Британија

На свом врхунцу, Британска империја је обухватала цео свет. У време краљице Викторије (1837-1901), говорило се да у том царству „сунце никада не залази“. Међутим, у 20. веку та велика империја била је замењена Британском заједницом народа, то јест Комонвелтом.

Колики је Комонвелт? Он обухвата отприлике четвртину копнене површине наше планете и укључује око четвртину њеног становништва. Иако су политички независне, 53 чланице Комонвелта признају британску краљицу као симболичног поглавара њихове културне и економске заједнице.

У задњих 50 година, имигранти из тих и других земаља променили су и саму Британију. Она је постала космополитско друштво од неких 58 милиона становника.

Многе расе, многе вере

Empire Windrush, преуређени транспортни брод, пристао је 22. јуна 1948. у Тилбури, близу Лондона, и из њега се искрцало 492 Јамајканаца — први од четврт милиона карипских имиграната. Ови весели, жустри становници Западноиндијских острва, срдачно су ценили Библију. Међутим, били су шокирани кад су открили да многи Британци више не кажу да имају дубоку веру у Бога. Откуд таква промена? Људима је било доста уплитања религије у бесмислене покоље током два светска рата. Поред тога, веру у Библију озбиљно су поткопавали критичари који су тврдили да се наука никако не слаже с религијом.

 Од 1960-их, Индијци, Пакистанци и, у скорије време, људи из Бангладеша сјатили су се у Британију. У 1970-им су многи Азијци који су живели у источној Африци потражили уточиште у Британији. Изван Комонвелта дошли су Грци и кипарски Турци, као и Пољаци и Украјинци. После револуције у Мађарској 1956, 20 000 избеглица дошло је у Британију. У новије време, овде су се, поред других, настанили Вијетнамци, Курди, Кинези, Еритрејци, Ирачани, Иранци, Бразилци и Колумбијци. До средине 1990-их, од 100 становника Британије, њих 6 је припадало некој етничкој мањини.

То нигде није тако уочљиво као у Лондону, главном граду Британије. Посетиоци који шетају улицама, путују двоспратним аутобусима или се возе подземном железницом, брзо запажају да су становници овог града из мноштва раса. Заиста, скоро једну четвртину становништва Лондона чине странци. Одражавајући ту разноликост, школе сада пружају деци образовање које удовољава њиховим религијама — између осталог, хришћанској, муслиманској и хиндуистичкој. То не значи да је Британија нешто посебно религиозна. Напротив, у данашње време огромна већина британског становништва има умногоме световно, материјалистичко гледиште о животу.

За разлику од тога, у Британији има преко 126 000 Јеховиних сведока. И они долазе из разноразних средина. Међутим, они чврсто верују у Бога — не у неко безимено божанство, већ у Јехову, који срдачно позива људе свих националности да иду његовим путевима и да извуку корист из примене његових љубазних савета (Изл. 34:6; Иса. 48:17, 18; Дела 10:34, 35; Откр. 7:9, 10). Јеховини сведоци признају Библију за Божју надахнуту Реч. Они имају дубоку веру у Божју припрему за спасење преко Исуса Христа. Њихове наде за будућност темеље се на Божјем Краљевству и библијској науци да је Божја намера да земља  постане Рај (Пост. 1:28; 2:8, 9; Мат. 6:10; Лука 23:43). Они ту добру вест ревно објављују другима. Искрено желе да ’све чине због добре вести‘ како би могли да је поделе с другима (1. Кор. 9:23; Мат. 24:14).

Како су Јеховини сведоци почели с деловањем у овом делу света?

Делити с другима

У задње две деценије 19. века, Британија је била у мукама урбанизације. Из енглеских, шкотских и велшких села, људи су се стицали у мале и велике градове. Традиционалним занатлијама прикључили су се многи неквалификовани и полуквалификовани радници. После 1870, обавезно школовање је наговестило доба у коме ће више људи моћи лако да дође до знања.

Године 1881, Џ. К. Сандерлин и Џ. Џ. Бендер — двојица блиских сарадника Чарлса Т. Расела, који је тада предводио у раду Watch Tower Societyja — дошли су из Сједињених Америчких Држава. Они су донели поруку која је животе хиљада људи у Британији променила набоље. Један је почео да делује у Шкотској, а други у Енглеској, те су дистрибуисали публикацију Food for Thinking Christians, која је дирнула срца многих. У Лондону је један скретничар на железници, Том Харт, узео примерак док се једног јутра враћао кући с посла. Оно што је прочитао пробудило је његов интерес и довело до многих разговора о Христовом повратку. Подстакнут оним што је сазнао, Том је одушевљено пренео то ново спознање својој жени и колегама на послу. Ускоро је та мала група, која је постала позната као Истраживачи Библије, почела делити трактате пролазницима у комшилуку . Сличне групе никле су и у другим градовима по целој Британији. Сви они су били ватрени у ширењу библијске истине.

До 1891. године, кад је Ч. Т. Расел први пут лично посетио Британију, интересовање за библијску поруку навело  је око 150 особа у Лондону и отприлике исти број њих у Ливерпулу да дођу на предавање с темом „Изађите из ње, мој народе“ — то јест, да изађу из религија које носе отисак древног Вавилона (Откр. 18:4). „Енглеска, Ирска и Шкотска су поља која су спремна и чекају на жетву“, известио је брат Расел. Дело преношења добре вести другима показало се плодним, тако да је на почетку овог века постојало десет малих хришћанских скупштина. Да би сви они лакше могли доћи до духовне хране у облику библијских публикација, Watch Tower Society је у Лондону основао канцеларију.

 Прва подружница

Е. К. Хенингс, још један блиски сарадник Ч. Т. Расела, стигао је 1900. године у луку Ливерпул, на северозападу Енглеске, и отишао у Лондон да би потражио објекте који би могли да се закупе и користе као депо за литературу. На дан 23. априла, изнајмио је простор у улици Џипси Лејн, број 131, Форест Гејт, у источном делу Лондона. Ту је почела да функционише прва подружница Watch Tower Bible and Tract Societyja. Данас, после једног века, постоји више од 100 таквих подружница на стратешким локацијама широм света.

У Лондону је 30. јуна 1914. године било законски конституисано ново правно тело Јеховине организације у Британији — International Bible Students Association. У то време британска подружница се бринула за дело Краљевства на свим британским острвима, укључујући и Ирску. Међутим, од 1966. целу Ирску надгледа посебна подружница која је најпре била у Даблину, а сада је јужно од њега.

Међународни кораци

Браћа из Британије нису била заинтересована само за британско поље. Знали су да је Исус Христ прорекао да ће се добра вест о Божјем Краљевству проповедати по целој настањеној земљи пре него што дође крај (Мат. 24:14). Током 1920-их и почетком 1930-их, многа браћа из Британије трудила су се да прошире своје поље проповедања тако што су почели мисионарску службу у другим земљама. Био је то велики корак, а Јехова је благословио њихов самопожртвовани дух.

Године 1926, Едвин Скинер је напустио Шефилд, у северном делу Енглеске, да би служио у Индији. Његова понизност му је помогла да 64 године истраје на тој додели, све до смрти 1990. године. Незаборавни и љубазни Вилијам Деј из Шкотске, порески инспектор и прилично богат  човек, одрекао се и положаја и пензије да би постао надгледник подружнице у новој канцеларији Заједнице за северну Европу, смештеној у Копенхагену, у Данској. Ускоро после тога, Фред Габлер је прихватио позив брата Деја и отишао за Литванију, где му се придружио Перси Данем, који је касније прешао да служи у Летонији. Валас Бакстер је преузео надгледање дела у Естонији. Клод Гудман, Рон Типин, Рандал Хопли, Џералд Гарард, Кларенс Тејлор и многи други из Британије започели су дело у Азији. Један други Шкотланђанин, Џорџ Филипс, многе године је служио у јужној Африци. Роберт и Џорџ Низбет, такође из Шкотске, пионирили су у источној и јужној Африци.

Одважни пионири помажу на континенту

У 1930-им, многи британски пионири одговорили су на позив да помогну у објављивању добре вести у Белгији, Португалу, Француској и Шпанији. Међу њима су били Џон и Ерик Кук.

Артур и Ени Крегин сећају се како су радили на југу Француске где није било скупштина. Тамо су се прикључили браћи из Пољске која су показала велику ревност и гостољубивост. Ени се сећа кад су позвали браћу у свој стан у Le Grand Hôtel de l’Europe, у граду Алби. „Зграда је можда била сјајна у Наполеоново време“, написала је касније, али њена слава је била избледела. Она је наставила: „Група браће је стигла у недељу после подне, и имали смо фантастичан студиј Куле стражаре. Било нас је из пет националности, и свако је имао часопис на свом језику, а заједнички језик нам је био искварени француски. Редом смо читали одломке из свог часописа, а затим смо на лошем француском објашњавали шта смо прочитали. Али свима нам је било стварно прелепо!“

Нажалост, такво срећно време у страној служби није потрајало. Џон Кук, који је тада био на југу Француске,  остао је колико је год могао. На крају је бициклом отишао из града где је служио и био је евакуисан у Енглеску непосредно пре него што су ушли немачки тенкови. Избијањем Другог светског рата 1. септембра 1939, дошло је до сукоба између Британије и Немачке, што је имало озбиљне последице по Јеховине сведоке у Британији и другде.

Кад су нације стрмоглаво јурнуле у тотални међусобни рат, Јеховини сведоци су као неутрални хришћани заузели чврст став. Они су јасно разумели да послушност Богу треба да има приоритет у нечијем животу (Дела 5:29). Пошто су се усрдно молили да дође Божје Краљевство и  пошто су знали шта је Исус Христ рекао о томе ко је владар света, они су чврсто веровали да би било погрешно да стану на једну или другу страну у сукобу између фракција овог света (Мат. 6:10; Јов. 14:30; 17:14). Јеховини сведоци су као појединци узели к срцу оно што Библија каже да се ’више неће учити боју‘ (Иса. 2:2-4). На почетку су неки од њих у Британији били ослобођени као они који се због савести противе рату. Међутим, касније су и судије и медији тврдили да људи постају Сведоци да би избегли да иду у војску. Због тога је њих око 4 300 стрпано у затвор. Међу њима су биле и многе сестре које су одбиле  да раде нешто чиме би подупирале ратне напоре. Међутим, после рата Сведоци су наставили да показују да их је у ствари мотивисала жеља да угоде Богу и да објављују његово Краљевство као једину наду за човечанство. (Више детаља о активностима Јеховиних сведока у Британији у том периоду може се наћи у Годишњаку за 1973, на енглеском језику.)

Двојезични конгрес у Енглеској

Конгреси су већ годинама истакнути део живота Јеховиног народа. Једном приликом, кључна конгресна предавања која је председник Watch Tower Societyja одржао на једном конгресу у Лондону била су преношена путем радија у многе друге земље. Делегати из преко 50 земаља присуствовали су конгресима у Лондону током 1950-их и 1960-их. Али цели програм је био на енглеском. То се променило 1971.

Припреме за одржавање обласног конгреса „Божанско име“ у Твикенему, у Лондону, већ су прилично биле у току. У Европи су се Сведоци припремали да присуствују конгресима с истом темом. Иако је у Португалу дело Краљевства још увек било под забраном, хиљаде њих се спремало да преко Шпаније оде у Тулуз, у Француској. Били су веома лепо расположени. Онда је стигла вест да је у Шпанији избила колера. Кроз ту земљу могли су да прођу само они који су вакцинисани против колере. Међутим, није било довољно вакцина за све оне из Португала који су желели да буду на конгресу. Кад се у Тулузу сазнало за случај наводне колере, власти су одмах поништиле дозволе за улазак у Француску. Шта сада да ураде португалска браћа? Један брат је рекао: „Па, још увек имамо Лондон.“

В. Џ. (Бил) Бул, надгледник конгреса у Твикенему, брат који је познат по свом сталоженом, пријатељском ставу, сећа се шта се десило. „Од њих 800 до 900 који су дошли  у Британију, 112 је стигло авионом, а остали аутобусом. Имали смо мање од недељу дана да се припремимо за то мноштво. Браћа су отишла до Довера да би дочекала португалске делегате који су стигли трајектом, и који су већином слабо говорили енглески или га уопште нису говорили.“ За све њих пронађен је смештај, углавном у домовима лондонске браће. Један велики шатор за кафетерију претворен је у аудиторијум за програм на португалском, и Португалци су се радосно прикључили својој британској браћи да погледају конгресне драме Јехова благосиља лојалне и Нека Јеховина намера буде твој животни пут, и да слушају друге делове програма. Локалне новине, Middlesex Chronicle, известиле су 13. августа 1971: „Њиховим доласком ово је био први двојезични конгрес Сведока у овој земљи.“

Португалска браћа су одушевљено известила о напретку дела Краљевства у њиховој земљи, након чега се брат који је надгледао дело у Португалу обратио конгресу како би се захвалио британској браћи на њиховој гостољубивости. „Толико сте нам тога дали“, рекао је, „своје време, свој дом, своју пажњу, своју доброту, своју нежну бригу у овом огромном граду и, што је најважније, своју љубав. Браћо, будите уверени да ћемо се увек с изузетним задовољством сећати Лондона.“ Кад су португалска браћа изразила своју захвалност у песми, мало ко међу присутнима није заплакао, јер су сви били тако дирнути изразима срдачне захвалности.

Упознати их с Јеховином љубазном породицом

Људима чији матерњи језик није енглески било је потребно поклонити пажњу не само у време конгреса. У Британији је било све више имиграната. То је представљало изазов што се тиче проповедања добре вести. Шта се могло учинити?

 Објавитељи који су говорили енглески били су жељни да помогну онима који су дошли из других земаља и који су говорили друге језике. Где је то било могуће, Сведок је настојао да понуди станару да прочита нешто на свом језику. Али проблем је био у комуникацији. Међутим, међу онима који су дошли извана било је и Јеховиних сведока, и то је допринело да се премости тај јаз.

У 1960-им, Сведоци који су говорили грчки и који су дошли с Кипра били су заокупљени преношењем истине другима у Енглеској који су говорили грчки. Италијански Сведоци су преносили библијску истину својим земљацима који су се преселили у Лондон.

Млада немачка Сведокиња по имену Франциска стигла је у Енглеску у пролеће 1968. да би радила као о-пер, девојка која обавља кућне послове за стан и храну и могућност да научи језик те породице. Након што је те године била на Обласном конгресу „Добра вест за све народе“, одушевљено је повећала своје учешће у служби на терену и показала нову књигу Истина која води до вечног живота другим о-пер девојкама које су живеле у близини. Тако је започела четири библијска студија. Један студиј је био с једном девојком из Швајцарске с којом је Франциска проучавала на немачком. Кад је та девојка почела да долази на скупштинске састанке, и сама је могла видети љубав у Јеховином домаћинству (Јов. 13:35). До следеће године, ова заинтересована девојка тако је напредовала да се предала Јехови и крстила. Касније је постала пионир и чак је помогла својој мајци да прихвати истину. Али то је био само почетак Францискиних напора да сведочи о-пер девојкама.

„Кад год у служби од куће до куће наиђем на о-пер девојку“, одушевљено прича Франциска, „кажем јој да сам и ја раније била о-пер девојка. Одмах имамо нешто заједничко. Увек наглашавам да кад сам дошла у Енглеску нисам знала никога осим једне наше сестре. Међутим, у скупштини  су учинили да се осећам добродошло. Тако увек настојим да их брзо повежем са скупштином како би могле да виде да смо ми једна велика породица.“

Године 1974, Франциска се удала за Филипа Хариса, и они сада служе у лондонском Бетелу и повезани су са скупштином Нортвуд. Франциска је преко 13 година посећивала једну кућу у том крају. Она објашњава: „У Бетел је стигло једно писмо од једне о-пер девојке Францускиње која је тражила да је неко посети. Сведоци су јој у  Француској дали књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на земљи, и желела је да сазна више. Иако је та девојка, Натали, још увек слабо знала енглески, видела сам да је жедна истине. Брзо је напредовала и ускоро је кренула на састанке.“ Пре него што се вратила у Француску, Натали је постала објавитељ Краљевства, тако да сада она и њен муж служе као пионири на тамошњем арапском подручју.

Породица која је запошљавала те о-пер девојке имала је један систем. Пре него што би једна о-пер девојка отишла, дошла би друга. Прва о-пер девојка би неколико дана учила нову радницу шта све у тој кући треба да се уради. Кад се Натали спремала да оде, Франциска јој је дала савет: „Пре него што се вратиш у Француску, реци новој о-пер девојци како ти је библијски студиј стварно помогао, и види да ли је заинтересована.“ Наредна о-пер девојка била је Изабел, такође из Француске и, да, била је заинтересована. Франциска је проучавала и с њом. После Изабел дошла је друга Натали, која је ускоро почела да иде на састанке. Кад се вратила у Француску, и она се крстила.

Једна друга девојка, Габријела, дошла је из Пољске. Она никада није имала неки значајан контакт с Јеховиним сведоцима, и рекла је Франциски да не воли Немце зато што су у Пољској били на лошем гласу. Франциска је објаснила да Јеховини сведоци никада нису били у рату. „У Другом светском рату, ни у једној војсци ниси могла наћи ниједног Јеховиног сведока“, резоновала је. „Јеси ли знала да су нас прогонили? Били смо у концентрационим логорима зато што нисмо хтели да кажемо ’хајл Хитлер‘ и да подржавамо нацистички режим.“ Габријела је била запањена, и њена антинемачка осећања брзо су нестала. После редовног библијског студија с Франциском, Габријела је постала некрштени објавитељ и касније је на конгресу у Твикенему симболизовала своје предање Јехови. Кроз године, Франциска је водила библијске студије са 25 о-пер  девојака из десет земаља и имала је ту радост да их упозна с Јеховином љубазном породицом.

Састанци на њиховом језику

Наравно, нису сви могли брзо напредовати у истини проучавањем Библије на енглеском или посећивањем састанака на неком страном језику. Шта је могло да се уради?

Кад су Сведоци с Кипра који су говорили грчки почели да налазе интерес међу својим земљацима у Енглеској, у Лондону је било организовано да се неки састанци одрже на грчком. Од 1966, почели су да извлаче корист из редовног Скупштинског студија књиге на свом језику; затим је било додато јавно предавање једном месечно. Године 1967, у Лондону је формирана прва грчка скупштина, а још једна грчка група почела је да одржава састанке у Бирмингему.

Италијани су 1967. почели с говором за јавност и Студијем Куле стражаре у Дворани Краљевства Ајлингтон у Лондону. Уследило је више италијанских састанака на другим локацијама. Ево једног примера како су се ствари одвијале: у Енфилду, у северном делу Лондона, Вера (Ви) Јанг почела је да проучава Библију с једном госпођом из Италије. Како је њено цењење расло, она је коментарисала: „Штета што нема састанака на италијанском за неке моје пријатеље.“ То је навело Вииног мужа Џефа да разговара с покрајинским надгледником. Њих двојица су пронашла једног брата Грка који је служио као пионир у Италији. „Ја сам држао говор на енглеском“, прича Џеф, „а тај грчки брат га је преводио на италијански.“ Било је око 30 присутних, а неки од њих су добро духовно напредовали. С временом су Сведоци који су говорили италијански били спремни да формирају скупштину. Од тада се у просеку сваких пет година формира нова италијанска скупштина.

 На грчком пољу се наставио пораст. Године 1975. било је организовано да имају један већи скуп. У то време Џеф и Ви Јанг били су пионири и имали су близу 50 година. Њихово двоје деце већ су били велики и обоје су склопили брак „у Господу“ (1. Кор. 7:39). Пошто Џеф и Ви више нису имали остареле родитеље о којима треба да се старају, били су у положају да прихвате друге предности службе. На Џефово изненађење, добио је задатак да организује већи скуп за сву браћу из Британије која говоре грчки. „Нисам знао шта да очекујем“, присећа се Џеф. „Кад сам стигао на место одржавања састанка, за моје неискусно око изгледало је као да је грађански рат!“ Можда се ту радило само о томе да један конзервативни Британац посматра грчки темперамент. Грчка браћа су једноставно једни другима објашњавали који је најбољи начин да се нешто уради. На том скупу било је преко 400 присутних.

Настале су и друге језичне групе. Године 1975. почела је да функционише шпанска скупштина. У Лондону је 1977. одржано прво јавно предавање на гуџерати језику. Две године касније, на том језику одржан је мали конгрес. Негде у исто време, одржан је покрајински састанак на панџапском, и било је око 250 присутних.

„Добри људи“

На почетку су се већи конгреси често одржавали у Лондону. До 1960-их, годишњи конгреси су се одржавали широм земље и у већим и у мањим градовима. Понекад су била само четири конгреса; у другим годинама, користили су се мањи објекти, а број конгреса се повећао на 17. Изнајмљивани су фудбалски стадиони, дворане за јавне скупове и клизалишта. Године 1975. учињен је напор да се конгрес одржи на стадиону Армс Парк у Кардифу, у Велсу.

Премда се у већем делу Британије зна да су Јеховини сведоци на добром гласу, службеници који су одговорни  за спортске стадионе и који нису из прве руке видели тако велика окупљања Сведока, можда се у почетку питају да ли да издају своје објекте Сведоцима. То је био случај с кардифским Армс Парком. Започети су преговори са управом Рагби уније у Велсу. Лорд Вејкфилд, тадашњи председавајући Рагби уније за целу Британију, љубазно је рекао нашој браћи да ако доживе било какве неугодности на састанку са управом у Кардифу, треба да замоле чланове управе да назову њега. Како су браћа била захвална на таквој помоћи! Кад су преговори дошли до критичне тачке, један телефонски позив Лорду Вејкфилду био је довољан да се успешно преброди та мртва тачка. Јеховини сведоци су одржавали конгресе у Твикенему, у Лондону, од 1955, а Лорд Вејкфилд је својим колегама у Велсу објаснио колико су он и његова управа ценили што Сведоци сваког лета користе објекте у Твикенему. Уверио их је да немају чега да се плаше, додавши: „Сведоци су добри људи.“ Уговор је био брзо закључен, и Сведоци већ многе године користе кардифски Армс Парк као редовну конгресну локацију за Велс.

Наше Конгресне дворане

Поред годишњих конгреса, ми преко године одржавамо и мање скупове. Године 1969. број објавитеља Краљевства у Британији износио је 55 876, али за четири године број оних који су преносили добру вест другима порастао је на 65 348. До тада смо изнајмљивали дворане за наше покрајинске састанке, али било је све теже и теже пронаћи одговарајуће локације по разумној цени.

До 1970-их, постало је очигледно да су нам потребне наше конгресне дворане. Одговорна браћа су одржала састанке и почела потрагу за подесним локацијама. На почетку су планирали да углавном реновирају постојеће зграде. Почетком 1975. преговарали су да купе један некориштени биоскоп у Манчестеру, на северу Енглеске.  После вишемесечног реновирања, прва Конгресна дворана Јеховиних сведока у Енглеској била је посвећена 31. августа. Била је спремна у право време, за нову серију покрајинских састанака који су почели у септембру.

Две године раније, у југоисточном делу земље састали су се надгледници већих скупова да би осмотрили како да се обезбеди једна дворана у Лондону. Денис Кејв, члан одбора који је одређен да пронађе одговарајућу зграду, сећа се како је био шокиран кад су се окупљена браћа једнодушно сложила да се не тражи само једна већ две дворане — једна северно, а друга јужно од реке Темзе — и то упркос високим ценама некретнина у том крају!

Један некориштени биоскоп у граду Доркингу, 30 километара јужно од Лондона, изгледао је као добра прилика. Међутим, укључили су се трговци некретнинама и понудили високу цену за ту зграду. Денис, који је на почетку био обесхрабрен, изненадио се кад му је председник градског већа телефонирао и затражио да он и још један Сведок дођу на један састанак. Поред тога што су укинули урбанистичка ограничења тако да се та зграда могла користити за обожавање, власти су се сложиле да купе тај биоскоп и да га затим понуде браћи у закуп на неограничено време што би се обнављало сваке три године.

Та дворана је била јако корисна више од деценије, све док град није одлучио да ту зграду користи за нешто друго. Уместо ње, браћа су добила локацију од 11 хектара недалеко од лондонског аеродрома Гетвик. На тој локацији налазиле су се зграде које су се могле уклопити у лепу Конгресну дворану. Дошло је до расправе на локалном нивоу због тога што се новој згради прилазило неким уским локалним путевима. Разумљиво је да су околни мештани желели да сачувају своју приватност и да их други што мање узнемиравају. Хоће ли Сведоци поштовати упутства да иду пажљиво означеним путевима и тачно одређеном брзином кад иду до Конгресне дворане? Један новински  извештај са састанка локалног урбанистичког одбора навео је: „У нормалним случајевима, сматра овај одбор, било би немогуће наметнути такве услове. Али Јеховини сведоци су другачији.“ Председавајући тог одбора је додао: „Многе друге групе или организације волеле би да могу рећи да ће се њихови чланови повиновати у овој ствари. Али, ова организација једноставно функционише на тај начин.“ Ова нова Конгресна дворана у округу Сури, у Хејз Бриџу, отворена је приликом покрајинског састанка 17. и 18. маја 1986, тачно годину дана након што је добијена локација.

Упоредо с радом на Конгресној дворани Доркинг 1975, Сведоци су на северу Лондона реновирали некадашњи биоскоп Риц у Њу Саутгејту. Ова зграда која је изграђена средином 1930-их затворена је као биоскоп у пролеће 1974. Једно кратко време у њој је била синагога. Кад су је Сведоци добили, зграда је била „страшно оронула“, како је рекао архитекта Роџер Диксон. „Објекат је у суштини био добар, али је прокишњавао“, присећа се он. „Да би се замаскирало то трошно стање, дворана је била окречена у црно!“ Задатак реновирања је у почетку уливао страх. Међутим, око 2 000 квалификованих и полуквалификованих добровољаца завршило је посао за само четири и по месеца.

Истовремено се радило и на Конгресној дворани на западу Средње Енглеске. Године 1974, браћа су успела да купе један некадашњи биоскоп у округу Дадли. Реновирање овог објекта је потрајало мало дуже, али у септембру 1976. и он је био спреман за коришћење.

Градња нових Конгресних дворана

Број објавитеља Краљевства и даље је растао, од 71 944 године 1974. до 92 616 године 1984. Многи су били пронађени у јако индустријализованим урбаним подручјима на северу Енглеске. Направљени су планови за градњу дворане у Јужном Јоркширу.

 Изградња је почела у септембру 1985, на локацији која је постала позната као Конгресна дворана Ист Пенајн. То је једна грађевина с челичном конструкцијом која прима 1 642 особе, с Двораном Краљевства с 350 седишта за локалну скупштину. Зграда је конструисана с кровом који има распон од 42 метра, што је чини изузетно привлачном. Часопис The Structural Engineer је овај необичан дизајн назвао „осмоугло решење“. Градско веће Ротерема наградило је ову Конгресну дворану највишом наградом за пројекат.

Нобл Бауер, члан одбора за пројектовање, радио је на овом градилишту од почетка и касније је служио као први надгледник ове дворане. Његово весело, али одговорно држање охрабривало је преко 12 500 браће и сестара који су помагали током 14 месеци градње. Да би омогућили да се посао настави и за време ледене магле и снега и кад је температура била испод нуле, браћа су подигла једну скелу око градилишта на коју су поставили заштитне пластичне плоче. У те плоче су индустријски грејачи дували топао ваздух. Ништа није могло зауставити рад на овом важном пројекту. Браћа су долазила издалека да би охрабрила ове добровољце.

За Нобла и његову жену Луи, незабораван дан је био кад је ова Конгресна дворана посвећена Јехови  15. новембра 1986. током посете Теодора Џереса, члана Водећег тела.

Уз Конгресне дворане на северу Енглеске, у Средњој Енглеској и на југоистоку, шта је могло да се уради да се збрину браћа у западном делу Енглеске и у Велсу? У октобру 1987, у Алмондсбурију, северно од Бристола, пронађен је одговарајући комад земљишта. Али није било лако добити потребне грађевинске дозволе. Браћа су уложила доста напора, док коначно у фебруару 1993. нису добила дозволу.

Затим су ревно почели с градњом. Каква је била радост кад је 5. августа 1995. дошао час да се посвети и ова шеста Конгресна дворана у Енглеској! Џон Бар из Водећег тела говорио је на тему „Кад се земља пуни спознањем Јехове“. Сви присутни дубоко су ценили његов љубазни подсетник: „Никада немојте заборавити да ваш крај чини само један мали део Јеховиног подножја. Он је једнако заинтересован за ваш део ове планете као и за било који други, и зато задржите на уму светски обим дела Краљевства.“

Одмах следеће седмице, брат Бар је говорио приликом посвећења комплекса нових Дворана Краљевства у Еџвару, у северном делу Лондона. Овде су браћа изградила леп објекат који се састоји од три Дворане Краљевства с покретним зидовима, који могу да се склопе како би се цели простор претворио у Конгресну дворану коју могу да користе скупштине на страним језицима. До сада, одазив на подручју на коме се говоре страни језици додао је једну значајну димензију проповедању о Краљевству у Британији.

„Увек сам желео да урадим више“

Преношење добре вести другима за неке Сведоке је значило да траже начине да прошире своју службу. Похвално је што су многа британска браћа и сестре предузели  конкретне кораке да служе тамо где је већа потреба. Као што је то био случај с многим ревним пионирима у 1920-им и 1930-им, то је често значило да се преселе у неку другу земљу. Одлазак у иностранство омогућио је тој браћи и сестрама да доносе плод Краљевства у свом новом дому и да у исто време охрабрују локалну браћу. У 1970-им и 1980-им, породице из Британије преселиле су се у Средњу и Јужну Америку, Африку и Азију.

Кад је имала 57 година, Вера Бул, чије су две кћерке већ биле удате, продала је своју кућу на острву Вајт и отишла за Колумбију с једном групом младих пионира из лондонске скупштине Илинг. Брзо је научила шпански и ускоро је водила 18 библијских студија. После неких 30 година, она још увек служи тамо, окружена с много духовне деце.

Том и Ен Кук су заједно са својим кћеркама, Саром и Рејчел, већ доста година служили у Уганди кад су 1974. због околности у тој земљи морали да се врате у Енглеску. Наредне године поново су били у покрету — овај пут за Папуа-Нову Гвинеју. Ту се Сара удала за једног специјалног пионира. Касније се та породица преселила у Аустралију, где се Рејчел удала за једног Сведока. Године 1991, Том и Ен су почели с новом доделом на Соломоновим острвима, где Том служи као координатор Одбора подружнице.

Што се других тиче, они су се на краће време селили у иностранство. Међутим, свако искуство које су стекли живећи у иностранству било је за њих од непроцењиве вредности. Бари и Џанет Рашби су један такав пар.

„Откад сам у истини, увек сам желео да урадим више“, рекао је Бари. Кад се оженио пионирком Џанет, њих двоје су се одазвали на позив из Наше службе за Краљевство онима који би служили у Папуа-Новој Гвинеји. „То је био одговор на наше молитве“, признали су обоје.  Браћа у подружници у Порт Морзбију желела су да они служе у Гороки, у центру земље, али је Баријева радна дозвола вредела само за острво Бугенвил. Кад су стигли у Папуа-Нову Гвинеју, били су пресрећни кад су сазнали да су власти промениле Баријеву радну дозволу и да је одређен за Гороку!

Бари је почео да ради као учитељ, а Џанет је пионирила са скупштином од 18 објавитеља. „Једна ствар коју сам научио“, сећа се Бари, „јесте да кад је било време да се иде на скупштинске састанке, браћу ништа није могло омести, чак ни временске крајности у кишној сезони. Нису  имали возила, и често су пешачили сат или два на састанке, те су у Дворану Краљевства стизали покисли до коже! Али увек су били ту.“

Након што су Бари и Џанет у Папуа-Новој Гвинеји провели шест срећних година, ситуација за странце се променила. Бари је закључио да би било мудро да се врате у Британију. Међутим, због искустава у иностранству, били су одлучни да сада обоје буду у пуновременој служби. Али где? Желели су да служе тамо где постоји посебна потреба. Након разговора са Заједницом и покрајинским надгледником, преселили су се у Бостон у Линколнширу. Брзо су нашли стан, али Бари није могао да нађе неки хонорарни посао с којим би могао да пионири с Џанет. Међутим, с вером у Јеховино обећање да ће им помоћи ако на прво место ставе Краљевство, одлучили су да 1. септембра почну с пионирском службом — нашао Бари посао или не! Кад је дошао 1. септембар, обукли су капуте и баш су хтели да крену у службу на терену кад је зазвонио телефон. Службеник из поште је питао: „Да ли бисте хтели хонорарни посао?“ Бари је одговорио: „Сјајно! Када да дођем?“ Човек је одговорио: „Може сутра?“ Јехова је благословио њихове напоре да на прво место ставе његову службу (Мат. 6:33). После четири године, Бари и Џанет су добили још један неочекивани позив — задатак да се брину око Конгресне дворане Ист Пенајн.

Они се спремно нуде

Дух спремности за служење карактеристика је Јеховиног народа. Краљ Давид из древног Израела певао је Јехови: „У дан рата твога народ твој је спреман за те... као роса из зорина крила, младост твоја ка теби прилази“ (Пс. 110:3). Тај спреман дух показали су многи у Британији који су се ставили на располагање да потпуно учествују у унапређивању интереса правог обожавања.

 Сви који су давали себе у пуновременој служби, и млади и стари, били су изузетно охрабрени обавештењем које је дато на Обласним конгресима „Радосни радници“ 1977. На седам конгресних локација у Енглеској, Шкотској и Велсу, укупно 110 000 особа радосно је аплаудирало кад је говорник објавио да је организована Школа пионирске службе, која пружа двонедељни течај проучавања Библије заједно с приликама да се то примени у служби на терену. Она пружа додатну обуку онима који су већ најмање годину дана у пионирској служби. Након што добију ту обуку, неки од тих пионира могу да помогну да се отворе подручја на којима се мало или нимало сведочи.

Школа је у Британији почела у марту 1978, у граду Лидзу на северу. Ен Харди, пионирка која је била у том првом разреду, сећа се како је то било срећно време.  „Били смо тако духовно изграђени“, сећа се она. „Школа нам је свакако дала нови увид што се тиче потребе да се истински занимамо за људе које срећемо у нашој служби на терену.“ Она сада са својим мужем служи као члан бетелске породице. Андреа Бигс, мајка четворо деце која је била у школи у Понтиприду, у Велсу, радосно каже: „Ако је то предукус онога што долази, онда нам Јехова спрема праву гозбу, и сада чекам тај нови систем као никада пре!“ До сада је одржано око 740 разреда, и 20 000 пионира који су били у школи деле иста осећања. Немало њих је после школе одлучило да им пионирска служба буде животни позив.

Након што су стекли искуство у пионирској служби, стотине њих се пријавило да служе у Британској подружници као чланови бетелске породице. Ова бетелска породица тренутно има 393 члана, а 38 њих служи у Бетелу по 20 и више година.

Међу онима који служе у Бетелу је и Кристофер Хил. Зашто се пријавио за ову службу? Он одговара: „Почео сам да пионирим 1989. Али желео сам да докажем Јехови и себи да сам у пуновременој служби зато што га волим, а не само зато што су ми мајка и отац били пионири. Желео сам да истина буде цели мој живот, а не само део њега. Иако је бетелска служба изазов, знао сам да ће ми она то омогућити.“

Герајнт Воткин је такође члан бетелске породице. Почетком 1980-их напустио је универзитетско образовање ради пионирске службе. Издржавао се послом са скраћеним радним временом на фарми свог оца. Уживао је у пионирској служби и надао се да једног дана постане мисионар. Зашто се онда пријавио за бетелску службу? Један чланак који је 1989. изашао у Кули стражари дубоко је утицао на њега. Ту је прочитао животну причу Макса Ларсона, члана бетелске породице у  Сједињеним Државама. Брат Ларсон је рекао: „Чврсто верујем да је Бетел најбоље место на овој планети с ове стране земаљског Раја који долази.“ Герајнт је приметио да је брат Ларсон, након што је затражио молбу за Бетел, износио ту ствар Јехови у молитви. Герајнт је сместа опонашао тај пример. Десетак дана касније, примио је телефонски позив да постане члан бетелске породице у Британији. Он у бетелској служби користи искуство које је стекао на фарми свог оца, наиме да се стара о једној фарми која обезбеђује храну за бетелску породицу у Лондону. Некада је пољопривреда за њега била само начин да се издржава у пионирској служби. Пољопривреду којом се сада бави он сматра „бетелским задатком од Јехове“.

Друге Сведоке су привукли теократски грађевински пројекти. Док је Дениз (Теди) Макнил пионирила, њен муж Гари је радио на световном послу како би издржавао њихову породицу. Онда су се 1987. обоје пријавили да помогну око изградње Бетела у Лондону. Иако тада нису били позвани, 1989. су позвани да постану чланови бетелске породице. Пошто им је у ушима одзвањао савет покрајинског надгледника да „никада не одбију ниједну доделу од Јехове“, они су прихватили. Ту су Гаријева вештина у електроници и Тедино искуство као стоматолошке медицинске сестре били изузетно корисни. Такође су учествовали у развијању интереса на подручјима у Лондону где се говори пољски и бенгалски.

Вили и Бети Стјуарт, као и многи други, понудили су се да као међународни добровољци помогну око изградње. Вили, водоинсталатер и инжењер за грејање, пензионисао се рано, у 55 години. Стјуартови су затим учествовали у грађевинским пројектима у Грчкој, а касније у Шпанији, Зимбабвеу и на Малти. Бети је помагала око чишћења соба, у вешерају и чак нешто око водоинсталатерских радова. Радили су напорно и били су богато духовно  награђени. Вили каже: „Стекли смо пријатеље по целом свету и из свих старосних група.“

Специјална обука за способну браћу

Још једна врата за проширене предности службе отворила су се 1990. увођењем Школе за оспособљавање слугу у Британији. То је била додатна прилика за неожењену браћу која су служила као старешине или слуге помоћници да добију специјално школовање, с циљем да служе где год буду потребни на светском пољу рада. Осмонедељни школски течај изврсно уравнотежује поуку из библијских учења и организационих ствари. Први разред у Британији био је одржан у Конгресној дворани Ист Пенајн. Двојица обласних надгледника из Сједињених Држава, Џејмс Хиндерер и Рандал Дејвис, служили су као инструктори. Тројица искусних покрајинских надгледника из Британије — Питер Николс, Реј Попл и Мајкл Спар — такође су  били у разреду, како би се обучили да поучавају будуће разреде. Обраћајући се разреду који је дипломирао 17. јуна 1990, Алберт Д. Шродер из Водећег тела рекао је студентима који су били одређени да служе у Британији: „Ви, добри млади људи, потребни сте да би се у овој земљи проширило дело. То ће бити прави стимуланс за британско поље.“

Међу дипломцима Школе за оспособљавање слугу налазио се и Барат Рам, који је дошао из хиндуистичке породице. Он је сада ожењен и са својом женом служи на северозападу Енглеске, где има доста људи који говоре гуџарати и којима они помажу. Џон Вилијамс, из Велса, био је изненађен кад је добио доделу да ради у подружници у Замбији, где су биле потребне његове вештине, а касније је служио као мисионар у Китви, у Замбији.

 Гордон Саркоди, који се родио у Гани, преселио се са својом породицом у Енглеску кад је имао 12 година. Док је био тинејџер, његов интерес за библијску истину пробудио је један Сведок који је Гордоновом оцу уручио Кулу стражару и Пробудите се! Библијски студиј је довео до крштења 1985. Као помоћни пионир, он је водио толико библијских студија да су му други пионири предложили да упише општу пионирску службу. Кад је био у Школи пионирске службе после прве године пуновремене службе, покрајински надгледник га је охрабрио да се пријави за Школу за оспособљавање слугу. Покренут жељом да још боље помогне младима у скупштини, Гордон се пријавио. Био је у седмом разреду ове школе у Британији. После дипломирања две године је служио у Лондону. Онда је био одређен да служи као мисионар у Замбији. Био је спреман да се стави на располагање где год да га Јехова упути, тако да је Гордоново обучавање прогресивно водило до додатних предности. После 12 седмица учења локалног језика чибемба, Гордон је био наименован за покрајинског надгледника у провинцији Копербелт. Такође је имао предност да обучава друге за покрајинску службу.

Ричарда Фруда, који се родио у Британији, одгајали су родитељи који су Сведоци. Будући да се предао Јехови, осећао је да није у положају да постави услове докле може ићи то предање. Ставио се на располагање. Године 1982. почео је с пионирском службом. Пријавио се за Школу за оспособљавање слугу и дипломирао 1990. И он је добио доделу у Замбији. Кад је научио чибемба и стекао извесно искуство на својој новој додели, био је наименован за покрајинског надгледника, и такође је служио као инструктор у Школи за оспособљавање слугу одржаној у Замбијској подружници.

До сада су у Британији у Школи за оспособљавање слугу дипломирала 433 студента у 19 разреда. Од тог  броја, 79 тренутно служе у иностранству, 4 служе као покрајински надгледници, 12 као бетелити, а 308 њих користе предности свог школовања тако што служе као пионири у Британији.

Селидба на мисионарска подручја

Од британских пионира, стотине њих се понудило да служе где год постоји потреба на светском пољу. Многи од њих су се обучавали у Библијској школи Гилеад Watchtowera, у Њујорку. Укупно је у Гилеаду дипломирало њих 524 из Британије. Они су служили у 64 земље, у свим деловима света.

Неки британски пионири већ су служили на страном подручју пре него што су позвани у Гилеад. То је био случај с Џоном и Ериком Кук, који су служили у Француској и Шпанији. После Гилеада, Ерик је послат у Африку, а Џон је најпре служио у Шпанији и Португалу, а онда у Африци. Тако је било и с Робертом и Џорџом Низбет, који су више од 15 година служили у Јужној Африци пре него што су похађали Гилеад, а након тога служили на Маурицијусу и касније опет на афричком континенту. Клод Гудман је већ 20 година служио у Индији, на Цејлону (данас Шри Ланка), Бурми (данас Мјанмар), Тајланду и Малаји (данас део Малезије) пре него што је похађао Гилеад; онда је био послат у Пакистан. Едвин Скинер је пионирио у Индији 20 година пре него што је похађао Гилеад, а затим је наставио да служи у Индији још 43 године док 1990. није завршио свој земаљски пут.

Други су окусили како изгледа страна служба тако што су као међународни добровољци учествовали на грађевинским пројектима. То је био случај с Ричардом и Луси Палмер, који су у разним периодима између 1989. и 1994. служили у Грчкој, на Тахитију, у Шпанији и на Шри Ланки, а онда су остали на Шри Ланки да би пионирили преко три године док нису били позвани у Гилеад.

 Кандидати за Гилеад су били охрабрени да на мисионарску службу гледају као на своје животно звање. Већина њих тако гледа на своју доделу, и неки у том погледу пружају одличан пример. Најмање 45 оних који су отишли из Британије и који су још увек на мисионарским доделама тамо су 20 и више година. Деветоро њих је у Средњој и Јужној Америци, 11 је у азијским земљама, других 11 је у Африци, 4 је у Европи, а 10 на разним острвима.

Међу тим дугогодишњим мисионарима је и Ентони Атвуд, који је 49 година служио у Нигерији. Он је 1997. премештен у лондонски Бетел због извесних имиграционих прописа, али његово срце је још увек у Нигерији. Он каже: „Служба у Нигерији је била дивна предност. То су биле паметно утрошене године. Охрабрујем све младе који су благословљени истином да се прихвате сваке предности која стоји пред њима. Јехова вас никада неће оставити на цедилу. Знам то из личног искуства.“ Оливи Спрингејт, која је 1951. послата у Бразил као мисионарка, године 1959. придружила се и њена сестра Соња. Дентон Хопкинсон и Рејмонд Лич стигли су на Филипине као мисионари почетком 1950-их, и то је и даље њихов дом. Малком Виго, који је почео мисионарску службу у Малавију и који је остао тамо десет година док није био депортован, сада са својом женом служи у Нигерији. Могли бисмо поменути и још многе друге, а свако од њих је имао живот богат благословима од Јехове.

Неки који су прихватили мисионарску службу морају да се боре са озбиљним проблемима да би остали мисионари. После неколико година мисионарске службе у Бразилу, Ерик и Крис Бритен били су присиљени да се једно време врате у Енглеску због болести. Касније те исте године, прихватили су доделу у Португалу, где је дело било под забраном. Кад су после седам година због рада на библијском образовању протерани из  Португала, наставили су с пуновременом службом у Енглеској. Али онда су писали Заједници, питајући за могућност да добију још једну мисионарску доделу. Ускоро су опет били у Бразилу, где су се ангажовали у мисионарској и покрајинској служби. Заједно су верно служили у Бразилу док Ерик није умро у августу 1999; Крис и даље служи тамо.

После неког времена, библијске обавезе према члановима породице можда захтевају промене у активностима. То је био случај код Мајка и Барбаре Патиџ, који су 26 година служили у Заиру а онда се вратили у Енглеску 1991. да би помагали остарелом родитељу који је живео у тешким околностима. Али срце им је било у пуновременој служби, и успели су да служе као специјални пионири док су се бринули око породичних одговорности. Године 1996. могли су да се врате на мисионарско поље још додатне три године у данашњој Демократској Републици Конго, а сада су чланови бетелске породице у Британији. Пошто су најпре служили у Заиру, видели су како број објавитеља Божјег Краљевства у том делу света расте са 4 243 на преко 108 000. Они имају живе успомене на време кад су, око годину дана након њиховог доласка, Јеховини сведоци у тој земљи добили законско признање. А први конгрес одржан следеће године у Киншаси, за њих је још увек значајан догађај, иако је на њему било само 3 817 присутних. Каква је била радост кад се 1998, упркос несигурном стању у тој земљи, 534 000 особа које су извукле корист из божанске поуке окупило да прославе Господову вечеру!

Обезбеђивање прикладних Дворана Краљевства

Док је број скупштина у Британији непрестано растао, обезбеђивање прикладних Дворана Краљевства било је сталан изазов. Неке скупштине су се састајале у изнајмљеним  дворанама и на другим местима, која нису сва одреда била одговарајућа за групе хришћана које су се сакупиле да обожавају нашег величанственог Бога Јехову. Прикладна места за састајање била су преко потребна.

Није увек било лако добити локације за Дворане Краљевства. Понекад је противљење било прилично снажно, посебно тамо где постоје религиозне предрасуде. Међутим, ослањањем на Јехову и упорношћу, одговорна браћа су успевала у томе, на велико изненађење противника.

Почетком 1970-их, једна скупштина из Свонсија, у Велсу, желела је да купи једну некоришћену капелу коју би користила као Дворану Краљевства. Ђакон цркве којој је зграда припадала рекао је да би радије умро него да је прода Сведоцима. Због тога је капела продата пошти да је користи као привремену телефонску централу. Међутим, кад им 1980. тај објекат више није био потребан, пошта га је ставила на аукцију. Један скупштински старешина је чуо за то и разговарао с другим старешинама колико би могли да понуде. Грађевински инспектор је проценио да објекат заједно са земљиштем на коме се налази вреди 20 000 фунти (32 000 долара). Како су браћа била срећна кад су успела с понудом од 15 000 фунти (24 000 долара)! После одговарајућег реновирања, овај објекат је посвећен Јехови.

Кад је пораст у скупштини у Ексмуту, обалном граду на југозападу, довео до формирања још једне скупштине, браћа су закључила да је потребна нова локација за већу Дворану Краљевства. Открили су да је Веће тог округа поседовало једну локацију која је по урбанистичком плану већ била одређена за религиозне сврхе. Сведоци су преговарали да је купе. Онда је Веће дало необичан услов да се уговори за продају земљишта не могу комплетирати док објекат не буде готов. Градња се завршила 1997. На срећу, Веће се држало своје стране уговора. Скупштине  које користе ову дворану гледају на то као на доказ Јеховиног благослова над њиховим напорима да унапређују ширење правог обожавања у свом крају.

Прва у Европи

Чак и кад се могла добити земља, често су за изградњу нове Дворане Краљевства биле потребне године. Па ипак, у десетогодишњем периоду који се завршио 1982, број скупштина у Британији је порастао са 943 на 1 147. Нешто је требало да се уради како би дело градње држало корак с порастом.

У септембру 1983, група браће из Сједињених Држава и Канаде који су били искусни у грађевинским радовима стигла је у Нортемптон, 101 километар северно од Лондона. Они су се бавили брзом градњом и дошли су да пренесу практична решења која су разрадили. Радили  су заједно с локалном браћом како би им помогли да јефтино и брзо изграде нову Дворану Краљевства. „Група Јеховиних сведока недавно је за четири дана постигла оно за шта би обичном предузимачу било потребно шест месеци“, известио је часопис Building Design следећег месеца, „и то су урадили четири пута јефтиније.“ Јехова је благословио градњу ове брзо изграђене Дворане Краљевства, прве овакве врсте у Европи.

Следеће године, преко 1 000 добровољаца помогло је да се изгради Дворана Краљевства у велшком граду Далџетлију. Овај пут пројекат је био завршен за два уместо за четири дана. Тридесет троје локалних Сведока имало је помоћ других из Велса, Енглеске и Сједињених Држава. Ту су била и браћа из Француске и Холандије да би видели како се то ради, а кад су се вратили кући они су почели да уче друге како да раде по сличним методама.

Помоћ браће из иностранства користила је Јеховиним сведоцима у Британији, а они су даље понудили помоћ другима. Две скупштине из Кингз Лина, у Норфолку, учиниле су то на необичан начин. Године 1986, те скупштине су биле заокупљене припремама за изградњу нове Дворане Краљевства која би заменила дрвени објекат који су до тада користили. Кад су чули да скупштина Коб, у Ирској, одржава састанке у једној преуређеној гаражи и да је присутно 45 до 50 људи, одлучили су да помогну. Сведоцима у Кобу су понудили свој стари објекат с целим његовим садржајем, укључујући и столице и озвучење. Кад су установили да треба заменити прозоре, локална браћа су приложила довољно средстава да се покрије тај трошак. Оближње скупштине су приложиле новац за нове кровне носаче. Сврх свега тога, браћа из Норфолка су платила све трошкове превоза.

„Расклапање дворане био је јако тежак задатак“, сећа се Питер Роуз, председавајући надгледник у Кингз Лину.  „Сваки комад је морао да се скине а да се не оштети, да се нумерише и да се затим поново склопи као гигантска слагалица.“ У мају 1986, кад су завршили расклапање, све комаде су спаковали у један контејнер и отпремили то преко Ирског мора за Коб. Браћа у Кобу планирала су да подигну своју нову дворану у викенду 7. и 8. јуна — баш у исто време кад је требало да браћа у Кингз Лину изграде своју нову Дворану Краљевства. Обе Дворане Краљевства биле су завршене тог викенда.

Обезбеђивање средстава и стручне помоћи

Британско издање Наше службе за Краљевство за април 1987. имало је додатак који је скренуо пажњу на оснивање Фонда Заједнице за Дворане Краљевства, како би се „обезбедило адекватно економичније финансирање“ како за градњу нових дворана тако и за куповину и реновирање објеката. На тај начин је било омогућено изједначавање средстава (2. Кор. 8:14). Тај чланак је закључио: „Премда признајемо да је задатак који је пред нама огроман и ценимо великодушне прилоге које су скупштине приложиле (и које прилажу) за нове Конгресне дворане, морамо се у потпуности уздати у Јехову да ће нам помоћи да удовољимо тренутној потреби за Дворанама Краљевства (Посл. 3:5, 6).“

Наредне године, Водеће тело је преко подружнице организовало да се у разним деловима земље оснују одбори браће који би делили своје стручно искуство и који би помагали да се организује изградња Дворана Краљевства. До 1998, било је наименовано 16 Регионалних одбора за градњу. Ови одбори су већ помогли око изградње и реновирања више од 700 Дворана Краљевства у Британији.

Већина браће која служе у овим одборима имају породице за које морају да се брину. Неки овом послу могу да посвете више времена, а други мање. Мајкл Харви, отац петоро деце, уз подршку своје жене Џин изабрао је  да градњу Дворана Краљевства стави испред свега другог. И муж и жена су научили колико вреди Исусов савет да им на првом месту у животу буде Краљевство (Мат. 6:33). „Те Исусове речи су за нас попримиле потпуно ново значење“, каже Мајкл. „Јехова нас ама баш никада није оставио.“ Џин се слаже и каже: „Кад је наша кћерка Рејчел имала око девет година, брзо је прерастала своју одећу. Нисам имала довољно новца да јој купим ништа ново, тако да смо настојали да се снађемо крпећи и преправљајући одећу да би могла да је обуче. Онда нам је на дан пре нашег покрајинског састанка Мајклова сестра послала два нова комплета која је купила на распродаји. Савршено су одговарали Рејчел — и то у право време за конгрес!“ Док њена два сина учествују у грађевинским радовима, Џин и девојке воде кућу и обављају неки посао повезан с грађевинским пројектима. „Наш рад на градњи нас зближава“, објашњава Мајкл. „У ствари, то је породични пројекат.“

На изградњи неких Дворана Краљевства у 1980-им, број добровољних радника је износио више стотина, чак хиљада. С циљем да се тај посао поједностави, брат Харви је отишао за Данску да би се консултовао с браћом која су тамо радила на Дворанама Краљевства. Даљња помоћ је стигла кад је Заједница обавестила скупштине да кад су потребне нове Дворане Краљевства, Заједница може омогућити да се изаберу већ припремљени пројекти. Тако је било потребно мање добровољаца, у великој мери је смањен обим посла, и по целој Британији су изграђене скромне али прикладне Дворане Краљевства.

Више од добре приче

Уједињени напори на изградњи Дворана Краљевства и брзина којом се то постиже пружају одлично сведочанство у јавности. Новине често извештавају о ономе што је урађено. Године 1990, Виктор Лагден, фоторепортер за  локалне новине Evening Echo, извештавао је о тродневној изградњи нове дворане на острву Канви, на северној страни залива Темзе. Кад је стигао на градилиште у петак ујутро, видео је само грађевински материјал. На вратима једне камп-кућице стајао је натпис „Служба за штампу“. „Тог тренутка то је био једини усправни објекат на градилишту“, сећа се Виктор. „Али оно што ме импресионирало били су грађевинари — мушкарци и жене, млади и стари, који раде заједно.“ Виктор је фотографисао градилиште и отишао. Онда је питао свог уредника да ли може да се врати на градилиште у интервалима током викенда да види да ли је тачно оно што су Сведоци рекли — да ће изградити дворану за три дана. Он и још три репортера пратили су ток рада.

У недељу је Виктор био на првом састанку одржаном у тој новој дворани. Као резултат свега тога, на две стране у његовим новинама био је прелеп чланак под насловом „Велики Јехова!“ Касније је један локални старешина посетио Виктора. С њим је започет библијски студиј. „За три седмице“, прича Виктор, „сазнао сам које је Божје име, и уместо да само захтевам у својим молитвама, сада сам упућивао захвалност — захвалност Јехови.“ Виткор је сада крштени Јеховин сведок.

’Ширење‘

Током 1970-их и 1980-их, међу досељеницима у Британији доста се сведочило — углавном су то радили Сведоци који су и сами били имигранти и који су говорили разне језике. Али била је потребна даљња помоћ.

До 1993. у Британији је живело два милиона људи пореклом из Азије, што је сваки 28. становник. Многи су дошли с индијског потконтинента; други су стигли из источне Африке. С енглеским скупштинама је већ било повезано око 500 објавитеља који су говорили панџапски и 150 објавитеља који су говорили гуџарати, и они су водили  преко 500 библијских студија на тим језицима. Али далеко од тога да су сви имигранти добили прилику да извуку корист од добре вести о Божјем Краљевству.

Увиђајући да особа која говори само енглески можда осећа да није дорасла томе да сведочи људима који говоре други језик и имају другу културу, подружница је подстакла локалне Сведоке да развијају обухватну љубав према људима свих раса и Христов дух у бризи за добро других. Били су охрабрени да се ’рашире‘ (2. Кор. 6:11-13; Фил. 2:1-4). Наша служба за Краљевство је објаснила: „Желимо да људи на нашем подручју осете код нас срдачност и интерес какав је Исус Христ показивао у својој служби.“ Сведоцима у Британији било је речено: „Огромно мисионарско подручје је у ствари дошло к нама!“

У показивању бриге према онима који говоре стране језике, сви британски Сведоци су били охрабрени да  странце које сретну на својим подручјима упуте на одговарајуће скупштине на страном језику. Тако је сваки Сведок, говорио он неки страни језик или не, могао да учествује у бризи око огромног мисионарског подручја које се преселило у Енглеску. У ствари, подручја за скупштине на страним језицима настала су углавном од оваквих упућивања.

Тако је Грејс Ли 1996. посетила једну госпођу из Вијетнама која живи у Њукастлу на Тину, на североистоку Енглеске. Та жена говори кинески. Грејс је била срдачно дочекана и сместа позвана у кућу. Сазнала је да је та жена избеглица и да се доста напатила током рата у Вијетнаму. Живела је у Енглеској десетак година, али је још увек слабо говорила енглески. Објаснила је Грејс да је често била очајна и да није имала никога да јој помогне.

 Такође јој је рекла да је четири године раније добила једну књигу с многим предивним сликама, али да није ништа разумела зато што не зна енглески. Међутим, кад год је била у депресији, гледала би те слике, јер јој је то помагало да депресија попусти и испуњавало ју је надом. Узела је ту књигу с полице, дала је Грејс и замолила да јој она чита како би сазнала о чему се ради. Била је то књига Ти можеш заувек да живиш у рају на земљи! Грејс је одговорила да ће урадити нешто боље него да јој чита из енглеске књиге. Посегла је у своју торбу и извадила ту исту књигу на кинеском. Та госпођа није могла да верује својим очима. Коначно је могла да упозна библијску поруку! Сместа се сложила да проучава Библију.

У оквиру ’ширења‘, подружница је посебну пажњу поклонила помагању етничким групама да расту духовно и организационо. Колин Симор и његова жена Олива, већ су 20 година служили посећујући скупштине по целој Британији. Обоје су показали истински интерес за оне којима су служили, и то је било посебно очигледно током њихових посета скупштинама на острвима Малта и Гоцо, у Медитеранском мору. Они су чак настојали да коментаришу на малтешком током скупштинских састанака, због чега су их локална браћа јако заволела.

У септембру 1994, Колин је био наименован за покрајинског надгледника за групе које не говоре енглески и за  неке скупштине на страном језику широм Енглеске. Он је пажљиво проценио развој сваке групе ка томе да постане скупштина и јачао је скупштине које су већ функционисале. Иако је та покрајина на почетку била најмања — само 12 скупштина са око 750 објавитеља — она је за три године постала највећа покрајина, са 1 968 објавитеља, међу којима је 388 њих служило као пионири. Од тада је број покрајина на страном језику порастао на три.

Учење новог језика

Да би имигрантима који говоре други језик пренели животодајне библијске истине, неки британски Сведоци су показали личну иницијативу да науче други језик. Међу њима је и Елизабет Емот, која је пионирила у разним деловима Енглеске. Најпре је покушала да научи панџапски како би помагала људима на свом подручју. Онда је на новој додели, од 1976, почела да учи урду. Следећи је био гуџарати. Да би помогла заинтересованима, она исто тако на конгресима тражи индијске и пакистанске објавитеље. У случају Клифтона и Аманде Бенкс, почетак је био кад су 1993. присуствовали конгресу у Русији. Кад су се вратили, из локалне библиотеке су набавили материјал за учење руског, преселили се у подручје где живе људи који говоре руски и почели да пионире с тамошњом руском скупштином. Али није лако наћи време за учење језика кад се човек брине за световне одговорности и породицу, уз доста активности у скупштини и служби на терену.

Због специјалне потребе у Енглеској, на то су били охрабрени и пионири који су желели да прошире своју службу на овај начин. Не занемарујући своју пионирску службу, они би научили основе неког језика. Да би добили потребне смернице, неки пионири су кренули на кратак курс за упознавање са основама новог језика — са интересантним резултатима.

 Кристина Флин, која је пионир 21 годину, заједно с још седам пионира решила је да крене на курс гуџарати језика 1996/97. Учитељи су били један брачни пар Индијаца који су, благо речено, били изненађени кад је на њихов курс дошло толико полазника који говоре енглески. „Изменили су многе часове да би нам помогли“, прича Кристина. „Помогли су ми да припремим презентације за службу на терену и чак су били на неким нашим састанцима.“

Негде у то исто време, Кристина је добила нови световни посао. На радном месту је упознала једну младу жену која је говорила гуџарати. Кад ју је Кристина поздравила на њеном језику, та млада жена је била запањена и желела је да зна зашто она учи тај језик. Кристина јој је објаснила и дала лепо сведочанство, на шта је млада жена рекла: ’Ниједна друга религија не охрабрује своје чланове да уче овако тежак језик. Вероватно имате нешто јако важно да ми кажете.‘

Полин Данкан, такође пионирка, почела је 1994. да учи бенгалски. На почетку јој је било јако тешко. „Много пута сам преклињала Јехову са сузама, говорећи му како је овај језик тежак и да не могу више“, признаје она. „Али уз помоћ Јеховиног светог духа, као и својом одлучношћу и напрезањем, прошла сам тешку фазу и срећна сам што се нисам предала јер сада имам одличне резултате.“ Једна друга пионирка, Беверли Крук, каже како њено учење бенгалског утиче на људе које посећује: „Откако сам научила овај језик, моја служба је доживела потпуну трансформацију. Бенгалци знају да их сигурно волимо чим смо узели времена да научимо њихов језик.“

Џенифер Чарлс, пионирка у једној француској скупштини где има доста избеглица из Демократске Републике Конго, каже: „Учење новог језика помогло ми је да разумем како се осећају људи на мом подручју кад дођу у земљу чији језик не знају да говоре.“

 Већ годинама, многи пионири, укључујући и неудате сестре које могу да служе где је већа потреба, охрабрују се да разговарају са својим покрајинским надгледником о томе да се преселе у оближње скупштине где је то потребно. Неки су решили да науче неки нови језик како би помагали на подручју са страним језиком. У подручју Великог Лондона, то је урадило преко 100 пионирки. Њихова служба међу онима који говоре друге језике била је плодна. Уз њихову помоћ, многи су почели да проучавају Библију и посећују хришћанске састанке.

Кад и даље постоји мисионарски дух

Из разних разлога, неки који су били мисионари морали су да се врате у Британију. Многи од њих су наставили с добрим делима.

Након што су 14 година били у мисионарској служби, Вилфред и Гвен Гуч су 1964. прешли из Нигерије у подружницу у Лондону. То није било зато што нису били задовољни службом у Нигерији; они су је волели. Уместо тога, Вилфред је био одређен да се брине за надгледање Британске подружнице. Међутим, својим позитивним ставом, могли су да охрабре многе пионире у Енглеској да се ставе на располагање за службу на било који начин на који их Јехова усмери преко своје организације. Вилфред је често говорио: „Више ћеш научити за годину дана мисионарске службе него за 30 година пионирске.“ Он није мислио да ћеш научити више о Писму, већ да ћеш научити више о самом себи, о животу и о томе како да се слажеш са својом браћом и сестрама.

Џон и Пат Баркер, дипломци 45. разреда Гилеада, вратили су се у Енглеску када је требало да постану родитељи. Али они су се потрудили да науче мандарински како би могли да сведоче Кинезима у Тајвану. Кад су се вратили у Енглеску, стално су гледали хоће ли наићи на Кинезе којима би могли пренети добру вест. Кад су њихова  деца порасла и поженила се, обоје су почели с општом пионирском службом, а сада се радују плодној служби са скупштином у којој се налази и једна група на мандаринском, у граду Бирмингему, у Средњој Енглеској. Неколико оних с којима су они проучавали вратило се у Кину с добрим познавањем истине.

Дејвид Шепард, који је био мисионар у Гани, сада има жену и троје деце. Али Дејвид је и даље у пуновременој служби. Шта је допринело томе? Он објашњава: „Кад сам видео колико мало браћа у Гани имају, то ми је помогло да се трудим да ми живот буде што једноставнији.“

Одговарајући објекти за дело

Штампана библијска литература игра важну улогу у ширењу добре вести о Краљевству. Почетком 1970-их, подружница у Лондону је играла стратешку улогу у обезбеђивању животодајне духовне хране за многе друге земље. Доста тога је ишло у афричке земље; нешто чак за Аустралију.

Постепено су друге подружнице са штампаријама преузимале производњу неких часописа, док се штампарија у Лондону концентрисала на енглески, холандски и свахили. Међутим, распоред за две MAN-ове штампарске машине у Енглеској још увек је био препун. Да би се испунио план, године 1977. на једној од тих машина се радило и у ноћној смени сваке треће седмице.

Било је време да се објекти Заједнице у Лондону прошире. У Дому Watch Tower на Мил Хилу, који се користио од краја 1950-их, више није било довољно простора да би се обавило све штампање које је подружница обављала. Урбанистичка ограничења нису дозвољавала да се у Дому Watch Tower прошири фабрички простор, тако да се Водеће тело сложило да се фабрика премести и да се истовремено прошири постојећи бетелски дом како би могао да прими све већи број браће потребне за рад.

 На крају је у Вемблију, на удаљености од око 13 километара, пронађено око 3 000 квадратних метара фабричког простора. Та једноспратница имала је довољно простора за проширену фабрику као и за један стан, кухињу, трпезарију и рецепцију. Производња је пребачена у ову фабрику 1980, а постојећа опрема је била допуњена новом офсет штампарском пресом Харис с пет јединица, тако да је за две године годишња производња часописа достигла 38 328 000 примерака.

У међувремену је започео рад на новом крилу Дома Watch Tower на Мил Хилу, чиме је обезбеђена још 41 соба за бетелску породицу, као и проширена трпезарија и кухиња. Џон Ендруз, обласни надгледник који је био архитекта, позван је у Бетел да ради с грађевинским тимом. Сведоци из многих делова земље долазили су да добровољно раде преко викенда. Упркос великом снегу и изузетно ниским температурама током зиме 1981/82, посао је брзо напредовао. Унајмљено је доста радника који нису Сведоци, и који су радили заједно с браћом. За само мало више од две године, ново крило зграде је могло да се користи. То је било негде у исто време кад се одиграо још један изузетан догађај.

Мамутски подухват

У јуну 1982, Водеће тело је прихватило позив Одбора подружнице да се у Британији одржи годишњи састанак Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania за 1983. Требало је да овај догађај има двоструку важност, јер је подружница планирала да се ново проширење лондонског Бетела посвети истог викенда кад буде домаћин овог годишњег састанка.

„Једног јутра, око осам сати назвао ме Питер Елис из Бетела“, сећа се Денис Лофт. „Замолио ме да за 1. октобар резервишем дворану Де Монфорт.“ То је било место чувеног састанка који је одржан од 2. до 10. септембра  1941, кад је изашла књига Деца. У то време, усред Другог светског рата, кад су наша браћа заузела храбар став за хришћанску неутралност, Алберт Д. Шродер, који је сада члан Водећег тела, био је слуга подружнице у Британији. Каква је дивна прилика требало да буде овај годишњи састанак за преживелу старију браћу да обнове своја познанства с Јеховиним лојалним слугама из тог времена!

Годишњи састанак за 1983. био је први такав састанак одржан ван Северне Америке. Почело се с плановима да се програм из Лестера повеже с Конгресном двораном Дадли у Средњој Енглеској. На овај начин би још више браће могло уживати у овој прилици. Најпре су били позвани они који су служили Јехови 40 и више година. Подружницама по целој Европи послата је порука, у којој се на тај викенд позивају чланови бетелских породица. Браћа су брзо увидела да у лондонском Бетелу неће бити довољно места да се сместе сви ти делегати из Европе. Зато су направљени планови да се формира одељење за смештај како би се сместили сви посетиоци.

Брат Лофт је у међувремену контактирао с градским већем Лестера, али ови су га информисали да ће једна од највећих компанија тог града одржавати годишњу вечеру и плес баш оног викенда кад смо ми желели да резервишемо дворану. Распитавши се детаљније о свему томе, Денис је сазнао да ће тај догађај у ствари бити 30. септембра, али дворана је закупљена и за наредни дан, зато што увек буде пуно тога што треба да се очисти после те прославе. „Ако преузмемо на себе да очистимо дворану, можемо ли је резервисати за 1. октобар?“ питао је Денис. Управник се сложио, а Денис је одахнуо, иако тада није ни био свестан колико је то огроман посао.

У поноћ 30. септембра, организовани у групе с вођама, 400 браће је почело да чисти крш од овог друштвеног  догађаја. Такође су заменили столове и 3 000 столица, како би све било спремно за састанак. Био је то огроман посао који је требало обавити за само осам сати. Денис се сећа: „Нешто посебно у свему томе било је што је веома мало те браће позвано и на годишњи састанак , али за њих је већ то што су макар могли бити део свега тога, што су макар могли да учествују у припремању, било нешто о чему до дан-данас причају.“ Браћа су ставила тепих на подијум и около поређала цвеће. У осам ујутро, дворана је била беспрекорно чиста. Особље дворане је стајало и запањено посматрало. Браћа су схватала да би овај састанак могао бити нешто веома посебно. Нису се разочарали.

Незабораван састанак

Међу 3 671 присутно на овој духовној гозби у Лестеру било је 693 делегата из 37 подружница. Међу њима  је било доста помазане браће и сестара. Реџ Келонд, из Телфорда, и Ема Бернел, из Пејнтона, имали су по 99 година, и били су најстарији делегати из Британије. Џенет Тејт, из Глазгова, као и Мери Грант, Едит Гивер и Роберт Ворден, сви у деветој или десетој деценији живота, упознали су истину пре Првог светског рата. Какво су само богато искуство сви они имали у Јеховиној служби! Они су учествовали у делу сведочења док је број хвалилаца Јехове у Британији растао од неколико хиљада до 92 320. Горљиво су чекали охрабрење од чланова Водећег тела.

Алберт Д. Шродер је говорио на тему „Уздај се у Јехову, како се не би уморио“, засновану на Исаији 40:31. Он је такође интервјуисао неку верну браћу: Роберта Вордена и Харолда Рабсона, обојицу из Глазгова, који су се крстили 1913, односно 1914; Роберта Андерсона који је био пионир 51 годину; и Ернија Бивора, који је 17 година  био покрајински надгледник и чије је троје деце у мисионарској служби. Сви су они одушевљено говорили о многим годинама у Јеховиној служби. Данијел Сидлик, још један члан Водећег тела, говорио је на тему „Оно најбоље тек треба да дође“. То је био говор којег се браћа и дан-данас сећају.

„Кад смо добили позив“, писао је један брат, „наврла су нам сећања на тај дивни састанак у дворани Де Монфорт 1941, у ратно време. Тај конгрес, одржан као право чудо усред ратом погођене Британије, свакако је био наш најбољи конгрес — али ’оно најбоље тек је требало да дође‘. С тог састанка смо отишли срца препуног захвалности Јехови, одлучни да останемо лојални нашем Створитељу; његовом Краљу, Христу Исусу; и организацији коју Он користи на тако очигледан начин.“

После овог догађаја, многи делегати су отишли за Лондон да би уживали у програму посвећења проширења Бетела. Програм је помоћу телефонских веза преношен у Конгресну дворану Северни Лондон. На тај начин су још многи добили прилику да слушају говор за посвећење који је одржао Фредерик Франц, тадашњи председник Watch Tower Societyja.

Боља локација за штампарију

Објекти подружнице још увек нису били идеални. Дом Watch Tower је био на Мил Хилу, али је фабрика била удаљена 13 километара, у Вемблију. Двадесет пет до тридесет бетелита редовно је путовало тамо на посао.

Годинама раније, Н. Х. Нор, који је тада био председник Watch Tower Societyja, приметио је да би једна зграда која је припадала Британској оптичкој компанији и која се налазила преко пута Дома Watch Tower била идеална локација за фабрику. Међутим, тада се није могла добити. Али септембра 1986, на једном састанку који је организовала Пошта, надгледник нашег Одељења за отпрему Филип  Харис сазнао је да ће Британска оптичка компанија напустити те објекте на Битаси Хилу. Сместа је организовано да се купе ти објекти на 2 хектара земље. Два месеца касније, продаја је била готова, а истовремено су успешно завршени преговори да се прода фабрика у Вемблију. Затим се горљиво почело с градњом нове фабрике.

Најпре су срушене старе зграде у задњем делу локације на Битаси Хилу како би се направило места за нову фабрику. Док је ископавање напредовало, браћа су открила да се тај део користио као ђубриште за индустријски отпад. Кад су уклонили сав тај крш, било је очигледно да се грађевинским плановима може додати и велики подрум. Преко 5 000 добровољаца, из Британије и иностранства, провело је на овом пројекту више од пола милиона сати. Резултат тога биле су дивна фабрика и гаража које могу послужити у наредним годинама.

Друга фаза изградње укључивала је рушење старих службених просторија и фабричког блока Британске оптичке компаније, како би се створио простор за нову службену зграду. Да би се задржао изглед као код других околних зграда, локални урбанистички органи су инсистирали да наш нови службени блок буде изграђен од цигала. То се постигло тако што су се преполовљене цигле постављале у бетонске плоче. Дом IBSA је брзо био изграђен, пошто је на лицу места подигнуто 157 плоча с циглама на предњој страни. Управник једне компаније који је убрзо након тога посетио градилиште питао је колико смо зидара унајмили. „Сигурно најмање педесет“, размишљао је. Одмахнуо је главом у неверици кад је сазнао да су све то урадили само шест жена и два мушкарца!

Године 1993, овај нови службени и фабрички комплекс на врху Битаси Хила био је спреман за коришћење. Тај комплекс је посвећен током посете Алберта Д. Шродера из Водећег тела. Тада је у служби на терену широм  земље учествовало 127 395 објавитеља — стварно повод за радост!

Помоћ на међународном нивоу

Подружница Заједнице у Немачкој прискочила је у помоћ да би се штампали енглески часописи док се наша штампарија селила из Вемблија на нову локацију у Дому IBSA. Међутим, штампање се ускоро наставило у Лондону, и десетине милиона часописа са животодајним истинама потекло је из преса у нашој новој фабрици.

Иако је далеко од источне Африке, лондонска штампарија је већ дуго производила редовну испоруку часописа за тај део света. Тамо су се редовно слала енглеска и свахили издања часописа. И Карипска острва добијају часописе из Британије. Већ много година, бродови који превозе банане носе терет са Западноиндијских острва до западне обале Британије. Они се враћају с товаром за та острва, а у тај товар су редовно укључени и часописи који се превозе бесплатно зато што Заједница има непрофитни статус.

Кад Одељење за отпрему припрема контејнере за извоз, празан простор се користи да се браћи у подручјима где је економска ситуација тешка пошаље мноштво потребних ствари. Десетине хиљада вишка столица из Дворана Краљевства из целе земље било је на овај начин превезено у земље као што су Замбија, Либерија, Мозамбик, Сенегал и Танзанија. Тамо се те столице користе у скупштинама које су сада препуне заинтересованих особа горљивих да упознају добру вест о Божјем Краљевству.

Кад је услед ратног стања у Босни 1994. било потребно да се нашој браћи пошаље хуманитарна помоћ, подружница у Аустрији је спремно обезбедила храну, одећу и друге ствари. Али кад су власти у Босни наредиле да се будуће испоруке морају слати некој законски регистрованој  организацији, подружница у Британији је била замољена да помогне. Законски папири су били припремљени на енглеском и хрватском, оверени и послати преко курира. Кад су папири стигли у Беч, хуманитарни конвој је већ био кренуо. Путујући аутомобилом, браћа су успела да стигну конвој на граници и да предају законске папире, у право време да би хуманитарна помоћ прошла!

У августу 1998, кад су се вршиле припреме да се штампање пребаци из Француске у Енглеску, 50 чланова бетелске породице из Лувијеа било је пребачено у лондонски Бетел да би помогли око додатног посла. После обимних преговора, такође је било могуће да се 1999. велика веб-офсет преса и друга штампарска опрема из Лувијеа пребаце у Лондон. Док су француски бетелити настојали да науче енглески и док су британски бетелити нагађали неке француске изразе, сви су били уједињени у говорењу ’чистог језика‘ библијске истине и тако су могли да раде раме уз раме да би извршили задатке који доносе част Јехови (Соф. 3:9, NW).

Пружање помоћи острвима

С годинама се Британска подружница бринула за дело проповедања на разним острвима. Нека од њих укључена су у Британска острва. Острво Вајт, на јужној обали, има седам напредних скупштина. Острво Ман, у Ирском мору, има успешну скупштину од 190 објавитеља. На Хебридима, близу западне обале Шкотске, налази се преко 60 објавитеља, који редовно сведоче у удаљеним засеоцима. Оркнијска и Шетлендска острва, близу североисточног врха Шкотске, имају све веће скупштине које дају темељно сведочанство онима који су далеко од копна. Заиста, пионири на Шетлендским острвима проширују своје подручје на Северно море док посећују рибарске чамце и проповедају морнарима на бродовима.

 Две скупштине на Гернзију, једном од Каналских острва, брину за сведочење на мањим острвима Олдерни и Сарк. За то је потребно доста напрезања. На пример, становницима Сарка — којих сада има 575 — редовно се сведочи још од почетка 1980-их. Један пионир с Гернзија који је проповедао на Сарку срео је једног младића чија је мајка била Сведок на Британским острвима. Младић у почетку није показивао интерес, али после неколико разговора, један брачни пар Сведока започео је с њим и његовом девојком студиј — студиј који се водио углавном поштом. Скупштине с Гернзија и Џерзија деле трошкове путовања једне пионирке која једном месечно иде на Сарк и Олдерни. Уз такву личну помоћ и проучавањем путем писама, и тај младић и његова девојка постепено су духовно напредовали. Да би им се пружила даљња помоћ, један старешина је водио студиј путем телефона, користећи књигу Уједињени у обожавању јединог правог Бога. У априлу 1994. тај млади човек и млада жена, сада његова супруга, били су спремни за крштење. Тренутно имају користи од скупштинских састанака преко телефонске везе, на којима и учествују, кад год због временских прилика не могу да пређу море до Гернзија. Заиста, улажу се озбиљни напори да се свакоме помогне да има користи од добре вести.

На оближњем острву Џерзи напредују три скупштине. Ове скупштине се смењују са скупштинама на Гернзију као домаћини годишњег обласног конгреса на коме буде око 500 локалних Сведока и око 1 000 гостију из других делова Британије. Поред тога, пошто на ово острво долазе многи сезонски радници који говоре португалски, неки локални објавитељи су научили португалски како би могли да им ефикасније пренесу поруку о Краљевству.

Много даље налазе се Фоклендска острва. Многи од његових 2 200 становника вуку порекло са Шетлендских острва и из других делова Шкотске. Артур Натер и његова  жена су се, заједно с децом, 1980. преселили из Енглеске на Фоклендска острва да би ту сведочили. Две године касније, због развоја догађаја у свету, изгледало је мудро да британска подружница преузме генерално надгледање дела проповедања на овим острвима. Иако су Фоклендска острва удаљена од Лондона око 13 000 километара, покрајински надгледници посећују овдашњу малу скупштину. Ова припрема надгледања из Британије траје већ 15 година.

Британска подружница већ скоро 50 година такође надгледа активности Јеховиног народа на Малти, у срцу Медитеранског мора. Апостол Павле је ту на Малти доживео бродолом кад је, око 58. н. е., путовао за Рим (Дела 28:1). У близини је Гоцо, мање острво у оквиру државе Малте. На оба ова острва данас постоје напредне скупштине Јеховиног народа.

 Иако се још од 1936. извештавало о сведочењу на Малти, тек је у 1970-им дело Краљевства добро организовано међу малтешким становништвом. Улагало се доста напора да се тамошњим људима пренесе добра вест, али је римокатоличка црква снажно утицала и на власти и на приватни живот људи.

Џезуелда Лима је била 13-годишња девојчица кад је први пут чула како њена мајка објашњава породици шта јој је рекао један комшија који је Јеховин сведок. То је било 1970. „Кад сам чула име Јехова, за мене је то било нешто посебно“, сећа се Џезуелда (Пс. 83:19). Касније су се њени родитељи противили њеном интересовању за библијску поруку. Она је неустрашиво наставила да проучава Библију, почела је да иде на састанке, предала је свој живот Јехови и крстила се. Године 1981. удала се за Игнација, живахног Италијана с неукротивом ревношћу. Њих двоје су имали предност да служе као пуновремени проповедници на Малти, и помогли су да око 100 особа упозна истину. Већина њих су Малтежани.

Џо Ајшак, часовничар по занимању, јесте један добар, љубазан Малтежанин који је први пут чуо за истину од породице свог ујака. Али пошто је тада био доста независан, Џо је отишао од куће и отпутовао за Аустралију. Кад је тамо почео да се дружи с Јеховиним сведоцима, један његов брат га је упозорио: „Ако нам мати сазна да ћеш бити Јеховин сведок, умреће, а ја ћу спалити ту дворану ако још једном одеш тамо.“ Међутим, Џо је истрајао, и то се исплатило. Сада Јехови служе он и његових седморо браће и сестара, укључујући и брата који му је претио.

Кад се Џо вратио на Малту, оженио се, и он и његова жена, Џејн, одлучили су да посебну пажњу поклоне подручју на острву Гоцо. Сваког викенда они су тамо путовали трајектом. Али кад им се родио син Дејвид, путовање  је било пренапорно па су решили да се преселе на Гоцо. Какву су радост имали кад је 1984. тамо основана скупштина! Данас острво Гоцо има 27 објавитеља. Они се састају у сопственој Дворани Краљевства и редовно проповедају добру вест другима.

Кад би само било на малтешком

Говорење библијских истина на њиховом језику, малтешком, помогло је да више тих острвљана напредује у стицању тачног спознања о Јехови и његовим путевима (Кол. 1:9, 10).

Хелен Маса, један од студената Библије с којим је проучавала Џезуелда Лима, сећа се времена кад су се сви састанци одржавали на енглеском. Иако је понекад било јако тешко да се разуме оно што је речено, Хелен се радо сећа одличних савета које су добијали. Она често говори о томе како их је један енглески брат стрпљиво поучавао. Био је то брат Норман Ратерфорд, који је на Малти служио крајем ’60-их и почетком ’70-их. Норман и његова жена Изабела, дипломци 11. разреда Гилеада, увек су се држали опрезно зато што су били странци. Њихова је жеља била да остану и да помажу локалној браћи и сестрама, који су одважно заузимали став упркос религиозним и породичним противљењима.

Почетком 1970-их, Џо Микалеф, новинар који је течно говорио енглески, био је одушевљен кад се Норман Ратерфорд сложио да с њим проучава Библију. Он се сећа: „Ја бих поставио питање, и био бих задовољан одговором с да или не.“ Али Норман је знао да се поучавање не састоји само од питања и одговора. „Он је ишао у детаље, објашњавајући зашто је нешто да, а нешто не.“ То је ојачало Џоову веру.

Иако су први састанци на којима је Џо био били на енглеском, после неког времена неки присутни су били одређени да на малтешком сажму главне тачке одломака  из Куле стражаре. То није било увек лако. Џоов брат Реј је решио да испише свој сажетак, али је установио да је лакше да преведе цели одломак. „Кад је Питер Елис, који је био у посети Малти као путујући надгледник, видео шта се догађа“, наставља Џо, „предложио је да купимо машину за умножавање.“ Тако се 1977. појавио први примерак Куле стражаре на малтешком писан на писаћој машини. Кад је браћи била потребна помоћ за израду или исправљање матрица које су куцали, кога другог питати него неког ко је укључен у процес штампања — новинара Џоа! „Гледајте“, узвикнуо је Џо, „неко мора да преузме одговорност да се ово уради!“ Браћа су одговорила: „Па, кога предлажеш?“ на шта је Џо одговорио: „Не знам, али могу ја да покушам.“ Тако је Џо почео да се ангажује око превођења публикација на малтешки. Наравно, данас се припреме за превођење публикација врше преко Одбора за писање и ништа се не преводи на своју руку.

Године 1979. изашло је прво штампано издање малтешке Куле стражаре. Један преводилачки тим је постепено преузимао тај посао, и тренутно на малтешком језику Кула стражара излази полумесечно, а Пробудите се! месечно. Даљњи напредак је постигнут у јануару 1998. током посете зонског надгледника, Дагласа Геста, кад су у Дому I.B.S.A. у граду Мости биле посвећене нове преводилачке канцеларије, мисионарски дом и Дворана Краљевства. Сутрадан се 631 особа окупила да чује извештаје о напретку дела Краљевства на Малти.

Обучени да пруже љубазно надгледање

Показујући љубазну бригу за свој народ, Јехова је преко пророка Јеремије предсказао: „Даћу им пастире који ће их чувати“ (Јер. 23:4). У ту сврху Јехова је не само обезбедио старешине међу својим народом већ им је такође дао упутства и обуку како би могли да пруже љубазно надгледање његовим овцама какво он жели.

 Од 1960. квалификована браћа у Британији, као и у другим земљама, имала су користи од обуке у Школи службе за Краљевство. Ова припрема је почела као четворонедељни курс, који се касније смањио на две недеље. Били су позвани путујући надгледници као и они који надгледају у скупштинама. Разреди су одржавани у лондонском Бетелу. Затим, да би поука била доступнија, школа је кренула на пут, тако да су се разреди одржавали у разним деловима земље. Од тога су скупштине имале користи, а тиме и цела организација.

Током 1977. за све старешине одржан је и један додатни 15-часовни курс. Од тада су одржавани слични програми у различитом трајању. Поклоњена је темељита пажња темама као што су како да старешине као љубазни пастири стада опонашају Јехову, како да поучавају на скупштинским састанцима, како да се у свакој скупштини обавља дело јеванђелизирања и како да се подржавају Јеховина праведна мерила. За програм Школе службе за Краљевство у Британији за 1997. позив су добили 11 453 старешине и 10 106 слугу помоћника.

Они се стављају на располагање

Поред старешина који служе у скупштинама, други оспособљени мушкарци служе као путујући надгледници, и они воде бригу за групе скупштина које сачињавају покрајине и групе покрајина које сачињавају области. Тренутно у Британији има 77 таквих путујућих надгледника који се брину за 1 455 скупштина и 70 покрајина. То су мушкарци који су, поред тога што удовољавају библијским квалификацијама, направили промене у свом животу како би могли да обављају овакву службу.

Почетком 1970-их, један путујући надгледник је охрабрио Дејвида Хадсона да постави себи за циљ теократску каријеру. Али Дејвид је у то време био веома ангажован на свом световном послу као пословођа смене при једној  репрографској компанији. Онда је та компанија изненада закључила да им више нису потребне његове услуге. Сада је ценио коментар Лајмана Свингла, члана Водећег тела, на једном састанку у Кардифу, у Велсу, 1984. Брат Свингл је каријере у свету упоредио са ’полирањем металних плоча на броду који тоне‘. Дејвид и његова жена Ајлин почели су да прилагођавају своје ствари како би могли да буду пионири. Напустили су свој удобни дом са шталама и коњима, и свој су живот потпуније градили око свог односа с Јеховом. Од 1994, Дејвид у пратњи своје супруге испуњује одговорности које има као покрајински надгледник. Обоје се слажу да радост која произлази из служења Јехови далеко надмашује све што су у материјалном смислу оставили иза себе.

Кад је Реј Болдвин упознао истину средином 1970-их, потпуно се уверио да проповедање добре вести заслужује све његово време. Тако је он, чак и пре свог крштења, одбио понуду за унапређење на свом радном месту, али под условом да се пресели у други град и затражио је да уместо тога ради хонорарно. Кад се крстио, одмах је почео с помоћном пионирском службом. Кратко после женидбе, са својом женом Линдом је испланирао да почну са општом пионирском службом. Да би био више на располагању за теократске активности, Реј је као следеће напустио посао у супермаркету и почео да пере прозоре. Од септембра 1997. и он служи као покрајински надгледник.

Друга браћа су била спремна да се прихвате одговорности у повезаности с Одборима за односе с болницама, који обезбеђују љубазну подршку Сведоцима који се суочавају с хитним медицинским ситуацијама. То укључује време да се они обуче — а то је само почетак. У октобру 1990. тројица представника из Служби за болничке информације из Бруклина дошли су да воде један семинар у Бирмингему, у Енглеској. Сто педесет два брата из Белгије,  Британије, Израела, Ирске, Малте и Холандије добили су одличну поуку о томе како помоћи медицинским стручњацима да разумеју наш став по питању крви. Посетиоци из Бруклина учествовали су у обучавању делегата да презентују разлоге нашег става болничком особљу у Лондону и другим већим центрима.

После другог семинара, који је фебруара 1991. одржан у Нотингему, Одбори за односе с болницама почели су да делују по целој земљи. Наредне године било је наименовано још 16 одбора, а та браћа су била обучена на семинару у Стоуку на Тренту. Да би се проширила сарадња између Сведока и људи на положајима, још један семинар, одржан у Конгресној дворани Сури у јуну 1994, пружио је поуку како приступати судијама, социјалним радницима и педијатрима. Тако је положен темељ за много бољу сарадњу с медицинском службом. Након што су браћа лично контактирала с лекарима, било је могуће направити списак преко 3 690 лекара из Британије који су изразили спремност да поштују гледишта Сведока у вези с крвљу и медицинским лечењем.

Председавајући Одбора за односе с болницама у области Лутон, северно од Лондона, без устезања признаје да кад је почео да ради у овом одбору није био свестан шта ће се све од њега захтевати у физичком и емоционалном погледу. Он је захвалан за љубазну подршку његове супруге која такође дубоко воли Јехову и за подршку његове хришћанске браће и сестара. Постепено је изградио одличан пословни однос с медицинским и административним особљем у једној великој болници у тој области. „Кад се наша браћа суочавају с хитним медицинским ситуацијама, морамо стално бити спремни да им помогнемо“, запажа он. Дух с којим се обавља ова служба отворио је пут за давање лепог сведочанства у многим приликама.

 Служба у светској централи

Нека браћа чија је теократска каријера почела у Британији била су позвана да служе у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку.

Џон Е. Бар, рођен у Шкотској 1913, упознао је истину од својих родитеља. Иако му је током тинејџерских година због стидљивости било веома тешко да разговара с људима у њиховим домовима у служби од куће до куће, уз Јеховину помоћ савладао је ту препреку. Године 1939. прихватио је позив да почне с бетелском службом у Лондону. Током тешког периода Другог светског рата, неколико година је служио као путујући надгледник, док 1946. није био замољен да опет дође у лондонски Бетел. Двадесет једну годину након што је први пут постао члан бетелске породице, оженио се с Милдред Вилет, ревном сестром која је била дипломац 11. разреда школе Гилеад и која му се тада придружила у бетелској служби. Године 1977. позван је да буде члан Водећег тела. Кад је то рекао Милдред, она је у први мах мислила да се шали, али он се није шалио. Тако су њих двоје следеће године прешли у светску централу у Бруклину, у Њујорку. И даље срећно служе тамо.

И други су били позвани да постану чланови особља централе. Међу њима је био Алан Бојл, који се родио у Ливерпулу и почео да служи у лондонском Бетелу. Да би се потпуније искористиле његове уметничке способности, Заједница га је 1979. позвала да пређе у Бруклин. Ерик Бевериџ је живео у Бирмингему кад се крстио 1949. После 21 године мисионарске службе у Португалу и Шпанији, он и његова жена Хејзел постали су 1981. чланови бетелске породице у Бруклину. Роберт Певи, рођен у Сендвичу, у Кенту, на југу Енглеске, служио је девет година у Ирској, а затим је са својом женом Патришом девет година био у мисионарској служби на  Филипинима, а онда су 1981. почели да служе у светској централи.

Промене у надгледању подружнице

Кроз године је доста духовно способних мушкараца предводило у ношењу одговорности у Британској подружници. Кад је Алберт Д. Шродер био присиљен да оде из Енглеске током Другог светског рата, А. Прајс Хјуз је био наименован за надгледника подружнице — и то у време док је још увек био у затвору због хришћанске неутралности! Брат Хјуз је био темељно испитан што се тиче слеђења начела хришћанске неутралности. Због тог питања је био у затвору током Првог светског рата и још два пута за време Другог светског рата. Са истинским цењењем према Јеховином управљању Своје организације, брат Хјуз је наставио да се брине око надгледања подружнице више од 20 година. Они који су служили с њим још  увек се сећају његове добродушности као и чињенице да је без обзира на то које је одговорности носио, увек имао снажну љубав према служби на терену.

Кад је 1976. била уведена припрема да један одбор — уместо појединца — надгледа рад сваке подружнице, Вилфред Гуч је био наименован за координатора, а с њим су били Џон Бар, Прајс Хјуз, Филип Рис и Џон Вин. Неколико њих из те прве поставе више нису на животу. Друга браћа су била укључивана у Одбор подружнице, тако да се у њему тренутно налазе Џон Ендруз, Џек Даусон, Рон Дрејџ, Денис Датон, Питер Елис, Стивен Харди, Беван Виго и Џон Вин.

Радост међународних конгреса

Јеховини сведоци су међународно братство. Стога, кад је било могуће да се браћа у земљама источне Европе слободно окупљају после деценија грубих репресалија, томе су се радовали Сведоци из целог света. Право време да се одрже међународни конгреси у земљама где то тако дуго није било могуће! То би било духовно изграђујуће и пружило би одлично јавно сведочанство. Јеховини сведоци из Британије били су срећни што могу учествовати у томе.

Године 1989, кад су за Пољску била организована три велика конгреса „Оданост Богу“, делегати из најмање 37 земаља сакупили су се на овим историјским догађајима. Међу њима је био 721 делегат из Британије. С обзиром на дух који је владао на конгресу у Познању, у Пољској, Дејвид и Лајн Сајбри се сећају: „Било је то нешто изузетно!“ Они додају: „Никада нисмо доживели такву атмосферу. Каква је то радост била дружити се слободно с хиљадама наше браће из Русије и источне Европе који су се раније састајали само по групицама! Сазнали смо да су неки ризиковали чак и живот само да би били на конгресу. За њих је то било нешто незаборавно — а и за нас!“  Наредне године, након што су између Источне Немачке и Западне Немачке укинуте граничне контроле, 584 делегата из Британије били су међу одушевљеном публиком у Берлину, на конгресу који је био право победничко славље. Године 1991, кад се њих 74 587 сакупило на стадиону Страхов у Прагу, у данашњој Чешкој, 299 делегата из Британије било је пресрећно што су и они ту. Те исте године, Британија је била добро заступљена међу Сведоцима из 35 земаља који су се окупили у Будимпешти. Године 1993. на конгресу у Москви било је 770 делегата из Британије, а у Кијеву, у Украјини, било је њих 283. Све су то били историјски догађаји, догађаји који се не заборављају.

Даљњи међународни конгреси којима су присуствовали делегати из Британије одржани су у Африци,  Латинској Америци, Северној Америци и на Оријенту. Док се Сведоци радују присном дружењу у таквим приликама, јачају се везе хришћанске љубави. То је опипљив доказ да они, као што је проречено у Божјој Речи, долазе из „свих нација и племена и народа и језика“ (Откр. 7:9, 10).

Различитог порекла

Они који се одазивају на библијску поруку и постају Јеховини сведоци на Британским острвима имају разнолико порекло. Због њихове љубави према Јехови, многи су извршили велике промене у свом животу како би могли да му потпуно служе.

Доналд Дејвис, професионални џез-бубњар рођен на Јамајци, дошао је у Енглеску 1960. Иако је још 1969. добио неку библијску литературу, тек након 13 година, кад су два Сведока разговарала с њим о важности Божјег имена, он се стварно заинтересовао за Библију (Језек. 38:23; Јоил 2:32). Касније те године, он и његов пријатељ, такође музичар, били су на оближњем обласном конгресу. Ускоро је почео да примењује оно што је учио. Иако није ни са ким разговарао о томе, Доналд је схватио да ће му бити тешко да и даље буде музичар и да у исто време служи Јехови. Зато је продао своје музичке инструменте и почео да пионири 1984, и још увек ужива у тој предности.

Тони Лангмид је био официр у Краљевским ваздушним снагама кад је његова жена почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Кад је постала хришћанка, својим понашањем га је придобила „без речи“ (1. Петр. 3.1, 2). Он је напустио ваздушне снаге да би водио миран живот као Јеховин слуга (Иса. 2:3, 4).

Френк Кауел је био одгајан у англиканској вери, али с временом је почео да тражи истину на другим местима. Једна посета Дворани Краљевства довела је до библијског студија с Јеховиним сведоцима. Он сада ради као професор  економије у Лондону, али кад његов колеџ испланира семинаре у време одржавања скупштинских састанака, његове одлуке показују да је он пре свега Јеховин сведок.

Сузана је била члан Краљевског балета кад је један случајни сусрет с некадашњом школском другарицом довео до тога да проучава Библију. Као крштени Сведок, она је одлучила да смањи број балетских представа и постала је инструктор плеса како би искупила време за ново звање, звање пионира, градећи тиме живот око своје службе. Сада када је удата, она и њен муж Кевин Гау уче мандарински како би добру вест пренели Кинезима којих у Ливерпулу има све више.

Ренеина сестра Кристина била је Сведок, али Рене је сматрала да је религија чиста бесмислица, и зато није хтела да слуша о томе. Међутим, кад је касније радила у Лондону често је посећивала Британски музеј. Приликом једне посете била је фасцинирана објашњењем туристичког водича о вези између Библије и разних музејских експоната. Сетила се неких ствари које је њена сестра покушавала да јој каже. Ускоро је и Рене Дирфилд постала Сведок.

Ендру Мередит је био у затвору кад је почео да проучава Библију. То је довело до великих промена у његовом начину живота. Кад је био пуштен, оженио се Сведокињом пореклом из Панџаба, и заједно служе међу људима из источног Лондона који говоре панџапски.

Родитељи Дакше Пател из Кеније били су хиндуси и она је и сама била побожни хиндус. Али кад је проучавала Библију са Сведоцима у Вулверхемптону, у Енглеској, схватила је да је оно што учи истина. Кад је била довољно одрасла да доноси властите одлуке у животу, крстила се, а затим постала пионир. Она и њен муж Ашок сада служе као чланови бетелске породице у Лондону. У  повезаности с том службом, они су путовали у Индију, Непал и Пакистан да помогну око превођења библијске литературе.

Они и даље сведоче

Јеховини сведоци се радују док гледају како сваке године многи прихватају обожавање Јехове. Од 1972, број активних Сведока у Британији се скоро удвостручио, и сада их укупно има 126 535.

Да ли они који сада показују интерес за библијску поруку никада раније нису срели Јеховине сведоке? Има и таквих, и Сведоци их налазе док појачавају свој рад на пословним подручјима и на улицама. Једна Сведокиња која је први пут проповедала на пословном подручју разговарала је с једном рецепционарком која је показала доста интереса. Накнадна посета после два дана брзо је довела до библијског студија, који јој је пружио прилику да одлучи хоће ли ићи Јеховиним путем. Та жена никада раније није срела Јеховине сведоке зато што је преко целе седмице радила, а викендом обично није била код куће.

Много чешће, они који слушају јесу људи чије су се животне околности промениле — можда због тога што су ступили у брак, добили децу, остарили или се изненада разболели. Сада чезну за одговорима на питања која су у прошлости једноставно игнорисали.

Тако је у августу 1995. једна 85-годишња жена која је била одгајана као баптиста спремно узела брошуру Да ли Бог заиста брине за нас? Много пута је поставила ово питање, али није добила никакав задовољавајући одговор. Пристала је да проучава Библију. Док је учила који су Божји захтеви и кад ју је импресионирала Божја љубазна брига, схватила је да мора да прави промене у животу. Престала је с пушењем — навиком коју је имала око 60 година. Почела је да долази на састанке локалне скупштине, и у септембру 1997. Кетрин Меј је била спремна за  хришћанско крштење. Док се припремала да уђе у воду на покрајинском састанку, запазила је још једног кандидата за крштење, једну старију госпођу попут ње. Које изненађење! Била је то њена рођена сестра Евелин која је живела у другом граду. Ниједна није знала да ова друга проучава. Потекле су сузе радоснице кад су ове драге бакице, уједињене преко предања Јехови, сада постале духовне сестре.

Неки који примају Сведоке дубоко су узнемирени због недавног развоја догађаја у њиховој цркви. Морис Хаскинс је први пут добио литературу од Јеховиних сведока још 1939. Али он је одано подупирао Енглеску цркву и био је члан локалног црквеног већа. Око 56 година касније, један Сведок који је ишао од куће до куће разговарао је с Морисовом снахом. Она је затражила да Сведок поново дође да би се упознао с Морисом, који је по њеном мишљењу имао питања о Библији. Кад је био посећен, Морис је сместа питао Сведока да му покаже стихове који објашњавају како Библија гледа на хомосексуалност и заређење жена. Касније је пристао на библијски студиј уз помоћ књиге Спознање које води до вечног живота. Промене нису уследиле одмах. Али касније, на једном састанку с бискупом, оно што је сазнао подстакло га је да заузме чврст став по питању постављања једне жене за управитеља жупе (1. Тим. 2:12). Ускоро се повукао из Англиканске цркве, почео да долази на састанке у Дворани Краљевства и у 84. години био је спреман за крштење.

Другим људима су помогли Сведоци који су показали разборитост и устрајност. Кад се једна жена представила као „атеиста и хуманиста“, Жаклина Гамбл је учтиво питала у шта она верује. Одговор је гласио: „У људе и у живот.“ Жена је имала пуно посла, тако да јој је наша сестра оставила трактат и обећала да ће опет навратити. Жаклина је поново посетила тај дом у  пратњи свог мужа Мартина и осврнула се на коментар о „људима и животу“. Кад су сазнали да је муж те жене, Гас, имао слична гледишта и да је био социјални радник, договорили су се да разговарају и с њим. Та жена, Кристина, почела је да проучава Библију и напредовала је до крштења. Али Гас није желео да дође у Дворану Краљевства. Међутим, запазио је да су њихова деца, откако је Кристина почела да проучава са Сведоцима, показивала све више поштовања, што иначе није карактеристично за многе младе.

Прекретница за Гаса је наступила 1978. Током једног међународног конгреса у Единбургу, у Шкотској, његова жена је гостољубиво понудила кафу групи објавитеља који су сведочили у њеном крају. Међу њима су били и неки чланови Водећег тела. Пре него што су отишли, они су опрали судове које су употребили. Кад је Гас те вечери дошао кући, Кристина му је узбуђено испричала за неочекиване госте. „Не могу да замислим да нас посети неки кардинал и да опере суђе!“ приметио је Гас. Мало касније, кад је био на одмору у Француској, Гас је с породицом отишао у Дворану Краљевства. Био је одушевљен добродошлицом и љубављу која им је показана. Убрзо је схватио да такву љубав може пронаћи само међу  правим ученицима Исуса Христа (Јов. 13:35). Кад се вратио у Единбург, ускоро је почео да проучава, добио је задовољавајуће одговоре на питања која су га мучила, и предао је свој живот Јехови.

Наравно, кад људи на подручју показују мало или нимало интереса, Јеховиним сведоцима су потребни истрајност и позитиван став да би их и даље посећивали. Лако је да се обесхрабриш кад те људи сатима одбијају и када су равнодушни. Шта Сведоци раде у тим ситуацијама? „Равнодушност је тежак изазов“, признаје Ерик Хиклинг из Лаута у Линколнширу. Медитирање о примерима из  прошлости помаже му да истраје. „Молим се горљиво и често. Мислим на Мојсија, Јеремију, Павла и, наравно, на Исуса.“

Верна истрајност и Јеховин благослов представљају два најважнија фактора који доприносе порасту који браћа виде. Пре 39 година, Френк и Роуз Макгрегор добили су доделу у једном граду где су људи били веома религиозни и нису примали Јеховине сведоке. Како су гледали на ту доделу? Френк се сећа: „Био сам веома стидљив и осећао сам се тотално недорасло. Али моја жена и ја гледали смо на то као на доделу од Јехове.“  То им је помогло да задрже позитиван став. „Молили смо се да мештани прихвате истину.“ Резултат такве верне службе јесте да тамо сада постоји скупштина са 74 објавитеља, од којих су две трећине њих упознали истину баш у том граду. Макгрегорови се не хвале због тога; они су једноставно захвални што их је Јехова употребио (2. Кор. 4:7).

Џеф Јанг, дугогодишњи Сведок који још увек донекле учествује у посећивању скупштина, објашњава: „Често питам браћу како су тог дана прошли у служби.“ Ако неко одговори негативно, замоли их да размишљају о  многим позитивним стварима које су постигли. Он их подсети: „Стали смо на Јеховину страну. Живели смо у складу с нашим предањем. Сарађивали смо с ’анђелом који лети посред неба‘. Учествовали смо у охрабривању других да упознају Јехову. Дали смо сведочанство као упозорење.“ Затим резонује да ако су урадили све то, како онда могу рећи да су се лоше провели? „Људи реагују у складу са својим околностима и оним што им је у срцу“, наставља Џеф. „Битно је да ми будемо верни у давању сведочанства и објављивању добре вести“ (Откр. 14:6; 1. Кор. 4:2).

Они се радују ’Јеховином благослову‘

Многи у Британији већ 20, 40, 50 година или чак и више служе као активни Јеховини сведоци. Шта они мисле о ономе што раде? Библија у Пословицама 10:22 каже: „Благослов Јеховин богатство даје, а труд мало му додаје.“ Десетине хиљада Јеховиних сведока из Британије могу лично посведочити да је ова изјава истинита.

„Највећа предност која је поверена нама људима.“ Тако Корнелијус Хоуп из Базингстока, који сада има око 75 година, описује хришћанску службу након што у њој учествује већ пола века. Ен Гилам, која се крстила пре скоро 50 година и чији је муж покрајински надгледник, каже да је за њу служба „начин да покаже љубав према Јехови и његовом Сину“.

Денис Метјуз, крштен 1942, објашњава: „За мене је служба као храна — духовно ме јача. Задовољство је вршити Божју вољу било да људи слушају или не.“ Његова жена Мејвис додаје: „Пошто служим Јехови од своје младости, мислим да не постоји бољи живот.“

Шта дугогодишњи Сведоци мисле о људима и њиховој реакцији? После више од 40 година у Јеховиној служби, Мјуријел Тавенер каже: „Људима смо потребнији него икада јер нигде другде не могу добити праву духовну помоћ.“  А шта се дешава кад прихвате ту помоћ? Њен муж Ентони каже овако: „Кад видиш како људи прихватају истину и праве промене у свом животу, то је као да гледаш чудо — како Јеховин дух привлачи људе обожавању Јехове.“

Задовољство је преносити другима наду коју може пружити само Божја Реч. Кад се осврну на године службе, Фред Џејмс, надгледник града Плимута, у Девону, и његова жена могу да наброје преко 100 особа којима су помогли да напредују до крштења. Многи од њих сада служе као старешине, слуге помоћници и пионири. Сва три њихова сина учествовала су у пионирској служби кад су завршили школу, а сада служе као старешине. Један од њих, Дејвид, дипломац Гилеада, служи као мисионар и члан Одбора подружнице у Пакистану. Какве су богате награде у животу доживели брат и сестра Џејмс!

Године верне службе омогућиле су многим Сведоцима у Британији да виде одличне резултате. Ричард и Хејзел Џесоп служе Јехови већ око пола века, углавном у пуновременој служби. Многима су помогли да виде колика је предност кад се предају Јехови, и сви су они драгоцени за Џесопове. Међутим, још увек се посебно сећају студија с Џеком и Лин Даусон. Почело је као пријатељска посета код људи из истог краја. (Хејзел и Џек су пореклом са североистока Енглеске.) Ускоро је из тога настао библијски студиј. Међутим, једном приликом Џек је рекао да за једно време морају да прекину студиј. Ричард је одговорио: „Не, не може. Најпре ћете завршити књигу, а онда можете престати ако хоћете.“ И, они нису ’престали‘. Уместо тога, предали су се Јехови, почели с пионирском службом и постали чланови бетелске породице. Џек сада служи у Одбору подружнице.

Начин на који се неки млади одазивају на библијску истину другима доноси нарочито задовољство. Робина  Оулер и њен муж Сидни, који су пионири у шкотској покрајини Данди, посебно су уживали у напретку Пола Кернза, који је почео да долази код њих на библијски студиј кад је имао 12 година. Истина је брзо ухватила корена у његовом срцу, али пошто је његов отац забранио да даље проучава, Пол је чекао док није порастао и кад је кренуо на колеџ у Абердину наставио је с библијским студијем. Брзо је напредовао. Након крштења, поставио је себи циљ да буде пионир. Године 1992. био је у Школи за оспособљавање слугу. Док је служио као старешина у Шефилду, потрудио се да научи шпански, тако да је 1998. добио мисионарску службу у Панами.

У Британији има преко 10 000 пионира. Они високо цене благослове који иду с том службом. На пример, Бил и Џун Томпстон били су у браку већ више од осам година и пионирили су кад им се родило прво дете. На крају су имали три кћерке. Настојали су да им пионирска служба буде на истакнутом месту у породичном животу. Распоред је био пун, али то што су као породица заједнички обављали ствари помогло им је да успеју. „Увек смо одвајали време за девојчице“, објашњава Бил. „Кад су дошле у тинејџерско доба, то се није променило. Кад су хтеле да иду на клизање, куглање, пливање или да играју лопте, и ми смо ишли с њима.“ Сада су њих три удате и служе као општи пионири. Сви они уживају у ономе што Бил назива „најбољи начин живота“.

У Британији данас 77 браће (од којих је већина ожењена) служе као путујући надгледници. То је живот који укључује интензиван темпо активности, седмицу за седмицом, годину за годином. Џеф Јанг је учествовао у тој служби док због година и здравствених проблема није морао да направи неке промене. Он и његова жена Ви живели су с коферима у рукама и сваке седмице су били у другом дому. Шта Ви мисли о таквом животу? „И није било тако тешко“, одговара она, „зато што смо помагали  нашој хришћанској породици сваки пут кад бисмо дошли у неку скупштину. Где год смо били, осећали смо срдачност братства. Било која додела коју добијемо од Јехове може само обогатити наш живот.“ Док уживају у садашњици, они жељно чекају оно што доноси будућност. Џеф објашњава: „Овај систем је готов. Као да га већ и нема више. После овога имаћемо предиван изглед да учествујемо у обнављању наше планете до рајских услова. Библијски студији које ћемо имати кад почне ускрсење — какав огроман задатак који треба да обавимо!“ Његова супруга додаје: „Дивно је знати да се ништа не може успешно супротставити Јехови.“

Заступати „Божји пут живота“

Било је узбудљиво кад је у Британији у јулу 1998. девет међународних конгреса с темом „Божји пут живота“ одржано истовремено — у Единбургу, Лидзу, Манчестеру, Вулверхемптону, Дадлију, Норвичу, Лондону, Бристолу и Плимуту. Били су присутни делегати из преко 60 земаља. Цели програм је одржан не само на енглеском већ и на француском, шпанском и панџапском. Наредног викенда био је конгрес у Грчкој.

Четири члана Водећег тела — Џон Бар, Теодор Џерес, Алберт Д. Шродер и Данијел Сидлик — били су међу присутнима на британским конгресима, и док су држали говоре, све конгресне локације су биле повезане електронским путем. Додатно одушевљење су представљали присутни мисионари који тренутно служе на страним подручјима. Из Британије је на стотине браће било послато у мисионарску службу, а 110 њих је било присутно на овим конгресима. Њихова ревност и дух самопожртвованости мотивисали су све који су чули њихове интервјуе у програму.

Присутни на тим конгресима, па чак и млади, били су дубоко дирнути оним што су видели и чули. Резолуција  која је усвојена у закључном делу конгреса јасно је показала Божји пут живота којим смо сви ми одлучни да ходимо. После програма, четворогодишњи син једног пара Сведока из Дарлингтона рекао је: „Мама, ја стварно волим Јехову. Волим и тебе и тату, јако пуно, али Јехову волим више.“ Кад су га питали зашто, он је објаснио да нам је Јехова пружио наду у Рај и да је свог Сина послао да умре за нас, „па зато њега морам да волим више“.

На крају програма у Единбургу и Лондону, делегати из разних земаља махали су једни другима марамицама, а затим су дуго аплаудирали. Чак и кад се програм завршио, многи су наставили да певају песме Краљевства, дајући тиме срдачну хвалу Јехови.

Сведочанство које је дато

У Британији је дато обимно сведочанство. Почето је 1881. кад је у периоду од само неколико седмица у већим градовима дистрибуисано стотине хиљада библијских трактата. Неко семе које је тада било посејано почело је да доноси плод. За шест месеци 1914. године, „Фото-драма стварања“ је била приказана у 98 градова, и укупно ју је гледало 1 226 650 особа. Кад је избио Први светски рат, у Британији су постојале 182 скупштине. Током 1920-их и 1930-их, сведочење се појачало док је све више оних који су били повезани са скупштинама учествовало у служби од куће до куће, дајући станарима лично сведочанство. Од Другог светског рата, у Британији су браћа посветила служби даљњих 650 746 716 сати, код заинтересованих особа су извршили 297 294 732 накнадне посете, и јавности су уручили 74 105 130 књига и брошурица, и 567 471 431 часопис. Јеховини сведоци у Британији у просеку два до три пута годишње посећују људе у њиховим домовима.

Јеховини сведоци су и те како добро познати по свом јеванђелизирању од врата до врата, тако да многи станари  кад отворе своја врата и виде уредно обучене људе, одмах питају: „Јеховини сведоци?“

Земља пуна спознања о Јехови

Године 1891, кад је Ч. Т. Расел гледао британско поље, схватио је да је оно ’спремно и чека на жетву‘. Жетва која се обавља током свршетка овог система ствари очигледно се ближи крају. А каква је то величанствена жетва била! Године 1900. у Британији је било само 138 Истраживача Библије (како су се Јеховини сведоци тада звали), углавном духом помазаних хришћана. Сада тај број износи 910 пута више. Тада је правно тело које су користили Истраживачи Библије отворило своју прву подружницу ван Сједињених Држава. Сада широм света има 109 подружница. На америчком континенту има 24 подружнице. Даљњих 25 налазе се у Европи. На афричком континенту их има 19. У Азији и на острвима у разним деловима света има још 41 подружница. С тим подружницама сарађује 5,9 милиона Сведока који учествују у величању Јеховиног имена и обзнањују добру вест о његовом Краљевству у рукама Исуса Христа. Они су одлучни да и даље дају сведочанство док Бог не каже да је доста.

Животодајне воде већ теку обилно из небеског престола Јехове Бога и његовог Сина, Исуса Христа. Данас се интензивно упућује следећи позив: „Ко је год жедан, нека дође; ко год жели нека узме воду живота забадава“ (Откр. 22:1, 17). Током Хиљадугодишње владавине Исуса Христа, кад мртви буду ускрснути, нема сумње да ће још милијарде њих имати прилику да искористе ту љубазну припрему, која може да им омогући вечни живот. Програм божанског образовања који је обављен до овог часа само је почетак. Пред нама, у Божјем новом систему ствари, лежи време кад ће у правом смислу „земља бити пуна познања Јехове као што је морско корито пуно воде која га покрива“ (Иса. 11:9).

[Мапа/Слике на странама 86, 87]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЕНГЛЕСКА

Конгресне дворане које су повољно смештене по целој земљи: (1) Манчестер, (2) Се- верни Лондон, (3) Дадли, (4) Сури, (5) Ист Пенајн, (6) Бристол, (7) Еџвар.

 [Слике]

Ист Пенајн

Еџвар

Сури

Манчестер

Бристол

 [Слика на целој 66. страни]

[Слике на 70. страни]

Том Харт

 [Слика на 72. страни]

Прва канцеларија подружница Заједнице

[Слике на 72. страни]

Објекти који се тренутно користе

[Слике на странама 74, 75]

Они су се преселили да би служили у иностранству: (1) Клод Гудман, (2) Роберт Низбет, (3) Едвин Скинер, (4) Џон Кук, (5) Ерик Кук, (6) Џорџ Филипс, (7) Џорџ Низбет. Позадина: колпортери на путу за источну Африку

[Слика на 79. страни]

Франциска Харис се посебно интересује за о-пер девојке

[Слика на 90. страни]

Вера Бул, која служи у Колумбији

[Слика на 90. страни]

Бари и Џанет Рашби — „увек сам желео да урадим више“

[Слика на 92. страни]

Школа пионирске службе у Конгресној дворани Дадли

[Слика на 95. страни]

Британска бетелска породица на јутарњем обожавању

[Слика на 96. страни]

Дипломирање првог разреда Школе за оспособљавање слугу у Британији

[Слика на 102. страни]

Прва брзо изграђена Дворана Краљевства у Британији (Вестон Фавел, Нортемптон)

[Слика на 107. страни]

Мајкл и Џин Харви

[Слика на 108. и 109. страни]

Пионири који су изабрали да служе са скупштинама на страном језику

[Слика на 116. и 117. страни]

А. Д. Шродер интервјуише ветеране на годишњем састанку у Лестеру 1983.

[Слика на 123. страни]

Пионири са Шетленда прилазе рибарском броду на свом подручју близу обале

[Слика на 131. страни]

Џон и Милдред Бар

[Слика на 133. страни]

Одбор подружнице (с лева на десно). Седе: Питер Елис, Џон Вин. Стоје: Беван Виго, Стивен Харди, Џон Ендруз, Рон Дрејџ, Џек Доусон, Денис Датон.

[Слике на странама 138, 139]

Дело сведочења још није готово

[Слике на странама 140, 141]

Неки који се могу осврнути на многе године верне службе: (1) Сидни и Робина Оулер, (2) Ентони и Мјуриел Тавенер, (3) Ричард и Ен Гилам, (4) Џеф и Ви Јанг, (5) Фред и Рас Џејмс, (6) Корнелијус и Рики Хоуп, (7) Денис и Мејвис Метјуз, (8) Ричард и Хејзел Џесоп.