Уругвај

КАДА су Шпанци први пут дошли у Уругвај 1516, нису пронашли ни злато ни сребро, нити су пронашли пролаз ка Оријенту који су тражили. Али с временом су увидели да су брежуљкасто земљиште и блага клима идеални за стоку. То је пружало могућност за стварање профита. Користећи методе које су често карактеристичне за колонијалне силе, Шпанија је покренула једну агресивну војну акцију како би истребила домородачке Чаруа Индијанце и узела земљу. Током 17. и 18. века, они су практично заменили локално индијанско становништво. Касније су такође приспеле и хиљаде досељеника из Италије и других земаља. Дакле, већина данашњег становништва Уругваја, потомци су досељеника из Европе, а званични језик је шпански.

Упркос преовладавајућем утицају Европљана којих има више од три милиона, око 10 посто становника вуче порекло од домородачких Индијанаца, а мање од 3 посто су потомци робова доведених из Африке. Већини Уругвајаца религија није најважнија. Католичка црква нема тако снажан утицај као у другим јужноамеричким земљама. У ствари, од почетка 20. века, црква и држава су се прилично раздвојиле. Међутим, иако постоји доста слободоумника, агностика и атеиста, знатан број људи још увек верује у Бога. Уобичајена изрека која се може чути показује какав  је њихов став: „Ја верујем у Бога. Али не верујем у религију.“

Како би ти људи реаговали ако би, уместо тога да се поучавају веровањима хришћанског света, сазнали нешто о правом Богу, чији су љубазни поступци и намера пуна љубави изнесени у Библији? Да ли би се показали да су међу ’благом‘ коме Бог жели добродошлицу у свој духовни дом обожавања? (Аг. 2:7).

Мали почеци

Године 1924. човек по имену Хуан Муњез, из Шпаније, дошао је да потражи особе искреног срца које би постале обожаваоци Јехове. Тадашњи председник Watch Tower Bible and Tract Societyja, Џ. Ф. Ратерфорд, замолио га је да се пресели у Јужну Америку и надгледа проповедање добре вести у Аргентини, Парагвају, Уругвају и Чилеу. Убрзо након што је стигао у Аргентину, препловио је Ла Плату како би проповедао народу Уругваја.

Током наредне 43 године, све до своје смрти 1967, Хуан Муњез је био неустрашиви учитељ Божје Речи и био је оруђе за ширење добре вести у неколико јужноамеричких земаља, укључујући и Уругвај. Многи Јеховини сведоци из тог периода сећају се да је могао задржати пажњу публике два до три сата не ослањајући се притом ни на какве забелешке, користећи само Библију.

Услишен позив за још радника

Чим је стигао у Јужну Америку, Хуан Муњез је увидео велики потенцијал за прављење ученика и схватио је да постоји велика потреба за радницима. Мора да је осећао исто што и Исус: „Жетве је много, али је посленика мало. Молите се дакле господару од жетве да пошаље посленика на жетву своју“ (Мат. 9:37, 38). Тако је у складу са својим молитвама Јехови, „господару од жетве“, брат Муњез саопштио своје бриге брату Ратерфорду.

 У одговору на његову молбу, током конгреса у Магдебургу у Немачкој 1925, брат Ратерфорд је упитао једног пионира из Немачке да ли би био спреман да помогне у Јужној Америци. Његово име је било Карл От. Брат От је прихватио доделу и међу браћом са шпанског говорног подручја постао познат као Карлос От. Након што је неко време служио у Аргентини, 1928. је био додељен да служи у Монтевидеу, главном граду Уругваја. У Уругвају је служио наредних десет година.

Карлос је одмах прионуо на посао. Показао се и вредним и довитљивим. Брзо је пронашао место у улици Рио Негро где је могао да станује и да води редовне састанке за проучавање Библије с неколико заинтересованих људи. Организовао је такође и одржавање библијских предавања преко радија. Једна радио станица је чак пристала да бесплатно емитује предавања.

Каткад би Карлос ушао у неки ресторан и прилазио људима који су јели за столовима. Једног дана док је учествовао у том сведочењу од стола до стола, срео је Немца Хозеа Гајека, власника радње који је брзо пригрлио библијску истину. Ускоро се Хозе придружио Карлосу као један од првих објавитеља добре вести у Уругвају.

Одлучан да пуновремено учествује у ширењу добре вести о Божјем Краљевству, брат Гајек је продао своју бакалницу и ступио у пионирску службу. Он и брат От су обрађивали велик део земље, проповедајући од куће до куће и износећи библијске говоре у многим градовима и селима. Брат Гајек је обилно сејао семе у срца многих  Уругвајаца све до своје смрти 1953. Многи његови студенти су постали чланови хришћанске скупштине и остали верни до дан-данас.

Руси прихватају истину

Током Првог светског рата, неколико руских породица се преселило у Уругвај и сместило на северу. Тамо су основали напредне пољопривредне колоније. Такође су задржали своје традиционално поштовање Библије, редовно је читајући. Вредни и резервисани као личности, оформили су аскетску заједницу која је слабо контактирала са уругвајским друштвом. Баш ту се појавио још један од првих објавитеља добре вести у Уругвају. Његово име је Никифор Ткаченко.

У својој родној Бесарабији, Никифор је био строги комуниста. Међутим, након што се доселио у Бразил, добио је брошурицу коју је издао Watch Tower Society, под насловом Где су мртви? Одмах је распознао звук истине и постао страствени истраживач Библије. Ускоро је почео да проповеда међу народом с руског говорног подручја у подручју Сао Паула у Бразилу. Нагнан жељом да проповеда на свом језику својим земљацима у Уругвају, пропутовао је око 2 000 километара. Тако је 1938, брат Ткаченко доспео до руске заједнице зване Колонија Палма у северном Уругвају и служио је с таквом ревношћу да је ускоро исцрпио сву своју залиху библијске литературе на руском.

Фармери су се одушевљено одазивали. Читаве породице су почеле да проучавају и прихватају истину. Показали су се као „благо“ позвано у Јеховин дом. Ткаченко, Станко, Котлерјенко, Гордјенко, Секљенов, Сикало, само су неке породице чија су унучад и праунучад постала темељ северних скупштина као што су Бела Унион, Салто и Пајсанду. Неки појединци из ових породица постали су специјални пионири, старешине, покрајински надгледници  и мисионари. Што се тиче брата Ткаченка, он је остао веран све до своје смрти 1974.

Шесторо Немаца

Због жестоког прогонства Јеховиних сведока у нацистичкој Немачкој, многи немачки пионири су напустили своју домовину како би служили у Јужној Америци. Почетком 1939, шесторо тих пионира је дошло у Монтевидео, без новца, са само нешто личних ствари. Било им је драго што су срели Карлоса Ота, који је ту био да им изрази добродошлицу. Њих шесторо су били Густаво и Бети Бендер, Адолфо и Карлота Фос, Курт Никел и Ото Хеле. Само три дана по њиховом доласку, већ су проповедали од куће до куће. Пошто нису знали шпански, користили су штампану картицу за сведочење на шпанском. Све што су могли да кажу на шпанском било је: „Пор фавор, ла есто“ („Молим вас прочитајте ово“). Упркос својим ограничењима што се тиче језика, ова немачка група је остала у Уругвају како би се бринула за дело Краљевства у тој земљи када је брат От био прерасподељен у Аргентину.

 Први месеци нису били лаки. Учење језика је било изазов. Није било неуобичајено да позову људе на рињонес (бубреге) уместо на раунионес (састанке); говорили су о абекас (пчелама) уместо о овекас (овцама); и тражили су арану (песак) уместо арину (брашно). Један од њих се присећа: „Проповедати од куће до куће и водити библијске студије и састанке без знања језика био је тежак задатак. Осим тога, нисмо имали новчану помоћ. Могли смо да користимо прилоге од уручене литературе како бисмо покрили наше трошкове живота и превоза. На срећу, до краја 1939, успоставили смо 55 претплата на часописе, и уручили више од 1 000 књига и 19 000 брошурица.“

Бицикли и шатори

Ових шесторо Немаца нису се лако обесхрабрили. Убрзо су почели да покривају целу земљу с добром вешћу на што је могуће економичнији начин — купили су шест бицикала. Ото Хеле и Курт Никел, возили су неколико дана — 615 километара — како би стигли у Колонија Палму и помогли брату Ткаченку. Замислите само њихово изненађење када су установили да он не говори ни шпански нити немачки, а они нису разумели ни реч руског! Осећајући последице оног што се догодило код Вавилонске куле, одлучили су да са својим слабим знањем шпанског проповедају у оближњем граду Салту док је брат Ткаченко наставио да ради с Русима (Пост. 11:1-9).

У међувремену, Бендерови су отишли на пут дуг стотине километара по шљунковитим и прашњавим путевима, како би ширили библијску поруку у градовима и селима на југу. На својим бициклима понели су шатор, малу пећницу, кухињско посуђе, литературу, фонограф с плочама на којима су библијски говори, као и одећу неопходну за период од неколико месеци. Опрема на сваком бициклу је била тешка као још једна особа. С том оскудном опремом, пркосили су хладноћи, врућини и киши. У неким  приликама када су газили кроз бујице, морали су да носе све на својим раменима како би књиге и фонограф остали суви.

Један веома важан део њихове опреме био је шатор. Бендерови су сами направили да шатор буде непромочив, тако што су га чистили уљем и белим луком како би га заштитили од мољаца. Једног јутра су једва могли да поверују својим очима када су се пробудили и видели небо кроз мноштво рупа на крову свог шатора. Током ноћи мрави су имали неодољив оброк од шаторског платна обложеног уљем и белим луком! Немачки пар је потценио мрављу прождрљивост.

„Нацистички шпијуни“?

То што су били немачке националности био је један од највећих проблема за Густава и Бети Бендер док су проповедали у унутрашњости земље. Зашто? Други светски рат је био у пуном јеку, а уругвајски радио и штампа давали су сензационалне извештаје о немачком напредовању у Европи. Једном приликом док су Бендерови камповали на периферији једног града, радио је објавио да су Немци избацили наоружане падобранце на бициклима иза непријатељских линија. Обузети паником, људи из града су одмах закључили да су брачни пар Немаца који су камповали изван града нацистички шпијуни! Локална полиција је брзо дошла до шатора како би извидела ситуацију, с великом групом наоружаних људи у позадини.

Густаво и Бети су били испитани. Полиција је запазила да су неке ствари покривене платном. Зато су нервозно питали: „Шта сте покрили тим платном?“ Густаво је одговорио: „Наша два бицикла и библијску литературу.“ С неверицом, полицајац им је наредио да скину платно. Није било пушака — само два бицикла и неколико књига, на велико олакшање полицајца. Полицајци су пријатељски позвали Бендерове да буду на много пријатнијем  месту — у полицијској станици — док проповедају у граду!

Тих шесторо Немаца је деценијама верно проповедало у Уругвају. Кад је Густаво Бендер 1961. умро, његова жена се вратила у Немачку, где је наставила с пионирењем. Умрла је 1995. Адолфо и Карлота Фос су служили као мисионари у Уругвају све до своје смрти 1993. односно 1960. Курт Никел је такође остао у Уругвају до своје смрти 1984. Док се ово писало, Ото Хеле, у својој 92. години, још увек је служио у Уругвају.

Семе доноси плод

Ови рани објавитељи добре вести у Уругвају, ревно су тражили потенцијалне поданике Божјег Краљевства. До 1944, било је 20 објавитеља и 8 пионира који су извештавали о својој активности у Уругвају. То су били мали почеци. Остало „благо“ је тек требало пронаћи.

Мариа де Бервета и њено четворо деце — Лира, Селва, Херминал и Либер — започели су да присуствују хришћанским састанцима 1944. Убрзо након тога, Лира и Селва су почеле с проповедањем, а за неколико месеци ступиле су у пионирску службу. Придружиле су се Аиди Ларијери, једној од првих и веома ревних објавитеља у земљи. Међутим породица Бервета још није била симболизовала своје предање крштењем у води. Током једне од својих посета из Аргентине, Хуан Муњез је запазио тај пропуст. Тако су након шест месеци у пуновременој служби, Лира и Селва биле крштене заједно са својим братом Либером и њиховом мајком Маријом.

„Подржавани Јеховином незаслуженом добротом, никада нисмо изневерили то предање“, каже Лира. Године 1950, она је била позвана у школу Гилеад. Као мисионар, била је додељена у Аргентину, где је служила 26 година. Године 1976, вратила се у Уругвај. Селва је такође похађала школу Гилеад 1953, заједно са својим мужем. Они су  били додељени у Уругвај где је он служио као покрајински надгледник. Селва је наставила с верном службом све до своје смрти 1973. Либер се оженио и подигао породицу. Он је такође уживао многе предности службе. Све до своје смрти 1975, био је председник правне корпорације коју користе Јеховини сведоци у Уругвају, Sociedad La Torre del Vigía. Шта се десило са Херминалом? Он је престао да се дружи с Јеховиним народом. Ипак, након неких 25 година, семе истине је поново никло у његовом срцу. Данас је он старешина у једној од скупштина у Монтевидеу.

Стижу мисионари Гилеада

У марту 1945, Натан Х. Нор и Фредерик В. Франц из светске централе Заједнице, први пут су посетили Уругвај. Били су извор охрабрења за све. Био је још један брат, Расел Корнелиус, који је дошао у Уругвај отприлике у исто време. Брат Корнелиус није дошао само у посету. На велику радост браће, он је био први дипломац Гилеада који је био додељен у Уругвај. Тада је он знао само неколико речи на шпанском али је био одлучан да учи. За шест седмица био је у стању да изнесе своје прво јавно предавање на шпанском! Показао се као непроцењива помоћ у делу Краљевства у Уругвају.

Те исте године је Заједница послала још 16 мисионара. То су све биле младе сестре. Њихово присуство у Монтевидеу је ускоро било познато, и једне новине су изјавиле да су „нашминкани плавокоси анђели“ сишли с неба у Монтевидео! Сестре су одмах започеле да проповедају с ревношћу и одушевљењем. Резултати њихове службе почели су да се показују. Број присутних на Меморијалу је скочио са 31, 1945, на 204, следеће године. Касније је неколико ових мисионара било послато у градове у унутрашњости земље. Јехова је благословио њихове напоре док су проповедали у подручјима у која добра вест никада раније није стигла.

 Током година, у Уругвају је служило више од 80 мисионара. Они који су још увек на својим доделама су Етел Фос, Бирден Хофстетер, Тове Хогенсен, Гинтер Шонхарт, Лира Бервета и Флоренс Латимер. Сви они су провели више од 20 година на својим доделама. Муж сестре Латимер, Вилијам, умро је на својој додели након 32 године мисионарске службе, од чега је велики део провео у путујућем делу.

Добро обезбеђен састанак

Џек Пауерс, дипломац првог разреда Гилеада, почео је да служи у Уругвају 1. маја 1945. Он и његова жена Џејн, неуморно су радили, унапређујући овде интересе Краљевства све до 1978, када су морали да напусте земљу да би се бринули о својим онемоћалим родитељима у Сједињеним Државама. Џек се сећа једног незаборавног догађаја који се одиграо док је био у Уругвају. Године 1947, Џек је дошао у Риверу, град који се налази на северу земље, близу бразилске границе. Иако ту није било ниједног објавитеља, уз помоћ једног брата из Бразила, провео је читав месец проповедајући по граду, уручивши више од 1 000 примерака брошурице Један свет, једна владавина, на шпанском.

Као велико финале те целомесечне активности, одлучио је да одржи Састанак за јавност у Пласи Интернасионал. Као што и само име каже, Пласа је била смештена у центру баш на међународној граници између Бразила и Уругваја. Након неколико дана рекламирања састанка, два брата су заузела своја места у Пласи очекујући да ће мноштва нагрнути да чују предавање. Ускоро је 50 наоружаних полицајаца дошло да би се бринуло о реду на састанку. Колико је било присутно? Укупно 53 — два брата, једна особа која је била заинтересована за тему предавања, и 50 полицајаца. Састанак је био уредан и заиста веома добро обезбеђен!

 Следеће године, Заједница је доделила пет мисионара у Риверу. Убрзо након што су мисионари стигли, Натан Х. Нор и Милтон Г. Хеншел, из централе Заједнице, одржали су састанак у Ривери уз 380 присутних. Током година у Ривери је било пронађено много људи који су били пријемчиви за поруку Краљевства. Сада су на том подручју активне две скупштине.

Две радознале комшинице

Један од највећих градова у унутрашњости Уругваја је Салто, смештен на источној обали реке Уругвај. То је плодоносно пољопривредно подручје познато по својим поморанџама и другим агрумима. Салто је такође био продуктиван и у духовном погледу, с пет скупштина на свом подручју. Међутим, 1947, мисионари су у Салту тек почели потрагу за Јеховиним ’благом‘.

Те године је Мејбел Џонс, једна од 16 мисионарки које су стигле 1945, отишла у Салто заједно с другим мисионарима на неколико седмица како би подстакли интерес за скуп који је тада требало да се одржи тамо. Две комшинице, Карола Белтрамели и њена пријатељица Каталина Помпони, радознало су посматрале Мејбел. У суботу поподне док се Мејбел враћала кући након службе на терену,  те две радознале комшинице су је пресреле и испитивале је у вези с Библијом. Каталина Помпони се присећа: „Увек ме је религија много интересовала. Зато сам и започела сама да читам Библију. Научила сам многе ствари. На пример, научила сам да молитве Богу треба да се упућују приватно, а не да би то други видели. Након тога сам често клечала и молила се Богу за разумевање. Када је Мејбел Џонс први пут разговарала с нама, осетиле смо као да нам је био скинут вео с очију. Дошла сам кући, и клекла да бих се захвалила Богу. Наредног дана смо и Карола и ја присуствовале јавном предавању на том скупу.“

Упркос противљењу њихових мужева, Мејбелине две комшинице су брзо напредовале и крстиле се. С временом је Каталина Помпони била наименована за специјалног пионира. Током своје плодоносне каријере од преко 40 година у пуновременој служби, она је помогла да 110 особа постану крштени Јеховини сведоци. Карола Белтрамели се такође показала као реван објавитељ Краљевства, помажући да се преко 30 особа крсти. Каролина два сина су постала пионири. Старији, Делфос, имао је предност да похађа школу Гилеад, и помагао је око надгледања подружнице од 1970.

У земљи матеа

Док су мисионари обилазили села, посетили су неколико естанција, великих поседа за одгајање говеда и оваца. Људи који живе на естанцијама су једноставни и гостољубиви. Веома је уобичајено да пожеле добродошлицу Сведоцима нудећи им традиционално пиће мате. Мате је врућ чај који се пијуцка из посуде од тикве кроз бомбилу, металну цев с цедиљком на крају. За Уругвајце, припремање и послуживање матеа је такорећи церемонија. Након што је чај спреман, посуда кружи од особе до особе, док сви пију кроз исту бомбилу.

Замисли реакцију мисионара када су први пут били позвани да се придруже колективном пијењу матеа. Њихови  домаћини су се забављали посматрајући како се лица мисионара мрште на толико различитих начина док пију зелено и горко пиће. Након што су једанпут пробали неки су одлучили да им то буде и последњи пут. Наредни позиви на пијуцкање матеа били су љубазно одбијени.

’Ако будете имали иконе, нећу више доћи‘

Једна група мисионара је била додељена у град Такварембо, у северном Уругвају. Тај град је окружен великим естанцијама и другим пољопривредним насељима. Године 1949, Герардо Ескрибано, један млади фармер који је имао много питања о животу, био је позван да дође на јавно предавање у Дворану Краљевства. Прихватио је позив под једним условом: „Ако будете имали иконе или ако се буде тражило од мене да понављам молитве, нећу више доћи.“

Герарду је било драго што није нашао ни иконе нити неке обреде у Дворани Краљевства. Уместо тога, уживао је у говору на темељу Писма који је оживео његово занимање за Библију. Наставио је да присуствује састанцима и с временом је постао предани и крштени слуга Јехове. Кроз године је уживао многе предности службе, као што су специјална пионирска служба, путујућа и обласна служба. Брат Ескрибано и његова жена Рамона, заједно су провели укупно више од 83 године у пуновременој служби. Од 1976, брат Ескрибано је био члан Одбора подружнице заједно с Делфосом Белтрамелијем и Гинтером Шонхартом, мисионаром из Немачке који је многе године толико доприносио духовној изградњи скупштина у околини подружнице.

Повећава се жетва

„Жетве је много, али је посленика мало“, рекао је Исус (Мат. 9:37, 38). Ове речи су добиле посебно значење у животима мисионара у Уругвају који су имали да обраде толико огромно подручје. Како су године пролазиле, постало  је очигледно да је Јехова подупирао и благосиљао напоре својих радника.

Године 1949, када су браћа Нор и Хеншел дошли по други пут у посету, у Монтевидео су дошле 592 особе да би слушале говор брата Нора: „Касније је него што мислите!“ Том приликом је 73 било крштено. У то време је у земљи било 11 скупштина. Десет година касније, током његове четврте посете, брат Нор је говорио пред публиком од више од 2 000 њих у Монтевидеу. До тада је било 1 415 објавитеља и 41 скупштина у Уругвају.

Деценија 1950-их је била обележена растом броја скупштина широм земље. Ипак, многи су морали да се састају у приватним кућама. Једном приликом, домаћин је био мудар и уградио точкиће на свем намештају у дневној соби. Тако када је дошло време да се соба припреми за скупштински састанак, све што је требало да уради било је да одвоза намештај. Једном другом приликом, скупштина се састајала у малој соби у предњем делу приватне куће. Како се скупштина увећавала, били су рушени преградни зидови како би се сместила већа група. На крају је већина зидова била срушена и породица је пристала да живи у суженом простору у задњем делу куће.

Једна изванредна алатка која се показала корисном у упознавању људи с делом Јеховиних сведока у Уругвају био је филм Друштво Новог света у акцији. Овај филм је стигао у Уругвај 1955. Те године је Либер Бервета путовао у унутрашњост земље и филм је видело више од 4 500 људи. То је покренуло многе који су претходно били слабо заинтересовани за наше дело да би проучавали Библију с Јеховиним сведоцима.

Нова канцеларија подружнице

Како је број објавитеља и даље брзо растао, постала је очигледна потреба за одговарајућим објектима где би била смештена канцеларија подружнице и мисионарски дом.  Током година, изнајмљиване су различите зграде како би се удовољило тој потреби. Али дошло је време да се купи земљиште како би се изградили властити објекти Заједнице. Међутим, земљиште у центру главног града Монтевидеа, било је прескупо. Изгледало је да није било друге шансе него да се купи земљиште мало даље, према периферијама града. Тако је и било купљено једно веће парче 1955. Планови су били одобрени и екипе су биле спремне да отпочну с радом на градилишту. Затим су браћа била шокирана када су сазнала да је локална управа одлучила да продужи једну важну улицу и то баш кроз недавно набављено земљиште!

Шта ће урадити? Уследила су преговарања с властима. Као решење званичници су понудили да купе то парче од Заједнице. Међутим, износ који су они били спремни да плате, био је мањи него што су браћа првенствено платила. Новац не би био довољан за куповину сличног земљишта.

„У једном моменту смо закључили да можда још није било од Јехове време за градњу“, присећа се Џек Пауерс. „Али ускоро смо дошли до бољег разумевања Павлових речи у Римљанима 11:34, 35: ’Ко познаје мисао Господњу, или ко му би саветник?‘ Један од званичника је предложио да бисмо можда могли трампити наш комад земљишта за неки владин комад земљишта који се не користи. Понудио нам је парче сличне величине и идеално смештено баш у центру Монтевидеа, у улици Франсиска Баусе. Без устезања смо прихватили понуду. Коначно, то земљиште је било много скупље него оно које смо претходно купили — а нисмо морали да платимо ни цент више! Заиста је Јеховина рука водила ствари у корист његовог народа!“

Један архитекта доноси одлуку

Изградња канцеларије подружнице напредовала је под вођством Хустина Апола, познатог архитекте. Хустино  је тек почео да проучава Библију с једним мисионаром. „Увек сам желео да пронађем истину о Богу“, присећа се Хустино. „Одгајан сам као католик, али како су године пролазиле постајао сам све више и више разочаран. Још увек се добро сећам дана када сам отишао у цркву да бих организовао своје венчање. Свештеник ме је питао: ’Колико лампи желиш у цркви током церемоније венчања? Што више упаљених лампи, то ће те више коштати, али ћеш барем бити сигуран да си импресионирао своје пријатеље.‘ Наравно, желео сам лепо венчање. Зато сам тражио много лампи. Свештеник је затим питао: ’Да ли желите црвени тепих или бели?‘ Каква је разлика? ’Наравно, црвени тепих више истиче венчаницу младе‘, објаснио је, ’али је дупло скупљи‘. Затим је на ред дошао разговор о химни ’Аве Марија‘. Да ли желите да то пева једна особа или хор? Свештеник ми је продавао једну церемонију за другом.

„Венчао сам се у цркви. Али био сам веома раздражен свим тим комерцијализмом у религији. Када сам почео да проучавам с Јеховиним сведоцима, разлика је била очигледна. Брзо сам увидео да сам пронашао истину.“

Након много месеци проучавања Библије, док је радио на изградњи Бетела и док се дружио са Сведоцима, Хустино је схватио да мора донети одлуку. Када је градња била завршена, крајем 1961, тај архитекта је донео исправну одлуку и крстио се. Сада Хустино служи као старешина и помогао је око изградње више од 60 Дворана Краљевства у Уругвају.

Проширивање подружнице се наставља

Дана 28. октобра 1961, одиграло се радосно посвећење предивне нове зграде. У приземљу је било доста простора за канцеларије, складиште за литературу и удобну  Дворану Краљевства. На спрату се налазило девет спаваћих соба за мисионаре и особље канцеларије.

За 1 570 објавитеља који су били активни у земљи у то време, изгледало је да ће тај нови Бетел бити одговарајућ за бригу око било ког раста који се очекује у наредним годинама. Међутим, раст је био бржи него што се очекивало. Године 1985, двоспратно проширење је удвостручило величину подружнице.

Недавно је Заједница добила још једно добро парче земљишта на периферији Монтевидеа. Изградња објеката нове подружнице заједно с Конгресном Двораном сада је већ прилично у току. Уз помоћ међународног тима радника, очекује се да пројекат буде завршен 1999.

Обука за надгледнике

Да би се изашло у сусрет порасту ’блага‘ у Уругвају, нису потребни само објекти подружнице већ и брижни пастири. Између 1956. и 1961, број објавитеља се удвостручио и основано је 13 нових скупштина. Како је само пуна љубави и правовремена била припрема Школе службе за Краљевство! Када је она започела 1961, много браће на одговорним местима у скупштини начинило је припреме да присуствује овим целомесечним курсевима. Неки су морали да путују далеко, а неки су ризиковали и да изгубе свој посао како би присуствовали целом курсу.

На пример, Хорасијо Легисамон је живео у Долоресу, 300 километара од Монтевидеа, где се одржавала Школа службе за Краљевство. Када је питао свог послодавца да оде на један месец, рекао му је да је то немогуће. Брат Легисамон је објаснио колико му је таква обука важна и да жели да оде и по цену да изгуби посао. Неколико дана касније, изненадио се када је од свог послодавца чуо да је одлучио да направи изузетак и да му омогући да похађа школу, а да не изгуби свој посао.

 Да ли је тај курс био вредан свих тих невоља? „Никада нисмо доживели ништа слично томе“, присећа се један од првих ученика. „Бити у друштву зреле браће са свих крајева земље проузоковало је да се осећамо као да смо један месец живели у новом свету. Школа нас је адекватно опремила да се суочимо са изазовима делотворног пастирења стада, уз љубазну подршку Јеховине видљиве организације.“

Школа службе за Краљевство је помогла стотинама зрелих хришћана да буду још боље опремљени, а то је допринело јачању скупштине, нарочито у време када се повећавају проблеми у овом старом систему ствари.

Сиромашни — а ипак духовно богати

Према уругвајским историчарима, у деценији ’60-их, економска ситуација у земљи је почела да се погоршава. Традиционалним производима за извоз, као што су говедина, кожа и вуна, постепено је опадала цена на међународном тржишту. Банкротирао је велик број банки и великих индустријских компанија, остављајући хиљаде без посла. Људи су били забринути због неконтролисане инфлације, изненадне девалвације валуте, повећаног пореза и тешкоћа око добијања хране и других основних потрепштина за живот.

Економска криза је имала тешке социјалне последице. Осиромашење огромне средње класе је имало за  последицу велики пораст криминала. Незадовољство је водило до честих, и понекад насилних демонстрација против власти. Хиљаде Уругвајаца, нарочито младих, отишло је у друге земље како би избегло кризу која се рапидно погоршавала.

С друге стране, унутар Јеховине организације, деценија ’60-их је уродила духовним растом који дозива у мисли речи из Исаије 35:1, 2: „Радоваће се пустиња и земља суха, веселиће се пустош и цветаће ко ружа. Цвећем ће се покрити, заиграће од радости с песмама весеља, с победним покличима.“ Између 1961. и 1969. било је основано 15 нових скупштина, и укупан број објавитеља у земљи достигао је 2 940.

Дана 9. децембра 1965, влада је одобрила статут наше законске корпорације познате као Sociedad La Torre del Vigía. Ово тело је омогућило да се добију посебне дозволе и ослобађања од пореза на штампање, увоз и дистрибуцију Библија и библијске литературе. Правни статус је омогућио и куповину земљишта и изградњу Дворана Краљевства.

„Велики скуп“

Година 1967. ће се увек памтити као година „великог скупа“. Делегација од око 400 Сведока из Сједињених Држава и Европе, укључујући и Ф. В. Франца и М. Г. Хеншела, дошла је да би присуствовала том скупу. Присутних 3 958 је први пут уживало у изношењу костимиране библијске драме. Први пут су такође браћа могла да користе Паласио Пењарол, пространи стадион затвореног типа где се одигравају важни друштвени, уметнички и спортски догађаји Монтевидеа.

Многа локална браћа су уложила огромне напоре да би финансирала путовање и смештај. Једна сестра је на шест месеци прихватила посао ручног прања одеће како би скупила довољно новца за путовање. Једна друга сестра,  чији се муж противио томе што је она Јеховин сведок, прикупила је потребан новац тако што је правила хладно освежење и продавала га комшијама.

Какав је утисак конгрес оставио на управнике стадиона? Један од њих је изјавио да „Паласио Пењарол никада пре није био тако чист и без непријатних мириса!“ Управници су били тако импресионирани редом и добром организацијом Сведока, да су дали своје приватне канцеларије на располагање браћи из управе конгреса. После тога, стадион је коришћен за многе обласне конгресе до 1977. Међутим, те године је влада променила свој став према Јеховиним сведоцима, и неколико година након тога Сведоцима је одржавање конгреса било ограничено.

„Мудри као змије“

Почетком 1970-их, економска ситуација у Уругвају се погоршавала. Чинови грађанске непослушности су били све уобичајенији. Радничке и студентске демонстрације су прерасле у насилни и деструктивни бес. У великим градовима су почеле да се појављују наоружане  банде градске гериле. Терор се ширио пошто су ове банде учествовале у пљачкама, постављању бомби, нападима и киднаповањима. Усред те гунгуле, војска је добијала на моћи и 1973. преузела власт.

Војска је владала гвозденом руком. Све политичке активности и активности трговачких унија биле су забрањене. Уведена је строга цензура штампе. Јавни скупови се нису могли одржавати, а да претходно није добијена дозвола од власти. Личне слободе су биле јако ограничене. Како су браћа могла да ’проповедају реч‘ чак и у ово непогодно време? (Упореди с 2. Тимотеју 4:2.)

Брат Ескрибано се присећа: „У то време, као никада пре, морали смо да применимо Исусове речи из Матеја 10:16: ’Ето ја вас шаљем као овце међу вукове! Будите дакле мудри као змије а безазлени као голубови.‘ У складу с тим, Заједница је брзо дала смернице свим старешинама како да објавитељима пруже потребну обуку да би наставили с ревним делом проповедања — али сада опрезно и с добрим просуђивањем.“

Неки чланови свештенства и неке религиозне групе подржавали су устанике. Зато је нова војна власт постала веома сумњичава према свим верским покретима, укључујући и Јеховине сведоке. Као последица тога широм земље су многи били ухапшени док су учествовали у служби од куће до куће. Међутим, у већини случајева били су одмах ослобођени чим су показали библијску литературу и објаснили природу свог рада. Након те почетне бујице хапшења, браћа су сматрала да је мудро да њихово присуство буде што мање упадљиво, тако да су ишли у мањим групама.

У неким случајевима војска је прећутно дала пристанак делу Сведока од куће до куће. Једном су чак покушали и да помогну — на свој начин. Једна група војника је  патролирала у крају где је једна сестра проповедала. Пред једном кућом, када је сестра позвонила, домаћица се појавила на прозору са спрата и на веома нељубазан начин затражила од сестре да оде. Један војник који је видео шта се десило одмах је реаговао тако што је уперио пушку у домаћицу и наредио јој да сиђе и прикладно поздрави сестру. Домаћица је пристала.

Место за скупове

У јуну 1974, канцеларија подружнице је добила обавештење од владе у коме је затражила да се одговорна браћа појаве пред секретаром Врховног суда правде. Брат Белтрамели је био један од њих. Он се присећа: „Били смо нервозни. Знали смо да војна власт има моћ да одмах забрани наше дело ако то жели. Али какво је само олакшање било када су нам званичници објаснили да је влада била заинтересована да купи једну зграду која се користила као Дворана Краљевства! Чак су се понудили и да нам помогну да нађемо друго прикладно место за Дворану Краљевства. Као резултат, могли смо да купимо биоскоп Лутесија у Монтевидеу. Био је на идеалној локацији, у једној од главних улица. И новац који смо добили од владе био је више него довољан да претворимо тај биоскоп у нову Дворану Краљевства.“

„Били смо уверени да је Јехова имао неку намеру с тим“, прича брат Белтрамели. „Велики аудиторијум у овом биоскопу могао би сместити 1 000 особа. Служио би не само као Дворана Краљевства за то подручје, већ и као Конгресна Дворана, која је била тако потребна с обзиром на нова ограничења што се тиче скупова и конгреса.“

Тако је за неколико година некадашњи биоскоп, иако званично Дворана Краљевства за локалну скупштину, у ствари сваке седмице био коришћен за покрајинске  састанке. За ова велика окупљања браћа су научила да буду веома опрезна. Они су улазили и напуштали зграду што је неупадљивије могуће и паркирали своја кола по разним местима у целој околини.

Време кад се гради

Чак и током тог бурног периода, стални раст броја објавитеља Краљевства, заједно с додавањем нових скупштина, био је извор велике радости. До 1976, за мање од десет година број објавитеља је порастао за више од 100 посто. Али то је такође представљало велик изазов: Како да сместимо тако пуно нових у старе Дворане Краљевства, које су највећим делом биле изнајмљене? „Све своје време има“, рекао је краљ Соломон под надахнућем. Уз 85 скупштина и само 42 Дворане Краљевства, било је очигледно да је дошло ’време кад се граде‘ Дворане Краљевства (Проп. 3:1-3).

Ипак, цела земља је била у финансијској кризи, и скупштине нису имале довољно новца за градњу. Одакле би новац могао доћи? Делфос Белтрамели, координатор подружнице, присећа се: „У то време смо осетили Јеховину руку и љубав његовог народа на делу. Великодушни прилози браће широм света омогућили су подружници да позајми скупштинама у Уругвају новац који им је био потребан.“

Постојала је и потреба за способним радницима и Сведоци у Уругвају су се одазвали на ту потребу. Многи су наставили да се стављају на располагање у помагању око изградње Дворана Краљевства у једном месту за другим. Авелино Филипони је био један од тих неуморних добровољаца. Након што је 1961. учествовао у изградњи подружнице, брат Филипони и његова жена Елда, служили су као специјални пионири, а од 1968, он је служио као покрајински надгледник. Такође је годинама био додељен да помаже око изградње Дворана Краљевства,  обезбеђујући стручне услуге и упутство за пројекте градње.

„Ел пломито“

Брат Филипони се сећа неких искустава у вези са изградњом Дворана Краљевства: „На сваком месту где смо градили Дворану Краљевства, комшије и пролазници су увек били веома импресионирани одушевљењем и ревношћу коју су показивали Сведоци радници. На једном градилишту, један шестогодишњи дечак из комшилука долазио је сваки дан преклињући нас да му дамо да нешто ради на пројекту. Био је толико упоран да је постао познат као ел пломито, што је локални израз који значи ’мала напаст‘. И тако су прошле године и нисмо више ништа чули о том дечаку. Али на једном скупу један брат ми је приступио и питао: ’Брате Филипони! Да ли се сећате „ел пломита“? То сам ја! Крстио сам се пре две године.‘“ Очигледно је семе истине у овог дечака било посејано током изградње Дворане Краљевства.

Сада овде постоји Дворана Краљевства на сваких 129 објавитеља — укупно 81 Дворана Краљевства. Несумњиво је да је Јехова благословио изградњу прикладних места за обожавање за свој народ у Уругвају.

Скупови који помажу нашим комшијама

Војни режим је био успостављен и у Аргентини, суседној земљи на западу. Тамо је влада затворила канцеларију Заједнице и Дворане Краљевства. Зато су браћа из Аргентине почела да одржавају своје састанке у малим групама. Међутим, током тог периода могли су да одржавају скупове у јавности без уплитања власти. Како је то било могуће? Прелазом преко границе и одржавањем својих скупова у Уругвају! Ова велика окупљања организовала су браћа из Уругваја, али многе делове програма  одржавала су наша браћа из Аргентине. Била је посебна предност омогућити смештај за хиљаде браће која су долазила из Аргентине. То је допринело ’размени охрабрења‘ која јача веру (Римљ. 1:12, NW).

Један незабораван конгрес био је одржан од 13. до 16. јануара 1977, на Паласио Пењаролу. Публика је била измешана од скоро 7 000 браће и сестара из Уругваја и Аргентине. На крају конгреса сви присутни су заједно певали хвалоспев Јехови. Публика је наизменично певала — док су Аргентинци певали једну строфу Уругвајци су ћутали, и обрнуто. На крају, сви су заједно отпевали задњу строфу. Измешана осећања радости што су били заједно на конгресу и туге што морају рећи до виђења својој драгој браћи, изазвала су сузе код многих.

Међутим, 13. јануара 1977, када је тај велики конгрес био одржаван на Паласио Пењаролу, познате новине које су наклоњене католичкој цркви, издале су чланак на насловној страни под називом: „Јеховини сведоци: Њихово овлашћење на испиту“. Чланак је осудио став Сведока према националним симболима. Истакао је да је у Аргентини влада забранила наше дело и да би се то исто могло десити и у Уругвају. Убрзо након изласка тог чланка, влада је престала да издаје дозволе за наше конгресе и скупове.

Ограничења се повећавају

Године 1975, војна власт је покренула кампању осмишљену да повећа патриотизам и национализам. Та национална еуфорија је донела тешкоће многој нашој браћи која су тежила да очувају своју хришћанску неутралност. Они су настојали да ’дају Цару царево и Божје Богу‘ (Мар. 12:17). Неколико младих Сведока било је избачено из школе због свог савесног уздржавања од обожавања националних симбола. Много браће је подносило подсмевање и злостављање на свом радном месту.  Неки Сведоци су чак изгубили посао због свог неутралног става.

У мањим градовима и местима у унутрашњости, локалне власти су веома помно посматрале Сведоке. У неким случајевима владини шпијуни су посећивали Дворане Краљевства, правећи се да су заинтересовани. Из тог разлога браћа су увидела потребу да буду још опрезнија. На састанцима су избегавали да дискутују о питању неутралности, спречавајући тиме било какве сукобе с властима.

Једном приликом је један шпијун посетио Дворану Краљевства баш пред почетак састанка. Питао је једног брата: „Када ће скупштина данас певати химну?“ Шпанска реч химно може указивати или на националну химну или на религиозну песму. Знајући да је тај човек шпијун, брат је одговорио: „Три пута — на почетку састанка, у средини и на крају.“ Наравно, брат је мислио на наше песме Краљевства. Шпијун је одмах отишао, у потпуности задовољан оним што је претпостављао, наиме да ће браћа три пута током састанка певати националну химну.

Ухапшени — али срећни

Понекад би полиција усред састанка упадала у Дворане Краљевства и хапсила све присутне. Затим би саслушавали сваког брата и сестру. То се показало као изврсна прилика за браћу да дају добро сведочанство великом броју полицајаца. Након што би сви били саслушани — што је процес који је обично трајао неколико сати — сви би били пуштени. (Упореди с Делима апостолским 5:41.)

У скупштини Флорида, која је смештена северно од Монтевидеа, сестра Сели Асандри де Нуњез је по распореду имала ученички говор у Теократској школи службе.  Позвала је комшиницу Мејбел да дође на састанак и чује њен говор. Мејбел пре тога никада није била у Дворани Краљевства. Те вечери је полиција упала на састанак и све похапсила, укључујући и Мејбел. Након што је Мејбел била задржана неколико сати, њен муж је средио да буде ослобођена. То изненадно искуство, пробудило је у њој искрено занимање за учења Јеховиних сведока. Недуго после тога, почела је да проучава Библију и присуствује састанцима. Сада је Мејбел предани и крштени Јеховин сведок.

Упркос скоро 12-годишњим ограничењима од стране војног режима, стална бујица људи искреног срца наставила је да се стиче у Јеховину организацију. Године 1973, био је 3 791 објавитељ у тој земљи. До 1985, када се окончао тај тежак период, достигнут је број од 5 329, што је пораст од више од 40 посто! Несумњиво је да је Јехова благословио свој народ током тог времена невоље.

Скупови без ограничења

У марту 1985, успостављена је демократска власт, и сва ограничења су била повучена. Од тада па надаље, Јеховин народ је могао слободно да учествује у проповедању Краљевства и поучавању. Браћа су сада слободно одржавала своје скупове и обласне конгресе. Браћа и сестре су били испуњени радошћу јер су могли да се поново састану са суобожаваоцима из удаљених крајева земље. Како је само било охрабрујуће видети браћу која су такође остала постојана и још увек верна у Јеховиној служби!

Али где бисмо могли наћи конгресна места да сместимо више од 10 000 људи, што је био број присутних који се очекивао? Ниједно место које се раније користило сада не би било адекватно. Још једном је Јехова одговорио на наше молитве. Током година војне власти, био је изграђен нови фудбалски стадион, Естадио Чаруа у  Парке Ривери, једном од највећих паркова у Монтевидеу. Иако се стадион користио искључиво за спортске догађаје, могли смо да га изнајмимо за национални конгрес у децембру 1985. Од тада су локалне власти спремно сарађивале дозволивши нам сваке године да користимо стадион за наше конгресе на којима је често било више од 13 000 присутних.

Једно значајно сведочанство било је дато на покрајинском састанку одржаном на стадиону града Трента и Трес у децембру 1990. Из католичке цркве се могао видети цео стадион, испуњен до последњег места Јеховиним сведоцима. Једног јутра је свештеник показао кроз прозор и рекао својим жупљанима: „Видите ли колико пуно људи су Јеховини сведоци окупили? Како су дошли до толико људи? Они имају нешто што ви католици немате — дух јеванђелизирања! Наш број се свакодневно смањује зато што не идемо да јеванђелизирамо као што они иду. Или ћемо почети да проповедамо као Сведоци или ће наша црква изумрети.“

Обрађивање изолованих подручја

Године 1980, био је уложен посебан напор да би се дошло до најудаљенијих подручја земље с добром вешћу. Током годишње посете једном месту у североисточном делу земље, група браће је уручила неколико књига у селу Кучила де Карагвата. Следеће године, када су ти Сведоци посетили једног човека, он није желео да их слуша тврдећи да има истину. Рекао је: „Ја сам Јеховин сведок!“ Он је био ван тог села када су Сведоци ту били претходне године. Али када се вратио кући прочитао је литературу која је остављена и био је сигуран да је то истина. Ишао је селом говорећи свакоме да је он сада Јеховин сведок. Данас у том селу постоји једна мала скупштина.

 Иако је Берта де Хербиг живела у удаљеном месту Долорес, ценила је важност редовног присуствовања састанцима. Пешачила је 11 километара са своје шесторо деце до Дворане Краљевства. Углавном је долазила око сат времена пре састанка. Њен добар пример истрајности и одлучности као мајке, имао је снажан утицај на њену децу. Сада након година њене верне службе, четворо њене деце је активно у истини. Мигел Ангел, један од њих који је касније постао пионир, возио би се бициклом 58 километара како би дошао до једне изоловане групе у Ла Чаркеада-Себолати. Други син, Даниел, тренутно служи као специјални пионир у месту Трента и Трес.

Бољи однос

Годинама су здравствени радници у Уругвају на Јеховине сведоке гледали с презиром због тога што нису разумели њихов став у вези са уздржавањем од коришћења крви (Дела 15:28, 29). Велик број болница у земљи одбијао је да прими Јеховине сведоке. Друге би примале Сведоке, а затим када они не би прихватили крв, отпустили би их пред саму операцију. Међутим, у неколико задњих година, однос између здравствених радника и Сведока знатно се побољшао.

Године 1986, здравствена установа Оспитал Сентрал де лас Фуерсас Армадас, организовала је један конгрес како би размотрила алтернативно лечење Јеховиних сведока и довела је одређен број истакнутих личности на пољима медицине и хирургије, као и правнике с поља медицине. Јеховини сведоци су обезбедили информације и предлоге медицинским званичницима. Као резултат тог посебног скупа, многи доктори у Уругвају су променили став према Сведоцима и сада су спремни да лече Сведоке и поштују њихово на Библији засновано гледиште о крви.

 Затим су били одржани састанци с великим публицитетом, први у Монтевидеу, а затим и у другим градовима. Проминентни специјалисти су потврдили да су уз помоћ Јеховиних сведока научили нове технике бескрвног медицинског лечења. Један професор хемотерапије је рекао: „Много смо научили и исправили смо наше размишљање захваљујући Јеховиним сведоцима. У прошлости смо имали бројне сукобе с њима једноставно због тога што их нисмо разумели. Сада схватамо да су у многим стварима они увек били у праву. Очигледно је да су себе поштедели многих невоља због тога што су одбијали крв.“

Њихов рад није узалудан

Заиста се може рећи да тежак рад који су обављали ревни објавитељи Краљевства у Уругвају током 1920-их и све до 1940-их, није био узалудан. Прегршт ревних објавитеља Краљевства из иностранства се окупио и поучио хиљаде ’блага‘ у овој предивној брежуљкастој земљи (Аг. 2:7). У Уругвају сада има више од 10 000 објавитеља Божјег Краљевства. Више од 135 скупштина у просеку има скоро пет старешина по скупштини. У Школи службе за Краљевство, која је задњи пут одржана током марта 1998, присуствовало је 656 старешина и 945 слугу помоћника. Скоро све скупштине имају своје сопствене Дворане Краљевства, од којих су многе изградила браћа уз финансијску помоћ Заједнице.

Током прошлих 20 година, број објавитеља се више него удвостручио, и постоје добри изгледи за будући раст. Све док Јехова задржава ветрове долазеће велике невоље, Јеховини сведоци у Уругвају ће наставити да позивају друге: „Дођите да се попнемо на гору Господњу, идимо у дом Бога Јаковљева, да нас својим путевима учи, да ходимо стазама његовим“ (Иса. 2:3; Откр. 7:1).

 [Слика на целој 224. страни]

[Слика на 227. страни]

Хуан Муњез

[Слика на 229. страни]

Они су живели у шаторима које су сами направили и путовали широм Уругваја на бициклима како би сведочили (слева на десно): Курт Никел, Густаво и Бети Бендер, Ото Хеле

[Слике на 235. страни]

Рани уругвајски објавитељи (слева на десно): Мариа де Бервета, Карола Белтрамели, Каталина Помпони

 [Слике на 237. страни]

Мисионари који још увек служе у Уругвају: (1) Флоренс Латимер; (2) Етел Фос; (3) Бирден Хофстетер; (4) Лира Бервета; (5) Тове Хогенсен; (6) Гинтер Шонхарт

[Слика на 243. страни]

Нови објекти подружнице у изградњи 1998.

[Слика на 245. страни]

Одбор подружнице (слева на десно): Гинтер Шонхарт, Делфос Белтрамели, Херардо Ескрибано