за Јеховине сведоке у Јапану да се „шире“ у показивању љубави према међународном братству (2. Кор. 6:13). Када су путовања у иностранство постала доступнија, Заједница је позвала јапанску подружницу да пошаље делегате на посебне међународне конгресе који су се одржавали у Европи, Африци, Азији, Америкама, Хавајима и Новом Зеланду.

Број делегата који се одазивао на позиве, током година се повећавао, и није било неуобичајено пронаћи велик број пионира и других пуновремених слугу међу делегатима. Године 1996, када су посебни конгреси били одржавани у Чешкој Републици и Мађарској, било је 1 114 пуновремених слугу међу 1 320 делегата из Јапана.

Оно што су ти јапански делегати видели и чули на тим посебним конгресима, проширило је њихова гледишта и дало им додатни подстрек да свесрдно служе Јехови. Шигео Икехата, који је посетио Републику Кореју, Хонгконг, Филипине и Тајван приликом међународних конгреса 1978, објашњава: „Био сам дубоко импресиониран везом љубави која је постојала међу браћом и сестрама у страним земљама. То што сам из прве руке видео да  су Јеховини сведоци везани заједно чистим језиком, посебно је утицало на моје цењење за моје предности службе и на садржај мојих молитви.“

Посећивање земаља где су Јеховине слуге издржале јака прогонства и слушање из прве руке њихових искустава, покренуло је жељу делегата да опонашају њихову веру. Мисако Ода је присуствовала првом међународном конгресу у бившем Совјетском Савезу, у Санкт Петербургу, 1992.  Она се присећа: „Када је започела уводна песма првог дана конгреса, једна сестра Рускиња која је седела поред мене, почела је да јеца. Подигавши поглед, могла сам видети многе друге сестре Рускиње са сузама у очима, како нису биле у стању да доврше песму. Дубоко сам се захвалила Јехови за његову незаслужену доброхотност што је допустио мени, некоме ко није искусио таква прогонства кроз која су они прошли, да будем тамо с њима како бих поделила тај историјски тренутак победе за Јехову и верну браћу.“

Једна млада пионирка, Сеико Намба (сада Накајима), добро се сећа конгреса у Буенос Ајресу 1990. Она каже: „Од браће и сестара из Аргентине научила сам како да изразим љубав и цењење као и важност показивања таквих емоција другима. Једна старија сестра ме је загрлила када смо одлазили и дала ми поклон. Била је уплакана док ми је увек изнова говорила: ’Hasta luego en el Paraíso‘ [Видимо се у Рају]. Када сам се вратила у Јапан, покушала сам да искажем исту такву љубав и доброту људима у мојој скупштини и на подручју.“ Другим јапанским делегатима, иако су уопште узев ћутљивији и повученији, окружење њихових латиноамеричких истомишљеника им је помогло да буду отворенији у изражавању своје љубави.

Током година, Јапанска подружница је имала предност да пошаље хиљаде делегата на посебне конгресе одржане у другим земљама. Неодољив одазив када је позив био упућен скупштинама, указује на висок ниво одушевљења и цењења које браћа имају за ову могућност да буду са својом међународном хришћанском породицом.

Подупирање светске потребе

Велика је предност имати могућност да се сада на разне начине подупире светско братство. Стичући драгоцено искуство у штампању, Јапанска подружница је била у могућности да помогне суседним подружницама у њиховим  потребама око штампања. Више од 9 000 000 примерака Куле стражаре и Пробудите се!, сада се сваког месеца производи у фабрици у Ебини на десет језика.

Јапанска подружница сада штампа књиге, Библије, брошурице и брошуре на 26 језика, укључујући и кинески, лаотски, сингалски, тамилски, тајски и 11 филипинских језика, и то све у боји. Брзе офсет ротационе пресе омогућују фабрици да брзо реагује на потребе подручја. На пример у септембру 1993, у Јапан је био послат материјал за штампање посебног издања дуго очекиване Библије на тагалском која укључује и New World Translation of the Christian Greek Scriptures. До средине октобра, 70 000 Библија на тагалском је било штампано и испоручено, да би тачно на време било издато браћи на њиховим обласним конгресима у децембру. Библије на цебуану и илоку уследиле су убрзо након тога. За делукс повез Библија на португалском и шпанском сада се такође брине штампарија у Ебини.

 Након што је одељење Преводилачких служби било успостављено у светској централи 1989, Јапанска подружница је била позвана да учествује у пружању помоћи преводиоцима по Азији и пацифичким регионима. Ту живи више од половине светске популације, али пуно људи који говоре многим језицима још увек немају доступне публикације Watch Towera. Браћа из Јапана која имају преводилачке вештине и која су упозната с компјутерском опремом имала су предност да посете Индију, Пакистан, Шри Ланку, Непал, Либанон, Малезију, Тајланд, Камбоџу, Индонезију, Мјанмар, Соломонова острва, Гуам и друге земље, како би помогла у тражењу, обучавању и организовању преводилачких тимова као и у инсталирању софтвера које је Заједница развила како би помогла преводиоцима.

Узајамно охрабрење

Такође не треба превидети ни 76 јапанске браће и сестара који су, опонашајући мисионаре који служе у Јапану, жељно прихватили доделе на унапређивању интереса Краљевства у девет страних земаља. Међу онима који су укључени у ту групу је и 13 дипломаца Школе за оспособљавање слугу. Земље у које су били додељени укључују Бразил (7), Гуам (2), Камбоџу (1), Малезију (2), Нигерију (1), Папуа-Нову Гвинеју (11), Парагвај (8), Соломонова острва (5) и Тајван (39). Писма која су послали они који су на својим доделама, указују да су они успешно научили како да изађу на крај с новим језицима, обичајима, храном и тропским болестима, а такође су били спремни да служе у примитивним подручјима, понекад без текуће воде, гаса или струје, насупрот изобиљу савременог Јапана. Они су развили љубав према локалном народу и спознали задовољство које доноси побожност. Они су усхићени што могу на тај начин унапређивати интересе Краљевства.

Када је раст теократије у Јапану поново учинио неопходним повећање објеката подружнице, био је започет рад  уз међународну сарадњу. Пројекат је укључивао две исте 13-спратне стамбене зграде, и 5-спратну службену зграду. Године 1994, Франк Ли, из Сједињених Држава, био је додељен да служи као надгледник изградње. Стив Гивинс, међународни слуга из Сједињених Држава, такође служи у одбору за ту градњу. Више од 49 добровољаца је дошло из Аустралије, Енглеске, Италије, Канаде, Костарике, Луксембурга, Новог Зеланда, Сједињених Држава, Финске и Француске да би учествовало у том раду. Сви они су радо жртвовали много мирнији живот у својим домовинама како би делили своје искуство и вештине са својом браћом у иностранству и како би унапређивали интересе Краљевства.

Изванредан је био и неодољив одазив јапанске браће, преко 4 600 вештих и обичних радника је испунило молбе за рад на том пројекту. Већина њих је морала да начини велика прилагођавања како би радила на пројекту чак и на кратко време. То је укључивало напуштање посла и породица. Али они су осећали да су богато награђени за своје напоре.

Иако старији, још увек ревни

Раст тог великог мноштва хвалилаца Јехове у Јапану започео је доласком мисионара из 11. разреда Гилеада 1949. и 1950. Други су им се придружили, укључујући и неке из 7. разреда као и многе из каснијих разреда. Педесет деветоро њих још увек је у пуновременој служби у Јапану. Неки од њих су сада у својим 70-им и 80-им, али још увек су сви ревни у служби. Лоис Дјер, након 64 године одлучне пуновремене службе, рекла је: „Непрестано се молим са уверењем какво је и Давид на тако речит начин изразио: ’Не одбаци ме под старост, не напуштај ме кад ме снага моја издаје! А ни у седој старости мојој не остави ме, Боже‘ “ (Пс. 71:9, 18). Јехова није заборавио ове лојалне појединце који су провели велик део свог живота у верној служби Краљевства.  Један члан мисионарске породице, изразио се на овај начин: „Јеховина организација је као мајка која нас умотава у топло ћебе и држи близу себе.“

Двадесет један од ових старих бораца је сада у токијском Мита мисионарском дому. Првобитна зграда у Токију у којој је подружница била смештена, била је комплетно реновирана како би сместила ове мисионаре у познијим годинама. То је једна изузетна мисионарска породица! Имају просек од 74 године старости и 50 година у истини. Осморо их је из 11. разреда Гилеада. Та мисионарска породица је заједно кроз године давања сведочанства, помогла да неких 567 особа упозна истину. Иако је неколико чланова те породице у својим позним 80-им и доживљавају озбиљне здравствене проблеме, ни случајно нису беспослени. Током службене 1997. године, они су у просеку имали преко 40 сати месечно службе на терену и уручили укупно 17 291 часопис и стотине књига на својим добро обрађиваним подручјима. Ти стари борци су цењени од чланова својих скупштина и поштовани од својих комшија.

Рут Улрих је сада у својој 87. години живота, а од тога је 68 година провела у пионирењу и мисионарском делу. Она каже: „То што сам видела све те људе како из паганских религија долазе у истину и стварно постају наша браћа и сестре, заиста је ојачало моју веру.“

Док смо прелиставали „породични албум“ који нам прича о савременој историји Јеховиних сведока у Јапану, упознали смо многе од ових ревних слугу Јехове. Али они су само шачица од више од 220 000 оних у Јапану који проповедају добру вест о Божјем Краљевству. Мисионари су дубоко задовољни достигнућима своје духовне деце и унучади, треће и четврте генерације. Они такође с великим интересом гледају у сусрет времену када ће видети у којој улози ће их Јехова још користити, и током завршних дана садашњег система и током свог величанственог новог света који је сада на дохват руке!

 [Слика на целој 66. страни]

[Слике на 71. страни]

Лојални јапански објавитељи из предратног доба: (1) Јизо и Мацуе Иши, (2) Мијо Идеи, (3) Кацуо и Хагино Миура (десно)

[Слике на странама 72, 73]

Неки мисионари који су почели да служе у Јапану у периоду 1949-50: (1) Дон и Мејбел Хаслет, (2) Лојд и Мелба Бери, (3) Џери и Јоши Тома, (4) Елса Танигава, (5, 6) Перси и Илма Излуб, (7) Норин Томсон (Милерова рођака), (8) Адријан Томсон, (9) Лоис Дјер, (10) Моли Херон, (11) Шиничи и Масако Тохара

[Слика на 79. страни]

Н. Х. Нор (горе лево) говори на скупу 1951, у мисионарском дому у Кобеу

[Слика на 81. страни]

Грејс (горе) и Гладис Грегори, из 11. разреда школе Гилеад

[Слика на 82. страни]

Маргрит Винтелер (десно, 23. разред Гилеада) придружила се својој сестри Лени (15. разред) у Јапану

[Слика на 88. страни]

Дон Хаслет и Лојд Бери у бетелском дому у Токију, 1953.

[Слика на 89. страни]

Јапански специјални пионири који су служили 40 година (с лева на десно): Такако Сато, Хисако Вакуи, Казуко Кобајаши

[Слика на 90. страни]

Подружница на Окинави, 1979.

[Слика на 95. страни]

Започињање сведочења по зими у Хокаиду

[Слика на 95. страни]

Горе: Аделин Нако

Доле: Лилијан Самсон

[Слика на 99. страни]

Јурико Ето

[Слика на 102. страни]

Срећна пионирска породица започиње службу на терену

[Слике на 110. страни]

Канцеларија подружнице у Токију, 1949⁠-62

Канцеларија подружнице у Токију, 1963⁠-73

Објекти подружнице у Нумазу, 1972⁠-82

[Слика на 115. страни]

Тошио Хонма, надгледник подружнице средином 1970-их

[Слика на 116. страни]

Одбор подружнице у 1997. (с лева на десно): Ричард Бејли, Шигео Икехата, Исаму Сугиура, Масатаро Ода, Макото Накајима, Јошихиро Нагасаки, Кенји Мимура

[Слика на 124. страни]

Џејмс Манц је учествовао у надгледању фабрике (приказан са својом женом, Саром)

[Слике на 132. страни]

Конгресне дворане: Хјого, Ебина, Кансаи

[Слика на 139. страни]

Кунихито Кобајаши

[Слика на 142. страни]

Кобе након земљотреса 1995.

[Слика на 150. страни]

Масајуки и Масако Јамамото

[Слике на 156. страни]

Јапански делегати на прекоморским конгресима: (1) Кенија (2) Јужна Африка (3) Русија

[Слике на 158. страни]

Канцеларија подружнице и бетелски дом у Ебини; уметак показује проширења која су била изведена 1997.