Светски извештај

Пуштати да светло сја

Једно од седам чуда античког света, Александријски светионик, упадљиво се издизао на острву Фарос у александријској луци, у Египту. Око 1 500 година, овај извор светлости водио је поморце у сигурност.

Међутим, далеко важнији извор светлости био је идентификован када је Исус Христ рекао: „Ја сам светлост света“ (Јов. 8:12). Побринувши се за духовно просветљење што се тиче Божјих намера, поучио је људе како да живе, како да добију вечни живот, а оно што је научавао има јако позитиван утицај све до дан-данас. Надаље, поучио је своје ученике што се тиче њихове одговорности, рекавши: „Ви сте светлост света.“ Да ли је требало да они шире духовно светло само тиме што би разговарали с другима? Исус је додао: „Нек се сјаји светлост ваша пред људима, да они виде ваша добра дела, и да славе Оца вашега који је на небесима“ (Мат. 5:14-16, курзив наш).

Многи у свету цене Јеховине сведоке као закону послушне, ка породици усмерене људе који имају висока  морална и етичка мерила, и који активно проповедају поруку из Божје Речи. Међутим, има и људи који се противе нашем делу и не презају ни од чег само да би окаљали углед Јеховиног народа и да би спречили наш труд да светло сја. Они то раде тиме што владиним званичницима и медијима дају нетачне, лажне и ниподаштавајуће информације о Јеховиним сведоцима. У настојању да исправи такво лажно представљање, у фебруару 1997. Водеће тело је одобрило формирање Канцеларије за послове с јавношћу, под надзором Одбора за писање. У Заједничиним канцеларијама подружнице функционисаће редовна одељења за информисање јавности.

Добра дела постају очигледна

Циљ ове припреме је да се предухитре неке ствари, тако што би се медијима, академицима и владиним званичницима као и јавности у целини, пружила тачна слика о нашим веровањима и активностима. То није припрема кроз коју се Јеховини сведоци хвалишу. Они одају част Јехови; делимично му одају част тиме што дозвољавају да људи виде њихова добра дела, која одражавају Јеховина висока мерила (1. Кор. 1:31).

Зато што следе библијска начела, припадници Јеховиног народа, појединачно и колективно, представљају добитак за друштво у коме живе. Јавне активности Јеховиних сведока обухватају више од нашег добро познатог сведочења од куће до куће. Кад се професионалци и организације упознају с нашим добрим делима, вероватније је да ће имати позитиван став кад контактирамо с њима у служби на терену.

Помоћ приликом катастрофа

Један начин на који јавно показујемо добру вољу према нашим ближњима јесте наше активно учешће у хуманитарној помоћи за време катастрофе. Рецимо, у Демократској  републици Конго (раније Заир), један тим, у коме су сви Јеховини сведоци, 1997. организовао је хуманитарну помоћ. Уз помоћ хиљада Јеховиних сведока из Белгије, Француске и Швајцарске, избеглице су биле снабдевене тонама хране, одеће, витаминских производа и лекова, као и са 18 500 пари обуће и 1 000 ћебади, и све то је авионом пребачено за Африку. Испоставило се да је вредност залиха укупно износила скоро милион америчких долара. Залихе су као поклон првенствено послате Јеховиним сведоцима, али су се делиле и другима (Гал. 6:10).

Подружница у Француској је помагала око припреме једне брошуре која садржи детаље о овој активности. Брошура је била дистрибуисана владиним званичницима и члановима новинских медија, упознавши их с примерима тога шта Јеховини сведоци раде на конкретан и практичан начин како би пружили помоћ људима у потреби. Један број званичника изразио је искрено цењење за ове информације. Нарочито су били импресионирани оним што је урађено како би се засигурало да ће залихе добити баш они у потреби и да ће се праведно распоредити.

Унапређивање породичног живота

Распад породичног живота ставља тешко бреме на владине установе и забрињава јавне званичнике. Пре нашироког дистрибуисања књиге Тајна породичне среће, Јеховини сведоци у Финској удружили су снаге да би лично контактирали са управницима административних области, градоначелницима, председницима општина, социјалним радницима и новинским издавачима, како би објаснили шта Јеховини сведоци раде и како књига Тајна породичне среће може помоћи породицама. Као резултат тога, око 120 листова је написало позитивне чланке о тој ствари. Скоро сви градоначелници и други званичници узели су по примерак књиге и обећали да ће се упознати с њом.

 У једном граду у Литванији постоји само једна мала група објавитеља, и они су посетили градоначелника да би му поклонили књигу и да би објаснили наш рад. Градоначелник је био одушевљен и питао је браћу да ли имају редовне састанке у граду, пошто је сматрао да су те информације важне за људе. Када су објаснили да их бројчано има мало и да немају дворану, подстакао их је да у сваком случају почну са састанцима. Због тог охрабрења од стране градоначелника, Сведоци су почели да организују редовне састанке у Скводесу.

Чињенице о холокаусту

Недавних година догађаји повезани с нацистичком ером и холокаустом поново су привукли пажњу јавних званичника, историчара и професора. Јеховини сведоци су били једна од неколико група које су доследно отворено говориле против зверстава што су се дешавала под Хитлеровим режимом. Историја овог става изазвала је интересовање академског друштва. Студијски водич и 28-минутна школска верзија видео-касете Јеховини сведоци стоје чврсто против нацистичког напада, израђени су да би помогли едукаторима у поучавању о догађајима око холокауста. Ова средства истичу етичка и морална питања која је та трагедија покренула. Она ће омогућити наставницима да својим ученицима представе позитиван пример једне групе која се директно суочила са спорним питањима притиска вршњака, нетолеранције и закона савести. Едукатори који поучавају разреде од средње школе па до универзитета, изразили су јаку жељу да имају тај материјал.

Видео-касета Стоје чврсто премијерно је приказана у Меморијалном центру концентрационог логора Равенсбрик, који се налази 60 километара северно од Берлина, Немачка. Владини званичници и достојанственици били су присутни заједно са историчарима и онима који  су преживели нацистичко прогонство. Премијера је имала позитиван публицитет. Деведесет девет листова као и две главне радио станице, пренеле су причу. Видео-касета Стоје чврсто приказана је у више од 150 градова Немачке, и изазвала је велики интерес јавности.

У мају 1997. у Москви, Русија, два брата су учествовала на међународном симпозијуму изучавалаца на тему образовања о холокаусту. Говорили су о историји Јеховиних сведока у нацистичкој ери, истичући чињеницу да су Сведоци поучени да једнако гледају на све људе (Дела 10:34, 35).

Једном другом приликом, десет преживелих Сведока из Русије, Украјине и Немачке присуствовало је конференцији за штампу и премијери видео-касете Стоје чврсто на руском језику у Москви. Двојица преживелих из логора Штутхоф, један из Немачке а други из Украјине, дописују се још од свог ослобођења у мају 1945. У Москви су поново били заједно после 52 године! После конференције за штампу, репортери су кружили међу браћом, сликали их и интервјуисали. Видео-касета Стоје чврсто дочекана је са сузама и дугим аплаузом. Овај догађај је привукао пажњу новинских медија и образовних центара. Руски новинари, који су раније у глобалу били негативни према Јеховиним сведоцима, казали су позитивне ствари и о нашој историји и о нашем делу. Један лист је рекао: „Многи су били ухапшени, послати у концентрационе логоре и погубљени. Али људска храброст, подржавана веровањем у Бога, ипак је била јача. Добро је што су се нашли људи да направе овај филм и тако свету отворе мало познату страницу у историји противљења нацизму. Захваљујемо им се.“

Преузимање иницијативе

Одговорни новинари често ће извештавати поштено и тачно ако наиђу на сарадњу и имају информације. Тако,  када је религиозна руља напала једну Дворану Краљевства у Израелу, уложен је труд да се медији обавесте о том инциденту. Новине и телевизијска станица известили су о поправкама које је извршило 15 Јеховиних сведока који су као туристи били на крстарењу. Овај медијски извештај је показао оштар контраст између људи који чисто тврде да верују у Бога и људи који заиста живе у складу с Божјим учењима.

У Замбији је један новинар написао чланак који је Јеховине сведоке повезао са сатанизмом. Канцеларија подружнице добила је упутства о томе како да контактира са издавачем тих новина, и припремљено је једно пробно „писмо уреднику“. Уреднику је била поклоњена књига Спознање и брошура Духови умрлих. Обећао је да ће се позабавити том ствари. Још следећег јутра, под насловом „Јеховини сведоци против сатанизма“, објављено је то писмо упућено уреднику без икаквих измена.

Због лажног представљања и погрешног информисања, јавно мњење у неким европским земљама погрешно је повезало Јеховине сведоке са опасним култовима. Подружнице су добиле помоћ у припремању одговора који разјашњавају наше активности као организације и ублажују страх који влада можда има у вези с нама.

Насупрот духовној тами у овом свету, светло истине наставља да бриљантно сја. Колико су само одговарајуће речи апостола Павла у Филипљанима 2:15: „[Ви] светлите као буктиње у свету.“ Молимо се за Јеховино вођство и благослов труда који се улаже да се исправе погрешна схватања и предрасуде о организацији и активности Јеховиних сведока. Надамо се да ће тиме што и даље пуштамо да ’наша светлост сја‘ на овај начин, даљња хвала бити упућена Јехови, чија светлост обасјава наш пут (Пс. 36:10).

 Африка

Африка је континент на коме се говоре многи језици — не само они који потичу из Европе већ и око 750 других. Јеховина намера пуна љубави јесте да мушкарци, жене и деца „од свакога рода и племена, народа и језика“ буду међу онима који ће бити спасени кроз ’велику невољу‘ (Откр. 7:9, 14). То значи да треба да имају прилику да сазнају за Јехову. Да би не само чули за Његове путеве већ и да би стекли тачно спознање о њима, Заједница објављује литературу на 127 од тих језика које углавном говоре Африканци (1. Тим. 2:3, 4). Протекле службене године додато је још девет језика, а у току је рад на публикацијама на још 11 језика. Ове године New World Translation of the Christian Greek Scriptures изашао је на свахили језику у Танзанији и Кенији. Објављен је и у Боцвани и у Јужној Африци на цвана језику.

Један од врхунаца године у Анголи био је излазак и дистрибуција књиге Спознање и брошуре Захтеви на три говорна језика: кимбунду, киконго и умбунду. Та средства  омогућују објавитељима да користе једноставне, директне презентације и да започну библијске студије на првој посети. Број кућних библијских студија у Анголи достигао је нови највећи број од 71 000, што је више од два студија по објавитељу. Пораст броја објавитеља Краљевства такође је био изванредан, достигавши 16 процената! Баш у самој Луанди, главном граду, и у околини сада има око 350 скупштина, подељених на 17 покрајина.

Док је једна сестра у Етиопији сведочила другим путницима идући путем, није знала да је неко иза слуша. Кад су се други подругивали поруци, један понизан човек јој је пришао и замолио за библијски студиј. За сваки студиј је морао да пешачи девет сати у једном правцу и девет сати у повратку. Када је желео да постане објавитељ, покрајински надгледник је био позван да га посети. Какво изненађење када је покрајински надгледник затекао 30 људи који су га чекали! Тај студент Библије је причао другима о ономе што је научио. Имали су многа питања, и разговор с њима је трајао до три сата ујутру. Али покрајински надгледник још увек није разговарао с тим студентом Библије о квалификацијама за новог објавитеља. Да би стигао на други договор, покрајински надгледник је морао да крене ујутру. Тај студент Библије је пешачио с њим, а покрајински надгледник му је постављао питања док су путовали. На крају, покрајински надгледник је рекао студенту Библије да је квалификован. Помолили су се, а затим су се растали. Тај понизни човек се крстио у јануару 1997. Још увек дуго пешачи — 12 сати у оба смера — да би присуствовао састанцима.

Протеклих година Буркина Фасо је доживела велики прилив мисионара; 42 сада служе у овој супсахарској земљи. Неки од њих су извукли корист из Школе Гилеад или из Школе за оспособљавање слугу пре него што су преузели овај задатак. Други су као пионири једноставно  имали обуку коју и сав Јеховин народ добија у својим Дворанама Краљевства. Уз велике личне жртве, али с поуздањем у Јехову, други пионири из Француске на своју иницијативу преселили су се овде, да би служили где је потреба већа. Јехова сигурно благосиља труд тих ревних објавитеља Краљевства.

Једна жена у Харареу, Зимбабве, почела је да проучава Библију с Јеховиним сведоцима, користећи књигу Заувек да живиш. Међутим, муж ју је окривио да расипа породични новац тиме што купује безвредне књиге. Терао ју је да се повеже с неком другом религијом. С временом су напустили град да би живели у својој сеоској кући у Чендамбују. Тамо се породица разболела од маларије. Док је лежао у кревету, муж је узео неку стару Кулу стражару коју је његова жена сачувала. Затим је прочитао књигу Заувек да живиш. Потпуно је уживао у њој. Жена је питала да ли би могла да му се придружи у читању. Тако су заједно проучавали. „Да ли се у тој другој цркви у коју идеш учи ово?“ питао ју је. „Не“, одговорила је. „Немој више тамо да идеш“, рекао је. „Морамо пронаћи цркву која издаје ове књиге.“ „Али то је црква у коју си рекао да не желиш да идем“, подсетила га је. „Знам. Али хајде ипак да нађемо ове људе.“ На њихов захтев, један Сведок их је посетио и одмах започео студиј с књигом Спознање. За месец дана завршили су књигу. Крстили су се у августу на обласном конгресу.

Локални погребни обичаји јесу међу ’утврђењима‘ с којима се наша браћа у Сенегалу морају борити (2. Кор. 10:4, 5, Ча). Погребни обреди често су пропраћени обичајима везаним за веровање да је душа бесмртна. Када је недавно умрла једна 89-годишња Сведокиња у једном селу близу Дакара, њен син је забранио било какве погребне обреде противне Библији. Племенски обичај налаже да белу тканину, за покривање тела пре сахране, треба  да обезбеди очева породица. Међутим, пре него што се та тканина употреби, комад ње треба исцепати на траке и члановима уже породице везати око ручног зглоба и врата. Не само да их то идентификује као чланове породице већ људи празноверно сматрају да их то спречава да озловоље умрлу особу. Породица нашег брата била је прва која се уздржавала од тог обичаја, на запрепашћење целог села. Један римокатолички саветник је прокоментарисао: „Оно што покушавамо да урадимо већ 15 година, Јеховини сведоци су урадили за један дан. Мислим да имају неку другу силу.“ Више од 400 људи из тог острвског села било је на сахрани ове старамајке. Многи сада постављају библијска питања и добијају задовољавајуће одговоре.

Наша браћа у Заиру (сада Демократска република Конго) била су јако утешена Псалмом 112:7 који гласи: „Не боји се зла гласа; срце му је мирно, узда се у Господа.“ Година је добро почела с новим највећим бројем од 104 134 објавитеља. Онда је избио рат у источном делу земље и проширио се на запад. Браћа у канцеларији подружнице у Киншаси нису могла да остану у вези са онима на окупираним територијама. Међутим, широм земље било је 180 покрајинских надгледника и 11 обласних надгледника, те су они јачали и охрабривали браћу. Хакизимана Муса, један од покрајинских надгледника, написао је: „Често размишљам о Псалму 46:2 док се возим бициклом да посетим браћу. Знам да им је потребно охрабрење у овим критичним временима. Понекад видим спаљене куће и сви су побегли — чак су и птице нестале! Војници су ме зауставили и упозорили да због опасности не идем даље. Иако сам био уплашен и срце ми је јако лупало, помолио сам се и продужио даље да бих стигао до следеће скупштине.“

Подружница није могла да пошаље хуманитарну помоћ у окупирана подручја, али како су браћа само била  захвална када је један тим Сведока из Европе дошао у својству хуманитарних радника с потребним залихама. У мају 1997. пао је главни град, Киншаса. Док је ТВ публика широм света посматрала потресне и застрашујуће слике осиромашених, изгладнелих ратних избеглица, Јеховин народ је остао неутралан у сукобу. Упркос глади, болести и нужди да напусте своје куће, мирољубиво су наставили да објављују добру вест о Божјем Краљевству. Можда излажење брошуре Захтеви на урунду језику није изгледало толико важно за друге делове света. Али користећи ту брошуру, једна овдашња скупштина од 56 објавитеља започела је 150 библијских студија како би помогла људима у великој потреби за подршком коју само Бог може дати.

Један пионир у Нигерији користио је брошуру Захтеви да би сведочио једном сапутнику у међуградском таксију. Разговарали су о неким мислима из лекције под насловом „Поступци које Бог мрзи“. Тај човек је пажљиво слушао, постављао питања и узео брошуру. Кад су стали да се освеже и док су били у ресторану, човек се окренуо ка пиониру и показао му један пакет. „Шта је у њему?“ питао је пионир. „Новац. Али не знам колико га има пошто новац није мој. Узео сам га из пртљажника у таксију.“ Сада, због онога што му је Сведок показао из брошуре, тај човек је рекао да би желео да врати новац власнику. Власник, један млади трговац, брзо га је идентификовао. У пакету је било 150 000 наира (око 1 700 долара). Тај човек који је украо новац пратио је своју жртву више од 500 километара. Рекао је трговцу да се захвали пиониру, јер га је брошура натерала да се предомисли. Запањени, возач и други путници желели су по примерак брошуре. Тај трговац никада раније није дозвољавао Сведоцима да разговарају с њим, али сада је желео библијски студиј.

 Азија и Пацифичка острва

Велики део становништва земље настањен је на азијском копну. Сем тога, хиљаде острва — нека су већа, друга мања — расуто је по океанима. Где год има људи, Јеховини сведоци се труде да дођу до њих с добром вешћу о Божјем Краљевству.

Вредност тога да библијска литература доспе до руку људи, илустрована је следећим искуством из једне острвске земље југоисточно од Индије. Почетком 1980-их један Сведок на Шри Ланки уручио је књигу Заувек да живиш једном човеку који је живео у граду у коме није било ниједног Сведока. Године 1985. сам је почео да чита књигу и схватио да је то истина. Затим ју је прочитао са својом породицом, а онда и са својим блиским пријатељима с којима је и дискутовао о њој. Убрзо се једна група од 11 људи састајала у његовој кући да би разматрали те информације. Прекинули су везе с кривом религијом и знали су да треба да проповедају  и другима. У јануару 1997. подружница је добила писмо у коме је тражена помоћ.

Када је један пар специјалних пионира био послат да их посети, они су усрдно замолили: „Можете ли нас научити како да се молимо?“ После много питања и велике дискусије, пионири су били позвани да преноће. Сутрадан у 6.00 пионире је пробудио узбуђени домаћин који је једва чекао да добије одговор на још многа питања. До 9.00 сати у кућу је стигло 16 људи. Одржано је импровизовано јавно предавање, одговорено на још питања и напокон, у 14.00 сати пионири су кренули кући. У том подручју сада се одржавају редовни састанци.

Кад је кренула да се нађе с једним Сведоком, једна сестра у Либану је срела старију жену која се одмарала пошто је носила тешке ствари. Кад се сестра понудила да јој помогне, та жена је узвикнула: „Зар још увек постоје такви људи?“ Много се захвалила сестри и наваљивала да попију шољицу кафе. Сестра је прихватила позив, искористила прилику да јој сведочи и обећала да ће јој донети књигу Спознање. Премда је рекла да не воли Јеховине сведоке, прихватила је књигу. На накнадној посети, сестра је упознала женину кћерку која је била веома задовољна оним што је чула. С кћерком се сада води редован библијски студиј с књигом Спознање.

Неки који су утицајни у политичким стварима цене посао који обављају Јеховини сведоци. Али други, под тешким притиском свештенства, Сведоцима намећу ограничења. Међутим, захвални смо што су током прошле године Јеховини сведоци у Пакистану, Малезији и Казахстану добили законско признање.

Један локални црквени старешина у Пакистану говорио је људима да не треба да пуштају Сведоке у кућу  јер Сведоци не верују у Исуса и њихове доктрине нису тачне. Међутим, један специјални пионир је проучавао с породицом која није желела да прекине студиј. Једног дана тај црквени старешина је дошао да посети ту породицу док је имала свој редован библијски студиј. Мирно је седео за време студија и био је запањен када је установио да Сведоци заиста поучавају из Библије. Због тога је започет студиј с тим црквеним старешином. Почео је да долази на скупштинске састанке и сада је крштени Сведок. Преко тог бившег црквеног старешине, још шест особа је почело да редовно долази на састанке Јеховиних сведока.

У Малезији има много градова с преко 30 000 људи, али у којима нема ни једног јединог Сведока. Да би с добром вешћу стигли до толико много људи, објавитељи овде имају велики задатак. Нека подручја су веома плодна. Користећи брошуру под насловом Вечни живот у Рају!, која је недавно преведена на кадазан-дусун, четири привремена специјална пионира додељена су у Сабах, северни Борнео, где су у раздобљу од три месеца успоставили 50 кућних библијских студија.

Обезбеђивање библијске литературе на многим језицима Оријента јесте изузетан задатак. Она је већ доступна на језицима које барем у некој мери разуме већина становништва. Али колико мења ствар кад се нешто објави на народном језику! За једну старију сестру у Киргизстану која не зна руски, служба је била прилично ограничена. Али када је књига Спознање објављена на киргиском, ревно је почела да је користи. Тако су људи из других села чули за књигу и посећивали је — долазећи пешице, бициклом или колима с магарећом запрегом. Та Сведокиња сада има неколико библијских студија и веома је захвална што има нешто на свом језику с чим може ширити добру вест.

 Европа

Више од 100 година Јеховини сведоци објављују добру вест у Европи. Многи Сведоци из Европе преселили су се у друге земље у којима је већа потреба за објавитељима Краљевства. Током 1990-их, посебна пажња била је усмерена на давање интензивног сведочанства у источној Европи. Недавних година се велики број имиграната из земаља у којима има релативно мало Сведока преселио у Европу, где има много Сведока који им радосно изражавају добродошлицу и преносе им добру вест о Божјем Краљевству. Све то доприноси томе да се да сведочанство „све до краја земље“, у складу са оним што је Исус прорекао (Дела 1:8).

У многим земљама имигранти се спремно одазивају на поруку о Краљевству. Кад локални Сведоци ураде оно што могу да би пренели библијске истине тим људима, Јеховин дух им отвара срца. Тако је било у случају једног латиноамеричког избеглице у Норвешкој. Приметио је лепо одевене људе, младе и старе, како иду у Дворану Краљевства  одмах ту до избегличког центра. Присуствовао је и неким састанцима у Дворани Краљевства и допало му се оно што је видео, али није разумео ни реч од норвешког, а тамо нико није говорио шпански. Па ипак, с њим је био отпочет библијски студиј. Сведок је користио књигу Спознање и New World Translation на норвешком; заинтересовани човек је користио те исте публикације на шпанском. Стриктно се држећи студијског материјала и наглашавајући стихове, брзо су напредовали. Ред, хармонија и пријатељска атмосфера које је човек затекао у скупштини, ојачали су његово уверење да је пронашао Божји народ.

После неколико месеци, желео је да постане објавитељ, али због језичких проблема, старешине нису могле да разаберу да ли је квалификован. Међутим, требало је да се одржи један покрајински састанак на шпанском у Ослу, удаљеном 2 400 километара. Нека браћа су приложила новац за авионску карту, тако да би могао присуствовати том састанку. Старешине са шпанског говорног подручја на том састанку стварно су установиле да има потребне квалификације, и на том састанку је први пут учествовао у служби на терену. Од самог почетка се јако трудио да сведочи другим избеглицама у центру и да их позива у Дворану Краљевства. На тај начин били су започети библијски студији са избеглицама из Јужне Америке, Африке и Европе. Крстио се годину дана откако је први пут дошао на састанак у Дворану Краљевства.

Неки млади реагују на истину као сунђер кад се потопи у воду. Тако је било с Марком, једним студентом у Финској. Један наставник му је рекао да једна Јеховина сведокиња ради у музичкој установи. Марко је пришао тој Сведокињи да је пита за њено мишљење о неким стварима, али имали су само ограничено време за разговор. Те вечери Сведокиња је телефоном позвала Марка и рекла му да од ње може позајмити неке књиге ако жели више  информација. Одмах је отишао код ње кући, где су она и њен муж одговорили на нека његова питања и дали му брошуру Захтеви, видео-касету Организација и књигу Живот — како је настао? Еволуцијом или стварањем? За неколико дана поново је дошао по додатну литературу. Из разговора с њим видело се да је стварно упијао оно што је читао. Овог пута је добио књигу Спознање и Библију. Објаснили су му припрему библијског студија са заинтересованим особама, али најпре је желео да сам прочита књигу. За недељу дана је прочитао целу књигу и проверио стихове. Пре првог библијског студија исписао се из цркве. Убрзо је почео да сведочи рођацима, пријатељима и наставницима у музичкој установи. Крстио се три и по месеца после првог студија.

Једна жена у Естонији, наставница руског, била је већ 20 година дубоко уплетена у спиритизам када је срела Јеховине сведоке. Ишла је на курсеве за коришћење виска како би открила болесне органе код људи. (Висак би почео да се њише кад су постављана питања.) Учествовала је на једном конгресу на коме су били присутни практичари натчулне перцепције из целог Совјетског Савеза. Учествовала је и на састанцима Њу Ејџа. Зашто? Мајка јој је била јако болесна, и тражила је начин да јој олакша. Знала је да је Исус лечио људе, и веровала је да су данашњи духовни исцелитељи сигурно Божје слуге. Није знала да моћ исцељивања може потицати и из неког другог извора, а не само од Бога (П. зак. 18:10-12; Мат. 7:15-23). Али демони су почели да је уједају и гуше. Очајнички јој је требала помоћ. Разочарана другим религиозним групама, дошла је у додир с Јеховиним сведоцима. С њом је одмах започет библијски студиј. Научила је како да се моли и како да се одупире Ђаволу. Када је схватила како Јехова гледа на спиритизам, спалила је своју спиритистичку литературу и уништила својих пет висака. За четири месеца  учествовала је у служби на терену, помажући другима да извуку корист из истина које су јој толико помогле да се ослободи. Сада служи као стални помоћни пионир, захвална што се убраја у Јеховин срећан народ.

Дамарис, кћерка тинејџерка једног старешине у Шпанији, признаје да јој је било тешко да почне сведочити својим друговима у разреду. Али приметила је да већина њих пуши или има проблеме с дрогом. Знала је да им је потребна помоћ. Коначно је разговарала с једном школском другарицом о последицама дроге и пушења. Дамарис је објаснила да има једну књигу која разматра теме које занимају све младе, укључујући и тему о последицама коришћења дроге. Девојка је тражила да види књигу, која је затим кружила по разреду. Отприлике трећина разреда је желела лични примерак књиге Млади питају — практични одговори на њихова питања. Резултат: прва особа којој је Дамарис сведочила престала је да пуши, и отворен је пут за даљње разговоре.

За време рата у бившој Југославији, наша браћа су прошла кроз веома тешка времена. У материјалном смислу доведени су до сиромаштва, али у духовном смислу су богати. Примера ради, на обласном конгресу у Загребу, Хрватска, били су ганути дирљивим искуствима из Вуковара. То је један град у Хрватској који је био под српском влашћу, а сада је опет под влашћу Хрватске. Нека од најгорих ратних разарања десила су се баш тамо, и већина становништва, укључујући и нашу браћу, морала је да побегне из тог подручја да би спасла свој живот. Четири године браћа у Хрватској нису знала да је у том граду остала сестра Марија. Проповедала је, најпре сасвим сама, а повремено је могла да путује у оближњу скупштину у Србији. Њена ревност за време рата била је богато награђена. Можеш ли замислити колико су браћа на обласном конгресу била изненађена када су изразила добродошлицу једној групи од 20 особа из Вуковара!

 Америке

Због своје ревне службе, Јеховини сведоци су добро познати широм Америке. Многи људи, премда лично не желе да живе у складу с библијским мерилима, диве се ономе што Сведоци раде. Можда су чак и одушевљени неким практичним саветима за живот које им Сведоци показују из Библије. Наравно, Јеховини сведоци се труде и да им помогну да упознају и цене Јехову Бога, Извор тих савета, и његове љубављу прожете намере за човечанство.

Премда пионири марљиво раде да би људима пренели поруку о Краљевству, тешко да очекују да добију медаљу за свој рад. Али баш то се десило једној специјалној пионирки у Венецуели. Кармен Браво је једног дана била изненађена када је добила позивницу из градског „Дамског одбора Паез“ да присуствује прослави на којој је требало да јој буде уручена медаља за „драгоцени допринос на религиозном пољу“. Али зашто? У граду Гвасдвалету било је доста герилских акција, а 70-годишња Кармен је имала умирујући утицај на људе док је одговарала на  њихова питања из Библије, водила библијске студије и давала им библијску литературу. Многи људи у том граду читају и цене Кулу стражару и Пробудите се! Власти су такође биле импресиониране бројем бракова који су озакоњени због јеванђелизирања Јеховиних сведока. Све у свему, Кармен сматрају драгоценом за друштво. Кармен је срећно прихватила медаљу, али она понизно сматра да ју је Јехова једноставно употребио да пренесе његову поруку људима. (Упореди са 1. Коринћанима 3:6, 7.)

У Порторику су се Јеховини сведоци појавили пред једним одбором владиних службеника у вези с коришћењем једног стадиона за конгрес. Један човек који је годинама био укључен у издавање дозвола за коришћење објеката, затражио је да први говори пред одбором. Рекао је да се стадион најтемељније очисти једном годишње кад га Јеховини сведоци користе. Претходне године је у једном делу био покварен клима-уређај. После конгреса Сведока, установио је да је уређај бесплатно поправљен. Они су поправили и неке делове електричног система и водоводне инсталације. А паркинг је био беспрекорно чист. Одбор је гласао да се Сведоцима дозволи да бесплатно користе стадион за свој предстојећи конгрес.

Због велике трговине дрогом у једном јако сиромашном подручју на Хаитију, војници су претражили и уништили известан број кућа. Међутим, када су видели Кулу стражару и друге публикације Заједнице у Аниној кући, рекли су: „Ову кућу не смемо уништити. Јеховини сведоци се не баве трговином дроге.“ Кад је то приметила, једна комшиница је отрчала својој кући и извадила своју протестантску литературу. Кад су дошли војници, рекла им је да не треба да претражују кућу јер и она има религиозне књиге. Погледали су књиге и рекли: „Не, то нису исте.“ И уништили су ту кућу. Ана још увек није била Јеховин сведок. Али после овог искуства, молила се  Јехови да јој помогне да свој живот усагласи с његовим праведним мерилима. Сада је крштени Сведок.

У скупштини у Ел Крусеу де Кахамарки, Перу, један специјални пионир се упознао с Рафаелом. Извршене су припреме да он и његова породица проучавају књигу Спознање. Зато што је био далеко, започети студиј није се одржавао сваке седмице, али на првом студију брат је био изненађен када је сазнао да Рафаел не верује у Тројство, паклену ватру, нити у „свеце“. На питање: „Где си то научио?“ одговорио је: „Кроз читање ове књиге“, и извадио књигу Заувек да живиш. „Међутим, тражи се више од само читања књиге“, додао је. „Треба ми неко да ми помогне.“ (Упореди с Делима апостолским 8:31.) На другом студију Рафаел је рекао да су он и његова жена издвојили недељу као дан да посећују своје комшије и да их поучавају ономе што су научили. Кад је пионир трећи пут дошао, затекао је Рафаела како врши пастирске посете користећи информације из Куле стражаре од 15. септембра 1993, исте оне које је и пионир користио када је вршио пастирске посете. За кратко време, и Рафаел и његова жена постали су некрштени објавитељи, а прошлог августа су се крстили.

Док је број објавитеља Краљевства у Мексику протеклих година растао брзином која одузима дах, Правно одељење у подружници такође је марљиво радило на томе да се права наше браће поштују. Један начин да се то уради јесте да се стално комуницира с властима да би се увериле у нашу спремност да мирољубиво решавамо проблеме. Тако су, у држави Чиапас, док се на суду решавало питање у вези с неучествовањем Сведока у локалним религиозним фестивалима — а одлука је била у корист Јеховиних сведока — Сведоци искористили прилику да разјасне и то да су веома спремни да сарађују у друштвеним активностима које нису религиозне нити политичке. Службеници који су се бавили овим питањем били  су импресионирани чистоћом, достојанством и поштовањем очигледним међу тим понизним фармерима који су Јеховини сведоци.

Један старешина из Мејна, у Сједињеним Државама, установио је да је сведочење на бродовима једна од најпродуктивнијих грана његове службе. У једном случају сведочио је главном официру на једном броду с Филипина. Поступајући по ономе што је сазнао лично читајући Библију, тај човек се већ исписао из католичке цркве. На првој посети, старешина је размотрио с њим трактат Радуј се породичном животу. Пошто је требало да брод буде у луци још само четири дана, прва накнадна посета је извршена те исте вечери, а после тога су уследиле још две. Наш брат је понео са собом шест видео-касета Заједнице. Разговори и видео-касете имали су такав утицај на тог официра да је сматрао да треба да изврши велике промене у свом животу. Изразио је јаку жељу да сазна више из Божје Речи и да то лично примени.

Међу 37 обласних конгреса планираних за Канаду прошле године, девет је одржано у провинцији Квибек. Један од њих је био у граду Квибеку, на коме је присуствовало 9 213 особа. У Шербруку су одржани током пет узастопних викенда. Укупан број присутних на свих девет конгреса у тој провинцији био је 32 181. Каква промена у односу на искуства која су Јеховини сведоци тамо имали 1940-их и 1950-их година! У то време стотине људи је било ухапшено. Неки су се суочавали с руљама. Али они су и даље слушали Бога као владара; нису престали да говоре људима о Божјем Краљевству. Због њихове истрајности, закони у Канади су се променили, обезбеђујући већу заштиту слободе свим Канађанима. Сада у Квибеку има 12 напредних скупштина, а у Шербруку их има 4. Јехова је благословио сталну лојалну службу својих Сведока.