Мартиник

МЕЂУ људима у многим деловима света, име Мартиник звучи познато. Оно можда дозива у мисли слику сунчаних, белих пешчаних плажа и азурних мора. Можда нагони особу да размишља о слатким стварима у животу као што су шећерна трска и банане, или да помисли на рум. На тој слици можда има домородаца црне или чоколадне боје коже и широког осмеха, који посетиоцима у знак добродошлице на послужавницима нуде егзотично воће. Друге Мартиник подсећа на ерупцију Мон Пелеа 1902. године и потпуно уништење града Сен Пјера, који је тада био економска и културна престоница те области.

Ово острво је, релативно говорећи, само безначајна мрвица прашине. Дугачко је свега 80 километара, а широко 35 километара. Па ипак, несразмерно својој величини, одиграло је велику улогу на међународној сцени. Од 17. до 19. века, колонијалне империје су се овде немилосрдно бориле за превласт над Америкама и Карибима. Сен Доминго (Хаити), Гвадалуп, Мартиник и друга Западноиндијска острва мењали су власнике зависно од исхода битака.

Премда је само сићушно острво, Мартиник је деценијама био главна тачка за трговину робљем на Карибима. Човек не може да говори о становништву Мартиника а да не спомене ропске  ланце који су обликовали његову прошлост и који у великој мери објашњавају садашње стање народа.

Говоримо о народу који је, с обзиром да је дуго био поробљен, поносан на своју слободу. То је народ који карактеришу чудни парадокси. Љубоморно чува своју еманципацију и жели да се то зна. У исто време, прилагодио се француској култури, коју је наметнула колонизација — култури чије вредности и богатство у многим погледима већина цени. Народ тврди да је то његова религија — римокатолицизам — религија коју су му наметнули тлачитељски господари. Повежимо с тим и чињеницу да је научен да обожава Бога о коме зна врло мало. Представљен му је као Бог који заступа робовање црнаца јер се тврди да је он проклео њихову расу. За Бога се говори да има особине љубави и правде, али чини се да су те особине чудно замаскиране. Религија овог народа је углавном заснована на ритуалима и традицијама, док су јасна веровања и теолошке анализе од малог значаја. (На сличан начин, мора се запазити, суседно острво Барбадос полаже право на англиканску религију јер је било британска колонија.)

Док се овај век ближи крају, већина становништва на Мартинику, премда воли да себе сматра слободним, ради у оковима ропства за два захтевна господара.  С једне стране оптерећени су религиозним системом ритуала и традиција који не успева да задовољи праву духовну глад. С друге стране, безуспешно раде да би задовољили бесконачне жудње које се развијају под силним утицајем материјалистичког начина живота западне цивилизације (Проп. 5:9).

Порука о непроцењивој слободи

На овом тропском острву порука о слободи, са све већим интензитетом објављивала се током протеклих пола века. То је слобода на коју је Исус Христ указао када је рекао: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јов. 8:32). То је ослобођење од ропства лажима, ослобођење од робовања економском систему који окрутно експлоатише народ, и ослобођење од греха и смрти.

Семе ове истине почело је да се сеје 1946. године када је Жорж Мусташ, с Гвадалупа, провео две седмице сведочећи у Форт-де-Франсу и у Сен Пјеру. Три године касније, 9. августа 1949, четири мисионара (један брачни пар и две младе сестре), дипломци Библијске школе Гилеад Watchtowera, искрцали су се на ово острво. Били су то Дејвид и Силија Хомер, Мери Лоло и Франсес Бејли. Они су били из Сједињених Држава и говорили су француски, иако не баш најбоље. Међутим, за годину и по дана успели су да уруче 631 књигу и више од 200 брошурица које објашњавају Библију, и започели су 32 библијска студија с појединцима или породицама. Али католичко свештенство, у то време још увек утицајно и нимало спремно да њихов ауторитет буде доведен у питање, искористило је свој утицај да се у јануару 1951. мисионари истерају са острва. На Мартинику се више од три године уопште није проповедала добра вест.

 Поновно покретање дела

Десетог јула 1954, Гзавије и Сара Нол стигли су из Марсеја у Француској. Обоје су били пуновремене слуге, а Гзавије је служио као скупштински надгледник у Марсеју.

Још увек се сећају свог доласка на ово острво које им је изгледало као други крај света, 7 000 километара од њихове домовине. Нису заборавили своје прве утиске о врућини и влажности, нити су заборавили дружељубивост, гостопримство и доброћудно понашање људи.

Од првог дана научили су како да живе уз минимум удобности. Након што су неколико дана били на преноћишту код једног човека који је био љубазан према Јеховиним сведоцима, нашли су једну нову брвнару, а то једноставно значи да је имала зидове и под од дрвета. Плоче од валовитог лима представљале су кров. Није било плафона, ни тоалета. У сумрак је на брата Нола био ред да испразни „санитарну“ кофу у јаругу. Његово прво путовање с кофом било је 14. јула, на француски национални празник. Морао је да пређе преко трга који се звао Стаљинград, на коме је све врвело од празничних активности. Искидали су се од смеха док је ишао преко трга с кофом изложеном подсмешљивим погледима група људи који су изашли да се опусте и удахну мало свежег ваздуха. Била је то премијера! Никада раније нису видели да један белац ради тако нешто!

Изненађујућа добродошлица

Раније тог дана брат Нол је провео сате разврставајући књиге и брошурице које су мисионари оставили за собом када су били истерани. Многе су уништили инсекти, али довољна количина је била у добром стању тако да су је Нолови користили у свом јавном сведочењу када су почели следећег јутра.

 Ево неколико успомена брата Нола на тај први дан у служби: „Изашавши овде први пут у проповедање, моја жена и ја смо једва чекали да ступимо у контакт с људима, да их упознамо, да видимо какву ће нам добродошлицу изразити. Стварност је надмашила наша очекивања. Почели смо да сведочимо у центру града, који је у то време имао 60 000 становника. Тог јутра, моја жена и ја смо се двапут срели док смо се враћали кући да поново напунимо торбе с књигама ’Истина ће вас ослободити‘ и ’Краљевство је на домаку‘ као и с брошурицама као што је ’Кнез мира‘.“

Домаћини би често рекли: „Узећу вашу књигу као успомену на ваш долазак“, или „Ако говори о Богу,  узећу је.“ Током прве две седмице, уручили су скоро 200 књига и стотине брошурица. Било је лако започети разговоре јер су људи били радознали и спремни да поздраве странце. Како је само било охрабрујуће што смо тако гостољубиво примљени!

Брат и сестра Нол су се питали да ли ће моћи да проучавају с толиким људима! Али брзо су схватили да морају направити разлику између оних који само показују уобичајену гостољубивост и оних који имају праву жељу да сазнају и примене истину која долази од Бога. Било је неких који су желели да уче. Брат Нол се присећа: „Особа коју смо срели кад смо дошли на Мартиник упознала нас је с неким радницима и шегртима у својој столарској радионици. Те исте вечери почели смо један студиј а током прве седмице још два.“

Један од тих студија био је с једним младим брачним паром, с Полом и Никол Жаклин. Проучавали су три пута недељно и добро су напредовали. Убрзо су кренули с Ноловима у сведочење од куће до куће. С тим новим објавитељима, дело проповедања је почело да поприма локални колорит.

„То-то-то“

Кад дође до неке куће, особа мора да узвикне: „То-то-то, има ли некога код куће?“ Изнутра, веома често, један глас одговара: „А зашто?“ Кад се објавитељ поново гласно представи, домаћин би одговорио: „Уђите и седите“. Уследили би занимљиви разговори.

Људи су углавном били спремни на разговор. У то време на Мартинику се није знало за стрес. Ретко је било оних који су рекли оно што данас стално чујемо: „Немам времена.“ Међутим, закључак је често био: „Разумем све што кажете, али немам намеру да напустим религију мојих родитеља и дедова.“ Чак и ако би изгледало  да има неког интереса, тако да објавитељи питају: „Можемо ли се ускоро поново видети?“, одговор је често био: „Ако је то Божја воља.“

Уопште узев, људи су изражавали велико цењење према Библији. Па ипак, веома мало њих је имало Библију. Католичко свештенство се јако трудило да спречи људе да имају било какав контакт с Библијом. Међутим, неколико људи је могло да набави протестантски француски превод од Луја Сегона. Неки су га добили од торбара, други од комшија који су били адвентисти седмог дана, а понеки, мада ређе, од јеванђелиста.

Свештенство подиже узбуну

Пет месеци након што су Јеховини сведоци обновили проповедничку активност у Форт-де-Франсу, једне новине које издаје католичка црква нарочито су истакле питање: „Ко су Јеховини сведоци?“ Објавили су дијалог између једног свештеника и парохијана: „Познајете ли Јехову, Оче?“ „Гле! Сада говориш хебрејски?“ Затим је уследио низ клевета о Јеховиним сведоцима и пакосно извртање њихових учења. У једном црквеном памфлету чак се појавила и карикатура сестре Нол.

Нешто касније, иако је на острву била само шачица Сведока, један свештеник, очигледно узнемирен ревношћу тих објавитеља Краљевства, објавио је: „Хиљаде добрих људи су на путу да постану Јеховини сведоци зато што нису добро упознати са својом религијом.“ Било је као што је и Исус Христ илустровао у својој параболи о богаташу и Лазару. Обичан народ је чезнуо за духовним мрвицама са стола богатог свештенства. (Погледај Луку 16:19-31.)

Посета Нотр Дам ди Гранд Ретур

Неколико година пре тога, године 1948, вера многих католика била је уздрмана. Бискупија је организовала  велику подвалу. Статуа Марије је уз много церемонија донета из Француске. Возили су је кроз цео Мартиник, а становништво ју је величало у размерама непоновљеним до дан-данас. Статуу „Девице“ ставили су на један мали чамац постављен на колица, и то су провозили улицама. Народ је дуж пута пунио чамац новцем и накитом за „Богородицу“. У то време, било да су били богати или сиромашни, Мартиниканци су носили само златан накит. Зато је оно што је сакупљено представљало велику суму новца.

Има много оних који се још увек живо сећају шта се десило. Март Лоран, која је сада Јеховин сведок, присећа се доласка „Богородице“. „Било је то у суботу увече почетком марта 1948, на тргу који окружује Савану у Форт-де-Франсу“, каже она. „Трг је био препун људи када смо изненада угледали једно мало светло које се појавило на мору, на врху Ла Поант де Негра. Огромно мноштво је киптело од узбуђења; ’Девица‘ је стизала бродом!“ Пјерет Антони је увек изнова долазила да стави поклоне. Она и њен муж су украсили своју кућу цвећем и окачили један барјак на коме је писало Ше ну соаје рен (Буди краљица у нашем дому). У таквој атмосфери, народ је био занесен и врло дарежљив, мислећи да ће „Девица“ направити нека чуда. Рецимо, био је ту један човек чија је кћерка боловала од миопатије. На коленима је ишао за тим чамчићем на колицима надајући се да ће „Девица“ излечити његову кћерку.

После неког времена известили су да је статуа враћена у Француску, али то је била обмана. Касније је откривено да је статуа била сакривена у једном складишту. Према ономе што се шушкало, један авион који је нешто касније нестао у мору, преносио је новац и све  остало што је сакупљено, као и организаторе ове подвале. У мислима већине, била је то њихова казна од Бога. Чак и данас, када људи говоре о овом догађају, Јеховини сведоци имају прилику да им покажу шта Библија каже о идолопоклонству (Изл. 20:4, 5; Пс. 115:4-8; 1. Јов. 5:21).

Брак, а не једноставно заједнички живот

Неки афрички обичаји преживели су ропство и католичка црква их је прихватала све док се народ држао и католичких обреда. У тој атмосфери, био је уобичајен заједнички живот међу онима који нису венчани. Кад је сестра Нол ишла у службу, људи би је питали: „Имате ли деце?“ Када је одговорила: „Немам“, питали би: „А ваш муж?“ Није било необично наићи на мушкарце који су имали децу од других жена поред њихове законите жене. Они који су желели да постану прави хришћани морали су да одбаце такве небиблијске обичаје (Јевр. 13:4).

Прва особа на Мартинику која се суочила с овом потребом била је једна жена која је имала шесторо деце од три различита мушкарца, а када је почела да проучава Библију, живела је са оцем најмлађег детета. Маргарит Лиле је брзо схватила какве огромне промене мора да изврши ако жели да угоди Јехови (1. Кор. 6:9-11). Замолила је свог невенчаног мужа да оде, и упркос здравственим проблемима храбро се суочила с финансијским тешкоћама како би се бринула за шесторо деце. Крстила се 1956. Касније је постала први специјални пионир с Мартиника.

Жан Максимен, која је родила децу свом невенчаном мужу, такође је желела да се крсти. Он је много пута обећавао да ће пре следећег великог скупа легализовати њихову везу, али никада није одржао то обећање. На  крају, 1959. године, када се приближавао још један већи скуп, она је искористила његово одсуство да оде из куће. Како је само био изненађен кад се вратио и видео да је отишла, и да добар део намештаја више није био ту! Комшије се нису устезале да му кажу где је. Инсистирао је да се врати кући и обећао да ће се венчати за две седмице, док изврши све неопходне припреме. Њен одговор је био јасан: „Вратићу се онога дана кад се будемо венчали, али пре тога нећу.“ Извршене су неопходне припреме, и за десет дана они су се законски венчали. Многе наше сестре прошле су кроз слична искуства.

Јеховини сведоци су познати по томе да упражњавају религију у којој се брак сматра божанском институцијом. Једна матичарка у селу Ле Воклен била је изненађена када је видела да су у кратком временском интервалу Жак и Пјерет Нелсон, тамошњи специјални пионири, били кумови на венчању два пара који су годинама живели невенчано. Та матичарка је већ имала књигу Породични живот учинити срећним, али је сада обећала да ће је поново прочитати јер је њена ситуација била иста као и код та два пара која су се управо венчала. Пре него што су завршили разговор, благим тоном је рекла кумовима: „Жаме де сан троа“ („Кад има два биће и три“). Тако је и било, јер недуго после тога, пионири су опет били пред њом, као кумови трећем пару с којим су проучавали.

Ослобођена злоупотребе алкохола

Мартиник је добро познат по руму. Ово алкохолно пиће које се прави од шећерне трске може се наћи свуда на острву. Многи уживају у њему, али он може бити јако штетан ако се прекомерно користи. Током 1950-их човек је могао да уђе у неки бар и да добије пуну пунцату  чашу рума за само 50 сантима (отприлике 10 америчких центи). Флаша рума, флаша сирупа и неколико кришки тамошњег зеленог лимуна, стављали су се пред госта, и могао је сам да се послужи.

Да ли је библијска истина могла помоћи људима који су се редовно одавали руму? Стварно је могла! (1. Петр. 4:3). Прва је била једна жена која је редовно толико пила да је било изузетно непријатно седети преко пута ње и разговарати с њом. Сем тога, живела је невенчано с једним човеком који је исто толико робовао алкохолу колико и она. За неколико месеци, због онога што је научила на кућном библијском студију, престала је да пије и напустила невенчаног мужа. Сви који су је знали приметили су промене. Здравље јој се побољшало. Напредовала је у каријери, и за стално је добила посао службенице. Када је добила једну суму новца као заосталу исплату, искористила га је да 1958. оде на Међународни конгрес Јеховиних сведока Божанска воља, у Њујорку. До дан-данас, иако Елиза Лафин има 90 година, она редовно учествује у проповедању добре вести о Краљевству. Она је такође пример изврсног хришћанског понашања. Божја Реч стварно може ослободити онога ко робује алкохолу.

Плодови из срца земље

На карти Мартиника изгледа као да се ово острво савија око залива Форт-де-Франс. Без сумње, ту се налази срце овог подручја. Дуж северне стране залива, згомилана су три града — Форт-де-Франс, Шелшер и Ле Ламантен. Безмало половина становништва Мартиника живи у овој области. Већина активности на острву концентрисана је овде, изузев пољопривреде. Најпре се у овој области проповедала добра вест, и уз само неколико изузетака, први објавитељи потичу одавде.

 Већ 1955. брат и сестра Нол су почели да путују ван главног града како би ширили поруку о Краљевству. Проводили су цео дан у проповедању и увече се враћали кући. Једне седмице, петком, одлазили би у Ле Ламантен. Следеће седмице, то би било село Ле Франсоа, близу источне обале. Мало по мало, народ је почео да прихвата истину. Међу првима у Ле Ламантену били су Жан Мари-Анаис, Сузан Гито, Лилиан Нерал и Полет Жан-Луј. У Ле Франсоау биле су то породице Годар и Кадас, и Пјер Лоазо. Нешто касније у Ле Ламантен су послати специјални пионири. Међу њима су били Валантен Карел и Никола Ренел. (Брат Карел је касније постао члан Одбора подружнице.) У тим местима и нешто јужније сада има седам скупштина.

Чинило се да су неки добро почели али су касније напустили узан пут. Савладале су их животне бриге, материјализам и неморал. Многи други су реч о Краљевству примили у срце које се показало да је попут добре земље која ће многе године доносити плодове (Мат. 13:18-23). Велика већина оних који су прихватили право обожавање тих давних дана, још увек лојално служи Јехови. Међу њима су браћа која су се на Мартинику крстила пре више од 30 година: Леон и Кристијан Беле, Жил Нибил, Жермен Бертоло, Венсан Милер, Роже Розамон, Албер Нелсон, Венсан Зебо и Филип Дордон. Сви су показивали велику љубав према Јехови док су своју младост давали у његовој служби. Више нису млади, али сви и даље служе као старешине у скупштинама. Други су умрли — међу њима, Тусен Лада, кога олд-тајмери памте по његовој мирној нарави и срдачном осмеху. Има и много других који би се могли додати списку ветерана који су били или који су још увек изврсни примери вере и ревности. Млађе генерације следе њихове стопе, а старијима је то извор велике радости.

 Жене лојално објављују добру вест

Тих давних дана, неколико сестара које су биле учитељице у Министарству образовања, такође су обављале изврстан посао као учитељице Божје Речи. Међу њима је била Стела Нелзи. Она је била прва која се крстила из те групе, и остала је ревна у служби иако се бринула за своју остарелу мајку која је умрла у 102. години живота. Ту су и Андре Зозор, која је била управница школе и која је ефикасно бранила истину из Божје Речи, и сестра Виктор Фус (сада Лазиман) која је остала чврста упркос јаком противљењу породице. Одличан пример сестре Фус добро је утицао на њену децу. Као резултат тога, један од њених синова већ годинама служи као старешина, а њена кћерка Марлен је мисионарка на Малију.

Други су завршили своју хришћанску трку због старости или болести. Тако је било и с Леонид Попенкур, која је отишла у превремену пензију и пионирила 16 година. Иако је сестра Попенкур умрла 1990, њена кћерка Жаклин служи као мисионарка у Француској Гијани. Ема Ирзиле је такође оставила одличан пример у одбрани библијске истине, и она се нарочито трудила да помогне својој деци да ходе Јеховиним путевима. Три њене кћерке су уписале пионирску службу, а њен син Хенри служи као члан Одбора подружнице на Мартинику.

Сара Нол, која је пре 43 године дошла на Мартиник као специјални пионир, још увек је ревна у пуновременој служби у 82. години живота. Премда се подручја често обрађују, она и даље има изванредан успех у дистрибуисању Куле стражаре и Пробудите се! Примењујући предлоге Заједнице у вези с радом на пословним подручјима, успела је да дође до већине владиних канцеларија. Има руту с часописима која обухвата градску  већницу, главну полицијску станицу, Министарство јавних послова, и многа друга министарства. Понеки месец уручи и по 500 часописа. За све ове године на Мартинику, уручила је више од 111 000 часописа.

Вода се пење уз планине

На Мартинику има много планина. Прича се да је један енглески адмирал, који је желео да краљу Џорџу II представи како изгледа та земља, узео парче папира, згужвао га и бацио на сто. „Сер“, рекао је, „то је Мартиник.“ Има једна креолска пословица која каже: Д ло па ка монте морн („Вода се не може пети уз планине“). Али на Мартинику постоји вода која се пење уз планине. Стари град Форт-де-Франса смештен је у нивоу мора, али лежи у подножју многих брда. Вода библијске истине пење се уз та брда (Откр. 22:17).

Године 1956, иако је на острву било само седам објавитеља и три пионира, уручено је 5 000 књига, више од 9 000 часописа и много брошурица. Већи део те литературе уручен је на аутобуским станицама путницима који су долазили са свих делова острва и враћали се тамо. Брат и сестра Нол су одлазили и на пијаце где се продавала риба и поврће, да би нудили часописе, а проповедали су и у многим баровима близу пијаца. Тако су се сељани враћали својим кућама у брдима и иза тих брда, с драгоценом библијском литературом у својим торбама.

’Не остављајмо саборе своје‘

Само неколико седмица после доласка на Мартиник, брат и сестра Нол су почели да подстичу оне који су проучавали да посећују састанке (Јевр. 10:23-25). Тако се неколико њих састајало у дневној соби обичне дрвене куће у Морн Пишвену, у Форт-де-Франсу. У ту собу је могло стати само десетак особа. Кад су Нолови били у  служби, људи би их често питали да ли имају неко место састајања где би могли доћи. Мисионари су чезнули за неким прикладнијим местом.

Затим је управник једног хотела у Форт-де-Франсу, који се још увек сећао првих Сведока мисионара (који су неко време одсели у његовој гостионици), понудио да недељом поподне користе трпезарију његовог ресторана, пошто је ресторан тог дана био затворен. Налазио се у улици Шелшер — названој по француском политичару који је припремио декрет од 27. априла 1848, који је дефинисао услове за укидање ропства. Катедрала је била у тој истој улици. Сада, када су имали боље место за састајање, Сведоци су мислили да ће долазити мноштво људи. Ипак, неко време тамо се окупљало само 5 до 10 људи, у дворани која је могла примити више од 100 особа. Када су позивали друге да дођу, одговор је обично био: „Доћи ћу, ако буде Божја воља.“ Али заиста је била реткост да неко стварно озбиљно размишља о томе шта Библија каже шта је Божја воља у тој ствари.

Међутим, госпођа Марсо, учитељица у пензији, најпре је присуствовала црквеним службама у катедрали а затим је редовно долазила да слуша библијску поруку. Алис Ласис, која је чистила у катедрали, такође је посећивала те састанке. Обе су постале лојални Сведоци за Јехову. Али Сведоцима је стварно било потребно једно место за састајање које би више одговарало величини групе.

После неколико месеци, преселили су своје састанке у Вилу ма Флер де ме (Вила мој мајски цвет), у Клерјеру у Форт-де-Франсу, која се тада користила као мисионарски дом. Стела Нелзи, која је почела да посећује састанке изненадила се запажањем изнесеним једном приликом. Касније се присећала: „Председавајући је рекао: ’Ово је  најважнија кућа на целом Мартинику!‘“ Али је додала: „Убрзо после тога схватила сам да је био у праву. Кућа је била скромног изгледа и намештена клупама од дасака, које су претходно биле коришћене за сандуке, а на њих су стављени јастучићи од картона. Међутим, у тој кући особа је учила о величанственој намери, вољи и неупоредивој личности Јехове Бога и његовог Сина, Исуса Христа. Да, то је стварно била најважнија кућа!“

Године 1960. број објавитеља се попео на 47. Поново је било неопходно пронаћи неко друго довољно пространо место за састајање. Адријен Ридије нам је понудила две собе у приземљу своје куће у Белвију. Две године касније предложила је да срушимо преградни зид како бисмо проширили место за састајање, а да се она пресели на спрат. За само две године број објавитеља се удвостручио. Сада их је било 94, а вођено је 177 кућних библијских студија. Пошто су неки објавитељи били с друге стране Форт-де-Франса, изгледало је мудро да се оформи друга група. Они су се састајали у кући Индера Пуизија у Сент Терези, једном малом насељу у јужном делу Форт-де-Франса.

Ширење се наставило. До 1964. у просеку смо имали 157 објавитеља. Да би се сместили они који су посећивали састанке, купљена је једна кућа у насељу Белви у Форт-де-Франсу, и претворена у Дворану Краљевства. Пет година касније изграђена је једна нова Дворана Краљевства у другом делу града. Сезер и Елвир Казима су љубазно ставили на располагање раван кров своје куће, и на њему је изграђена Дворана Краљевства.

Кад су конгреси били мали

Први конгрес имали смо 1955. године. Одржан је у кући брата и сестре Нол. Да би охрабрили пет Сведока на Мартинику двадесет седморо њих је допутовало с Гвадалупа.  Укупан број присутних није прешао 40. Али конгресни програм је пружио обиље духовне хране. Каква је само била радост бити заједно у духовној и братској атмосфери!

У то време било је тешко да састанци почну на време. Понекад су настајале смешне ситуације када су људи стизали касније. Током једног конгреса 1956, у једном приказу је један свештеник, у карактеристичном стилу, отишао кући код једне особе да је одврати од читања литературе Јеховиних сведока. Један брат који је тада носио браду, обукао је мантију да би одиграо улогу свештеника. Један интересент који је закаснио није схватио да је то био само приказ. После састанка помало узбуђено је рекао: ’Не слажем се с оним што је свештеник урадио. Јеховини сведоци не одлазе у катедралу да праве неред, па ни свештеник не би смео да долази овамо и да то ради!‘

Порука слободе на североисточној обали

С временом је требало посветити више пажње деловима острва који су удаљени од главног града. Западну обалу Мартиника запљускује Карипско море, а источну обалу Атлантски океан. Због тога је источна обала директно изложена пасатима који узрокују јаке кише и велику влажност. На добро натопљеним брдима и висоравнима тог подручја успева све — шећерна трска, зелено поврће, банане и друго воће. Велика села, која су углавном начичкана дуж обале, зависе и од риболова.

То је такође подручје чија историја прича о трговини робљем и о ослобођењу робова. У селу Ле Лоран, имена неких делова подсећају на то доба, на пример, Фон-Жан-Либр (Долина ослобођеног народа) и Фон-Масакр (Долина масакра). Упркос укидању ропства, када су Јеховини сведоци донели поруку о Божјем Краљевству у ово подручје, затекли су људе којима је још увек било  потребно ослобођење. Народу је било потребно ослобођење од криве религије и празноверја које се може добити једино прихватањем библијске истине.

Кипови разбијени и бачени на улицу

Мисионари су 1. новембра 1954. први пут отпутовали за Бас Поант, на северној обали, 50 километара од Форт-де-Франса. Пут према овом рибарском и земљорадничком селу био је стрм. Био је у лошем стању, нарочито после кишне сезоне, а на неким местима мисионари су морали да сиђу са својих малих моторизованих бицикала и да их гурају.

Надали су се да ће посетити управницу школе у том селу. Она је раније била у контакту с Јеховиним сведоцима у Француској и имала је претплату на Пробудите се!, али сада је њена претплата истекла. Испоставило се да је та посета била веома корисна. Та госпођа је објаснила да је престала да иде у цркву, иако је катехета, кад је свештеник с ниподаштавањем говорио о институцији брака. Заинтересовала се за оно што Библија каже о души и вечном животу у земаљском рају. Убрзо после тога, поново је отишла у Француску, тамо се предала Јехови и крстила.

Док је била на Мартинику, сматрана је истакнутом особом у друштву и била је позната као ревна католикиња. Замисли онда каква је гунгула настала када је, након што се вратила на Мартиник, разбила све своје кипове, и мале и велике, и бацила комадиће испред куће да их покупе ђубретари. (Упореди с Поновљеним законима 9:16, 21.) Свештеник је био толико бесан да је припремио и одржао неке жестоке проповеди како би изблатио понашање ове бивше католикиње. Због тога су сви причали о ономе што су назвали религија госпође Кресан. Сада већ 42 године, као Јеховин сведок, Габријел Кресан,  која има 88 година, усредсређена је на испуњење своје најдраже жеље: „Нека сваки откуцај мога срца буде на хвалу Јехови.“

Још једна католикиња, једна комшиница која је чула свештеника како тако злобно говори против сестре Кресан, одлучила је да је пита о чему се заправо ради. Била је то Леони Диктел, мајка 11 деце и жена тамошњег поштара. Уверена да је оно што је сазнала од сестре Кресан стварно истина, почела је да проучава Библију заједно са својом децом. Током година које су уследиле, она, као и деветоро њене деце постали су предани и крштени Сведоци. Неколико година касније, једна од њених кћерки, Едгар, удала се за Жерара Тривина, који је с временом постао члан Одбора подружнице.

Десет година пре него што је Леони Диктел упознала истину уз помоћ сестре Кресан, једна њена комшиница,  Жоржет Жозеф, чула је име Јехова у једној црквеној песми која се певала током једне церемоније у адвентистичкој цркви. То име је привукло њену пажњу, а сада јој је комшиница, госпођа Диктел, причала да јој је једна госпођа управо објашњавала Јеховину Реч. Одмах је желела да сазна више. Она, њено осморо деце, а касније и њен муж, постали су Јеховини сведоци.

Тих неколико породица чиниле су језгро правог обожавања на северној обали атлантске стране острва. Наредних година из Бас Поанта семе истине је сејано по градовима и селима на атлантској обали. Оно је расло и цветало у Ле Лорену, Маригоу, Сент Марију, Тринитеу и Ле Роберу, као и у Ажупа-Бујону, Вер Преу и Гро Морну, у унутрашњости острва.

Ревни пионири су доприносили ширењу истине дуж источне обале. Осман Леандр, једна удовица, преселила се 1965. у Сент Мари, и ставила на располагање своју кућу за састанке. Аркад Белви и Мариз Мансвела, специјални пионири с Гвадалупа, у децембру 1967. стигле су у Ле Робер и истрајале упркос противљењу тамошњег католичког свештеника. Године 1970. Алин Аделаид и Жаклин Попенкур почеле су да сведоче у Ле Лорену, где је Алин користећи Писмо помагала бившој врачари да се ослободи утицаја демона. Три године касније придружиле су им се још три пионирке, Мишел и Жан Ирзиле и Жозет Мерин. Те пионирке у Ле Лорену напустиле су учитељски позив да би учествовале у далеко важнијем делу образовања — у поучавању истини која води до вечног живота.

Зашто је жупник желео књигу Истина?

Жан Ирзиле се присећа: „Године 1974. Заједница нам је послала једно писмо од некога ко је живео у Ле Лорену. Тај човек је био јако заинтересован да добије литературу  Јеховиних сведока, а нарочито књигу Истина која води до вечног живота, коју је видео у нечијој кући. Следећег јутра кренуле смо да пронађемо тог човека. Није нам било познато његово име, па смо морале да питамо поштара ко је то. Колико смо само биле изненађене када смо сазнале да је писмо Заједници послао жупник!

„Питајући се на какву ћемо добродошлицу наићи, отишле смо у презбитеријат. Човек се представио и хладно нам рекао да не жели да разговара с нама, да је заинтересован само за литературу. Биле смо збуњене. Међутим, неко време после те посете, људи из тог краја су нам често говорили да им је свештеник објаснио извесне ствари на исти начин као и ми. Тако смо закључиле да је несумњиво користио нашу литературу за припремање својих проповеди.“

Тражити Бога и стварно га наћи

Године 1967, још четири специјална пионира — Октав Телиз, његова жена Алвина, и Ели и Лисет Регалад — основали су оно од чега је касније настала скупштина Трините. Ели Регалад је кренуо у проповедање дан након доласка. Где је почео? Пролазећи поред кућа не левој и десној страни, отишао је право на врата госпође Мутусами и покуцао. Никада је раније није срео, и нико му није дао њено име. Али нека она исприча своју причу:

„Од детињства сам била јако привржена католичкој религији. Годинама сам радила у забавишту којим су управљали свештеници. Али била сам разочарана лицемерством у цркви. Моја приврженост цркви је из дана у дан слабила. Кад је дошло време да моја два најстарија сина упишем на католичку наставу, била сам растрзана између инсистирања мојих католичких рођака, противљења мог мужа комунисте и утицаја моје сестре  адвентисткиње. Нисам знала шта да радим. Велики део ноћи сам провела молећи Бога за помоћ да нађем решење. Следећег јутра брат Регалад је покуцао на моја врата, представивши се као Јеховин сведок. Дошао је право у моју кућу. Била сам прва особа с којом је разговарао у Тринитеу.“

Лизет Мутусами и њен муж бивши комуниста, крстили су се осам месеци касније. Данас, више од 30 година касније, они и даље служе Јехови с целом својом породицом. Тројица њихових синова служе као старешине. Стварно, кад људи искрено траже правог Бога, наћи ће га, баш као што каже Библија (Дела 17:26, 27).

Показало се да је то подручје плодно, и скупштине су се шириле. Једна у Тринитеу, а од ње шест других — две у Ле Роберу, једна у Сент Марију, једна у Гро Морну, једна у Вер Преу и једна у Тринитеу. Оне и даље расту, доносећи част Јехови.

 Свештенство креће у напад

Посвуда на Мартинику за свештенство је смањивање контроле над становништвом које су држали у незнању представљало извор гнева. Један жупник је 1956. искалио свој бес када је срео две младе девојке које су посећивале рођаке једног покојног комшије у Бас Поанту. Знајући да девојке проучавају Библију с Јеховиним сведоцима, прогласио их је отпадницима и претио им пакленом ватром зато што су престале да долазе на мису. Када је једна од девојака прилично одлучно одговорила, из све снаге јој је опалио шамар, и киптећи од беса ускочио у свој џип и отишао.

Године 1967, у Ле Роберу, кад су стигле две сестре пионирке, свештеник је забранио парохијанима да им отварају врата. Једног дана, луд од беса, безмало их је згазио колима. У парохијским лецима умножавала су се огорчена и љутита упозорења, а с проповедаоница свештеници су објављивали пецкаве клетве против оних које су описали као ’Сотонине заступнике што су дошли да ремете римски мир‘.

И друге религиозне деноминације су се придружиле нападу. Јеванђелистичке религије су нас нарочито лажно оптуживале да не верујемо у Исуса Христа. Адвентисти су нас осуђивали због непоштовања Сабата, док је већина других само причала празне приче. Неко време браћа су се упуштала у бескрајне дискусије с пасторима тих религија. Дискусије су се често завршавале касно у ноћ и нису биле ни од какве користи. Постепено смо научили, уз помоћ верног и разборитог роба, да наше време користимо да тражимо и проналазимо овцама сличне особе које налазе право задовољство у слушању гласа Врсног Пастира.

Па ипак, те дискусије су отвориле очи неколицини овцама сличних особа. Тако је било са Жилом Нибилом  у Форт-де-Франсу. Приметио је да се пастор само правио да цитира Библију — а у ствари је измишљао стихове — трудећи се да подржи учење да хришћани морају држати Сабат. (Упореди с Римљанима 10:4; Колошанима 2:13-16.) Сада је брат Нибил старешина међу Јеховиним сведоцима. Жертрид Бивал из Тринитеа, која је била адвентиста седмог дана, увидела је непоштење свог пастора за време једног разговора са Октавом Телизијем, који је тамо служио као специјални пионир са својом женом Алвин. Годинама касније, упркос поодмаклим годинама и лошем здрављу, сестра Бивал је и даље лојално привржена Јеховиној организацији.

У подножју вулкана — да ли ће слушати?

На северозападу острва, градови Сен Пјер, Ле Прешер, Ле Карбе и Ле Морн Руж, смештени су баш око Мон Пелеа, који је на жалостан начин постао славан тиме што је 1902. године уништио Сен Пјер и његових 30 000 становника.

У вези са ерупцијом 8. маја те године, људи се углавном сећају да су становници Сен Пјера игнорисали упозорења и нису желели да беже. Вулкан је месец дана бљувао дим, пепео и комадиће стена. Сен Пјер је био прекривен пепелом. Двадесет пет људи је страдало у бујици блата. Народ је био пун зебње, али још увек није бежао. Делимично је било тако због њиховог фаталистичког става; делимично због вођа тог народа, укључујући и свештенство, који су их подстицали да остану. Ти исти фактори утичу и на реакцију многих на упозорење о претећем страховитом дану Јеховином (Јоил 2:31, 32).

Многи људи на Мартинику су фаталисти, и када се суочавају с тешкоћама, слегну раменима и кажу: „То је Божја воља.“ Често покушавамо да им помогнемо да размишљају о томе разговарајући о ономе што се десило у  време ерупције Мон Пелеа. „Ако су такви догађаји ’Божја воља‘“, питамо их, „зашто је ову катастрофу преживео само један чести затвореник који је био у тамници у подземној ћелији затвора, док су сви ’добри хришћани‘ и цркве са својим ’свецима‘ били уништени?“

Почетком 1960-их, објавитељи из Форт-де-Франса су почели да прилично редовно путују у варошице у близини вулкана, како би им донели поруку о Краљевству. Међутим, народ се страшно плашио. Питали су се: „Шта ће рећи људи?“ Из страха да ће их ближњи одбацити, нико није желео да се поистовети с Јеховиним сведоцима. Године 1962. породица Шарпентје из Француске, дошла је да живи у Ле Морн Ружу, североисточно од Сен Пјера. Мадлен је била специјални пионир. Она и њен муж Рене, годинама су у овом подручју сејали семе истине о Краљевству.

Међутим, утицај цркве је још увек јак на северном делу острва. Има неких великих плантажа којима управљају богати земљопоседници, потомци првих насељеника, а они живе руку под руку с католичким свештенством. На целом Мартинику број тамошњих белаца који су прихватили истину може се на прсте избројати.

Ослобођен страха од човека

Премда се, уопште узев, народ нерадо поистовећивао с Јеховиним сведоцима, средином 1960-их један човек и његова жена, Јоланд и Бернадет Ортанс, били су дубоко покренути љубављу према Јехови и његовој Речи. С каквим испитима вере су се суочили? Они причају: „Пошто смо били први који су прихватили ’нову религију‘, нашли смо се на маргини друштва. Прошли смо кроз тескобно време. У размаку од годину дана несрећним случајем смо изгубили двоје деце, што је људе навело да кажу да нас Бог кажњава јер смо напустили католичку  религију. Али оно што смо већ научили о Јехови помогло нам је да останемо непоколебљиви.“

После свега тога, Јоландов послодавац, један беке (тамошњи белац), под утицајем свештеника, претио му је да ће га отпустити ако се не врати цркви. Међутим, Јоланд је заузео чврст став, а пошто је наш брат био савестан радник послодавац није спровео своју претњу. Иако су обоје проживели и друга тешка времена, брат и сестра Ортанс и даље су лојалне Јеховине слуге.

Године 1968. породица Палвер преселила се из Форт-де-Франса у Ле Морн-Руж. Постепено су и други прихватали право обожавање. Данас у Ле Морн-Ружу постоји скупштина од 60 објавитеља.

Додатна помоћ у видокругу вулкана

Почевши 1972, две сестре специјалне пионирке, Ан-Мари Бирба и Арлет Жиронден, храбро су радиле на томе да помажу људима у Сен Пјеру, Ле Карбеу и Ле Прешеру. Премда су доносиле поруку мира, понекад су људи бацали камење на њих и тукли их метлама. У том подручју многе жене које су прихватиле истину трпеле су жестоко прогонство од својих мужева, али због доброг понашања тих жена, мало по мало, мужеви су, уопште узев, постали толерантнији (1. Петр. 3:1, 2).

Један старији Сведок, Жил Мартинон, био је пример устрајности, служећи у Сан Пјеру више од 20 година. Током 1960-их и 1970-их, састанци у овом подручју одржавали су се у објектима који су били једва подношљиви. Међутим, предана браћа као што је Џон Шавињи и затим, нешто касније, породице Лемоан и Папаја, помогли су да се у Сан Пјеру развије дивна скупштина. Прелепа Дворана Краљевства која може да прими 200 особа јесте доказ да су Јеховини сведоци чврсто утврђени у подножју вулкана.

 Ноћ на манговом дрвету

Вест о Краљевству стигла је у Ле Ламантен још 1955. године, али они који су желели да обожавају Јехову Бога и даље су се суочавали са жестоким испитима. Свештенство није баш увек било разлог томе. Мушкарци на Мартинику се углавном поносе својом мужевношћу, а многи од њих потпуно доминирају над својим женама. Кад је нека жена желела да обожава Јехову, често се морала суочити с насилношћу свог мужа.

Једна наша сестра из Ле Ламантена прича: „Године 1972, када је порука о Краљевству стигла у мој дом, био је то одговор на све оно за чим сам чезнула. Али муж ми је бранио да проучавам. Па ипак, и даље сам потајно проучавала. Када је сазнао, спалио ми је Библију и књигу за проучавање, и претукао ме. Одлучио је да се преселимо, надајући се да ће тиме окончати моје занимање за Библију.

„Кад сам почела да посећујем састанке, обично ми је закључавао врата. Често сам морала да спавам на  веранди. Затим је уништио све што ми је могло послужити као заклон, чак и кокошињац. Често ме је тукао, и много пута сам остајала гладна. Једном ме је усред ноћи јурио мачетом! Да бих му побегла, морала сам да трчим кроз жбуње и да се што брже попнем на једно мангово дрво. Умакла сам, али само зато што му се покварила батеријска лампа. Сатима ме је тражио, пролазећи баш поред места где сам се сакрила и молила склупчана на дрвету. Целу ноћ сам провела на манговом дрвету.“ Па ипак, 1977. се крстила. Касније је и њена кћерка заузеле став за Јехову.

Ослобођење од празноверја и Кенбоа

Док људи проучавају Библију с Јеховиним сведоцима и примењују научено, на различите начине доживљавају ослобођење. Многа веровања и обичаји Мартиниканаца имају корене у ритуалима и празноверју пренетом из Африке и касније засађеном на плодном тлу римокатолицизма. Они који су пре много година постали Јеховини сведоци још увек се сећају празноверја од кога су били ослобођени.

Сећају се да се на Велики петак од човека очекивало да пољуби крст, пре него што било шта друго уради. Тог дана је било строго забрањено користити ексере или чекиће, у знак сећања на Христа. Такође је било забрањено риљати земљу или копати мотиком јер ће, према ономе чему су били поучени, „земља крварити“. Следећег дана, у суботу ујутру, сматрало се да ће оглашавање звона на католичкој цркви свима донети благослов. Да би имали корист од тога, од људи се после звоњаве очекивало да зароне у воду — у реку или море. Купали би своју болесну децу, дрмусајући оне који болују од рахитиса, да би засигурали да ће и они имати користи.

 Други се сећају „погребног бала“ на коме је било уобичајено учествовати кад неко умре. Било је то веома бучно бдење, уз ударање у добош, играње и певање, као и уз причање креолских прича. Народ је веровао да ће то спречити душу покојника да остане и лута око куће.

Премда људи ретко када читају Библију, многи је сматрају светим предметом. Држаће је отвореном на неком посебном псалму, с маказама на њој. Очекује се да ће то заштитити кућу од злих духова.

Нису заборавили ни напитке које су правили врачеви. Кенбоа је креолска реч која, према некима, потиче од француског израза „Тјан, боа!“ („Изволи, попиј ово!“). То је алузија на чињеницу да су врачеви често давали својим муштеријама да пију чаробне напитке. Иако напици у ствари нису имали никакву чаробну моћ, многи врачеви су се обогатили тиме што су их делили. Прихватање правог обожавања подразумева ослобођење од свег тог празноверја.

Пажња усмерена на југ острва

Око јужног врха острва налазе се приобална села Ле Марен, Сент Ан и Ле Воклен, а мало даље у унутрашњости Ривијер Пилот. То су места због којих посетиоци сматрају Мартиник острвом белих пешчаних плажа и азурних коралних мора. То су такође подручја која су дала хвалиоце Јехове.

Прво село које је добило сведочанство било је Ривијер Пилот. Како је то било? Докторка Марги Придан је управо завршила студије медицине у Француској. Пре него што се вратила на Мартиник, Јеховини сведоци су разговарали с њом о Божјој љубазној намери за човечанство. Зато је по доласку на Мартиник контактирала са Сведоцима, и Сара Нол је водила библијски студиј с њом. Крстила се 1959. године. Због свог посла у здравству,  сестра Придан је долазила у контакт с великим бројем људи, чак и са онима из околних села, и причала им је о истинама које је сазнала из Божје Речи.

Објавитељи из Форт-де-Франса такође су долазили у ово подручје да сведоче. У то време врло мало Сведока је имало ауто, тако да су често изнајмљивали „буре“ (мали аутобус), назван тако зато што је обликом подсећао на буре за нафту. Започињали су своје целодневне излете сведочењем људима у селу, а затим су одлазили код оних на стрмим странама брда. Дневну активност су завршавали Студијем Куле стражаре у сенци једног манговог дрвета.

Касније су на ово подручје послати специјални пионири. Међу њима је била Мари Дема, пореклом из Француске, која је тада имала 70 година. Њена храброст и смисао за хумор млађима су оставили одличан пример који могу да следе. Године 1963. Сефора Мартинон и Жоржет Шарл, специјалне пионирке, дошле су да помогну неколицини објавитеља. Међутим, све до 1970-их, након година сејања и обрађивања, специјални пионири у суседним селима Ле Воклену, Ле Марену и Сент Ану нису почели да жању неке плодове свог тешког рада. Међу тим пионирима били су Стефани Виктор, и Моник и Ежени Кутинар у Ле Воклену. Вредна пажње је храброст коју је показао Ежени, који је остао инвалид после тешке операције. Ишао је на штакама и тешко говорио, али је ипак наставио да служи као општи пионир.

Године 1966, две специјалне пионирке биле су послате у Ривијер Пилот — Ан-Мари Бирба и Арлет Жиронден — и за мање од две године тамо је била основана скупштина. А 1970. још две пионирке су послате у Ле Марен — Елен Перази и Терез Падра. Све до 1975. шачица браће и сестара из насеља у том подручју морала је да иде на састанке чак у Ривијер Пилот. Уз Јеховин благослов  тог дела потом су основане скупштине у Ле Марену 1979, у Ле Воклену 1984, у Сент Лису 1993. и у Сент Ану 1997. Браћа у свим овим селима сада се састају у дивним Дворанама Краљевства, а скупштине које цветају брину се за духовне потребе људи на тим подручјима.

Погодна места за веће скупове

Убрзо је било неопходно имати погодније место за покрајинске састанке и обласне конгресе. Велике дворане које су тада биле на располагању биле су дворане за игранке, назване пајот (колибе од сламе) јер су биле ограђене уплетеним палминим гранама. Олд-тајмери се сећају дворане за игранке у Керли и Серж Рушу, где су се годинама одржавали наши обласни конгреси. Али с временом ова врста дворане није више била адекватна.

Наша браћа су изградила једну покретну челичну структуру, и с њом смо могли одржавати веће скупове на све четири стране острва. Свако село има фудбалско игралиште. Тако смо годинама за покрајински састанак постављали нашу покретну Конгресну дворану на различитим игралиштима на острву. Какво је само одлично сведочанство дато! И колико је то било охрабрујуће за Сведоке у чијим селима су се одржавали већи скупови!

За обласне конгресе користили смо затворени спортски комплекс стадиона Луј Ашил у Форт-де-Франсу. Још увек се сећамо Међународног конгреса „Победоносна вера“ 1978. године, када смо били почаствовани тиме што је главни говорник био Џон С. Бут, члан Водећег тела. У једном од својих говора, брат Бут је рекао: „Уопште немамо разлога да изгубимо веру у Јеховину организацију“, и додао је: „Наша непоколебљива вера биће награђена кад будемо победоносно тријумфовали. Јехова никада неће разочарати своје лојалне слуге.“ Овај програм је у великој мери охрабрио 2 886 присутних.

 Библијске драме привлаче пажњу

Прва библијска драма, изведена 1966, оставила је трајан утисак. Није било касетофона на коме бисмо пустили касете с драмом. Учесници су морали напамет научити своје делове и изговарати их. Та драма о Јеремији, трајала је скоро два сата! Морали смо да синхронизујемо покрете различитих ликова с наизменичном употребом многих микрофона. Сем тога, пошто је у то време на Мартинику било мало Сведока, неки су морали да играју различите улоге, мењајући костиме између сцена у складу с ликовима које су играли. Колики труд! Али публика је била одушевљена.

Затим је било звучних ефеката. Један брат је иза сцене лупао у један део валовитог лима, да би опонашао грмљавину. Изнад позорнице, док су светла у дворани била погашена, један други брат је користио блиц фото-апарата да би изгледало као да севају муње. На острву се вести брзо шире. Кад је народ сазнао за библијске драме које одржавамо, телевизија је послала своје представнике да снимају наше пробе. Њихово емитовање дало је изврстан публицитет скуповима.

Рушење али и изградња

Ван сваке сумње, истина из Јеховине Речи на Мартинику је рушила многе тврђаве лажи и празноверја. Јеховине помазане слуге, попут пророка Јеремије, опуномоћене су од Бога да ’чупају и обарају, да затиру и раскопавају‘ али и ’да граде и да саде‘ (Јер. 1:10). Зато, сем разоткривања онога што Божја Реч осуђује, Јеховини сведоци користе ту Реч да помогну понизнима да ’обуку новог човека који је створен по Богу, у правди и у светости истине‘ (Еф. 4:24).

Како је растао број људи који се с цењењем одазивају на Божју Реч, захтевало се још једно дело изградње.  Број Јеховиних сведока на Мартинику је растао — са 1 000 године 1975. на 1 500 године 1984, а затим на 2 000 до 1986. Број присутних на скупштинским састанцима често је дупло већи од броја објавитеља, а за годишњи Меморијал и више од тога. Да би се обезбедио простор за оне који су посећивали састанке било је потребно више Дворана Краљевства. Изграђено је двадесет, а свака има капацитет између 250 и 300 места. Били су потребни погодни објекти и за канцеларију подружнице.

Важан корак

Након година марљивог трагања, браћа су пронашла земљиште на једном брду које гледа на центар Форт-де-Франса и пружа диван поглед на залив. Мартиник је почео да доживљава једно изванредно искуство.

Број квалификованих радника међу тамошњом браћом који би све време били на располагању, био је веома ограничен. Зато је Водеће тело одобрило да се организује помођ квалификованих Сведока из прекоморских земаља. Први који је стигао, у фебруару 1982, био је Робер Вензефлан, архитекта из Француске. Неколико дана касније, Силвен Теберж дошао је из Канаде да би надгледао градилиште. Тим је био комплетан неколико седмица касније када је стигло још двадесетак браће и сестара из Канаде и неколико добровољаца с Мартиника. Тамошња браћа су подупирала овај грађевински пројекат не само својим преданим радом већ и великодушним прилозима, свако према својим могућностима, а неки су чак приложили и свој златни накит. Какво је само изврсно сведочанство дато ревношћу, јединством и љубављу који су показани у вези са овим пројектом!

Да ли је сав труд усмерен ка изградњи умањио јавно проповедање добре вести на Мартинику у то време? Напротив, било је значајног пораста. У марту 1982, у служби  на терену било је активно 1 267 објавитеља, од којих су 19 били општи пионири, а још 190 помоћни пионири. Како се пројекат ближио крају, 1984. године број објавитеља је порастао на 1 635, уз 491 помоћног пионира у априлу. Био је то доказ да је Јехова благосиљао наш труд.

Али раст се није зауставио. На програму посвећења, 22. августа 1984, Џон Бар, члан Водећег тела, говорио је на тему „Ићи напред с Јеховином организацијом“. Описао је нову троспратну канцеларију подружнице и бетелски дом као „величанствено средство за суочавање с порастом и за боље опслуживање Јеховиних оваца“. У међународној публици присутној на том програму била су и четири мисионара која су избачена скоро 34 године  раније и која су се радовала доказу да Јехова благосиља своје слуге на овом малом карипском острву.

Драгоцена помоћ духовних мушкараца

Наравно, помоћ која је пружена обухватала је и више од грађевина. Такође је пружено и надгледање пуно љубави. Све до 1977. дело проповедања на Мартинику годинама је било под надгледањем подружнице на Гвадалупу. Током тог времена путујући надгледници, духовни пастири, били су слати с тог сестринског острва. Седе главе се сећају Пјера Јанкија и Николе Бризара. Затим, започевши 1963, Арман Фостини је редовно посећивао скупштине.

После њих и други путујући надгледници, различитих стилова и личности, доприносили су духовној изградњи скупштина. Гзавије Нол је годинама учествовао у овој служби. Били су ту и Жан-Пјер Вјесек са својом женом Жанин. Давид Моро са својом женом Марилен, посећивао је скупштине и овде и у Француској Гијани, која је у то време била под Мартиниканском подружницом. Када је у Француској Гијани успостављена подружница, брат Моро, који је обучаван у Мартиниканској подружници, наименован је за координатора Одбора подружнице у Француској Гијани. Клод Лавини и његова жена, Роз Мари, служили су као мисионари у Куруу у Француској Гијани када су добили наименовање да обављају покрајинску службу на Мартинику, а сада служе као мисионари у Републици Гвинеји. И други су у краћим раздобљима служили у покрајинској служби, и свих њих се с нежношћу сећамо због њиховог марљивог рада и лојалног духа. Онима који су били ожењени, жене су биле драгоцени сапутници и биле су добар пример сестрама у скупштинама. Тренутно, Ален Кастелно и Моиз Беле, у пратњи својих жена, посећују скупштине  у двема покрајинама, чије скупштине у просеку имају око пет старешина и седам слугу помоћника.

Премда је Мартиник само једно мало острво, чланови Водећег тела с пуно љубави надгледају Јеховине овдашње слуге. Јуарт Чити, Данијел Сидлик, Карл Клајн, Вилијам К. Џексон, Лојд Бари и Милтон Хеншел, долазили су овде, заједно с другим зонским надгледницима. Дванаесторо браће и сестара који живе и раде у Бетелу, као и остали Јеховини сведоци на Мартинику, веома цене те посете.

’Јехова види понижене‘

Псалмиста Давид је написао: „Висок је Господ и он види пониженог“ (Пс. 138:6). А ученик Јаков је додао да Бог „милост [„незаслужену доброхотност“, NW] понизнима чини“ (Јак. 4:6). Постоји обиље доказа за то међу онима на Мартинику које Јехова привлачи к себи.

Кристијан Беле и његова жена Лорет, који су тада живели у Форт-де-Франсу, доживели су ту незаслужену доброхотност. Били су збуњени присуством различитих религија на Мартинику. Коју Бог одобрава? Када је Кристијан Беле прочитао Откривење 22:18, 19, сматрао је да је пронашао кључ за одговор на то питање. Која религија нити додаје Божјој Речи нити шта одузима од ње? Након разматрања чињеница, био је уверен да су то Јеховини сведоци. Такође је схватио да мора применити то исто правило и у свом животу — нити да додаје Божјој Речи нити да одузима, одбацује или ускраћује нешто из ње. До тада је живео невенчано, али 1956. озаконио је своју везу с Лорет. Говор за венчање који је одржан том приликом био је први на Мартинику који је одржао један Сведок. Крстили су се следеће године у реци Мадам у Форт-де-Франсу. Истину су прихватили и његов брат Леон, његови отац и мајка, и Лоретин брат Александар.  Моиз Беле, један од синова Кристијана и Лорет, тренутно служи као покрајински надгледник. Какво је обиље незаслужене доброхотности од Јехове доживела та породица!

Једноставни љубазни поступци према Јеховиним слугама могу отворити пут за благослове људима добра срца (Мат. 10:42). Тако је било са Ернестом Ласијем, који је имао златару у Форт-де-Франсу. Редовно је узимао часопис Пробудите се!, не због личног интересовања, већ више из пристојности. Једног дана Сведок који му је остављао часописе објаснио је да ће само Исус Христ, Кнез мира, моћи да учини да на земљи преовладава мир. То је оно што је Ернест Ласи желео. Пристао је да га тај Сведок посети код куће. Започет је библијски студиј. „Сада“, каже он, „имам све што бих могао пожелети. Већина моје деце је у истини; једна од мојих кћерки је у пионирској служби, један син је пионир и старешина, а старији син је члан мартиниканске бетелске породице.“

Одлучни да служе Јехови

Охрабрујуће је видети младе који се окрећу Јехови и показују своје цењење за његово вођство пуно љубави. Многи од њих су били збуњени због недостатка исправног вођства у свету. Али Божја Реч им помаже да сазнају праву сврху живота (Проп. 12:15). Док стичу сазнање о томе шта Библија садржи, почињу да схватају да стварне користи произлазе из слеђења савета записаног у Исаији 30:21, наиме: „Уши ће твоје слушати да се за тобом говори: ’То је пут, идите њим.‘“

Једна од њих, десетогодишња девојчица по имену Клаудија, поставила је многа питања Сведокињи која је посећивала њену породицу. Због болести њеног оца, студиј с мајком је постао нередован, али девојчица је наставила да проучава и да примењује библијске савете које  је научила. Спалила је свој катехизмус и молитвеник, и уништила религиозне кипове. После очеве смрти није хтела да обуче црнину, и сведочила је онима који су желели да се моле за душу њеног оца. Показујући дух сличан духу израелске девојчице која је била слушкиња Неманове жене, охрабрила је своју мајку да посећује хришћанске састанке (2. Краљ. 5:2-4). У Дворани Краљевства та девојчица се уписала у Теократску школу службе. Убрзо је почела да учествује у служби на терену, а 1985, са 12 година, крстила се заједно са својом мајком. Мајка је отворено признала да је њена кћерка у великој мери допринела њеном духовном напретку.

Неки млади неустрашиво користе прилике да дају сведочанство у школи. Једна професорка француског у Ле Франсоау задала је ученицима да истраже различите религије на Мартинику. Розлен, која је тада имала 18 година, и још једна ученица имале су прилику да дају добро сведочанство, користећи књигу Mankind’s Search for God. Уручиле су двадесетак књига професорки и ученицима.

Иако се на питања о којима се дискутује у школи гледа као на веома контроверзна, млади Сведоци овде на Мартинику отворено говоре како би разјаснили висока начела из Јеховине Речи. Мери-Сизон Монжини прича своје искуство: „Једног дана, док је причала о проблемима у вези с пренасељеношћу, професорка је споменула савремене методе за контролу рађања. Искрсло је питање абортуса и истог трена изазвало жестоку расправу. Питала сам професорку да ми дозволи да следећег дана изнесем неки материјал како бих изложила своје гледиште о тој теми. Пристала је и скоро два сата смо разговарале с целим разредом.“ Материјал је узет из часописа Пробудите се!, укључујући и „Дневник нерођеног детета“, из француског издања од 22. августа 1980. године.  Резултат је био бољи став разреда према Јеховиним сведоцима.

На Мартинику има пуно младих. Уопште узев они су безнадежно увучени у вакуум једног економског система који ставља неразуман нагласак на материјалне поседе. Али млади Сведоци цене духовне вредности. Дирљиво је видети да су Дворане Краљевства на Мартинику пуне младих људи који желе да упознају Јехову и његове путеве.

Ослобођени робовања дроги

Као што је то случај и у другим земљама у којима материјализам гуши духовне вредности, многи млади на Мартинику штете свом здрављу и кваре свој живот коришћењем крека и других дрога које стварају зависност. Међутим, право хришћанство је ослободило неке од ових погубних навика. Пол-Анри и Даниел, из Форт-де-Франса, били су део Растафаријанског друштва у коме се неограничено користила марихуана. Растафаријанци су имали своје објашњење о томе шта Апокалипса каже о ’лишћу за исцељивање народа‘. Али нису ни покушали да објасне преостали највећи део те библијске књиге. Али Пол-Анри и Данијел су желели да је разумеју, а Јеховини сведоци су се понудили да им помогну.

Пол-Анри и Даниел кажу: „Устручавали смо се да одемо на састанке Јеховиних сведока, плашећи се да ћемо бити непријатељски дочекани због нашег физичког изгледа који је био прилично одбојан.“ Али када су отишли, били су изненађени љубазношћу, срдачношћу и неуображеношћу оних које су срели у Дворани Краљевства. Следеће седмице су се ошишали и почели да се пристојније облаче. За кратко време престали су и да пуше. Убрзо су и они почели да преносе добру вест другима.

 Пол-Анри додаје: „Једног дана док сам био у уличном сведочењу, један полицијски инспектор, с којим сам раније имао проблема због дроге, пренеражено је узвикнуо: ’Али то је Гродезормо!‘ Извадио сам из своје ташне, не дрогу, већ Библију и часописе, које је с радошћу прихватио, честитавши ми и охрабривши ме да тако наставим. То сам и урадио. Крстио сам се 1984, а 1985. придружио сам се редовима општих пионира. Данас, као ожењен човек и поглавар породице, служим као старешина у овдашњој скупштини. И мој пријатељ Данијел је на сличан начин напредовао у истини.“

Нису само млади ти који желе решења за животне проблеме. И одрасли то желе. С циљем да помогне свима чија су срца отворена за учење, у априлу и мају 1995, подружница је ставила на располагање за дистрибуцију 250 000 примерака Вести Краљевства под насловом „Зашто је живот тако пун проблема?“ С обзиром да на острву има само 330 000 становника, то је значило да ће свака одрасла особа, као и многи млади, извући корист из ове важне поруке. Она је отворила пут за многе плодне разговоре.

Један покрајински надгледник је известио да је једна жена из унутрашњости, кад је прочитала летак, хтела да телефонира Заједници. У журби је бирала погрешан број, али ипак се испоставило да је био добар. Телефон је зазвонио у Дворани Краљевства у Форт-де-Франсу. Баш тада објавитељи су се припремали да крену у службу с покрајинским надгледником. Она је замолила: „Молим вас, пошаљите ми што пре једног Јеховиног Сведока. Желим да проучавам Библију.“ Следећег дана је добила помоћ коју је тражила.

Напокон наша Конгресна дворана

Проналажење простора за наше конгресе постао је озбиљан проблем. Број присутних је стално растао.  Надаље, спортска дворана на стадиону коју смо користили за конгресе више није била погодна. Шта би се могло урадити?

У то време један старешина из скупштине Ривијер Сале, тражио је плац на коме би се градила Дворана Краљевства. За дивно чудо, понуђено му је једно земљиште од отприлике шест хектара — далеко више него што је потребно за Дворану Краљевства! На сву срећу, налазило се у средишњем делу острва. На том земљишту била је једна стара хала од челика која је, иако у лошем стању, могла послужити као привремени конгресни објекат. Године 1985. тамо смо одржали наш први конгрес. Било је присутно 4 653, што је 600 особа више него претходне године.

Рад на новој дворани почео је 1992. Дошла су многа браћа и сестре из Италије, о свом трошку, како би помогли на изградњи. Сведоци са овог подручја су великодушно приложили своје време и средства. Пројекат је сада завршен. Ова предивна Конгресна дворана може примити 5 000 особа. У ствари, то је највећа дворана на Мартинику.

Више не морамо да одлажемо наше конгресе — и то често у задњи час — због отказаних фудбалских утакмица. Надаље, престао је и напоран посао око монтирања, склапања, преношења и складиштења покретних челичних структура. Наша Конгресна дворана, окружена цвећем, палмама и китњастим дрвећем, доноси част Јехови.

Организација која хвали Јехову

Јехова се побринуо да у протеклих пола века, право обожавање ухвати корен и процвета на Мартинику. Посредством своје организације обезбедио је поуку онима којима ће бити поверено надгледање. Гзавије Нол, заједно  са својом женом, обучаван је за мисионара у 31. разреду Гилеада. Касније је брат Нол добио даљњу обуку на једном десетомесечном курсу у Гилеаду, 1964. године. Показало се да је то било најкорисније обучавање када је Водеће тело одлучило да у фебруару 1977. оснује канцеларију подружнице Watch Tower Societyja на Мартинику.

Први чланови Одбора подружнице били су Гзавије Нол, координатор, Валантен Карел и Жерар Тривини. Касније је био наименован Арман Фостини који је  годинама био путујући надгледник. Кад је брат Тривини умро, а брат Карел се преселио у Француску, у септембру 1989. за трећег члана Одбора подружнице био је наименован Анри Ирзиле. Рођен је 1954, оне године када су Гзавије и Сара Нол стигли из Француске да би се посветили служби на Мартинику. Анри је од детињства извлачио корист из верног примера своје мајке, баш као и Тимотеј, пратилац апостола Павла (2. Тим. 1:5).

Године 1975. на острву је било 1 000 објавитеља и укупно 15 скупштина. Током 1997. највиши број објавитеља износио је преко 4 000. Сви они служе у повезаности са 46 скупштина. Током протеклих 20 година, у просеку смо имали годишњи пораст од 7 посто.

На Мартинику већ имамо једног Сведока на 90 становника. Са заинтересованим особама се воде хиљаде библијских студија. Широм острва се зна за Јеховино дело. Његови Сведоци су такође добро познати. Другима је све теже да причају лоше о Сведоцима, јер у близини увек има некога ко прекорава клеветнике. Сведочењем на улицама, трговима, пијацама, на паркиралиштима код болница и великих тржних центара, порука о Краљевству се истиче пред људима. И кад људи код куће чују да неко каже „То-то-то, ил и а ди монд?“ („Здраво, има ли неког код куће?“), одмах знају да су то Јеховини сведоци дошли да причају о Божјем Краљевству.

На неким деловима острва сада није реткост да се нека подручја обрађују сваке седмице. Кад објавитељи крену у службу на терену, можда су добили само 10 или 15 кућа као своје подручје. На таквим подручјима сведоче људима који често слушају ту поруку. То захтева од објавитеља да мењају своје уводе и теме о којима разговарају са станарима. Морају ефикасно употребити сва помоћна средства и предлоге верног и разборитог роба. Донедавно се улично сведочење на француским подручјима  обављало прилично шкрто, али сада постаје занимљив и продуктиван вид службе.

„Си бон дје ле“

Мартиниканци редовно наглашавају оно што кажу изразом „Си бон дје ле“ („Ако буде Божја воља“). Наравно, Божја воља је јасно изнесена у Библији. Псалам 97:1 објављује: „Господ краљује! Нек се радује земља! Нек се многа острва веселе!“ Псалам 148:13 додаје: „Нек сви хвале име Господње.“ А преко свог пророка Исаије, Јехова упућује привлачан позив: ’Ох кад би заповести моје слушао! Мир би твој као река био‘ (Иса. 48:18). Бог у својој доброти хоће да се „сви људи спасу, и да дођу до познања истине“ (1. Тим. 2:4). Божја воља је и да ослободи своје стварство, да сломи његове окове и да целу земљу претвори у рај настањен људима свих раса и боја који су уједињени у обожавању свог Створитеља (Римљ. 8:19-21). За људе на Мартинику још увек је отворена прилика да извуку корист из те припреме пуне љубави.

Мартиник се много променио у последњих десет година, као и већи део света. Дрога, материјализам и пад морала изменили су некадашњи идилични рај. Божја Реч је прорекла промене у ставовима људи које су довеле до тих услова (2. Тим. 3:1-5). Али ти услови нису Божја воља. Уместо тога, Јехова и даље привлачи из народа оне које описује као „пожељне ствари“ и припрема их за живот као део глобалног друштва свог народа који ће населити Рај (Аг. 2:7, NW). То нису људи који незаинтересовано не предузимају никакву акцију јер верују да ће се то ионако десити ако је Божја воља. Напротив, то су људи који пажљиво истражују Писмо да би открили шта је Божја воља и затим, мотивисани љубављу, ревно раде оно што је њему угодно (Дела 17:11; Титу 2:13, 14).

 [Мапа на 192. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Четрдесет шест скупштина распоређено је по следећим местима

СЕН ПЈЕР

КАЗ ПИЛОТ

ШЕЛШЕР (2)

ФОРТ-ДЕ-ФРАНС (14)

ЛЕ ТРОА ИЛЕ

АЖУПА БУЈОН

ЛЕ МОРН РУЖ

ГРО МОРН

ВЕР ПРЕ

СЕН ЖОЗЕФ (2)

ЛЕ ЛАМАНТЕН (3)

ДИКО

СЕН ЕСПРИ

РИВИЈЕР САЛЕ

РИВИЈЕР ПИЛОТ

СЕНТ АИС

БАС ПОАНТ

ЛЕ ЛОРЕН

МАРИГО

СЕНТ МАРИ

ТРИНИТЕ (2)

ЛЕ РОБЕР (2)

ЛЕ ФРАНСОА (2)

ЛЕ ВОКЛЕН

ЛЕ МАРЕН

СЕНТ АН

 [Слика на целој 162. страни]

[Слика на 167. страни]

Гзавије и Сара Нол, оне године када су стигли на Мартиник

 [Слике на 175. страни]

Лојалне, дугогодишње Јеховине слуге: (1) Леон Беле (2) Жил Нибил (3) Жермен Бертоло (4) Филип Дордон (5) Роже Розамон (6) Кристијан Беле (7) Албер Нелсон (8) Венсан Зебо (9) Венсан Милер

 [Слике на 177. страни]

Жене које су оставиле одличан пример као учитељице Божје Речи: (1) Стела Нелзи (2) Виктор Фус (сада Лазиман) (3) Леонид Попенкур (4) Андре Зозор (5) Ема Ирзиле

[Слика на 183. страни]

Прва Дворана Краљевства која је била баш њихова (у Форт-де-Франсу)

[Слика на 186. страни]

Цела породица Мутусами је повезана с хришћанском скупштином

[Слика на 191. страни]

Мон Пеле, и Сен Пјер поред воде

[Слика на 199. страни]

Бетелска породица на Мартинику

[Слике на 207. страни]

Напокон Конгресна дворана — у Ривијер Салеу