Малави

ДОБРОДОШЛИ у топло срце Африке! Са својом пријатном климом и пријатељски расположеним људима, Малави је заиста топла земља с многим привлачностима. Многима је посебно привлачна срдачна порука библијске истине коју проповеда више од 40 000 Сведока Јехове Бога.

Међутим, не тако давно те понизне Божје слуге суочавале су се с великим невољама. Уместо да им њихове комшије покажу срдачно пријатељство, они су били изложени жестоком прогонству, ужасима који подсећају на погроме против Јевреја и на средњовековну инквизицију. Досије о томе шта су доживели и како су све то издржали изванредан је пример чувања интегритета под неповољним околностима. Ипак, пре него што испричамо причу о њима, погледајмо мало саму земљу.

Поглед на Малави

Иако веома мала земља, Малави се дичи предивним планинама, рекама и језерима. Планина Мланџе, на југу земље, посебно је дивна. Од подножја са зеленим пољима на којима се узгаја чај, она се величанствено уздиже до 3 002 метра надморске висине, што је чини највишом планином у том делу Африке. Међутим, вероватно најпознатија атракција је 580 километара дуго језеро Малави. Чувени истраживач Дејвид Ливингстон назвао  га је „језеро звезда“ због начина на који сунце блиста на његовој површини. У њему се могу наћи стотине врста риба — каже се, више него у било ком другом слатководном језеру на свету.

Благонаклоност 11 милиона становника Малавија одмах пада у очи. Они брзо покажу широк, срдачан осмех и имају жељу да помогну. Очевидна је и љубав према Божјој Речи. Већ око стотину година, Библија постоји на језицима чичева, јау и тумбука, главним језицима који се говоре у Малавију. Скоро свако домаћинство има бар једну Библију, а многи је редовно читају. Већина Малавијаца је сиромашна у материјалном погледу, али прихвативши помоћ коју су им понудили Јеховини сведоци, неки су пронашли велико духовно благо на страницама своје Библије.

Активност Јеховиних сведока у Малавију почела је првих деценија овог века. Овдашњи људи су се упознали с њиховим активностима на прилично драматичан начин.

’Као кад пожар захвати траву‘

Наша прича почиње са Џозефом Бутом, занимљивим али контроверзним човеком. Подстакнут одушевљењем након што је прочитао неке публикације Watch Tower Societyja, 1906. је упознао Ч. Т. Расела. Уверио је брата Расела да је у јужној Африци потребан неки представник Watch Tower Societyja. Пошто је Џозеф Бут раније радио у Малавију, који се тада звао Њаса, изгледало је да би он могао корисно послужити. Ипак, брат Расел није знао да је тај човек био на лошем гласу у том делу света. Он је постао познат као „религиозни аутостопер“, како га је касније описао један писац, који је редом користио деноминације хришћанског света да би постигао властите циљеве. Због тога је Бут био веома неомиљен код локалних власти и чак више није био добродошао у Малави.  Међутим, овај искусни „аутостопер“ је још једном успешно изнудио вожњу.

Знајући да не може ићи директно у Малави, Бут је најпре основао базу у Јужној Африци. Ту је наишао на Елиота Камвану, старог познаника из Малавија. Бут је убрзо упутио овог младића да се врати кући. Кад је стигао, 1908, Елиот Камвана је почео акцију јавног проповедања, темељећи своје проповедање на слободном тумачењу неких публикација Watch Tower Societyja. Макофи Нгулу, који је пре неколико година умро као верни старешина, имао је тада први контакт с истином. Он је Камванино проповедање описао ’као кад пожар захвати траву‘. Резултати Камваниног проповедања, с његовим драматичним крштењима на отвореном, заиста су се кроз Малави ширили брзо, попут шумског пожара. На хиљаде људи се одазвало, и ускоро су биле основане многе „скупштине“.

Међутим, ни Бут ни Камвана никада нису изашли из ’Вавилона великог‘ (Откр. 17:5; 18:4). Они су у ствари имали политичке циљеве. Није прошло пуно док сумњиве проповедничке методе Елиота Камване нису привукле негативну пажњу државних власти у Малавију. Ускоро је био депортован на Сејшеле. До 1910, и Џозеф Бут је отишао и завршио што се тиче Watch Tower Societyja. Нажалост, њих двојица су направили више штете него користи, али нешто их је извукло: по целој земљи су биле подељене многе публикације које садрже библијску истину. У наредних неколико година, појединци искрена срца, као што је Макофи Нгулу, повољно су реаговали на оно што су прочитали.

„Watch Tower покрети“ стварају пометњу

После овог незадовољавајућег старта у Малавију, Заједница је послала Вилијама Џонстона, једног јако  способног брата из Глазгова, у Шкотској, да испита ситуацију. Он је установио да су биле основане многе такозване скупштине али да су јако слабо познавале библијску истину. Међутим, било је оних који су истински тражили истину. Брат Џонстон је, пре него што је отишао у Јужну Африку, поучио неколико локалних мушкараца међу њима да предводе. Затим је прошло доста времена пре него што се делу у Малавију поново поклонила пажња. Настала је страшна пометња. То је стварало невоље Истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, и испитало је њихов интегритет.

Опонашајући харизматски стил Елиота Камване, настали су многи покрети који су помешали неке библијске истине с лажним доктринама и небиблијским обичајима. Пошто су до извесне мере користили публикације Watch Towera, ти покрети су у свој назив често укључивали Watch Tower. То је стварало проблеме извесном броју наше праве браће у тој земљи. Пошто нису имали исправно духовно надгледање и потребну духовну храну, задивљујуће је што активност те истинске браће није полако потпуно престала. Ипак, наставили су да се састају и да сведоче другима, и трудили су се да иду стопама Исуса Христа (1. Петр. 2:21).

Искористивши ту ситуацију, локалне верске вође су оклеветале Истраживаче Библије тако што су их криво повезале с покретима који су непоштено усвојили име Watch Tower. Међутим, с временом се јасно могла видети разлика између тих локалних секти и наше браће. Подстакнут узнемиравајућим вестима од чланова свештенства хришћанског света, главни начелник полиције је почетком 1920-их покренуо истрагу. Прерушио се и лично био на неколико састанака Истраживача Библије. Каква је била његова реакција? Био је огорчен  због злих лажи које су кружиле о њима. Међутим, пометња коју су изазвали ти лажни „Watch Tower покрети“ наставила се још низ година.

Организовање дела

Године 1925, Заједница је још једном поклонила пажњу Малавију. Џон Хадсон је био 15 месеци у тој земљи, одржавајући говоре у скупштинама. Настојао је да помогне нашој браћи да увиде колико је важно да буду у контакту са Watch Tower Societyjem, којег користи „верни и разборити роб“, и да прихватају његово вођство и упутства (Мат. 24:45-47, NW).

Један од оних који су извукли користи од посете брата Хадсона Малавију био је Грешам Квазизира, из Нчеуа. Квазизира се крстио исте године кад је брат Хадсон ишао у Малави. Он се одмах суочио с једном озбиљном кушњом. На наговор свештеника̂ из његове бивше цркве, био је оптужен за субверзивно учење. Зато је био стрпан у притвор. Шта да уради? Хоће ли се из страха одрећи вере? После месец дана и након истраге провинцијских власти, брат Квазизира је био ослобођен оптужби и пуштен. Међутим, далеко важнија је била  чињеница да је он решио да буде лојалан Јехови и његовој организацији. Јехова је могао да користи људе који показују такав дух. Након што је једно време служио у Мозамбику, брат Квазизира је и сам имао многе предности док је учествовао у ширењу поруке о Краљевству и изграђивању скупштина у Малавију. (Види Кулу стражару од 1. новембра 1972. /енгл./.)

Посета брата Хадсона је такође била прави подстрек за Макофи Нгулуа и Жуниора Пирија. Та два брата су се касније преселила у Јужну Африку, где су обојица верно служила многе године. Ричард Калинде је такође имао користи од дружења с Џоном Хадсоном. Пре него што је отишао из земље, брат Хадсон је организовао да Ричард Калинде надгледа проповедање добре вести док не стигне даљња помоћ.

Међутим, нису сви били срећни због посете брата Хадсона. Брат Нгулу је описао њихову реакцију. „Нећемо да нас уче људи из Кејп Тауна“, рекли су. „Радићемо шта се нама свиђа.“ Неспремни да прихвате вођство Заједнице, они су основали властите „Watch Tower покрете“. С друге стране, они који су истински тражили истину показали су понизнији став. Они су остали у контакту с канцеларијом Заједнице у Јужној Африци и показали су цењење према упутствима и вођству које су добијали преко тог канала. Ускоро је тамошњој подружници постало очигледно да је том малом језгру искрено заинтересованих особа потребно још помоћи.

Стални представник у земљи

Узбудљив догађај у историји Јеховиних сведока у Малавију одиграо се 1933. Поднета је молба да Watch Tower Bible and Tract Society има трајног представника у тој земљи. Гувернер је рекао да „поздравља такав корак“ и одобрио је молбу. Најзад су се могле направити припреме да се проповедање добре вести у Малавију обавља доследније.  У складу с тиме, под вођством подружнице у Јужној Африци, у мају 1934. основан је депо за литературу, заједно с једном канцеларијом, а Берт Маклаки је надгледао дело.

С обзиром да се крстио 1930, брат Маклаки је био још прилично нов у истини. Међутим, он се показао као веома делотворан пионир на својим претходним доделама на Мадагаскару и на Маурицијусу. Кад је стигао у Малави, нашао је једну кућицу с две собе у главном граду, Зомби, на југу земље. Једна соба се користила као депо за литературу и као канцеларија; друга се користила за спавање. Брат Маклаки, који тада није био ожењен, рекао је да је на овој новој додели прилично усамљен, и да му је она „донела одговорности веће него икада пре“.

Од велике помоћи му је био Ричард Калинде, који се доста зближио с њим. Главни задатак на почетку био је да се рашчисти пометња коју је нашој браћи донело постојање лажних „Watch Tower покрета“. То није било тако тешко као што се очекивало. С једне стране, већина службеника је постала свесна да те домаће секте немају никакве везе с правим Watch Tower Societyjem. Исто тако, канцеларија у Јужној Африци пружила је Берту Маклакију јасне смернице како да реши ту ситуацију. Држећи се тих смерница, он је посећивао групе у свим деловима Малавија, док је брат Калинде служио као преводилац. Те посете скупштинама помогле су многима да више не подупиру лажне „Watch Tower покрете“ и њихове вође.

Јеховин благослов је био очигледан. Коначно се формирала једна чврста теократска организација. Први пут су такође били прикупљени извештаји службе на терену. Према тим извештајима, године 1934. било је у просеку 28 објавитеља.

 Нова додела у депоу у Зомби

Након што је око годину дана радио у Малавију, Берт Маклаки је био повучен у Јужну Африку. После тога, више од 60 година је лојално служио у Јеховиној служби у различитим деловима јужне Африке до своје смрти 1995. Један други члан породице Маклаки, његов брат Бил, заменио га је у Малавију.

Пре тога, Бил Маклаки је био пионир у Јужној Африци, иако још није био крштен. Џорџ Филипс, слуга подружнице у Јужној Африци, замолио је Била ако би могао да преузме доделу у Малавију. Кад је прихватио, рекли су му: „Наравно, најпре мораш да се крстиш.“ Бил се крстио и стигао у депо у Зомби у марту 1935. Имао је 26 година. Тај верни брат је доказао свој интегритет у Малавију под веома неповољним околностима док није био депортован 1972.

Како је било у то време? Бил Маклаки, који је 1998. имао 89 година и живео у Јужној Африци са својом породицом, још увек се сећао скучених услова у том депоу у Зомби. Рекао је: „Спаваћа соба није била шира од неког камина [1,4 метра]. Било је прилично загушљиво, па сам ноћу држао отворене прозоре, док једне ноћи један полицајац није лупио главом у прозор и рекао: ’Бвана [господине], боље да затворите прозоре. Ноћу овим улицама шврљају леопарди.‘ Зато сам их затворио.“

Упркос тешким условима, показало се изузетно корисним да депо буде у главном граду. Пошто су у близини биле владине канцеларије и седиште полиције, брат Маклаки је брзо могао да реагује на све оптужбе против Заједнице, због тога што су Јеховине сведоке стално мешали с лажним „Watch Tower покретима“. Попут свог брата који је то радио пре њега, Бил Маклаки је стрпљиво сарађивао са службеницима на изглађивању свих неспоразума.  Јеховини сведоци су тако стекли повољну репутацију.

Чишћење организације

Бил Маклаки је заједно с браћом марљиво радио на изграђивању цењења према Јеховиним мерилима изложеним у Библији. У то је спадало и помагање браћи да разумеју да небиблијски обичаји као што су сексуални неморал, спиритизам и злоупотреба алкохола немају места у животу Јеховиних сведока (1. Кор. 6:9, 10; Откр. 22:15). Од непроцењиве помоћи у том раду био је Грешам Квазизира. Он је јако пуно радио у путујућој служби, посебно на северу земље. Брат Маклаки га је описао као особу од „чврстог, поштеног материјала“. Брат Квазизира је постао познат по томе што је у свако доба лојално подржавао библијска праведна мерила. Кад год би наишао на некога ко се понашао неморално док је у  исто време тврдио да служи Јехови, брат Квазизира би му се одважно супротставио. Ако би признали да се понашају нехришћански, он би им одузео њихове публикације и рекао им да више нису прави Јеховини сведоци. Такође их је спречавао да даље учествују у служби на терену. Због таквог одлучног поступања, многи су очистили свој живот. Управо је брат Квазизира тужно известио да је Ричард Калинде поново почео да упражњава обичаје који нису сагласни с хришћанским начином живота. Зато тај некада ревни брат више није могао да представља Јеховину чисту организацију.

Због овог чврстог става с обзиром на висока морална мерила Библије, Јеховини сведоци су постали познати као људи интегритета. То се често показало као заштита за њих.

Јеховин благослов над чистом организацијом постао је очигледан док је број оних који га активно хвале растао. До 1943, сваког месеца је просечно 2 464 објавитеља било повезано са 144 скупштине — изврстан пораст у односу на само 28 објавитеља десет година раније!

Буђење Малавија

Током 1944, израз „нови свет“, који се често користио у публикацијама Watch Towera, био је пун погодак за становништво Малавија. Као што је објашњено у тим публикацијама, нови свет се односи на Јеховин нови систем ствари — ново људско друштво над којим влада Божје небеско Краљевство у рукама Исуса Христа (Дан. 7:13, 14; 2. Петр. 3:13). Те публикације су на темељу Библије показале да ће у том новом свету земља постати рај; људи ће живети у миру са животињама; нестаће ратова; изобиље хране биће на располагању свима; више неће бити болести и смрти; чак ће и мртви ускрснути и добити прилику да живе заувек (Пс. 67:6, 7; Иса. 2:4; 11:6-9; Лука 23:43; Јов. 5:28, 29; Откр. 21:3, 4).

 Један брат, кад је држао говор на ту тему, објаснио је то на следећи начин, зачинивши то локалним језиком: „Кад је Адам сагрешио, у врту му се није родило ниједно дете; сва су рођена у ’шипражју‘ и, браћо, ми смо још увек у ’шипражју‘. Још се нисмо вратили у врт. Али сада је близу време кад ћемо напустити овај свет матекење (врста тропске буве) и ући у нови, потпуно обновљени Јеховин свет.“

Говори о Божјем новом свету имали су такав утицај да је у једном делу земље мноштво заинтересованих људи следило браћу од места до места, упијајући библијска обећања о Рају. У једном другом крају, након што је доста локалних свештеника послушало говор о новом свету, били су тако дирнути оним што су чули да су масовно отишли до једног европског мисионара и рекли: „Зашто сте то скривали од нас? Данас видимо дечаке и девојчице како посећују људе и како им говоре најдивније ствари које су икада чули! А ви нам дајете да проповедамо доктрине које су сада разоткривене као чисте лажи!“

Године 1946, број објавитеља Краљевства у Малавију премашио је број од 3 000, и браћа су стварно будила ту земљу.

Наравно, није свима било драго због поруке о Божјем новом свету. Раније је влада била забранила увоз публикација Watch Towera, које су говориле о том новом свету. Међутим, то је имало мало ефекта, пошто је у земљи већ постојала поприлична количина литературе. Сада су неки свештеници, у настојању да неутралишу утицај активности Јеховиних сведока, покушали да опонашају изразе и методе Сведока. „И ми проповедамо нови свет“, тврдили су. Неколицина њих је чак покушала да изврши накнадне посете код својих чланова, али су се за неколико седмица предали.

 Религиозне вође су такође настојале да убеде сеоске поглавице да не дају Јеховиним сведоцима да проповедају у њиховом крају. Пре него што би се одржао говор у неком селу, био је обичај да се тражи дозвола од сеоског поглавице. Али ако је поглавица потпао под утицај локалних верских вођа, ту се нису могли држати састанци за јавност.

Међутим, многе сеоске поглавице срдачно су поздрављале Јеховине сведоке. Браћа су често била позивана да дођу и одрже говоре. Један сеоски поглавица чуо је један такав говор у градићу Лизулу, где је сазнао какво је право стање мртвих (Проп. 9:5; Јез. 18:4). Кратко после тога, присуствовао је сахрани коју су водиле неке верске вође. Присутнима су рекли да је дете које је умрло „сада анђео на небу“. Стари поглавица је прогунђао, полако устао, окренуо се свом помоћнику и затражио мало бурмута. Онда је, енергично ушмркавајући, отишао одатле, говорећи: „Хм, у Лизулуу смо чули где су мртви. Ови само лажу!“

Специјална посета

У јануару 1948. одиграо се један веома посебан догађај, кад су Н. Х. Нор и М. Г. Хеншел, из централе Заједнице у Бруклину, у Њујорку, посетили Малави. То је била прва посета браће из светске централе. Састанак је организован у Градској сали у Блантиру, за Европљане и Индијце који су живели у том граду. Кад се узме у обзир да је тада у Блантиру живело само око 250 Европљана, онда је охрабрујуће што је 40 особа присуствовало јавном предавању. Наредног дана, гостујућа браћа су била на једном већем скупу на отвореном одржаном за афричку браћу. Бил Маклаки, који је до тада течно говорио чичева, служио је као преводилац. На јавном предавању после подне било је 6 000 присутних. Пошто није било озвучења, браћа која су служила у програму  морала су да говоре јако гласно како би сви могли да чују. Једног тренутка велики пљусак је прекинуо говор, а присутни су почели да траже заклон испод дрвећа или у оближњим кућама. Али Сведоци су остали, и брат Нор је завршио говор држећи кишобран изнад главе. Сама чињеница да је овај мзунгу (белац) стајао на киши да би завршио говор афричкој публици показала је јавности да су Јеховини сведоци стварно заинтересовани за њихово добро, јер локални Европљани то никада не би учинили.

Посета браће Нора и Хеншела дала је огроман подстрек делу. Те године, 1948, број објавитеља је био већи од 5 600, а и нови су се веома брзо придруживали редовима Сведока. На неким местима било је тешко наћи довољно подручја за сведочење!

Почиње да ради подружница

У међувремену, депо Заједнице је пребачен из Зомбе у Блантир, трговачки центар земље, смештен још јужније. Онда је 1. септембра 1948, након што су активности Јеховиних сведока у Малавију многе године биле под надгледањем подружнице у Јужној Африци, основана канцеларија подружнице у Малавију, а први слуга подружнице био је Бил Маклаки. Сада су се потребе подручја у Малавију могле директно збрињавати, уз надгледање из светске централе.

До тада је већ било доста зреле, искусне браће која су могла служити као покрајинске слуге да посећују скупштине како би јачали браћу. Покрајински састанци су одржавани два пута годишње, а Грешам Квазизира је служио као обласни слуга за целу земљу. У подружници, Бил Маклаки је такође био веома запослен — често радећи до раних јутарњих сати на својој писаћој машини.

Било је још доста посла, и била је потребна даљња помоћ. Тако су Питер Бридл и Фред Смедли, дипломци  мисионарске школе Гилеад, били срдачно дочекани по свом доласку 1949. Они и други дипломци Гилеада пружили су веома потребну помоћ преоптерећеном слуги подружнице. Сада се могла посветити додатна пажња начину деловања скупштина и већих скупова.

„Ја ово никад нећу моћи!“

Долазак у Малави, поготово у то време, могао је бити страшна промена за некога из Европе или Северне Америке. Није било никаквих модерних погодности на које је таква особа можда била раније навикла. У афричком шипражју нису се могли наћи никакви електрични апарати. Оно што је локалном мештанину могло изгледати као нормалан део живота за странца је могло бити јако стресно. Како ће се нови мисионари прилагодити?

Сећајући се првих утисака по доласку у Малави након заморног путовања возом из луке Беире, у Мозамбику, Питер Бридл каже: „Кад смо коначно стигли до реке Шире, управо се смркавало. Око нас су летеле велике бубе. Окупљале су се око светиљки и потпуно их  умрљале. Биле су нам на врату, и гмизале су нам испод одеће. Рекао сам Јехови: ’Ово не могу да поднесем. Превише је ово за мене. Ја ово никад нећу моћи!‘ Онда смо прешли реку и ушли у воз, који је био на станици. Његова светла су била веома, веома пригушена. Ускоро сам схватио зашто — тиме се хтело спречити да ти инсекти уђу у воз. Послужили су нам оброк, који је почео са супом. Једва смо видели особу с друге стране стола, јер су светла била тако пригушена. Док смо јели супу, сркали смо је кроз зубе како не бисмо усркали и инсекте, а ја сам рекао Јехови: ’Молим те, мислим да је овај пут превише. Ја ово нећу моћи!‘“

На једном каснијем путовању у то исто подручје, брат Бридл је имао проблема док је држао јавно предавање. Зашто? Он објашњава: „Комарци су били невероватни. Кад сам једне вечери држао говор, панталоне сам завукао у чарапе. Око главе сам омотао пешкир и угурао га у кошуљу. Око рукава сам имао гумице, тако да су ми вирили само шаке и лице. Говорио сам уз помоћ преводиоца. Рекао сам реченицу а онда сам терао комарце с лица. Онда сам још једном отресао руке и лице. Кад је преводилац завршио, рекао бих још једну реченицу, а онда поновио то исто.“

Упркос тим ситуацијама, Питер Бридл и други попут њега успели су, уз Јеховину помоћ. Већина мисионара одређених за Малави верно је служила током многих година. Њихови свесрдни напори донели су многе благослове малавијском подручју.

Више зреле локалне браће

У међувремену, више локалне браће је напредовало до хришћанске зрелости. И та браћа су извукла користи из дружења с мисионарима. Један такав брат био је Александер Мафамбана — Алекс, како су га најчешће звали. Алекс је био веома способан човек. Родио се у  Мозамбику, био је син поглавице и требало је да наследи свог оца на том положају. Али кад се у потрази за послом преселио у Јужну Африку, Алекс је дошао у контакт с Јеховиним сведоцима и стекао је тачно спознање библијске истине. Закључио је да ће оно што се буде очекивало од поглавице значити компромитовање хришћанских начела. Да би избегао проблеме, решио је да се настани у Малавију. Ускоро је брат Мафамбана постао пионир, а 1952. почео је да помаже у канцеларији подружнице у Блантиру. Његово знање неколико језика било је посебно корисно у обрађивању писама с подручја. Године 1958/59. имао је прилику да похађа мисионарску школу Гилеад, и дипломирао је у разреду заједно с Џеком и Линдом Јохансон, који су такође били одређени за Малави.

Још један брат који је упознао истину у Јужној Африци био је Кенет Чимбаза. После свог крштења 1942, вратио се у Малави. Ускоро је брат Чимбаза већ пружао доказе да развија особине зрелог хришћанина. Након што је неко време био пионир, доста је служио као путујући надгледник. Неки мисионари који су касније дошли уживали су радећи с братом Чимбазом и његовом женом, Елиси, и њиховим малим сином, Маимбом. На тај начин они су се упознали с начином живота у Малавију.

Заиста, та зрела браћа су се показала као драгоцени ’дарови у људима‘ (Еф. 4:8, NW).

Мисионари помажу у порасту

Браћа у Малавију се још увек с благонаклоношћу сећају мисионара који су верно служили у Малавију, а посебно их се сећају ветерани који су имали прилику да у тим данима раде с њима. Неки мисионари су установили да њихова нова додела захтева да направе велике промене у свом начину живота, али љубав их је мотивисала да то и учине.

 Малком Виго је стигао 1957. као самац. После вечере првог дана у канцеларији подружнице, он је једва чекао да сазна који ће бити његов задатак. Лони Нејл, дипломац Гилеада који је стигао годину дана раније и који је тада био слуга подружнице, обавестио га је да ће добити путујућу службу. После курса језика или периода навикавања? Не, у то време тога није било. Почеће већ следећег дана!

Мисионари одређени за путујућу службу ускоро су сазнали да ће поред служења скупштинама, ако желе да возе ауто, морати да буду и механичари. Такође су установили да су путеви често били само мале стазе кроз шипражје. Наравно, локална браћа су ценила њихове напоре и чинила су све што су могла да им олакшају живот. Обично би се за мисионара и за његову жену, ако је ожењен, градила уредна кућа с кровом од траве и тоалетом. Али за сестре које су путовале са својим мужевима, сабласни ноћни звуци били су посебно страшни! Требало је времена да се навикну на језиви „смех“ хијена и „оркестар“ звукова свакаквих инсеката.

Џек Јохансон се сећа да је организовање конгреса у шипражју био приличан изазов. Најпре би раскрчили локацију, а затим би се у већини случајева све градило од материјала који су налазили у самом шипражју. Али браћа и сестре, млади и стари, били су срећни што могу да помогну. На једној конгресној локацији близу Мланџеа, један старији брат је раздраганог лица пришао брату  Јохансону и рекао: „И ја желим да помогнем.“ То није изгледало необично. Али брат Јохансон је касније сазнао да је тај брат скоро месец дана пешачио око 800 километара до конгресног места, и прво што је урадио кад је стигао било је да се јави да помогне око припремања терена за конгрес! С таквим спремним духом, браћа и сестре су шипражје претворили у „стадион“ са седиштима за 6 000 људи!

Мисионари су допринели побољшању организације скупштина и покрајина у Малавију. Похвално је како су браћа као што су Хал Бентли, Еди Добарт, Кит Итон, Харолд Гај, Џек Јохансон, Род Шарп и Малком Виго радили као обласни надгледници. Локални Сведоци су се лепо одазвали на љубазне савете и вођство које су добијали. Разултат је био да су скупштински састанци и проповедање поруке о Краљевству били боље организовани. У исто време, браћа и сестре су се утврђивали у истини, припремајући се за невоље које су их чекале.

Европљани добијају сведочанство

Неки мисионари су с временом били одређени да раде у канцеларији подружнице, и они су и ту имали доста посла. То је неким супругама пружило прилику да сведоче у европском делу Блантира и Зомбе. Филис Бридл, Линда Јохансон, Линда Луиз Виго, Ен Итон и друге урадиле су доста квалитетног посла на том подручју. Европљани су понекад имали предрасуде према нашем делу, често због сталног мешања са „Watch Tower покретима“. Али те сестре су добро користиле прилике да исправе ствари и да разговарају с њима о Божјем Краљевству.

Већина Европљана и Азијаца у Малавију имали су властита предузећа или уносне пословне уговоре. Уопште узев, они су били задовољни својим животом. Међутим,  неки Европљани и локални људи који су говорили енглески повољно су реаговали на истину. Неколико њих се крстило — један од њих у кади у Бетелу!

’Размена охрабрења‘

Док су се мисионари дружили с локалном браћом и сестрама, међу њима се развила истинска расна хармонија. То је било лепо изражено у једном писму које је Алекс Мафамбана написао неким својим пријатељима мисионарима: „Ако у свету постоји ’јаз‘, то је јаз између Истока и Запада. Што се нас тиче, ми имамо најјачу везу уједињења која је икада створена: агапе!“ Како се то разликовало од става оних изван Јеховине организације! Европљани су у глобалу сматрали да су супериорни у односу на Африканце и мало су контактирали с њима. Међутим, требало је рашчистити једну ствар. Радило се о томе да су локална браћа користила титулу Бвана. Та титула се користила приликом поздрављања Европљана, укључујући и мисионаре. Она је значила да су Европљани господари Африканаца. Зато су мисионари, кад год би их неки локални брат ословио титулом Бвана, подсетили браћу: „Јеховини сведоци су браћа, а не Бване!“

Користи нису биле само једностране. Мисионари су доста тога научили радећи раме уз раме са својом афричком браћом и сестрама. Настала су многа чврста пријатељства. У складу с речима апостола Павла, дошло је до „размене охрабрења“ (Римљ. 1:12, NW).

Хваљење Јехове у песми

Свако ко неко време борави у Африци брзо примети да људи воле да певају. Они то раде без музичке пратње, користећи само своје гласове, и то раде тако складно. Ни Малави није изузетак. Чак и кад на језику чичева још није било песмарице, браћа су сама компоновала песме.  Узимајући популарне мелодије из песама хришћанског света, мењали су речи и певали о Краљевству, служби и Армагедону. Иако те песме нису биле записане, сва браћа су их знала и предивно су их певала. На већим скуповима, кад би присутне понело одушевљење, често би певали рефрен после сваке строфе, и то не само једном већ двапут! Кад је брат Нор дошао у посету 1953, био је посебно дирнут тим предивним усклађивањем. У свом извештају је рекао: „Мора се поменути да је певање било необично пријатно.“

Кад је 1950. у подружницу стигла нова песмарица Заједнице на енглеском, Песме на Јеховину хвалу, одлучено је да та песмарица буде направљена и на чичева језику. Али како поучити браћу да читају ноте? Сви су знали да певају, али нису били навикли да читају ноте. Подружница је одлучила да користи нотацију која се темељи на тонској солмизацији, то јест означавању музичких нота коришћењем методе „до, ре, ми“. Нека браћа су то учила у школи. Питер Бридл, који је доста радио на овом пројекту, сећа се шта је све било потребно. Он каже: „Сели смо с преводиоцима и радили на томе. Морали смо се побринути да се преведене речи довољно добро уклапају у музику. Тако смо мало по мало направили песмарицу.“

Издање Песама на Јеховину хвалу на чичева језику било је веома популарно код браће. Подружница га је штампала на једном старом гештетнеру, користећи било који папир који им је дошао под руку. Због тога те прве песмарице нису биле нешто посебно јаке и често су морале да се мењају. Али браћи то није сметало. Били су срећни што уопште имају песме које могу певати. Сваки пут кад би се одржао неки већи скуп, браћа су добила две до три хиљаде примерака! На крају је Бруклин преузео штампање те песмарице, али тек  након што је локално било направљено око 50 000 примерака!

Нови објекти за подружницу

Током година, дело Краљевства у Малавију надгледано је с више локација, и обично је на тим местима било јако тесно. Међутим, средином 1950-их, донета је одлука да се изгради зграда специјално пројектована за канцеларију подружнице, са стамбеним простором за бетелске раднике. У ту сврху, године 1956. у Блантиру је купљен комад земљишта. У мају 1958, зграда је била спремна за усељење. Како су браћа била одушевљена!

Неколико година касније, канцеларија подружнице је имала једног веома добро познатог комшију. Зграда до њих, Муди хаус, постала је службена резиденција премијера Малавија, др Хејстингса Камузуа Банде.

Нажалост, после свег великог труда уложеног у изградњу канцеларије подружнице и бетелског дома, тај лепи објекат није дуго остао у рукама Заједнице.

Охрабрујућа посета

Године 1963, Милтон Хеншел из светске централе Заједнице још једном је посетио Малави. Стигао је кратко после конгреса у Либерији на коме су војници физички малтретирали њега и многу локалну браћу и сестре. Близу аеродрома, неколико километара од Блантира, одржан је велики национални конгрес. Била су присутна браћа из целог Малавија, од „Нсање [на југу] па до Каронге [на северу]“, како рече један ветеран. Око 10 000 присутних заиста је ценило изврсне говоре које су одржали брат Хеншел и други говорници. Штампа је ретко кад помињала скупове Јеховиних сведока, али овај пут се извештај о конгресу појавио чак и у једним државним новинама.

 Политичка ситуација у земљи је постајала све затегнутија, тако да је за браћу било посебно охрабрујуће да буду на овом конгресу. Чули су како Јеховини сведоци широм света заузимају чврст став за библијска начела. О том конгресу, брат Мафамбана, председавајући, рекао је: „Сећам се да су неки делегати бициклима превалили преко 600 километара у једном смеру да би били присутни. Они су сматрали да је њихова хришћанска одговорност  да дођу и били су спремни да се суоче с тешкоћама како би удовољили том захтеву. То је доказ јаке хришћанске вере коју многи имају.“

Спрема се невоља

Почетком 1960-их, у Малавију је дух национализма био веома јак. У складу с уговором с Британијом, требало је да потпуна самоуправа буде додељена средином 1964, после општих избора. У међувремену, др Банда је био постављен за интерног премијера те колоније. Пре општих избора, влада је организовала да се од 30. децембра 1963. до 19. јануара 1964. обави добровољна регистрација бирача.

Тада су Јеховини сведоци у Малавију први пут били гурнути у оно што су новине San Francisco Examiner (које се издају у САД) касније описале као „верски рат... веома једностран рат, у коме се сила супротставља вери“. Тај рат нису објавили Јеховини сведоци. У складу с библијским учењима, они поштују световне владаре и савесно плаћају порезе (Лука 20:19-25; Римљ. 13:1-7). Међутим, зато што је Исус Христ рекао да његови следбеници неће бити „део света“, Јеховини сведоци се држе и става строге неутралности што се тиче ратова између држава и њихових политичких ствари (Јов. 17:16, NW; Дела 5:28, 29).

Док је грозница гласачког регистровања захватала земљу, Сведоци су искористили право да се не региструју. Међутим, кад су партијски службеници приметили њихов неутралан став, избило је насилно прогонство. Уложени су напори да се Сведоци присиле да промене мишљење и да купе партијске књижице. У том периоду канцеларија подружнице је примила извештаје који су показали да је више од 100 Дворана Краљевства и преко 1 000 домова наше браће било спаљено или разрушено. Стотине поља и амбара било је спаљено. Нажалост, услед  тога су многе породице Јеховиних сведока остале без хране и крова над главом. Неки су побегли у суседни Мозамбик, спасавајући голи живот. Многи су били страшно претучени. Међу њима је био и Кенет Чимбаза, путујући надгледник. Неколико година после тог малтретирања он је умро, очигледно због повреда које је задобио.

Интегритет под кушњом

Било је доста искустава о чувању интегритета под прогонством. На пример, две сестре које су живеле близу Блантира имале су укупно 11 деце о којој су се бринуле. Њихови мужеви су попустили политичком притиску и купили партијске књижице. Сада су и сестре биле под притиском да купе књижице. Одбиле су. Партијски службеници су им рекли да ће се вратити сутрадан да виде јесу ли се предомислиле. И наравно, следећег јутра дошла је гомила људи да их одведе. Одвели су их на једно јавно место, претили им силовањем, и претукли их зато што су одбиле да купе партијске књижице. Сестре су све то храбро поднеле. Онда су им дозволили да оду кући, али су их наредног дана опет довукли. Опет су их претукли, и овај пут су их свукли до гола пред масом. Сестре ипак нису направиле компромис.

Сада су прогонитељи променили методу. „Телефонирали смо вашој централи“, рекли су, „и разговарали смо с Јохансоном, Маклакијем и Мафамбаном. Рекли су нам да морате купити књижице, као што су и они сами већ купили, а исто тако и сви други Јеховини сведоци у [Малавију]. Још само вас две нисте купиле књижице у целој земљи. Боље да их купите.“ Сестре су одговориле: „Ми служимо само Јехови Богу. Ако су браћа у централи купила књижице, то нама ништа не значи. Нећемо попустити, па да нас и убијете!“ (Упореди с Римљанима 14:12.) На крају су пустили ове две сестре.

 Ове две понизне, верне сестре нису знале ни да читају ни да пишу, али су имале дубоку љубав према Јехови и његовом закону. Својим чврстим ставом оне су потврдиле речи из Псалма 56:12: „У Бога се уздам и не бојим се. Шта ми може човек?“

Напори да се разјасни наш став

Како су озбиљни инциденти ескалирали, Заједница је напорно радила на томе да власти зауставе то прогонство. Браћа су ступила у везу с канцеларијом премијера, и за 30. јануар 1964. био је заказан интервју с др Бандом. Том приликом, Џек Јохансон је успео да јасно образложи неутралан став Јеховиних сведока, темељећи свој разговор на 13. поглављу Римљанима. Премијер је изгледао прилично задовољан оним што је било речено, и кад је брат Јохансон одлазио, др Банда му се веома захвалио.

Међутим, само четири дана касније, била је нападнута једна група Сведока у подручју Мулање. Елатон Мачанде је био брутално убијен. Мона Миваула, једна старија Сведокиња, добила је стрелу у врат и оставили су је мислећи да је мртва. На сву срећу, ова сестра је преживела, и њено сведочанство је касније послужило да се ти хулигани доведу пред суд. Кад је вест о овом страшном инциденту стигла до канцеларије подружнице, у канцеларију премијера је хитно послат телеграм.

Уследио је још један састанак са др Бандом и двојицом његових министара, 11. фебруара 1964. Џека Јохансона су пратили Харолд Гај и Александер Мафамбана. Међутим, расположење је овог пута било веома другачије. Машући телеграмом, др Банда је рекао: „Господине Јохансон, шта сте хтели да ми кажете овим телеграмом?“ Браћа су мирно покушала да увере премијера у наш неутралан став и послушност законима земље. Али премијер и његове колеге су тврдили да су Јеховини сведоци  намерно изазвали нападаче. Састанак је завршио у негативном тону, а Јеховини сведоци су били окривљени за конфузну ситуацију у земљи. Чак су брату Јохансону претили да ће га сместа депортовати. Међутим, изгледа да је гнев др Банде више био усмерен ка неспособности његове двојице министара који нису успели да пруже чврсте доказе о провокацијама од стране Јеховиних сведока.

Занимљиво, у суђењу које је уследило након убиства брата Мачанде, судија г. Л. М. Е. Емејулу није нашао доказе да су Јеховини сведоци на било који начин изазвали своје нападаче, како су тврдиле власти. Судија је рекао: „Не видим доказе о провокацијама. Истина је да су Јеховини сведоци одлучно пропагирали своју веру и тражили обраћенике, али они су јако добро свесни својих грађанских дужности и учинили су све што се тражило од њих... Они су само одбили да се прикључе некој политичкој партији.“

Кад је узбуђење око регистрације гласача спласло, премијер је позвао на мир и ред у земљи. „Немојмо стварати невоље Европљанима, полицији, Индијцима, па чак ни Јеховиним сведоцима“, рекао је. „Опростите им!“ У јулу 1964, док је владало велико узбуђење, колонија Њаса је постала независна република и променила је име у Малави. Прогонство је коначно престало, али тек након што су насилно угашени животи осморо Јеховиних слугу.

Кратак период затишја

Како се 1964. ближила крају, за нашу браћу је дошао период релативног мира. Неки раније огорчени непријатељи постали су радознали да сазнају више о „тајни“ која је омогућила њиховим жртвама да заузму чврст став упркос свем прогонству. Тако је проповедање поруке о Краљевству још једном снажно кренуло напред.

 Почетком 1966, пружила се још једна прилика да се др Банди објасни неутралан став Јеховиних сведока. Watch Tower Society је затражио дозволу да у земљу дође још мисионара. Др Банда, који је контролисао издавање дозвола Европљанима за улазак у Малави, питао је зашто је потребно још мисионара. Тако је дошло до састанка између др Банде и Малкома Вигоа, слуге подружнице. Др Банда је нагласио да не жели да се ико меша у политику. Брат Виго га је још једном уверио да смо послушни законима земље и да смо неутрални што се тиче политичких питања (Римљ. 13:1-7).

До 1967, просечан број објавитеља порастао је на више од 17 000. У том периоду мира, у земљу је стигло још двоје дипломаца Гилеада, Кит и Ен Итон. Кад су се упознали с Јохансоновима у канцеларији подружнице, Линда их је одушевљено уверавала: „Дошли сте у најмирнију земљу у Африци“! Нису ни слутили да се кува озбиљна невоља.

Ситуација се опет погоршава

После кратког курса учења језика, Кит Итон је заједно са својом женом Ен био одређен за обласну службу. На почетку су имали љубазну помоћ Кенета Чимбазе и његове породице. Увек спреман да помогне, мали Маимба је био посебно радостан да носи торбу брата Итона сваки пут кад би кренули у службу на терену.

У априлу 1967, кад је брат Итон служио на покрајинском састанку у селу Тамбо у подручју Паломбе, чуо је једну узнемирујућу емисију на радију. Др Банда је оптужио Јеховине сведоке да намерно изазивају партијске службенике и припаднике покрета младих познатих као Пионири Малавија и Савез омладине Малавија. Такође се тврдило да Сведоци не само што одбијају да купе партијске књижице већ и друге убеђују да их не купе.

 Као и 1964, питање партијских књижица избило је у први план. Иако су се те књижице куповале добровољно, ако неко не би хтео да их купи, партијски службеници су то сматрали чином непоштовања. Касније је речено да је куповање књижице „један начин на који ми, народ ове земље, можемо показати захвалност [др Банди] за развој земље Малави“. Разјарени чврстим ставом који су Јеховини сведоци заузели у тој ствари, партијски службеници су обновили напоре да присиле браћу да попусте. У подружницу су опет почели да стижу извештаји о узнемиравању и батинању.

Једном приликом, неки партијски службеници су затражили од Малкома Вигоа да посети једног брата из скупштине Јумбе који је био ухапшен зато што је одбио да купи партијску књижицу. Пре него што је ушао у собу, брат Виго се тихо помолио. Од самог почетка је било очигледно да су се ти службеници надали да ће им брат Виго рећи да је Watch Tower Society јасно рекао својим члановима да није исправно да купују партијске књижице. Уместо тога, он је нагласио да Заједница никоме не говори шта да ради и да свака особа мора донети властиту одлуку у тој ствари. Партијски службеници нису били задовољни овим објашњењем. Питања су пљуштала са свих страна. У жељи да га наведу да погреши, службеници су постављали наредно питање пре него што би брат Виго одговорио на претходно. После два сата испитивања, брат је коначно био пуштен. Није била купљена ниједна партијска књижица.

Забрањени!

Ситуација је достигла врхунац септембра 1967, током годишњег конгреса владајуће Конгресне партије Малавија. У једној резолуцији донетој на том конгресу стајало је: „Снажно предлажемо да деноминација Јеховини сведоци буде проглашена за незакониту у овој земљи.“  Због чега? У резолуцији је речено: „Она угрожава стабилност мира који је неопходан за несметано функционисање наше државе.“ Затим је председник, у свом закључном говору на конгресу, рекао: „Јеховини сведоци свуда стварају невоље. Зато је овај Конгрес јуче донео резолуцију у којој стоји да Јеховини сведоци треба да буду забрањени. Могу вам рећи да ће влада сигурно веома брзо осмотрити ту ствар.“

Јесу ли Јеховини сведоци стварно били ’опасност за стабилност Малавија‘? Тешко! Један посматрач је касније описао Сведоке у Малавију као „узорне грађане“ који „марљиво плаћају порезе, негују болесне, боре се против неписмености“. Међутим, влада је стварно ’веома брзо осмотрила ту ствар‘. Ускоро је био потписан извршни налог којим се изриче забрана, и он је ступио на снагу 20. октобра 1967. Цела нација је била обавештена помоћу великог наслова масним словима у новинама: „Малави  забрањује ’опасну‘ секту.“ Иако је речено да је та акција предузета зато што су Јеховини сведоци „опасни за добру владу Малавија“, било је очигледно да је прави разлог био тај што одбијају да купе партијске књижице. У складу са својим снажним библијским уверењима, Јеховини сведоци су једноставно изабрали да ’више слушају Бога него људе‘ (Дела 5:28, 29).

Припрема се исплатила

Пре него што је била изречена забрана, браћа из канцеларије подружнице увидела су да ће против Јеховиних сведока бити предузета нека врста званичне акције. Иако нису очекивали потпуну забрану, почели су да предузимају мере предострожности. У разним деловима земље били су одржани посебни састанци да би се покрајинским и обласним надгледницима пружиле смернице и охрабрење. Дата су практична упутства с обзиром на скупштинске састанке, службу на терену, залихе литературе и слање писама. Те информације су биле од непроцењиве користи кад се ситуација погоршала.

Скупштине су марљиво примењивале предлоге које су постепено добијале. Више се нису користили никакви формулари Заједнице. Уместо тога, извештаји службе за скупштину исписивали су се на чистом папиру и слали канцеларији подружнице преко курира. Време одржавања састанака се мењало у складу с потребама сваке скупштине. Једна скупштина је решила да има састанке у недељу ујутро у пола шест, пре него што остали сељани устану. Што се тиче дела проповедања, никаква забрана не може зауставити Јеховине сведоке да шире добру вест о Краљевству. Баш као што је то било у време апостола, наша верна браћа и сестре заузели су став: „Ми не можемо не говорити о ономе што видесмо и чусмо“ (Дела 4:20).

 Кратко пре саме забране, канцеларија подружнице је из обавештеног извора добила информацију да Government Gazette припрема да објави забрану Јеховиних сведока. Реагујући на то, браћа су брзо склонила сву важну архиву и документе, чак и неку опрему, у домове разне браће. И литература је у великим количинама развезена из подружнице скупштинама по целој земљи. Једна скупштина је, да би заштитила ту вредну духовну храну, напунила два велика бурета за нафту књигама и закопала их у земљу, за касније. Кад је полиција коначно у новембру дошла у подружницу да конфискује имовину, били су изненађени што има тако мало литературе, архиве и опреме.

Мисионари су депортовани

Као што се и очекивало, страним мисионарима је било наређено да напусте земљу. Међутим, пре него што су отишли, учинили су све што су могли да ојачају тако драгу браћу и сестре. Малком Виго је посетио и охрабрио браћу чије су домове уништили хулигани. Финли Мињере, покрајински надгледник, био је међу том браћом. Брат Виго је рекао: „Кад смо стигли, видели смо брата Мињереа како стоји и гледа свој изгорели дом. Било је охрабрујуће видети његов дух. Имао је жељу да одмах крене и ојача друге у његовој покрајини који су доживели невољу. Није се пуно секирао због свог личног губитка.“

Џек Јохансон је отпутовао на север у град Лилонгве да посети око 3 000 браће и сестара који су били у затвору. Успео је да разговара с многима и да их охрабри. Још увек су били добро расположени. У ствари, он је отишао и сам охрабрен и описао је то као искуство које му је ојачало веру. Један дежурни службеник је касније рекао брату Јохансону да је ситуација била неугодна. Поменувши само једну последицу забране, тај службеник је рекао да  ако сада електрична служба у Лилонгвеу закаже, вероватно се никада неће обновити. Најбољи и најпоузданији радници су били у затвору!

Осам страних мисионара није добровољно напустило Малави. Што се њих тиче, они нису урадили ништа лоше. Шарпови и Јохансонови су одведени директно на аеродром уз полицијску пратњу и смештени у авион који напушта земљу. Два друга пара су била одведена у затвор Чичири у Блантиру, где су били неколико ноћи — Малком и Кит у једној ћелији а Линда Луиз и Ен у другој. Затим су уз полицијску пратњу одведени на аеродром и депортовани на Маурицијус. На крају су Вигоови, заједно с Јохансоновима, били додељени за Кенију, а Итонови за Родезију.

Тужна срца, мисионари су оставили своју драгу браћу и сестре. Али малавијски Сведоци нису остали без помоћи. Ту су били духовни пастири, љубазни надгледници, у 405 скупштина по целој земљи (Иса. 32:2). Алекс Мафамбана је локално надгледао дело, а надгледање малавијског подручја пребачено је на подружницу у Зимбабвеу (тадашња Родезија). У наредним годинама, подружница у Харареу, у Зимбабвеу, организовала је да малавијски покрајински надгледници и други који су предводили путују у Зимбабве на обласне конгресе и окрепљујуће курсеве. Преко ове верне браће, скупштине су добијале преглед програма покрајинских и обласних конгреса.

Нови талас зверстава

Међутим, кад је јавност сазнала за забрану, партијски службеници и припадници Пионира Малавија и Савеза омладине Малавија преузели су вођство у новом таласу ужасног прогонства. Премда су понекад имали разумевања, полиција и судови су били немоћни да зауставе  насиље, пошто су Јеховини сведоци сада били окарактерисани као незаконити у земљи.

Како се прогонство појачавало, Дворане Краљевства, домови, продавнице с прехрамбеном робом и предузећа Јеховиних сведока у свим деловима земље били су уништавани. На неким местима нападачи су чак долазили камионима да би однели имовину Сведока. Премда су ти материјални губици новчано можда били веома мали, за нашу малавијску браћу и сестре то је било све што су поседовали.

Исто тако, из свих крајева Малавија стизали су извештаји о батинањима. За неке наше драге сестре, прогонство је било посебно страшно. Било је доста извештаја о силовању, сакаћењу и пребијању хришћанки. Садистички нападачи нису штедели никога. Старије, младе па чак и неке трудне сестре биле су извргнуте тим окрутним искушењима. Неке су због тога имале побачај. Још једном је хиљаде браће било присиљено да беже из својих села. Многи су нашли заклон у шуми. Други су отишли у привремено изгнанство у суседни Мозамбик. До краја новембра 1967, талас бруталних напада на Јеховине сведоке однео је још најмање пет живота.

Реакција на забрану

Чак ни жестоке батине нису застрашиле Јеховине сведоке. Веома мало њих је направило компромис. Самсон Кумбањива је био међу онима чији су дом и намештај били уништени, сва његова одећа је била исцепана на комаде, али његова вера није била уништена. Он је с поуздањем рекао: „Ја знам да никада нисам сам, и да ме Јехова штити.“ Интегритет ових верних мушкараца и жена доноси част Јехови — то је одговор на Сотонино ругање: „Све што човек има даће за живот свој“ (Јов 2:4).

 Прогонство је чак пробудило неке искрене појединце у Малавију. То је било у складу с оним што је прорекао сам Исус Христ. Након што је своје следбенике упозорио да ће их прогонити, па чак и изводити пред владаре, он је закључио следећим охрабрујућим речима: „То ће вам се догодити да бисте служили за сведочанство“ (Лука 21:12, 13).

Једном мужу који се неко време противио активностима своје жене, која је била Сведок, прогонство је у ствари помогло да јасније види ствари. Једног јутра мање од две недеље након што је изречена забрана, руља је навалила на његов дом. Знали су да он није Сведок, и викали су да су дошли само по његову жену. Он најпре није отварао врата. Али кад су запретили да ће му спалити кућу и све који су у њој, он их је против воље пустио унутра. Брзо се нашао у ланцима и наредили су му да купи партијску књижицу. Тада је схватио да његова жена сигурно има праву религију. Тог дана је одбио да купи књижицу. Њега и његову жену су претукли. Али он је одмах после тога почео да проучава Библију. Наредне године, тај човек је свој живот предао Јехови, и придружио се својој жени као Јеховин слуга.

И у самом Малавију и изван земље, људи су изражавали забринутост због онога што се догађа недужним хришћанима. Неки су говорили: „Сада знамо да се сигурно ближи крај света, кад је Божји народ забрањен у нашој земљи!“ Чланци који су изашли у издањима Куле стражаре и Пробудите се! од фебруара 1968. изазвали су јавни протест широм света. Стигло је на хиљаде писама, у којима се изражава огорчење и подстиче влада да стане на пут зверствима. У неким поштама, било је потребно још помоћи да би се обрадио изненадни прилив поште. Међународна реакција на ту ситуацију била је тако интензивна и стална да је председник на крају  издао налог да прогонство мора да стане. Др Банда је касније чак рекао да никога не треба присиљавати да купује партијску књижицу. „Желим да људи буду слободни да обнове књижице, и то од срца, а не под присилом“, рекао је. Тако је постепено почео да се повлачи још један талас прогонства. То је некој нашој браћи омогућило да се врате својим кућама и да наставе с важним делом проповедања о Краљевству — али користећи дискретније методе, пошто забрана још није била укинута.

Рад у илегали

Током тог времена, брат Мафамбана се верно бринуо за дело на локалном нивоу. Одржавао је контакт с подружницом у Зимбабвеу и примао је правовремена упутства преко те канцеларије. Али полиција је непрестано мотрила на њега, тако да је морао да буде веома опрезан. Много пута је за длаку избегао хапшење. Нажалост, 1969. године је умро, изгледа од рака. После тога, Кенет Чимбаза је надгледао активности Јеховиних сведока у Малавију док 1971. није доживео излив крви у мозак и умро. Јехова ће се у долазећем „ускрсењу праведних“ свакако с наклоношћу сетити многих добрих дела ове двојице чувара интегритета (Лука 14:14; Јевр. 6:10).

Како се стање смиривало, малавијска браћа су се привикавала на нову ситуацију. Ускоро је неформално сведочење почело да доноси резултате. Упркос забрани, пионирска служба је напредовала. Године 1971, било је 925 пионира који су ревно преносили добру вест, заједно с хиљадама скупштинских објавитеља. На списку је остао чак и један специјални пионир — Грешам Квазизира, који је још увек лојално служио у својим поодмаклим годинама, упркос многим невољама и личним кушњама. Наставио је да верно служи Јехови све до своје смрти 1978.

 Пошто су браћа била ’мудра као змије‘, у канцеларију подружнице у Родезији и даље су стизали скупштински извештаји и друга пошта (Мат. 10:16). То је показивало да је ревна илегална активност проповедања веома успешна. Непосредно пре забране 1967, био је достигнут највећи број од 18 519 објавитеља. До 1972, иако је забрана још увек била на снази и многи су морали да побегну у Мозамбик, извештен је нови највећи број од 23 398 објавитеља, који су у просеку сваког месеца имали више од 16 сати службе.

„Нова подручја“ добијају сведочанство

Иако су Сведоци били веома пажљиви док су проповедали, неки су ипак били ухапшени и затворени. Међутим, чак ни тада се нису обесхрабрили. Одмах су наставили да проповедају, користећи затвор као ново подручје.

Бастон Мозес Њиренда је 1969. провео седам месеци у затвору. Неки затвореници су га питали зашто неће да се прикључи њиховој Уједињеној цркви. Каква сјајна прилика за сведочење! Користећи једну стару оштећену Библију коју су користили сви затвореници и којој је фалило доста страна, он им је показао библијске истине. То је довело до библијског студија. Проучавао је чак и вођа те цркве. Пре него што је пуштен из затвора, брат Њиренда је имао ту радост да четворици затвореника помогне да дођу до основног разумевања Божје Речи.

Активности у енглеској скупштини

Након што су сви страни мисионари били депортовани због забране, Бил Маклаки, који се оженио Денизом, из Јужне Африке, још увек је живео у Блантиру. Ту је имао једну малу фирму и тако се бринуо за породичне одговорности. Дом Маклакијевих је постао ново место  састајања за енглеску скупштину у Блантиру. Наравно, да се не би привлачила пажња, ти састанци су морали да се одржавају на неформалнији начин. Зато није било ни певања ни аплаудирања.

Управо у то време, Гвидо Ото, који је служио у Родезијској подружници, почео је тајно да доноси литературу у Малави. Гвидов отац је имао мали хотел на обали језера Малави, тако да Гвидове посете нису биле необичне службеницима. Нису ни знали колико је библијске литературе Гвидо доносио сваког пута! Литературу су стављали у један тајни подрум у дому Маклакијевих. Кад су копали тај подрум, пролазници су понекад питали за шта ће им то. „То је само тоалет“, рекли би им.

Једне вечери, усред састанка, неко возило је стало испред куће. Ко би то могао бити? Полиција? Браћа нису знала шта да раде са својим књигама за проучавање. Врата су се отворила и весело је ушао Гвидо Ото. Какво олакшање!

После тога, како Дениз објашњава, „Бил је рекао браћи да кад неко покуша да уђе, прво што треба да ураде  јесте да сву литературу ставе у једну спремљену корпу. Онда бих ја бацила ту корпу у рупу у поду наше спаваће собе. Она је водила до подрума. Сваки пут смо поставили и један сточић с чајем. Ако би неко ушао, изгледало би као да смо дошли у посету и да пијемо чај!“

Међутим, како је стање постајало све теже, састанци више нису могли да се одржавају само на једном месту. Користили су се разни домови. Понекад се група састајала у шуми, а браћа су била обучена као да су на пикнику.

Упркос овим тешкоћама, браћа су ипак успевала да дођу до оних који су искрено тражили истину и то тако што су сведочили неформално људима који су говорили енглески. Неколико њих је дошло у истину. Међу њима су били Виктор Лулкер, Даниел Марн и Мајк Шарма, који до дан-данас служе у скупштини Блантир.

Судски случајеви у Блантиру

Кад је полиција извршила рацију у дому Маклакијевих 1971, нашли су неке публикације Заједнице. Брат Маклаки је био оптужен и морао је да се појави пред судијом за прекршаје у Лимбеу, у Блантиру. Локални Сведоци су чули за то и, ризикујући своју слободу, дошли у великом броју да подрже Маклакијеве. Кад је судија изрекао пресуду „нису криви“, браћа су снажно запљескала! Али тужилац је уложио жалбу. Сада је случај отишао пред врховни суд. Овај пут су Била Маклакија прогласили кривим и осудили на седам година затвора. Међутим, они у ствари нису хтели да га стрпају у затвор, па су му наредили да напусти земљу.

Тако је у октобру 1972. дошло крају 37 година Маклакијеве лојалне службе у Малавију. Пре него што је отишао, организовао је да браћа дођу и неприметно однесу сву литературу која је била у његовом тајном подруму.  Браћа су однела пуна кола књига! Неки су касније били заустављени на барикадама, али полиција није приметила ни једну једину кутију. Пре него што су Маклакијеви напустили земљу, улаз у тајни подрум је био забетониран. У историји Јеховиних сведока у Малавију, дуго ће се памтити верна, самопожртвована служба Била Маклакија!

Покренут је трећи талас насиља

Баш кад су се браћа почела навикавати на нову рутину, још једном се разбуктала невоља. Године 1972, на годишњем конгресу Конгресне партије Малавија, биле су усвојене неке веома узнемиравајуће резолуције. У једној од тих резолуција захтевало се да сви Јеховини сведоци буду отпуштени са својих радних места. Немилосрдно, без изузетка, то се и спровело. Фирме које су желеле да задрже поуздане раднике Сведоке нису добиле дозволу за то. Фирме које су водили Сведоци биле су одузете а имовина конфискована. Али још горе ствари су тек долазиле.

Једна друга резолуција усвојена на том конгресу навела је да „све [Јеховине сведоке] који живе у селима треба протерати одатле“. То је практично значило да Јеховине сведоке треба протерати из људског друштва! Хиљаде њихових домова било је спаљено или порушено. Усеви су им били уништени а животиње побијене. Било им је забрањено да ваде воду из сеоских бунара. У пљачкашким дивљаштвима широм земље, изгубили су дословно све што су имали.

Чланови омладинских покрета поново су предводили у овом таласу прогонства, до тада најинтензивнијем и најбруталнијем. Организујући се у банде, које су бројале од отприлике десетак па до чак стотину припадника, ишли су од села до села, тражећи Јеховине сведоке.

 Наша браћа су била гоњена широм земље. У Блантиру је једна група браће била похватана и доведена у локални партијски центар, који је био канцеларија подружнице Заједнице пре него што је конфискован 1967. Међу њима је био Грејсон Капининга, који је пре забране служио у подружници као преводилац. Након што су браћа постојано одбила да купе партијске књижице, прогонитељи су им натрљали очи мешавином соли и љуте паприке. Онда су тукли браћу дебелим даскама у којима су били велики ексери. Кад год би неки брат јаукнуо од бола, силеџије су ударале још јаче, говорећи: „Нека твој Бог сада дође и спасе те.“

У тим злобним нападима било је пуно мртвих. У Кејп Маклиру, на јужном крају језера Малави, око Зелфата Мбаика везали су снопове траве. Онда су траву полили бензином и запалили. Он је дословно изгорео!

И сестре су страшно пропатиле. Кад су одбиле да купе партијске књижице, партијски службеници су многе од њих више пута силовали. У Лилонгвеу, сестра Магола је заједно с многим другима покушала да побегне. Међутим, била је трудна и није могла брзо да трчи. Понашајући се попут чопора дивљих паса, руља ју је стигла и на смрт претукла.

У студентском центру више пољопривредне школе Бунда, одмах изван Лилонгвеа, шесторица браће и једна сестра били су убијени а тела су им ужасно искасапљена. Директор, Теодор Пини, протестовао је против зверстава лично др Банди. И? Био је депортован!

Хиљаде беже

Пошто се на хоризонту назирао прави геноцид, у октобру 1972. почео је масовни егзодус Јеховиних сведока. Хиљаде њих су побегли на запад у Замбију. На граници је један посматрач УН потврдио да су „многе  избеглице имале посекотине и дубоке ране очигледно нанесене пангасима, дугим ножевима уобичајеним за [Африку]“.

Сведоци су били смештени у избегличке логоре у Синда Мисалеу, који су били на тромеђи Малавија, Мозамбика и Замбије. Међутим, због несанитарних услова, брзо се ширила зараза. За кратко време, умрло је преко 350 особа, међу којима је било пуно деце. Вести о мукама избеглица брзо су стигле до њихове хришћанске браће на другим местима. Хуманитарна помоћ је сместа почела да пристиже! Јеховини сведоци из Јужне Африке приложили су тоне шатора, одеће и других хитно потребних ствари. С Карелом де Јахером и Денисом Макдоналдом на челу, из подружнице у Јужној Африци у логоре је стигао мали конвој камиона. Нису биле занемарене ни духовне потребе. У једном камиону је била 21 кутија Библија и помоћних средстава за проучавање Библије. Како су малавијска браћа била срећна кад су видела тај доказ праве хришћанске љубави коју је Исус описао! (Јов. 13:34, 35).

Међутим, Сведоци су ускоро схватили да су непожељни гости у Замбији. До децембра су замбијске власти натерале избеглице да се врате у Малави. Какво разочарање! Немајући наизглед где да побегну, хоће ли се наша браћа коначно предати? Мајкл Јаданга је то сажео на следећи начин: „Изгубио сам зубе зато што нисам купио књижицу. Изгубио сам посао зато што нисам купио књижицу. Страшно су ме претукли, уништили су ми имање и натерали ме да бежим у Замбију — све то зато што нисам купио књижицу. Нећу ни сада да је купим.“ Њихов интегритет је и даље био непољуљан. Стварно је истина оно што каже псалмиста: „Многе су невоље праведника, али Господ увек га избавља“ (Пс. 34:19).

 Ти малавијски Сведоци, и мушкарци и жене, доказивали су да имају веру попут вере Божјих слугу описаних у Библији у 11. поглављу Јеврејима. Попут тих древних обожавалаца Јехове, малавијски Сведоци су били ’ударени на муке и нису пристали на избављење‘ (Ча), то јест, тако што би направили компромис или се одрекли своје вере у Јехову Бога. Попут њих, и они су ’поднели ругање и батине, па и окове и тамнице‘. Попут њих, ’свет их није био достојан‘ (Јевр. 11:35, 36, 38).

Уточиште у Мозамбику

Кад су се вратили из Замбије, још једном су се суочили са злобним прогонством у Малавију. Није долазило у обзир да остану у Малавију. Зато су опет побегли — овај пут у Мозамбик. У то време, Мозамбик је још увек био под португалском контролом. Тамошње власти су биле љубазне према нашој браћи. Они који су живели на југу земље побегли су преко границе близу планине Мланџе у избегличке логоре у Карику, где су многи остали до 1986.

У Мозамбик се веома лако могло ући и преко западне границе Малавија, између градова Дедза и Нчеу. Ту су браћа морала само да пређу преко главног пута, који је имао улогу границе, да би потражила уточиште. Логори  у том делу Мозамбика били су смештени близу Млангенија, и већина је побегла у те логоре.

Ти логори у Карику и близу Млангенија постали су дом за неких 34 000 мушкараца, жена и деце. Целе скупштине Божјег народа, које су водиле њихове старешине, отишле су у те логоре. Док су путовали, малавијске власти су наредиле да им нико не сме помагати што се тиче превоза.

Кад су се сместили у логоре, за те Јеховине слуге почео је један нови начин живота. У материјалном погледу, испрва је било тешко. Опет су почињали испочетка. Ипак, ускоро су биле подигнуте куће у правилним низовима. Логори су били чисти и уредни. Да би допунила следовања која су делили Заједница и световне хуманитарне организације, многа браћа су сама почела да саде усеве. Други су успевали да продају оно што су сами направили или да пронађу посао са скраћеним радним временом у оближњим селима. Премда нису били имућни у материјалном смислу, наша браћа су била задовољна основним потрепштинама (1. Тим. 6:8). А духовно су били богати!

 Организација у логорима

Старешине као што су Кенеди Алик Дик, Морис Мабвумбе, Вилард Матенго — и касније други — служили су као Одбор земље. Они су били веома поштовани и вољени због својих неуморних напора да се збрину духовне потребе браће. Те лојалне старешине су узеле к срцу библијски савет: „Пасите стадо Божје које вам је предато“ (1. Петр. 5:2). Они су организовали многе духовне активности у логорима. Следећи рутину уобичајену у већини домова Јеховиног народа, они су се побринули да сваки дан почне духовним стварима, осматрањем дневног цитата. Редовно су се одржавали студији Библије помоћу часописа Кула стражара, јавна предавања, па чак и већи скупови. Избеглице су схватиле да су те духовне припреме од животне важности.

На почетку су се сви састанци одржавали на једној централној локацији — централној платформи. Ту су се хиљаде њих свакодневно скупљале ради библијског поучавања, као и да добију смернице с обзиром на разне дужности у логорима. Касније су скупштине биле охрабрене да изграде властите Дворане Краљевства и да тамо  воде састанке. На крају је по разним логорима било организовано пет покрајина.

Браћа која су служила у Одбору земље као и други имала су пуно користи од обучавања од стране мисионара пре забране. То им је помогло да организују логоре. У целости, избеглички логори су функционисали доста слично неком великом обласном конгресу. Основана су одељења која су бринула о разним потребама, укључујући и чишћење, дељење хране и, наравно, безбедност.

Иако су сада скоро сви Јеховини сведоци живели у избеглиштву ван Малавија, неки прогонитељи још нису били задовољни. Непријатељи су повремено прелазили границу и нападали браћу која су живела у оближњим логорима, тако да су се морале предузети специјалне мере опреза да би се заштитио Јеховин народ.

 Одбор земље је одредио једну групу браће да буду редари и стражари, да чувају све улазе у логоре. Батсон Лонгве је постао надгледник тих редара у логору Млангени. У његов задатак је спадало доста кретања по логору, ради провере браће на њиховим местима. Ускоро је стекао надимак „7до7“. Заиста, од јутра до вечери (од седам до седам), сваког дана, верни брат Лонгве се могао видети у свим деловима логора како испуњава своју улогу штићења хришћанске браће и сестара. До дан-данас, већина браће се Батсону Лонгвеу обраћа са „7до7“. Иако су неки можда заборавили његово право име, свако ко је био у логору Млангени срдачно се сећа његове лојалне службе у њихову корист.

Привремено изгнанство у Мозамбику не само што је пружило олакшање од прогонства већ је такође помогло да се браћа припреме да се суоче с кушњама и изазовима који су били пред њима. Они су се зближили са својом браћом и сестрама, и научили су да се још јаче ослањају на Јехову. Лемон Кабвази, који је касније служио као покрајински надгледник, каже: „Било је предности и недостатака. Материјално смо били сиромашни. Али духовно смо били добро збринути. Пошто смо тамо били толико заједно, стварно смо упознали и заволели своју браћу. То нам је помогло кад смо се вратили у Малави.“

Поново гоњени!

Нажалост, овај предах од насиља од стране прогонитеља био је кратак. Кад је Мозамбик у јуну 1975. стекао независност, дух национализма захватио је и ту земљу. Нове вође те земље нису разумеле неутралност Јеховиног народа. Пошто су одбила да направе компромис, наша браћа су била присиљена да се врате преко границе из подручја Млангенија, право у руке својим прогонитељима.

 На граници је повратничке избеглице сачекао министар централног региона, г. Џ. Т. Кумбвеза Банда. Он им је рекао: „Сами сте напустили Малави, и сада сте се сами вратили. Вратите се у своја села и сарађујте с партијским функционерима.“ Мислећи на Пионире Малавија и припаднике Савеза омладине, додао је: „Моји момци ће се побринути да сарађујете с партијом.“ Тиме је пружено мало наде да ће се стање побољшати.

Неки који су били присиљени да се том приликом врате у Малави успели су да прођу целу земљу и да опет изађу преко југоисточне границе, да би се прикључили својој браћи која су била у логорима близу Милангеа, у Мозамбику. Али то није решило све проблеме. На пример, Фидеси Ндалама, који је служио као покрајински надгледник у том крају све док крајем 1980-их логори Миланге нису били распуштени, изгубио је жену кад су герилци напали логор. Али овај благи брат и даље ревно служи Јехови.

Други који су били присиљени да се 1975. врате у Малави морали су ту и да остану. Хиљаде њих су преплавили путеве док су се уморни враћали у своја села. За многе је то личило на пролазак кроз шибу.

На почетку је већини било дозвољено да се опет настане у селима из којих су изашли. Али ускоро би стигли „момци“ који су настојали да присиле Јеховине сведоке да „сарађују с Партијом“. Банде Савеза омладине окружиле су домове наше браће, захтевајући да браћа купе партијске књижице. Одговор је у сваком дому био исти: „Не!“ Одбијање је довело до свих облика нељудског малтретирања. Чак су и жене и деца учествовали у батинању тих недужних хришћана. Стигли су извештаји о изопаченом сексуалном злостављању, и мушкараца и жена. Било је одвратних извештаја о томе како су заједно везали хришћане и хришћанке у настојању да их натерају да почине неморал.

 Чак и у нормалној рутини свакодневног живота, Јеховини сведоци су се суочавали са сталним изазовом њиховом интегритету. У болницама, на пијацама, у школама и у јавном превозу, припадници Савеза омладине увек су вребали свакога ко није имао партијску књижицу. У складу с речима из Откривења 13:16, 17, нико није могао „ни куповати ни продавати“, нити чак живети нормалним животом, ако није имао ’жиг звери‘ — доказ да подупире светски политички систем.

У свим овим недаћама, Јеховини сведоци су остали чврсти, и никада нису направили компромис. Али ни прогонитељи се нису предавали. Још тога је тек требало да дође.

Отерани у затворе

Целе скупштине Јеховиних сведока биле су сакупљене и отеране у затвореничке центре који су функционисали на начин који је будио сећање на нацистичке концентрационе логоре. Нажалост, у неким случајевима мања деца и бебе били су одвојени од својих родитеља који су били ван себе. Нека таква деца су била остављена на бригу рођацима који нису Сведоци. Друга су остављена потпуно незбринута. До јануара 1976, преко 5 000 мушкараца и жена било је у затворима и логорима по целој земљи.

Стање је у почетку било веома ужасно. Пренатрпаност је изазвала ширење смртоносних болести. Окрутни стражари су повећавали ту патњу. Један од њих се ругао браћи, говорећи: „Власти су рекле да од вас направимо тракторе.“ Бастон Мозес Њиренда се сећа да су га често присиљавали да ради од зоре до сумрака, без иједне паузе за одмор или јело!

Из злогласног затвореничког логора Дзалека, један брат је успео да прокријумчари следећу белешку  написану на комаду тоалетног папира: „Чак и ако је неко веома болестан, терају га да иде да ради. Болесну децу шаљу у болницу Дова... Не брину се око пацијената из Јеховиног народа. Болницу Дова зовемо кланица за Јеховин народ.“

Изгледало је као да затворски чувари покушавају све што је могуће да би обесхрабрили нашу браћу и сестре и да би сломили њихов интегритет. Нису успели! Јеховин народ је научио како да изађе на крај с невољама. Једна белешка написана на комаду џака од цемента имала је следеће речи које јачају веру: „Добре вести. Браћи и сестрама се на лицу види да су веома срећни, иако су прогоњени и носе камење.“

У канцеларију председника, др Банде, стигла су многа протестна писма — од Јеховиних сведока и од многих других. Међутим, ти апели су наишли на глуве уши, и наша браћа су остала у затвору.

„Реч Божја није окована“

Упркос тим условима, браћа су успевала да организују да се у тим затворима одржавају хришћански састанци. У затворе се кријумчарила литература и делила браћи. Како су то радили? О једном Годишњаку који је стигао до оних у затвору Дзалека, Бастон Мозес Њиренда каже:

„Био је један брат који није био затвореник али је радио у затворској башти. Пошто су стражари били навикли да он стално улази и излази, никада га нису претресали. Он је сакрио књигу под кошуљу док је стражарима предавао поврће. Онда је пре него што је отишао успео да дотури књигу једном нашем брату. Били смо посебно одушевљени што имамо Годишњак зато што је у то време имао све дневне цитате и коментаре. Брзо смо се дали на посао, преписујући све цитате и коментаре на комаде  тоалетног папира. Употребили смо доста ролни! После две недеље, један стражар је открио књигу. Али до тада смо већ били разделили примерке по целом логору. Чак смо успели да дотуримо примерке и у део где су држали наше сестре.“

У Дзалеки се у малим групама одржао и Меморијал Христове смрти. Заједница је добила једно писмо, у коме је стајало да је „1 601 особа присуствовала састанку на наш драги дан, 14. април“. У Дзалеки је 13 њих узело симболе. У том извештају је такође стајало: „Скоро свака ћелија је певала песме пре говора, а исто тако и после састанка.“

С временом се стање у затворима почело мало поправљати. Неки чувари су на крају постали прилично пријатељски расположени према браћи. Након што је био пензионисан из затворске службе, један чувар је чак прихватио истину. Сада је он брат Макумба. И његов син је предао свој живот Јехови. Управо је онако како је изјавио апостол Павле: „Реч Божја није окована“ (2. Тим. 2:9).

Служење Јехови под забраном

Интензитет прогонства је још једном постепено спласнуо. До 1979, већина Јеховиних сведока била је пуштена из затвора. Њихове комшије су биле страшно знатижељне. „Зашто сте били у затвору?“ „Зашто сви прогоне Јеховине сведоке?“ Оваква питања су отворила пут библијским разговорима, и многи су и сами постали Јеховине слуге. Јасно су могли видети да ће и њих мрзети ако постану Јеховини сведоци, као што је Исус прорекао; ипак су увидели да Јеховини сведоци заиста практикују праву религију (Лука 21:17; Јак. 1:27). Занимљиво, међу новокрштенима је више било оних којима је сведочено него деце оних који су већ били Јеховини сведоци.

 Како је библијска литература, која се користила на састанцима и у служби на терену, у то време долазила у земљу? При крају 1970-их, брига око малавијског подручја била је пребачена на подружницу у Замбији зато што је Замбија имала заједничку границу с Малавијем, док је Зимбабве није имао. Доста депоа за литературу било је стратешки смештено близу малавијске границе. Оно веома мало браће која су имала возила ишло је у Замбију да би покупили велике пакете с литературом, коју су онда кријумчарили у Малави. Зато што је у првим годинама било мало барикада на путу, ова метода је била веома успешна.

Имајући у рукама потребне књиге и часописе, браћа су могла да организују и састанке. Наравно, није могло бити отворених окупљања у Дворани Краљевства. Уместо тога, браћа су се тајно састајала, често по ноћи, и довољно далеко да их комшије и други сељани не би чули. Нека браћа у селима имала су парцеле које су наследили,  обично одмах ван села. То су била практична места за састајање. Наравно, доста људи који би у исто време ишли на састанак очигледно би привукли пажњу, тако да су браћа ишла у малим групама. Кад су сви били на окупу, састанак је могао да почне. Није било срдачног певања песама Краљевства — само пригушени гласови. Није било ни одушевљених аплауза после одличног говора — само лагано трљање дланова.

Међутим, сви присутни на тим састанцима ценили су правовремену духовну храну и осећали су да су  уједињени са својом браћом и сестрама широм света који су уживали у истом програму поучавања. Такви састанци су такође добро опремили браћу за веома важно дело проповедања. То су морали да раде веома дискретно.

Храбри курири

Иако се неко време литература у Малави доносила без пуно тешкоћа, средином 1980-их ситуација се променила. У свим деловима земље почеле су да ничу барикаде. Полиција је постала опрезнија у претресању возила. Браћа више нису могла да користе аутомобиле да би пребацила литературу из депоа у Замбији. Шта да се ради?

Више су се користили бицикли. Возећи кроз грмље, браћа су успевала да прођу барикаде и граничне прелазе. Била је потребна велика храброст и јака вера да би неко служио као курир. Али Јехова Бог је очигледно благословио њихову лојалну службу. Погледајмо следећа искуства:

 Летсон Млонготи је возио кроз Лилонгве с врећом пуном часописа позади на свом бициклу. Кад је приметио како су се велика мноштва људи укључујући полицајце и Пионире Малавија поређали дуж улица чекајући посету председника, веома се унервозио. Онда је, на његов ужас, врећа спала и отворила се док је залазио за један угао. Часописи су се расули пред свима! Људи су се брзо окупили око њега. Наш брат је очекивао најгоре. Али ускоро је схватио да му само помажу да скупи часописе назад у врећу. С олакшањем, иако мало потресен, ускоро је опет био на путу, захваљујући Јехови што је заслепио очи полицији и Пионирима Малавија.

Фред Ламек Гвиризе је носио важну скупштинску пошту. Брзо је возио низ једно брдо близу града Касунгу кад је пред собом видео барикаду начичкану припадницима Савеза омладине. Пре него што је стигао до барикаде, стао је, окренуо се и брзо кренуо у супротном правцу. Припадници Савеза омладине су повикали да стане. „Где си кренуо?“ викали су. Курир је одговорио: „Ишао сам тако брзо низ брдо да сам промашио да скренем!“ На његово изненађење, они су прихватили његово објашњење. Захвалио се Јехови што га је заштитио.

Али нека од те храбре браће била су ухваћена и стрпана у затвор. Већином су то били породични људи.

Редовни „туриста“

Почев од 1987, Едвард Финч, члан Одбора подружнице у Замбији, редовно је посећивао Малави. Малави је био популарно туристичко одредиште, а брат Финч је имао рођака у Блантиру, тако да му је било лако да на „празник“ уђе у земљу. Кад је имао само 19 година и био пионир у својој домовини Родезији, Ед Финч се придружио Гвиду Оту на неким његовим путовањима у Малави да би попунио тајни подрум Маклакијевих. Пошто је  сада био дипломирао у школи Гилеад, брат Финч је добио још једну улогу у вези с Малавијем.

Он је долазио у посете због тога што је подружница у Замбији била забринута што у Малави не улази довољно библијске литературе. Кад се брат Финч састао с Одбором земље, они су били одушевљени што је ту гост из иностранства да их охрабри и пружи даљње смернице. Одржан је низ тајних састанака са Одбором земље, покрајинским и обласним надгледницима и куририма. Сви су били одушевљени да ураде свој део да би се збринуле потребе скупштина. Литература која се била нагомилала у замбијским депоима близу границе Малавија поново је почела редовно да притиче у Малави.

Брат Финч је, често са својом женом Линдом, много пута ишао на охрабрујућа „туристичка“ путовања у Малави. Путовао је уздуж и попреко земље, али не да би разгледао земљу, већ да би охрабрио и поучио што је могуће више браће. Његове посете су посебно ценила она браћа која су предводила током забране. Били су захвални  за љубав и стрпљивост коју је он показао док је радио с њима.

Помоћ куририма

Наравно, било је немогуће да курири на својим бициклима дођу до свих скупштина у Малавију. Тако је 1988. купљен један камионет који се пуно користио за разношење литературе по земљи. Возачи су упознали места где су биле постављене барикаде и опрезно су их избегавали. И друга храбра браћа су понудила своје услуге. Међу њима је био и Виктор Лулкер, који је служио у енглеској скупштини у Блантиру. Користећи свој приватни аутомобил и уз велики лични ризик, често је ноћу превозио литературу до тајних депоа по целој земљи. Пре 1972, Сирил Лонг, који је сада у Јужној Африци, на сличан начин је помагао. Успевао је да набави и јако потребне медицинске ствари за нашу браћу, и то по дисконтним ценама, од једне сусретљиве апотеке.

Један важан фактор у обезбеђивању духовне хране било је одобрење централе Заједнице у Бруклину да се штампају часописи на библијском папиру, књиге с меким корицама и студијски чланци Куле стражаре у специјалном формату који су постали познати као мини-часописи. Кад се Ед Финч тајно састао с куририма у априлу 1989. и кад им је рекао за ова нова специјална издања наше литературе, курири су били дирнути до суза. Како су ценили Јеховине припреме пуне љубави! Сада ће моћи да носе два пута више литературе него раније.

Ова литература се могла лакше пресавити и сакрити. Мини-часописи су се чак могли отворено читати у јавном превозу. Нико није знао шта је то! „Верни и разборити роб“ је заиста деловао у складу са својим опуномоћењем да обезбеђује духовну „храну у право време“  (Мат. 24:45-47, NW). Ова драгоцена „храна“ помогла је Јеховиним слугама да сачувају интегритет под невољама.

Јединствена скупштина

Нажалост, године 1990. камионет који је користила Заједница био је уплетен у један судар с полицијским возилом. Кад је полиција открила шта је у камиону, два брата су одмах била ухапшена и послата у затвор. Један од њих је био Лемон Кабвази.

Кад је стигао у затвор Чичири, брат Кабвази је приметио да је десеторо браће која су ту већ била затворена било у јадном стању. „Старији“ затвореници су крали сву ћебад и нису дозвољавали браћи да одржавају састанке. Брат Кабвази је знао да се нешто мора урадити. Кад га је посетила његова жена, Криси, он ју је замолио да у затвор донесе нешто од његове личне одеће. То је поделио браћи како би били долично одевени. Други затвореници су били импресионирани. Брат Кабвази је затим настојао да се спријатељи са „старијим“ затвореницима који су контролисали сву ћебад. Како је то урадио? „Уредио сам да ми један брат купи десет килограма шећера“, каже брат Кабвази. „За килограм шећера могло се купити ћебе.“ Тиме је такође „куповао“ пријатељство „старијих“ затвореника, који су сада допуштали да се састанци одржавају неометано.

Пошто су се у затворском дворишту редовно одржавали састанци, ускоро је била формирана скупштина. Како се звала? Скупштина Угао — зато што су се састанци одржавали у једном углу затворског дворишта. С временом је Скупштина Угао редовно имала преко 60 присутних. С тројицом старешина и једним слугом помоћником, ова нова скупштина је била добро збринута. Њено подручје је такође било веома продуктивно. Увек  је било некога „код куће“ с ким се могло разговарати! Од пет библијских студија које је брат Кабвази водио у затвору, две особе су се касније крстиле!

„Здрава“ храна

Међутим, један проблем с којим се суочавала Скупштина Угао био је у томе како у затвор дотурити литературу која им је била потребна за састанке. Брат Кабвази је и за то имао план. Уредио је да један брат који је тек био пуштен из затвора донесе пакет с храном. Кад су затворски чувари проверили пакет, видели су само корење касаве, популарне свакодневне хране у Малавију. Али нису ни знали како је та касава била „хранљива“ и „здрава“! Из средине сваког корена касаве биле су исечене танке кришке. У тим коренима су били стављени уролани мини-часописи, мали делови књиге Расправљање и Свакодневно разматрање Писма. После две такве испоруке „здраве“ хране, браћа су имала све што им је било потребно за састанке и библијске студије. Брат Кабвази се сећа да су имали толико издања мини-часописа да ниједном за осам месеци колико је био у затвору нису морали да понављају неки чланак на Студију Куле стражаре.

На срећу, Скупштина Угао данас више не постоји. Јеховин народ у Малавију више није присиљен да одржава састанке иза решетака!

Наша браћа стичу поштовање

Напади на Јеховине сведоке постепено су се проредили. Међутим, с времена на време још увек се могло чути за инциденте. Ипак, наша браћа су као и увек била чврста. Услед тога, многи су почели да поштују Јеховин народ.

У околини Мчињија, поглавица Мзама је упутио једно писмо насловљено: „Драгом Божјем народу који живи под мојом надлежношћу.“ У њему је рекао: „Сви  Сведоци који су у мом округу веома су добри људи. Мој округ се састоји од 13 села.“ Након што је похвалио Сведоке да су поуздани порезни обвезници, да се држе високих моралних мерила и да су чисти, учтиви и марљиви, он је закључио: „Све вас Јеховине сведоке подстичем да се и даље држите својих закона.“

Почетком 1990, Остин Чигоди је био међу 22 особе које су припадници Савеза омладине ухапсили на покрајинском састанку у Натењеу, близу Блантира. Након што је провео годину и по дана у затвору, брат Чигоди, који је тада имао близу 80 година, био је пуштен. Кад су неки припадници Савеза омладине видели да је тај старији човек још увек жив и веран свом Богу, били су веома импресионирани. Чак су затражили библијске студије. Међутим, брат Чигоди је био веома опрезан, не желећи да угрози своју браћу. Омладинци су и даље наваљивали. На крају су студији започети. Срећом, неки су напредовали до крштења, а данас их неколико чак служе као старешине и слуге помоћници.

Још један верни брат, Самјуел Дзаононга, издржао је четири затворске казне у Дзалеки због свог неутралног става. Онда је 1989, након што је опет одлучно одбио да купи партијску књижицу, пети пут био ухапшен. Припадници Савеза омладине одвели су га у полицијску станицу у Салими. Како су били изненађени кад им је одговорни полицајац рекао: „Ако хоћете да овог човека опет стрпате у затвор, боље да се припремите да му се придружите. Било би добро да знате шта је све овај човек издржао а да никада није компромитовао своју веру. Да ли сте ви спремни на то?“ „Нисмо“, одговорили су. Полицајац је онда додао: „У том случају, боље да вратите овог човека у његово село и да га више не узнемиравате. Он никада неће компромитовати своју веру.“ Тако су брата Дзаононгу вратили у његово село. Кад су стигли  тамо, позвали су сеоског поглавицу и упозорили га да не дозволи да нашег брата више узнемиравају. Од тада, брат Дзаононга се могао видети како чита часописе Кулу стражару и Пробудите се! и како сведочи својим комшијама — слободно и без страха да ће га узнемиравати.

Неформално сведочење

Све време забране, обављало се неформално сведочење. Али кад противљење није било тако интензивно, сведочило се још одважније. Почетком 1990, у граду Нчеуу једна девојка која је показала интерес за библијску истину узела је књигу Слушати великог Учитеља. Пошто није знала добро да чита, браћа су је охрабрила да позове некога да јој чита књигу. „Али треба да нађете некога коме можете веровати“, упозорила су браћа. У то време, код ње је у посети био њен брат Сајмон. Њему је могла да верује. Док је читао својој сестри, Сајмон је одмах препознао звук истине. С временом је с њим започет редован библијски студиј. „Из Библије сам могао видети да ће прави хришћани бити прогоњени“, рекао је Сајмон, „и зато сам знао да су Јеховини сведоци права религија“ (2. Тим. 3:12). Сајмон Мангани је брзо напредовао и крстио се те исте године а данас служи у Бетелу у Лилонгвеу.

У Блантиру је изненадна олуја донела неочекиване резултате Бестону Мадеји, општем пиониру. Нашао је заклон у веранди једне мале цркве. Док је чекао да стане киша, случајно је чуо како неки људи питају свог пастора: „Да ли сви добри људи иду на небо?“ Пастор није знао шта да каже. Жељан да помогне, брат Мадеја је ушао у цркву и понудио да им пружи одговор на то питање. На његово изненађење, пристали су. Уследило је још много питања, и ускоро се водило седам библијских студија.

 Млади у школи такође су користили прилике да пруже сведочанство. Кад се тражило да напишу есеј, Дороти Накула је одлучила да пише о пореклу Божића. Њен наставник је био толико импресиониран да је њен есеј показао свим наставницима. „Где си нашла ове информације?“ питали су. Тако је Дороти уручила 17 часописа својим наставницима.

„Драги ујаче“

Иако су Јеховине слуге морале да подносе доста невоља, никада се нису осећали усамљено. Знали су да их Јехова подржава, и били су уверени у љубав и помоћ светског братства.

Осим онога што се радило у подружницама у Родезији (данашњем Зимбабвеу) и Замбији, зрела локална браћа су напорно радила да стадо у Малавију буде љубазно збринуто и да добија духовну храну. Одбор земље, то јест Штаб, како су га звали, играо је у томе важну улогу. Шта је било укључено у њихов рад? Лемон Кабвази, који је многе године служио у Одбору земље, објашњава:  „Наша одговорност је првенствено била да се бринемо да наша браћа добијају литературу. Зато смо доста времена трошили на организовање и охрабривање курира и покрајинских надгледника. Такође смо посећивали браћу која су била жртве прогонства, да бисмо установили како можемо да им помогнемо и да их ојачамо.“

Разним скупштинама су слата охрабрујућа писма и залихе. Било је ризично користити поштанске услуге, тако да су браћа разрадила специјалне шифре и надимке да би избегли да међусобно открију једни друге. Писма од Одбора земље била су потписивана „S.O.“ На тај начин, чак и ако би неко писмо било отворено, власти нису могле разумети о чему се ради. Покрајински надгледници су били познати по броју покрајине у којој су служили, а њихове посете су називане „посебне седмице“. Чак се и данас може чути како неки кажу: „Ускоро ће нам у посебну седмицу доћи у посету М-11.“ А шта је са самим Одбором земље? Писма из целе земље била су адресирана „Драги ујаче“, а одговори су слати разним „нећацима“ и „нећакињама“. Такав опрезан приступ помогао је да се одржи комуникација током многих година забране.

Старешине које су служиле у Одбору земље заиста су показале шта значи најпре тражити интересе Краљевства (Мат. 6:33). Неки, као што су Елисон Њунга, Хавери Квија, Адсон Мбендера и Лемон Кабвази, још увек служе Јехови као пуновремене слуге. Они су својим примером верности охрабрили многе друге да на прво место у свом животу ставе Краљевство и да сачувају интегритет упркос невољама.

Политичке промене

Кад је нови талас „демократског“ жара почео да се шири јужном Африком, ни Малави није остао поштеђен. Током 1992, растао је међународни притисак на владу да  побољша свој досије о људским правима. Реагујући на то, председник, др Банда, је објавио: „Свако ко присиљава народ да купује партијске књижице... делује против правила Конгресне партије Малавија.“ Додао је: „То је веома лоше, веома лоше... Никада никоме нисам наредио тако нешто.“ Др Банда је тако зауставио нешто што је 25 година доносило много патњи нашој верној браћи у Малавију.

После тога, Јеховини сведоци су установили да се већина њихових састанака и већих скупова може одржавати отворено и слободно. Више се није чуло ни за какво узнемиравање нити прогонство. Браћа су коначно имала извесну меру слободе, и то су потпуно искористила. Али нису били припремљени за оно што се затим догодило.

„Јехова је диван Бог!“

Дванаести август 1993. — какав значајан дан за Јеховин народ у Малавију! Коначно је била укинута забрана која је трајала скоро 26 година. Браћа у почетку нису ни знала за то. Године 1967, кад је забрана била наметнута, новине широм земље имале су наслове исписане масним словима с обзиром на акцију против „’опасне‘ секте“ — Јеховиних сведока. Сада, кад је забрана била укинута, није се чуо ни шапат. Заиста, један брат је сасвим случајно налетео на сићушно обавештење у Government Gazette. Кад је та вест полако и постепено стигла до браће, они су били пресрећни, али нису могли а да не осећају малу неверицу. Зашто? Брат Кабвази је рекао: „Молили смо се да забрана једног дана буде укинута. Али нисмо мислили да ће се то десити док је др Банда на животу.“ Додао је: „Јехова је диван Бог!“

Године 1967, пре забране, са скупштинама је било активно повезано око 18 000 објавитеља. Колико их је било  сада, после 26 година често бруталног противљења? Нови највећи број од 30 408! Интегритет наше браће и сестара тријумфовао је над свим невољама — на хвалу Јеховином славном имену!

Јеховини сведоци су били пресрећни због своје нове слободе. Међутим, такође су схватили да пред собом имају посла као никада до тада.

Специјална акција

Чим је та вест стигла у канцеларију подружнице у Замбији, Ед Финч је био послат у Малави, али не као туриста, већ да помогне да се дело Јеховиних сведока у Малавију поново легализује. Током његове посете, он и Линда имали су прилику да раде заједно са енглеском скупштином у Блантиру. Већина тамошњих објавитеља никада није сведочила од куће до куће. Разумљиво је да су били бојажљиви. Ипак, уз мало убеђивања од стране Финчових, сви објавитељи су кренули у службу. Како је било узбудљиво кад су се, после неколико сати, вратили да би разговарали о својим искуствима! Многи станари су жељно слушали. Други су им честитали на слободи коју су Јеховини сведоци сада имали. После тога, браћи је било много лакше да учествују у служби.

У почетку је било прилично тешко да се дело Јеховиних сведока у Малавију поново региструје. Ни у једној владиној канцеларији није се могао наћи никакав доказ да је Заједница икада била регистрована у Малавију. Онда је Ед Финч једног дана приметио низ старих фасцикли у регистратури у Блантиру. Узео је фасциклу са словом „W“. Да, ту је била оригинална регистрација! Правна страна поступка сада је брзо напредовала. Петнаестог новембра 1993, Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania, правно тело које користе Јеховини сведоци, било је пререгистровано и Јеховини сведоци су у  Малавију још једном били законски признати као религија.

При крају те године, широм земље обављена је једна специјална акција с трактатом. Одговарајуће прилици, трактат Шта верују Јеховини сведоци? нудио се на три главна језика. Он је служио двострукој сврси. Као прво, помогао је браћи и сестрама да поново буду запослени у јавној служби, и као друго, помогао је јавности да сазна чињенице о Јеховиним сведоцима. Подељено је преко милион примерака, а канцеларија подружнице у Замбији примила је брдо писама у којима се изражава интерес. Још једном је јавни проглас хвале Јехови почео да се чује од куће до куће и на улицама Малавија!

Реорганизовање дела

Кад су стигле вести о укидању забране, у Замбији се водио први разред Школе за оспособљавање слугу за јужну Африку. То је створило доста узбуђења међу бетелитима и полазницима школе. Како су двојица тих полазника били узбуђени кад су добили доделе за Малави! Од 1967. они су били прве стране пуновремене слуге које су биле додељене за ту земљу. Та два брата, Ендру Бирд и Карл Оферман, сада служе у Бетелу у Лилонгвеу. Бернард Мазунда, први Малавијац који је добио такву обуку, такође у том разреду, сада служи као покрајински надгледник, заједно с дипломцима из каснијих разреда ове школе.

У међувремену, браћа из подружнице у Замбији наставила су да се баве проблемима око реорганизовања дела у Малавију. Ускоро су открили да иако Јеховини сведоци више нису били под забраном, била је њихова библијска литература. С министром правде је одржан један изузетно користан састанак да би се рашчистила та ствар. Он је сместа предузео кораке да се укине забрана  на литературу Заједнице. И не само то, понудио је помоћ да се пронађе одговарајуће земљиште за нову канцеларију подружнице. Тако су браћа могла да купе леп комад земљишта од 12 хектара у Лилонгвеу. На том земљишту у центру Лилонгвеа већ се ради на изградњи нових објеката подружнице.

Кад су скупштине опет почеле да се отворено састају, како су многи били одушевљени кад су срели пријатеље које нису видели још од пре забране! Састанци су трајали дуже него што је предвиђено, али изгледа да нико није марио. Публика више није морала да само трља длановима у знак цењења за говоре браће. Не, одушевљено се аплаудирало свакоме ко би се појавио на бини. Песме Краљевства више нису морале да се певају пригушеним гласом. Браћа су сада могла да певају гласно и јасно. Песма која је брзо постала омиљена песма свих била је „О хвала, Јехова!“

Међутим, браћа су увидела да им је потребна помоћ како би ухватили корак с организационим стварима. Старешине су понизно и спремно прихватали упутства  од канцеларије Заједнице и од друге специјално школоване браће. Није требало пуно да би се приметила брза побољшања у организационим процедурама у скупштинама. Растао је и број објавитеља. У службеној години након укидања забране, крстило се 4 247 нових ученика а на Меморијалу Христове смрти било је 88 903 пристуних.

Стиже још помоћи

Доста узбуђења је обузело земљу кад се проширила вест да ће се ускоро вратити два пара мисионара који су служили у Малавију пре забране. Кит и Ен Итон, који су у међувремену служили у Зимбабвеу, стигли су 1. фебруара 1995, да би помагали у канцеларији у Лилонгвеу. Касније су Џек и Линда Јохансон, који су били у Заиру (данас Демократска Република Конго), били додељени у мисионарски дом у Блантиру. Оба ова пара поново су добила дозволу за стални боравак у земљи. Како су то били срећни сусрети ових дугогодишњих мисионара и малавијске браће и сестара који су служили с њима пре забране!

У фебруару 1995, Малком Виго, који је сада у Нигеријској подружници али је био слуга подружнице у Малавију кад је дело било забрањено, имао је предност да посети Малави  као први надгледник зоне после много, много година. С њим је била и његова жена, Линда Луиза. Каква је била његова реакција? „Било је то тако узбудљиво искуство и предност! Осећао сам се као да долазим кући.“

У међувремену, Малавију су били додељени и други мисионари и оспособљена браћа из оближњих подружница. С подручја су пристизале гомиле писама. Објавитељи су заиста били „богато запослени у Господовом делу“ (1. Кор. 15:58, NW).

 „Радосни хвалиоци“

Замисли како су се малавијски Сведоци осећали кад је, у јулу и августу 1995, било могуће одржати обласне конгресе, први пут после 28 година. Као што је то случај с већином конгреса у Африци, породице су донеле сав свој катунду (пртљаг), укључујући и ћебад, шерпе и тигање, и чак дрва за кување хране.

Већина присутних није могла да се сети задње серије конгреса одржаних непосредно пре забране. Или су били премлади, или су се родили после забране, или још нису били упознали истину. Зато је ово за већину био њихов први обласни конгрес. Како је било подесно што је тема конгреса била „Радосни хвалиоци“. Кад су стигли на конгресне локације, неки су у неверици трљали очи и говорили: „Не сањам, је л’ да?“ Били су одушевљени што су за овај конгресни програм уједињени са суобожаваоцима широм света. Све укупно, у разним деловима земље одржано је девет конгреса, и било је укупно преко 77 000 присутних! Браћа су одушевљено примила ново  средство за службу на терену, књигу Спознање које води до вечног живота. Иако је на конгресу изашла само на енглеском, браћи је било драго кад су сазнала да је у току превођење и на чичева језик.

Био је одржан и један конгрес на енглеском. Иако је био мали, имао је прилично међународни карактер. Посетиоци су дошли из Заира, Замбије, Зимбабвеа, Јужне Африке и Мозамбика. Занимљиво, овај конгрес је одржан у Конгресном центру Квача, у Блантиру, који је др Банда дао да се сагради специјално за одржавање неких скупова његове политичке партије. Посетиоци су горљиво слушали док су два локална брата, Видас Мадона и Лаксон Куње, била интервјуисана с обзиром на њихова искуства током година забране. Ту је био и Ед Финч, који о тој срећној прилици каже: „Колико смо се дуго сви молили за овај дан! Било је доста суза радосница на лицима окупљених. Очи су нам биле пуне суза и били смо дубоко дирнути док смо посматрали како Виктор Лулкер крсти своју кћерку Ангелину, али не тајно у кади, већ јавно.“ Кад се конгрес завршио дирљивом песмом „О хвала, Јехова!“, срца су поново заиграла и сузе су потекле. Радосни хвалиоци ће се дуго сећати свих девет конгреса на којима су били.

Подружница опет функционише

Првог септембра 1995, канцеларија у Малавију још једном је постала подружница, делујући под вођством Водећег тела. Овај пут, канцеларија је била у Лилонгвеу. У земљи су биле 542 скупштине и више од 30 000 објавитеља, тако да је било доста посла.

Сада се стварно кренуло напред! Десет бетелита је на почетку јако пуно радило да би обавили сав посао. Отада је дошло још бетелита и друге браће која су понудила своју помоћ. Преводилачки тимови за језике чичева и  тимбука такође су се из Замбије преселили „кући“, тамо где се ти језици и говоре.

Подружница је имала доста посла док је помагала браћи да се суоче с новим ситуацијама које представљају испит њихове лојалности. Ту је спадало поздрављање заставе, неморал, злоупотреба дроге и лоше друштво. Основан је и деск Службе за болничке информације како би се помогло онима који су се суочавали с питањима у вези с трансфузијом крви.

Од велике помоћи су и два брата која су, заједно са својим женама, поново додељена у Малави из путујуће службе у Јужној Африци. Они обављају одличан посао као обласни надгледници.

У скорије време, 20. марта 1997, одиграо се још један узбудљив догађај. У подневним вестима на радију, Сведоци широм земље били су одушевљени кад су чули да влада враћа Заједници некадашњу подружницу. Њу је 1967. конфисковала бивша влада и користила као Јужни регионални центар Конгресне партије Малавија. Али сада је поново била у рукама законитих власника  — после паузе од неких 30 година. Какво је то сведочанство било за целу земљу, кад је та вест била понављана у свим вестима на сваком главном језику, и то током целог дана! Сада се та зграда поново користи као место за редовне хришћанске састанке Јеховиних сведока.

Јехова даје да расте

Јехова заиста благосиља рад својих слугу у Малавију од укидања забране. Многи станари радо позивају Јеховине сведоке у свој дом и узимају њихову литературу и прихватају понуду бесплатног кућног библијског студија. Кад се недавно одржавао један обласни конгрес „Вера у Божју Реч“, једна жена је била запањена кад је видела велико мноштво Јеховиних сведока како се окупља близу града Намитете. „Има вас на хиљаде. Одакле ли само долазите?“ питала је. „То је задивљујуће! Били сте тако дуго под забраном.“ Дирнута оним што је видела, ова жена се придружила срећном мноштву обожавалаца и слушала програм. После тога и она је пристала да проучава Библију.

Неки бивши непријатељи такође су се одазвали на истину, а неки су били подстакнути да се извине због свог поступања током забране. „Нисмо ми криви“, кажу они. „Власти су нас терале да вам наносимо зло.“ Браћа су и те како срећна што могу поздравити такве на нашим састанцима. Чак је и бивши владин министар који је „поздравио“ нашу браћу кад су била присиљена да се врате из Мозамбика 1975. и који им је рекао да се врате у своја села и да сарађују с владајућом политичком партијом проучавао Библију с једним пиониром у Лилонгвеу.

Ниједан Сведок не показује дух огорчења. Ниједан не тражи освету (Римљ. 12:17-19). Они само желе да хвале Јехову Бога сада када имају слободу да то раде. Горљиви  су да уче како да користе сва доступна средства која ће им помоћи да буду делотворни учитељи у служби. Користећи средства као што су Расправљање на темељу Писма и Спознање које води до вечног живота, као и видео-касете Заједнице, они хиљадама заинтересованих људи помажу да почну проучавати Библију.

Не знамо колико ће нам дуго Јехова дозволити да тражимо људе који су „исправно наклоњени вечном животу“ (Дела 13:48, NW). Ипак, оно што је очигледно јесте да у овој земљи постоји диван потенцијал за духовну жетву. У јуну 1998. извештен је узбудљиви нови највећи број објавитеља — 42 770! На Обласним конгресима „Божји пут живота“ одржаним 1998, укупно је било 152 746 присутних, а на Меморијалу Христове смрти, прослављеном раније те године, било је 120 412 присутних!

Да, Јеховини сведоци у Малавију виде заиста светлу будућност! Пре него што Јеховин дан дође, они се надају да ће успети да помогну још хиљадама људи да дођу до тачног спознања Божје Речи. Такође једва чекају дан кад ће моћи да поздраве чланове породице и драге пријатеље који ће ускрснути — хришћанску браћу и сестре који су пре били спремни да умру него да компромитују своју драгоцену веру. Они горљиво чекају дан кад ће Малави бити део глобалног раја у коме ће сви живети у безбедности и где ће сви они који воле Јехову и служе њему моћи заувек да се радују савршеном животу.

Јеховини сведоци у Малавију су издржали велике испите своје вере. Њихов интегритет под невољама био је извор охрабрења за цело светско братство чији су они део. А њихова горљивост да проповедају добру вест „у погодно време и у непогодно време“ представља пример вредан опонашања (2. Тим. 4:2). Они који их упознају не могу а да не осете да су у њима заиста нашли „топло срце Африке“.

[Мапа на 191. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЗАМБИЈА

Логори Синда Мисале

МАЛАВИ

Језеро Малави

Лилонгве

Зомба

Блантир

Пл. Мланџе

МОЗАМБИК

Логори Миланге

Логори Млангени

МОЗАМБИК

 [Слика на целој 148. страни]

[Слика на 153. страни]

Грешам Квазизира, крштен 1925.

[Слика на 157. страни]

Бил Маклаки у канцеларији Заједнице у Зомби

[Слика на 162. страни]

Типично малавијско село

[Слика на 165. страни]

Алекс Мафамбана

[Слике на 170. страни]

Сведоци долазе на конгрес близу планине Мланџе, 1966.

 [Слике на 177. страни]

Сведоци су забрањени; капија на улазу у објекте подружнице је под катанцем

[Слика на 178. страни]

Иако је кућа Финлија Мињереа била уништена, он је бринуо како да ојача своју браћу

[Слика на 186. страни]

Бил Маклаки са својом женом, Дениз

[Слика на 192. страни]

Централна платформа, на којој су се пружале библијске поуке и давале дужности у логору

[Слика на 193. страни]

Батсон Лонгве, познат као „7до7“

[Слика на 194. страни]

Избеглички логор Назиполи близу Млангенија, с кућама које су Сведоци направили за своје породице

[Слике на странама 200, 201]

Иако су раније били затварани због своје вере, Сведоци су наставили да служе с радошћу

[Слика на 202. страни]

Курири који су ризиковали слободу да би донели браћи духовну храну

[Слика на 204. страни]

Током забране, Ед и Линда Финч били су редовни посетиоци у Малавију

[Слика на 210. страни]

Старешине окупљене за школу у учионици на отвореном

[Слика на 215. страни]

Кит и Ен Итон, Линда и Џек Јохансон — срећни што су опет у Малавију

[Слике на 216. страни]

Одбор подружнице (од горе): Лемон Кабвази, Кит Итон, Колин Карсон

[Слике на 217. страни]

Изнад: Сведоци су се одушевљено понудили да очисте бившу подружницу кад је била враћена

Десно: браћа одвозе литературу из подружнице у скупштине

[Слика на 218. страни]

Малком Виго поново с Видасом Мадоном, с којим је служио у подружници пре забране

[Слика на 220. страни]

Дворана Краљевства са сламнатим кровом. Још 600 скупштина има потребу за Дворанама Краљевства

 [Слике на 223. страни]

Радосни Сведоци и даље објављују у Малавију добру вест о Краљевству