Немачка

НЕМАЧКА је центар међународних активности. Годишње просечно око 15 000 000 људи из иностранства долазе као туристи. Многи од њих проводе одмор на Баварским Алпима, Шварцвалду, дуж панораме Рајне или посећујући културне центре по градовима. Неке друге у Немачку пут може нанети из пословних разлога. Немачка је једна од главних трговачких нација у свету, с пословним везама по целој планети. Напредна привреда ове земље, приличан број година је привлачила толико много радника из других земаља да је то приметно утицало на састав становништва у већим градовима. То је деловало и на службу Јеховиних сведока у Немачкој.

Надаље, на њихову службу су утицали и догађаји који су се одиграли за време и након Другог светског рата. Под диктатуром Адолфа Хитлера, Сведоци су били предмет дивљачког и непрестаног напада. Уз благослов и католичког и протестантског свештенства, Хитлер се заклињао како ће истребити Ernste Bibelforschere (искрене Истраживаче Библије), како су Јеховини сведоци у Немачкој тада били познати. Али, што се тиче своје вере, Јеховини сведоци нису направили компромис. Чврсто су стајали очи у очи с немилосрдним нападом.

Након дванаест година откако су Сведоци у Немачкој били под забраном, нестали су и Хитлер и  његова политичка партија. За разлику од њих, Сведоци су били заокупљени говорењем људима о Божјем Краљевству и шта оно значи за човечанство. Историјски извештај о ономе што су доживљавали у нацистичкој ери и како су се борили с тим, и даље пружа темељ за сведочанство — сада целоме свету.

Шта је Сведоцима омогућило да изађу као победници? То није била нека довитљивост с њихове стране. Сигурно није била у питању ни њихова бројност. На почетку Другог светског рата, у целој Немачкој их је било мање од 20 000, у поређењу с горостасним нацистичким режимом. Објашњење лежи у ономе што је давно рекао Гамалило, један мудри учитељ, а што је забележено у Библији: „Ако је овај потхват дело људи пропашће, али ако је од Бога, не можете га ви покварити“ (Дела 5:34-39). Јеховини сведоци у Немачкој показали су се верни Богу, чак и под претњом смрћу, а Јехова је испунио своје обећање да ’неће напустити своје вернике‘ (Пс. 37:28).

Добро коришћење послератних могућности

Они који су прошли кроз искуства ратних година могли су увидети да има још посла. Управо су преживели догађаје који су били део непогрешивог испуњења оног што је Исус Христ прорекао да ће обележавати знак његове присутности и свршетка система ствари. Били су усред рата чија је размера била без преседана у историји. Искусили су шта значи бити предат на муке, издат, бити предмет мржње нација, и бити убијен. Били су усред проречене несташице хране. Требало је људима објаснити значење ових догађаја. Чак ни у концентрационим логорима, Јеховини сведоци нису престали да проповедају. Знали су да је Исус прорекао: „Ово јеванђеље о краљевству проповедаће се по свему свету за сведочанство свима народима“ (Мат. 24:3-14, курзив наш).  Требало је још више тога урадити, и они су били жељни да приону на посао.

Убрзо после рата, Сведоци у Немачкој су реорганизовали дело објављивања Краљевства. Ерих Фрост, пуштен након девет година, без одлагања је уредио да зрела браћа посете, реорганизују и ојачају скупштине. Неки од Сведока су били толико онемоћали од глади да су се за време састанака онесвешћивали, али су решили да буду присутни како би извукли користи из духовне хране. Првог дана по свом ослобођењу, Гертруда Пецингер је цели дан пешачила до Минхена, у нади да ће тамо пронаћи свога мужа. Али увече, када су јој неки добри људи пружили храну и смештај, остала је будна све до после поноћи, сведочећи им о Јеховиним намерама. Након ослобођења, Конрад Франке је из истих стопа започео с пионирском службом, иако је у почетку имао да носи само пругасту затворску униформу.

У Немачкој је 1947. године било 15 856 Сведока који су поново јавно учествовали у служби на терену,  неустрашиво обзнањујући да је Божје Краљевство једина нада за трајни мир и сигурност. Јехова је благословио њихову ревну службу, и до маја 1975, тридесет година по завршетку рата, у Западној Немачкој је на делу био 100 351 објавитељ Краљевства.

Током тих година, није само немачко подручје добијало сведочанство. Ревни Сведоци у Немачкој установили су да њихова служба утиче на људе из многих нација. Како то?

Мисионарско подручје на прагу

Да би удовољила потребама своје напредне привреде, Немачка је средином 1950-их почела да ангажује гастарбајтере, то јест „гостујуће раднике“ из других земаља. У земљу су у великом броју долазили радници из Грчке, Италије, Португала, Турске, Шпаније и ондашње Југославије. До 1972, страна радна снага је порасла на преко 2,1 милион.

Након навале гостујућих радника од 1950-их до ’70-их, Немачку је ’80-их запљуснуо талас избеглица из Африке и Азије. Током ’90-их придружиле су им се избеглице из Источне Европе и с Балкана. Као резултат тадашњих либералних закона који су нудили политички азил, испало је да Немачка има највећи број страних становника у целој Европи.

Јеховини сведоци су у овоме видели изврсно мисионарско подручје које се појавило право на њиховом прагу. Будући да „Бог нема личних обзира“ и пошто је људима отргнутим од своје домовине заиста била потребна утеха коју само Божја Реч може пружити, Јеховини сведоци су осећали жарку обавезу да проповедају добру вест овим људима (Дела 10:34, 35; 2. Кор. 1:3, 4). Али доћи до 7 500 000 странаца у Немачкој, на њиховом језику, није био мали задатак.

 Да би што делотворније поделили библијску истину са овим људима из иностранства, многи немачки Сведоци су научили неки нови језик. Какав леп доказ да заиста воле свог ближњег, у складу с оним што је Исус поучавао своје следбенике! (Мат. 22:39). Премда ови Сведоци већином нису могли бити мисионари у иностранству, били су жељни да у потпуности искористе могућности у својој земљи. Тако је до августа 1998. добру вест проповедало преко 23 600 објавитеља у 371 скупштини и 219 група на страном језику. Наравно, скупштине на страним језицима нису основане да би се издвајале, већ да би се људима који не знају добро немачки олакшало да упознају истину на свом матерњем језику. Многи објавитељи су схватили да се неким другим језиком може допрети до ума, али често је потребан матерњи језик да би се допрло до срца.

Иако неке групе у Немачкој вређају и малтретирају странце, код Јеховиног народа они су дочекани са истинском хришћанском љубављу. Албански, амхарски, арапски, вијетнамски, јапански, кинески, мађарски, персијски, румунски, тамилски, тигринја и хинди налазе се међу 24 језика, поред немачког, на којима Јеховини сведоци тренутно овде држе састанке. На Обласним конгресима „Божанска поука“ 1993. године, у Немачкој је отприлике 10 посто од 194 751 присутних било на конгресима на страним језицима. А број крштених на овим конгресима био је готово 14 посто од укупног броја.

Међу онима који су се с цењењем одазвали на поруку о Краљевству налази се и једна хиндуистичка породица која је 1983. због рата отишла са Шри Ланке у нади да ће добити медицинску негу за свог шестогодишњег сина. Нажалост, дечак је умро. Али, та породица је упознала Јехову који ће подићи мртве и пружити им могућност да живе заувек (Дела 24:15). Ту је и једна Нигеријка  која се као тинејџерка борила у бијафранском рату. Након што се доселила у Немачку, живот јој се променио када је сазнала како Јехова поучава људе о заједничком животу у миру (Иса. 2:3, 4).

Међу Италијанима који су постали Јеховини сведоци док су били у Немачкој, није ништа необично чути изреку: „Non tutti i mali vengono per nuocere“ („Свако зло има своје добро“). То је стварно подесно! Многи од ових Италијана, као и људи из других земаља, дошли су у Немачку да би побегли од економских проблема, али су пронашли нешто још вредније од материјалних ствари — истину о Богу и његовој намери.

И други су запазили ту ревну активност Сведока код ових људи. Скупштина у Халберштаду примила је следеће писмо: „Ми смо саборно место за оне који траже азил и, у свако доба, бринемо се о људима из преко 40 нација... Ови људи који потичу из разноразних култура морали су иза себе оставити чланове породице, родни крај, језик и традицију. Често су имали трауматична искуства и суочавају се с неизвесном будућношћу... Зато многи у религији траже подршку и наду. Захвални смо вам на вашем великодушном поклону [Библије на различитим језицима] који овим људима омогућује да пронађу утеху и поуздање читајући Библију на свом језику.“

Неке групе на страним језицима

ЕНГЛЕСКЕ. Избеглице из Нигерије, Гане, Шри Ланке, Индије и из других места извлаче користи из рада енглеских скупштина. Један од оних који су имали користи јесте Стивен Квачи из Гане. Када му је у Немачкој један младић из Бангладеша рекао да гледа да избегне Сведоке, Стивен је предложио да их пошаље код њега.  Када је Стивен био младић, један Сведок у Гани је разговарао с њим. Сада, далеко од притиска родбине, Стивен је желео да сазна нешто више. Данас је он хришћански старешина, и његова породица заједно с њим служи Јехови.

ТУРСКЕ. Разимова жена и његови синови били су Јеховини сведоци преко десет година, иако је Разим и даље био исламске вере. Међутим, увидео је да се Куран од џамије до џамије толико различито тумачи да неки муслимани неће да уђу ни у једну другу џамију осим у своју. Када је једном посетио Турску, отишао је и у џамију и на састанке Јеховиних сведока. У џамији је чуо тумачења ислама која су се разликовала од оних која су се научавала у Немачкој. Није било јединства. Али, по повратку у Немачку, он је рекао: „Исту љубав и исти програм можеш наћи и у овој Дворани Краљевства као и у Дворани Краљевства у Турској. То је истина.“

ХИНДИ. Два Сведока су 1985. дошла на врата Шарде Агавал, одмах након њене молитве да пронађе неког бога коме може да излије срце. Њен муж је имао рак на плућима. Била је утучена, осећајући да се хиндуски богови не обазиру на њене молитве. Упитала је Сведоке да ли је Исус Бог. Њихово објашњење ју је уверило да јој је молитва услишена. Јехова је деловао као бог о ком је желела да сазна. Иако је у почетку оклевала да напусти богове хиндуизма из страха да их не наљути, ипак је убрзо бацила њихове слике и прихватила Јехову као истинитог Бога. Крстила се 1987. Данас је општи пионир, захвална што служи и што се може поверити Богу који је особа. Њен муж и син су слуге помоћници (Пс. 62:9).

ПОЉСКЕ. Године 1992, у Берлину је основана једна пољска скупштина и те исте године је одржан дан посебног састанка на пољском. Иако је одржан у делу Немачке где има много људи пореклом Пољака, нико није  очекивао да ће Конгресну салу, оближњу Дворану Краљевства и кафетерију видети препуне. Готово невероватно, дошло је укупно 2 523 особе! Неки од њих били су пољски Сведоци који су повезани с немачким скупштинама, па ипак, били су одушевљени што виде да се дело проповедања о Краљевству отвара и на пољском подручју, а и сами су били захвални што слушају библијске истине на свом матерњем језику.

Чак и руске, српскохрватске и кинеске!

РУСКЕ. На крају Хладног рата, многи који су одрасли у Русији и говорили руски, али чији су преци били Немци, вратили су се у земљу својих отаца. Било је и чланова совјетских оружаних снага који су служили у ондашњој Источној Немачкој, заједно са онима које су издржавали. Сви људи се рађају с духовном потребом, а њихова није била задовољена.

Чланови породице Шлегел су по националној припадности Немци који су се 1992. преселили с полуострва Крим у Украјини у земљу својих отаца. Ту их је пронашла једна Јеховина сведокиња која је првобитно дошла из Узбекистана и која је у Немачкој постала Сведок. Након проучавања Библије, цела породица се крстила.

Сергеј и његова жена Зенија, били су атеисти. Али, након што су добили библијске одговоре на своја питања, нарочито у погледу будућности, били су запањени. Понизно су изградили веру у Јехову и изменили свој живот, чак и кад је то значило да Сергеј промени радно место и да одустане од права на пензију коју би убрзо имао.

Марина, једна медицинска сестра у војној болници, трагала је за смислом живота. Када је добила књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, одмах ју је ишчитала и ускоро је схватила да је пронашла оно за чим је трагала. Кад се вратила у Русију, посетила је друге који  су у Немачкој проучавали с Јеховиним сведоцима, да би их охрабрила. Ускоро је у пионирској служби видела сврху свог живота.

Августа 1998, биле су 31 руска скупштина и 63 мање групе, са укупним бројем од 2 119 објавитеља — што је 19-процентни пораст у односу на претходну годину.

СРПСКОХРВАТСКЕ. Јохан Штрекер, путујући надгледник на српскохрватском пољу, наводи да је у бившој Југославији живело барем 16 националности. Он каже: „Задивљујуће је видети како их истина сада уједињује.“ Када је Муниб, један Муслиман који је осам година служио у југословенској армији, позван на састанак Јеховиних сведока у Немачкој, затекао је Хрвате, Србе и људе муслиманског порекла како се састају у миру. Њему је то било готово незамисливо! Један месец је само посматрао. Када се уверио да су мир и јединство међу Сведоцима стварни, пристао је да почне с проучавањем Библије. Крстио се 1994.

Росанда, једна римокатоликиња из Хрватске која је неколико година провела у самостану, дошла је у посету рођацима који су постали Сведоци у Немачкој. Након што је с њима присуствовала Теократској школи службе и Састанку службе, признала је: „Код вас је истина. Увек сам се питала како су први хришћани проповедали јеванђеље. Када сам на подијуму видела две сестре, начин на који је једна проповедала другој, у глави ми је синула мисао: ’Управо овако мора да су проповедали први хришћани.‘“ Она је данас пионир, по узору на ране хришћане.

Неки од немачких Сведока који су научили језике ових група како би им сведочили касније су се, када је то постало могуће, преселили да служе у тим земљама.

КИНЕСКЕ. Дело на кинеском пољу у Немачкој отворено је однедавно. „Већина људи из Кине никада није  чула за нас, а још мање икада читала Библију“, објашњава Егидијус Риле, бивши мисионар на Тајвану. Он додаје: „Пошто је већина Кинеза жељна учења, они спознање упијају као што сув сунђер упија воду.“

Када се у октобру 1996, бетелској породици у Селтерсу представио 12. разред Школе за оспособљавање слугу, како је било пријатно упознати и првог кинеског студента који је у Немачкој похађао ову школу. Упознао је истину у Немачкој. Онда је сведочио једној кинеској професорици геологије и уручио јој књигу Живот — како је настао? Еволуцијом или стварањем? За недељу дана, прочитала је целу књигу. Сада, наместо предавања о еволуцији, она води кућне библијске студије — 16 студија при крају 1996.

Жељни да поделе оно што су научили

Током година је дословно стотине страних становника упознало истину у Немачкој, а затим се вратило у своје домовине да би наставило с проповедањем добре вести. Сада многи служе као старешине или слуге помоћници, или на неким другим одговорним положајима. Петрос Каракис је члан бетелске породице у Грчкој; Мамаду Кејта служи као мисионар на Малију; а Полин Кангала — кога многи знају као Пепеа — мисионар је у Централноафричкој Републици заједно са својом женом Анке.

Од почетка ’90-их, преко 1 500 објавитеља који говоре грчки вратило се у Грчку, неки као оспособљене старешине. Други су се преселили у Шведску, Белгију, Енглеску и Канаду да би помогли у делу проповедања међу тамошњим становништвом које говори грчки. И вероватно ни у једној другој земљи на свету, изузев саме Грчке, нема толико објавитеља с грчког говорног подручја колико их има у Немачкој.

 Шта се збивало у Источној Немачкој?

На крају Другог светског рата, Немачку је окупирала армија Велике Британије, Француске, Совјетског Савеза и Сједињених Држава. Поражена држава је била подељена на четири окупационе зоне; свака од четири освајачке силе добила је надлежност над једном зоном. (Престоница Берлин такође је била подељена на четири окупациона дела.) Будући да је совјетска окупациона зона била источни део земље, ускоро је постала позната као Источна зона. Године 1949, овом делу Немачке је враћен суверенитет, и постала је Демократска Република Немачка. Али, у ствари, израз „Источна зона“ једноставно је отворио пут за назив Источна Немачка. Када су 1955. три остале окупационе зоне постале Савезна Република Немачка, она је тада, у складу с познатом употребом, постала позната као Западна Немачка.

Након пада нацистичке државе, Јеховини сведоци који су живели у Источној зони без оклевања су искористили прилику да јавно одржавају састанке и да ревно учествују у служби на терену. До средине 1949, у Источној Европи је више од 17 000 извештавало службу на терену. Али, олакшање које су осетили након пада нацистичког режима било је кратког века. Полиција је опет прекидала скупштинске састанке. Литература је била конфискована. Путеви су били блокирани да би спречили Сведоке да присуствују конгресима. Браћа су хапшена. Дана 31. августа 1950, стављена је званична забрана. Сведоци у Источној Немачкој поново су били присиљени на илегалу, овог пута од комунистичког режима, и то се неће променити наредних скоро 40 година.

Прогањање у Источној Немачкој било је најокрутније на почетку забране. Године 1990, немачке новине Berliner Morgenpost известиле су: „Између 1950. и 1961. [када је изграђен Зид], званичници у Источној Немачкој  су похапсили 2 891 Јеховиног сведока; њих 2 202, укључујући и 674 жене, изведено је на суд и осуђено на укупно 12 013 година затвора. За време притвора, 37 мушкараца и 13 жена је умрло од малтретирања, болести, неисхрањености или од старости. Дванаесторицу су судови осудили на доживотну робију, али су касније смањили њихове казне на 15 година.“

Наравно, то је био само почетак. Забрана је трајала четири деценије. Било је периода наизгледног прекида притиска на Сведоке. Затим би било упада у куће и још многи би били похапшени. Премда донекле постоји неизвесност у погледу тачних бројева, историјски записи Заједнице показују да је током година забране 4 940 Сведока у Источној Немачкој било у затвору на 231 месту.

Опрезно састајање

Чак и под овим отежаним условима, Јеховини сведоци су у глобалу пронашли начин да дођу до библијске литературе ради проучавања. Стотине храбре браће и сестара ризиковали су своју слободу, а понекад чак и своје животе да би се бринули за духовне потребе. Сестре су често имале главну улогу. Пре него што је 1961. саграђен Берлински зид, путовале би у западни део Берлина, узимале литературу из канцеларије Заједнице, и носиле је са собом. Када су шпијуни Источне Немачке почели да мотре на канцеларију да би видели ко узима литературу, неке од курирки су биле ухапшене. Зато су коришћене друге тактике. Сестре које су служиле као курири подигле би литературу у кућама других Сведока у Берлину и вратиле се кући. Упркос чињеници да су неке биле хапшене, довлачене на суд и да су добијале затворске казне, доток духовних залиха никада није у потпуности пресушио.

 Да ли су могли да и под оваквим условима одржавају хришћанске састанке? Посве разумљиво, неки су испрва осетили малу узнемиреност. Али, схватили су да је састајање са сухришћанима важно ако желе да остану духовно јаки (Јевр. 10:23-25). Уредили су да се опрезно састају, у малим групама. Ради безбедности, ословљавали су се само именима. Састанци су се углавном одржавали кад падне мрак, на различитим местима и различитим данима. Током лета, састанци нису могли почети пре 22.00. Па ипак, браћа су то лако савладавала.

Иако нису могли да користе Дворане Краљевства, један пријатељски настројен фармер у Саксонији понудио је свој амбар. Тај амбар је имао задња врата која су излазила на пут сакривен жбуњем. Амбар је једну целу зиму примао групу од око 20 особа које су се састајале уз светлост свеће. Ускоро је и тај фармер постао Сведок.

Изнад свега, припремили су да прославе Господову вечеру. Манфред Таме се присећа како је једном приликом неку браћу у притвору снабдео симболима за Меморијал: „Напунио сам вином једну бочицу од мелема за косу и замолио да се преда једном затвореном брату. Службеник је отворио бочицу, помирисао и рекао: ’Ово вам ваљда спречава опадање косе?‘ ’Па, тако кажу‘, одговорио сам. Поново је заврнуо чеп и однео бочицу брату коме је била намењена!“

Научили су да сведоче под забраном

Дело проповедања добре вести о Божјем Краљевству у Источној Немачкој није стало. Библија није била забрањена, тако да су браћа често започињала разговор једноставно указујући на Библију. Пошто су имали мало литературе или је уопште нису имали, библијске разговоре су развијали на темељу повезаних стихова које су припремили о различитим темама. Наравно, проповедање  је било опасно. Сваки дан у служби могао је бити и последњи дан на слободи. Сведоцима је молитва постала њихов „стални другар“, како се један од њих изразио, додајући: „Пружала нам је спокојство и сталоженост. Никада се нисмо осећали усамљено. Међутим, била је неопходна стална будност.“

Упркос напорима да буду опрезни, било је случајева када су се с полицијом суочавали очи у очи. Када су Херман и Маргит Лаубе једном приликом ишли код људи које су им препоручили познаници, иза човека који је отворио врата угледали су на чивилуку полицијску униформу. Маргит је пребледела; Херманово срце је залупало. Помолили су се у себи. Ово је сигурно значило затвор! „Ко сте ви?“ одсечно је упитао човек. Маргит је одговорила: „Сигурна сам да вас однекуд знам, али не могу да се сетим одакле. Тачно, ви сте полицајац. Мора да сам вас видела на дужности.“ Донекле пријатнијим тоном, рекао је: „Јесте ли ви Јехове?“ „Да“, одговорио је Херман, „јесмо, и морате признати да нам треба храбрости да бисмо покуцали на ваша врата. Заинтересовани смо за вас лично.“ Позвани су у кућу. Након одређеног броја посета, започет је библијски студиј. С временом је он постао хришћански брат.

Сведочило се и у самим затворима. Волфганг Мајзе је био у затвору у Валтхајму. Једног дана је примио писмо од своје жене у ком је стајало да је била „у Берлину и уживала у [К]нор супи“. ([К]нор је назив марке једне познате супе у Немачкој.) Волфганг је искористио прилику да једном затворенику објасни да то значи да је била на једном конгресу у Берлину и да је на њему говорио Н. Х. Нор, председник Watch Tower Societyja. Тај човек никада није заборавио сјај Волфгангових очију које су одражавале радост коју је осећао док је објашњавао писмо своје жене. Око 14 година касније, кад се преселио  у Западну Немачку, тај човек је почео да проучава Библију, и након две године се крстио у Вирцбургу.

Хилдегард Зелигер, која је већ многе године провела у нацистичким концентрационим логорима, комунистички суд у Лајпцигу је осудио на још десет година. Касније је једна чуварка у затвору Хале рекла Хилдегард да су је сматрали нарочито опасном зато што је ’ваздан причала о Библији‘.

Упркос забрани, стални пораст

Ревност коју су показала браћа донела је добре плодове. Хорст Шрам извештава да је почетком 1950-их у скупштини Кенигс Вустерхаузен било 25 објавитеља, али када је пао Берлински зид, било их је 161. Ипак, 43 објавитеља су се преселила на Запад, а неколико их је умрло. У ствари, у неким скупштинама више од 70 посто сада активних Сведока упознало је истину под забраном.

Погледајмо, на пример, породицу Кемниц. Бернд и Валтруд сазнали су истину и крстили се док су још били прилично млади, у првим годинама забране. Кад су се венчали и почели подизати породицу, нису дозволили да их забрана спречи да децу одгајају да постану Јеховине слуге. У 1980-им, док је дело још увек било под забраном, Андреа, Габријела, Рубен и Естер, следећи вођство својих родитеља, предали су се Јехови и крстили. Само је најмлађи Матијас крштен након што је забрана скинута. Јехова је богато благословио одлучност овог пара који се суочавао с противљењем. Каква је награда за њих кад знају да данас свих петоро деце служе као чланови бетелске породице у Селтерсу!

Један старешина који је помагао у састављању месечних извештаја службе на терену за Заједницу, каже: „Свих 40 година забране, није прошао ниједан једини  месец а да није било извештаја да се неко крстио.“ Затим пружа детаље: „Крштење је углавном било у малом, и обављало се у приватним кућама. Након говора, кандидати за крштење су били подроњени у кади. Често је био проблем да их потпуно подронимо. Упркос овим мањим потешкоћама, свако од њих се и даље с радошћу присећа дана када је крштен.“

Када су се у Источној Немачкој поново могли објавити извештаји службе на терену, која је радост била сазнати да је у тој области током 1980-их било активно чак 20 704 објавитеља! Сада наравно нису потребни одвојени извештаји. Током 1990, број објавитеља поново уједињене Немачке порастао је на 154 108.

Реорганизација у циљу јачања братства

Током раздобља када су комунистички владари настојали да Сведоке у том делу света држе одсеченима од њихове браће у другим земљама, широм света вршене су значајне промене у самој организацији Јеховиних сведока. Ове промене, извршене да би се још више дошло у склад са оним што Библија каже о хришћанској скупштини првога века, послужиле су да ојачају међународно братство и припреме организацију за нагли пораст у годинама које ће уследити. (Упореди с Делима апостолским 20:17, 28.)

Тако од октобра 1972. скупштине више није надгледао само један човек, познат као слуга скупштине, који се уз подршку помоћника бринуо за неопходно дело. Уместо тога, наименовано је старешинство да надгледа сваку скупштину. До 1975, добри резултати ове промене већ су постали уочљиви.

Међутим, један дугогодишњи путујући надгледник, Ервин Херциг, присећа се да ова промена није код свих наишла на добродошлицу. Она је послужила да се „открије  какво је стање срца код неких слугу скупштине“, каже он. Премда је велика већина имала лојално срце, та промена је очистила неколико њих који су били амбициозни и више желели да буду „број један“ него да служе својој браћи.

На помолу је било још промена. Током 1970-их, Водеће тело Јеховиних сведока било је увећано а затим реорганизовано, а његов посао је подељен на шест одбора који су почели с радом 1. јануара 1976. Месец дана касније, 1. фебруара 1976, променило се и надгледање канцеларија подружнице по свету. Подружница више није радила под надлежношћу само једног слуге подружнице. Уместо тога, сваку подружницу је надгледао Одбор подружнице кога је наименовало Водеће тело.

Браћа Фрост, Франке и Келси су раније у различитим периодима служили као слуге подружнице у Немачкој. Брат Фрост је увидео да је неопходно да оде из Бетела због здравствених разлога. (Умро је 1987, у 86. години. Његова животна прича налази се у Кули стражари од 15. априла 1961. /енгл./.) Када је 1976. у Немачкој основан Одбор подружнице од пет чланова, у њему су били и Конрад Франке (који је у више наврата хапшен током нацистичке ере) и Ричард Келси (дипломац Гилеада који је до тада у Немачкој служио већ 25 година). Такође су били укључени и Вили Пол (преживео нацистичке концентрационе логоре и био у 15. разреду Гилеада), Гинтер Кинц (дипломац 37. разреда Гилеада) и Вернер Рутке (бивши путујући надгледник).

Ови први чланови, изузев брата Франкеа, који је умро 1983, још увек служе у Одбору подружнице. (Животна прича Конрада Франкеа изашла је у Кули стражари од 15. марта 1963. /енгл./.) Још два брата су неко време служила пре своје смрти: Егон Петер, од 1978. до 1989, и Волфганг Кролоп, од 1989. до 1992.

 Сада Одбор подружнице има осам чланова. Поред већ поменутих ту су Едмунд Анштат (од 1978), Петер Митрега (од 1989), такође Еберхард Фабијан и Рамон Темплтон (од 1992).

Када је 1976. уведена измењена припрема за надгледање подружнице, бетелска породица је била у Визбадену и имала само 187 особа. Од тада је особље порасло на 1 134 међу којима су особе из 30 нација. У овоме се донекле огледају међународни аспекти дела у ком подружница има предност да учествује.

Постројења за штампање да би се удовољило растућим потребама

Средином 1970-их, објекти подружнице у Немачкој били су смештени у делу Визбадена познатом као Колхек, некада мирно предграђе поред једне шуме, али сада део града који нагло расте. Заједница је већ 13 пута увећавала своју имовину у тој области. Али, број објавитеља Краљевства у Западној Немачкој порастао је на око 100 000. Била је потребна већа канцеларија за надгледање поља рада. Била је потребна већа штампарија да би се обезбедила библијска литература. Било је све теже да се добије додатно земљиште за проширење. Како ће се проблем решити? Одбор подружнице се молио Јехови за вођство.

При крају 1977, чланови новонаименованог Одбора подружнице почели су да разматрају могућност изградње једног новог бетелског дома на неком другом месту. Али, да ли је то било стварно неопходно? Општи утисак је био да је крај старог система сигурно веома близу. Међутим, требало је узети у обзир још један чинилац. Методе штампања су се мењале и Заједница је била под притиском да их прихвати ако жели да и даље штампа на велико, колико год да још траје стари систем. Интересантно,  искуство стечено у излажењу на крај са ситуацијом у Источној Немачкој за време забране за Јеховине сведоке, олакшало је браћи у Визбадену да направе измене, када су оне постале неопходне. Како је то било?

Одлука да се ради офсет штампа

Након што је 1961. подигнут Берлински зид, било је све теже снабдевати литературом Јеховине сведоке у Источној Немачкој. Да би то било лакше, за њих је припремљено једно специјално издање Куле стражаре мањег формата. Садржавало је само студијске чланке. Израда оваквог издања изискивала је још један пут слагање чланака. Било је тешко штампати на изузетно танкој хартији, а изазов је био и састављати штампане странице. Када су браћа пронашла аутоматску машину за састављање, која је могла извршити тај посао, открили су да је конструисана у Лајпцигу, у Источној Немачкој — парадоксно, али тамо где су Јеховини сведоци били под забраном и баш у земљи за коју је дизајнирано ово мање сумњиво издање Куле стражаре.

Да би се посао поједноставио, један брат који је научио да ради офсет штампу пре него што је дошао у Бетел предложио је да се часописи репродукују на тај начин. Студијски чланци би се могли усликати, смањити и затим осветлити на једној офсет плочи. Једна мала офсет преса за арке стављена је подружници на располагање као поклон. С временом, било је могуће објавити не само студијске чланке већ и цео часопис, прво у црно-белом и на крају у боји. На исти начин су се производиле чак и мале књиге.

Када је Натан Нор, тадашњи председник Watch Tower Societyja, посетио Визбаден 1975, са интересовањем је посматрао тај поступак. „Није лоше“, рекао је након што је  прегледао штампани материјал. Када му је објашњено да је то специјално издање за Источну Немачку и да смо задовољни том новом методом производње, брат Нор је одговорио: „Браћа која толико трпе заслужују најбоље што им можемо пружити.“ Одмах је дао одобрење да се купи још машина да би се обавио посао.

Стога, када је Грант Сјутер, члан Водећег тела, 1977. године посетио Немачку и напоменуо да Заједница одавно озбиљно размишља да пређе на офсет штампу и да је сада одлучила да то ради у великом обиму, браћа у Визбадену су већ имала нешто искуства у томе. Забрана у Источној Немачкој их је на индиректан начин припремила за ову промену.

Међутим, било је укључено више од самог прихватања идеје да је неопходна промена у методама штампања. Брат Сјутер је објаснио да ће бити потребне веће и теже штампарске машине. Али где да се ставе? Једно је било сањати о офсет ротационој машини која штампа у боји, а друго остварити тај сан. Размотрено је неколико могућности за даљње проширење у Колхеку, али испало је да су све тешко решиве. Шта ће се урадити?

 Нови комплекс подружнице

Започела је потрага за новим земљиштем на другом месту. Дана 30. јула 1978, око 50 000 Сведока окупљених на конгресу у Диселдорфу и мноштво од скоро 60 000 у Минхену су, на своје изненађење, примили обавештење да се праве планови за куповину земљишта на ком би се могао градити потпуно нови комплекс подружнице.

За скоро годину дана, прегледане су 123 локације. Коначно је изабрано земљиште на једном брду с ког се пружа видик на село Селтерс. Уз одобрење Водећег тела, куповина је обављена 9. марта 1979. Даљњи преговори са 18 власника земљишта омогућили су добијање још 65 суседних парцела, пружајући тако 30 хектара грађевинског земљишта. Пошто је смештен око 40 километара северно од Визбадена, до Селтерса се лако могло доћи камионима. Међународни аеродром Рајна-Мајна у Франкфурту био је удаљен мање од 65 километара.

Требало је да започне највећи грађевински пројекат у историји Јеховиних сведока у Немачкој. Да ли смо били стварно дорасли овом послу? Ролф Нојферт, члан Одбора за градњу, присећа се: „Нико, изузев брата који је био наш архитекта, никада није радио на тако великом пројекту. Тежину овог задатка тешко је и замислити. Овако великог и компликованог пројекта обично би се латила нека пословница с годинама искуства и са свим потребним стручњацима.“ Међутим, браћа су резоновала да ако Јехова жели да се гради, он ће онда и благословити исход.

Требало је прибавити четрдесет дозвола за градњу, али су локални службеници лепо сарађивали и то се много ценило. О, у почетку је било мало противљења, али углавном је долазило од свештеника који су организовали састанке да би подстрекавали противљење, али све је то било узалуд.

 Сведоци из целе земље су се добровољно пријавили да припомогну у раду. Дух који су показивали био је изврстан. На градилишту је свакодневно у просеку било 400 редовних радника, а у другим приликама било је још око 200 радника на „одмору“. У току четири године изградње, најмање 15 000 Сведока добровољно је нудило своје услуге.

 Један брат се присећа: „Без обзира на време, без обзира на потешкоће, било да је вруће или хладно или цича зима, ствари су ишле даље. У време када би други престали с радом, ми смо баш почињали.“

Помоћ је стигла и из других земаља. Чак ни пут од више хиљада километара, из Орегона у Сједињеним Државама, за Џека и Нору Смит и њихову 15-годишњу кћерку Беки није био сувише дуг да би дошли да пруже помоћ. Били су на међународном конгресу у Минхену када је дато обавештење да Заједница планира да гради нове објекте подружнице у Немачкој. „Каква би то предност била радити на изградњи новог Бетела!“, рекли су. Ставили су до знања да су на располагању. Џек се присећа: „Док смо 1979. припремали конгрес, добили смо молбу и позив да дођемо чим пре можемо. Били смо толико узбуђени да смо се једва могли концентрисати на наш посао или на конгрес.“

Да би се сместили грађевински радници, требало је преудесити зграде које су већ биле на земљишту. До зиме 1979/80, довршена је прва кућа. Септембра 1980, изливен је темељ за нови бетелски дом. Такође је започео посао на штампарији, и то једва на време. Двадесет седам метара дуга офсет ротациона преса поручена у јануару 1978, требало је да буде испоручена почетком 1982. До тада се штампарија, бар донекле, морала завршити.

Већину послова успели смо сами да урадимо. Један брат још увек у чуду каже: „Нико од нас није имао никаквог искуства у раду на тако великом пројекту, са екипом радника која се увек мењала. Често смо мислили да смо на неком подручју дошли до застоја, јер за неке послове нисмо имали потребне стручњаке. Али, много пута би се у последњи минут изненада појавила молба од неког квалификованог брата. Појавила би се баш она браћа која су нам била потребна.“ Били су захвални Јехови за његово вођство и благослов.

 Пресељење у Селтерс

У пресељење намештаја и личних ствари око 200 чланова Бетела било је укључено много посла, а да и не спомињемо све машине и опрему која је била потребна за њихов рад. Био је то посао толико велики да се није могао урадити одједном. Рађено је постепено, одељење по одељење, и док је изградња текла даље, бетелска породица се преселила у Селтерс.

Међу првима који су се преселили били су они који су радили у штампарији, будући да је она била први део комплекса који је завршен. Миц по миц, и машине у Визбадену су биле размонтиране и пресељене у Селтерс. У међувремену, 19. фебруара 1982, у Селтерсу је започело штампање у боји на новој ротационој офсет преси. Какав повод за славље! До маја је штампарија у Визбадену заћутала. Након 34 године, наша штампарија у Визбадену је завршила с радом.

Први велики задатак за нову офсет пресу било је штампање књиге Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Планирано је да ова нова публикација буде објављена 1982, на обласним конгресима, а Немачка је замољена да их произведе на седам језика. Проблем је био што је књиговезница још увек била у Визбадену. У ствари, није била пресељена у Селтерс још годину дана. Након што би табаци књиге изашли из пресе у Селтерсу, камиони Заједнице би их брзо одвозили на увезивање у Визбаден. Упркос додатном раду који се изискивао, браћа су успела да заврше 485 365 примерака од 1 348 582 примерка у првом издању, омогућујући међународном мноштву на конгресима у неколико земаља да се радују због овог новог издања.

Посве разумљиво, што се тиче пресељења осећања су била збркана. Неким члановима бетелске породице, Визбаден је био дом скоро 35 година. Али, бетелски комплекс  у Визбадену не задуго је био испарцелисан и продат различитим особама. Само један мали део бивше књиговезнице задржан је и преправљен у Дворану Краљевства. Данас ову дворану, што је типично за међународно јединство Јеховиног народа, користе четири скупштине — две немачке, једна енглеска и једна руска.

Дан посвећења

Након што је завршено и последње дотеривање бетелског комплекса у Селтерсу, 21. априла 1984. одржан је програм посвећења. Сви који су учествовали у пројекту снажно су осећали да је Јеховина рука била с њима. Гледали су на њега за вођство и захваљивали му док су наизглед несавладиве препреке рашчишћаване. Сада су видели опипљив доказ његовог благослова у завршеним објектима, који су се већ користили за унапређивање правог обожавања (Пс. 127:1). Заиста, ово је било време посебне радости.

Почетком недеље, врата комплекса су била отворена за посетиоце. Различити службеници с којима је Заједница сарађивала били су позивани да обиђу објекте. Изражена је добродошлица и комшијама. Један посетилац је ставио до знања да је дошао захваљујући свом пастору. Објаснио је да је последњих година пастор тако често мумлао против Сведока да се цела црква већ уморила од слушања. У претходну недељу, опет је напао Сведоке, упозоравајући своје стадо да не прихвате позив од Сведока да посете њихове објекте када су отворени за јавност. „Знао сам за ваш позив“, објаснио је посетилац, „али сам заборавио датум. Да га пастор није споменуо прошле недеље, сигурно бих га превидео.“

Након почетних обилазака, коначно је дошао дан за програм посвећења. Када је у 9.20 програм започео с музиком, каква ли је радост била знати да је од тадашњих 14 чланова Водећег тела, 13 могло прихватити позив да буде  присутно! Будући да је било немогуће да свако ко је на овај или онај начин допринео успеху пројекта буде лично присутан, уређено је да се путем телефона повежу још 11 других места широм државе. На овај начин је мноштво од 97 562 особе могло уживати у добром програму.

Тог незаборавног дана у Селтерсу, међу присутнима је било и много оних који су доказали своју веру док су били затворени у нацистичким концентрационим логорима за време Другог светског рата, заједно с неколико њих који су у скорије време били ослобођени из затвора у Источној Немачкој. Међу њима су били Ернст и Хилдегард Зелигер. Брат Зелигер је своју каријеру у пуновременој служби започео тачно пре 60 година, а он и жена су укупно провели више од 40 година у затворима и концентрационим логорима под нацистичким и комунистичким режимом. Након што су присуствовали програму посвећења, написали су: „Можете ли да замислите како смо се осећали што нам је омогућено да присуствујемо овој предивној духовној гозби у нашем духовном рају? Од почетка до краја, слушати изузетан програм било је као да слушамо божанску симфонију теократског јединства и хармоније“ (За детаље о испитима вере кроз које су прошли, види Кулу стражару од 15. јула 1975. /енгл./.)

’Домови за Јеховино име‘

Људи су често задивљени кад виде како Јеховини сведоци добровољним радом за неколико недеља — или можда само неколико дана — саграде Дворане Краљевства, изграде велике Конгресне дворане, и како добровољним прилозима финансирају бетелске комплексе који коштају милионе долара. Становници Немачке су имали много прилика да све ове делатности виде из прве руке.

Прва Конгресна дворана у Западној Немачкој посвећена је почетком 1970-их у Западном Берлину. Уследиле  су и друге, тако да су се до 1986. сви покрајински састанци у Западној Немачкој одржавали у дворанама које су поседовали Сведоци.

Јеховин благослов је бивао све очигледнији док су браћа радила на овим пројектима. Као исход сарадње с градским званичницима, у Минхену је прибављено земљиште по најповољнијој цени за једну Конгресну дворану, с друге стране аутопута од џиновског Олимпијског стадиона, поред прелепо уређеног олимпијског парка.

Марљивим напорима, трошкови опреме и изградње били су сведени на минимум. Зато што је једна електрана која је имала на продају кабине са електричним прекидачима и телефонску централу, била у процесу пресељења, браћа су то могла купити за мање од 5 посто од њихове првобитне цене. Рушење једног комплекса зграда баш у то време, омогућило је набавку потребних лавабоа, wc-шоља, врата, прозора и стотина метара цеви за воду, гас и вентилацију по просечним ценама. Даљња уштеда је била у томе што су сами правили столице и столове. Да би били у току с градском политиком уређења земљишта, браћа су на земљиште Конгресне дворане морала да посаде 27 стабала липе. Један расадник који је престајао с радом имао је баш толико стабала, и свако стабло је било тачно захтеване висине, а купљени су за десети део од редовне цене. Након што је у Минхену завршено поплочавање већине калдрма, тоне камења за калдрму било је скоро за џабе на располагању, и употребљено је за поплочавање стаза око дворане и оближњег паркинга.

Слично се може испричати и о другим Конгресним дворанама у Немачкој, које су пројектоване свака за себе и лепе на свој начин. Свака од њих је заиста — ’дом имену Господњем [„Јеховином“, NW]‘ као што је краљ Соломон описао храм у Јерусалиму пре више од 3 000 година (1. Краљ. 5:5).

 Поред тога, изградња Дворана Краљевства и даље брзо напредује да би се збринуле потребе 2 083 скупштине у Немачкој. Сада постоји 17 Регионалних одбора за градњу. Пре него што је први од њих основан 1984, у целој Немачкој је у власништву Сведока било само 230 Дворана Краљевства. Отада до краја августа 1998, сваке године се у просеку изгради 58 нових дворана — више од једне недељно за последњих 12 година!

Надаље, када је реч о изградњи, Јеховини сведоци у Немачкој гледају иза националних граница. Они су део светске породице. Више од 40 особа из Немачке служе као међународне слуге које су спремне да учествују у изградњи где год да их Заједница пошаље и колико год је то потребно. Других 242 служе у разним периодима на оваквим пројектима у другим земљама.

Путујући надгледници пасу стадо

Важан чинилац духовног стања организације јесте дело које врше путујући надгледници. Ти људи су прави пастири Божјег стада (1. Петр. 5:1-3). Они су, како их је апостол Павле описао ’дарови у људима‘ (Еф. 4:8).

После Другог светског рата, путујући надгледници су посећивали скупштине, изграђивали их и радили с њима у служби на терену. Међу таквом браћом су били и Герхард Олтманс, Јозеф Шарнер и Паул Вробел, који су сви крштени 1925. Ту су били и Ото Вуле и Макс Занднер, који су се крстили током 1930-их.

Како су потребе расле, друга браћа су придодавана списку путујућих надгледника. Од завршетка светског рата па до данас, више од 290 браће у Западној Немачкој и преко 40 браће у Источној Немачкој учествовало је у путујућем делу. Они су се заиста давали за унапређивање интереса Краљевства. За неке је то значило да ретко виђају своју одраслу децу односно унучиће. Други су, док су се бринули за своје доделе, такође уредили да редовно  проводе време са својим остарелим или болесним родитељима.

Неки од ових путујућих слугу деценијама служе у овом напорном а ипак награђујућем делу. Примера ради, Хорст и Гертруда Кречмер су у путујућем делу по Немачкој од средине 1950-их. Брат Кречмер се још увек сећа како му је, када је 1950. накратко био у Бетелу у Визбадену, брат Ерих Фрост с љубављу положио руку на раме и рекао: „Хорст, немој никада да се бринеш. Ако будеш веран Јехови, он ће пазити на тебе. Ја сам то доживео; а и ти ћеш то доживети. Само буди веран.“

У 1998, 125 браће у Немачкој служили су као покрајински или обласни надгледници. То су зрели мушкарци, и у просеку имају 30 година пуновремене службе Јехови. И њихове жене су ревне у служби, а посебно су охрабрење за сестре у скупштинама које посећују.

Путујући надгледник иде за Бруклин

Мартин и Гертруда Пецингер су били добро познати међу Јеховиним народом у Немачкој. Обоје су верно служили Јехови пре, за време и након Хитлеровог Трећег рајха. Чим су ослобођени из нацистичког затвора, одмах су поново започели с пуновременом активношћу. Били су у путујућем делу преко 30 година, служећи у покрајинама по целој Немачкој. Хиљаде Сведока их је заволело и поштовало.

Године 1959, брат Пецингер је похађао 32. разред Гилеада. Гертруда, која није знала енглески, није била с њим, али се ипак радовала с њим његовој предности. За њу није било ништа ново то што је била одвојена од свог супруга. Нацистички прогон их је насилно раздвојио на девет година и то након само неколико месеци брака. Сада, када их је Јеховина организација замолила да се добровољно раздвоје ради теократске активности, нису оклевали, а камоли жалили.

 Ниједно од њих двоје није служило Јехови из личне користи. Увек су спремно прихватали теократске доделе. Међутим, изненадио их је позив 1977. године да постану чланови бетелске породице у светској централи у Бруклину, у Њујорку, САД. Требало је да брат Пецингер постане члан Водећег тела!

Добили су упутство да остану у Бетелу у Визбадену док не добију америчку боравишну визу. Чекање је испало дуже него што су очекивали, и протегло се на неколико месеци. Док је Мартин обнављао свој енглески, његова енергична жена Гертруда такође га је учила. Научити неки нови језик није мали задатак за жену од 65 година. Али све ради службе Јехови!

Неколико чланова бетелске породице у Визбадену,  који су говорили енглески, имали су велику радост што су Мартину и Гертруди помагали око језика. Сваки пут када би се Гертруда превише узрујала у учењу енглеског, њен муж би је љубазно посаветовао: „Полако, Гертруда, полако.“ Али, Гертруда никад није била добра што се тиче тог ’полако‘. Њен целокупни живот у Јеховиној служби био је обележен здушним учешћем и одлучношћу. Са истим духом, прионула је на учење језика, а новембра 1978, чим су примили сталне боравишне визе, кренула је са својим мужем за Бруклин.

Иако су браћа у Немачкој, када су они отишли, били помешаних осећања, ипак су се радовали с њима њиховим новим предностима службе. Такође су били дубоко потресени када су, око деценију касније, чули да је 16. јуна  1988, у старости од 83 године, Мартин завршио свој земаљски животни пут.

Након смрти свога мужа, Гертруда се вратила у Немачку, где служи као члан бетелске породице. И даље не узима ствари ’полако‘. И изгледа да никада неће. Поред тога што извршава своје задужење у Бетелу, Гертруда често свој одмор проводи у помоћној пионирској служби. (За даљње информације о Пецингеровима, види Кулу стражару од 1. децембра 1969; 1. августа 1984; и 15. септембра 1988. /све енгл./.)

 Посебне школе помажу да се удовољи међународним потребама

Од 1978, не пуно пре одласка Пецингерових за Бруклин, започела је Пионирска школа службе, један десетодневни курс практичног поучавања, који има сврху да се пионири у Немачкој утврде. Сваке године, школа се организује у покрајинама широм државе. Позивају се сви пионири који су барем годину дана били општи пионири, а раније нису похађали школу. До почетка 1998, школу је похађало 16 812 особа. Поред немачког, разреди су се одржавали на грчком, енглеском, италијанском, пољском, португалском, руском, српскохрватском, турском, француском и шпанском.

Неки су похађали Школу пионирске службе упркос веома тешким околностима. Нешто више од недељу дана пре него што је Кристина Амос требало да похађа школу, њен син је погинуо у саобраћајној несрећи када се са састанка враћао кући. У оваквим околностима, да ли би имала користи од школе? Како би било њеном мужу ако би га оставила самог код куће за то време? Одлучили су да она треба да иде у школу; то што би мисли заокупила духовним стварима био би благослов. За то време њен муж је био позван да ради у Бетелу. Убрзо после тога, обоје су позвани у Селтерс да учествују у грађевинским радовима. Када је завршено с тим, учествовали су на изградњи пројеката у Грчкој, Шпанији и Зимбабвеу. Сада су опет пионири у Немачкој.

Међу онима који су присуствовали тој Школи пионирске службе налазили су се и они који су пионирску службу учинили својом каријером — коју сматрају и сталним изазовом и нечим што их дубоко испуњава. Инге Корт,  пионирка од 1958, каже: „Пуновремена служба пружа једну посебну могућност да свакодневно показујем дубоку љубав и захвалност према Јехови.“ Валтраут Ган, која је почела да пионири 1959, додаје: „Пионирска служба је заштита у овом злом систему. Осетити Јеховину руку доноси истинску срећу и унутрашње задовољство. Материјалне вредности се не могу упоредити с тим.“ Мартина Шакс, која пионири са својим мужем, додаје: „Пионирска служба је ’животна школа‘, пошто ми помаже да развијам одређене особине, као што су самоконтрола и стрпљење. Као пионир осећам се веома близу Јехове и његове организације.“ За друге, пионирска служба се показала као одскочна даска за службу у Бетелу, мисионарску или путујућу службу.

Да би се удовољило хитној потреби за више мисионара, у Немачкој је 1981. основана Проширена школа Гилеад како би овај добар курс био приступачан и пионирима који говоре немачки. Пошто нови бетелски комплекс у Селтерсу још увек није био завршен, прва два разреда су одржана у Визбадену. Након пресељења у Селтерс, одржана су још три разреда. Студенти који говоре немачки из Луксембурга, Швајцарске и Холандије, поред 100 студената из Немачке, похађали су ових пет разреда. Након што су дипломирали, студенти су били разаслани у укупно 24 земље, укључујући и места у Африци, Латинској Америци, источној Европи и на Пацифику.

До средине 1970-их, Библијску школу Гилеад Watchtowera похађало је 183 пуновремених слугу из Немачке. До краја 1996, делимично захваљујући Проширеној школи Гилеад, тај број се попео на 368. Како је дивно знати да су у јануару 1997. око половине ових студената још увек служили као мисионари на страним доделама! Међу њима су Паул Енглер, који је на Тајланду од 1954; Гинтер Бушпек, који је од 1962. служио у Шпанији, док 1980. није добио доделу за Аустрију; Карл Земиш, који је  служио у Индонезији и на Средњем истоку, пре него што је пребачен у Кенију; Манфред Тонак, који је након службе у Кенији био замољен да помогне подружници у Етиопији и Маргарита Кенигер, коју је мисионарска служба у последње 32 године одвела на Мадагаскар, у Кенију, Бенин и Буркину Фасо.

Још једна школа, Школа за оспособљавање слугу, пружа обуку за неожењене старешине и слуге помоћнике, и од 1991. она се у Немачкој редовно одржава. Браћа која говоре немачки из Аустрије, Белгије, Републике Чешке, Данске, Мађарске, Луксембурга, Холандије и Швајцарске придружила су се онима из Немачке да би уживала у изванредном школовању које школа нуди. Након што су дипломирали, неким студентима су дате додатне одговорности, и послани су у Африку, источну Европу и на друга подручја где постоји посебна потреба.

Бетелски дом и штампарија у Селтерсу и сами су се, у ствари, показали као једна „школа“, где су браћа обучавана да удовоље потребама кад се отвори источна Европа. Бетелски живот их је научио да раде са свим врстама људи и да схвате да Јехова може користити људе свих врста, упркос људској несавршености, да би извршио своје дело. Браћа која су радила у Службеном одељењу увидела су да се проблеми могу решавати доследном применом библијских начела и пажљивим слеђењем упутстава Водећег тела. Поучавала су их браћа која су, чак и под великим притиском, и даље показивала плодове духа и уравнотежен став и која су положила потпуно поверење у Јехову. Какве корисне поуке које су могли поделити са својом браћом из других подржница!

Превазићи баријеру образовањем и љубављу

Током последње деценије, спроводи се један светски програм образовања којим Јеховини сведоци желе да учврсте свој одлучан став да буду послушни библијској  забрани о употреби крви (Дела 15:28, 29). Програм је укључивао превазилажење зида предрасуда и дезинформација. У вези са овим програмом, у Немачкој је 1990. основана Служба за болничке информације. Новембра те године, један семинар у Немачкој је похађало 427 браће, многи из Немачке, а остали из других девет земаља. То је ојачало међународне везе. Старешине су веома цениле помоћ коју су примиле. Један старешина из Манхајма је запазио: „Били смо опремљени да наше становиште појаснимо с чврстином и дужним поштовањем али не у стези страха.“ Један присутни старешина из Аустрије је рекао: „Никада нисам присуствовао неком семинару који се на тако једноставан и лак начин бавио тако широким пољем информација.“

Од тада је одржано још неколико семинара за пружање упутстава за 55 Одбора за односе с болницама, који су у међувремену основани у Немачкој да би служили потребама Сведока у погледу бескрвног медицинског лечења. Посао који обављају ови одбори убира добре плодове. До августа 1998, преко 3 560 доктора по целој Немачкој изразило је спремност на сарадњу у бескрвном лечењу Сведока. У овај број је укључена једна четвртина доктора, које је уназад неколико година часопис Focus означио као „1 000 најбољих лекара у Немачкој“.

Јануара 1996, Одбори за односе с болницама започели су дистрибуцију једног специјално израђеног приручника Породична брига и медицински третман за Јеховине сведоке. (Овај фини приручник који је осмишљен искључиво за медицинско особље и службенике, садржи информације о бескрвним медицинским алтернативама које су на располагању. Учињен је заједнички напор да би се уручио судијама, социјалним радницима, неонатолозима и педијатрима.) Већина судија је изразила своје цењење, често коментаришући о високом квалитету приручника  и о његовој практичности. Многи су били изненађени кад су сазнали за многобројне бескрвне алтернативне третмане који су на располагању онима који нису вољни да приме трансфузију крви. Судија из Нортлингера је рекао: „Баш ово ми треба.“ Један професор са Универзитета Сарланд користио је материјал из приручника као темељ за дискусију и писмени испит за групу на једном вишем курсу грађанског права.

Будући да Одбори за односе с болницама сада раде широм света, могућа је међународна сарадња у хитним ситуацијама. У случајевима када се извесни лекови које препише доктор, не могу наћи у земљи где се пацијент налази, наша међународна веза олакшава њихову набавку и слање из Немачке. Поред тога, извршене су припреме за браћу и сестре из многих земаља да ступе у контакт с докторима из Немачке који су спремни на сарадњу, с циљем да се спроведу припреме за овакво лечење ако они то себи могу приуштити.

Наравно, браћа која живе у Немачкој такође имају користи од ове међународне сарадње. Године 1995, на путовању за Норвешку, једна сестра је имала саобраћајну несрећу и примљена је у болницу. Њен син из Немачке је, након што је био обавештен, одмах замолио Службу за болничке информације за помоћ. Обавестили су канцеларију подружнице у Норвешкој. Наредног дана, сестру је посетио један брат из Норвешке који је, да би био од веће помоћи, превалио 130 километара да би повезао и једну заинтересовану особу која је говорила немачки. Касније је тај син изразио своје цењење пишући: „Каква организација! Каква љубав!... Речи обично не успеју да пренесу оно што особа осећа. Нешто попут овога је стварно јединствено.“

Тако се образовањем и љубављу постиже велики напредак у превазилажењу некада страшне препреке. Баш пре ове препреке, уклоњена је још једна.

 Изненада — пада Берлински зид!

Изненадност овог догађаја запањила је свет! Људи по целом свету пратили су га на телевизији. У Берлину је хиљаде људи бучно славило. Отклоњена је препрека између Истока и Запада. Био је то 9. новембар 1989.

Више од двадесет пет година раније, у јутарњим сатима 13. августа 1961, грађани Берлина били су пренеражени када су установили да службеници Источног Берлина граде један зид који одваја сектор под надзором комуниста од осталог дела града. Берлин је дословно био подељен на исток и запад, одражавајући тако стање у народу Источне и Западне Немачке. Можда најдраматичније од свега јесте то што је Берлински зид постао симбол борбе две суперсиле током Хладног рата.

Онда је, 12. јуна 1987, мало више од две године пре запањујућих догађаја из 1989, амерички председник Роналд Реган у видокругу Бранденбуршке капије и с Берлинским зидом иза леђа, затражио: „Г. Горбачов, отворите ову капију. Г. Горбачов, срушите овај зид.“ Али, да ли је било икаквог указивања да ће се његова молба уважити? Није ли то било ништа друго до хладноратна реторика? Не баш. Још тамо почетком 1989, Ерих Хонекер, председник источнонемачког режима, навео је, као одговор, да ће Зид „постојати још 50 ма и 100 година“.

Међутим, неочекивано и изненада, Бранденбуршка капија је отворена и Берлински зид је срушен. Један члан бетелске породице у Селтерсу присећа се да је у четвртак навече, 9. новембра, био на скупштинском састанку и кад се вратио кући да је упалио ТВ да би погледао касне вести. С неверицом је пратио извештаје да је граница између Источног и Западног Берлина отворена. Грађани Источног Берлина слободно су улазили у Западни Берлин, први пут након 27 година! Једва је могао да верује својим очима: кола су прелазила границу, а сирене су слављенички  трубиле док се све више и више западних Берлинаца — неких који су устали из кревета — упутило према граници да би се дуж пута постројило и стигло да загрли неочекиване посетиоце. Сузе су саме текле. Зид је пао — буквално преко ноћи!

Наредна 24 сата, људи широм света нису се могли одлепити од својих телевизијских апарата. Стварала се историја. Шта ће то значити за Јеховине сведоке у Немачкој? Шта ће то значити за Сведоке широм света?

Трабант стиже у посету

Наредне суботе ујутро, мало пре осам сати, док је један брат из Бетела у Селтерсу ишао на посао, срео је још једног члана бетелске породице, Карлхајнца Харткопфа, који сада служи у Мађарској. Тај брат је узбуђено рекао: „Сигуран сам да неће проћи много времена док се прва браћа из Источне Немачке не појаве овде у Селтерсу!“ Брат Харткопф је, на свој уобичајено смирен и трезвен начин, одговорио: „Већ су овде.“ У ствари, у раним јутарњим сатима, у свом малом источнонемачком трабанту с двотактним мотором стигла су два брата која су се паркирала испред капије Бетела чекајући да отпочне радни дан.

Новост се брзо проширила по Бетелу. Међутим, пре него што је свако имао прилику да види и поздрави ове изненадне али добродошле посетиоце, они су већ били на путу за Источну Немачку, колима пуним литературе. Иако је тамо литература и даље била званично под забраном, као и дело Јеховиних сведока, узбуђење овог тренутка повратило је браћи храброст. „Морамо се вратити до састанка сутра у јутро“, објаснили су. Замисли радост у скупштини када су се ова браћа појавила с кутијама литературе које је тако дуго било јако мало!

Током неколико наредних недеља, хиљаде људи из Источне Немачке похрлило је преко границе у Западну  Немачку, многи од њих први пут у свом животу. Очигледно су уживали у слободи кретања коју дуго нису имали. На граници су их чекали западни Немци који су им махали. Јеховини сведоци су такође били ту, поздрављајући посетиоце — међутим, с нечим много битнијим од самог испољавања емоција. Они су дистрибуисали  бесплатну библијску литературу овим посетиоцима са Истока.

У неким пограничним градовима, скупштине су уложиле посебан напор да дођу до посетилаца Немаца из источног дела. Пошто је литература Јеховиних сведока деценијама била забрањена, многи су мало знали о њој или нису знали ништа. Уместо од врата до врата, у моди је била служба од „трабанта до трабанта“. Људи су били жељни да истраже све што је ново, укључујући и религију. У неким случајевима, објавитељи су једноставно рекли: „Вероватно никада нисте читали ова два часописа, јер су скоро 40 година били забрањени у вашој земљи.“ Често се чуо овај одговор: „Па, ако су били забрањени мора да су добри. Дајте ми их.“ Два објавитеља из пограничног града Хоф уручивали су месечно и до 1 000 часописа. Није потребно ни рећи да су локалне и оближње скупштине ускоро испразниле свој вишак часописа.

У међувремену, браћа из Источне Немачке су уживала у новопронађеној слободи, иако у почетку некако опрезно. Вилфрид Шретер, који је упознао истину под забраном, 1972, присећа се: „Током неколико првих дана након што је зид пао, нормално да смо малчице страховали да би се све могло изненада преокренути.“ Мање од два месеца касније, присуствовао је једном већем скупу у берлинској Конгресној дворани. Што се тиче овог састанка, касније је изјавио: „Напросто ме понела ова могућност да будем заједно с толико много браће. Очи су ми, као и многим другима, биле пуне суза док смо певали наше песме Краљевства. Радост што сам доживео ’конгрес уживо‘ била је огромна.“

Слични изрази цењења долазе и од Манфреда Тамеа. У време забране, састанци су били мали и није била потребна звучна опрема. Али он сада каже: „Иако сам био  специјални пионир преко 30 година, први пут у животу сам говорио на микрофон. Још увек се сећам како сам био ужаснут када сам чуо свој глас како допире са звучника̂.“ Ипак, каже он, „било је предивно одједном седети с целом скупштином у једној изнајмљеној дворани“.

Било је корисно чути и мишљења других, као оно што је Манфред чуо неколико месеци касније. Он износи: „Јануара 1990, био сам у једној сауни ради лечења. Тамо сам упознао бившег овлашћеног агента Државних полицијских снага. За време пријатељског разговора, рекао је: ’Манфреде, сада увиђам да смо се борили против погрешних људи.‘“

Духовне хране у изобиљу!

„Не живи човек само од хлеба, него од сваке речи која излази из уста Божјих.“ Јеховини сведоци су посвуда добро упознати са овом основном истином коју је из надахнутих Хебрејских списа цитирао Исус Христ (Мат. 4:4; П. зак. 8:3). Уз љубазну подршку међународног братства, Сведоци у Источној Немачкој су чак и за време забране примали духовну храну, али у ограниченим количинама. Како су жудели да имају приступ духовном обиљу у ком уживају њихова браћа у другим земљама!

Чим је Берлински зид пао, поједини Сведоци су почели да носе залихе литературе на Исток. Око четири месеца касније, 14. марта 1990, Јеховини сведоци су били законски признати у Демократској Републици Немачкој. Сада је Заједница могла директно да испоручује литературу. На дан 30. марта, један камион са 25 тона духовне хране кренуо је из комплекса у Селтерсу и упутио се на Исток. Дело 1991 Britannica Book of the Year касније је приметило: „За само два месеца, канцеларија подружнице Watchtower Societyja у Западној Немачкој испоручила је 275 тона литературе засноване на Библији, укључујући и 115 000 Библија, и то само у Источну Немачку.“

 Отприлике у то време, један брат из Лајпцига је писао једном Сведоку у Западној Немачкој: „Пре недељу дана још увек смо тајно увозили храну у малим количинама; сада ћемо ускоро из камиона истоварити четири тоне!“

„Прва испорука литературе дошла је тако брзо“, присећа се Хајнц Герлах из Кемница, „да смо једва били спремни. Након што је стигла прва испорука, једва сам се могао провући до свог кревета — цела спаваћа соба је била препуна кутија. Осећао сам се као да спавам у некаквом трезору.“

Такође су и браћа у Селтерсу у маломе искусила шта новонастала ситуација значи за оне који су тако дуго били одсечени од ствари које Сведоци на слободи често узимају здраво за готово. Један надгледник у штампарији износи: „Један старији, скромно обучени брат стајао је и гледао једну од наших штампарских преса. Његова група за обилазак је већ прошла даље, али он се задржао, још увек задубљен, гледајући како часописи при највећој брзини излазе из машине. Са сузама у очима, пришао је једном брату; очигледно, био је дубоко ганут. Покушавајући да нешто каже на искривљеном немачком, глас му је задрхтао. Али, разумели смо његов осмех кад је из унутрашњег џепа свог сакоа извадио неколико страница папира и пружио нам их, а онда пожурио даље. Шта нам је дао? Готово нечитљиву Кулу стражару на руском која је била исписана на листовима школске свеске. Колико је требало да се направи овај примерак часописа? Није било начина да то сазнамо, али сигурно сто пута више од делића секунде колико нама треба да бисмо произвели један часопис на преси.“

Сведоци у свакој групи за проучавање нису више морали да се сналазе с неколико часописа малог формата или оних писаних руком које су могли да задрже само неколико дана. Сада је свако имао свој примерак — са  илустрацијама у боји — плус додатне примерке за коришћење у служби на терену.

Прилагођавање слободи обожавања

Већа слобода је имала своје изазове. Проповедати под владином забраном изискивало је храброст. То је оне који су то чинили такође поучавало потпуном ослањању на Јехову. Међутим, након што је забрана била укинута, Ралф Шварц, хришћански старешина из Лимбах-Оберфрона рекао је: „Сада треба да будемо опрезнији да нас материјализам и животне бриге не одвуку на споредни колосек.“ У неким случајевима, након што је Источна Немачка спојена са Савезном Републиком октобра 1990, породице Сведока са Истока преселиле су се у скромније квартове тако да могу платити станарину а да не морају радити додатно те тако пропуштати састанке када станарина скочи (Мат. 6:22, 24).

Чак и током тешких година под комунистичком владавином, браћа су наставила да учествују у служби на терену. Чак су ишли од куће до куће — али опрезно, можда тако што су позвонили на једна врата у стамбеном блоку, а затим отишли у други блок да раде другу кућу. Неки су то чинили чак и у време највеће опасности од притварања. Мартин Јан, који је имао само 11 година када је стављена забрана, објаснио је неке промене с којима су се сада суочавали: „Сва подручја су се морала поново радити тако да су објавитељи сада могли да обраде целе блокове. Били смо навикли да радимо по старом систему, само извесне кућне бројеве или неке спратове. То је био нормалан начин толико дуго да смо сада морали бити стрпљиви са онима којима је било тешко да се прилагоде. Не давати више литературу на зајам већ је уручивати, било је ново и за објавитеље и за заинтересоване особе. Пошто смо се били навикли на другачији начин, објавитељи би понекад након службе  на терену завршили с више литературе у својој торби него кад су кренули.“

Такође су се променили и ставови људи. У годинама забране, многи људи су Јеховине сведоке сматрали херојима, зато што су Сведоци имали храбрости да стоје иза својих убеђења. То им је донело поштовање. С већом слободом, многи су Сведоке поздрављали с дозом ентузијазма. Међутим, ствари су се промениле за неколико година. Људи су постали заокупљенији начином живота који иде уз тржишну привреду. Неки од њих су почели сматрати да им посете Сведока ремете мир и спокојство, чак и да су досадне.

За сведочење под забраном требало је храбрости. Прилагодити се новој ситуацији није захтевало ништа мање одлучности. У ствари, многи Сведоци се слажу са оним што је рекао један надгледник у једној западноевропској земљи где је дело било дуго забрањено, наиме: „Лакше је радити под забраном него на слободи.“

Противљење не успева да успори дело

Иако је проповедање добре вести у Источној Немачкој започело са обновљеном снагом, свештенство хришћанског света испрва није баш много марило. Међутим, када је постало очигледно да људи заиста слушају Јеховине сведоке, порасла је и узнемиреност свештеника. Према новинама Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt, један свештеник из Дрездена који је себе сматрао стручњаком за религије тврдио је да су „Јеховини сведоци попут комунистичке партије“. Тако су свештеници наместо тврдње да су Сведоци амерички шпијуни који се супротстављају комунизму, како су тврдили 1950-их, сада покушавали да Сведоке доведу у везу с комунистима. Наравно, људи који су знали да је 40 година комунистичка власт забрањивала Сведоке, схватали су да је то било тешко извртање чињеница.

 Шта је био циљ? Свештеници су се надали да ће Јеховини сведоци поново бити забрањени, као што су били за време нацистичке ере и поново под комунистичком владавином. Иако су религиозни елементи, уз подршку отпадничких снага, настојали спречити Јеховине сведоке да уживају уставом загарантоване слободе, Сведоци су у потпуности користили прилике да дају сведочанство, као што је Исус Христ и заповедио (Мар. 13:10).

Неки који су пригрлили истину

Међу онима који су се одазвали на поруку о Краљевству налазили су се и неки који су били дубоко загазили у стари систем. Егон је 38 година био полицајац у Источној Немачкој. Нимало му није било драго када је његова жена почела да проучава с Јеховиним сведоцима. Међутим, на њега је оставило јак утицај њихово пријатељско, пуно љубави и дисциплиновано понашање, као и правовремени чланци из Пробудите се! које су често доносили у његову кућу. Када је са својом женом једном приликом присуствовао дану посебног састанка, био је шокиран када се сусрео очи у очи с братом кога је једном пре био ухапсио. Није тешко замислити како се нелагодно осећао, да, чак је осећао и кривицу. Али, без обзира на прошлост, између њих двојице се развило пријатељство. Сада су и Егон и његова жена крштени Сведоци.

Гинтер је 19 година био члан Службе државне безбедности, и напредовао је до чина мајора. У огорчењу и разочарању након колапса система за који је радио тако дуго, први пут је срео Сведоке 1991. Био је импресиониран њиховим понашањем и разумевањем које су показали за њега и његове проблеме. Започет је библијски студиј и, иако је био атеиста, коначно се уверио да Бог постоји. До 1993, био је спреман за крштење. Данас срећно ради на подупирању Божјег Краљевства.

 Још један човек, који није имао веру у Бога и који је у потпуности био убеђен да је комунизам једина нада за човечанство, без гриже савести се увукао у Јеховину организацију да би Служби државне безбедности преносио информације о њеним активностима. Након „крштења“ 1978, десет година је скривао право лице. Али сада он признаје: „Понашање Јеховиних сведока, које сам доживео из прве руке, и проучавање књига Стварање и Врхунац Откривења, уверило ме је да је много тога што непријатељи говоре о Сведоцима нетачно. Докази за постајање Створитеља су и те како бројни.“ Кратко пре пада Берлинског зида, суочио се с тешком одлуком: да нађе неки изговор да се повуче из Јеховиног народа и настави да подупире систем у који више није веровао или да призна да је издајник и да се затим потруди да постане истински Јеховин слуга. Изабрао је ово друго. Искрено покајање водило је до библијског студија и до још једног крштења, овог пута заснованог на тачном спознању и правом предању.

Сада су могли причати о томе

Након што је забрана била укинута, Сведоци са Истока могли су много слободније да причају о искуствима под комунистичком владавином. Током свечаности посвећења једне административне зграде Јеховиних сведока у Берлину, 7. децембра 1996, неколико старешина који су играли битну улогу у томе да стадо у Источној Немачкој остане духовно јако, присећали су се прошлости.

Волфганг Мајзе, који је 50 година Сведок, присећао се шта се догодило јуна 1951, када је имао 20 година. У једном инсценираном суђењу ком је дат велики публицитет, био је осуђен на четири године затвора. Док су њега и још неколико браће изводили, око 150 Сведока који су били присутни у судници окружили су их, ухватили се за руке и почели да певају једну песму Краљевства. Главе су провиривале са свих прозора суднице док су људи  покушавали да виде шта се догађа. То није био утисак који су власти хтеле да оставе на јавност. Тако су се окончала инсценирана суђења Сведока.

Егон Ринк се присећао да су се током почетних дана забране, поједини чланци Куле стражаре куцали у шест до девет индиго примерака. „Да би скупштине обезбедио духовном храном, један брат из Западног Берлина, возач камиона који је возио на релацији Западни Берлин-Источни Берлин, ставио нам се на располагање. ’Храна‘ се брзо преносила — за само три или четири секунде — за које време су две велике меце исте величине пребачене из једног возила у друго. Након што су били донесени кући, стомаци су им били ’испражњени‘ да би се откриле важне поруке и информације о новим наименовањима.“ (Упореди с Језекиљем 3:3.)

Причана су и искуства о храбрости коју су показивали курири када су пре него што је саграђен зид набављали литературу из Западног Берлина и кријумчарили је у Источну Немачку. Наравно, постојала је могућност да се једног дана пресече пут за Западни Берлин. Требало је размотрити једну такву могућност и зато је одређени број браће из Источне Немачке био позван на један састанак 25. децембра 1960. „То је очигледно било Јеховино вођство“, навео је брат Мајзе, „зато што је наша организација била спремна када је 13. августа 1961. изненада подигнут зид.“

Херман Лаубе је испричао да је први пут дошао у контакт са истином као ратни заробљеник у Шкотској. По повратку кући у Источну Немачку, када је забрана ступила на снагу, увидео је да је потребно снабдети браћу са што је могуће више духовне хране. Зато су Сведоци основали властиту штампарију, користећи импровизовану штампарску пресу. „Али без папира и најбоља преса је од слабе вајде“, запазио је брат Лаубе, присећајући се дана  када му је речено да има папира за још само три издања. Шта сада?

Брат Лаубе је наставио: „Неколико дана касније, чули смо да неко куца о кућну стреху. Био је то један брат из Бауцена који је рекао: ’Ти си штампар. Неколико ролни новинског папира лежи у депонији у Бауцену, то су неупотребљене ролне од једне новинске штампарије и планирају да их закопају. Можеш ли да их употребиш?‘“

Браћа нису губила време. „Те исте ноћи, наговорили смо једну групу, и отишли за Бауцен. Не, није било само неколико ролни већ скоро две тоне папира! Право је чудо да смо нашим климатавим аутима могли пребацити папир, али за кратко време све је биле пренесено. Онда смо имали довољно папира да наставимо с радом све дотле док Заједница није уредила да нас снабдева публикацијама на танком папиру са ситним словима.“

Околности су захтевале да се идентитет појединих чланова стада чува у највећој тајности. Ролф Хинтермејер се присетио: „Једном приликом, након што сам се састао с браћом, био сам ухваћен и одведен на испитивање у једну зграду. Имао сам неколико папирића на којима су биле адресе и друге информације. Након доласка, морали смо се попети уз неко кружно степениште. Ово ми је дало прилику да прогутам папириће. Али будући да их је било много, било је потребно поприлично времена. На врху степеништа, полицајци су схватили шта радим и зграбили ме за врат. И ја сам ставио руке на врат и промуцао: ’Ево, већ сам их прогутао.‘ Кад су то чули пустили су ме, што ми је у ствари дало прилику да их до краја прогутам, пошто су сада били тањи и влажни.“

Хорст Шлојснер је дошао у истину средином ’50-их када је прогонство било најгоре, тако да је знао о чему говори кад је рекао: „Јехова Бог је стварно с пуно љубави  штитио своје слуге током скоро 40 година колико су били под забраном.“

Победничко славље у Берлину

С овом ером комунистичког прогона иза себе, браћа су једноставно морала да прославе. Надасве, чезнули су да на јавном скупу изразе Јехови своју захвалност за могућност која им се сада отворила да му служе с већом слободом.

Чим је новембра 1989. пао Берлински зид, Водеће тело је дало упутства да се почну правити планови да се одржи један међународни конгрес у Берлину. Брзо је успостављена конгресна организација. Увече, 14. марта 1990, предвиђено је да се ова група састане како би се размотриле конгресне припреме. Хелмут Мартин се још увек сећа када га је наименовани надгледник конгреса, Дитрих Ферстер, замолио да окупљеној браћи објави да је раније тог дана Јеховиним сведоцима у Источној Немачкој додељено званично признање. Да, забрани је званично дошао крај!

Будући да је конгрес био испланиран за релативно каснији датум, Олимпијски стадион више није био на располагању за викенд. Тако је конгрес предвиђен од уторка до петка, од 24-27. јула. Када је дошло време да браћа уђу на стадион, имали су само један дан да припреме објекте и само неколико сати да на крају све расклоне.

Стога је у понедељак 23. јула, већ у пет сати ујутро, на стадиону било стотине добровољаца. Грегор Рајхарт, члан бетелске породице у Селтерсу, присећа се да су се „они из Источне Немачке бацили на посао с пуно полета, као да то већ годинама раде“. Један службеник стадиона је касније прокоментарисао како му је драго што је „стадион први пут темељно очишћен“.

Око 9 500 источних Немаца допутовало је на конгрес у 13 изнајмљених возова. Други су дошли у 200  изнајмљених аутобуса. Један старешина извештава да је док је сређивао неке ствари за један од изнајмљених возова, једном службенику железнице рекао да је планирано да крену три воза само с подручја Дрездена. Службеник је у чуду разрогачио очи питајући: „Зар у Источној Немачкој стварно има толико Јеховиних сведока?“

За оне који су путовали изнајмљеним возом, конгрес је започео чак и пре него што су стигли у Берлин. „Састали смо се на железничкој станици у Кемницу како бисмо се укрцали у воз резервисан за нас“, присећа се Харалд Песлер, старешина из Лимбах-Оберфрона. „Путовање у Берлин било је незаборавно. Након година и година забране, током којих смо деловали илегално у малим групама, одједном смо могли видети толико много браће у исто време. Све време путовања мешали смо се по различитим купеима, разговарајући с браћом коју нисмо видели годинама, да, чак деценијама. Били смо неописиво радосни што смо поново заједно. Сви смо били старији за неколико година, али смо верно издржали. Дочекани смо на станици Берлин-Лихтенберг и преко звучника упућени до различитих зборних места где су стајала наша браћа из Берлина чекајући нас с великим натписима. Какво потпуно ново искуство — наше израњање из анонимности! Лично смо доживели оно о чему смо до тада само читали или слушали: ми смо заиста једно велико међународно братство!“

Заиста, за многе Сведоке ово је био њихов први конгрес. „Сви смо били узбуђени кад смо примили позив“, присећа се Вилфрид Шретер. Можемо разумети његова осећања, будући да се предао Јехови 1972. године под забраном. „Недељама унапред смо горљиво ишчекивали. Никада нисам доживео тако нешто, као ни многа друга браћа. Било је просто непојмљиво да ћемо видети једно међународно братство окупљено на огромном стадиону.“

 Колико често су браћа која су живела у Источном Берлину чезнула да прођу неколико километара кроз град до места где су се њихова браћа окупила на конгресу! И сада су то напокон могла.

Било је присутно скоро 45 000 из 64 земље. Међу њима је било и седам чланова Водећег тела. Дошли су да се на овом значајном догађају радују са својом хришћанском браћом из Источне Немачке. То је било на оном истом стадиону на ком је Трећи рајх настојао да искористи олимпијске игре 1936. године како би импресионирао свет својим достигнућима. Сада се стадион опет орио од громогласног аплауза, премда овог пута не у част спортиста нити због националног поноса. Ту су били припадници једне заиста срећне међународне породице Јеховиног народа, и њихов аплауз је био из захвалности према Јехови и због цењења за драгоцене истине из његове Речи. Овом приликом, 1 018 особа се представило за подрањање у воду, а већина их је упознала истину у Источној Немачкој за време забране.

Они који су можда најбоље могли да разумеју осећања браће источних Немаца били су одушевљени делегати из Пољске, првог суседа Источне Немачке, њих око 4 500. И они су многе године издржали под забраном и тек однедавно, након много година, имали су свој први велики конгрес. Један Сведок из Пољске је касније написао: „Браћа из Пољске много цене пожртвовани дух својих западних суседа, који су им пружили бесплатан смештај, бесплатну храну и превоз до конгреса, без чега би било немогуће да многи од нас дођу.“

Браћа из Западне Немачке, којима је присуствовање конгресима на слободи била уобичајена ствар, ипак су били дубоко ганути. „Било је дирљиво видети приличан број наше верне старе браће — од којих неки нису били прогањани само током 40 година комунистичке  владавине већ такође и за време Трећег рајха — како седе на резервисаном делу где су некада седели Адолф Хитлер и друге нацистичке главешине“, прокоментарисао је Клаус Фајге, из бетелске породице у Селтерсу. Овај одабрани део стадиона, с пуно љубави је био резервисан за остареле и инвалиде. Какав изразит симбол Божјег Краљевства, које је сада тријумфовало над политичким снагама које су биле сковале заверу да зауставе његов поход ка коначној победи!

 Обезбеђивање места̂ за конгресе

Одмах након што је у Источној Немачкој укинута забрана, учињене су припреме да и ондашња браћа извлаче корист из редовних конгресних програма које имају Јеховине слуге широм света. Чак и пре него што су покрајине у потпуности биле реорганизоване, скупштине су биле позване да присуствују дану посебног састанка и покрајинским састанцима у Западној Немачкој. Испрва су присутни објавитељи били подједнако подељени на оне из Западне Немачке и оне из Источне Немачке. То је ојачало братске везе и такође браћи из Источне Немачке пружило могућност да науче како се организују конгреси тако што су радили са својим колегама из Западне Немачке.

Док су се покрајине формирале, они на Истоку су били позвани да користе Конгресне дворане које већ постоје у Западној Немачкој. Пет дворана — у Берлину, Минхену, Бухенбаху, Мелбергену и Трапенкампу — биле су довољно близу бивше границе да би то било оствариво. Међутим, чим је постало могуће, започело се с радовима на једној Конгресној дворани у Источној Немачкој. Налази се у Глаухауу, у близини Дрездена, и посвећена је 13. августа 1994. Тренутно је то највећа Конгресна дворана Јеховиних сведока у Немачкој и прима 4 000 особа.

Пажња је била поклоњена и изградњи Дворана Краљевства. Оне нису биле дозвољене у Демократској Републици Немачкој, али сада су биле потребне да би се збринуло преко 20 000 Сведока на том подручју. Начин како су се изводили грађевински радови терао је људе да зуре у чуду.

У вези са изградњом једне Дворане Краљевства у Ставенхагену, једне новине су писале: „Начин и брзина којом је подигнуто ово здање већ је запањио многе радознале посматраче... Грађевину је подигло око 240 обучених  грађевинара са 35 заната, а сви су они добровољци и Јеховини сведоци. Све за један викенд и то без плате.“

Једне друге новине су писале о једној дворани изграђеној у Загарду, на острву Риген у Балтичком мору: „Око 50 мушкараца и жена, вредних као пчеле, изливају темељ за зграду. Али нема хистеричне журбе. Атмосфера је необично опуштена и пријатељска. Упркос очигледној брзини којом раде, нико не изгледа нервозно и нико се не бреца на друге раднике као што је случај на већини градилишта.“

До краја 1992, саграђено је седам Дворана Краљевства које користи 16 скупштина. Отприлике још 30 је у фази планирања. До 1998, више од 70 одсто скупштина у некадашњој Источној Немачкој већ се састајало у својој Дворани Краљевства.

Узбудљиви међународни конгреси

Како су у Источној Европи, у једној земљи за другом, укидане владине забране, Водеће тело је извршило припреме да се у тим земљама одрже конгреси. То су биле прилике за духовну изградњу, прилике на којима је пружано охрабрење да се у жижи задржи дело за које је Бог опуномоћио своје слуге (Мат. 6:19-24, 31-33; 24:14). Пошто су се многи Сведоци из ових земаља годинама састајали само у малим групама, ови конгреси су им омогућили да упознају друге Сведоке и да се охрабре доказом Јеховиног благослова над њиховом верном устрајношћу. Били су позвани и делегати из других земаља, тако да су браћа у потпунијој мери могла доживети шта значи међународно братство чији су део били и они. Од ових делегата многи су били из Немачке. Они су у великом броју били присутни на међународним конгресима од 1989. до 1993, одржаним у Пољској, Мађарској, Чехословачкој и бившем Совјетском Савезу.

 Дан пре почетка Међународног конгреса „Љубитељи божанске слободе“ 1991. године у Прагу, који је сада у Чешкој Републици, новине Lidové noviny су известиле о изузетном послу који је обавио тим од четрдесетак Сведока који је инсталирао „уређаје за озвучење које су им позајмила њихова ’браћа из Немачке‘“. Не само да су браћа из Немачке позајмила уређаје за озвучење већ су и била део тима за инсталирање. Били су срећни што су на овај начин могли да са својом браћом из Чешке поделе неке користи из деценија искуства са конгресима. За разлику од других међународних конгреса на којима су делегације из Немачке највећим делом биле ограничене на неколико стотина, на овај конгрес у Прагу било је позвано 30 000 делегата. Какав је то конгрес био!

Дитер Кабус, који је 1955. служио у Чехословачкој као обласни надгледник, а на овом конгресу био као делегат из Немачке, написао је: „Када је објављен New World Translation [сада штампан на пресама Заједнице], свако је устао са свог седишта, а стадионом се спонтано проломио аплауз, за који је изгледало да неће никада престати. Сви смо грлили једни друге; хиљаде их је без устезања плакало од радости. Присећали смо се времена у затвореничком логору када смо нас 16 браће имали само једну Библију. Многи су стајали сат или дуже након завршетка програма, певајући песме и уживајући у предивном друштву.“

Наредне године, 1992, немачки делегати су такође били и на међународном конгресу у Санкт Петербургу, у Русији. Неки делегати се можда сећају да није све текло глатко, барем што се тиче смештаја немачких делегата. Али, чак се и то показало као једно сведочанство. Када се једној групи делегата морало рећи да се брзо пребаце из једног хотела у други, једна 50-годишња Рускиња, преводилац за ту групу, била је толико  импресионирана понашањем Сведока да је узвикнула: „Ви нисте обични људи; не вичете и не узрујавате се!“ Међутим, оно што је овим делегатима било важније био је дух који су показала њихова вољена руска браћа и сестре. Након конгреса један делегат из Немачке је написао: „Не може се речима исказати колико су браћа ценила програм. Без Библија, без песмарица [у то време их још увек није било довољно у Русији], са ишчекивањем и пажљиво су слушала шта је Јехова имао да им каже.“

Наредне године, преко 1 200 немачких Сведока присуствовало је међународним конгресима у Москви, у Русији, и у Кијеву, у Украјини. Какве су узбудљиве приче имали да испричају када су се вратили кући! Међу делегатима је био и Титус Тојбнер, путујући надгледник од 1950, који је рекао: „Својој жени сам обећао да ако се дело на Истоку, икада отвори ја ћу бити међу онима који ће присуствовати првом московском конгресу.“ Након што је то 1993. и учинио, рекао је: „Право је чудо да сам на Црвеном тргу могао дистрибуисати часописе о божанској владавини.“ Још један делегат је написао: „Присуствовали смо овом конгресу да бисмо охрабрили нашу браћу Русе — и несумњиво смо то и учинили. Али, то је било обострано. Наша браћа Руси су нас на диван начин охрабрили својим примером љубави, захвалности, верности и цењења.

Чланови бетелске породице у Селтерсу нису могли а да не буду захвални за предност да служе овако верној браћи и сестрама. Њихово цењење за ову предност било је надаље продубљено када су чули извештаје од бетелских возача камиона који су се враћали из других земаља где су возили хуманитарну помоћ и литературу. Они су причали с каквим су жаром били дочекивани, како су се браћа радовала што су имала удео у истовару робе чак до касно у ноћ, и о уједињеним молитвама браће пре него  што су се опростили с онима који су им довезли испоруке.

Још градње — да би се удовољило хитним потребама

У Источној Европи, у једном делу за другим, укидане су забране. Одржавани су велики конгреси. Проповедање добре вести се убрзавало. Потражња за библијском литературом како би се удовољило потребама тог дела подручја нагло је расла. Како ће јој се удовољити? Подружница у Немачкој била је позвана да одигра још једну улогу.

Већ 1988, пре него што је срушен Берлински зид, Водеће тело је одобрило 50-постотно проширење објеката подружнице у Немачкој. Испрва је Одбор подружнице тешко разумео зашто је потребно толико проширење. Један велики, потпуно нови комплекс био је посвећен пре само четири године. Међутим, браћа су поднела захтев локалним државним службеницима. Брат Рутке се присећа: „Када смо изнели наше планове, грађевински саветник Селтерса ми је скоро шапатом рекао: ’Саветујем вам да градите што веће можете, јер вам власти никада више неће поново дати дозволу за проширење.‘ То нас је навело на размишљање.“ Зачуђујуће, за неколико месеци добили смо дозволу од свих надлежних управа, и првобитно предложено проширење од 50 посто испало је да је 120 посто!

Сама градња је отпочела у јануару 1991. Међутим, изгледа да нису сва браћа и сестре били уверени да је то потребно, што је било очигледно из слабог одзива на обавештења о потреби за способном браћом која би учествовала у овом пројекту, као и из ограничене финансијске подршке. Шта се могло учинити?

Очигледно је браћу требало само боље информисати, тако да су 3. октобра 1991, у свим конгресним дворанама  у Немачкој, одржани специјални састанци са одабраним старешинама. Објашњено је да се производња књига у Немачкој подружници скоро утростручила у претходној деценији. Забране су укинуте у Пољској, Мађарској, Источној Немачкој, Румунији, Бугарској, Украјини и Совјетском Савезу. Литература се испоручивала у земље далеко изван немачке границе. Објавитељи у тим земљама су вапили за још литературе. Селтерс је био замољен да одигра главну улогу у снабдевању литературом. Када су браћа јасно увидела потребу, пружила су великодушну подршку.

У ствари, испало је да је првобитно слаб одазив био благослов. Како то? Уместо да се ослони само на добровољце из Немачке, подружница је одлучила да искористи једну припрему коју је 1985. начинило Водеће тело. У то време уведен је један међународни програм добровољне изградње. Пре завршетка рада на Немачкој подружници, тамо је заједно с бетелском породицом радио 331 добровољац из 19 земаља.

И многи Сведоци из Немачке су помагали у послу; већина их је то чинила за време свог одмора. У њих је спадало и око 2 000 објавитеља из бивше Источне Немачке, од којих у току забране већина вероватно никада није ни сањала да ће једног дана моћи да ради у Бетелу.

Викенд посвећења

Било да су овај грађевински пројекат подржали својим радом или финансијама или молитвама, сви Јеховини сведоци из Немачке су га потпомогли. Селтерс је био њихов Бетел, навелико увећан грађевински комплекс који су они сада желели да посвете Јехови. Зато су, много пре него што су грађевински радови приведени крају, прављене припреме да се целокупно братство у Немачкој, као и многи гости из иностранства, окупе на прослави.

 Програм је започео у суботу пре подне, 14. маја 1994, с нагласком на ’велика врата повољна за рад‘ која се отварају у источној Европи (1. Кор. 16:9, Ча). Чути браћу из тих земаља како лично износе извештаје о добрим порастима који се већ дешавају и о изгледима за даљњи пораст, јачало је веру. Полет тога дана, у ком је у Селтерсу уживало око 3 658 особа, пренео се и на недељу. Сви Јеховини сведоци из Немачке били су позвани да се окупе на шест стадиона изнајмљених за ту прилику — у Бремену, Келну, Гелсенкирхену, Лајпцигу, Нирнбергу и Штутгарту.

Док се десетине хиљада ишчекујући стишавало, програм је симултано започео на свих шест локација. Након кратког прегледа суботњег програма посвећења у Селтерсу, било је даљњих дирљивих извештаја од страних делегата. Врхунац су били говори у Гелсенкирхену, Лајпцигу и Штутгарту, које су одржали чланови Водећег тела који су били присутни. Да би и слушаоци на остале три локације имали користи, ови говори су били преношени путем телефонских линија. Свих 177 902 присутних били су охрабрени да остану јаки у вери и да се одупру било чему што би их могло успорити. Било је време за акцију! Јехова је неочекивано отворио врата за пораст у источној Европи, и ништа се није смело испречити довршењу овог дела. Пре него што су погнули главе да би се захвалили Јехови, удружили су се у певању: „Мирјаде, мирјада браће,/ на мојој страни су./ Као сведоци верни,/ чистоћу чувају.“ Већи израз јединства и одлучности карактеристичних за Јеховин народ готово да никада није био на тим просторима.

Иако се величанствени викенд посвећења примицао крају, проширење се настављало. Рано наредног јутра, грађевински радници поново су били на послу. Једна нова припрема за складиштење, коју је Заједница баш недавно била увела да би се избегло беспотребно  понављање посла и расходи, изискивала је у Селтерсу додатни простор за отпрему.

Године 1975, Немачка подружница је произвела 5 838 095 књига и 25 289 120 часописа. Две деценије касније, током службене 1998. године, производња је порасла на 12 330 998 књига, 199 668 630 часописа и 2 656 184 аудио-касете. Овај изванредни пораст је био углавном захваљујући потражњи из земаља источне Европе.

Док се забрана за забраном укидала, Селтерс је започео отпремање литературе и у друге земље источне Европе. У ствари, 68 посто литературе произведене у Селтерсу између маја 1989. и августа 1998, то јест 58 793 тоне, било је послато у 21 источноевропску и азијску земљу. То је као колона од 2 529 камиона, натоварених по 23 тоне литературе.

Изградња, али и проповедање

Од 1975, Јеховини сведоци су јако пуно градили. Попут Ноја, који је поред тога што је био градитељ био и ’проповедник правде‘, и Сведоци се труде да уравнотеже  своје одговорности (2. Петр. 2:5). Они увиђају да је данас изградња један важан елеменат правог обожавања. Истовремено, њихове су очи јасно усмерене на важност и хитност проповедања добре вести.

У ствари, Службено одељење запажа да је додатна активност на изградњи у Селтерсу заправо довела до пораста времена проведеног у служби на терену. Наравно, подизање грађевина теократије било је само по себи сведочанство. Због брзе изградње Дворана Краљевства као и Конгресних дворана, посматрачи су се стално дивили. Тако градња коју Јеховини сведоци обављају с ревношћу и оданошћу, помаже да се пажња усмери на добру вест  коју проповедају. Искрени људи су знатижељни да утврде која је то сила која мотивише Јеховине сведоке на начин који се не може видети ни код једне друге религиозне групе.

Шта се све десило Магдебургу?

Још једна Дворана Краљевства посвећена у том раздобљу била је она у Магдебургу. Далеке 1923, Заједница је преселила немачку канцеларију из Бармена у Магдебург. Тамо је 1927/28. изграђена једна достојанствена конгресна дворана која је примала око 800 особа. Из цењења према књизи Харфа Божија, коју је издао Watch Tower Society, браћа су је прозвала Дворана Харфа. Њен стражњи зид је био украшен једним рељефом који је приказивао краља Давида како свира харфу.

Јуна 1933, нацисти су конфисковали имовину Заједнице у Магдебургу, затворили фабрику и над зградама подигли кукасти крст. Након Другог светског рата, имовина је враћена Сведоцима, али не задуго. Августа 1950, одузели су је комунистички службеници.

Године 1993, након уједињења Немачке, Заједници је враћен велики део имовине, и дата јој је надокнада за велики део осталог. У том делу који је враћен налазила се и бивша Дворана Харфа. Након неколико месеци реновирања имовине, Магдебург је имао прикладну и потребну Дворану Краљевства.

„Ово је трећи пут да се ове просторије посвећују — први пут 1920-их, затим 1948, и сада поново 1995“, објаснио је Петер Коншак током прославе посвећења. Вили Пол, представник немачког одбора подружнице, одржао је говор за посвећење. Као младић служио је у магдебуршком Бетелу. У ствари, када је 1947. Хејден Ковинтон из светске централе посетио браћу и одржао говор баш у овој дворани, брат Пол је служио као његов преводилац. „Можете замислити како се осећам док  држим овај говор“, поверио се публици од 450 позваних гостију.

Данас, неколико магдебуршких скупштина које се редовно састају у бившој Дворани Харфа представљају живи доказ истинитости Јеховиних речи упућених његовим слугама, а које је записао Исаија пре више од 2 700 година: „Свако ће оружје против тебе тупо бити.“ Или као што је краљ Језекија једном подсетио своје људе: „С нама је Господ Бог наш, да нам поможе и да бије наше бојеве“ (Иса. 54:17; 2. Лет. 32:8).

Преводилачка канцеларија

Значајан аспект посла који се обавља у Немачкој подружници обухвата превођење. Немачко преводилачко одељење пребачено је 1956. из Берна у Швајцарској у Визбаден. Тада су га сачињавале само четири особе. Алис Бернер и Ерика Сурбер, које су биле у тој групи, верно су служиле до своје смрти. Ани Сурбер, једна од првих четворо, још увек служи у овом одељењу. С годинама је одељење расло, тако да сада, у већини случајева, Сведоци у Немачкој добијају на свом језику не само часописе Кула стражара и Пробудите се! већ и увезане књиге у исто време када изађу и на енглеском.

Поред превођења на немачки, у Немачкој се донекле преводило на руски и пољски, чак до 1960-их. То је надгледало Одељење за службу у другим земљама, које се бринуло за неколико земаља где је дело било забрањено, укључујући и Источну Немачку, Пољску и Совјетски Савез.

Када је то постало могуће, у Селтерс су били позвани неки искусни преводиоци из Пољске и известан број будућих преводилаца из Совјетског Савеза. Тамо су имали неопходну опрему као и угодно окружење где је требало да се даље школују за рад. Такође су могли да извлаче  корист из искуства немачких преводилаца, који су нудили корисне сугестије како да се позабаве проблемима уобичајеним за све преводиоце, без обзира на језик. Ови преводиоци су ускоро постали драги бетелској породици у Селтерсу која их је заволела.

Наравно, припрема школовања је била привремена. С временом, требало је да се преводиоци врате у своје домовине. Након што је 1992. посвећен нови бетелски комплекс близу Варшаве у Пољској и након што су преводиоци завршили један велики пројекат, пољски преводиоци који су били у Немачкој придружили су се осталом пољском преводилачком тиму у Пољској.

Међутим, пре него што су отишли на школовање почело је да стиже још будућих преводилаца — Руса и Украјинаца. Првих петоро дошло је 27. септембра 1991, а остали касније. Укупно их је дошло преко 30.

Јануара 1994, руски преводиоци су отишли да се уселе у Бетел који се тада градио у Солнечноју, у близини Санкт Петербурга. С друге стране, док се ово писало украјински преводиоци су очекивали да се у догледној будућности преселе у нови бетелски дом који је планиран за Украјину. С времена на време, и други преводилачки тимови су такође радили у Селтерсу и извлачили корист из помоћи која им је тамо пружана. Све ово служи као стални подсетник на Јеховину намеру да сакупи људе „од свакога рода и племена, народа и језика“ с циљем да од њих сачини „нову земљу“, темељ једног људског друштва које је предано служби једином правом Богу, Јехови (Откр. 7:9, 10; 2. Петр. 3:13).

Место међународних семинара

Погодна локација Немачке подружнице привлачи многе посетиоце. Франкфурт наводно има највећи промет путника у континенталној Европи, и то преко аеродрома Рајна-Мајна. Пошто је Селтерс удаљен мање од 60  километара од аеродрома у Франкфурту, многи Сведоци, иако путују на друго место, сматрају да је освежавајуће да кратко сврате у обилазак објеката и уживају на тренутак у гостољубивости породице те подружнице.

Показало се да је Селтерс и добра локација за међународне семинаре и састанке на којима се представници различитих подружница могу међусобно договарати. Тако је 1992. године, Одбор за издавање при Водећем телу уредио да се представници из 16 европских подружница на четири дана састану с браћом из Бруклина. Циљ им је био да ускладе рад како би засигурали довољно снабдевање духовном храном у свим подружницама у Европи, укључујући и оне земље које су биле у лошем економском положају.

Чак и пре овога, Јеховини сведоци у Немачкој су бесплатно нудили библијску литературу свим људима који су били заинтересовани да је читају. То сигурно побија оптужбе које противници праве да Watch Tower Society продаје литературу зарађујући на њој.

Након семинара у Селтерсу, ова припрема је проширена на целу Европу. Показало се да је то нарочито корисно у источној Европи, где многи људи показују глад за духовним стварима али су често у шкрипцу у економском смислу. Како се онда покривају трошкови за светско дело Краљевства? Добровољним прилозима Јеховиних сведока и других захвалних људи. А зашто дају ове прилоге? Неки то чине јер увиђају вредност да се свакоме пружи прилика да научи како примена библијских начела већ сада може побољшати живот (Иса. 48:17; 1. Тим. 4:8). Друге пак мотивише жеља да на овај начин учествују у доношењу добре вести о Божјем Краљевству до људи у свим земљама, пре него што Бог приведе крају овај садашњи зли систем ствари (Мат. 24:14).

 Други семинар одржан касније, 1992, усредсредио се на предлог да Немачка подружница директно отпрема литературу појединачним скупштинама у европским земљама уместо да их шаље у канцеларије подружнице за реиспоруку, каква је била тадашња припрема. На трећем семинару, у априлу 1993, предузете су мере да се у ову припрему укључи шест централноевропских земаља. Фебруара 1994, у Бечу у Аустрији, одржан је семинар за источноевропске земље и било је сређено да скупштине из још 19 земаља извуку корист из овога.

Предности ове припреме су очигледне. Смањени су трошкови јер нема потребе да се литература складишти у свакој подружници; тако више нису потребни велики појединачни експедити у свакој земљи. У неким земљама ова припрема је отклонила потребу за проширењем постојећих објеката Бетела. Када се граде нови бетелски домови, нема потребе да буду тако велики, пошто се Немачка брине о складиштењу, паковању и отпремању.

Док је 1989. Немачка подружница складиштила 2 000 артикала на 59 језика, 1998. године је имала 8 900 артикала на 226 језика. До краја априла 1998, подружница у Селтерсу у Немачкој снабдевала је литературом 742 144 објавитеља из 8 857 скупштина у 32 земље.

Прави хришћани омражени — не само у прошлости

Последње вечери пре своје смрти, Исус Христ је рекао својим апостолима: „Како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато свет мрзи на вас... Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јов. 15:19, 20). Стога, требало је очекивати да након пада Хитлеровог Трећег рајха прогонство Јеховиних сведока у Немачкој неће у потпуности престати. Исто тако, када су укинуте забране које је поставио комунистички режим, иако је уопште гледано било више личне слободе за људе, прогонство Јеховиних  сведока није престало. Само је попримило друге облике (2. Тим. 3:12).

Сада су отпадници, наместо бивших прогонитеља Јеховиног народа, узели батину како би тукли своје бивше хришћанске другове (Мат. 24:48-51). При крају ’80-их и почетком ’90-их, ови отпадници су постали гласнији, њихове лажне оптужбе су постале бројније и пакосније. Уредници неких ТВ-емисија у којима су гости били отпадници представили су их као „стручњаке“ за Јеховине сведоке. Међутим, неке искрене особе  су се питале колико је мудро процењивати Сведоке на темељу изјава тих мрзовољних бивших чланова. Након једне такве ТВ-емисије, један младић је телефонирао канцеларији Заједнице у Селтерсу и објаснио да је тај бивши Сведок који је био интервјуисан, пре неколико година проучавао Библију с њим. Тај младић је из неких личних разлога прекинуо студиј. Али након што је погледао ову ТВ-емисију и препознао свог бившег учитеља, младић се веома узрујао. Упитао је: „Како може да каже тако нешто? Он зна да то што прича о Јеховиним сведоцима није тачно.“ Резултат је био да је тај младић обновио свој библијски студиј, овог пута с једним старешином из локалне скупштине.

Наравно, има и много оних који беспоговорно прихватају оно што чују на ТВ или читају у штампи. Због учесталости напада на Јеховине сведоке од стране медија, Заједница је припремила једну посебну брошуру од 32 стране да би сузбила ту  поплаву искривљене пропаганде. Она има наслов Jehovas Zeugen, Menschen aus der Nachbarschaft—Wer sind sie? (Ваше комшије, Јеховини сведоци — ко су они?).

Брошура садржи чињеничне информације узете из једне анкете из 1994. године, у којој је учествовало отприлике 146 000 немачких Сведока. Резултати овог анкетирања лако су оповргли многе криве замисли које су људи имали о Сведоцима. Једна бапска религија? Од десет Сведока у Немачкој четворо су мушкарци и просек година Сведока износи 44. Религија људи којима су у детињству испрали мозак? Педесет два процента Сведока постали су Сведоци као одрасли људи. Религија која разара породице? Деветнаест посто Јеховиних сведока су самци и самице, 68 посто је у браку, 9 посто су удовице и удовци, а само 4 посто Сведока је разведено, од чега је добар број разведен пре него што су и постали Сведоци. Религија која се противи рађању деце? Готово четири петине венчаних Сведока су родитељи. Састављена од људи с менталним способностима испод просека? Једна трећина Сведока говори бар један страни језик, и 69 посто је редовно у току с текућим догађајима. Религија која својим члановима забрањује да уживају у животу? Сваки Сведок недељно проведе 14,2 сата у различитим облицима релаксације. У исто време, он даје предност духовним циљевима, трошећи недељно око 17,5 сати на религиозне активности.

Једна спорна ствар којој је поклоњена посебна пажња у брошури тицала се „малог Оливера“. Недуго након што се родио 1991, доктори су открили малу рупу на његовом срцу. Оливерова мајка је тачно на време уредила да се он оперише, и у складу са својим религиозним веровањима, пронашла је докторе који су били вољни да то ураде без крви. Али, противници су изврнули ову причу у покушају да нашкоде добром гласу Јеховиних сведока.  Чак и након што је операција успешно извршена без било какве трансфузије, једне новине су тај случај ставиле на насловну страну, указујући да је Оливер, упркос противљењу „фанатичне“ мајке, сада спасен зато што му је дата ’животоспасавајућа крв‘. Ова тотална лаж побијена је у брошури.

Брошура је првобитно била намењена само људима који су постављали питања у вези с лажним оптужбама које су подизане против Сведока. Међутим, 1996. је промењен изглед насловне стране и на последњој страни се нудио бесплатни библијски студиј, тако да је било дистрибуисано 1 800 000 примерака широм Немачке.

Пружити медијима чињеничне информације

Те исте године, предузет је још један корак како би се изашло на крај са упорним настојањима противника да користећи медије прикажу искривљену слику о Јеховиним сведоцима. Валтер Кебе је био наименован као председавајући једног одбора који је надзирао Службу за информисање. Он износи: „Масивна кампања коју су покренули противници приморала нас је да дамо један одговор под надзором тако што ћемо омогућити лакши приступ информацијама.“ Постављене су особе које су имале потенцијала за делотворне односе с јавношћу. Одржани су семинари за њихову обуку. Земља је подељена на 22 целисходне области, и до 1998. у служби за информисање било је стотине оспособљених радника који су водили рачуна о потребама у овим подручјима. Нарочиту пажњу су посветили личном контактирању са уредницима и новинарима.

Још нешто везано за ово одељење била је и припрема за јавно приказивање видео-касете Јеховини сведоци стоје чврсто против нацистичког напада. Светска премијера немачког издања Стоје чврсто била је 6. новембра  1996, у спомен-концентрационом логору Равенсбрик, где су били затворени многи Јеховини сведоци. Били су присутни представници штампе и водећи историчари.

До 1. септембра 1998. укупно се скоро преко 269 000 особа сакупило на 331 јавној пројекцији ове видео-траке. Били су присутни не само Сведоци већ и представници штампе, државни службеници и јавност. У чланцима који су, гледано скупа, били позитивног тона, стотине новина су коментарисале о овој пројекцији. На овим видео-пројекцијама било је 176 јавних изложби које су приказивале нацистичко прогонство Јеховиних сведока.

Све више и више представника медија деле осећања једног новинара који је новембра 1993. у новинама Meissner Zeitung написао: „Они који сматрају да Јеховини сведоци слепо и лаковерно следе нереалну библијску науку, изненадили би се када би открили колико они тачно познају свог Узора, Исуса Христа, и како то спознање претварају у један смисаон живот.

Након пола века још увек стоје чврсто

Прошло је више од пола века од када су Јеховини сведоци у Немачкој ослобођени из концентрационих логора. Али, досије о њиховом интегритету није постао део заборављене историје. Помоћу тога, свету се и даље пружа снажно сведочанство. Неки који су били у концентрационим логорима због своје бескомпромисне вере, још увек су били живи у време кад је ово писано, и ревни су за Јеховину службу као и некада што су били. Њихово храбро држање сведочи да Јехова може сачувати свој народ. Послушај шта кажу неки који су преживели концентрациони логор, говорећи о стотинама који су били попут њих, и запази у заградама колико имају година (почетком 1998).

 Хајнрих Дикман (95): „У Заксенхаузену сам био приморан да гледам погубљење свог брата Аугуста испред целог логора. Имао сам прилику да одмах будем ослобођен ако се одрекнем своје вере. Зато што нисам хтео да направим компромис, заповедник логора је рекао: ’Поразмисли и видећеш колико ћеш још дуго.‘ Пет месеци касније он је био мртав, а не ја. Моје гесло је било: ’Уздај се у Јехову свим својим срцем.‘ Још увек је тако.“

Ани Дикман (89): „Гледам на то [искуство у концентрационом логору] као на школовање које ми помаже да одржим свој интегритет према великом Створитељу и Дароваоцу живота, Јехови. Сва моја искуства обогатила су ми живот и приближила ме Богу. Вера у Бога и љубав према њему је оно што ме мотивише све ове године. Никада нисам била терана.“

Јозеф Ревалд (86): „Са задовољством се осврћем на то тешко време испита зато што сам упркос притиску и патњи, задржао хришћанску веру и неутралност. Уверен сам да сам преживео само уз помоћ Свемоћног Бога, Јехове! Моја хришћанска убеђења су сада чак и јача него што су била онда, и моја је жеља да и даље бескомпромисно стојим на Божјој страни.“

Елфрида Лер (87): „Када се присетим ствари које сам доживела за осам година затвора под Хитлером, морам рећи да ништа није било неочекивано. Било је јасно да, с једне стране, пут истине значи борбу и прогонство али, с друге стране, радост и победу. Не сматрам да је то било протраћено време нити да је било без користи.“

Марија Хомбах (97): „Од срца се радујем када знам да сам имала јединствену предност да покажем своју љубав и захвалност према Јехови под најсуровијим условима. Нико ме није присиљавао на то! Напротив, они који су покушали да нас присиле били су наши непријатељи који су покушавали да нас претњама наведу да више слушамо  Хитлера него Бога. Али безуспешно! Имајући добру савест, била сам срећна чак и иза затворских зидина.“

Гертруда Пецингер (86): „Била сам осуђена на три и по године самице. Када су ме након суђења враћали у ћелију, официр ми је рекао: ’Хвала вам. Охрабрили сте ме да поново поверујем у Бога. Останите тако храбри и неће вам бити проблем да издржите ове три и по године.‘ Како је то тачно! У самици сам нарочито осећала Јеховину љубав и снагу коју он даје.“

Да, преживели из концентрационих логора и даље стоје чврсто. Сада, преко пола века након ослобођења, пут интегритета ових Сведока још увек говори као једно сведочанство свету и као хвала Јехови. Какво охрабрење за све Божје слуге!

Проповедање добре вести у Немачкој још увек се није завршило. Од завршетка Другог светског рата, овде је преко 800 000 000 сати било посвећено разговарању с људима о Божјем Краљевству. Служба Јеховиних сведока у Немачкој у исто време утиче и на животе људи из многих других земаља. Они себе не сматрају неком одвојеном националном групом, већ делом једне глобалне породице коју сачињавају обожаваоци Јехове.

Један изузетан доказ овог међународног јединства могао се видети 1998. када је на пет међународних конгреса „Божји пут живота“, одржаних у Немачкој, било присутно 217 472. Дошли су делегати из многих земаља; цео програм је изнет на 13 језика. Конгреси су нагласили потребу да останемо верни и да устрајемо у проповедању добре вести. Уз Јеховину помоћ, Јеховини сведоци у Немачкој одлучни су да наставе лојално Божјим путем живота.

 [Мапа на 79. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЗАПАДНА НЕМАЧКА

Хамбург

Мекенхајм

Селтерс

Франкфурт

Визбаден

Ројтлинген

Минхен

ИСТОЧНА НЕМАЧКА

Берлин

Магдебург

Глаухау

 [Слика на целој 66. страни]

[Слика на 69. страни]

Међународни конгрес „Победоносно Краљевство“, Нирнберг, 1955.

 [Слике на 73. страни]

Немачки Сведоци помажу многим имигрантима да извуку корист из библијске истине

[Слика на 88. страни]

Бетелски комплекс у Визбадену 1980.

[Слика на 90. страни]

Одбор подружнице (с лева на десно). Испред: Гинтер Кинц, Едмунд Анштад, Рамон Темплтон, Вили Пол. Иза: Еберхард Фабијан, Ричард Келзи, Вернер Ритке, Петер Митрега

 [Слике на 95. страни]

Неке од десет Конгресних дворана које се користе у Немачкој

1. Глаухау

2. Ројтлинген

3. Минхен

4. Мекенхајм

5. Берлин

[Слика на 99. страни]

Мартин и Гертруда Пецингер

[Слике на странама 100, 101]

Објекти подружнице у Селтерсу

 [Слике на 102. страни]

Неки који су из Немачке а служе у мисионарској служби у иностранству: (1) Манфред Тонак, (2) Маргарита Кенигер, (3) Паул Енглер, (4) Карл Земиш, (5) Гинтер Бушпек

[Слике на 110. страни]

Како су укидане забране, велике испоруке литературе слате су у источну Европу

 [Слике на 118. страни]

Конгрес у Берлину, 1990.

[Слике на 124. страни]

Прва Дворана Краљевства саграђена у бившој Источној Немачкој

[Слике на странама 132, 133]

Програм посвећења — у Селтерсу (изнад), затим на шест стадиона широм Немачке

[Слика на 139. страни]

Средства за заустављање поплаве дезинформација

[Слике на странама 140, 141]

 Иако затворени у концентрационим логорима (где су Јеховини сведоци били препознатљиви по љубичастим троугловима), ови лојални хришћани (слика из 1995. у Бранденбургу) остали су чврсти у вери

 [Слике на 147. страни]

На супротној страни, у смеру казаљке на сату: Хајнрих Дикман, Ани Дикман, Гертруда Пецингер, Марија Хомбах, Јозеф Ревалд, Елфрида Лер