Мадагаскар

Мадагаскар, који се налази источно од афричке обале, понекад се назива и Велико црвено острво. И стварно је велико, будући да је по величини четврто острво на свету, и његова земља је црвене боје.

Један француски научник је назвао Мадагаскар „обећаном земљом за природњаке“ због његовог богатог и разноврсног биљног и животињског света. Од 10 000 врста цветница које расту на Мадагаскару, око 80 посто се не може наћи ни на једном другом месту на свету. Само орхидеја има скоро 1 000 врста, од којих једна даје један од главних извозних производа — ванилу. Острво је такође богато фасцинантним животињама, укључујући и лемура с прстенастим репом, као и разне врсте камелеона с репом којим се хватају и стопалима попут шака. Свих 400 врста водоземаца и гмизаваца који овде живе, осим њих 12, може се наћи само на овом острву.

Међутим, Јеховине слуге су понајвише привучене људима. На Мадагаскару живи више од 14 000 000 људи, који сачињавају око 20 етничких група. Људи из брдовитих крајева, у средишту острва, имају азијатске карактеристике — светлу кожу и праву, црну косу. Верује се да су дошли из Индонезије. Они који живе дуж обала, имају афро-арапско порекло. Захваљујући мешавини ових карактеристика настали су људи који изгледом као да не одају своје године; често родитељи изгледају млади као и њихова деца тинејџери.

Малгаши имају једну од највећих стопа наталитета у свету, а 80 посто њих живи од земљорадње. То узима  тежак данак од ове „обећане земље“. Више од пола некада густих мадагаскарских шума или је посечено или оштећено.

Упркос томе, Мадагаскар се и даље развија као „обећана земља“. На који начин? Тамо има пуно захвалних људи у чијим ће срцима напредовати семе истине о Краљевству. Многи су захвални када чују добру вест да „Јехова краљује!“ Они се радују што ће његова владавина учинити за човечанство оно што ниједна људска владавина никада не би могла да учини (Пс. 97:1).

Ко су људи који су заиста помогли становницима овог великог острва да схвате шта значи Јеховино краљевање? Иако око 40 посто становништва припада црквама хришћанског света, њихови мисионари нису усадили хришћански начин живота у срца Малгаша. Један Малгаш је једном рекао: „Да вам кажем нешто, месје. Ми Малгаши смо само покрштени. Ниједан Малгаш, да, ниједан, чак ни међу оним савременим [европеизованим] особама, не би ни помишљао да зида кућу а да се не консултује с врачем о томе који је најповољнији дан за почетак. Стара веровања нису мртва.“ Животињске жртве се још увек приносе на узвишицама и планинским врховима. Обожавање предака је правило, а и врачеви јако утичу на људе. Као да свакодневним животом људи више управљају мртви него живи.

Божје име добро познато

Иако су имали мало успеха у помагању људима да воде хришћански начин живота, мисионари хришћанског света су донекле обзнанили Јеховино име преко својих превода Библије. Још 1830. био је објављен „Нови Завет“, а до 1935. на малгашком језику је постојала цела Библија, што Библију на малгашком чини једним од најстаријих превода у Африци. Протестантски превод малгашке Библије користи име Јехова чак и у Хришћанским  грчким списима, а католички превод користи облик Јавех у Хебрејским списима (Пс. 83:17, 19; Мат. 4:7, 10). Као резултат тога, име Јехова се често користи у свакодневном животу. Док се возите локалним таксијем, можете видети библијске стихове на малгашком језику, као рецимо „Јехова је мој пастир“ (Пс. 23:1). Можете видети и неки библијски стих с Божјим именом на одећи званој ламба, коју носе жене.

Па ипак, ко је тим људима помогао не само да знају које је Божје име већ и да признају Јехову као Суверена њиховог живота?

Добра вест стиже на Велико црвено острво

Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци некада били познати, почели су да помажу народу на Мадагаскару да разуме Божју Реч 1925. године. Затим је у септембру 1933, острво добило још опсежније сведочанство. Два одважна човека с мисионарском ревношћу, Роберт Низбет и Берт Маклаки, стигли су из Јужне Африке, преко Маурицијуса, у приобални град Тоамасину. Они су проповедали добру вест о Божјем Краљевству. Пошто је у то време број Јеховиних сведока у Африци био мали, они су настојали да за кратко време обзнане добру вест о Краљевству што је могуће већем броју људи. Роберт Низбет се присећа: „Наша литература на француском је брзо ишла. Само бисмо посведочили о Краљевству, уручили литературу и онда ишли на друго необрађивано подручје.“

Након што су обрадили Тоамасину, браћа Низбет и Маклаки су пошли у унутрашњост, у Тананариве, престоницу. Тананариве је француски назив за Антананариво, што значи, „град хиљаде“. Његово име је настало када се краљ Андрианџака 1607. улогорио око града с хиљаду људи како би га заштитио када га је прогласио престоницом свог краљевства. Ево како Берт Маклаки  износи своје утиске о овој престоници: „Тананариве је био у облику потковице, и имао је железничку станицу на чистини закривљеног брда. Унутар ’потковице‘ је био главни пословни центар, окружен стамбеним подручјем. Становницима су требале дословно стотине корака да би дошли до својих кућа.“

Како су реаговали људи у престоници? Роберт Низбет примећује: „Радо су узимали литературу на француском, а неки су се и претплатили на Златни век (сада Пробудите се!). Пошто су многи имали питања, код доста њих смо се вратили да бисмо даље разговарали.“ Присећајући се њиховог искуства, брат Низбет је рекао: „Пуно су нам се допали ти јако интелигентни урођеници.“

Међутим, ова два брата су имала проблем што се тиче комуникације, будући да је врло мало људи знало енглески. Па ипак, они су се трудили да дођу до што је могуће више људи док им не понестане литературе. Иако током њихове једномесечне посете није основана ни група ни скупштина, они су провели 185 сати говорећи другима о Јехови, и уручили су 214 књига и 828 брошурица, и успоставили су 21 претплату. Семе истине је било посејано, али проћи ће још 22 године пре него што му се поклони довољно пажње да би узрасло и донело плод.

Малгаши прихватају истину

У октобру 1955, након конгреса „Победничко Краљевство“ у Паризу, у Тананариве су преко приобалног града Тоамасине стигла два специјална пионира из Француске. Када су сишли с воза, стали су накратко испред станице. Погледали су унаоколо и видели „потковицу“ с хиљадама кућа смештених на падини као да су биле на зидним полицама. Адам Лисјак, бивши рудар пољског порекла, рекао је свом партнеру, Едуару Марлоу: „Види, Едуар, све је ово наше подручје!“ Едуар је одговорио: „Адаме, како да радимо овде? Ови људи су образовани,  а ми нисмо. Шта ми, Адаме, можемо да урадимо?“ Међутим, они су на овом острву постигли много тога.

У то време, Мадагаскар је био француска колонија. Пошто је Кула стражара била забрањена у Француској и на француским територијама, нудили су француски Пробудите се!, који је био доступан само путем претплате. У првих шест месеци, било је успостављено 1 047 претплата. Брат Лисјак је обично говорио како је исти примерак Пробудите се!, након што су га увек изнова користили као узорак, постао само свежањ хартије који више није могао да се чита. Међутим, претплате су се успостављале једноставно тако што би показали и тај свежањ хартије.

Браћа Лисјак и Марло нису губили време. Обрађивали су подручје и водили кућне библијске студије. Ускоро је једна основна школа бесплатно уступила Сведоцима на употребу своју учионицу како би се одржавали њихови састанци. Клупе су биле дрвене, и све је било предвиђено за малу децу — што није било баш удобно за одрасле. Међутим, нико се није жалио.

Након шест месеци, извештај је дао и први малгашки објавитељ, Рабеази Ноел. Потом су се и други објавитељи придружили активности на терену. На крају службене 1956. године, група од осам објавитеља поднела је молбу за оснивање Тананаривске скупштине Јеховиних сведока. (Приметићеш да на малгашком иде презиме па онда име.)

Међу првима који су на Мадагаскару показали интерес била је једна млада Малгашанка, Разанабоањи Нарсис. Године 1956, Нарсис је приметила да поред радње у којој је радила редовно пролазе два мушкарца. Једног дана је један од њих ушао у радњу и купио шунку. Када је изашао, сви који су ту радили имали су један мали трактат на малгашком — Живот у новом свету. „Нисам била заинтересована за ту поруку“, каже Нарсис.  „Међутим, моја мајка се, пошто је знала да волим да читам, претплатила на Пробудите се! на француском и договорила се за библијски студиј са мном, а да ме чак није ни питала.“ Нарсис је почела да проучава са Сведоцима, али се надала да ће је оставити на миру када буду видели да она и није стварно заинтересована. Међутим, заинтересовала се више него што је у почетку мислила. Када је проучила шта Библија каже о души и разумела да је обожавање предака погрешно, схватила је да је оно што учи истина.

До 1959, Разанабоањи Нарсис је била спремна да симболизује своје предање Јехови крштењем у води. Затим је започела с пуновременом службом. Касније се удала за Едуара Марлоа. Као пуновремени објавитељ, она је својом службом дала одличан пример истрајности.

Све до краја своје специјалне службе на Мадагаскару, подручје брата Лисјака био је Антананариво. Свуда је  имао накнадне посете и студије. Многим људима био је познат као вазаха (белац) који нема косу. Често би станари само потапшали своју главу, и ти би могао знати да је дошао Адам. Разаона Жерве, брат из француске скупштине у Антананаривоу, присећа се: „Брат Адам је био јако стрпљив, али и чврст. Док сам проучавао, замолио бих друге да му кажу да нисам код куће, али Адам би опет дошао. Од самог почетка ме је позивао да долазим на састанке, што сам и радио. Био је веран Јеховиној организацији и поучио ме је да негујем тај исти дух.“

Године 1970, браћа Лисјак и Марло били су додељени на оближње француско острво Реинион. Брат Лисјак се касније вратио у Француску, где је у Марсељу умро јануара 1988. Едуар Марло је на Реиниону са својом породицом.

Више пионира помаже у делу

Пуно тога се чинило да би порука о Краљевству остала међу људима с Мадагаскара. Један брачни пар из Француске, Антоан и Жилбер Бранка, стигли су 1957. и након тога служили у Антананаривоу. Жилбер је дипломирала у 24. разреду Библијске школе Гилеад Watchtowera, а касније је и њен муж похађао Гилеад. Након што им се 1961. родила ћерка Ана, они су и даље остали тамо на својој додели. Симон Беркла, с којом је Жилбер проучавала у Швајцарској, такође се преселила на Мадагаскар како би припомогла у делу.

На Мадагаскар је 1960. дошло још двоје специјалних пионира из Француске, Флоран и Анријет Шабо, и они су почели да служе у Диего Суарезу (који се данас зове Антсиранана), на северу Мадагаскара. „Тада“, присећа се брат Шабо, „када су пионири одлазили од својих кућа и породица у далеке земље, многи су мислили да се неће вратити пре Армагедона, те су рекли своје последње збогом својим породицама. Ето, баш тако смо се осећали.“

 Један човек с којим је брат Шабо проучавао, први пут је дошао у контакт са истином једном када је куповао шећер. Један кинески трговац који се био претплатио на Пробудите се! користио је те листове да би умотавао своју робу. Да ли су ти часописи пропали? Ратсимбазафи Шарл је купио нешто шећера од тог човека. Шећер је био у фишеку направљеном од задње стране једног од ових часописа. Шарл је прочитао рекламу за књигу „Ово значи вечни живот“ те је писао Француској подружници како би добио ту књигу. У међувремену, срео га је брат Шабо, уручио му књигу и започео библијски студиј. Он је брзо напредовао и почео да долази на састанке.

Али, Шарл је морао да среди свој породични живот. Живео је одвојено од своје жене с неком другом с којом је имао децу. Да би био прихватљив за хришћанско крштење, било је потребно да буде законски венчан (Јевр. 13:4). Иако је процес озакоњења покренуо 1960, сва документација је била готова тек 1967. Међутим, тада је градска општина у Диего Суарезу изгорела, и Шарлова лична документа била су уништена (Проп. 9:11). Све је морао из почетка, али овог пута је било потребно само годину дана. Власти су биле веома импресиониране његовом одлучношћу да удовољи божанским мерилима. Најзад је испуњавао услове да буде објавитељ Краљевства и да се крсти! И његова жена се крстила. Шарл служи као старешина у Диего Суарезу и у Антананаривоу.

Муке с језиком

Лавал и Ирен Карбоно, који су били у покрајинској служби на француском говорном подручју у Канади, стигли су 1961. на Мадагаскар као мисионари. Они су се уселили у један стан у приземљу једне куће у малгашком стилу — с малом спаваћом собом, малом трпезаријом, малом кухињом, малим купатилом без топле воде и  малом затвореном верандом. „Пацови, мишеви и бубашвабе слободно су шпартали по кући“, присећа се брат Карбоно. „Моја жена је чак могла да препозна једног пацова по његовом полуодгризеном репу. Кад год би наишла на њега, она би му се обратила са ’месје ле пренс‘ и љубазно га замолила да прође.“

Лавал је знао француски а његова жена га је учила, тако да су могли да комуницирају с људима. Али то није био случај и с Ремоом и Вером Коканан, који су крајем јануара 1962. дошли из Финске. Није било тешко препознати их када су изашли из авиона. Будући да су Финску напустили усред хладне зиме, носили су шубаре и другу дебелу, топлу одећу. Сигурно да ће бити потребне измене на овој тропској врућини. Ремо је говорио енглески, али не и француски. Вера није говорила ни један ни други. Ирен Карбоно је користила енглески да би их научила француски, тако да је Ремо својој жени све морао да преводи са енглеског на фински. Међутим, пошто се Вера школовала на шведском, граматички аспекти су морали да буду објашњени на шведском. Срећом, Ремо је знао и мало шведског. Звучи компликовано? И било је. Али након отприлике два месеца, појавили су се први зрачци светла. Они су почели да разумеју неке речи на француском. Међутим, чак и након што су овладали француским, морали су да уче малгашки.

Након неколико година, када више није имао свог учитеља за језик, брат Коканан је морао сам да преводи  на француски за Малкома Вигоа, зонског надгледника који је био у посети. Брат Коканан се још увек сећа да, када је био цитиран Лука 9:62, он није знао француску реч за „плуг“. Када је пробао да га опише, публика је сва у чуду разрогачила очи зато што његов опис није одговарао начину на који се орало на Мадагаскару, где су се користила зебу говеда. Једном другом приликом када је настојао да на француском каже да су браћа у Малавију одржавала састанке испод дрвета манга, он је целу скупштину ставио на дрво. Морао је да научи да се смеје са онима који једноставно нису могли да се суздрже да се не насмеју.

Још један пар мисионара, Самјуел и Телма Гилман, стигао је априла 1962. из Сједињених Држава. Сем се добро сећа на које је проблеме у комуникацији наилазио. „Да бисмо се сместили у нашем новом дому, била нам је потребна дугачка цев за клозет. Стога смо брат Коканан и ја отишли до гвожђаре на углу и тражили цев дугу шест метара. Употребили смо реч из једног малог речника који смо понели са собом. Замислите само изразе лица људи из те радње када смо их питали да ли имају лулу — за дуван — и то дугу шест метара!“

Посете из централе

Уз помоћ објавитеља из других земаља, број оних који су на Мадагаскару објављивали да „Јехова краљује“ и даље је растао. У службеној 1959. години, највећи број објавитеља био је 41. Те године је Н. Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Bible and Tract Societyja, лично посетио Мадагаскар да би охрабрио браћу.

Када је четири године касније Милтон Хеншел, секретар брата Нора, био у посети афричким земљама, Мадагаскар је још једном био укључен у маршруту. Он је посебну пажњу посветио тамошњим мисионарима и специјалним пионирима. Сви присутни су били веома  охрабрени. Брат Хеншел им је причао искуства која је сам доживео као пионир. Пре краја те службене године, Мадагаскар је премашио број од 100 објавитеља.

Након посете брата Хеншела, локална браћа и сестре су били позвани да започну службу као специјални пионири. Будући да потичу одатле, они су најбоље могли да предводе у отварању нових подручја. Андријамоара Феликс је био један из те групе. Он је са специјалном пионирском службом започео 1965. Отада је служио као путујући надгледник и многе године као члан бетелске породице на Мадагаскару. Чак и након што су он и његова жена, Онорин, добили децу, он је наставио с пуновременом службом. Његова жена ради по неколико сати дневно у преводилачком одељењу у подружници.

Да ли је њихова ревност за Јеховину службу користила њиховој деци? Њихова ћерка, Миора, сада је удата и служи са својим мужем као специјални пионир. Њихов син, Тимоти, који је још увек код куће, с времена на време служи као помоћни пионир.

Канцеларија подружнице на Мадагаскару

Када се 1955. с проповедањем добре вести на Мадагаскару започело на редовној основи, дело је надгледала подружница с Маурицијуса. Од 1959. до 1962, надгледање се вршило из Француске подружнице. Али од 1963, Мадагаскар је имао властиту канцеларију подружнице. За слугу подружнице је био наименован Ремо Коканан.  У почетку је могао да се сам стара за већину уобичајеног посла.

Испрва је канцеларија једноставно била једна изнајмљена кућа која је служила и као мисионарски дом. Међутим, та кућа није баш била идеална. Након што су се мисионари уселили, неки људи из тог краја су их питали како то да се не плаше да живе у кући у којој бораве духови. Да, стварно, у тој кући су се дешавале неке чудне ствари. Рецимо, када је један пар мисионара видео да се помера квака на њиховим вратима, отворили су врата да виде ко је то, али у ходнику изгледа није било никога. Мисионари су сазнали да је у тој соби живео један спиритистички медиј. Извршили су детаљну претрагу не би ли нашли било шта што је остало, а што су духови користили као контакт. У праг њихове собе био је чврсто укуцан један новчић. Уз знатан напор, браћа су га извадила. Након тога, чудне ствари су престале да се дешавају.

Када су о овоме упитали власника, он је признао: „Да, то јесте кућа духова, али сам мислио да ви, пошто сте мисионари и Божји људи, нећете имати чега да се плашите.“

Производња литературе на малгашком

С напретком дела проповедања, било је потребно више литературе на малгашком. Све до 1963, постојало је само неколико трактата, као што су Живот у Новом свету и Паклена ватра — библијска истина или пагански страх? Постојала је и брошурица „Ова добра вест о Краљевству“,  која је објављена 1959. Образованији људи су говорили и читали француски, тако да су објавитељи користили литературу на том језику. Па ипак, било је много људи који су више волели да читају на матерњем језику.

Када је било дато одобрење да се производи Кула стражара на малгашком, подружница је затражила више помоћи. Разоамалала Луиз, једна малгашка сестра, преводила је с француског. Она је то радила код куће, и све је писала руком. Вера Коканан је у подружници сав преведени текст куцала на матрице и онда су их браћа користила на гештетнеру.

Прва штампана Кула стражара на малгашком, која је изашла у септембру 1963, имала је тираж од око 600 примерака. Тада је то било месечно издање које је имало само студијске чланке. Објавитељи су били одушевљени. Током прве акције с претплатама када се користило то малгашко издање, направили су стотине претплата. Подружница је за неколико месеци помоћу гештетнера умножавала 3 000 примерака месечно. Тројица браће су се малтене даноноћно смењивала на гештетнеру.

Један од те браће се присећа: „За свако издање Куле стражаре требало нам је најмање 16 воштаних матрица. За један часопис смо спајали осам листова двострано штампане хартије. То је значило да смо, за прављење 3 000 примерака Куле стражаре, штампали преко 24 000 листова хартије. Имали смо осам или више гомила одштампаних листова које су лежале на столу, и обишли  бисмо га 3 000 пута идући од једне до друге гомиле, и спајали листове један с другим. Затим смо их хефтали. Да, све се ручно радило.“

С временом је заједница организовала да Кулу стражару на малгашком штампа Швајцарска подружница. Сада се она полумесечно штампа у Великој Британији и има тираж од 26 000 примерака. Користећи је, Јеховини сведоци на Мадагаскару могу симултано да узимају исту духовну храну заједно с њиховим суверницима из целог света.

Мало по мало, преводилачки рад је напредовао. Три месеца након излажења Куле стражаре на малгашком, локални Сведоци су на свом језику имали и књигу за проучавање Библије, „Нека Бог буде истинит“. Након што су је добили, Ракотомаро Жистен, специјални пионир који је пуно чинио да би други упознали истину, дуго је без речи држао књигу у руци. А онда је узвикнуо: „О, како је Јехова добар! Дао нам је ову књигу.“ Пионири су узимали читаве кутије како би уручили књиге духовно гладним људима.

Путовања покрајинских надгледника

У почетку је на целом острву постојала само једна скупштина. Али након што су се отворили нови мисионарски домови и након што су специјални пионири послати на различита места, било је основано више њих. Током службене 1964. године, формиране су две нове скупштине. Да би помогла тим трима скупштинама које су тада функционисале, подружница је организовала да их посећује покрајински надгледник, Лавал Карбоно, заједно са својом женом Ирен. Они су путовали возом. Била је то права авантура — пријатна авантура. На пример, једном приликом су осетили како их нешто кљуца по ногама. Једна гуска, која је путовала испод клупе, желела је мало пажње.

 Када су Карбонови морали да напусте Мадагаскар због породичних одговорности, покрајинско дело је преузео Ремо Коканан. Кад год је било могуће, он и његова жена Вера путовали су возом. Између приобалних градова, користили су путничке бродове. Понекад су морали да путују у ’такси-брусевима‘, то јест ’жбунастим таксијима‘, у које је могло да стане 15 људи, али увек су били претрпани. Та путовања су трајала од раног јутра па до касно увече. Током кишних периода, када жбунасти таксији нису могли да се пробију, Кокананови су путовали авионом. Али то није било нешто луксузно. Домаћи авио-превозник је имао старе авионе DC-3, а писте су биле ливаде. Посете разним групама биле су прилике за срдачну размену духовног охрабрења.

Једно кратко време, брат Коканан је служио и као покрајински и као обласни надгледник. Такође, због потребе је морао да обрађује покрајинску и обласну пошту у подружници. Али, јако се трудио да обучи и локалну браћу. С временом се један локални специјални пионир, Ражаобелина Селестен, квалификовао да постане први малгашки покрајински надгледник.

Хиндус се окреће обожавању Јехове

Како је дело проповедања напредовало, долазило се у контакт са свим врстама људи (1. Тим. 2:4). Мисионари су уручили много књига и часописа Азијцима који су имали радње у главном граду. Један од њих био је један млади хиндус, Диражлал Багванџи, познат и као Диру. Када би један мисионар дошао у његову радњу с часописима, он би их радо узео. А онда, када му је 1963. умро ујак, Диру је почео да се пита: ’Зашто људи умиру, и у каквом су стању мртви?‘ Питао се зашто је Бог дозволио да умре један тако добар човек. Такође је размишљао о томе да ли постоји икаква нада да се поново виде они који су умрли.

 Убрзо након тога, на њега је наишла Симон Берклаз док је сведочила од куће до куће. Она је на накнадној посети употребила Библију како би одговорила на његова питања о стању мртвих и објаснила дивну наду у ускрсење (Проп. 9:5; Дела 24:15). Најпре је био збуњен, јер је покушавао да све то усклади са својим хиндуистичким веровањем у сеобу душе. То веровање не пружа никакву наду у поновни сусрет с драгом особом која је умрла. Међутим, када је једном све рашчланио, Диру је могао видети колико је дивна библијска нада у ускрсење (Јов. 5:28, 29).

Након што је неколико недеља проучавао Библију, Диру је почео да долази на све састанке. Затим је дошло до противљења, посебно од његовог оца и пријатеља. Међутим, Диру је на крају дошао до закључка да је „Библија логична, да је стварно Божја Реч“. Наредне године се предао Јехови и крстио се.

Међутим, Дируов отац се и даље противио, те је послао два протестантска пастора да га увере да треба да се врати религији својих родитеља. Када их је Диру питао зашто не уче његовог оца истини о греху, смрти и ускрсењу, пастори су образлагали како пета заповест каже да човек треба да поштује оца и мајку. Диру их је упитао да ли би било исправно да поштује пету заповест — да поштује жеље свог оца — и да тако не послуша Божју прву заповест — да не обожава ниједног другог Бога. Пастори нису могли да одговоре, те су отишли. После су отишли до канцеларије подружнице и замолили Сведоке да убеде Дируа да се врати религији свог оца. „Кад сам видео то лицемерство, моја вера је била још јача“, каже Диру.

Потом се његов отац обратио врачевима и политичарима за помоћ, након чега је дао у локалне новине један чланак којим је лажно оптуживао Сведоке и престао је  да разговара с Дируом. Дируови родитељи су имали пет синова и три ћерке, и цела породица је сматрала да је Дируова религија нарушавала њихове породичне односе. Па ипак, Диру је био уверен да је његова прва обавеза да слуша Бога (Мар. 12:28-31).

У фебруару 1967, Диру је постао специјални пионир. Следеће године се оженио са Симон. Након што су били приморани да у јуну 1970. напусте Мадагаскар, три године су служили у Кенији и потом скоро 20 година у Индији. У Индији је служио у Одбору подружнице.

Али шта је било с Дируовом фамилијом? Како је време пролазило, његов отац је почео да чита Библију и библијске публикације, његова мајка је постала веома отворена за библијску истину, а његова браћа и сестре, као и њихова деца, постали су крштени Сведоци. Све скупа, 16 особа из његове фамилије постали су обожаваоци Јехове. Неки служе у подружници на Мадагаскару; други помажу на међународним грађевинским пројектима. Породица Багванџи је један од примера изврсног плода на овом духовно плодном Великом црвеном острву.

Мисионари полажу темељ

Watch Tower Society је наставио да шаље мисионаре који ће помагати у проповедању добре вести на Мадагаскару. Међу њима су били Маргарита Кенигер и Гизела Хофман, сестре из Немачке које су дошле марта 1966. Сестра Хофман прича о својим утисцима: „Мадагаскар има мирну атмосферу, далеко од пословног и ужурбаног живота какав је у Европи и Америци. Једна од првих ствари која ме је очарала биле су велике алоје. Кући сам их гајила у саксијама, и била сам поносна кад би нарасле петнаестак центиметара. Међутим, овде сам их видела велике као куће! Једне вечери сам, враћајући се с нашег првог састанка, видела звезде ближе него икада раније. Овде смо започеле једноставан живот.“

 Ове две сестре су брзо увиделе да су локални становници веома срдачни и гостољубиви. Сестра Кенигер је рекла: „Установиле смо да су људи прилично фини и образовани. Чак су и баке са села волеле да читају Библију и библијску литературу. Да би дошле до књига, волеле су да се трампе. Деца би дотрчала до нас нудећи нам пиринач за Кулу стражару и Пробудите се!“ Ове две сестре, заједно с паром Бранка, отвориле су дело проповедања у Фианаранцои и ојачале малу групу у Амбоситри. Оба града су јужно од Антананаривоа.

Било је ту и других храбрих мисионара који су започели на нетакнутим подручјима. Хју Хазли и Томас Банз служили су у Толијари, приобалном граду на југу Мадагаскара. Мери Долински из Канаде служила је у Таоланару са Едуаром и Нарсис Марло.

Године 1961, када су на Мадагаскар послати први мисионари, извештај је давало тек нешто више од 75 објавитеља. До 1970, након скоро једне деценије стварања ученика, ти мисионари су се радовали да виде највећи број од 469 објавитеља — што је био пораст од 525 посто! Али помаљали су се тамни облаци. Већ од 1967, ниједном новом мисионару није било дозвољено да дође на Мадагаскар.

Невоља је почела 5. јуна 1970. у 4.00 по подне. У подружницу су дошли припадници снага државне безбедности и рекли Самјуелу Гилману да се сви мисионари сутрадан јаве Државној безбедности. Мисионари који су тада били у главном граду — браћа Гилман, Коканан и Лисјак — појавили су се пред шефом Службе државне безбедности. У свега неколико речи, било им је речено да сви мисионари Јеховиних сведока морају одмах напустити земљу, авионом који је летео те ноћи! Било им је речено: „Не питајте зашто јер никада нећете сазнати, само одлазите одмах.“ Неки су само пар дана пре тога  добили нове визе на три године. Када су указали на то да им визе још увек важе, шеф их је замолио да му покажу пасоше. Затим је на њихове визе ударио печат Annulé (поништено) и рекао браћи да су сада илегално у земљи.

Мисионари нису могли да оду те ноћи. У понедељак рано ујутро отишли су сваки до свог конзулата, то јест амбасаде и затражили помоћ. Међутим, до суботе, 20. јуна 1970, свих 20 мисионара је морало да напусти земљу. Већина их је отишла у Кенију. Француски држављани су отишли на Реинион, који је француска територија. Браћа и сестре из свих крајева Мадагаскара дошли су да се опросте од њих. Локални Сведоци су плакали, а плакали су и мисионари. Неки од њих су многе године били на Мадагаскару, и то је био њихов дом.

Док су били на Мадагаскару, мисионари су настојали да поуче људе да граде своју веру на Божјој Речи, да положе поверење у Јехову и цене улогу Исуса Христа у Божјој намери (1. Кор. 3:5-14). У складу с тиме, на свом последњем састанку пре напуштања земље, Флоран Шабо је рекао: „Ако сте постали следбеници мисионара, након њиховог одласка нећете моћи да и даље наставите као Јеховини сведоци. Али ако сте постали Сведоци Јехове Бога, онда ћете, чак и након одласка мисионара, остати Јеховини сведоци.“

Забрана

Забрана Јеховиних сведока била је објављена 8. августа 1970, у Службеном листу Малгашке Републике. Шта ће бити с малгашким Сведоцима? Када је ово био упитан, министар унутрашњих послова је рекао: „Немојте се секирати. Кад мисионари буду отишли, ми ћемо се побринути за њих.“ Затим је направио покрет рукама као да нешто ломи.

Међутим, на сву срећу, није било никаквог озбиљног прогањања локалних Сведока. Па ипак, како су се  локална браћа и сестре осећали када су мисионари били депортовани? Равеложаона Рантамалала, која је још као мала девојчица познавала мисионаре, рекла је: „Када су мисионари морали да оду, многа локална браћа су клонула духом. Неки више нису хтели да буду Јеховини сведоци.“

Годишњи извештај за службену 1971. годину показао је 12-постотни пад у броју објавитеља. Очигледно су неки попустили због страха од људи и престали су да објављују добру вест (Посл. 29:25). Међутим, већина је пружила доказ да је њихова вера јака. А онда је треће године број на Мадагаскару поново почео да расте.

У почетку су се састанци одржавали у домовима разне браће, и присуствовале су три до четири породице. Број оних који су долазили на састанке почео је постепено да расте. У области Антананаривоа званој Манакамбаини, сестра Равеложаона је уступила свој дом као место за састанке. Захваљујући Јехови, чак ни током времена грађанских немира није било никаквих озбиљних инцидената. „Од те мале Манакамбаини групе основано је најмање десет скупштина“, каже сестра Равеложаона. „Јехова је благословио наше напоре у проповедању и прављењу ученика током свих тих година забране.“

Обучени за надгледање

Да би се локално помагала активност Јеховиних сведока и да би се остало у вези с Водећим телом, био је основан један одбор. Одговорност за дело проповедања о Краљевству на Мадагаскару пребачена је на тамошње Сведоке. Током забране, браћа су користила израз Инени, што значи „мама“, како би указали на Заједницу. Да, чим је била стављена забрана, Инени је пружила потребну помоћ. Како?

Милтон Хеншел, из светске централе, посетио је Мадагаскар као зонски надгледник. Он је извршио специфичне  припреме да би се збринуле духовне потребе малгашке браће. Била су позвана два одговорна брата да отпутују на обуку у светску централу Јеховине видљиве организације. Они су извукли велику корист, упркос проблемима с језиком, и постали су квалификованији за рад који их је чекао.

Брат Хеншел је такође предложио да један малгашки специјални пионир похађа школу Гилеад. То би га опремило за преузимање вођства у активности проповедања о Краљевству. Био је одабран Андријамази Теодор, младић који је говорио енглески и који је помагао у превођењу писама. Што се тиче обуке коју је добио у Гилеаду, он каже: „То је била интензивна петомесечна библијска обука која је код мене изградила добре навике проучавања. Пошто сам радио по пола дана у различитим одељењима у Бетелу, имао сам пуно прилика да видим како функционише Јеховина видљива организација. Једно од најнаградоноснијих искустава која сам имао у Гилеаду било је дружење с помазаном браћом и сестрама. Пуно тога сам научио из њихове дарежљивости, гостопримства и понизности.“

Након што се брат Андријамази вратио из Гилеада, био је послат на терен како би добро искористио оно што је научио. Обука коју је примио ојачала је његову веру и тако га оспособила да охрабри своју хришћанску браћу током тих тешких година. Он и даље скраћено служи на различитим задацима у подружници. Касније је поучавао нове мисионаре малгашком језику.

 Служба упркос забрани

Јеховини сведоци су се за време забране притајили, али су наставили с чистим обожавањем. Без изузетка, било је преведено свако издање Куле стражаре (Иса. 65:13). Састајали су се у приватним домовима како би се међусобно храбрили (Јевр. 10:23-25). Покрајински надгледници су посећивали скупштине; организовали су се обласни конгреси и покрајински састанци, и чак су се одржавали велики скупови по шумама. А тамо, далеко од града, понекад је било и до 1 500 присутних. Године 1972, канцеларија, заједно с магацином за литературу, смештена је у један изнајмљени стан. По један одговоран брат из сваке од 11 скупштина које су тада постојале подизао би литературу из тог магацина. Брат Андријамоара, који се једно краће време бринуо за тај магацин, сећа се како су браћа не кријући износила кутије с литературом, наочиглед комшија.

Током првих неколико година забране, Сведоци су били јако опрезни. Понекад су осећали да су под полицијском присмотром и да их прате. Због тога су углавном неформално сведочили. Када би радили од куће до куће, ишли би у једну кућу у једном крају, па онда у кућу у неком другом крају. Уместо да литературу носе у ташнама, користили би неку кесу или корпу, тако да је изгледало као да иду на пијацу. Па ипак, библијске студије су углавном могли да воде на миру. Брат Ракотожаона, који сада служи у подружници са својом женом, Лијом, сећа се како се његов студиј, када је 1972. почео да проучава, водио без неких посебних напора да се то сакрије.

Сувише опрезни?

Инени је наставила да чини припреме за посете зонских надгледника. Те љубазне припреме су охрабриле браћу и сестре и помогле им да се успешно боре са својом ситуацијом. На пример, када је Андре Рамзеје посетио  Мадагаскар 1973, схватио је да су браћа била превише опрезна. Брат Андријамоара памти како је брат Рамзеје гледао на ситуацију: „Да ли је ико био у затвору због тога што је Јеховин сведок? Не. Да ли сте имали неке друге потешкоће? Не. Значи, можда сте превише опрезни. Није ли то можда претерана опрезност? Ми не треба да будемо плашљиви.“ Колико је та посета била корисна! Од тада су локални Сведоци отвореније и одважније проповедали. Као резултат тога, током службене 1974. године, извештен је нови највећи број од 613 објавитеља, чиме је за 30 посто био премашен претходни највећи број пре забране!

Поновно добијање законског статуса

Пред крај 1983, браћа су — под именом локалног културног друштва — поднела молбу за законско признање своје активности. Дана 24. фебруара 1984. то признање је било добијено, али то није значило да је скинута забрана с Јеховиних сведока. Па ипак, овај нови развој догађаја донео је велику радост браћи. Повећала се служба на терену, и у априлу су достигнута два нова изванредна највећа броја — 1 708 објавитеља који су известили службу на терену и 8 977 присутних на Меморијалу. Значи, број објавитеља се повећао за 264 посто, а број присутних на Меморијалу за 606 посто.

Иако су имали законско признање као културна организација, браћа су 1993. испунила молбу да се Јеховини сведоци законски признају као религиозна заједница. Неколико месеци касније, 4. октобра 1994, добијен је тај законски статус. Каква радост! Сада су опет могли бити јавно познати као Јеховини сведоци.

Више међународне помоћи

Међутим, чак и пре тога, 1987. је постало могуће да се мисионари врате на Мадагаскар. У септембру 1991, на Мадагаскар се вратио брачни пар Коканан, који су  били специјални пионири у Хелсинкију, у Финској, и брат Коканан је био наименован за координатора Одбора подружнице. „Мадагаскар се променио“, каже брат Коканан. „Нека браћа и сестре које смо раније познавали још увек су били ту, али многи су умрли. Већина објавитеља је била нова у истини.“ У канцеларији подружнице је било пуно посла. Међутим, каква је радост била видети у августу 1991. нови највећи број од 4 005 објавитеља!

Диражлал Багванџи и његова жена, Симон, који су 1970. протерани с другима, такође су били позвани да се врате на Мадагаскар. Пошто је јако добар посредник, брат Багванџи помаже подружници око добијања дозвола, царинских папира и других службених докумената. Од 1992, он служи као члан Одбора Мадагаскарске подружнице. Службеници се често нађу у чуду када један Индијац, бивши хиндус, говори о Јехови, Исусу Христу и Божјем Краљевству.

Зграде нове подружнице

Откад је била основана подружница у септембру 1963, користили су се објекти на различитим локацијама. Од 1972. до 1987, за канцеларију и магацин за литературу био је довољан један стан. Потом је била изнајмљена једна већа кућа. Током тих година, чланови Одбора подружнице, који су имали и породице за које су се старали, већину свог посла су обављали код куће.

Међутим, како је библијско образовно дело на Мадагаскару напредовало, тако су били потребни подеснији објекти. Купљено је земљиште на око пет километара од Међународног аеродрома Ивату. Три године касније, у априлу 1993, започета је изградња уз помоћ браће из иностранства. Волтер Елко, један Канађанин с пуно искуства у таквом послу, дошао је да надгледа овај 30-месечни пројекат. Затим су дошле и друге међународне слуге, а многи међународни добровољци су сами платили  свој пут како би на три месеца или више помогли у изградњи. Екипа је имала максимум од 110 међународних и домаћих радника. Преко викенда је број добровољаца био већи јер су припомагала браћа и сестре из локалних скупштина.

Охрабрење је било обострано. Иако многи међународни радници нису говорили локални језик, ова зрела браћа и сестре су пружили изврстан пример у служби на терену. Као један пример тога, Дејвид Смит, који је око две године помагао као механичар за тешку механизацију, није говорио малгашки, али је знао да Кула стражара и Пробудите се! на малгашком могу дати добро сведочанство. Зато би с пријатељским осмехом на лицу стао на улицу држећи у једној руци часописе, а у другој показујући колики је прилог требало дати. Знао је да уручи и до 80 часописа у једном дану.

Ови дивни нови објекти подружнице заиста су дар од Јехове! Када је подружница била посвећена 7. децембра 1996, било је позвано 668 ветерана. Каква срећна прилика! А следећег дана је 7 785 особа било на посебном говору који је одржан на отвореном пољу званом Гилеада. Зашто тамо? То земљиште, на око 6 километара од подружнице, било је купљено да би се подигла једна Конгресна дворана. Какав призор — обронак препун браће и сестара у њиховој најлепшој одећи и са шареним кишобранима којима су се штитили од сунца!

Растући редови пуновремених слугу

Откад су први малгашки пионири започели с пуновременом службом 1960-их, редови ових вредних радника су константно расли годину за годином. Сада је отприлике сваки шести објавитељ Краљевства на Мадагаскару у пионирској служби. Многа млада браћа и сестре су је учинили својим животним позивом. Да би пионири били ојачани, на Мадагаскару је, као што је то и у другим  земљама био случај, 1979. основана Школа пионирске службе. Инструктори су били Андријамази Теодор и Андријамоара Феликс, који су годинама били у пуновременој служби. Отада је стотине пионира извукло корист из овог поучног курса.

Једна од тема која се у тој школи детаљно обрађује укључује и показивање личног занимања за друге. Многи пионири су то стварно узели к срцу. Рецимо, 1998, када су додељени да служе у једном градићу на источној обали по имену Сонерани-Вунгу, Рандримампијанина Ниајина и његова жена, Верониајина, видели су да је потребно да показују такво лично занимање. Жена у чијој су кући живели, имала је сина који је био инвалид због дечје парализе. Специјални пионири су узели времена да би испричали дечаку драгоцена библијска обећања о животу у Божјем новом свету. Овај момчић је радо проучавао Библију с Ниајином и Верониајином. Али, његова породица није благонаклоно гледала на то. Мајка је чак рекла специјалним пионирима да кажу њеном сину да више немају времена да проучавају с њим. Али, наравно, они то нису могли да ураде. Младићева љубав према Јехови и Његовим путевима брзо је расла. За осам месеци, он се крстио. Тада је пионирима било речено да се иселе из куће.

Да ли је престало лично занимање које је показивано према овом младићу? Таман посла. Његова инвалидска колица су и пре била у јако лошем стању — а сада су била потпуно сломљена. Иако су нова била стигла за њега, његова бивша црква више не жели да му их да, јер је променио религију. Стога, браћа из скупштине помажу свом брату инвалиду да присуствује састанцима.

Недавних година Заједница шаље привремене специјалне пионире на необрађивана подручја како би се што већем броју људи пружила прилика да извуку корист из поруке о Краљевству. У новембру 1997, два брата су била  послата у Мајадитру, градић у коме је живео само један објавитељ. Задивљујуће је што је у октобру идуће године била основана скупштина од 14 објавитеља. Два привремена специјална пионира више нису привремени, него стални специјални пионири у том граду.

У јуну 1996, друга два су отишла у Мајајсубе, градић који је био необрађивано подручје. Они нису могли да напусте то подручје након три месеца, као што је било планирано — људи су их просто молили да остану. Након шест месеци, била је основана једна изолована група, а три месеца касније, та група је постала скупштина од пет објавитеља и два општа пионира. Два првобитна „привремена“ специјална пионира и даље су с том скупштином, и они се добро старају о њој. На безброј недодељених подручја постижу се слични резултати.

 Нови талас мисионара

Мадагаскар је плодно подручје. Тамо се води више од 20 000 кућних библијских студија — што је више од два по објавитељу. Из Проширене школе Гилеад у Немачкој, на Мадагаскар је 1993. послато шест мисионара као помоћ у делу. Они су отворили мисионарски дом у граду који је на Мадагаскару други по величини, Тоамасини, који се налази на источној обали. Данијел и Елен Кмита, искусни мисионари који су служили на Сејшелима, додељени су на Велико црвено острво. И пет парова општих пионира с француског говорног подручја у Канади добровољно се јавило да служе овде. Иван Тесије, француски мисионар који је многе године служио у Парагвају, дошао је да би припомогао у раду подружнице. Данте и Кристина Бонети, који су били на Мадагаскару као међународне слуге током изградње подружнице, били су позвани да се врате као мисионари. Ови дошљаци чине пуно тога у унапређивању пионирског духа међу локалним објавитељима. Неки су тако добро научили малгашки да су се квалификовали да служе у малгашким скупштинама као покрајински надгледници.

Путовати да би се охрабриле скупштине

Када се 1963. овде започело с покрајинским делом, покрајински надгледник је имао да посећује само три скупштине у целој земљи. Сада 17 путујућих надгледника служи у 253 скупштине и групе. Путовање по сеоским подручјима још увек није лако. Током кишне сезоне, земљани путеви су одсечени на многим местима, те покрајински надгледници морају да препешаче велике раздаљине. Да би посетили неке скупштине, они по блатњавим стазама можда морају ходати данима — и то само у једном правцу! (Упореди с 2. Кор. 11:23-27.) Понекад браћа из једне скупштине прате покрајинског надгледника како би му помогли у ношењу пртљага до следеће скупштине. Док прелазе  реке — често без мостова — они све свежу у пластични џак да се не би поквасило, и онда то пренесу на глави. Током кишне сезоне, вода им може досезати и до пазуха.

Иако су им материјална средства ограничена, локална браћа су веома гостољубива и дају све од себе како би дочекала путујуће надгледнике и њихове супруге. Охрабрење је обострано. Како је само дивно бити с браћом и сестрама који се труде да дају све од себе да би угодили Јехови! (Римљ. 1:11, 12). И каква је предност ојачати веру тих драгих особа које су драгоцене Јехови!

Када погоди циклон

Живот у овом делу света подразумева и суочавање с циклонима. Сваке године постоји сезона када острва у Индијском океану погађају циклони. Подружница пажљиво прати извештаје о времену и припрема се да помогне браћи у погођеним областима. У 1997, неколико циклона је погодило Мадагаскар, укључујући и злогласни Гретел, који је прешао преко југоисточне обале. Била су опустошена два већа града и многа села. У погођеној области је живело око 100 Јеховиних сведока.

Подружница је брзо послала један мали камион и једно возило с погоном на сва четири точка напуњене хуманитарном помоћи, алатом и с нешто грађевинског материјала. С овом екипом за хуманитарну помоћ кренуо је и један доктор. Да би дошли до места до којих се није могло доћи возилом, тим је користио и мале чамце.

Била су потребна два дана да би стигли до свог крајњег одредишта, Вангаендраноа. Одмах се започело с пружањем хуманитарне помоћи. Обезбеђени су храна и заклон. Доктор је прегледао све породице Сведока и дао потребне лекове. Породице које нису биле Сведоци такође су имале користи. Након што се већина тима вратила, двојица су остала још око месец дана да би подигла нове куће за браћу. У канцеларију подружнице су стигла многа  писма захвалности за помоћ коју је Заједница пружила. Чак су и неки који нису Сведоци рекли: „Ваша религија је стварно хришћанска!“

Јехова даје да расте

Мисионари и они који су преко њих постали ученици на Мадагаскару, садили су и заливали семе истине о Краљевству. Први извештај с Мадагаскара послали су Роберт Низбет и Берт Маклаки 1933. године. Двадесет и две године касније, дело је било обновљено, и службене 1956. године био је извештен највећи број од осам објавитеља. До 1970, када су мисионари били депортовани, у овој земљи је било 469 објавитеља Краљевства. Мисионари више нису могли да помажу као раније. Али, „Бог је давао да расте“ (1. Кор. 3:6).

Они који су раније служили на Мадагаскару и касније имали прилику да се тамо врате, видели су доказ да су они с којима су проучавали библијску истину и сами давали плод. На пример, Раманитра Елен, која је имала 15 година када је Ирен Карбоно проучавала с њом, добила је дечју парализу и није могла добро да хода. Упркос том ограничењу и противљењу породице, Елен је инсистирала на томе да постане објавитељ добре вести. Чак и након што су Карбонови отишли кући у Канаду, она је наставила да напредује. Када је 1995. Ирен накратко поново дошла, Елен је узвикнула: „Сви у мојој породици су прихватили истину осим оца!“

Уз Јеховин благослов, до 1980. на Мадагаскару је најмањи постао хиљада, с највећим бројем од 1 021 објавитеља Божјег Краљевства (Иса. 60:22). Године 1993, највећи број објавитеља је прешао 5 000, да би 1999. достигао највећи број свих времена од преко 10 300.

Шта нас чека у будућности?

Пред делом проповедања о Краљевству на Мадагаскару лежи светла будућност. Године 1956, на првом Меморијалу  који је икада одржан на овом острву било је седморо људи. Број присутних је и даље растао све до највећег досадашњег броја од 46 392 присутних 1999. године. У истом месецу, на острву је било 10 346 објавитеља. Да, сваки објавитељ је на овај најважнији догађај довео са собом у просеку по три заинтересоване особе!

Ово Велико црвено острво је и даље рај за све који, покренути љубављу према Јехови и ближњима, желе да поделе библијску истину с другима. Овде има на десетине хиљада понизних људи који желе више да сазнају о Јехови. Они нису неке истакнуте особе у свету, нити су материјално богати. Њихова храна се обично састоји само од пиринча, мало меса и нешто зелениша. У многим градовима и селима људи немају ни струју, ни текућу воду. У селима нема увек хлеба, а да не говоримо о путеру и сиру. Па ипак, наша драга браћа и сестре су захвални Јехови за храну коју имају за текући дан и радују се једноставном животу. Уместо да ’брину шта ће јести или шта ће пити или о свом телу шта ће обући‘, они настоје да стално најпре траже Краљевство и Божју праведност (Мат. 6:31-33). Они су захвални што имају предност да служе Јехови, Универзалном Суверену, и придружују се псалмисти говорећи: „Јехова краљује! Нек се радује земља! Нек се многа острва веселе!“ (Пс. 97:1).

Једна малгашка изрека саветује: „Буди као камелеон — једним оком гледај у прошлост а другим у будућност.“ Добро је једним оком гледати у прошлост да би се научило нешто из ранијих искустава. Али нема никакве користи од настојања да у мислима живимо у прошлости. Пред нама је будућност. Најбоље време тек предстоји. Јехова је пред нас ставио живот — вечни живот — у рају на целој земљи, испуњеном људима који стварно воле једни друге. Јеховини сведоци на Мадагаскару су одлучни да им очи буду уперене ка том циљу.

 [Слика на целој 224. страни]

[Слике на 230. страни]

(1) Рабеази Ноел, (2) Роберт Низбет, (3) Берт Маклаки, (4) Адам Лисјак, (5) Едуар Марло, (6) Нарсис Марло

[Слика на 233. страни]

Ремо и Вера Коканан

[Слика на 235. страни]

Андријамоара Феликс, један од првих локалних специјалних пионира

[Слика на 236. страни]

Све се ручно радило

[Слика на 237. страни]

Разоамалала Луиз, дугогодишњи преводилац

[Слика на 245. страни]

Андријамази Теодор учи нове мисионаре малгашком језику

[Слике на 251. страни]

Завршени комплекс подружнице и Одбор подружнице (с лева на десно): Елеха, Ремо Коканан, Диражлал Багванџи