Парагвај

У СРЦУ Јужне Америке лежи копном окружена земља Парагвај. Шта то име значи? Мишљења се разликују, али уобичајено локално становиште је да оно значи „река која потиче из мора“. Индијанци у том подручју веровали су да су нека језера у бразилским мочварама, где настаје река Парагвај, била велика као море. Река Парагвај, која тече кроз земљу од севера ка југу, дели државу на два дела. Источно од реке леже таласаста брда, плодна поља с црвеним земљиштем и густе шуме. На западу је Чако, с ретко насељеним подручјем савана, шипражја и огромних мочвара настањених ројевима инсеката и огромном разноликошћу разнобојних тропских птица.

Парагвај је земља где савремена технологија стоји у контрасту с једноставнијим начином живота оних који обрађују земљу. Млазни авиони и сателити за комуникације отворили су врата светском знању. Високи облакодери јасно осликавају силуету Асунсиона, главног града. Дуж источне границе земље, на реци Парана, смештена је Итаипу, хидроелектрана с енергетским капацитетом који се не може поредити ни са којом таквом електраном у свету.

Можда о тој земљи мислиш као о шпанском говорном подручју, али то није увек било тако, нити је сада у потпуности. Рани становници били су Индијанци Гварани. Око 1520,  португалски истраживачи под вођством Алежа Гарсије били су први белци који су ушли у земљу. Током следеће деценије, на подручју данашњег Асунсиона почели су да се насељавају Шпанци. Земља је остала под Шпанијом све до 1811, али језик гварани никада није био замењен језиком конкистадора. Као резултат, гварани, диван језик с мелодичним својствима, јесте матерњи језик којим говори већина у данашњем Парагвају, и има своје место, поред шпанског, као један од службених језика.

Неколико деценија после доласка европских истраживача, дошли су језуити да преобрате Гваране на римокатолицизам. У то време, Гварани нису имали ликове нити храмове. Али језуити су окупљали Индијанце у комуналне насеобине где су их поучавали католичким ритуалима и хвалоспевима док су их такође поучавали занатима и вештинама. Језуити су користили нешто од прихода рада Индијанаца да би их снабдевали основним потрепштинама за живот, али су ту припрему такође користили и за стицање богатства и моћи за себе. Многи шпански земљопоседници су им завидели на томе. Жалили су се шпанском краљу, Карлу III, због растуће моћи језуита. Та жалба, не од Гварана, него од католичких колониста била је главни фактор који је водио до шпанског протеривања језуита из империје године 1767. Али католицизам коме су они поучавали наставио је да утиче на живот људи. Они су прихватили спољње облике католицизма док су се, у многим случајевима, такође држали неких урођеничких веровања. То је доприносило једној атмосфери у којој је могло да цвета празноверје. С њиховим прихватањем католицизма ушао је и снажан утицај католичког свештенства у њихов живот.

То религиозно наслеђе није донело мир земљи. Рат је дубоко утицао на историју Парагваја, остављајући дубоке ожиљке на живот људи. Од 1864. до 1870, под Франсиском Соланом Лопесом, Парагвај се борио против Бразила,  Аргентине и Уругваја. Последице су биле катастрофалне. Према доступним подацима, та земља је на почетку рата имала вероватно милион или више становника. Каже се да је на крају било око 220 000, од чега су барем 190 000 били жене и деца. Уследили су и други ратови; један који је укључивао препирку с Боливијом око власништва над Чаком, а други су били због политичког немира. Онда нас можда не треба изненадити што су у Парагвају они који су желели власт над другима често прибегавали физичкој сили да би постигли своје циљеве.

У ту земљу је добра вест о Јеховином Краљевству била пренесена најпре путем библијских трактата слатих поштом пре 1914, а затим лично од 1925. па надаље. Тако су воде из једне друге реке, не из реке Парагвај нити Паране, него из ’реке воде живота‘, постале доступне и овде као и широм света (Откр. 22:1).

Стиже истина о Краљевству

Џ. Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societyja, затражио је од Хуана Муњиса да се пресели из  Шпаније у Аргентину како би организовао и ширио проповедање добре вести у том делу света. Стигао је у Буенос Ајрес 12. септембра 1924, и убрзо након тога, лично је путовао у Уругвај и такође у Парагвај да би ширио поруку о Краљевству. Семе библијске истине је било посејано, али учињен је мали напредак.

Године 1932, Парагвај је ушао у још један рат, овог пута с Боливијом. Још једном је радна снага нације била десеткована. То се неповољно одразило на економију земље и на безбедност оних који би могли доћи из иностранства с добром вешћу о Краљевству. Па ипак, с ратом у пуном јеку, године 1934, Аргентинска подружница је послала три Јеховина сведока у Парагвај да би особе искрена срца тамо позивали да бесплатно пију од „воде живота“. То су била браћа Мартонфи, Корос и Ребач (Откр. 22:17).

Жестоко противљење свештенства

„У октобру те године“, писао је брат Ребач, „били смо спремни да кренемо за унутрашњост. Имали смо две кутије с литературом и свако по један кофер. Путовали смо од Асунсиона до Парагварија возом, а одатле, због недостатка превоза, пешице до нашег првог одредишта, Карапегве, удаљене око 30 километара. Те ноћи смо спавали на земљи, с литературом покрај главе. Када смо следећег дана почели да сведочимо, сеоски свештеник је посећивао људе говорећи им да нас не слушају. Затим су он и његов пратилац одјахали до суседног села да кажу људима тамо да нас не слушају и да нас избаце из места, што су неки од њих и покушали да ураде.“

Због тог притиска свештеника, било је уручено мало литературе, а нека литература је чак била враћена. Од Карапегве Сведоци су пешачили од једног града или села до другог — у Кинди, Капуку, Вила Флориду и Сан Мигелу. Да би стигли до Сан Хуана Баутисте, пешачили су читав дан, наставили да ходају до поноћи, преспавали у  пољу и затим наставили свој пут рано ујутро. Стигавши у град, прво су посетили полицију да би објаснили шта раде. Ти људи су примили Сведоке с поштовањем. Затим су браћа читав дан провела у јавној служби.

Међутим, следећег јутра када је брат Мартонфи искорачио из колибе коју су били изнајмили, чекало га је изненађење. Позвао је брата Ребача који је још био унутра: „Данас имамо нешто ново.“ Литература коју су уручили претходног дана била је раскомадана и побацана око њихове колибе. На неким комадима биле су исписане увреде и псовке, као и претње да неће живи изаћи из града.

Док су доручковали, стигла је полиција и ухапсила их. Шта је довело до те промене? Брат Ребач је касније известио: „Кад смо питали за разлог, показали су нам новине у којима смо били оптужени да смо боливијски шпијуни прерушени у јеванђелисте. Уредник тих новина био је водећи свештеник у тој области.“

Повратак у Асунсион

Та два Сведока била су послата у Асунсион као затвореници. Био је то дуг пут пешице. Док су путовали од једне полицијске станице до друге, увек су их пратили наоружани стражари. Дуж пута су их неки људи вређали и гађали их кршјем. Али полиција се с браћом опходила с поштовањем, чак говорећи да је оптужба за шпијунажу смешна. Понекад је полиција на коњима носила пртљаг браће. Један је чак дозволио брату Мартонфију да јаше његовог коња, док је он ишао пешице и слушао оно што му је брат Ребач говорио о Божјем Краљевству.

Међутим, у Киндију, где су браћа предата војсци, третман је постао груб. Они су 14 дана држани у стражари, наређено им је да седе на голим дрвеним столицама, забрањено им је да леже или да устају, вређани су и ударани бичем за коње. Касније, у Парагварију, одведени су до железничке станице у лисицама, под стражом од 12  војника с бајонетима. Тамо су поново предати полицији за остатак путовања до Асунсиона.

Услови под којима су били затворени у главном граду били су такође сурови, али они су користили Библију коју су још увек имали код себе и давали сведочанство другим затвореницима. После недељу дана затвора у престоници, коначно су одведени у канцеларију шефа полиције. Министар унутрашњих послова, пуковник Риварола, био је такође присутан. (Касније се сазнало да када је пуковнику Ривароли речено за оптужбе у новинама против наше браће у Сан Хуан Баутисту, он је послао телеграме војним главешинама да се побрину да наша браћа буду враћена у престоницу жива.) „Оба човека су изразила жаљење због онога што се догодило“, рекао је брат Ребач. „Рекли су да, иако је то католичка земља, постоји религиозна слобода и да имамо право да наставимо да проповедамо од куће до куће као што смо то чинили, али да ради наше безбедности не треба да напуштамо главни град.“

Када је брат Муњис у Буенос Ајресу чуо за то искуство, послао је упутства тој браћи да се врате у Аргентину док се рат не заврши. То се десило следеће године. Међутим, брат Корос, који није био с двојицом ухапшених, остао је у Асунсиону.

Првине из Парагваја

Негде у то време, један од тих пионира је срео човека који је од њега затражио литературу на арапском за свог таста, имигранта из Либана. На тај начин, Хулијан Хадад је добио једну књигу коју је почео изузетно ценити. Уверен да је пронашао истину, почео је из ње поучавати своју децу. Такође је писао Заједници да би затражио литературу коју би могао да дистрибуише својим комшијама. Неколико година касније, један пионир је пронашао Хулијана у Сан Хуан Непомусену и пружио му даљњу духовну помоћ. Године 1940, Хададови су били крштени и  постали први локални крштени објавитељи у Парагвају. Од тада су се Хулијан, један син и неколико унучади радовали учествовању у пионирској служби, а Хулијан је наставио тако све до кратко пред своју смрт, у старости од 77 година.

У међувремену, рат око Чака је навео Хуана Хосеа Брисвелу да озбиљно размисли о животу. Он је био рањен и заробљен од стране Боливијанаца. Као ратни заробљеник видео је удовице како оплакују своју децу која су остала без оца, и посматрао је како католички свештеници благосиљају боливијске војнике. Сетио се да су, као парагвајски војници, и он и други примили сличан благослов. Размишљао је: „Ту мора да нешто није у реду. Ако постоји Бог то не може бити тако. Али ако Бог стварно постоји, тражићу га све док га не нађем.“

После рата, Хулијан Хадад је срео Хуана Хосеа у Кармен дел Парани. Из Библије, Хулијан му је помогао да пронађе задовољавајуће одговоре на своја питања. Као што је апостол Павле рекао пре много времена, Бог је омогућио људима који га „траже“ да га заиста „нађу“  (Дела 17:27). Ускоро је Хуан Хосе схватио да је пронашао правог Бога, Јехову (П. зак. 4:35; Пс. 83:18, NW). Он се крстио 1945; а његова жена, Ховита, 1946.

У међувремену, о библијској истини се дискутовало и на једној тезги за поврће једне пијаце у Сан Лоренсу. Тамо није проповедао неко од Јеховиних сведока него једноставно жена која је показала интерес за оно што су они научавали. Себастијана Васкез, иако неписмена, слушала је с интересовањем. Да би духовно напредовала, она је научила да чита, и 1942. крстила се као Јеховин сведок.

Испити вере за једну малу групу

Прва скупштина, или заједница, како је тада била позната, била је организована у Парагвају 1939. Било је само два објавитеља, али су били ревни јеванђелизатори. Током те службене године известили су укупно 847 сати службе на терену и уручили су 1 740 књига и брошурица. Одржавали су састанке у једној приватној кући смештеној на авенији која се сада зове Гаспар Родригес де Франсија (раније  Амамбај) између улица Антекера и Таквари у Асунсиону. Само пет или шест особа долазило је на те састанке у једној просторији површине 4 са 4. То место је добро служило све до 1944.

Следеће године су браћа почела да користе две електричне транскрипционе машине да би пуштали снимке кратких говора о разним библијским темама. Свештенство је постало тако бесно да су послали петицију влади да забрани свако даљње деловање Јеховиних сведока. Али Сведоци су наставили. Очигледно су ти јасни, библијски говори на тим снимцима били ефикасни. Током следећих пар година, такви снимци су добро коришћени на разним језицима да би се дошло до заједница пољских, руских, немачких и украјинских имиграната који су се настанили у јужном делу земље.

Породица Голасик, која је живела у једној пољској и украјинској колонији близу Енкарнасиона, била је међу првима који су прихватили истину у том подручју. Убрзо је Роберто Голасик, опремљен фонографом и литературом, јахао на коњу до разних колонија да би дао сведочанство. У почетку су овде састанци одржавани једном месечно, затим двапут месечно, а касније једном недељно. Понекад су били присутни људи из пет различитих језичких група, али сви су полако упознавали чист језик библијске истине (Соф. 3:9, NW).

Нажалост, нису сви који су учествовали у давању сведочанства у то време наставили уским путем који води у живот. Надгледник Заједничиног депоа за литературу у Асунсиону почео је да заступа лична гледишта. Кад је он напустио Јеховину организацију и други су напустили Јеховину службу. Број објавитеља Краљевства спао је с 33 године 1943. на 8 године 1944. Шта сад? Јехова је благословио оне који су се показали као лојални Сведоци, и организација је поново почела да расте (Пс. 37:28).

 Мисионари уче о локалном начину живота

С љубазном бригом за добробит стада у Парагвају, канцеларија подружнице у Аргентини је послала Гвенида Јуза да надгледа дело. Када је био позван да присуствује Библијској школи Гилеад Watchtowera 1945, уређено је да се пошаље Јуан Дејвиз, са супругом Делијом. Међутим, због одуговлачења у прикупљању потребних путних исправа за њих, први је стигао Холис Смит, један дипломац школе Гилеад, и био је ту да дочека брата и сестру Дејвиз када су стигли у Асунсион једним речним бродом крајем 1945. Неколико дана касније, Алберт и Анџелин Ланг, такође дипломци Гилеада, стигли су авионом. Уследили су и други. Био је изнајмљен један дом који је могао да смести мисионаре и да такође пружи место за састајање локалне скупштине. Сви мисионари желели су горљиво да служе, али наравно, требало је да се упознају с начином живота људи.

Установили су да су људи врло религиозни, премда им је недостајало спознање Библије. Сваки град је имао свог „свеца“ заштитника, који се обично поистовећивао с „Девицом Маријом“.

Док су упознавали обичаје људи, многи од тих обичаја су им се допали. На пијаци је било гомила воћа и поврћа, а жене су балансирале тешке терете у широким корпама на својим главама. У продавницама је било ручно израђених чипки познатих као њандути, које су тако нежне и фине да се не разликују од паукове мреже. Такође су брзо приметили да људи свој посао почињу рано и да се у подне све затвара ради сијесте током најврелијег дела дана. Кад су мисионари свраћали у домове људи да би им пренели поруку о Краљевству, научили су да стоје на капији и пљескају рукама, а да уђу у двориште тек након што су позвани. Нису могли да не осете пријатељство, једноставност и срдачност људи. Али, требало је такође  да науче да комуницирају с њима на њиховом језику — не само шпанском него и гваранију.

У априлу 1946, кратко након што су мисионари стигли, брат и сестра Дејвиз били су премештени на доделу у Аргентини. Паблу Осориу Рејесу, који је посећивао састанке тек неколико месеци, било је додељено да води студиј Куле стражаре иако још није био крштен. Зашто тако брзо? Зато што је знао тај језик и што је добро духовно напредовао. Али, суочио се с изазовима. Касније, брат Осорио је писао: „Кратко након што сам био наименован за водитеља студија Куле стражаре, морао сам да исправим један погрешан коментар који је био дат. Онај ко је дао коментар разбеснео се и сместа ме изазвао на тучу. Наравно, одбио сам, и један мисионар је помогао у смиривању ситуације. Нема боље помоћи да човек сазри него што је мера одговорности.“ Нажалост, тај с експлозивним темпераментом касније је напустио Јеховину службу.

Изграђивање организације

Пре краја 1946, били су потребни већи објекти за употребу у својству центра теократске активности. Стигло је још шест мисионара — Вилијам и Ферн Шилингер, с четворо других. Изнајмљена је једна кућа с великим двориштем на авенији Марискал Лопес. Зграда је била смештена директно наспрам Министарства одбране. Велики знак „Дворана Краљевства“, био је истакнуто постављен на предњој капији тако да нико ко је имао посла с владином војном дивизијом није могао да га не види.

Првог септембра те године, Заједница је основала подружницу у Парагвају, а недавно изнајмљена зграда пружила је место за канцеларију подружнице. С побољшаном организацијом, интензитет датог сведочанства је растао, али такође и противљење. Изгледа да је свештенство користило исповедаоницу да би добило  информације и уливало страх како би одвратило католичке поштаре од испоручивања литературе Watch Towera.

У новембру, брат Јуз је дошао из Аргентине да посети и изгради четири мале скупштине које су тада деловале. Он је био у школи Гилеад и посетио је међународни теократски скуп Радосни народи, у Кливленду у Охају, САД, где је програм одржан на 20 језика и где се завршног дана 80 000 људи сместило на стадион како би чуло говоре. Тако је он имао много тога да подели с браћом. Њима је била потребна та изградња како би наставили да служе упркос непријатељству.

Усред револуције

Почетком 1947, избила је револуција. Владине снаге су поставиле митраљезе на тротоаре испред мисионарског дома. Након једног дана борбе, вратила се извесна мера стабилности. Затим је 7. марта ситуација поново постала озбиљна. На улицама је било отворене пуцњаве. Био је проглашен војни закон. Полицијску централу у центру Асунсиона опустошили су побуњеници.

Очекујући да ће и главна војна централа бити нападнута, генерал на дужности је реквирирао мисионарски дом за војну употребу и дао је браћи три дана да га напусте.  На молбу, то време је продужено на десет дана. Усред револуције и током времена крајњег недостатка смештаја, браћа су се и сама нашла у својој сопственој акцији: Операција Лов на смештај. Изгледа да је Јехова желео да високе власти Парагваја и даље буду свесне присутности његових Сведока. Једина одговарајућа кућа која је била на располагању била је смештена одмах до председникове куће, у подручју многих амбасада.

Што се тиче револуције, у једном писму од 26. марта 1947, слуга подружнице је писао: „Ситуација се овде погоршава из дана у дан. Док ово пишем, један авион надлеће на удаљености од неколико километара, бомбардујући аеродром, претпостављам. Узвраћа се противваздушним оружјем. Стотине војника је око председникове куће, а бука њихових митраљеза је страшна. Ваздух је плав од дима барута, а његов мирис је одвратан. Револуционарне снаге се брзо приближавају граду; чујемо непрестано штектање митраљеза и бомби... Ситуација с храном је из дана у дан све гора.“

Револуционарне снаге су допрле до удаљености од десет блокова од мисионарског дома пре него што су владине снаге почеле да их одбијају. Током свег тог времена, браћа су сведочила како су најбоље могла. Револуција је трајала око шест месеци, и показала се као права кушња, нарочито за локалну браћу. Власти су биле грубе према њима зато што су чували своју хришћанску неутралност.

Не пропуштају да се састају

Када се револуција завршила, земља је почела да се враћа у нормалу, и неки који су побегли у Аргентину, вратили су се. Испланирано је да се одржи један већи скуп, први у Парагвају, од 4. до 6. јуна 1948. Али Ђаво је имао пуне руке посла проузрокујући немир. Дана 3. јуна, извршен је војни пуч. Председник и његов кабинет били  су заробљени. У престоници је био општи метеж. Шта је било с конгресом?

Покушаји да се изнајми одговарајућа дворана нису успели, али Јехова се побринуо за нешто друго. Бивши мисионарски дом преко пута војне команде био је слободан. Власник се сложио да га изнајми браћи за конгрес. То је било далеко од центра града, где је био метеж. Двориште је могло да се користи за одржавање програма конгреса, а зграда је могла да смести делегате који нису били из града. Они који су дошли међусобно су се поздрављали стискајући руке сваком, на прави парагвајски начин. Било је ту преко стотину особа да чују говор „Предстојећа радост за читаво човечанство“. Какав правовремен говор за људе у Парагвају!

Полиција држи руљу на одстојању

Од кад су Јеховини сведоци први пут почели да обављају своје библијско образовно дело у Парагвају, често је постојало противљење од стране религиозног свештенства. Године 1948, у градићу Јутију, у јужном делу земље, покрајински надгледник је планирао да одржи јавно предавање у малом парку у центру града. То је било одмах наспрам католичке цркве. Локални свештеник је подстицао народ да прекине предавање, објављујући да Сведоци намеравају да разделе цркву и да им одузму њихову религију. Пре него што је говор почео, окупила се велика руља испред цркве. Видевши Јеховине сведоке — осморо њих — у парку преко улице, почели су да вичу: „Одлазите протестанти! Одлазите протестанти!“ У међувремену је прилична група људи чекала да чује говор али су се бојали да уђу у парк због руље.

Полиција је поставила један митраљез испред руље и рекла да ако ико пређе линију, они ће пуцати. То је руљу држало на одстојању док су браћа безбедно напустила то подручје. Међутим, они су најављивали говор читаве недеље  и били су одлучни да заинтересованим особама пруже прилику да га чују. Један локални Сведок понудио је своју кућу на употребу. Након што је говор био одржан једанпут, једна друга група је стигла и рекла да и они желе да га чују; тако је покрајински надгледник одржао тај говор двапут у истом дану. Ту у Јутију, јасно су дошли до изражаја супротни плодови два облика обожавања.

Мисионари суочени с протеривањем

На службеном нивоу, Парагвај је уопште узев одржавао историју религиозне толеранције, иако је, до 1992, од владе одобрена религија била римокатолицизам. Тешкоће које су се доживљавале обично су постојале у сеоским подручјима на наговор локалних свештеника и њихових фанатичних следбеника. Међутим, почетком 1950, постојао је службени покушај да се из земље прогнају мисионари Watch Towera.

Један нови закон захтевао је да се сви имигранти региструју код одељења управе прихода и да пруже доказ о свом запослењу. Међутим, када су мисионари покушали да се региструју, било им је речено да не могу то да учине зато што су заправо илегално у земљи и могу због тога бити ухапшени. Изгледа да су властима били дати лажни извештаји у погледу природе њиховог посла.

Неки од службеника били су повољно наклоњени, али чак и њихови напори и напори Америчке амбасаде изгледа да су наилазили на несавладиву препреку. У Латинској Америци често се не ради о томе ко си него кога познајеш. У овом случају браћа су знала једну особу која им је била повољно наклоњена и која је случајно радила у председниковом уреду. Преко ње, они су позвали председниковог личног секретара у мисионарски дом на вечеру. Позив је био са захвалношћу прихваћен.

То је пружило прилику да се разговара о правој природи рада мисионара и о користима од тога за земљу.  Такође се разговарало о проблему регистрације, а председников секретар је био врло заинтересован. Као резултат, 15. јуна 1950, први мисионар је могао да се региструје као имигрант са законским правом да остане у земљи и да настави дело библијског образовања.

Тежак дан у сеоском подручју

У тим данима, рад покрајинског надгледника представљао је посебне изазове. Они су укључивали многе сате путовања и, у неким случајевима, подношење насилног противљења. Лојд Гумесон, дипломац школе Гилеад, почео је да служи пуновремено као покрајински надгледник године 1952. Након времена проведеног с једном скупштином северно од Јутија, известио је шта се догодило. Околно подручје недавно је било обрађено, тако да су направљени планови да се сведочи у једном удаљенијем граду. Група, од шесторице браће и четири сестре, кренула је у четири ујутро. Сви су ишли пешице осим једне сестре која је имала бебу од годину дана. У 11.00 су стигли на своје подручје, поделили се у две групе, и кренули на посао.

’Радили смо само један сат и у 12.00 док смо седели у једној кући са кровом од траве сведочећи једној заинтересованој породици‘, причао је брат Гумесон, ’ушли су шериф и један 16-годишњи војник с пушкама упереним у нас. Строго је рекао тој породици да нам врати литературу и онда нам наредио да пођемо с њима у полицијску станицу. Кад смо стигли, други објавитељи су већ били у полицијској станици. Покушао сам да разумно разговарам са шерифом, али схватио сам да он говори само гварани, а не и шпански. Очију црвених од беса, наредио нам је свима да одемо из града и рекао нам да се никад више не враћамо.

’Након што смо ходали око километар, сели смо под једно дрво да ручамо. Изненада је група устала и почела да трчи. Погледао сам око себе, и видео шерифа и војника  како долазе на коњу с дугачким бичевима. Мислио сам да ће бити најбоље да останем уз групу па сам и ја почео да трчим. Док сам прескакао поток, пале су ми наочаре за сунце. Кад сам се зауставио да их подигнем, ударен сам уз оштар прасак бичем по леђима. Затим је шериф покушао да ме прегази коњем; али, пошто сам знао нешто о коњима, њихао сам своју торбу за сведочење напред-назад испред коња, и он ми се није приближио.

’У међувремену је шериф више пута ударао бичем тројицу браће, а затим је покушао да коњем прегази једну 70-годишњу сестру пионирку. Коначно су се та двојица окренула и вратила у град, а ми смо наставили својим путем. Нико није био озбиљно повређен, иако су неки имали по леђима модрице од бича. Али нико није осећао никакав бол. Вратили смо се кући у 20.00 — после 16 сати пешачења.‘

Упркос таквим инцидентима у неким мањим градовима и селима, дело објављивања Краљевства је наставило да напредује.

После промене у влади

Година 1954. показала се као критична у политичком животу земље. Влада Дон Фредерика Чаваса била је срушена. Дана 11. јула, генерал Алфредо Стреснер био је изабран за председника. То је увело један период војне владавине која је трајала преко 34 године. Како је то утицало на активност Јеховиних сведока?

Био је припреман четвородневни обласни конгрес за датум од 25. до 28. новембра те године. Парагвај је био под ванредним стањем, тако да је била потребна полицијска дозвола ако желимо да одржимо било какав састанак. Да ли ће то представљати проблем? Браћа су већ уредила ствари да изнајме један аудиторијум. Али када су отишли да добију полицијску дозволу за скуп, речено им је да не могу да одрже конгрес. Зашто не? Један службеник је  признао да су свештеници вршили притисак на њих. После многих посета и много резоновања од стране браће, на крају им је речено да иако неће добити дозволу, полиција их неће ометати за време конгреса. Дискретно, браћа су се уздржала од најављивања конгреса лецима или преко новина. Сви позиви били су упућени усмено. Конгрес је протекао без икаквог прекида.

Религиозно противљење се наставља

Католичко свештенство није престајало са својим напорима да заустави Јеховине сведоке. При крају 1955, биле су извршене припреме за један мали покрајински састанак у Пирибебви, 72 километра источно од главног града. После заласка сунца прве вечери састанка, парохијални свештеник је водио руљу наоружану штаповима и мачетама да прекину састанак. Интервенисао је локални учитељ и руља се повукла на улицу. Тамо су провели вече вичући и бацајући камење и петарде.

Религиозно противљење се поново осетило 1. марта 1957, у граду Ити, југоисточно од престонице. Доста пре тог датума, браћа су средила законске ствари за одржавање свог покрајинског састанка у том граду. Законска дозвола за одржавање тог скупа била је добијена и од власти града Ите и од полиције у главном граду. Међутим, кад су браћа почела да пристижу у Иту на састанак, приметила су да нешто није у реду. Град је изгледао као град духова. Улице су биле пусте; прозори и врата затворени са навученим капцима. Зашто?

Парохијски свештеник се заветовао да се тај скуп неће одржати и ишао је прилично далеко да би испунио тај завет. Чак се побринуо да један авион разбацује хиљаде летака над тим подручјем. Леци су садржали следећу поруку: „У петак, 1. марта 1957, у 17.30, испред цркве ће се одржати велики скуп свих католичких хришћана из града и околине... У 18.30, обухватна манифестација католичког  непризнавања ’Јеховиних (лажних) сведока‘. Протестантски јеретици немају никаквог права да одрже било какав конгрес у Ити.“

Када су браћа била обавештена о плановима свештеника Ајале, мислило се да је најбоље преместити састанак из релативно отвореног здања које је било изнајмљено, у кућу једног брата. Кућа би пружала бољу заштиту у случају напада.

Можете замислити сцену. У кући тог брата окупило се око 60 мирољубивих хришћана да би осматрали Божју Реч. Два блока даље, мноштво од преко хиљаду, чији се број сваког минута повећавао, слушало је свештеникову тираду и његово подстицање на насиље.

Нису се сви у том мноштву слагали са свештениковим поступцима. Солано Гамара, један потпоручник у Парагвајским ваздушним снагама, покушао је да смири свештеника. Такође је разговарао са свештениковим ађутантима, али узалуд. Један од Ајалиних колега свештеника био је тако бесан да је потпоручника ударио и расекао му усну. На то се мноштво попут вукова окренуло на потпоручника, ударајући га и наносећи му дубоке ране по глави. Чланови руље поцепали су му кошуљу и подигли је на један колац да би је спалили. Гамара је побегао да би извукао живу главу.

Крвожедна, руља се сада окренула ка конгресу, вичући: „Доле с Јеховом!“ „Смрт Јехови!“ Док су се приближавали кући где се одржавао конгрес, слаба полицијска заштита је испарила. Браћа су забарикадирала врата куће с унутрашње стране. Неки из руље су покушали да уђу у задње отворено двориште преко имања једног комшије, али се тај комшија чврсто успротивио и није им дозволио да прођу. Није заборавио да је Сведок чија је кућа сада била нападнута, био веома љубазан према њему када је био болестан. У међувремену, браћа, с поуздањем у Јехову, одржавала су  свој састанак што су боље могла. Сигурности ради, сви су преноћили у тој кући. Следећег дана, једним обавештењем од полицијске централе у Асунсиону поништена је дозвола за тај скуп како би се заштитили Сведоци и због тога што локална полиција није могла да се супротстави руљи. Био је изнајмљен један аутобус, и срећни, распевани делегати отишли су у подружницу-мисионарски дом у Асунсиону како би завршили свој састанак. Суочили су се с испитом вере и били су ојачани тиме.

Законско признање

После те акције руље у Ити, канцеларија подружнице, у опонашању поступка који је предузео апостол Павле, предузела је кораке да ’законски утврди добру вест‘ у Парагвају (Фил. 1:7, NW; Дела 16:35-39). Из тога су уследили добри резултати. Након што је удовољено свим правним захтевима, 14. октобра 1957, Watch Tower Bible and Tract Society је добио признање као правно лице, овлашћено да представља Јеховине сведоке у тој земљи. Обавештење  о томе било је објављено као председнички указ у новинама. То се показало као веома корисно у куповини потребних некретнина, и омогућило је да мисионари добију стални боравак.

Њихов први филм

Од 1954. до 1961, коришћење филмова допринело је много томе да се јавност упозна с Јеховином организацијом. Било је уређено да се филмови Заједнице прикажу широм већине источног дела земље. Током пет година у којима је вођена евиденција, преко 70 000 особа је присуствовало приказивањима.

Била је права авантура преносити генератор заједно са свом другом опремом потребном да се прикаже филм у једном сеоском подручју. Обично би се изабрало једно празно фудбалско игралиште као локација. Опрема је била постављана пре мрака. Затим је преко микрофона давано обавештење да би се позвала јавност. Понекад су вандали бацали камење. Величина публике је варирала. У Хенерал Артигасу, где је постојала скупштина од мање од 20 објавитеља који су се састајали на око 8 километара од града, филм је једне вечери видело око 1 300 људи! Није било необично чути људе како се весело смеју док су се сцене смењивале током првих тренутака филма. На крају крајева, у сеоским подручјима то је често било први пут да су видели филм.

Филмови су локалним Сведоцима и јавности пружали бољу представу о величини дела које Јеховини сведоци извршавају широм света.

Мисионари су великодушно давали све од себе

Док су објавитељи бројчано расли, мисионари су улагали концентрисане напоре да им помогну да напредују ка зрелости. Добри резултати су се показали када  су мисионари имали предност да присуствују конгресу Друштво новог света, у Њујорку 1953. Док су они били одсутни, требало је да локална браћа брину за одговорности надгледања у скупштини Асунсион. Били су постигнути нови највећи бројеви у активностима на терену. Локална браћа су тако добро радила да када су се мисионари вратили, замолили су ту локалну браћу да наставе да брину о својим задацима. То је мисионаре ослободило да служе у другим местима.

Имали су много тога да ураде. Након што је Вернер Апензелер био у земљи око четири месеца и научио да говори бар мало шпански, било му је додељено да брине за покрајину око Енкарнасиона. Већина путева још није била поплочана. Путовало се обично пешице или на коњу. У читавој покрајини било је само 100 објавитеља, али охрабрење и поука допринели су њиховом духовном напретку. Неколико година касније, Ладислау Голасику, сину Роберта Голасика из тог подручја, било је додељено да служи у покрајинском делу.

До краја 1961, мисионари обучени у школи Гилеад били су активни у Парагвају већ 15 година. Тада је у земљи било 411 Сведока, организованих у 22 скупштине. Више од 594 000 сати било је посвећено проповедању добре вести у тој земљи. У то време мисионари су служили из пет мисионарских домова. Они су били смештени у Асунсиону, Енкарнасиону, Виљарики, Коронел Овиједу и Педро Хуан Кабаљеру. Из тих популационих центара, мисионари су такође путовали да би проповедали у околном подручју. Све до 1961, у делу у Парагвају учествовало је 50 мисионара. Због болести или других разлога, 29 је увидело да је потребно да се врате у своје родне земље. Али сви су они на разне начине допринели унапређивању интереса Краљевства у Парагвају. У децембру 1961, у Парагвај су стигли Елмер и Мари Пиш, дипломци првог десетомесечног курса Гилеада.

 Грађење властитих места за састајање

Негде у то време, браћа из Асунсиона су изградила и посветила једну Дворану Краљевства, прву у Парагвају која је била њихово власништво. Била је то лепа зграда од цигала и цемента, с капацитетом од преко 200 места за седење. Какво сведочанство је то било за ту средину, док су мушкарци, жене и деца заједно учествовали у копању, мешању малтера, брушењу цигала, фарбању и чишћењу! Посматрачима је било очито да су то марљиви радници.

Једна мала група Сведока, још не скупштина, имала је толико посетилаца на својим састанцима у Вакау, једном сеоском подручју на југу земље, да су одлучили да и њима треба Дворана Краљевства. Али нису имали новца. Шта су могли да ураде? Направили су уговор с једним руководиоцем за рашчишћавање земљишта, по коме би, као група, рашчистили нешто земљишта у замену за грађевински материјал и нешто новца. Када је  дворана била завршена, четири заинтересоване породице које су живеле далеко, продале су своја имања и преселиле се ближе Дворани Краљевства, како не би пропуштали састанке.

Касније су такође изграђени објекти за веће скупове и конгресе. У различитим временима браћа су користила клуб Мартин Паскадор, такође просторије Народног универзитета и Америчке школе. Затим, почетком 1970-их, било је као донација добијено земљиште на коме су могли да изграде сопствени Конгресни центар, и он је током година почео да поприма свој облик.

Обезбеђивање одговарајућих објеката за подружницу

С повећаном активношћу и благословом од Јехове који је из тога произашао, било је такође неопходно обезбедити адекватније објекте за подружницу. Током година су у ту сврху изнајмљиване различите куће. Али 1962, Натан Нор, тадашњи председник Watch Tower Societyja, дао је упутство да се купи имање у једном од лепших делова града, с изгледом на градњу подружнице-мисионарског дома који би укључивао и једну Дворану Краљевства. То имање је било смештено на једној од главних авенија престонице, два блока од главног спортског стадиона у Парагвају. Након што су скицирани планови и добијене дозволе од града, градња је почела у јануару 1965, и за десет месеци пројекат је био завршен. Почетком 1966. браћа су била одушевљена што је током једне од својих зонских посета, брат Нор био с њима на посвећењу нових објеката.

Због локације зграде, многе хиљаде људи у Асунсиону биле су свакодневно свесне присутности Јеховиних сведока у њиховој средини. Док су пролазили идући на спортске догађаје, додатне хиљаде њих су биле подсећане да Јехова има своје Сведоке у Парагвају.

 Ново административно уређење

Као што је био случај у канцеларијама подружница Заједнице широм света, 1. фебруара 1976, почео је да делује један Одбор подружнице, који је заменио уређење у коме је један човек био надгледник подружнице. Током протеклих 30 година, Алберт Ланг, Вилијам Шилингер,  Макс Лојд, Лојд Гумесон, Хари Кејс и Елмер Пиш служили су различито време као надгледници подружнице. Сви су дали леп допринос делу за Краљевство. Сада је почело да делује једно ново уређење у коме је један одбор зрелих мужева учествовао у надгледању активности Јеховиних сведока широм земље.

Елмер Пиш је био наименован за координатора Одбора подружнице, а Чарлс Милер и Исак Гавилан били су одређени као други чланови. Брат Пиш и брат Милер су обојица били дипломци Гилеада. Брат Гавилан, Парагвајац, био је у пуновременој служби у Парагвају већ 13 година.

Још један талас службеног противљења

Као што је случај широм света, Јеховини сведоци су неутрални што се тиче политичких ствари. Они примају к срцу Исусову изјаву његовим следбеницима: „Нисте део света“ (Јов. 15:19, NW). Имајући на уму библијски савет, „чувајте се од идола“, они се такође уздржавају од учествовања у националистичким церемонијама на које гледају као на идолопоклоничке (1. Јов. 5:21). Владини службеници, чији живот је дубоко уплетен у политички систем и који на национализам гледају као на средство за уједињење свог народа, можда у почетку сматрају да је тешко схватити став Јеховиних сведока. Они знају да се друге религиозне групе, чак и свештенство, не устежу од учествовања у политици и националистичким церемонијама. Свештенство често користи ту ситуацију како би међу владиним службеницима посејало семе сумње према Јеховиним сведоцима.

У једном писму, датираном 31. октобра 1974, тадашњи генерални директор за религиозна питања, др Манфредо Рамирес Русо, затражио је информације о веровањима и организацији Јеховиних сведока. Дана 25. фебруара 1976, издат је један владин указ који је захтевао „свакодневну  церемонију подизања заставе и певања националне химне“ у „свим образовним институцијама“. У сензационалистичком стилу новинарства, издање религиозне публикације El Sendero (Пут) од 3-17. септембра, садржало је преко читаве стране један клеветнички чланак под насловом „Јеховини сведоци“. Patria, службене новине владине политичке партије, такође су издале сличан клеветнички чланак под насловом „Фанатизам“, 14. марта 1977.

У међувремену, представници из централних канцеларија Јеховиних сведока позвани су на један интервју код генералног директора за религиозна питања. После тог састанка уследило је изношење сажетка учења Јеховиних сведока. Он се посебно концентрисао на њихов став у односу на заставу, националну химну и војну службу. Неколико дана касније, један полицијски службеник, Обдулио Аргуело Бритес, дошао је у канцеларију Заједнице у Асунсиону и затражио информације о скупу који су Јеховини сведоци одржали од 6. до 9. јануара. Кратко након тога, државни врховни тужилац, др Клотилде Хименес Бенитес, интервјуисала је представнике Заједнице о истим  темама које су биле осматране пре тога у канцеларији Управе за религиозна питања.

После тог низа догађаја, 1978, децу Јеховиних сведока која су се уздржавала од певања националне химне почели су да избацују из школе, без могућности да се упишу у неку другу школу. Али то није било све.

Забрана — шта је то значило

Дана 3. јануара 1979, „бомба“ је коначно експлодирала. Објављен је указ који је поништио правни статус Watch Tower Societyja, који је представљао Јеховине сведоке.

Наслови у новинама који су објављивали тај указ потресли су како Сведоке тако и оне који нису били Сведоци. Практично сви новински медији су се заинтересовали за тај случај. Неки су подупирали ту акцију; други су је осуђивали. Новине ABC објавиле су да је тај указ „повреда основног људског права загарантованог Чланом 18. Универзалне декларације о људским правима“.

Одмах након што је информисан о забрани, Одбор подружнице, још док није ни знао границе забране, организовао је ствари тако да рад подружнице може да се обавља на другим местима. „На то се никад није гледало као на религиозно прогонство“, изјавио је др Раул Пења, министар за образовање и религију. Па ипак, Јеховини сведоци су били под обавезом да своје састанке одржавају у малим групама по приватним кућама. Њихова проповедничка активност била је ограничена, иако то није утицало на ревност и храброст већине браће. Да би извукли корист из већих хришћанских скупова, једно време су морали организовати да такве скупове посећују у другим земљама.

Како је та серија догађаја почела? Да ли је др Манфредо Рамирес Русо деловао сам у својству владе? Занимљиво је да су 25. августа 1981. Ultima Hora, једне новине у Асунсиону, изнеле слику Манфреда Рамиреса Русоа и „Монсињора“ Хосеа Меса како срдачно стоје лицем у лице.  Испод слике стајао је текст: „Манфреду Рамиресу Русоу, директору за религиозна питања у Министарству образовања, Апостолски Нунције Његове Светости, Монсињор Хосе Мес, додељује орден части ’Светог Гргура Великог‘, у знак признања за услуге извршене католичкој цркви.“

Након што је наметнута забрана, Јеховини сведоци су по многим местима хапшени. Били су затварани када су их нашли да одржавају мале састанке у приватним кућама, када су одлазили у домове да пренесу библијску поруку наде другима, и када су водили библијске студије са заинтересованим људима у њиховим домовима.

Између 8. и 11. октобра 1981, деветорица браће у Енкарнасиону била су стрпана у затвор. Када је Антонио Переира, један локални старешина који није био ухапшен, тражио да говори са шефом полиције, Хулиом Антониом Мартинесом, како би засигурао добробит браће у затвору, шеф полиције је наредио да га ухапсе и затворе у ћелију с максималним обезбеђењем. У међувремену, Џозеф Цилнер, из једне суседне скупштине, отишао је у кућу мајке првог затвореног брата да види шта се догађа. Неко мора да је обавестио полицију, и за десет минута он је у полицијској пратњи био на путу за затвор у Енкарнасиону!

Распиривање пламена прогонства

Неколико година након што је наметнута забрана, хапшења су престала. Мало по мало, браћа су почела да користе своје Дворане Краљевства и да одржавају мање конгресе. Међутим, све је то нагло прекинуто 1984, када су једне локалне новине објавиле да су четири ученика који су Јеховини сведоци истерана из Средње техничке школе у Асунсиону зато што нису хтела да певају националну химну. То је запалило ватру још веће кампање против Јеховиних сведока. Као последица тога, скоро сва школска  деца Јеховиних сведока била су истерана из школе. Многа од те деце никад неће моћи да се врате у школу.

Те године, од 2. до 5. маја, новине Hoy (Данас) објавиле су серију клеветничких чланака које је написао Антонио Колон, један католички свештеник. Касније те године, на дужност је ступио нови министар за образовање и религију, али он је наставио политику свог претходника. Након што је објавио једну снажну националистичку декларацију, већини деце Јеховиних сведока није било дозвољено да се следеће године упишу у школу. У корист групе од десеторо ученика, од којих је шесторо било истерано а за четворо није дозвољен упис, упућен је апел суду за право Јеховиних сведока да им се деца образују у школском систему, а да не морају да напусте своју веру нити оно што им налаже њихова савест. Одлука суда била је у корист Сведока. Али Министарство за образовање и религију упутило је жалбу Врховном суду.

Током читаве 1985, то спорно питање је трајало уз упадљив јавни публицитет. Неки колумнисти су бранили став Јеховиних сведока, док су они у службеним круговима наставили да их нападају. Дана 23. јула 1985, док је та контроверза била још увек у пуном јеку, светска централа Јеховиних сведока послала је председнику Парагваја једно писмо.

Пошто су имали повољну пресуду нижег суда у случају школске деце, канцеларија подружнице је охрабривала скупштине да поново почну да користе своје Дворане Краљевства још слободније. То ће власти натерати да заузму одлучнији став — или против нас или ће нам дати већу слободу.

Дана 21. марта 1986, координатор Одбора подружнице био је позван у полицијску централу. „Ви поново користите ваша места састајања иако вам то није дозвољено“, дато је упозорење. Брат Гавилан је одговорио: „Дозволите  ми да вас подсетим да је указ који је поништио наше законско признање доведен у питање што се тиче уставности. Тај процес је тренутно још у току на Врховном суду; Суд још није донео одлуку. Све док један неуставни поступак буде бацао сумњу на тај указ, са законског гледишта ми имамо право да извршавамо наше активности све док не буде донесена коначна одлука Суда.“ „Ја нисам правник“, одговорио је тај службеник, „зато не могу то да оповргнем. У том случају, дајте ми списак ваших места састајања и ми ћемо видети шта се догађа.“ Тиме је испитивање било окончано. Тражене информације су дате, заједно с одговарајућим правним аргументима. Дворане Краљевства нису поново затворене.

Међутим, 26. фебруара 1987, Врховни суд с главним судијом др Луисом Маријом Аргањом на челу донео је пресуду против Јеховиних сведока у случају школске деце. Међу многим интелектуалцима на то се гледало као на политичку одлуку, и приличан број њих ју је осуђивао. Какве је ефекте све то имало на дело Јеховиних сведока?

И даље проповедају добру вест

Дело објављивања Краљевства није престало током тих тешких година. Јануара 1984, канцеларија подружнице је покренула једну акцију обрађивања удаљеног подручја помоћу привремених специјалних пионира. Прве године је у том програму учествовало тридесеторо. Било је посећено 75 различитих градова. У 14 од њих, локалне власти нису дозволиле браћи да проповедају. Али на другим местима, где је вредност тог духовног дела објашњена властима, оне су пружале заштиту нашој браћи и, у неким случајевима, место за преноћиште у самој полицијској станици!

Као резултат те активности, пронађено је много заинтересованих људи. Једна жена која живи око 200 километара од Асунсиона, након што је од пионира примила књигу Ти  можеш заувек да живиш у Рају на земљи, писала је канцеларији подружнице да би затражила даљњу помоћ. Када је један пар Сведока дошао у одговору на њену молбу, та жена је подигла очи према небу и, са сузама у очима, захвалила Јехови. Упркос противљењу рођака, она је постала веран Јеховин слуга, сведочећи суседима и познаницима.

У тим претходно изолованим подручјима, организоване су нове групе објавитеља и нове скупштине. Акција с привременим специјалним пионирима организована је као годишњи пројекат и траје све до сада, с дивним резултатима.

Притисак попушта

Јеховини сведоци и њихове активности постајали су све познатији у званичним круговима. Напори да се помогне службеницима да стекну јасније разумевање дела Јеховиних сведока наставили су се све док коначно није дато усмено одобрење за одржавање једног јавног већег скупа 21. и 22. марта 1987, у Конгресном центру самих Јеховиних сведока.

Какав радостан дан за браћу! Браћа и сестре су се грлили са сузама у очима. После девет година притисака, напетости, несигурности и директног прогонства, било је то први пут да су могли бити заједно како би слободно вршили обожавање у Парагвају. Присутни су били и делегати из Аргентине, Бразила и Уругваја који су позвани за ту специјалну прилику. Био је то завршни ударац утицају забране.

Поново законско признање

Парагвај се суочавао с временима промена. Политичка напетост је расла. Коначно, у ноћи 2. фебруара 1989, у Асунсиону се чуо звук тешког оружја. Избила је револуција! Следећег дана је војна владавина Алфреда Стреснера дошла своме крају.

 Одмах су покренути напори да се добије законско признање. Коначно, молба је одобрена 8. августа 1991. Какав срећан дан за Јеховин народ у Парагвају!

Дана 20. јуна 1992, на снагу је ступио нови устав. Биле су укључене важне клаузуле које су се бавиле људским правима, као што је слобода окупљања, слобода приговора савести, слобода религије и идеологије и укидање државне религије. Та и друга побољшања пружила су добродошло олакшање.

Напред с делом!

Било је још много посла да се изврши у проповедању добре вести у Парагвају. Године 1979, када је наметнута  забрана, у Парагвају је био 1 541 објавитељ Краљевства. У години када је законско признање поново добијено, известило је 3 760. Данас има преко 6 200. Али однос броја објавитеља према становништву још увек је 1 према 817. Шта се још може учинити да би се дошло до људи?

Сваке године редовно се шаљу специјални пионири да сведоче у градовима где нема скупштина. Али 49 посто становништва живи у сеоским подручјима. Године 1987. подружница је опремила један камион основним стварима потребним да се од њега направи један покретни дом за специјалне пионире. Сада већ десет година, он се користи да би се дошло до сеоских подручја која не обрађују скупштине нити привремени специјални пионири. На тај начин се огромним подручјима земље шире воде живота.

Такође су посебни напори уложени да се сведочи људима који живе дуж река. Често је њихов једини физички контакт с остатком света путем чамца. Тако је 1992. Заједница саградила један бродић с простором за смештај посаде од четири особе. Они су почели са систематском акцијом тражења овцама сличних људи дуж обала река. Бродић је одговарајуће назван Пионир.

 „Крстарећи реком Парагвај“, пише брат задужен за ту групу, „стигли смо у Пуерто Фонсијере, 483 километра од Асунсиона, и почели да проповедамо од куће до куће. У току разговора с једном старијом женом, споменули смо да је Бог рекао да ће уништити све зло, и да као Јеховини сведоци, ми обавештавамо људе да ће Бог то учинити преко свог Краљевства. Прекидајући разговор, жена се окренула својој унуци и рекла јој да позове свог деду и да му каже да су дошли ’његови људи‘. Убрзо је дошао деда, човек у својим 70-им. Био је знојав јер је радио на свом имању. Срдачно нас је поздравио, и очију пуних суза, захвалио Богу што смо коначно стигли. Рекао је да већ неко време очекује нашу посету. Помало збуњени, питали смо за објашњење. Одговорио је да му је извесни војни капетан са острва Пења Ермоса дао Библију и књигу ’Ствари у којима Богу није могуће лагати‘. Капетан је обележио неколико библијских стихова, као што су Псалам 37:10, 11 и Псалам 83:19, и рекао му да ће једног дана доћи Јеховини сведоци код њега кући да му говоре више о Божјим намерама. Одмах је започет библијски студиј.“

До данас, тај бродић је покрио, најмање двапут, читаво подручје дуж обала реке Парагвај од боливијске границе на северу до аргентинске границе на југу, укупне дужине од око 1 260 километара.

Ревни радници учествују у жетви

Када је Исус поучавао своје ученике у првом веку, он их је подстакао: „Молите се дакле господару од жетве да пошаље посленика на жетву своју“ (Мат. 9:38). Јеховини данашњи Сведоци примају то к срцу, и Господар заиста шаље многе ревне раднике на поље да би учествовали у духовној жетви у Парагвају.

Од 1945. до данас, у Парагвају је служио 191 мисионар. Од њих, 60 је боравило у земљи десет или више година (укључујући и 22 који служе као мисионари али нису  дипломци Гилеада), а сада овде служе 84 мисионара. У подручјима где су они усредсредили своју активност широм источног дела Парагваја, сада постоји 61 напредна скупштина.

Како би помогле да се да сведочанство у овој земљи где је однос броја становника према Сведоцима још увек 817 према 1, суседне подружнице су доделиле неке специјалне пионире да служе овде. И други Сведоци из многих земаља преселили су се у Парагвај. Дошли су из Аргентине, Аустрије, Боливије, Бразила, Данске, Енглеске, Италије, Канаде, Луксембурга, Немачке, Сједињених Држава, Уругваја, Финске, Француске, Чилеа, Швајцарске, Шведске и Шпаније. Они на многе начине користе своја средства и способности да би унапредили дело објављивања Краљевства. Неки служе у урбаним подручјима; други извршавају своју службу у градићима и селима где су животни услови прилично примитивни. Већина њих су пионири. Неки помажу у изградњи Дворана Краљевства и објеката подружнице.

Током година, Парагвај је примао имигранте различитог националног порекла. По разним крајевима земље, настанили су се немачки, пољски, руски, украјински, јапански и корејски имигранти. И они примају сведочанство од мисионара и других Сведока који су се доселили у Парагвај.

А како је с људима који говоре гварани? Они сачињавају 90 посто становништва. Према недавној анкети, 37 посто Парагвајаца говори само гварани. Локални Сведоци извршавају највећи део посла међу тим људима, и срећни су што имају брошуре на гваранију које им помажу у извршавању тог дела.

Међу локалним Сведоцима су неки који су провели многе године у пуновременој служби. Током 36 година специјалне пионирске службе, Едулфина де Јинде је помогла  да 78 особа дођу до тачке предања и крштења. Она и њен муж се радују што постоји пет скупштина које цветају тамо где су они служили. Марија Чавез је такође помогла многима током 39 година специјалне пионирске службе.

Хиљаде других који нису пионири ипак су ревни у служењу Јехови. Многи од њих прелазе велика растојања пешице и да би посећивали састанке и да би дали темељно сведочанство на свом сеоском подручју. Много пута напуштају кућу пре зоре како би ишли на своје подручје, носећи често са собом довољну залиху „парагвајске супе“ (суве хране) или можда залиху тортелина или корења јуке. Негде око седам сати, спремни су да почну сведочење, и настављају скоро све до заласка сунца. Кад стигну кући, уморни су али срећни што су дали све од себе у говорењу другима о Јехови и његовој величанственој намери.

Жедни ’узимају воде живота забадава‘

Као што је проречено у Писму, позив се упућује свакоме ко жели да ’узме воде живота забадава‘ (Откр. 22:17). У Парагвају се проналазе хиљаде које прихватају тај позив.

Међу њима је Еренија. Она је одгајана као римокатоликиња и горљиво је веровала у црквене традиције и у религиозна празноверја. Имала је велики страх од мртвих и од паклене ватре. Веровала је у предсказања и пуно је страховала кад би видела или чула нешто што је тумачила као лош предзнак. Она је 20 година живела у таквом страху. А онда је 1985. почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Како је студиј напредовао, воде истине су јој донеле велико освежење и подстакле су у њој жељу да заувек живи у Рају прореченом у Божјој Речи.

Године 1996. једна жена по имену Исабел, из града Карапегве, такође је окусила воде живота. Међутим, оно што је видела у књизи Спознање које води до вечног живота  није се слагало с њеним веровањима, тако да је замолила Сведоке да више не долазе. Али она је сама читала књигу, разговарала о томе са својим комшијама, и када је поново видела једног Сведока, људи из четири домаћинства су горљиво желели да сазнају више. Већина њих се охладила под притиском пентекосталног проповедника, али било је дато добро сведочанство, и она прва жена као и једна комшиница наставиле су да извлаче користи из животодајних истина.

Када су воде истине први пут биле понуђене Дионисију и Ани, они су, као и многи други, живели заједно невенчано, и то већ 20 година. Дионисио и његова најстарија кћерка почели су да проучавају с Јеховиним сведоцима 1986; Ана и друге две кћерке су се противиле. Она је молила Сведока да престане да разговара с Дионисиом, претила је да ће убити Сведока, рекла је да ће звати полицију и консултовала се с једном католичком опатицом. Затим се Ана обратила суду за малолетнике са тврдњом да ће библијски студиј угрозити њену најстарију кћерку. Након што је сазнао да се Дионисио, у ствари, исправно бринуо за своје домаћинство, судија је препоручио да Ана испита Библију с Дионисиом. Ана је протествовала говорећи да ју је њена пријатељица опатица упозорила да Сведоци чине неморалне ствари на својим састанцима. Судија, жена, охрабрила ју је и затим рекла: „Ми католици кажемо да познајемо Библију, али у ствари ми не знамо ништа. Јеховини сведоци проучавају Библију. Предлажем вам да и ви испитате Библију.“ Она је затим препоручила да се Ана венча за Дионисија.

Затечена, Ана је поново посетила опатицу и затражила од ње да с њима проучава Библију. Опатица је одговорила да то није потребно. Осим тога, подстицала је Ану да се не венча с Дионисиом, иако је у прошлости, када Дионисио није желео ни да чује за то, та опатица често  говорила Ани да треба да се венча с њим. Недуго затим, Анин отац је озбиљно оболео. Локални Сведоци су пружили много помоћи тој породици. То се показало као прекретница за Ану. Почела је да проучава и венчала се за Дионисија. Сада, скоро десет година касније, Дионисио је старешина, и читава његова породица ревно служи Јехови.

Љубазна истрајност допрла је до срца многих у Парагвају. У подручју Сан Лоренса, на пример, 1982. је постојала само једна скупштина. Упркос забрани, многи објавитељи су учествовали у пионирској служби; као резултат, скупштинско подручје, које је укључивало и оближње градове, почело је редовно да се обрађује. Јехова је благословио њихову ревност. Сада у том подручју постоји девет скупштина. Вернер Апензелер и његова жена, Алис, пораст који су видели док су служили на том подручју сматрају својом највећом радошћу током 40 година службе у Парагвају.

Такав раст се наставља, не само у једном подручју, него широм земље. Године 1996, били су посвећени дивни нови објекти подружнице на једној локацији око 10 километара од Асунсиона. У многим крајевима земље постоје Дворане Краљевства, и у њима се редовно одржавају састанци за библијску поуку. Јеховини сведоци настављају да посећују људе у њиховим кућама и да разговарају с њима на улицама. Они ревно људима свих врста упућују позив да ’узму воду живота забадава‘.

 [Слика на целој 210. страни]

[Слика на 213. страни]

Хуан Муњис је учествовао у доношењу поруке о Краљевству у Парагвај

[Слика на 217. страни]

Хулијан Хадад, један од првих који су прихватили библијску истину у Парагвају

[Слика на 218. страни]

Ховита Брисвела, крштена 1946, још увек је специјални пионир

[Слика на 218. страни]

Себастијана Васкез, служи Јехови од 1942.

[Слика на 222. страни]

Вилијам Шилингер служио је у Парагвају као мисионар 40 година, све до своје смрти

[Слика на 230. страни]

Вернер Апенцелер и његова жена, Алис, мисионари у Парагвају већ 40 година

[Слика на 233. страни]

Поносни на своју Дворану Краљевства (у Асунсиону) — прву коју су у Парагвају изградили Сведоци и која је њихово власништво

[Слике на 235. страни]

Конгресни центар Јеховиних сведока

[Слика на 237. страну]

Сведочење једном жетеоцу шећерне трске у Виљарики

[Слика на 243. страни]

Дворана Краљевства у Фернандо де ла Мори (Норте)

[Слика на 243. страни]

Дворана Краљевства у Виста Алегру (Норте), Асунсион

 [Слике на странама 244, 245]

 Ревни радници из многих земаља дошли су у Парагвај да би учествовали у давању сведочанства: (1) Канада, (2) Аустрија, (3) Француска, (4) Бразил, (5) Кореја, (6) САД, (7) Белгија, (8) Јапан, (9) Немачка

[Слика на 246. страни]

Бродић „Пионир“ на реци Парагвај

 [Слике на 251. страни]

Парагвајски бетелски дом и канцеларија подружнице, близу Асунсиона, са онима који ту служе

[Слике на 252. страни]

Одбор подружнице (одозго) Чарлс Милер, Вилхем Кастен, Исак Гавилан