Светски извештај

Градити да би се сместило велико мноштво

Јеховини сведоци су 1935. сазнали из Писма да Јехова Бог намерава да сада, током данашњег система ствари, сакупи велико мноштво које ће му заувек служити на рајској земљи (Откр. 7:9, 10). Те исте године, на Хавајима је једно од њихових места састајања први пут названо Дворана Краљевства. Сада су хиљаде таквих Дворана Краљевства препуне људи који су пригрлили библијска обећања која радују срце, и који уважавају библијска праведна мерила.

У Дворанама Краљевства се редовно окупљају милиони људи. Будући да се сваке године крштава на стотине хиљаде људи, потреба за Дворанама Краљевства је неодложна. Један упитник из 1998. показао је да је још око 8 000 Дворана Краљевства одмах потребно у 40 земаља у развоју. Шта је постигнуто прошле године да би се томе удовољило?

Регионалне канцеларије за Дворане Краљевства основане су на кључним местима као што су Јужна Африка, Аустралија и Немачка. Из ових база, наведеним редом, надгледници пројеката почињу да помажу у организовању програма за изградњу Дворана Краљевства у источној и западној Африци, азијско-пацифичкој области и источној Европи. До сада у овом делу помаже 77 међународних  слугу у 21 афричкој земљи, 7 њих у источној Европи и 4 у азијско-пацифичкој области. Такође се помоћ пружа и двема земљама у Латинској Америци. Тамо где је то могуће, улажу се напори за оснивање редовних група за изградњу Дворана Краљевства. Колико год је то могуће, користе се локалне грађевинске методе и материјали, а локална браћа се подстичу да учествују у градњи. Па ипак, у почетку један или двојица међународних слугу предводе такве групе како би им пружили неопходну обуку. Тамо где су места за састајање хитно потребна, али је из економских разлога практично неизводљиво да тамошња браћа купују грађевински материјал, међународно братство настоји да помогне и у томе.

Након што је браћи у Гани пружена помоћ да поједноставе свој програм изградње Дворана Краљевства, прошле године су уместо 4 дворане, колики је био просек задњих година, могли да подигну њих 13. Уз помоћ из иностранства, у Бурундију је за само неколико месеци саграђено 11 Дворана Краљевства. Испало је да је на једном брду у Гитеги Дворана Краљевства била први подигнути објекат. У складу с локалним обичајем, многи становници тог краја ово брдо називају Јеховина гора.

У Либерији је 1998. број објавитеља порастао за 40 посто, а 1999. за 19 посто. Након много година грађанског рата, већини скупштина су потребне Дворане Краљевства. Али, већина тамошње браће суочава се с озбиљним економским проблемима као што је незапосленост. Колико су само захвални за новчану помоћ коју браћа из других земаља пружају како би они могли да граде потребне Дворане Краљевства! Такође цене и помоћ петорице међународних слугу који су дошли да помогну у организовању грађевинских радова.

У Нигерији је потребно преко 1 800 Дворана Краљевства. У Абеокути су јединство и марљивост локалних Сведока, који су изводили грађевинске радове, покренули  једну жену која је била вођа оближње цркве да се добровољно пријави да помогне. Она сада служи Јехови заједно са скупштином која одлази у Дворану Краљевству у чијој је изградњи и она учествовала. Противљење изградњи једне Дворане Краљевства у једном селу у Тогоу, било је тако непопустљиво да су браћа морала да пребаце пројекат на једно друго место. Али, када су противници видели колико је лепа саграђена Дворана Краљевства, питали су да ли би могла да се сагради и једна на месту за које су се пре бунили.

На Шри Ланки су се скупштине састајале у приватним кућама, малим привременим грађевинама покривеним кокосовим лишћем и под настрешницама у двориштима. Како су само захвални што добијају удобнија, достојанственија места обожавања! Сада је на Шри Ланки у току 13 пројеката Дворана Краљевства, 20 су у фази израде планова, а 50 је предложено за наредних пет година.

Када је Дворана Краљевства прикладног изгледа, људи се много радије окупљају како би извукли корист из поука које Јехова пружа. Отуда, када је у предграђу Лиме у Перуу изграђена једна велика Дворана Краљевства, број присутних је порастао у све три скупштине које користе ту Дворану, и за мање од годину дана службу на терену је започело 75 нових објавитеља.

У већим градовима где има много скупштина, земљиште се добро искористи тако што се саграде објекти у којима има више Дворана Краљевства. Током викенда 29. и 30. маја, у Румунији су посвећена три таква комплекса Дворана Краљевства. Један од њих у Клуж Напоки има четири Дворане Краљевства; други има две. Наредног дана, у Тиргу Мурешу је посвећен комплекс од седам Дворана Краљевства.

Обезбеђивање Конгресних дворана

У многим земљама се за веће скупове граде Конгресне дворане. У Естонији су у току године посвећена два  комплекса с Дворанама Краљевства и Конгресном двораном. Сваки од ових комплекса има три засебне Дворане Краљевства које се могу спојити тако да образују једну велику Конгресну дворану, а такође постоји и базен за крштење. Један изузетан догађај у Пољској током ове службене године било је посвећење три Конгресне дворане за само један викенд. Овој посебној прилици присуствовали су и чланови Водећег тела, Теодор Џерес и Данијел Сидлик, и у свакој од дворана одржали су охрабрујуће говоре. Највећој од ових дворана у Сосновијеку придодат је један амфитеатар од 6 400 места, и тај објекат је у јулу коришћен за пет обласних конгреса.

У Сједињеним Државама, где сада има 980 419 објавитеља Краљевства, прошле године су посвећене још четири Конгресне дворане тако да их сада има укупно 40. У Бразилу, где има 528 034 објавитеља, посвећена је њихова 17. Конгресна дворана. То је објекат с две сале који има 10 000 места, а налази се око сат времена вожње од Сао Паула. У току године посвећене су и две отворене Конгресне дворане у Нигерији — једна у Оти с капацитетом од 10 000 места, а друга у Ибадану с 5 000 места.

Да би се подржао светски програм библијског образовања, обезбеђени су и други објекти.

Образовни центар Watchtowera

Године 1986, у Сједињеним Државама су предузети први потребни правни кораци за изградњу садашњег Образовног центра Watchtowera у Патерсону (Њујорк), који сачињава комплекс од 28 зграда. Најзад је 1989. било могуће да се започне с изградњом. До 1994, ове зграде су почеле да користе разне службе које имају везе с образовном активношћу Јеховиних сведока. Школа Гилеад пребачена је 1995. Тамо такође раде и школе за чланове Одбора подружница и за путујуће надгледнике. На крају је 1999. одржан и програм посвећења. (Извештај о  томе објављен је у Кули стражари од 15. новембра 1999.) Сваке године десетине хиљада Сведока и заинтересованих особа обилазе те објекте и радују се кад виде шта је постигнуто њиховим добровољним прилозима, уједињеним напорима вољне браће и сестара и, надасве, уз Јеховин благослов.

Потреба за објектима подружница

Пораст броја хвалилаца Јехове у многим земљама такође је довео до тога да су потребне и нове канцеларије подружница. У тим подружницама, као и у светској централи, живе чланови бетелске породице који спадају у ред специјалних пуновремених слугу.

БОЛИВИЈА: Изванредан раст теократије довео је до посвећења нових објеката подружнице 20. марта 1999. у Санта Крузу. Од 714 објавитеља колико их је било када је 1968. посвећена претходна подружница, број објавитеља Краљевства у Боливији достигао је 1999. врхунац свих времена од 15 388, а укупан број присутних на Меморијалу био је 53 312.

Комплетну нову канцеларију подружнице, која је смештена у боливијским тропским низинама, користећи с укусом локални материјал подигла је домаћа радна снага — од које су велики део добровољно сачињавали Сведоци. Резултат је дизајн који омогућава прилично свеж амбијент без еркондишна, а тај дизајн се дивно уклапа у двориште с пуно дрвећа. Ови објекти, заједно с првом Конгресном двораном у тој земљи, посвећени су Јехови у време посете Герита Лоша из Водећег тела. Овом радосном догађају присуствовало је на хиљаде боливијских Сведока као и посетилаца из 11 земаља, укључујући и оне који су некада служили као мисионари у току 54 године историје мисионарске службе у тој земљи.

МОЗАМБИК: „Велики је Јехова и хваљен високо“ (Пс. 48:2). Ово је омиљена изјава Јеховиних сведока у  Мозамбику, и често се чула на дан 19. децембра 1998. када су у Мапуту, близу Индијског океана, посвећени нови објекти подружнице. Пре неколико година то је можда изгледало немогуће. Јеховини сведоци су више од две деценије, све до 1991, били под владином забраном. Те године било их је свега нешто преко 6 000. До краја 1998. известили су највећи број од 29 514 објавитеља. Били су потребни нови објекти подружнице.

Како је подружница изграђена, будући да већина тамошње браће нема искуства у таквој врсти грађевинских радова? Помоћ је пристигла од многих међународних слугу и добровољаца који су у току радова обучавали локалне Сведоке. На посвећењу су били гости из 15 земаља, а истог викенда, 26 километара даље, у Матоли, посвећена је и прва Конгресна дворана у Мозамбику. Јехова је заиста велики! Без његове љубазне бриге, његове слуге у Мозамбику никада не би дочекале ове историјске догађаје.

НОВА КАЛЕДОНИЈА: У Новој Каледонији је 24. октобра 1998. посвећена нова канцеларија подружнице и Конгресна дворана. Ти објекти су више него утростручили величину постојеће подружнице. Тамо раде три преводилачка тима за потребе Нове Каледоније и земаља које она опслужује.

Посвећење је било срећан и живописан догађај. Истакнути део програма био је аудио-визуелни приказ главних тачака пројекта изградње. Јеховини сведоци у Новој Каледонији били су посебно срећни јер је том приликом с њима био и Лојд Бари из Водећег тела, који је одржао говор за посвећење.

СЕНЕГАЛ: Будући да је први Јеховин сведок стигао у Сенегал 1951, много труда је уложено да би се дошло до милиона људи који живе на подручју те подружнице. Тамо су служила 194 мисионара из 18 земаља. Они су помогли стотинама особа да се прикључе служењу Јехови  на овој територији где је преко 90 посто становника нехришћанско.

У изградњи нове подружнице у Кап Алмадијесу, на периферији Дакара, коришћене су методе које су биле нове за већину људи тог краја. Сваки пут када би кран поставио велику монтажну плочу на њено место, посматрачи су аплаудирали и клицали. Све је било изравнато, центрирано и баш онако како треба да буде. У закључку програма посвећења 19. јуна 1999, на овом најзападнијем крају афричког континента, сви присутни су се срдачно удружили у певању: „Хвала Јехова“!

 Африка

Савремена историја Јеховиних сведока у Африци датира још с почетка 1880-их. На том континенту се до 1920. већ увелико јавно проповедало. Широм Африке је 830 000 Сведока, што је највећи прошлогодишњи број, разговарало са својим суседима и осталима о „величанственим Божјим стварима“ (Дела 2:11).

Веома је охрабрујуће видети како многи омладинци од школе стварају своје подручје за сведочење. Дорка, једна млада сестра из Мозамбика, поставила је себи циљ да сведочи директору и свим наставницима у својој школи, као и својим школским друговима. Тренутно води осам библијских студија, а шест од њених студената редовно посећују састанке. Три друга студента су напредовала до крштења и онда се оспособила да буду општи пионири. Четворо Доркиних наставника и наставница прихватили су њен позив да посете хришћанске састанке. Њен отац сада проучава с једним од тих наставника. Једна друга наставница, којој је Дорка почела да сведочи пре пет година док је још ишла у другу школу, најзад је реаговала на њену упорност и пристала да с њом проучава Библију с циљем да јој се придружи у правом обожавању.

У Нигерији се од 1995. посебна пажња посвећује особама с оштећењем слуха, којих има око пет милиона. Након  што су видели како су говори на једном обласном конгресу превођени на знаковни језик, многи објавитељи који добро чују, хтели су да науче тај језик. За мање од годину дана, 216 објавитеља и пионира из 61 скупштине, научили су знаковни језик довољно добро да би водили библијске студије и преводили састанке. Сада преко 80 скупштина има састанке који се преводе за глуве.

Флоренс, једна млада жена из Обале слоноваче, одлучила је да постане калуђерица. Али, разочарала се због учења о којима није дато никакво објашњење већ се каже да су мистерије, и била је шокирана сталним неморалним удварањима једног свештеника. Напустила је манастир. Касније су у служби од куће до куће на њу наишли Јеховини сведоци у Буркини Фасо. Након што је проучила брошуру Захтеви и књигу Спознање, убрзо је постала срећан Јеховин слуга.

Дворане Краљевства и приватне куће у Бангију, у Централноафричкој Републици, два пута су прошле године отвориле врата Сведоцима који су преко реке морали побећи из ратом погођене Демократске Републике Конго. У јулу је преко 200 браће, сестара и њихових породица, као и других људи, морало да пређе у Банги. Док је већина избеглица била окупљена под ведрим небом у луци, наша браћа су била и физички и духовно збринута. За њих су организовани састанци у две Дворане Краљевства на лингала језику, и одржавано је свих пет састанака. Један локални представник власти који је све то посматрао рекао је: „Дивно је то што сте отворили своје дворане да бисте сместили ове јадне људе. Свака част.“ Један други човек који је пролазио поред дворане, зауставио је једног мисионара и рекао: „Ви и живите по ономе што проповедате. Све најбоље. Бог ће вас за то благословити.“

Док је пре неколико година била у болници, једна некрштена објавитељка из Гане сведочила је од једног болничког кревета до другог, иако је била прилично болесна. Неки су с цењењем гледали на то што је причала; други су то презриво одбијали; док је једна жена слушала али на изглед  без икакве реакције. Неколико година касније, док је била на једном Обласном конгресу „Божји пут живота“ у Гани, та објавитељка, сада специјални пионир, срела је једну жену коју је препознала. „Шта вас је навело да дођете?“, упитала ју је пионирка. „Јехова је диван“, рекла је та госпођа. „Увек сам се питала да ли ћу те икада поново видети да ти захвалим за истину о Краљевству коју си у болници посејала у моје срце. Онда сам била и сувише болесна да бих реаговала, али, једноставно нисам могла а да не размишљам и не медитирам о оном што си рекла о животу у Рају под Божјим Краљевством, где ’нико неће рећи: „Болестан сам‘‘‘. Чим сам отишла из болнице, потражила сам Јеховине сведоке и они су почели више да ме поучавају. Убрзо сам се преселила. У свом новом месту становања потражила сам Јеховине сведоке и наставила библијски студиј. И ето, сутра ћу се на овом конгресу крстити.“ Ове две жене су се загрлиле и заплакале од радости. Сведочење у болници је заиста донело добар плод!

У Малију је једна жена, која је због утицаја врачања 13 година била непокретна, дошла у контакт с Јеховиним сведоцима. Могла је да се креће само четвороношке. Једна наша сестра започела је с њом библијски студиј. Рекла јој је за наше скупштинске састанке, али с обзиром на то колико се та жена тешко кретала, сестра се није много надала да ће жена доћи у Дворану Краљевства. Међутим, истина је покренула њено срце. Замисли колико су се браћа и сестре изненадили када су видели како та жена испред Дворане Краљевства чека да почне састанак. Брат који има ауто касније ју је одвезао кући. Како је њен студиј напредовао и њена вера у Јехову расла, тако се постепено ослобађала ропства злим духовима. Полако је почела да помиче ноге и након шест месеци је проходала! Сада је крштени Јеховин слуга.

Другог дана на новом радном месту, један општи пионир у Уганди започео је током паузе за ручак разговор с једним колегом на овај начин: „Здраво, мислим да је прави  изазов да запамтим имена свих колега.“ „О не, будите без бриге“, рекао је његов колега, „ускоро ћете то савладати. Ја сам Вилијам.“ „Хвала вам за ово упознавање“, одговорио је пионир. „То је љубазно од вас. Али, знате да је памћење имена људи један светски проблем.“ „Како то мислите?“, упитао је Вилијам. Пионир је наставио: „Примера ради, ако вас неко пита како се зове Створитељ свемира и свих живих бића, можете ли с лакоћом да кажете?“ Разговор о Божјем имену водио је сутрадан до библијског студија. Вилијам је овог пионира позвао да дође код њега кући да поразговара с његовом породицом. Сада су пет чланова те породице крштени Сведоци. Тај пионир је пре Меморијала ишао од канцеларије до канцеларије да би своје колеге позвао на овај важан догађај. Како је само био радостан када их је дошло 40!

Многи у Африци су пропатили зато што су се у њиховим земљама водили ратови. Често су морали да побегну из својих домова. Али, кад су избеглице Јеховини сведоци, они настављају да проповедају добру вест. Многа браћа и сестре су из престонице Гвинеје Бисао, у западној Африци, побегли 240 километара даље, у град Буба. Тамо живе један брат и његова жена, али није било скупштине. Међутим, чим су Сведоци из престонице стигли, организовани су састанци и дело сведочења је кренуло напред. Убрзо је на састанцима присуствовало 40 особа, а вођено је 70 библијских студија.

Тридесет објавитеља у скупштини Гитерањи у Бурундију, пешачило је око 160 километара да би присуствовало покрајинском састанку у Кајанзи. Путовање је трајало три дана. Они који су имали бицикле, повезли би друге један део пута, затим се вратили по оне који пешаче иза, па повезли њих један део пута и тако даље. Цела породица Нзејмана Џејна — његова жена, ташта и седморо деце, укључујући и дете које има парализу и креће се помоћу штапа — кренули су на путовање. Испуњени великом радошћу, сви су стигли на место састанка.

 Америка

До 18. века, цела Библија је била доступна на енглеском, француском, шпанском и португалском, а то су постали најраспрострањенији језици у земљама америчког континента. Крајем 19. века, Јеховини сведоци, који су касније постали познати под тим именом, започели су један програм библијског образовања који се до 1935. спроводио у скоро свим земљама овог континента. Сада у тим земљама има 2 769 625 ревних Сведока.

У неким местима може да буде јако хладно, али се проповедање добре вести наставља. Један старешина из скупштине Северни пол на Аљасци, наводи да се рад од куће до куће обавља и при температури од минус 37 степени Целзијусових, а састанци се одржавају чак и при температури од минус 48 степени Целзијусових. За службу под таквим условима потребна је устрајност.

На неким подручјима у великим градовима има много зграда где, због страха од криминала, станари ретко кад дају објавитељима прилику да с њима разговарају лицем у лице. У Аргентини је једна објавитељка, која је сведочила у једној таквој згради, разговарала преко интерфона с једном госпођом која је пажљиво слушала. Договориле су се да неком другом приликом наставе разговор. Извршене су многе накнадне посете без директног  контакта. Па ипак, вођени су занимљиви разговори и читани су стихови преко интерфона. Након четири месеца, госпођа је најзад позвала објавитељку у свој стан и започет је библијски студиј. Награђена је стрпљива устрајност ове објавитељке.

У Сједињеним Државама има преко 17 000 старачких домова у којима је смештено стотине хиљада старијих грађана. Како с добром вешћу доћи и до њих? Неке скупштине су имале доста успеха тако што су се обратиле организатору активности једне такве установе и понудиле се да у духовном погледу помажу онима који тамо бораве. У једном случају је објашњено да ће добровољцима из скупштине бити драго да са сваким ко то жели воде бесплатан седмични библијски студиј. Та понуда је радо прихваћена. Често би се студију придружило и особље, чланови породице и други посетиоци и добровољци. Организаторка активности у том дому је забележила: „Ова група за проучавање пружа духовну подршку и доприноси благостању наших станара. Нема шта, сви присутни стварно воле библијски студиј.“ Она је увидела да то стимулативно делује на ментално стање старијих. Особље је било одушевљено када је једна старија жена, која није проговарала откако је дошла у старачки дом, почела да коментарише на студију. Један старац који никада није присуствовао било каквим групним активностима у дому, нестрпљиво је чекао библијски студиј.

Док је сведочила на гробљу, једна сестра из Чилеа разговарала је с женом која је у несрећи изгубила свог 12-годишњег сина. Ова уцвељена мајка је двапут дневно долазила на гроб свог сина. Сведокиња је с њом поразговарала о нади у ускрсење и започет је библијски студиј. Та жена је онда разговарала са својом сусетком која је такође изгубила младог сина и која је сваког дана одлазила на његов гроб. И с њом је започет студиј. Мајка те  жене је ишла на гробље и питала је свештеника да ли може да одржи помен за њеног преминулог унука. Због свештениковог непријатног одговора, престала је да иде у цркву и почела је да проучава Библију. Сада те три жене причају другима на гробљу о нади коју су пронашле.

Хоћеш ли дозволити да те Јехова користи да помажеш некоме да упозна истину чак и онда кад су твоје способности ограничене? Једна мисионарка на Костарики је то урадила. Још увек није могла добро да комуницира на шпанском. Па ипак је започела библијски студиј с Аном, једном побожном католикињом. Поред Библије користиле су и брошуру Шта Бог захтева од нас? Ана није добро видела тако да је само слушала док су се одломци и стихови читали, а онда је коментарисала о њима. Једне седмице је охрабрила мисионарку следећим речима: „Мени не смета што не можемо скроз да се разумемо. Многе ствари које смо размотриле разликују се од учења католичке цркве. Ако би ми неко дао дугачка објашњења, савршено срочена, не бих у то поверовала, али ви сте ми то показали директно из Библије, без много речи, тако да видим да је то стварно оно што Библија учи.“

Сведоци у Никарагви улажу посебан труд да би одређене чланке из Пробудите се! уручили школским наставницима. Тема „Има ли наде за данашње младе?“ јесте један карактеристичан пример. Вредност тих информација је очигледна. У једном граду је директор школе замолио Сведоке да говоре пред свим ученицима и поред тога што је једна учитељица негодовала. Одржан је симпозијум од сат и по, и многи ученици су тражили литературу. На крају је и учитељица која се у почетку бунила желела да Сведоци своје излагање понове у школи где је она директорка. То је учињено. С њом је започет библијски студиј, и она сада жели да Сведоци сваког месеца ученицима држе предавања.

 Евроазија

Назив Евроазија указује на Европу и Азију као на један континент. Баш тамо је Јехова Аврахаму први пут саопштио добру вест (Гал. 3:8). Тамо је и Исус Христ ударио темељ делу јеванђелизирања које се протеже све до наших дана (Мат. 28:19, 20). Јеховини сведоци се труде да поделе добру вест с људима у свих 80 земаља, колико их отприлике има у Евроазији. Поред неколико стотина језика на којима је Watch Tower Society већ штампао библијску литературу, од 1995. је придодато још 36 језика за које се сматра да ће омогућити да се дође до даљњих 170 000 000 људи у овом крају света. Међу овим језицима су панџапски (насталик), узбекистански, казахстански, таџикистански, азербејџански и монголски.

Током 1999. на Косову су се интензивирали озбиљни проблеми. Малтене 800 000 људи албанске националности с Косова избегло је у околне земље. Скоро 500 000 их је побегло у Албанију. Међу њима је било и 14 Јеховиних сведока и њихово осморо деце. Сведоци у Албанији су отворили своје домове и помогли тој браћи током веома тешког времена. Док се етнички сукоб погоршавао, бивало је јасно шта је браћи албанског порекла с Косова најважније. Желели су да буду сигурни да су њихова браћа српског порекла безбедна. С друге стране, српски Сведоци  су улагали посебан труд да би ступили у везу с браћом Албанцима како би се уверили да су безбедни. Каква љубав, за разлику од мржње која се испољава око њих! Након четири месеца, браћа с Косова су једва чекала да се врате кућама. Није их занимало то да понесу много материјалних ствари. Уместо тога, тражили су кутије с литературом да би другима понели утешну поруку о Божјем Краљевству.

Када је једна Сведокиња у Белгији разговарала с једном женом преко интерфона, та жена јој је отворено рекла да тог тренутка није расположена за такву врсту разговора. Сестра је рекла да би је радо касније позвала телефоном. Жена се изненадила када је након пар дана заиста и примила тај позив. Објаснила је да мора да се пресели и да је замолила Центар за социјални рад да јој помогне у проналажењу новог стана. Након још једног телефонског разговора, изгубиле су контакт и зато је Сведокиња одлучила да јој напише писмо и пошаље на Центар за социјални рад. Писмо је стављено у досије те жене и веза је поново успостављена када је након неколико недеља на крају добила то писмо. Било је то баш онда када је Наша служба за Краљевство навела: „Ако се сви заједно напрежемо да започнемо студије и ако се молимо да Јехова благослови наша настојања, сигурно ћемо пронаћи нове студије!“ Након горљиве молитве Јехови, наша сестра је телефонирала тој жени и рекла јој да жељно чека да с њом проучава Библију. Та жена је пристала. Сада она и њен муж посећују хришћанске састанке, а она својој породици и пријатељима прича о лепим стварима које учи.

Једног кишног дана, једна привремена специјална пионирка и њена партнерка разговарале су с власницима радњи у једном граду у Малезији где је људима мало сведочено. Једна средњошколка која је застала чекајући да прође јак пљусак, пришла им је и замолила их за литературу коју су нудиле. Пионирке су јој објасниле да може имати бесплатан кућни библијски студиј и рекле јој где може да их  потражи. Око недељу дана касније, она их је назвала. Прочитала је сву литературу и желела је још. Започет је библијски студиј. Пошто је та девојка страствени читач, скоро после сваке посете тражила је још литературе. Умела је да телефонирала касно навече да би тражила литературу на коју се указује у некој публикацији. Пошто су пионирке биле само привремено у том граду, студиј се водио што лично што путем писама. За два месеца девојка је завршила књигу Спознање. Проповедала је својим пријатељима и путницима у аутобусу. Добро је напредовала и сада је некрштени објавитељ те једва чека да се квалификује за крштење.

Једна Сведокиња у Италији спријатељила се с новом комшиницом. Та комшиница се вратила из Немачке зато што је њеном мужу био обећан посао. Међутим, то се изјаловило. Зато је њен муж оставио породицу у Италији и поново отишао у иностранство да потражи посао. Док је он био одсутан, брачни пар Сведока је помагао његовој жени у куповини, одвозио њиховог сина у школу, понекад позивао њу и њену децу на оброк и пружао јој моралну подршку која јој је јако требала. Жена је питала зашто све то чине. Какав је био одговор? „Зато што као Јеховини сведоци волимо своје ближње.“ Жена је рекла да никада није имала времена да саслуша Сведоке, али сада је била знатижељна да сазна у шта верују. С њом се водио редован библијски студиј; такође је почела да долази и на скупштинске састанке. У међувремену се и њен муж вратио. Сведоци су и њему понудили библијски студиј, али је он одбио зато што није могао да среди мисли. Поново је имао проблема да пронађе посао. Када се та породица преселила у други крај Италије, овај пар Сведока им је набавио адресу тамошње Дворане Краљевства и охрабрио жену да иде у дворану. Међутим, она је била веома срамежљива особа, тако да није отишла. Па ипак, наша сестра ју је звала сваке недеље и одржавала живим њено интересовање за Јехову.  Једном када је та жена видела двоје Сведока како сведоче на улици, питала их је за библијски студиј. Такође је почела да иде и на састанке. У међувремену је њен муж пронашао посао. И он је затражио студиј. Обоје су сада предани и крштени хришћани. Њихово двоје старије деце такође се крстило, а треће је некрштени објавитељ.

Једна пионирка у Луксембургу била је јако заинтересована да дође до сваког на свом подручју. На једној кући ролетне су увек биле спуштене и никога није било. Међутим, једног дана кад је пионирка кренула по своју кћерку у школу, приметила је једна кола испред те куће у којој никада никог није било. Јасно је да тада није планирала да иде у службу на терену, али није хтела да јој ова прилика измакне. Позвонила је. Човек који је отворио рекао јој је да није баш заинтересован за Библију, али је ипак желео да сазна нешто више о Исусу Христу. Оставила му је књигу Највећи човек који је икада живео. Након што су она и њен супруг извршили неколико накнадних посета, започет је студиј. Али, испрва је овај човек због многобројних обавеза пристао да проучава само једном у три недеље. Међутим, полако је почео другачије да гледа на живот. Схватио је да треба да уложи више времена да би сазнао и вршио Божју вољу. Одрекао се стоног тениса, свог страственог хобија на који је недељно трошио четири вечери. Када је јасно схватио шта је хришћанска неутралност, дао је отказ на послу и прихватио посао за који је добијао упола мања примања. Шта је он мислио о оваквој промени? Он је рекао: „Било ми је драго да то урадим. На крају крајева, јако сам желео да ускладим свој живот с библијским начелима. Наставио сам да напредујем у истини тако да ми више ништа није стајало на путу да постанем некрштени објавитељ и да пет месеци касније симболизујем своје предање Јехови крштењем у води.“ Како је само захвалан тој пионирки што тако темељно обавља своју службу!

 Острвске Земље

Становнике целе земље, укључујући и оне који живе на острвима, Јехова позива да се радују његовом краљевању (Пс. 97:1). Становници Крита су већ на Пентекост 33. н. е. били међу онима који су примили овај позив. У 20. веку су се на њега одазвале десетине хиљада оних који живе на острвима. На Филипинима има 132 496 оних који говоре другима о слави Јеховиног краљевања. На острвима која сачињавају Јапан, у овој радосној служби учествује 222 857 особа. Чак и острва на којима има веома мало становника имају прилику да се радују доброј вести о Божјем Краљевству.

Љубазност једног младог пионира на Самои допринела је да се превазиђу предрасуде о Јеховиним сведоцима. Он је отишао у диспанзер локалне болнице где је добио број и где му је речено да сачека да дође на ред код лекара. Међутим, када је прозван његов број, он је седео до једне старије жене која је изгледа била болеснија од свих присутних, и зато је брат љубазно питао медицинску сестру да ли би он свој ред могао да уступи тој жени, а онда да он уђе. Сестра се изненадила, али је пристала. У међувремену, пре него што је брат поново прозван, стигао је један од поглавица (матаи) из његовог села и сео поред њега. Пошто је тај човек био болеснији од нашег брата,  он је свој ред поново уступио да би тај човек могао одмах да уђе у ординацију. Касније је наш брат поново срео ону старију жену, овог пута у продавници. Била је веома срећна што га види и питала га је да ли је он Јеховин сведок. Када је добила потврдан одговор, рекла је да раније није била сусретљива кад су Сведоци долазили код ње, али сада зна да они стварно воле своје ближње. Дала је адресу и започет је редован библијски студиј. А шта је са сеоским поглавицом? Објаснио је пионировом оцу да на Сведоке није гледао с уважавањем, али да су сада добродошли у његов дом. Дошао је на Меморијал и рекао: „Оно што вам се у почетку не допада, на крају може и да вам се свиди.“

Да ли је практично да покушамо започети библијске студије на пословном подручју? Покаткад јесте. Један специјални пионир на Кипру редовно је доносио часописе једном пословном човеку. Када је тај човек изразио цењење за оно што је читао, пионир му је показао како се одржава библијски студиј, користећи брошуру Захтеви. Студиј се одржава директно на радном месту, али узимајући у обзир околности, пионир га сваки пут ограничава на 10 до 15 минута.

На Гваделупу је посебна пажња посвећена уличном сведочењу. Пошто је однос броја објавитеља према броју становника 1 напрема 55, да ли је улично сведочење стварно потребно? Када су код куће, људи су све више заокупљени гледањем сателитских програма и кабловске телевизије. Лакше им је прићи и зауставити их да саслушају добру вест кад су ван куће. Један покрајински надгледник је известио да је у року од око два сата једна група од 15 објавитеља разделила 250 часописа као и доста трактата у уличном сведочењу у Сен Мартену. Наравно, неки који радо узму литературу можда кажу да су превише заузети за разговор. Али, када животне околности подстакну духовни апетит неке особе, могу се променити и приоритети. Тако је било у граду Ле Абиму када је једна особа након  смрти свога оца имала пуно питања. Сада жели да проучава скоро сваки дан — прво уз брошуру Захтеви, а онда помоћу књиге Спознање. Такође истражује и књигу Расправљање и исписује цитиране стихове на једно парче хартије. Каже да се осећа као „израелски краљ који је лично преписивао Писмо“. Схватила је да можда „све такозване хришћанске религије имају Библију, али је само једна примењује у пракси — Јеховини сведоци.“

Хатсуко, самохрана мајка двоје деце, живи у Јапану. Да би издржавала своју породицу, она ради на два места. Када налази времена за сведочење о Јехови и његовој намери која одражава љубав према човечанству? До сваког посла јој је потребно око 20 минута бициклом. Одлучила је да сваки дан то време користи за сведочење. Она разговора с људима које среће, с пролазницима, онима који купују на аутоматима, разним разносачима, грађевинцима и другима. У почетку је то био велики напор, будући да је стидљива. Схватила је да би било боље да пусти да говоре часописи него да она много прича. Постепено је увидела да јој је такође лакше да с људима разговара уколико се помоли пре него што крене. Тако сведочи у задње две године и сада месечно уручује 200 до 300 часописа, укључујући и оне које уручи на својој рути с часописима на улици.

Видео-касета Јеховини сведоци — организација иза имена јесте моћно средство у изграђивању цењења људи према организацији коју Јехова користи. Једна жена у Аустралији је пет година добијала часописе и другу литературу од Заједнице. Једне седмице су јој Сведоци оставили ову касету да је погледа. Следећи пут је објавитеље позвала у кућу. Жена је одгледала касету и била ганута до суза. Она је имала поверења у Сведоке који су је посећивали, али је сада осетила да може да верује и организацији. Тог дана је с њом започет формалан библијски студиј с књигом Спознање, а следеће недеље је била на састанцима у Дворани Краљевства.

 Кога људи питају за савет? Понекад су то писци новинских рубрика. Једна пионирка с Нове Каледоније приметила је да је о једном питању које је било постављено неком светском часопису, лепо писао Пробудите се! Она је написала писмо особи која је поставила питање и послала га издавачу часописа с молбом да га проследе даље. У писму је навела да има корисне информације о том предмету, навела је тему и неке поднаслове, укључујући и неколико изабраних цитата и понудила се да уступи тај материјал. Убрзо након што је стигао одговор, Пробудите се! је послат и то је отворило пут за даљњу духовну помоћ.

Објавитељи у Ирској на својим подручјима срећу људе који долазе из Африке, источне Европе и са Истока. Једна скупштина у Белфасту је организовала да се једно јавно предавање и студиј Куле стражаре одрже на мандаринском кинеском. Биле су присутне 22 заинтересоване особе. То је био резултат доброг рада који је један пар мисионара обављао међу Кинезима који су у Белфасту радили или ишли на колеџ. Ти мисионари су од 1993. водили библијске студије са 75 особа из 17 кинеских провинција и из разних градова с Тајвана. С многим заинтересованим особама контакт је одржаван и по њиховом повратку у Кину. Један брачни пар је проучавао Библију. Онда је жена морала да се врати у Кину те је била тужна јер је мислила да тамо неће моћи да настави свој библијски студиј. Међутим, неколико недеља касније, муж је узбуђено испричао да је добио поруку од своје супруге да су Сведоци једног дана дошли код ње на посао и оставили јој поруку: „Ваши пријатељи из Ирске су нас замолили да свратимо. Доћи ћемо опет.“ И дошли су! Један други пар је из Кине писао: „Много нам недостајете. Имамо много лепих успомена, али морамо рећи да је најдрагоценија ствар то што смо проучавали Библију с вама. Изгледа да је у нашем животу Библија сада камен темељац.“

[Слике на 49. страни]

(1) Мозамбик, (2) Сенегал, (3) Нова Каледонија, (4) Боливија