Чешка

За Јеховине сведоке у Чешкој, споне међународног братства добиле су 1998. додатно значење. Широм света су одржани међународни конгреси који су нагласили тему „Божји пут живота“.

Од 42 763 делегата који су се окупили на конгресу у Понтиаку (Мичиген, САД) било је 345 из Чешке. Делегати су се окупили из најмање 44 земље — из обе Америке, из Европе, Африке и Азије. Поред тога, 700 делегата из Чешке, заједно са 700 њих из Словачке, било је на конгресу у Нирнбергу у Немачкој, једном од пет истовремено одржаних конгреса у Немачкој на којима је укупно било 217 472 присутних из разних земаља.

Чешке делегате је дубоко дирнуо срдачан дочек у конгресним градовима, смештај који је одисао љубављу у домовима хришћанске браће коју раније никада нису видели и одушевљени аплауз добродошлице међународним делегатима првог дана конгреса. У Нирнбергу су се Сведоци из Чешке и Словачке поздравили с пуно љубави, грлећи једни друге и често плачући од среће што могу опет бити заједно. Били су то незаборавни догађаји.

Исте године су се хиљаде окупиле на сличним конгресима и у самој Чешкој. Осим програма који је изнесен на овим већим конгресима, делегати су били одушевљени што су примили тек довршени превод двотомне библијске енциклопедије на чешком, Insight on the Scriptures.

 То су заиста били срећни догађаји у историји Јеховиних сведока у Чешкој. Али пут до њих је био дуг и напоран. Све је започело пре више од 100 година, а то се не би могло одиграти без подршке Јехове Бога, подршке пуне љубави.

На путовању по Европи 1891, тадашњи председник Watch Tower Societyja, Ч. Т. Расел, накратко је посетио и Праг. У годинама које су уследиле, Јеховини сведоци су доживљавали периоде великог пораста, као и време патње, прогонства и решетања. Њихово дело је било потпуно забрањено 46 година. Чак и кад нису били под  забраном, Сведоци нису увек уживали законско признање.

Искуство Јеховиних сведока на тлу Чешке је попут искуства пророка Јеремије коме је Јехова рекао: „Они ће рат на те дизати, али те неће надвладати, јер сам ја с тобом да те избављам, рече Јехова“ (Јер. 1:19).

Како је настала Чешка

Након политичких преговора у светским дипломатским центрима октобра 1918, у средњој Европи је основана Чехословачка. За време Другог светског рата била је привремено укинута, али се онда поново појавила након више од шест година нацистичког тлачења. Такође је издржала и преко четири деценије комунистичке владавине. Затим је након 74 године овај политички ентитет престао да постоји. Источни део земље је 1993. године постао Словачка. Западни крај, укључујући и Бохемију, Моравску и део Шлеске, постао је Чешка.

Чешка се простире око 500 километара од истока према западу и око 250 километара од севера према југу. На северу и западу су прелепе планине обрасле шумом; такође има и доста плодног обрадивог земљишта куда протичу реке. Али баш као и у већем делу средње Европе, загађење околине представља озбиљан проблем. Већина људи живи у градовима.

Кратак извештај о развоју делатности Јеховиних сведока у целој бившој Чехословачкој, у раздобљу од 1912. до 1970. објављен је у Годишњаку за 1972. Сада пружамо даљње детаље, али главну пажњу овај извештај усредсређује на садашњу Чешку.

Религиозно наслеђе

Престоница Праг се понекад зове и град стотину торњева. Али, чак ни велики број црквених торњева није могао предупредити то да Чешка постане оно што је  данас — једна углавном атеистичка земља. Међутим, није увек било тако.

На захтев моравског владара кнеза Растислава, византијски цар Михаило III је 863. н. е. послао у Моравску једну верску мисију. Константин (касније познат као Ћирило) и Методије, двојица људи који су сачињавали ову мисију, били су свештена лица из Солуна (Грчка). Поред црквене службе на локалном језику, Константин је осмислио и азбуку погодну за овај словенски језик којим су говорили Моравци. Затим је користећи ту азбуку почео да преводи делове Библије. Међутим, тек много касније Божја Реч ће се јасно разумети.

Објављивање хитне поруке

Године 1907, око 16 година након што је Ч. Т. Расел свратио у Праг, један старији Истраживач Библије (како су тада Јеховини сведоци били познати) почео је да једном месечно одлази у северну Бохемију и дистрибуише библијску литературу. Био је то брат Ерлер који је дошао из Дрездена (Немачка). Ревно је по два-три дана сведочио у Либерецу и другим градовима. Дистрибуисао је Раселову књигу Битка од Армагедона и с уверењем објављивао да ће 1914. избити светска катастрофа.

До 1912, приличан број полетних особа сејао је семе библијске истине, оснивао мале групе и крштавао. Када је 1914. избио светски рат, то није изненадило Истраживаче Библије, премда се те године нису остварила сва њихова очекивања.

Литература коју су тих раних година Истраживачи Библије дистрибуисали у Чешкој била је на немачком. Неки становници који су говорили немачки примили су је с цењењем. Харлота Јанковцова из Плзења, присећа се да је њена мајка добила неке књиге брата Расела од једног Истраживача Библије који је дошао из Дрездена и који је 1925. дошао и до њиховог дома. Ускоро су почеле  да посећују састанке. Она каже: „Много смо проучавали током личног студија и добро се припремали за састанке. Сваку недељу бисмо цео дан провели у служби на терену. Били смо Истраживачи Библије, проучавали смо Кулу стражару, читали књиге, а такође имали и Билтен [сада је то Наша служба за Краљевство].“

Постепено је литература превођена на чешки. Узбудљива публикација Милиони који сада живе неће никада умрети, била је на располагању 1922, а три особе су као колпортери учествовале у пуновременој служби да би је дистрибуисале чешком становништву. Најзад је од 1923. године сваког месеца на располагању било издање Куле стражаре од 16 страна на чешком језику.

Канцеларија подружнице Watch Tower Societyja у Магдебургу у Немачкој послала је у Бохемију 1923. године Антоњина Глајснера заједно с његовом супругом како би  се побољшало проповедање добре вести у чешким земљама. Под надзором брата Глајснера, који је 1916. већ водио састанке у Мосту, Заједница је тамо отворила складиште за литературу.

Године 1928, канцеларија подружнице у Магдебургу почела је тесније да надзире дело у Чехословачкој. То је довело до боље организованости група, делотворније службе на терену и усклађенијег рада колпортера. С тим у вези је свакој групи, као и колпортерима (претечама данашњих пионира) додељено одређено подручје на ком ће да проповедају. Извештај Чехословачке за ту годину показује да је било 25 малих група, које су се састојале од 106 објавитеља и такође 6 колпортера. Свеукупно су уручили 64 484 књиге и брошурице и око 25 000 часописа, и на тај начин заинтересоване особе упућивали на Божје Краљевство као решење за људске проблеме.

Наредне године је Ото Естелман пристигао из Немачке и донео узбудљиву „Фото-драму стварања“ коју је објавио Watch Tower Society. Приказивана је публици од једног краја земље до другог. Врхунац у тој активности постигнут је пред крај 1933, када су браћа изнајмила Капитол, највећи биоскоп у Прагу, и четири пута приказала „Фото-драму“. Дошло је толико пуно људи да је биоскоп био крцат и две додатне вечери. Многи који су желели да буду позвани на даљње библијске говоре дали су име и адресу. Наравно, како је раст организације постајао очигледан, долазило је и до противљења. Исус је својим следбеницима рекао да то и очекују (Јов. 15:18-20).

Неки од оних који су пригрлили добру вест

У овом раздобљу је добру вест чуо и један човек који је касније одиграо важну улогу у делатности Јеховиних  сведока у овој земљи. Његово име је Бохумил Милер. Пред крај свог земаљског живота 1987, могао је да се осврне на преко 55 година верне службе, у коју спада и око 14 година проведених у концентрационим логорима и затворима, јер није компромитовао своју веру.

Године 1931, Бохумил је са 16 година учио да буде словослагач. Његов брат Карел је учио за књиговесца. Њихов отац Томаш Милер је био истакнути члан Братске заједнице која се веома дичила својом старом традицијом и историјом. Карелов шеф је дао Карелу карте за „Фото-драму стварања“. Карел се након прве представе  сав узбуђен вратио кући. Описао је све што је видео и чуо, а оцу је дао две књиге на немачком које је добио. Наредне вечери када се вратио био је још више узбуђен и са собом је донео књигу Стварање на чешком. Док је износио своје утиске, споменуо је да је на крају програма дао своју адресу да би га позвали на даљња библијска предавања.

Око месец дана касније, кад је породица управо завршила с недељним ручком, зачуло се звоно. Бохумил Милер је касније написао: „Отац је изашао да види ко је. Мало је попричао у ходнику с посетиоцем, а онда се вратио у кухињу с чуђењем на лицу. Његове прве речи су биле: ’Никада нисам овако нешто доживео. Замислите, неко улаже труд да би нас недељом посетио и позвао на некакво предавање! То је предавање Истраживача Библије. Ми из Братске заједнице никада не бисмо учинили тако нешто. И сувише смо лењи!‘“ Касније су Милерови почели редовно да се састају с малом групом Јеховиних сведока.

С временом се Бохумил предао Јехови, али се крстио тек око две године након тога. До тада је већ служио као помоћник скупштинског надгледника (који се тада звао водитељ службе), одржавао састанке и радио у бетелском дому у Канцеларији Заједнице у Прагу. У то време нико од Сведока није у потпуности схватао колико је озбиљно хришћанско крштење.

Некако у то време Бохумилова рођака, Либуше Штехерова, упознала је истину. Она се много брже крстила. Касније је сестра Штехерова рекла: „Мој ујак Томаш Милер је био веома религиозан човек. Једног летњег поподнева 1932, рекао ми је да се Бог зове Јехова, каква је будућност света и да постоје изванредни библијски састанци једне групе која се зове Јеховини сведоци. На крају ми је дао књигу Избављење од Џ. Ф. Ратерфорда. Почела  сам да увиђам да постоји нешто што мој Створитељ жели да ја разумем. На мом првом састанку за службу, чула сам за крштење које је тада тек по други пут требало да се одржи у Прагу. Седела сам тамо и слушала, а да нисам имала појма о томе шта ће се ускоро десити. Док смо се враћали кући, ујак Милер ме је упитао: ’Зар не би и ти волела да се крстиш?‘ ’Али ја још ништа не знам‘, приговорила сам. ’Ти си попут неког обраћеника‘, продужио је ујак. ’Знаш Библију. Треба само да схватиш времена у којима живимо и шта Бог жели од тебе.‘ Стога сам га замолила да ме упише за крштење и 6. априла 1933, ја сам се крстила.“ Она је стварно сазнала шта Јехова жели од ње и верно му је служила све до своје смрти 1995.

У то време се с новозаинтересованим особама није водио кућни библијски студиј. Обучавање за службу на терену често се састојало само од тога да особа с неким Сведоком оде на врата да би видела како то изгледа, а онда продужи сама.

Тих година су многе жене упознале истину. Служба је постала најважнија ствар у животу знатног броја њих, и оне су постигле много тога. Често су са собом водиле и своју децу и та деца су због тога из прве руке доживела Јеховин благослов. Бланка Пихова је кренула с мајком у службу на терену кад је имала десет година. Она се  присећа једног догађаја: „Мама и ја смо добиле да обрађујемо једно село. Мајка ми је рекла да ја радим на сеоском тргу док она обрађује околне куће. Кад сам дошла на трг, сва ужаснута сам схватила да је пун гусака. Нисам се бојала ниједне животиње сем гусака. Шиштале су на мене и када су покушале да ме угризу, као штит сам употребила своју торбу с књигама. Али, није било лако, тако да сам се у очајању молила: ’Господе Јехова, молим те помози ми!‘ И одједном су гуске побегле, а поред мене је стајао огроман бернардинац. Помазила сам тог пса и он ме је пратио од куће до куће. Гуске се више нису усудиле да ми приђу.“ Њена мајка се касније побринула да Бланка у оном што се десило увиди Јеховину бригу пуну љубави.

Доћи до људи на многе начине

За службу у овом делу Европе, 1932. је на располагању било још једно средство. На чешком је почео да излази часопис Златни век (сада познат као Пробудите се!). Те године је људима уручено 71 200 часописа. Након читања Златног века, многи људи су били вољни да узму и другу литературу која опсежније објашњава Библију.

Да би се сваком пружила могућност да извуче корист из добре вести о Божјем Краљевству, из Немачке су слати пионири. Они су живели скромно како би се могли посветити том делу. Од 84 пионира, који су током 1932. извештавали о свом раду, 34 су били из Немачке. За многе од њих, то је значило учење новог језика. Шта су могли да учине пре него што га савладају? Оскар Хофман, један брат из Немачке који је служио у Прагу, рекао је: „Премда нисам знао језик ове земље, свакодневно сам посећивао људе у њиховим домовима. Да бих им помогао да схвате зашто долазим, замолио сам их да прочитају картицу са сведочанством, на којој је била штампана кратка проповед на њиховом језику. На овај  начин је Чесима уручено хиљаде примерака библијских публикација.“

Године 1934, посебан владин указ против прилива странаца изискивао је да већина пионира из иностранства оде из земље. Али, обављено је доста тога. Те године су пионири сведочили на већини подручја која нису била додељена некој редовној групи.

Исте године кад су пионири из иностранства морали да напусте земљу, Заједница је локалне Сведоке снабдела библијским предавањима снимљеним на грамофонским плочама. Локална браћа су показала иницијативу вредну сваке похвале. Скупштина Праг је купила један мотоцикл, Indian 750, с приколицом на коју су поставили појачало. Након што би стигли на неки градски трг или било какав други отворен простор у неком селу, поставили би појачало на један високи троножац и пустили неки музички снимак док су они ишли од куће до куће. Када је велики број људи био привучен музиком, браћа би пустила неку плочу с кратком библијском проповеди. Овако су за само једно недељно јутро могли дати сведочанство стотинама људи у неколико села.

Законска регистрација

Године 1930, предузете су мере да би се обезбедила законска основа за деловање Јеховиних сведока у Чехословачкој. То је обухватало оснивање корпорација које би носиле право својине на имовину, које би добављале литературу и вршиле друге неопходне службе.

У Прагу је одржан један посебан састанак на ком су учесници поздравили план да се оснују две корпорације и одобрили су њихове повеље. Прва корпорација је названа Watch Tower Bible and Tract Society (Чехословачка подружница). Њен задатак је био да набавља публикације, да се брине за састанке и дистрибуцију литературе. Друга корпорација је названа Mezinárodní sdružení  badatelů Bible, československá větev (Међународно удружење Истраживача Библије, Чехословачка подружница) са седиштем у Прагу. Она је представљала законско тело за надгледање деловања Јеховиних сведока у Чехословачкој. Основане су три канцеларије Чехословачке подружнице Удружења међународних Истраживача Библије, да би се свака побринула за одређени део републике. Дело у чешким земљама је надгледала једна канцеларија у Брну, а Антоњин Глајснер је био председавајући. Ове корпорације су олакшавале дело јеванђелизирања у Чехословачкој.

Три године касније, Watch Tower Society је 1933. отворио канцеларију подружнице у Прагу где се вршило штампање. То је било потребно због тешке ситуације у Немачкој након Хитлеровог доласка на власт. Тамо су биле наметнуте забране и конфискована је подружница Заједнице у Магдебургу. Едгар Мерк из Магдебурга био је постављен за слугу подружнице у Прагу. Карел Копецки из Прага добио је да надгледа бетелски дом и канцеларију.

Међутим, ни у Прагу није све текло глатко. Због личног поноса и других чинилаца, било је размирица између ова два брата. Подружница у Прагу је 1936. стављена под надзор Канцеларије Заједнице за средњу Европу, која се налазила у Швајцарској. Кратко након тога, Карел Копецки и Јозеф Гитлер, обојица на одговорним положајима у законским корпорацијама Заједнице у Чехословачкој, били су повучени. Заменили су их Јозеф Банер и Бохумил Милер. Нови слуга подружнице био је Хајнрих Двенгер, благ и лојалан Јеховин слуга који се већ бринуо за разне теократске задатке. Уз надгледање пуно љубави, скупштине су наставиле да радосно учествују у објављивању добре вести о Божјем Краљевству — вести која је у све нестабилнијем свету људима била јако потребна.

 Ојачани међународним скуповима

Јеховини сведоци у Чехословачкој свакако су знали да Сведоци у другим земљама одржавају конгресе и силно су желели да и у својој земљи одрже један такав конгрес.

Одређено је да се један велики међународни састанак, како се тада звао, одржи у Прагу од 14. до 16. маја 1932, у позоришту Варијете. Био је то први такав међународни конгрес у овој земљи. Јавно предавање је било правовремено јер је истакло тему „Европа пре уништења“. Програм је изнесен на чешком, немачком, мађарском, руском и словачком. Било је 1 500 присутних. Пружено је снажно сведочанство. Током тих конгресних дана, делегати су учествовали у служби од куће до куће и људима уручили преко 21 000 примерака библијске литературе.

Још један међународни скуп одржан је у Прагу 1937. Стотине посетилаца дошло је из Аустрије, Мађарске, Пољске и Немачке. „Био је то предиван конгрес!“, присећао се касније брат Милер.

Проповедање добре вести је наставило да напредује по целој Чехословачкој. Сведоци су током 1937. добро користили 7 појачала и 50 грамофона да би пуштали снимљена библијска предавања. Те године су ову опрему користили на 2 946 јавних презентација на којима је било укупно 31 279 присутних. Извештај о делу у Чехословачкој у тој години је навео: „Широм земље дело проповедања добре вести је напредовало. Могли су је чути људи по великим градовима као и по селима, чак и у дворцима и планинским кућама.“

На помолу нацистичка претња

Примицао се Други светски рат. У Европи је расла напетост. Како ће се Јеховини сведоци понети у тој ситуацији? У Чехословачкој се још увек није свуда знало  о приговору савести на војну службу. Ниједна велика традиционална религија није се држала библијских начела у тој мери да је сачувала хришћанску неутралност. Прва особа ухапшена као неутралан хришћанин у овој земљи био је Бохумил Милер. Он је написао: „Требало је да започнем с војном службом 1. октобра 1937. Међутим, савест ми је говорила да Бог не жели да се његове слуге ’уче боју‘ (Иса. 2:4). Ослонио сам се на Јехову да ми пружи довољно снаге и издржљивости за предстојећа искушења. Због свог становишта, до краја марта 1939. четири пута сам позиван на војни суд и сваки пут осуђен на неколико месеци затвора. Кад се осврнем на те дане, сада могу да кажем да сам захвалан за те кушње јер су ме припремиле на много гора времена која су ме чекала.“

Како је расла нацистичка претња тако су се повећавали и притисци на Јеховине слуге. У пограничној области с Немачком појачавало се противљење. Састанци Јеховиних сведока су августа 1938. забрањени, тако да су почели да се окупљају у малим групама. Либуша Штехерова је написала: „Политичка напетост се током 1938. повећавала и морали смо да се обучимо како да сведочимо под новим околностима. Касније, током рата, добро бисмо се упознали с неком особом пре него што смо с њом попричали о нашој вери.“

Немачка је 1938. кренула да заузме Судетску област која је тада била унутар граница Чехословачке. Да би спречиле рат, Британија и Француска су мирно пристале на Хитлеров захтев да Судетска област постане део Немачке, тако да се тамошње становништво нашло под нацистичком влашћу.

Почиње немачка окупација

Немачке трупе су 15. марта 1939. окупирале целу Бохемију и Моравску. Хитлер је створио нову политичку  државу коју је назвао Протекторат Бохемије и Моравске, који је имао свог председника и марионетску владу.

Убрзо је Гестапо кренуо у акцију против Јеховиних сведока. Дошли су 30. марта у канцеларију Watch Tower Societyja у Прагу. Бохумил Милер је након издржане затворске казне због своје хришћанске неутралности ослобођен 1. априла. На путу од затвора до железничке станице телефонирао је канцеларији подружнице. Касније је испричао: „Рекао сам им да ћу доћи следећег дана да учиним све што је у мојој моћи. Тог наредног дана нас је било троје у Бетелу. Било је много посла. Нека штампарска опрема је већ била у луци, спремна за отпрему у Холандију. Преостало је одмах требало да се спакује. Брат Матејка и ја смо се побринули за тај посао, док је брат Капинус рашчишћавао канцеларије и бетелске просторије. У међувремену смо такође преводили часописе Кула стражара и Утеха (сада Пробудите се!). Такође смо успели да пребацимо велику количину књига и брошурица на чешком које нису занимале Гестапо током рације у марту. Међутим, Гестапо је неколико пута посетио подружницу током ликвидационог поступка.“

С почетком окупације, било је јасно да ће услови за проповедање бити веома тешки. Многа браћа су отишла из Чехословачке. Брат Двенгер је отишао за Швајцарску вече пре него што је Гестапо дошао да га ухапси. Брат Милер се такође спремао да оде. Баш кад је примио неопходну дозволу од државних власти, од подружнице у Берну је стигло писмо у ком је стајало да би било корисно уколико би могао да остане на својој додели, те тако пружа потребан надзор и охрабрење браћи у Чехословачкој. Брат Милер је одмах пристао и уништио свој пасош како се не би предомислио.

Након 48 година је рекао: „Ако би ме неко сада упитао да ли се кајем што нисам отишао из Прага тог  пролећа 1939, одлучно бих рекао: ’Не!‘ Никада нисам зажалио што сам остао. С временом сам схватио да ту припадам. Овде су ме Јехова и његова организација поставили. И стварно, сва окрутна патња и батине које сам често трпео били су незнатни у односу на радост коју сам осећао посматрајући како дело из године у годину расте као и мноштво радосних обожавалаца Свемоћног!“

Гестапо је 1939. почео с хапшењем. Ото Бухта, духовни стуб у скупштини Брно, био је међу ухапшенима, а касније је умро у концентрационом логору Маутхаузен. У јесен 1940, ухапшен је брат Капинус, који је раније служио у канцеларији подружнице у Прагу, као и још нека браћа и сестре из Моравске. Међутим, верни Јеховини сведоци су наставили с проповедањем Речи где год су то могли.

Неки који су служили Јехови у много повољнијем времену, сада су напустили своје обожавање и удружили снаге с непријатељима његовог народа. Карел Копецки је био веома способан, реван брат. Али, када га је брат Милер, његов бивши сарадник, срео 1940, Копецки је био сасвим други човек. Десило се то овако: браћа су умножила на гештетнеру једну библијску публикацију и ставила је у поштанске коверте. Брат Милер их је ставио у торбу и бициклом ишао од једне до друге поште у Прагу. Убацио је неколико коверти у свако сандуче. Он је испричао: „Кад сам ушао у једну пошту, угледао сам човека у униформи СС-а како чека испред једног шалтера. Застао сам и пре него што сам одлучио шта да урадим, човек се окренуо и стајали смо очи у очи један наспрам другог. На тренутак смо се гледали. На моје велико изненађење, гледао сам лице свог бившег брата Карела Копецког! Брзо сам се сабрао, отишао до једног шалтера, зграбио некакав образац, изашао  из поште и одјурио на свом бициклу.“

Следеће године је брат Милер, који је тада надгледао дело у овој земљи, ухапшен и одведен у концентрациони логор Маутхаузен.

Проповедање у ’ужареној пећи‘

Годинама се много пише о концентрационим логорима и патњи наше браће у њима. У логорима су били и Јеховини сведоци из Чешке. Нећемо се задржавати на детаљима њихове патње већ, уместо тога, на томе како су се духовно изграђивали и како су изграђивали друге чак и у тој ’ужареној пећи‘. (Упореди с Данилом 3:20, 21.)

Тих дана су људи широм света чули за чешко село Лидице. На Хитлерову изричиту заповест, 9/10. јуна 1942, цело село је сравњено са земљом у знак одмазде за смрт једног немачког официра. Требало је да се назив тог села избрише из карте Европе. Божена Водражкова која је преживела тај ужас, касније се присећала: „Гестапо је опколио цело село. Сви мушкарци су поубијани, деца одведена ко зна где, а жене транспортоване у концентрациони логор Равенсбрик. Тамо сам срела Сведоке нашег Господа Јехове... Једном ми је једна пријатељица рекла: ’Божена, разговарала сам са Истраживачима Библије. Причају изванредне ствари. Звучи као бајка, али, они тврде да је тачно то што Библија каже да ће Божје Краљевство доћи и окончати зло.‘ Касније сам их  лично упознала. Сведочили су ми о Божјем Краљевству и веома ме је привукла њихова порука.“ Да, и она је постала Јеховин сведок.

Многи затвореници су били веома импресионирани понашањем Јеховиних сведока у логорима. Алојз Мичек се присећа: „Током рата био сам затворен због комунистичке делатности и стављен сам у концентрациони логор Маутхаузен. У њему су Сведоци некако успевали да прибаве Кулу стражару и другу литературу, коју су користили у поучавању других затвореника, и СС томе није могао стати на пут. Стога је СС као једно упозорење одлучио да убије сваког десетог Сведока у логору. Поређали су све Сведоке једног до другог и сваки десети је под оружаном пратњом издвојен на страну. Али, сасвим изненада, као да је пре договорено, свих 90 посто преостале браће се окренуло и пошло према групи која је издвојена за погубљење. ’Ако желите да убијете сваког десетог, онда нас поубијајте све!‘ Цео логор је био испуњен дивљењем због овог геста, а на СС је то оставило тако јак утисак да су повукли наређење. Био сам очевидац овог догађаја“ (Јов. 15:13). А како је ово утицало на његов живот?

Његова ћерка Марија Гоголкова износи: „Посматрање Јеховиних сведока у Маутхаузену навело је мог оца да пригрли истину. Крштен је одмах након рата и ревно је проповедао о Божјем Краљевству те је многима помогао да упознају истину.“

Олдрих Несровнал из Брна је такође био у концентрационом логору. Зашто? Имао је одбојност према рату тако да је покушао да побегне преко границе у Швајцарску. Ухваћен је, оптужен за шпијунажу и депортован у Дахау. Он се присећа: „У затвореничком возу који нас је возио у логор, приметио сам једног мирног 13-годишњака како седи поред прозора и нешто  чита. Изгледало је као да је покушавао да сакрије то што чита. Питао сам га шта је то, а он је одговорио: ’Библија.‘ Рекао ми је да се неће одрећи своје вере у Бога. Нисам схватао, али сам се прилепио уз дечака. Звао се Грегор Вицински; био је из Пољске. Следећег дана сам сазнао да је Јеховин сведок. Одбио је да потпише неки списак ствари које је морао да преда. Списак је био на немачком, а он се плашио да ће потписати неку компромисну изјаву. Претучен је, али чак га ни то није сломило...

„Писао сам мајци затраживши Библију и, готово невероватно, Библија је стигла. Почео сам је редовно читати. Један човек из Остраве [у Моравској] ме посматрао. Питао ме да ли разумем оно што читам, а ја сам рекао да разумем око половину прочитаног. ’А да ли би желео да је разумеш још више?‘ ’Да‘, одговорио сам.  ’Хајде онда да се нађемо сутра после 6 увече на том и том месту.‘ Тада сам први пут био на неком од састанака Јеховиних сведока. Састанци су се одржавали свакодневно после 6 увече, а недељом три пута. Водитељ и тема су били раније додељени. Мој ’учитељ‘ је био слуга за литературу. Радио је као обућар у логору и сва руком преписивана литература била је сакривена под седиштем његове радне столице. Међутим, за Грегора нисам ништа чуо годину и по дана. А онда, крајем 1944, док сам посматрао једну гомилу затвореника који се враћају из логора, спазио сам мог Грегора. Изгледао је скоро пола метра виши, али је био ужасно мршав. Након карантина придружио нам се на састанку. Срдачно смо се поздравили, а онда је он рекао: ’Молио сам се Господу Јехови да те не остави овде самог.‘ Јехова је услишио његову молитву.“

Меморијал у концентрационом логору

Да ли је било изводљиво да се под таквим околностима прослави Меморијал Христове смрти? Заиста је било! Али, повремено су се појединци питали како би се то могло остварити. Божена Новакова је образложила: „Меморијал се приближавао. Осећала сам се ужасно јер сам мислила да нећу моћи да узмем симболе. Али, Јехова се побринуо. Он је знао моју жељу, тако да сам на дан Меморијала позвана у једну бараку. У њој је већ било неколико  сестара различитих националности. Меморијал, укључујући и узимање симбола, протекли су без сметњи. Хвала, слава и част нашем Богу Јехови и његовом Јагњету!“

Али како су набавили бесквасни хлеб и вино? Она је додала: „Десило се да је у оближњем Фирстенбергу било Јеховиних сведока који су радили на једном  државном имању и они су успели да нас снабдеју симболима.“

Сестра Новакова је после овог благослова имала још једно искуство — додуше тешко, али оно које јача веру. Присећала се: „Једног дана сам била позвана у заједничко купатило. Било је то купатило с тушевима, али када би се пустио туш, излазио би гас уместо воде. Отроване жене, покаткад још увек живе, бацане су у пећ. Нисам била свесна свега тога, све док ми се једна чуварка није обратила: ’Онда, ти Бибелфоршеру [тако су звали Јеховине сведоке], ти идеш под гас! Да видимо сад хоће ли те твој Јехова спасти!‘“ Кад се сестра Новакова окренула, грунуле су јој сузе на очи и она се помолила: „Оче Јехова, молим те, ако морам да умрем, нека буде твоја воља. Али молим те за моју децу. Потпуно их предајем твојој бризи.“ Причајући шта се тада десило, она је навела: „Док сам се молила, отворила су се врата и ушао је главни лекар, видео мој љубичасти троугао и рекао: ’Бибелфоршеру, шта радиш овде? Ко те овде послао?‘ Одговорила сам да ме је послала чуварка. Рекао је: ’Склањај се одавде! Твоје место је тамо!‘ и показао ми руком ка вратима. Док сам одлазила, чула сам чуваркину опаску: ’Сада верујем да их њихов Јехова чува.‘“

Сведочење под нацистичком окупацијом

Иако током тог времена нису састављани извештаји о служби на терену, проповедање добре вести у Чехословачкој није утихнуло. Ружена Ливанцова из Кладна је написала: „Мајка нас је учила да верујемо у Бога, али не онако како су нас то свештеници учили, већ тако да будемо увиђавни према људима. Једна сестра из Прага нам је сведочила 1940. године. Тако сам почела да учим о Јехови, нашем дивном Богу и Оцу пуном љубави. Мајка, сестра и ја заједно смо се крстиле 1943.“

 Чак и у то време под ратним условима, Јехова је себи привлачио ’све који су имали исправан став према вечном животу‘ (Дела 13:48). Франтишек Шнајдер из Прага је рекао: „Били смо католичка породица, али никада нисмо ишли у цркву. Ја сам био механичар и водио сам један обичан живот. Често сам одлазио у крчме где сам се картао. Долазио би неки човек, попио чашу пива и присутнима сведочио. Они би се шегачили с њим. Али, док сам се картао једним ухом бих га слушао. Говорио је о 24. поглављу Матеја. То ми се допало и ја сам му то рекао. Зато ме је позвао да дођем код њега кући. Кад сам стигао, био је у току неки састанак. Већ их је било седморо у кући. Упитао сам: ’Реците ми, молим вас, када долази свештеник?‘“ Али, никакав свештеник није дошао. Одмах поред Франтишека седео је Јожеф Валентја, који је председавао.

Франтишек је наставио да проучава Библију и крстио се августа 1942. Следеће године ухапсио га је Гестапо. Али, Јехова је наставио да му пружа потребну помоћ за духовни раст. Франтишек је изнео: „У Маутхаузену сам упознао брата Мартина Пецингера. Био је то храбар и разборит брат. Направио ми је један пар папуча и увек ме снабдевао литературом. Редовно смо одржавали састанке — наравно тајно — и то сваке недеље, на самом ’Плацу‘“ — очигледно на подручју које се користило за прозивку затвореника.

Јан Матушњи је такође схватио да му треба духовна помоћ. Касније је написао: „За време рата сам радио у једном руднику. С двојицом своје браће свирао сам у рударском оркестру. Пушио сам и пио. Био сам у тако очајном стању да су ми руке дрхтале као у неког старца. Једном кад сам био пијан, осећао сам се бедно и почео наглас да се молим Богу молећи га да ми помогне да некако нађем излаз из својих проблема.“

 Убрзо је након тога једна Сведокиња, која је посећивала његову телесну сестру, потанко поразговарала с тим човеком и дала му Библију и три брошурице. Док их је читао, постао је убеђен да је то истина. Престао је да пуши, злоупотребљава алкохол и свира у оркестру, и почео је да посећује састанке. Крстио се 1943. у једном рибњаку. Додао је: „Одржавали смо састанке све време рата. Научили смо шта значи реч ’компромис‘ и да је боље умрети него издати неког брата. То је служило као добар темељ за прогонство које нас је чекало“ — да, прогонство које је наступило чак и после рата.

Добро смо користили раздобље релативног мира

У раздобљу од 1945. до 1949, након завршетка рата, наступило је раздобље релативне слободе и у извесној мери период мира за Јеховин народ. Било је то време духовног опоравка и време када су наша браћа с обновљеном ревношћу учествовала у делу проповедања које им је Бог дао (Мат. 24:14).

Прво је требало да се лоцирају све скупштине и објавитељи понаособ. Неки су умрли, други су се преселили а хиљаде објавитеља немачке националности, који су живели близу границе, били су у процесу депортовања. Брат Милер, можда један од браће која су прва стигла кући, напорно је радио да би обновио комуникацију међу скупштинама. Такође је настојао да ступи у везу с канцеларијама подружница Заједнице у другим земљама, али испрва безуспешно. Онда је почетком јуна једна телеграфска порука успела да дође до Берна у Швајцарској. Почела су да стижу писма из Берна, и свако се састојало од неколико страница Куле стражаре на немачком. Брзо се почело с превођењем. Августа 1945, браћа у Прагу су објавила прво послератно издање Куле стражаре на чешком, штампано на уређају за умножавање.

 Многи људи су се сећали онога што су Сведоци проповедали пре рата и сада су неки од њих били спремни да слушају. Јавна библијска предавања — и то не снимљени говори, већ говори које су износили способни говорници — добијала су на значају. На стотине људи је присуствовало. Прво предавање, на тему „Слобода у новом свету“, одржано је 11. новембра 1945. у сали Прашке пољопривредне берзе. Око 600 присутних је показало велико одушевљење. У Чехословачкој је за три године одржано 1 885 таквих јавних предавања. Многи који су сада Јеховини сведоци кажу да су их баш та предавања привукла истини.

Један од њих је био и Тибор Томашовски, који сада живи у Бохемији. Један Сведок се на свом радном месту упознао с Тибором и у току разговора поменуо Библију.  Тибор је био задивљен скромношћу тог Сведока те га позвао код себе кући. Након тога, Тибор је позван на састанак. Касније је рекао: „Оно што смо супруга и ја доживели на том састанку било је неописиво. Никада нисам слушао тако изванредно предавање. Три предавача су се измењала држећи говоре. ’Ово су сигурно веома образовани људи‘, рекао сам особи која је седела до мене. ’Не, они су само земљорадници.‘ Оно што смо чули било је толико дивно да нам се није ишло кући. Наредне седмице нисам се могао концентрисати на свој посао у канцеларији и једва сам чекао да сване недеља. Никада нисмо пропустили неки састанак.“

У местима где су Сведоци вршили своју службу били су и многи радни логори где су, након рата, држани ратни заробљеници и Немци који су чекали депортовање. Један извештај о активностима у то време износи: „Браћа су у радним логорима с много успеха одлазила код Немаца, углавном нациста.“ Да ли ће под измењеним околностима бити пријемљиви за библијску истину? Јеховини сведоци су желели да им пруже ту прилику.

У новембру 1945, стигло је званично наименовање брата Милера за надгледника подружнице. Браћа су следећег лета успела да купе једну готово нову четвороспратницу у Сухдолу, у близини Прага. Она је пружала мирно место за рад и добар смештај за бетелску породицу. Земља је подељена на покрајине, састављене од око 20 скупштина, и редовно су почели да се одржавају покрајински конгреси. Показало се да је то био обилан благослов. Ови скупови су били увек повезани са службом од куће до куће и пружано је добро сведочанство јавним предавањем у недељу по подне. Кад је по скупштинама почела да функционише Теократска школа службе, све више браће је уз помоћ Јеховиног духа било квалификовано да држи јавна предавања, а објавитељи су постали бољи учитељи.

 Такође су организовани обласни конгреси. На једном таквом конгресу 1946. у Брну у Беседњи думу, објектима једног клуба, било је 1 700 присутних и посебно су истакнута предавања „Радујте се “ и „Кнез мира“. Био је присутан и Франц Циркер из Берна у Швајцарској. Наредне године је у Брну одржан још један конгрес и у програму су служила три члана особља светске централе — Н. Х. Нор, М. Џ. Хеншел и Х. Ч. Ковингтон. Јавно предавање „Радост свих народа“ најављивано је по целом граду с постерима и лецима и дошло је да га чује  око 2 300 људи. Многи су дали своје адресе и изразили жељу да буду позвани и на будуће састанке.

Почетком 1948, дошло је до кризе у влади. Комунисти су дошли на власт. Јеховини сведоци су наставили ревно да проповедају добру вест. У тој години су доживели пораст броја објавитеља Краљевства за 25 посто. У септембру је одржан још један конгрес — овај пут у Прагу. Јавно предавање је истакло правовремену тему „Божје Краљевство — нада за цело човечанство“. Предавање „Сачувати беспрекорност под кушњом“ такође је било веома прикладно с обзиром на то шта је носила будућност. Чак и у току самог конгреса, непријатељи Јеховиног народа припремали су се за напад.

Поново се надвијају тамни облаци

Није још прошло ни четири године откако су браћа ослобођена из затвора, а друштвена клима се већ нагло променила. На једном покрајинском конгресу новембра 1948, у Карловим Варима, на западу Бохемије, појавили су се олујни облаци. Сам конгрес није био прекинут. Међутим, док је брат Милер у недељу по подне 28. новембра износио јавно предавање, нека од задњих седишта у сали заузели су агенти Државне безбедности у цивилу. Истог дана, док је брат Милер вечерао, Олдрих Скупина, надгледник скупштине у Карловим Варима, пронашао га је и сав узрујан му рекао да је Државна безбедност претражила куће неколико браће и конфисковала њихову литературу.

Брат Милер је покушао да телефонира у Бетел у Прагу, али нико није дизао слушалицу. И тамо се сигурно нешто озбиљно десило. Брзо се вратио у Праг. Међутим, док се приближавао згради Бетела, видео је двојицу људи како се претварају да нешто раде, а у ствари су мотрили на бетелски дом. У Бетелу је срео брата који је известио да је неколико агената Државне безбедности  претражило све просторије и затворило канцеларију подружнице. У року од 45 минута по његовом доласку, у Бетелу су се појавила два званичника Министарства унутрашњих послова и објавила да је зграда конфискована. Брат Милер је енергично приговарао, указујући да мора постојати судски налог за конфискацију. Кад су они отишли, успео је да неку архиву коју Државна безбедност није пронашла пренесе у кућу својих родитеља. Али, када се вратио у Бетел, један агент Државне безбедности је чекао с налогом за хапшење њега и двеју сестара које су биле с њим. Остали чланови бетелске породице су већ били ухапшени.

Да ли су тако брзо издали и судски налог? Не. Месецима касније, док су браћа још увек била у притвору, брат Капинус, који је и сам био ухапшен, примио је једно писмо. Оно је садржало одлуку Министарства унутрашњих послова, с датумом од 4. априла 1949. — што је више од четири месеца након почињеног дела — да се деловање Заједнице обуставља и да се конфискује њена имовина.

Упркос овоме, Државни суд је у јулу због недостатка доказа обуставио кривичне поступке против браће. Пуштени су из притвора. Међутим, из зграде Државног суда нису изашли као слободни људи. Два званичника из Министарства унутрашњих послова су их зауставила и обавестила да се према одлуци Комисије комунистичке партије шаљу у радни логор на две године. Оно што се није могло постићи правним поступком, учињено је једноставно самовољним декретом. Брата Милера су послали у Кладно где је радио у руднику угља.

Талас хапшења је прохујао земљом и Јеховиним сведоцима донео много тегоба. Али, није се десило оно што су комунистички званичници очекивали. Брату Милеру су у затвору рекли: „Одсеци главу и тело ће умрети.“  Мислили су да су он и друга браћа на одговорним положајима та „глава“, али нису разазнали да је права Глава хришћанске скупштине Господ Исус Христ који је на небесима (Еф. 4:15, 16).

Право обожавање се не зауставља

Упркос притиску тог мрачног доба, право обожавање није уминуло. Ускоро су браћа почела да праве припреме да се настави дело сведочења о Исусу као месијанском Краљу. Јожеф Скохотил из Прага образлаже: „Неколико дана од почетка прогонства, посетио ме је један локални надгледник, брат Грос. Дао ми је имена десет објавитеља и рекао да се бринем о њима.“ Неко време су још покушавали да сведоче од куће до куће, али постепено су научили и друге методе обављања тог дела.

Премда је много браће било у затвору, они који су били на слободи наставили су да се заједно састају. Нису  се могле користити јавне сале, али су се скупови са скраћеним програмом одржавали у великим становима. Повремено су се већи скупови одржавали напољу у шуми. Први је био 1949. у Олдрихову, у близини Нејдека. Један пропланак на ком су из земље извиривале стене обезбедио је места за седење 200 присутних. У близини је била једна напуштена кућа, амбар и језерце. У амбару су ставили једну преграду да би обезбедили одвојене свлачионице за мушкарце и жене који ће се крстити. Очистили су језерце и направили дрвене мердевине које су се спуштале у воду. Том приликом се крстило 37 особа.

Како је било с набавком библијских публикација за проучавање? То показује један извештај који је поднео брат Викоржил из Теплица. У извештају стоји: „У Теплицама је 1950. остало само нас троје. Поштом смо добијали Кулу стражару на француском од једне сестре из Швајцарске. Неко време смо изгубили везу, али смо је касније поново обновили. Почео сам да примам писма писана симболичним језиком. У тим писмима тражено је да пронађем неког ко је познавао неког, ко је за узврат опет знао неког, и тако би се веза поново успоставила. Браћа која су предводила била су у затвору, тако да смо морали да обновимо контакте у организацији. Радили смо без икаквих званичних наименовања — свако је радио оно што је било потребно. Међутим, увек смо добијали Кулу стражару.“

То је био почетак једног од најтежих периода у историји Јеховиних сведока у овој земљи. Само захваљујући Јеховиној руци дело није стало. Напротив, оно је упркос многим кушњама наставило да расте.

Кратак предах

Сви Јеховини сведоци, и браћа и сестре, неочекивано су почетком 1950. отпуштени из радних логора. Шта их је чекало? Брат Милер се присећао: „Био сам пријатно  изненађен добром организацијом која је успостављена док смо били одсутни.“ Јеховин дух је покренуо млађу браћу, укључујући и Јана Себина и Јарослава Халу, да ревно предводе. Јарослављев отац је ухапшен 1948. (и касније је умро у једном затвору), али Јарослав је постао пример и извор великог охрабрења за многу браћу и сестре. Пуштена браћа су установила да је за две године број активних Сведока широм земље (бивше Чехословачке) порастао са 1 581 на 2 403, што је пораст од 52 посто. Наредне године пораст је био још 38 посто.

Кад је 1951. на чешком изашла књига у шест делова „Нека Бог буде истинит“, то је био темељ за даљњи раст. Ова публикација ће послужити као основа за кућне библијске студије. Садржавала је оно што је студентима било потребно за добар почетак у служењу Јехови.

Међутим, комунистички званичници нису с наклоношћу гледали на активност Јеховиних сведока. Још један подужи период тешког прогонства Јеховиних сведока отпочео је 1952.

Поново у ’ужарену пећ‘

У раним јутарњим сатима 4. фебруара 1952, Државна безбедност поново је ухапсила брата Милера. Овог пута су му ставили повез преко очију док су га возили у затвор. Касније је он написао: „Наредних 14 месеци ми није било дозвољено да из своје самице изађем без повеза. Отприлике сваког другог дана званичник који ме је испитивао водио ме у своју канцеларију. Ту су ме дуго испитивали и покушавали ме убедити да признам да сам био укључен у шпијунажу и да сам извршио издају. Писани су многи полицијски извештаји, затим уништавани, па опет писани нови. Испитивачи су стално покушавали с новим методама како би у извештају имали барем неки једва приметан наговештај кривице. Увек изнова сам одбијао да потпишем такве извештаје. Неких 16 година  касније, кад сам био на слободи, један званичник Министарства унутрашњих послова рекао ми је да сам био на списку особа које је требало ликвидирати. Дана 27. марта 1953, с повезом преко очију одведен сам на саслушање на суд у Панкрацу. Два моја сарадника и ја били смо под ужасним психолошким притиском. Саслушање је трајало два дана. Одржано је у апсолутној тајности. Седишта за јавност су заузели само испитивачи Министарства унутрашњих послова.“

Испало је да је 4. фебруар 1952. био дан бројних хапшења у целој Чехословачкој. Тог дана је Државна безбедност ухапсила укупно 109 Јеховиних сведока (104 брата и 5 сестара).

Међу онима који су тога дана одведени у затвор била је и Емилија Мацичкова. Она прича: „Мој муж је био у болници кад су у три ујутру 4. фебруара 1952. у нашу кућу дошла три мушкарца и једна жена из Државне безбедности. Одмах сам ухапшена. Детаљно су прегледали кућу и запленили оно што су нашли. Одвели су ме у Окружни полицијски одсек у Острави. Тамо је већ било много Сведока. Масовно смо хапшени. Стрпали су нас у хладне, свеже окречене ћелије али које су биле непријатног мириса, дали нам студену воду да се оперемо, а затим закључали гвоздена врата. Где год су нас водили, стављали су нам тамне наочаре. У ћелије су нам стављали цинкароше, али смо с њима говорили само о Божјем Краљевству. Ови пиони су чак певали наше песме Краљевства и претварали се да се моле — ето до које је мере ишао наш непријатељ да би нас сломио, али Јехова нас је јачао!“

Једно стравично суђење у Прагу

Било је то време многих политичких суђења у Чехословачкој. Казне на овим суђењима биле су страшно сурове — или многе године затвора или смрт. У том раздобљу је, 27. и 28. марта 1953, одржано суђење  Јеховиним сведоцима. Иза затворених врата су одржана два тобожња суђења главним надгледницима Јеховиних сведока. Друго је било месец дана након првог. Казне су биле следеће: „Милер и Вогел: казна од 18 година затвора. Оптужени Себин, Грос и Хала: 15 година; Нахалка: 12 година; Новак: 8 година и Порупски: 5 година. Свим оптуженима заплењена је имовина и могли су да изгубе грађанска права.“

Јавност је до информација о овим суђењима могла да дође само путем новина. Шта су оне рекле? Један пример је следећи искривљени извештај који се 30. марта појавио у комунистичком дневнику Rudé právo (Црвени закон): „Амерички империјалисти, у својој мржњи према народу демократске Чехословачке, на све могуће начине покушавају да наше радничке масе одвуку од пута у социјализам... Првостепени суд у Прагу имао је посла с једним видом те разорне активности америчких империјалиста... На суђењу су биле вође једне религиозне секте чије присталице себе називају Јеховини сведоци. Ова организација, којом се управља из Бруклина (САД) и која је од 1949. због деструктивних настојања забрањена у нашој земљи, прокријумчарила је у Чехословачку космополитске идеологије чија је намера да под велом чистог хришћанства подрива морал наших радних маса, подстиче на мржњу према држави и њеним законима, и припрема своје присталице за могући рат у ком би они имали улогу пете колоне.“

Ово искривљавање чињеница да би се оправдали судски поступци поставило је преседан који се опонашао свуда по земљи.

Проналажење овцама сличних особа у затворима

Међутим, чак је и у затвору било прилика за сведочење. Требало је домишљатости, али наша браћа су нашла  пут. У затвору је било особа које су повољно реаговале на библијску истину. Један од њих је био Франтишек Јанечек из Часлава. Он се присећа: „Током рата сам учествовао у Покрету отпора. Године 1948, нисам се сложио с новим видом насиља и будући да сам се отворено супротстављао неправди, осуђен сам на 11 година затвора. У затвору ми је било допуштено да имам Библију и чак сам је учио у периодима кад нисам радио. Међутим, браћа су мислила да сам неки свештеник. Били смо у различитим баракама, и понекад смо имали ноћну стражу изван барака, звану и пожарна стража. Једне ноћи док сам био на стражи, било је јако хладно, а небо је било пуно звезда. Један други затвореник који је такође почињао са својом стражарском дужношћу изашао је из суседне бараке. Рекао сам му: ’И ти служиш фараону, ха?‘ Он ме је упитао: ’А ти знаш ко је био фараон?‘ ’Да, египатски владар.‘ ’А да ли знаш кога је предочавао?‘ ’Не!‘ ’Онда дођи овамо да ти кажем.‘ Заједно смо ходали око два сата и он ми је то добро објаснио. Брзо сам напредовао. Бог ме је волео и видео је моју жељу за истином.“ Франтишек се придружио Јеховиним сведоцима у проучавању Библије и ускоро је сваког месеца извештавао око 70-80 сати у служби за Јехову.

Многи који су у затвору упознали истину, тамо су се и крстили. Како је то изгледало? Ладислав Шмејкал, који је истину упознао као политички затвореник, објашњава: „У руднику где смо радили имали смо приступ расхладним торњевима огромних рудничких компресора. Заједно с још неколико других, крстио сам се јуна 1956. у резервоару једног таквог торња. Није било лако, јер смо морали да то обавимо током кратке паузе пре почетка поподневне смене. Понели смо доње рубље, отишли до торња, крстили се, брзо се пресвукли и онда се  јавили на посао.“ Ове Јеховине слуге су биле захвалне што им је Јехова помогао да нађу начин да из послушности према заповести Исуса Христа симболизују своје предање (Мат. 28:19, 20).

„Свеци“ у угљенокопима

Забрана Јеховиних сведока је примењивана на различите начине и у различитој мери. Није увек било исто на сваком месту и у свако доба. Браћа су под свим околностима савесно настојала да одрже своју хришћанску беспрекорност. Због тога су многи били у затвору.

На основу једног владиног декрета из 1958, за рударе испод 30 година одобрено је ослобађање од војне службе. Уместо да чекају док не буду ухапшени и осуђени на затвор — можда да раде у рудницима — нека браћа су запосливши се у рудницима задржала одређену меру слободе (Посл. 22:3). Тако се десило да су „свеци“ односно „свештеници“, како су људи звали ове Сведоке, били на платним списковима многих рудника. А пошто је у неким рудницима било много Јеховиних сведока, они су почели да образују јаке скупштине у којима су браћа расла до духовне зрелости, те су постала оспособљене слуге.

Едуард Собичка је десет година радио у руднику у селу Камење Жехровице, у близини Кладна. Он каже: „Највећи број браће који су у исто време радили у руднику где сам и ја био запослен био је колико се ја сећам око 30. Радили смо у  различитим сменама и поставили смо себи правило да не будемо толико тесно везани да не испадне да се издвајамо од других рудара. Па ипак су, „свеци“, како су нас често звали, привлачили много пажње. Други рудари су нам се изругивали и вређали нас, али истовремено и потајно поштовали.“ Браћа су у тим рудницима користила прилике за сведочење, и на показани интерес су позајмљивали драгоцену библијску литературу.

На одмор с другим Сведоцима

Без обзира што су то била тешка времена, одмор је такође имао своје место у животу Јеховиног народа. Када су били брижљиво планирани, ови одмори су били не само време за физичку окрепу већ и за духовну изградњу. У време када је на састанцима било највише 10 присутних, замисли како је то изгледало да можда 30 Јеховиних сведока буду заједно недељу или две!

 Било је важно да се мудро одлучи кога позвати. Они који су то планирали настојали су да не дају предност млађима над старијима или браћи над сестрама. Потрудили су се да буде укључено неколико духовно зреле хришћанске браће која би пружала потребан надзор.

Главна ствар је била да се обезбеди један уравнотежен духовни програм. Дневни распоред је каткад био овакав: јутарња молитва, дневни стих и читање Библије. Понеко поподне би био састанак од сат времена. С вечери би често био неки духовни скуп с припремљеним програмом. Преостали део дана је био слободан. Ти пријатељи су могли да проучавају, пешаче, пливају или нешто тако. Служба је обично била везана за одлазак у шетњу, али су и тада постојала неписана правила. Покушај да замислиш групу од 20 пешака. По селима, у шумама и на пољима они су наилазили на мештане. Након што би неког срели, брат или сестра би оставили групу и покушали да започну разговор. Остали из групе би наставили својим путем.

Ови групни одмори су донели много добра. Јачали су веру и послужили ширењу добре вести. Такође су били саставни део савремене историје Јеховиних сведока у овој земљи. Међутим, Јеховине слуге никада нису могле себи да дозволе да им попусти духовна опрезност.

Подмукли напад

Сатана Ђаво, „отац лажи“, гледа да ослаби поуздање Божјих слугу тиме што изврће чињенице и приказује их у кривом светлу (Јов. 8:44). Ту тактику је користио да би ослабио древни Израел, да би Јевреје из првог века окренуо против Христа и да би покушао да унесе раздор у рану хришћанску скупштину (Бр. 13:26–14:4; Јов. 5:10-18; 3. Јов. 9, 10). Неки који служе својим циљевима траже да буду истакнути. Други можда сматрају да је тачно  то што сами кажу, али при том износе снажан суд када не познају све чињенице. Сатана може да користи и једно и друго, а то је и користио у овој земљи.

За браћу у Чехословачкој је пред крај 1950-их била тешка ситуација. Многи су били у затвору. Веза са светском централом Јеховиних сведока била је у прекиду. Неки су преузели иницијативу да пружају вођство које је одражавало њихово мишљење уместо да је било чврсто утемељено на Писму (Титу 1:9; Јак. 3:1). Због притиска времена у ком су живели, неки су заузели чврст став о стварима о којима нису имали све чињенице. (Упореди с Пословицама 18:13, 17.) Неки су почели да ’одвлаче ученике за собом‘ (Дела 20:30).

Брат Милер је о догађајима тог времена касније написао: „Једног јануарског дана 1956. у затвору Валдице, одведен сам у једну канцеларију где су ме чекала два човека. Тврдили су да су из Министарства унутрашњих послова. Покушали су да ме убеде да треба мало да ’попустимо‘ у неким нашим религиозним учењима. У томе нисмо могли да се сложимо и зато је испитивање било кратко. Године 1957, посетила су ме друга два званичника Министарства унутрашњих послова. Та дискусија од три сата била је у сасвим другачијем духу. Могао сам отворено да објасним погледе и ставове Сведока о разним питањима. Занимао их је наш став према војној  служби, трансфузији крви, синдикатима и многим другим стварима. На крају ме је један од њих упитао: ’Г. Милер, мислите ли да можемо бити пријатељи?‘ Ја сам одговорио: ’Пријатељи су веома блиски и имају много заједничких интересовања. Ми Јеховини сведоци верујемо у Бога. А ви комунисти сте атеисти. Ми не можемо имати неки заједнички темељ. Али мислим да можемо живети и постојати једни поред других.‘ Тај званичник је рекао: ’Драго ми је због тог што сте рекли, јер иначе не бисмо могли да вам верујемо.‘ Имао сам утисак да је ово последње питање било да би одредили да ли се у будућности може рачунати на неки смисаон дијалог између нас. И ако би могло, то би нас довело корак ближе до решења наше ситуације.“

Овај разговор је довео до нешто отвореније комуникације између извесне браће и власти. Међутим, због ондашње опште климе, неки Сведоци који су чули за та испитивања сматрали су да су та одговорна браћа учинила компромис. Несумњиво, неки који су реаговали на такав начин били су подстакнути јаком жељом да избегавају да на било који начин компромитују хришћанска начела. Међутим, неки који су били догматични у свом понашању отворено су изражавали своје неповерење према браћи која су разговарала с владиним званичницима. Али, да ли је њихово неповерење било основано?

У питању су били и други чиниоци. Јурај Камински, који је преко 50 година лојално служио Јехови, износи: „Након што су одговорна браћа и многе старешине били ухапшени, неки који су предводили у скупштинама и покрајинама почели су да прописују правила понашања за објавитеље, правећи списак ствари које се смеју и које се не смеју.“ Колико би само било боље да су ’унапређивали послушност посредством вере‘, као што  је то и Павле радио! (Римљ. 16:26). Будући да је закон налагао да људи гласају, неки Сведоци су одлазили на бирачка места али, због савести, нису ниједном политичком кандидату дали свој глас. Други су сматрали да су ови учинили компромис. Нека браћа су, можда разумљиво, била јако настројена против власти јер је малтретирала њихову хришћанску браћу. Брат Милер коментарише: „Веома ме је мучила та ситуација, тако да сам с јесени 1957. [из затвора] написао једно писмо које је требало браћи да помогне да исправно гледају на ствари.“ Један одломак из тог писма гласи:

„Још нешто ми је тешко на срцу... Подсећам браћу да су наши састанци посвећени проучавању Писма и обучавању Јеховиних сведока да буду боље, оспособљеније слуге. Јасно је да нити дискусијама о политици нити било каквом заговарању антидржавних мишљења, на састанцима нема места, без обзира где се они одржавају и да ли су присутне само две особе или их има много. Браћо, задржите то на уму и не дозволите било какве дискусије те врсте. Да ли било ко од вас гунђа против режима јер смо нека браћа и ја у затвору? Онда вас преклињем у своје име, и у име остале браће, одбаците таква осећања. Не препуштајте се гневу и зловољи, јер ми смо Богу изнели своју ситуацију, а и ви исто“ (Римљ. 12:17–13:1).

Овим писмом су верна браћа и сестре били веома охрабрени. Јан Тесарз је рекао: „Добили смо његово писмо које је 1957. написао у затвору. Никаквог трага од компромиса, већ хришћанска разумност!“ Међутим, нису сви били таквог става. Писмо брата Милера је постало предмет несугласица и многих спекулација.

Одвојени од скупштине

Након што је маја 1960. у широким размерама објављена амнестија политичких затвореника, већина  Јеховиних сведока је ослобођена из затвора. Био је то предиван осећај! Упркос опасностима, они су се без одлагања вратили проповедању добре вести. Многи од њих су у мислима имали пример који су оставили апостоли Исуса Христа, који су се након изласка из затвора молили за одважност да наставе с проповедањем речи (Дела 4:23-31). Али, чекале су их нове кушње.

Међу браћом су се развиле сумње и неповерење. Када је брат Милер послао браћи писмо да би разјаснио ствари, неки који су имали снажна и критичка уверења нису допустили да се то писмо прочита у скупштинама. Године 1959, број активних Сведока у Чехословачкој је био 2 105, али више од 1 000 оних који су и даље тврдили да служе Јехови, нису то више чинили у јединству са својим бившим хришћанским сарадницима. Челници ове групе што се одвојила чак су тврдили да имају одобрење од светске централе у Бруклину (Њујорк) и одобрење Н. Х. Нора тадашњег председника Watch Tower Societyja.

Оно што се затим догађало само је повећало сумње које су они који су се одвојили имали према својим бившим хришћанским сарадницима. Владини службеници у Чехословачкој су до тог времена у принципу схватили да Јеховини сведоци нису амерички империјалистички шпијуни, како су били оптужени. Такође су знали да није могуће зауставити деловање Јеховиних сведока или их убедити да компромитују своју веру. Зато је власт, тоталитарни комунистички режим, предузела кораке ка дијалогу са Сведоцима. Био је то присилан дијалог. Циљ Државне безбедности је био да засигура да се верска осећања неће користити против режима већ да ће се, ако је то могуће, користити да би га подржали. Понекад су контакти изгледали тако што су брат Милер или неки путујући надгледник позвани да дођу у полицијску станицу  на саслушање. Каткад је то изгледало као пријатељски разговор у неком кафеу.

Не знајући све чињенице, неки посматрачи су мислили да су браћа која су била укључена у ове дискусије сарађивала с Државном безбедношћу. Имена неке браће су чак била стављена на списак наводних сарадника с непријатељем, и били су оптужени да су чак изменили чланке у публикацијама да би одговарали жељама Државне безбедности.

Љубазно охрабрење да ’траже Јехову‘

Брат Нор је био веома заинтересован за Господово дело и за оне који су се трудили да верно служе с Јеховином организацијом. Дана 7. децембра 1961, он је написао писмо браћи у Чехословачкој у ком је скренуо пажњу на стихове из Михеја 2:12 и Псалма 133:1. Објаснио је став Заједнице о различитим темама и изразио подршку одређеној браћи којима су биле поверене одговорности. То је у ствари било љубазно охрабрење да браћа ’траже Јехову‘ — да разаберу како делује Јеховин дух у испуњавању његове речи, те да онда раде у складу с посредницима које Јехова користи (Зах. 8:21). Следи један одломак тог писма:

„Драга моја браћо... Вести које стижу до мене показују да већина браће у Чехословачкој на теократски начин одржава своје хришћанско јединство, али због лоших веза појединци су допустили да гласине и оговарања створе питања у њиховим мислима што доводи до тога да неки не сарађују или не дају своје извештаје службе. Те појединце то може довести само до несреће и потешкоћа, и већ их је довело. Зато вам пишем да вас обавестим да Заједница признаје брата Адама Јанушку и брата Бохумила Милера и браћу која раде с њима као одговорне хришћанске надгледнике у Чехословачкој и ја вас позивам да у мислима задржите Павлове речи из Јеврејима  13:1, 7, 17. Та браћа су заинтересована за вас и настоје свима да помогну да буду верни Јехови Богу. Зато понизно сарађујте с њима и они ће сарађивати с вама, све на хвалу Јехови.“ Нажалост, убрзо након што је то писмо стигло, било је непходно да се Адам Јанушка искључи због понашања које је неприкладно за једног хришћанина.

Неки су ценили писмо брата Нора, али нису сви допустили да се поправе на основу тог савета. У ствари, проблеми су 1962. узели маха. У Кули стражари је објављена серија чланака која је објаснила хришћанске одговорности понајпре према Богу, а затим према световним властима, „вишим властима“, на које се указује у Римљанима 13:1. Оно што је објављено представљало је исправку у нашем разумевању. Они који су били подозриви и критички расположени ширили су гласине да је у ствари брат Милер под управом Министарства унутрашњих послова измислио те чланке. Шта се могло учинити? Уместо да све своје време користе покушавајући да убеде оне који тада нису желели да буду убеђени, браћа су своју пажњу усмерила на проповедање добре вести онима који су гладовали и жеђали за праведношћу.

У каснијим годинама су неки који су напустили организацију видели доказ Јеховиног благослова на њој и тражили да се врате. Међутим, било је и оних који су били одвојени све до 1989. када је Водеће тело послало љубазно писмо упућено „Онима који желе да обожавају Јехову и да му уједињено служе“. То писмо је скренуло пажњу на пророчанства из Захарије 8:20, 21 и Исаије 60:22, која се сада испуњавају. Оно је истакло библијски савет и начела која се налазе у Матеју 24:45-47, 1. Коринћанима 10:21, 22 и Ефешанима 4:16. Онда је писмо делимично навело:

 „Жао нам је што чујемо да све до сада нисте активно повезани с теократским припремама и процедурама које следи Божји народ у свим деловима света. Пишемо вам да бисмо вас охрабрили да пружите доказ да желите да радите у складу с Јеховином видљивом организацијом која је успостављена по целом свету, а постоји и у вашој земљи. Ту праведну жељу можете да покажете тиме што ћете прихватити браћу коју смо ми изабрали. Она су спремна да се побрину за ово писмо и да вам га прочитају. Можете имати потпуно поверење у браћу која вам дођу и која ће се преко овог писма идентификовати као она која су од нас овлашћена. Предност им је да вас позову да се вратите једном стаду и да више не будете одвојени (Јов. 10:16).“

Овај потез Водећег тела је много допринео поправљању преостале штете од Сатаниног подмуклог напада на скупштине у време када су оне биле одсечене од слободне везе с осталим делом Јеховине видљиве организације.

Организовање и обука за даљњу службу

Након ослобађања Сведока из затвора 1960, било је још пуно тога да се уради у вези с проповедањем добре вести у чешким земљама. Да би се то постигло, била је важна исправна организација и добро обучавање. То што су ти циљеви остварени при постојећим тешким околностима пружило је задовољавајући доказ Јеховине љубазне заштите и његовог благослова.

Велики корак напред у теократској организацији било је оснивање Школе службе за Краљевство 1961. године, да би се на темељу Библије пружила посебна обука путујућим надгледницима и скупштинским слугама (сада познати као председавајући надгледници). Карел Плзак из Прага, који је тада служио као покрајински надгледник, сећа се првог разреда. Требало је да се одржи близу Карлових Вари. Али, испоставило се да је и  Државна безбедност такође сазнала за ту локацију. Тако је у задњи час сређено да се браћа окупе у једној приватној колиби.

Тада су многа млада браћа увиђала важност службе за Јехову. Неки су брзо сазрели и ускоро су позивани да извуку корист из Школе службе за Краљевство. Један од њих, Јаромир Ленечек, служио је као водитељ скупштинског студија књиге кад је имао 14 година. Са 16 је наименован за помоћника скупштинског надгледника а са 20 је био позван да присуствује Школи службе за Краљевство. Сада је члан Одбора подружнице.

Даљњи програм обучавања, уведен 1961, у великој мери је допринео побољшању квалитета службе на терену. Један искусан објавитељ био би додељен да обучава једног мање искусног. Они би се заједно припремали и заједно радили у служби. Циљ је био да се оном ко се обучава довољно помогне како би он, за узврат, могао помагати другима. У то време се могло сведочити само неформално, али је ова обука многе оспособила да постану делотворни хвалиоци Јехове.

Власт тоталитарног режима обично пажљиво проверава пошту. Зато су путујући надгледници у Чехословачкој постали важна карика у теократској комуникацији. Свака посета покрајинског надгледника била је жарко очекивани догађај. Едуард Собичка се присећа: „Путујући надгледник је морао да има неки световни посао и зато је могао да ради са скупштинама сваки други викенд од петка до недеље увече — укупно око 5 дана у  току месеца. То је баш онолико времена колико покрајински надгледници у земљама у којима дело није законски ограничено проведу недељно с неком скупштином. Због тога су се покрајине обично састојале од само шест скупштина.“ Преко те браће се одржавала веза са скупштинама, и оне су тако биле у току са стварима.

Када се заборави на опрезност

Повремено је, уз напредак дела, било лако заборавити да су Јеховини сведоци још увек били под забраном. Браћа која су била одговорна за надгледање охрабрила су на здраве мисли у свим поступцима. Али, неки нису били задовољни методама које су се користиле. Желели су брже резултате.

Једног дана 1963, два брата су у једном прашком парку окупила гомилу људи. Један од браће се попео на клупу и почео да држи проповед. Када је неки човек из гомиле имао притужбе, брат га је назвао Ђаволовим заступником. Дошла је полиција и од браће затражила легитимацију, али ту није био крај. Тај немили догађај је изазвао једну велику полицијску операцију. За само неколико дана приведено је преко 100 браће и сестара из Прага. То је довело до две ствари — судских истрага и лекције за браћу. Шесторица ухапшених су изведена на суд и осуђена.

Овај немили догађај није успорио службу, али је и те како подсетио браћу да треба да буду практично мудра (Посл. 3:21, 22, NW). То је било нарочито важно крајем 1960-их када су порасле наде за укидање забране.

Слобода обожавања на хоризонту?

Године 1968. дошло је до неочекиваних промена. На власт су дошли такозвани реформаторски комунисти и почели да раде на демократизацији. Народ је поздравио те промене и говорило се о „човечном социјализму“.

 Како су Јеховини сведоци реаговали на ове промене? Суздржано. Иако су поздравили либерализацију система, у нади да ће се можда укинути забрана, избегавали су пренагљене кораке због којих би касније могли да зажале. Показало се да је то био мудар пут (Посл. 2:10, 11; 9:10). Након осам месеци релативне слободе, војне трупе пет земаља Варшавског пакта ушле су на територију Чехословачке. Око 750 000 војника и 6 000 тенкова ставили су тачку на „човечан социјализам“. Народ је био очајан. Међутим, неутрално понашање Јеховиних сведока током тог „Прашког пролећа“ у великој мери им је помогло у каснијим годинама, јер су државне власти морале да признају да Јеховини сведоци не представљају никакву претњу по власт.

Задивљујуће је што су након ових догађаја грађани Чехословачке имали могућност да један кратак период слободно путују у западну Европу. Многи Јеховини сведоци су искористили ову ситуацију, углавном зато што су за ту годину планирани Међународни конгреси „Мир на земљи“. Око 300 браће и сестара из целе Чехословачке путовало је до најближег конгресног града, Нирнберга у Западној Немачкој. То им је улило додатну духовну снагу. Међутим, веома брзо границе су се опет затвориле.

Почетком 1970-их започело је једно раздобље названо политичка нормализација. Симпатизери реформаторског покрета 1968, систематски су уклањани из културног и политичког живота. Било је обухваћено скоро 30 000 људи. Скоро четвртина службеника Државне безбедности били су симпатизери реформе, и зато су остали без посла. Неки људи су говорили да се вратио Мрачни век.

Иако се ово раздобље разликовало од 1950-их, било је то време када је Државна безбедност поново пажљиво  мотрила на деловање Јеховиних сведока. У неким деловима земље, браћа су била затварана. Сведоци нису престали да проповедају, али су били много опрезнији.

„Шест хиљада година људског постојања“

Часопис Кула стражара на чешком почео је 1969. да објављује серију чланака темељених на књизи Вечни живот — у слободи синова Божјих. У 1. поглављу под поднасловом „Шест хиљада година људског постојања истиче“, објашњен је Јубилеј и библијска хронологија. Тај материјал је на неке утицао позитивно; али је такође довео и до многих питања и доста спекулација.

Канцеларија у Чехословачкој је свим скупштинама послала писмо с датумом од 22. фебруара 1972. Оно је изнело опширно објашњење зашто не треба да износимо никакве конкретне тврдње о датуму избијања Армагедона. Нагласило је да ниједна публикације Заједнице није рекла да ће Армагедон доћи неке одређене године. То писмо је закључило: „Те чињенице су познате Јеховиним сведоцима широм света, и нико не треба да додаје било какве личне тврдње о томе шта ће се десити пре или током 1975. Не постоји никакав библијски темељ за било какве тврдње, и оне би могле штетно да утичу на дело проповедања. Зато настојте да ’сви сложно говорите, и да међу вама не буде подела̂, него да будете одговарајуће уједињени истим мислима и истим правцем размишљања‘ (1. Кор. 1:10). Јер тај дан и час нико не зна“ (Мат. 24:36).

Шта се ипак десило

Фебруара 1975, неколико браће је ухапшено у једној полицијској операцији. Током године дошло је до даљњих хапшења у разним крајевима земље. Станислав Шимек из Брна, који је раније био много пута затваран,  каже: „Тридесетог септембра 1975. био сам ухапшен, а стан и радно место су ми били претражени. Полиција је запленила пет врећа литературе. Касније сам сазнао да је у тој операцији учествовало око 200 агената Државне безбедности. Претресли су 40 кућа и запленили пола тоне материјала. Осуђени смо на 13 до 14 месеци затвора.“

Кућни претреси су били врло неугодни. У домовима надгледника често су чувани скупштински извештаји и било их је тешко држати добро сакривене. Међутим, у више прилика је Јехова ослепио очи онима који су желели да науде његовим слугама. Брат Маржак из Плзења се присећа: „Тада сам служио као надгледник службе. И у једном кабинету са стакленим вратима имао сам велику коверту са извештајима службе, добровољним прилозима и списком имена свих старешина и слугу помоћника. Кад су мушкарци који су вршили претрес пришли кабинету, супруга ме је погледала и почела тихо да преклиње Јехову за помоћ. Ти мушкарци су зурили кроз стакло право у велику сиву коверту, али као да су били слепи и као да је не виде. Из дубине срца смо захвалили Јехови за ову заштиту.“

Опхођење државних власти с нашом браћом понекад је имало и једну смешну страну. Михал Фазекаш, крштен 1936. и затваран неколико пута, имао је следеће искуство: „Поново сам 1975. стрпан у затвор. Овај пут сам био условно пуштен. Међутим, занимљиво је што се те исте године, на 30-годишњицу завршетка Другог светског рата, моја пензија повећала као награда за ’рад у слабљењу оружаних сила немачког рајха‘ јер сам због хришћанске неутралности био у концентрационом логору.“

Означавање скупштинских подручја

Првог фебруара 1976, основан је петочлани одбор земље који ће водити рачуна о деловању Јеховиних сведока  у Чехословачкој. У њему су били Ондреј Кадлец, Михал Москал, Бохумил Милер (координатор), Антон Мурин и Едуард Собичка.

Ондреј Кадлец је нешто касније исте године приватно посетио канцеларију подружнице Јеховиних сведока у Финској. У Службеном одељењу је запазио једну карту Финске на којој су била означена подручја области, покрајина и скупштина. Када се вратио кући предложио је на једном састанку одбора земље да то исто ураде и у Чехословачкој. Брат Милер је одсечно нагласио да би таква карта могла бити сумњива владиним службеницима и тако довести до неизрециве штете. Брат Кадлец се присећа: „Више уопште нисам имао жељу да поново покренем ту тему. Али након само два месеца, лично ју је покренуо брат Милер.“ Потреба за једном таквом припремом постала је очигледна. Ускоро су у то биле укључене све скупштине.

Али, како поделити подручје Чехословачке од 8 области и 35 покрајина у којима има 220 скупштина? Тај задатак је додељен Јарославу Бодњију из Прага. Он се присећа: „Било је много простора за личну иницијативу. И било је дивно радити заједно с братом Милером, који је веома темељан у свом послу. С пуно ентузијазма и уз много молитви бацио сам се на задатак. Требало је уцртати хиљаде граница скупштинских подручја и много скица.“

Доћи и до других подручја

Након што су скупштине добиле своја додељена подручја, скупштине које су могле да се брину и о недодељеним подручјима биле су позване да то и чине. Било је дирљиво видети како су многе скупштине вољно прихватиле те додатне доделе, нарочито у случају скупштина око Остраве у Моравској. Неки су до подручја морали да путују и до 200 километара.

 Како је дело било организовано? Браћа би ишла на цео викенд; отишли би у суботу ујутро и вратили се кући у недељу увече. Кола су увек била пуна, а браћа су се бринула за своје издатке. На такав пут су могли да иду сваке друге недеље.

Ти објавитељи су били охрабрени да се понашају попут туриста, да оставе кола изван села, прођу кроз село само у једном правцу, започну пријатељски разговор и постепено скрену на давање сведочанства, а да се у случају противљења пребаце на првобитну тему и заврше пријатељски. У периоду од десет година, стварно су били ретки случајеви потешкоћа.

Да би се стигло и до других подручја, неки пионири које су старешине препоручиле додељивани су на један ограничени период. И као што је то било и ранијих година, обично су се слали на недељу или више. Међу првима у Прагу биле су две сестре, Марија Бамбасова и Карла Павличкова, које су скоро 30 година биле партнери. Карла се присећа: „Марија се пензионисала 1975. Другог дана након пензионисања биле смо на путу према Моравској где ћемо пионирити. Било је време прогонстава, тако да би таква служба могла бити опасна, а нарочито тамо где смо ми биле. Служиле смо близу аустријске границе. Једна наша сестра, мештанка, дала нам је следеће упутство: ’Не носите никакву литературу с вама. А ако вас неко ухвати, реците да сте на краћем путу, затим отидите из овог краја и не долазите код мене. Ствари ћу вам послати касније.‘ Али, Јехова нас је благословио. Наше прво искуство у оваквој врсти службе било је предивно. На овај начин смо пионириле сваке године и увек смо слате на различита места.“

Покаткад су пионири ишли и на даља подручја. „Брате, потреба је у Бугарској! Ти говориш руски и зато ћеш добро обавити посао.“ Ове речи су крајем 1970-их упућене  једном брату из Прага. Он и његова жена су редовно добровољно путовали у Бугарску, понекад чак и двапут годишње, и то су радили 13 година.

Зар није било довољно посла и код куће тако да су чешки објавитељи морали да путују у Бугарску, која је била у много горим условима? Било је много тога за рад у Чехословачкој, али је такође постојала и јака жеља да се пружи помоћ где год је то потребно.

Брат из Прага који је учествовао у овоме коментарише о бугарском подручју тих дана: „Бугари су по природи веома гостољубиви. То нам је омогућило да се зближимо с њима. С временом смо схватили како код њих стоје ствари. Истину су делили углавном с члановима породице. Многима никад није пало на памет да би могли прилазити људима на улици. Једном приликом, када сам добио задатак да у Софији одржим Меморијал, искористио сам то што је било присутно много објавитеља. Користећи искуства и приказе, показали смо објавитељима како да много ’безбедније‘ сведоче. Било је важно да се не каже: ’Ја проучавам Библију‘, већ уместо тога да се започне разговор о некој неутралној теми и да се постепено скрене на Библију. Могли смо да кажемо: ’Негде сам чуо да Библија каже...‘ Објавитељи су радо прихватили овај нови метод службе, и вест о Богу је почела да се шири и ван круга њихових блиских познаника.“

Ревно деловање узнемирава званичнике

Наши прогонитељи су брзо опажали свако појачано настојање у проповедању добре вести, чак и поред тога што су наша браћа настојала да буду дискретна. Скупштина у Нејдеку, близу Карлових Вари, привлачила је пажњу политичких званичника и полиције. Јурај Камински, који је многе године служио као путујући надгледник, каже: „Једно време су чак озбиљно веровали да се  делом у целој земљи руководи из Нејдека. Комунистички достојанственици су се често консултовали како да спрече наше деловање. Једном су чак из Прага дошли стручњаци и одржана је једна конференција у хотелу у Карловим Варима. Присутна су била и два владина званичника, представници министарства и полиција. Било је око двеста присутних.

„Говорник је за пултом имао нашу књигу Истина. Детаљно је описао организацију Јеховиних сведока, наглашавајући да смо веома темељни и способни организатори. На врхунцу своје хвале Јеховиних сведока, он је изјавио: ’Ми морамо бити бољи да бисмо их спречили да нам измакну контроли!‘“

Прогоњени јер исказују част Исусу Христу

Датум Меморијала Христове смрти било је немогуће сакрити од комунистичке полиције. Божена Пјетњикова, која је живела у Прагу, подсећа нас на једну такву прилику: „У то време је у скупштинама било јако мало браће, и зато су и сестре добијале задатак да одржавају састанке у приватним домовима. На састанку нас је углавном било највише десет. Давне 1975. требало је да се наша група састане због Меморијала на месту где се до тада није одржао ниједан састанак. Око 40 минута касније, прекинуло нас је звоно на вратима и бесно лупање. Та бука није јењавала и домаћица је отворила врата. У собу су ушла тројица, двојица у полицијским униформама и један у цивилу. ’Види, види! Госпођо Пјетњикова, нисмо знали да ћемо вас овде затећи! Шта радите овде?‘, упитао је онај у цивилу. ’Прослављамо Меморијал Исуса Христа. Молим вас седите и допустите да завршимо прославу‘, мирно сам одговорила. Али, наравно, они су одбили. Тражили су нам исправе и постепено сваку особу испитали за разлог због чега је присутна. Затим је на реду била једна старија сестра. Прибојавала  сам се шта ће рећи. Али, њен одговор је био охрабрујући за све нас: ’Ја сам Јеховин сведок и исказујем част Јехови‘, рекла је она. ’Срећа ваша што сте стари‘, одговорио је полицајац, затечен њеном храброшћу. Онда су нас приморали да изађемо и у локалној полицијској станици морала сам да потпишем да сам држала Меморијал.“

Дванаест година касније, 1987, Државна безбедност је у неким местима у Бохемији похапсила многу браћу у време Меморијала. Главни циљ им је био да сазнају где се одржао Меморијал и ко га је држао. На једном месту је на крају Меморијала полиција легитимисала све присутне, а један брат је одведен у притвор и на саслушање. На једном другом месту потегнуте су кривичне пријаве против три сестре, а разлог је био што су посећивале једну жену и „проучавале литературу забрањене религиозне секте зване Јеховини сведоци“.

Милуша Павлова, једна друга сестра, осуђена је на затвор у Пардубицама и то не зато што су је ухватили у нечему, већ на темељу сумњи. Званични разлог њене казне био је следећи: „Стручно мишљење указује да је оптужена делила и умножавала забрањену литературу. Апелациони суд потврђује првобитну одлуку и додаје: ’Осуђена је да бисмо застрашили како њу тако и друге.‘“

Снабдевање духовном храном

Снабдевање библијском литературом за проучавање у време комунизма обављало се веома пажљиво. Просечан Сведок није знао како се она преводила, штампала, а затим стављала на коришћење. Преводиоци и коректори, као и они који су били укључени у штампање и увезивање, нису били јавно познати.

Преводилац би откуцао неки чланак Куле стражаре на чешком и предао га коректору, а да тај материјал  није видео до обрађивања на скупштинским састанцима. На овај начин је превођено све, укључујући и књиге и брошуре. Па ипак, квалитет превођења је био релативно добар. Часопис Пробудите се! у то време није превођен.

Чак ни старешине нису знале ко је у њиховим скупштинама био укључен у превођење. Када су та браћа повремено мање учествовала у служби на терену, због додатног посла око превођења, старешине би покушавале да им помогну, мислећи да се можда мало духовно хладе. Али, преводиоци и коректори нису открили посао који су обављали.

Под тим веома тешким околностима урађен је један изузетно значајан пројекат. На чешки је преведен целокупан New World Translation of the Holy Scriptures. Такође је у размаку од 1982. до 1986. одштампан и увезан у пет томова и то баш у Чехословачкој, и свака породица Сведока је добила један примерак. Слично је обављен посао и с преводом New World на словачки, који је тек касније довршен.

Како су штампали литературу

Браћа која 1950-их нису била у затвору, уложила су много труда да би обезбедила да њихова хришћанска браћа и сестре буду духовно храњени. Једно време након што је стављена забрана, а браћа на одговорним положајима ухапшена, често је неколико скупштина делило само један примерак Куле стражаре. Та ситуација се постепено побољшавала. С временом су имали примерак по скупштини, и касније, примерак по породици. Објавитељи би руком писали белешке. Нису имали писаће машине.

Јурај Камински из скупштине у Нејдеку описује једну уобичајену ситуацију с којом су се сусретала браћа. Он каже: „Браћа су најзад набавила неку стару писаћу  машину. Човек који је продао ту машину, на њихове очи ју је ископао из земље. Касније су нашли начина да купе нове машине, а такође и опрему за увећавање фотографија.“

Многи су били укључени у умножавање литературе. Многе сестре, неке старе и преко 70 година, научиле су да куцају. Браћа су чак успела да прокријумчаре литературу у затворе. Године 1958, почели су да производе фотографске минијатуре Куле стражаре. Чак и до три такве фотографске копије биле би скривене у један сапун или пасту за зубе и послате браћи у затвор. Они би онда направили свој руком писани примерак и уништили оригинале.

Херберт Адами је 1972. позван да помаже на умножавању литературе. Додељено му је да управља производњом литературе за целу Чехословачку. Он се присећа: „Испрва се литература производила тако што су је руком преписивале стотине објавитеља у скупштини. На крају — баш пред пад комунистичког система — имали смо комплекс савремених, добро опремљених тајних штампарија које су могле да произведу много више литературе него што је тада било потребно.“

О времену када је коришћен први уређај за умножавање, брат Адами каже: „Цела штампарија је око четири пута годишње морала да буде пресељена на унапред одређену локацију коју није било лако открити. Током једне ’операције‘, тим је штампао, спојио, увезао и отпремио око 12 000 књига. Једна операција је трајала отприлике недељу дана. Радници би устајали у 4 ујутро и обично у кревет ишли после поноћи. Када би се операција завршила, пошиљке литературе бих однео до најближе железничке станице. Ту сам их предавао куриру који их је транспортовао некад и 600 километара далеко.“

 С временом су браћа у овим производним центрима које су сами направили, почели тајно да израђују сопствене уређаје за умножавање. Укупно су направили 160 таквих машина, а неке су послали и браћи у Румунији.

У Чехословачкој су 1980-их браћа почела да користе офсет штампање, што је у великој мери побољшало квалитет њиховог посла. Да би то обављали, почели су и сами да праве офсет штампаче. За годину и по дана направили су их 11 и то с електронски контролисаним ротационим допремним механизмом. Само једна једина преса је за сат времена могла да произведе 11 000 копија доброг квалитета.

Рација у две штампарије у Прагу

Државна безбедност је крајем 1986. успела да открије локацију две штампарије и да их затвори. Након рације у једној од њих, појавио се један извештај у интерном билтену Министарства унутрашњих послова. Један пријатељски настројени полицајац дао је Сведоцима примерак тога. Као прво, уобичајеном пропагандом покушали су да повежу Сведоке са страним политичким покретима. Онда је тај извештај пружио детаље о полицијској операцији и навео казне изречене Сведоцима. На крају је изнесено следеће неочекивано признање: „Јеховци се веома лепо понашају према онима који нису њихови чланови. Вољни су да помогну и вредни су, али не даље од овога. Они нису вољни да се укључе у социјалистичке радне бригаде и томе слично. Није познат случај у ком је неки Јеховац крао, пушио, злоупотребљавао алкохол или дрогу... Никада нико од њих није гоњен због било каквог моралног преступа или неког прекршаја имовинских права. Чланови секте настоје да говоре истину. Никада не издају имена других, већ их само називају ’брат‘ и ’сестра‘. Увек причају само о себи, и остају неми када су позвани да дају неку конкретну информацију, и то не само кад су  они оптужени, већ и кад се позову да сведоче.“

Наравно, затварање једне или две штампарије није зауставило дело проповедања о Божјем Краљевству. У 1987. могао се видети даљњи пораст. Достигнут је нови највећи број објавитеља од 9 870 у чешким земљама. У просеку је 699 било у помоћној или у општој пионирској служби.

Да ли је била могућа законска регистрација?

Када је широм света 1972. године уведено да старешинство надгледа активности сваке скупштине Јеховиних сведока, иста припрема је спроведена и у Чехословачкој. Један петочлани одбор земље наименован је 1976. да би се старао о деловању Јеховиних сведока у овој земљи.

Међутим, у Чехословачкој нису били законски регистровани ни Јеховини сведоци нити нека корпорација која би им обављала потребне послове, а нису имали ни канцеларију која би предводила дело. Зато је у марту 1979. године, на име два Сведока, купљена једна недовршена троспратница у Прагу. Добровољци су долазили у групама од по 10 до 12 да би по недељу дана радили  на овој згради. Путовали су до Прага чак и из удаљених крајева Словачке. Станови у згради су завршени у року од шест месеци, а годину дана касније, био је спреман и део који ће служити као канцеларија. Зграда је служила као одговарајућа канцеларија све до пролећа 1994.

Крајем 1970-их је изгледало да би могли започети преговори за постизање законске регистрације. Зато је 1. јуна 1979, уручено једно писмо Секретаријату за верска питања при Президијуму Социјалистичке Републике Чехословачке. Писмо је навело: „Љубазно вас молимо за један разговор у корист религиозне групе познате као Јеховини сведоци. Желели бисмо да вас обавестимо о жељи извесних особа на одговорним положајима унутар организације Јеховиних сведока да с вама размотре побољшање односа између ове религиозне групе и садашњег правног система Социјалистичке Републике Чехословачке.“

Одговор је стигао скоро годину дана касније, и разговор је обављен 22. априла 1980. Након тога је Министарству унутрашњих послова поднесена молба за регистрацију Watch Tower Bible and Tract Societyja. Поред повеље, у њој је била и добро образложена изјава од 13 тачака. Наводимо пету тачку:

„Ако држава призна Јеховине сведоке, онда ће целе скупштине одржавати састанке на местима намењеним у ту сврху. Скупштине неће морати да се деле у мале групе. Састанке ће водити оспособљени људи, и то ће Watch Tower Societyju омогућити боље надгледање скупштина. Државне власти ће бити боље информисане о активностима скупштина Јеховиних сведока. Државни представници могу кад год то зажеле да посете јавне састанке да би били сигурни да су ти скупови безопасни и корисни.“

Одговор никада није стигао.

 Опсежна саслушања од стране Државне безбедности

Атмосфера у политичком систему 1985. одавала је узнемиреност. Систем је био врло осетљив на било шта што је представљало претњу његовој стабилности. Као последица тога, све су била чешћа саслушања наше браће. Многа су се одвијала у Прагу. Многа браћа су добијала такозвана упозорења од шефа полиције. То је било исто као да су на некој доживотној условној слободи.

Скупштине су у току те године примиле пет писама из канцеларије Јеховиних сведока у Прагу, с љубазним али чврстим охрабрењем да следе начело из Филипљанима 4:5: „Нека ваша разумност буде позната свим људима.“

Интересантан предлог Државне безбедности

Државна безбедност је почетком 1988. предложила да локална браћа на одговорним положајима уреде да један представник из светске централе Заједнице дође у посету на неслужбене разговоре с неким званичницима из Савезног министарства унутрашњих послова. На дневном реду би били „неки аспекти нашег односа... као припрема за могућу даљњу дискусију са овлашћеним државним званичницима.“ То је заиста била промена.

Пре него што је све уређено за тај састанак, у Бечу је одржан Обласни конгрес „Божанска правда“. Уз потпуну сагласност власти, присуствовала је релативно велика група Сведока из Чехословачке.

У међувремену су постепено напредовале припреме за разговоре између чланова светске централе Заједнице и високих функционера Министарства унутрашњих послова. Састанак обеју страна је коначно одржан ујутро 20. децембра 1988. у сали за конференцију у хотелу  Форум у Прагу. Заједницу су представљали Милтон Хеншел и Теодор Џерес из Водећег тела и Вили Пол из немачке подружнице. Браћа из Водећег тела нису имала претерана очекивања. Знали су да ће бити потребно стрпљења и времена. У сваком случају, био је то велики корак напред. Тај састанак је без сумње био значајан чинилац у ономе што се десило наредне године.

Велики међународни конгреси су планирани у три града у Пољској. Јеховини сведоци из Чехословачке су желели да присуствују. О томе се разговарало са званичницима Државне безбедности. Како су само браћа била узбуђена што су добила дозволу да њих 10 000 може ићи у Пољску! То је било више од половине Јеховиних сведока у Чехословачкој у то време. Неки су страховали кад је Министарство унутрашњих послова затражило списак свих оних који ће ићи. Али, они који су ипак  отишли на тај пут били су изграђени изнад свих очекивања — конгресним програмом који је нагласио тему „Оданост Богу“, одушевљеним духом присутних и предивном гостољубивошћу коју су показали пољски Сведоци.

Задржали смо у жижи дело које нам је поверио Бог

Нешто касније те године, 17. новембра 1989, у Прагу су избили студентски немири. Комунистички режим је реаговао брутално примењујући силу и шаљући специјалне полицијске јединице да би растерали демонстранте с Народног булевара у Прагу. То је водило до спонтаног мирног протестног покрета против комунистичке владавине. Касније се о томе говорило као о Сомот револуцији. Ова ситуација је од Јеховиних сведока изискивала посебну опрезност зато што су се осећања распламсала и није било лако задржати хришћанску неутралност.

Канцеларија у Прагу је 22. новембра 1989. послала једно писмо свим скупштинама у Чехословачкој. Један део је навео: „Како је само добро што су браћа усредсређена на дело јеванђелизирања и не дозвољавају да их било шта омета у томе... Веома ценимо добро дело и опрезност наше драге браће и сестара. Њихова служба и резултати сведоче о чињеници да је Јехова и у овој земљи са својим Сведоцима. Ми то ценимо и молимо се Јехови Богу да останемо у његовој наклоности. Будите уверени у нашу љубав и примите наше братске поздраве.“ У службеној години која је кратко пре овога завршена, највећи број објавитеља у чешким земљама је био 11 394 — још један леп пораст.

Чехословачка је до краја 1989. имала нову владу. Наш одбор земље је одмах тражио начине да легализује статус Јеховиних сведока. Неки чланови одбора су посетили Президијум, а докуменат који је произашао из те  посете био је веома важан за то време. Овај докуменат, који је потписао један одговорни званичник, навео је:

„На темељу изјаве припремног одбора цркве Јеховиних сведока, примили смо к знању да ће ова црква од 1. јануара 1990. обновити своје деловање које је прекинуто фашистичким режимом 1939. и онда опет забрањено 4. априла 1949.“ Овај документ је представљао један од првих корака у правцу законске регистрације.

Дуг пут до регистрације

Премда је влада признала обнављање деловања „цркве Јеховиних сведока“, било је потребно још скоро четири године стрпљивог труда пре него што је у Чешкој Заједница законски регистрована.

Једна званична молба за регистрацију Верске заједнице Јеховиних сведока поднета је 12. јануара 1990. Министарству културе Чешке. Цео поступак је вођен у тесној сарадњи с Водећим телом, правним одељењем светске централе и локалним адвокатима. Брат Хеншел је посетио Праг 1. и 2. марта. У пратњи брата Мурина и брата Собичке посетио је канцеларију премијера и Министарство културе. Требало је да обе посете нагласе колико је важан наш захтев за што скоријом регистрацијом. Међутим, нису постигнути никакви опипљиви резултати, зато што још увек нису постојали нови закони за регистрацију. Након овога покушало се много тога, укључујући и петиције и разговоре с премијером.

Дана 19. марта 1992, донесен је закон о регистрацији нових цркви и верских заједница. У њему је стајало да ће поступак регистрације започети само ако се уз молбу верске заједнице приложи 10 000 потписа одраслих присталица. (Такозване традиционалне цркве које су деценијама законски функционисале под комунистичким режимом аутоматски су регистроване.) Тако су Јеховини сведоци обавештени да треба поново да поднесу молбу,  пружајући све тражене податке. Затим је 1. јануара 1993, током припреме за регистрацију, дошло до даљњих промена када се Чехословачка поделила на две државе, Чешку и Словачку. Али напокон, у среду 1. септембра 1993, чешка новинска агенција примила је следећи извештај:

„Данас, 1. септембра 1993. у 10.00, представници Верске заједнице Јеховиних сведока појавили су се с регистрационим документима у Министарству културе Чешке. Представници Јеховиних сведока су се захвалили званичницима министарства и обавестили их да неће тражити никакву финансијску подршку за личну корист нити било какву директну финансијску помоћ државе. Регистрација данас ступа на снагу.“

Овај важан догађај пренела је и штампа. У неким новинама је то било само кратко саопштење. А у некима су извештаји били истакнути насловима као „Јеховци добили оно што су чекали“ и „Јеховини сведоци призната религија“. Да ли је то означило крај прогонства Јеховиних сведока у Чешкој? Ни говора!

За само неколико дана, преко медија је започела кампања окрутних напада. Највише слободе за нападе на Јеховине сведоке добила је религиозна штампа, што јој је и својствено. Пристрани чланци садржавали су питања која су Сведоцима постављана током поступка регистрације, и спекулације писаца о датим одговорима. С једне стране, замерка је била да је представник Заједнице варао када је рекао да Сведоци нису присиљени да верују односно практикују извесне ствари. С друге стране, за пружене одговоре се тврдило да представљају издају начела саме организације.

Ова непријатељска кампања је означила почетак једне нове ере, не ере окрутних затварања, већ ере у којој ће Јеховини сведоци бити извргнути исмејавању. Било је то време када је сваки Јеховин сведок морао храбро да  стане против једне друге врсте напада на своју веру и своју лојалност Јехови Богу и Његовој организацији.

Поступати у вери

Јеховини сведоци су у Чехословачкој почели да одржавају јавне састанке — чак и велике конгресе — и пре него што су били законски регистровани. Обавестили су владине званичнике да ће своју јавну делатност обновити у јануару 1990. Баш тог месеца је припремљен један посебан програм за све скупштине. Он је подвукао правовремену тему „Извуци корист из послушности Божјим заповестима“. Био је то у суштини покрајински састанак од два сата. Ти састанци су додуше били скромне величине, али су били у изнајмљеним салама. На свакој локацији су се окупиле једна или две скупштине. Након тога су дошли већи пролећни покрајински конгреси.

Ови конгреси су добро протекли, тако да су учињене припреме за један обласни конгрес — четвородневни национални конгрес — тог лета у Прагу. За ту прилику је у Прагу изнајмљен стадион Евжен Рошицки и у програму су служила два члана Водећег тела, браћа Хеншел и Џерес. Највећи број присутних је био 23 876, а крштено је 1 824. Тај конгрес је био апсолутни тријумф чистог обожавања. Атмосфера је била јако слична оној с конгреса одржаних годину дана раније у Пољској, али ово је било код куће и то на чешком и словачком језику! Дубок емоционални утисак овог догађаја био је изражен у срећним осмесима као и у сузама срдачног цењења.

Четрдесет година се у јавности Чехословачке могло само шапатом изговарати „Јеховини сведоци“. О овој групи су кружиле невероватне гласине и на њу се често указивало као на некакву „илегалну секту“. Сада су сви, укључујући и новинаре, могли боље да погледају Сведоке. Извештаји штампе с тог конгреса су, све у свему, били повољни. Изражавали су чуђење о ономе шта су  Сведоци урадили на стадиону пре конгреса. Они су два месеца радили на њему — око 9 500 добровољаца провели су 58 000 сати у темељном чишћењу, поправљању клупа, побољшању канализације и кречењу целог стадиона. Један репортер дневних новина Večerní Praha (Прашки вечерњи лист) дивио се насмејаним лицима, хармонији људи из свих крајева Чехословачке и других земаља, као и њиховом чистом говору.

Те године се десило још нешто значајно. Тридесетог августа 1990. посвећена је Дворана Краљевства скупштине Бехиње — прва у земљи.

Све ово је водило до још једног заиста величанственог догађаја.

Незабораван конгрес

Учињени су планови да се у Прагу одржи један међународни конгрес Јеховиних сведока од 9. до 11. августа 1991! Први корак је био да се изнајми стадион. Који? Стадион Спартакијада у Прагу, један од највећих у свету. Пошто Јеховини сведоци нису још били законски регистровани у Чехословачкој, цео стадион је приватно изнајмио Антон Мурин, тадашњи координатор одбора земље. Био је то храбар потез. То је био чин јаког поверења у Јехову, и Јехова је то благословио.

Одељење за смештај је имало дивовски задатак и надгледање је поверено Лубомиру Милеру. Браћа из Водећег тела су добро знала колико је важан добар смештај. Зато су браћа Хеншел и Џерес лично прегледали све предложене хотеле у целом Прагу. Ушли су у хотелске собе и чак испробали кревете. Рекли су да хотели са заједничким купатилима и тоалетима у ходнику не долазе у обзир. Зашто? Брат Хеншел је објаснио: „То би под нормалним околностима било довољно, јер гости долазе и одлазе у различито време. Међутим, конгресни делегати углавном одлазе и долазе у исто време. Можете  ли да замислите те призоре по тоалетима? Не можемо то да учинимо нашој браћи.“ Локални организатори су примили практичну обуку кад су видели како чланови Водећег тела показују лични интерес за добробит сваког делегата.

Највећи број присутних на овом Међународном конгресу „Љубитељи божанске слободе“ био је 74 587. Од њих је 29 119 било из Чехословачке, 26 716 из Немачке и 12 895 из Пољске. Преосталих 5 857 делегата дошло је из других 36 земаља. Било је дивно видети крштење 2 337 нових особа: 1 760 из Чехословачке, 480 из Немачке и 97 из Пољске.

Врхунац целог конгреса несумњиво је било оно што се десило у суботу 10. августа. Цео чехословачки део се подигао у громовитом аплаузу — аплаузу који је без престанка трајао целих десет минута! Лица су блистала од среће. Шта је био разлог? У закључку свог предавања Алберт Шродер, члан Водећег тела, прво је публици објавио излажење једне нове књиге на енглеском — што је донекле било разочарање — а онда публику изненадио објављујући излажење наново штампаног једнотомног издања New World Translation of the Holy Scriptures и на чешком и на словачком језику! Многима су се низ лице сливале сузе радоснице.

Овај конгрес се дубоко урезао у срца делегата. А како је било са штампом? Као и увек, неки су извештаји били пуни предрасуда док су други били пријатељског духа. У понедељак 12. августа, под насловом „Страхов препун“ Venkov, deník českého a moravskoslezského venkova (Народни лист, дневник чешког и моравско-шлеског краја) известио је:

„У Прагу је од петка до недеље одржан један међународни конгрес Јеховиних сведока на ком је било присутно 75 000 делегата из свих делова Европе, Америке и  Јапана. Јеховини сведоци су у Чехословачкој активни од 1912. Делегати Јеховиних сведока су били запажени по својој обзирности и самодисциплини. Сам конгрес је био миран и веома добро припремљен. Иако је почело да киши за време крштења у суботу, публика је остала на својим местима и дугим аплаузом поздравила нове чланове.“

И поред свега овог, законска регистрација није добијена још наредне две године.

Време за ширење

Иако је законски процес скоро тапкао у месту, потребе теократске организације су расле како су се њене активности у овој земљи појачавале. Браћа су од 1980. користила једну троспратницу у Прагу као централну канцеларију, с ограниченим простором за становање.  Када је 1990. дело почело много отвореније да се врши, они су ту зграду реновирали. Све собе за становање су претворене у канцеларије. Али какве канцеларије? Веће собе су биле подељене дрвеним преградама образујући мање радне просторе. Не само да су служиле као канцеларије радника већ и као њихове спаваће собе, тако да је кревет био одмах уз канцеларијски сто. Било је потребно више простора.

У пролеће 1993, у Прагу је Заједница добила на поклон једну нову десетоспратницу за унапређивање библијског образовања. У реновирању су учествовали добровољци из целе земље. Програм за посвећење је одржан 28. и 29. маја 1994. Позвано је на десетине Јеховиних сведока који су многе године под комунистичким режимом сачували своју лојалност према Јехови. У програму је служио Алберт Шродер из Водећег тела, а било је и присутних из Аустрије, Британије, Данске, Италије, Немачке, Пољске, Сједињених Држава, Словачке, Украјине, Холандије и Швајцарске.

Када се Чехословачка 1933. поделила на две засебне државе, обе земље је и даље опслуживао само један одбор земље под надзором аустријске подружнице. Међутим, услови у обе земље су се мењали. Наредне године су за сваку од њих наименовани одбори земље. Онда је 1. септембра 1995, с радом почела канцеларија подружнице у Чешкој. Водеће тело је за службу у Одбору подружнице наименовало Јана Гликселига, Ондреја Кадлеца, Јаромира Ленечека, Лубомира Милера и Едуарда Собичку. Касније је Лубомир Милер додељен у специјалну службу у Русији, а Петар Житњик је наименован за новог члана Одбора подружнице у Чешкој.

„Брза градња“ Дворана Краљевства

Скупштинама Јеховиних сведока била су потребна места за састајање. У Чешкој није лако пронаћи  прикладна места за те састанке. Многи власници дворана одбијају да их издају Јеховиним сведоцима. То је делимично и због раније и садашње лажне пропаганде против Сведока. Многе скупштине зато траже могућности да изграде дворану или да преправе неку старију зграду. Од свих метода испробаних у изградњи нових зграда, показало се да је најпрактичнији метод брзе градње. Прва на овај начин изграђена Дворана Краљевства у Чешкој, посвећена је 20. новембра 1993. Дворана је изграђена у граду Сезимово Усти и користе је две локалне скупштине.

Број Дворана Краљевства и даље расте. Крајем маја 1999, широм земље 242 скупштине користиле су 84 Дворане Краљевства које припадају лично Јеховиним сведоцима. Браћа и сестре у Чешкој су и те како свесни да без финансијске помоћи Јеховиних слугу из других земаља, не би могли да изграде тако пуно лепих Дворана Краљевства. Великодушност нашег међународног братства дубоко је дирнула срца браће у Чешкој. Они искрено желе да изразе своју захвалност браћи у другим земљама, као и Јехови који подбуђује такав дух у срцима својих слугу и који је створио овако изванредну организацију (2. Кор. 8:13-15).

Скривене замке слободе

Одавно је минула еуфорија због пада комунизма 1989, а испливали су многи нови проблеми. С једне стране ту су раније непознате могућности згртања богатства напорним радом. А с друге стране, међуљудски односи су под утицајем социјалне несигурности, рапидног пораста стопе криминала, инфлације и других негативних чинилаца. Пораст животног стандарда унапређује материјализам, конкуренцију и завист. Многи становници градова имају викендице ван града и у њима воле да проводе време. Све више људи проводи скупе одморе по  иностранству. Новостечена демократија донела је човеку слободу да критикује све и у свако доба. То је отворило пут за пропагирање неморалног начина живота. Под комунизмом је то било незамисливо. Људи нису били припремљени, изненадила их је та нова ситуација и неки су томе подлегли.

Тај дух је такође утицао и на неке Јеховине сведоке. Приличан број је престао да служи Јехови јер су били заокупљени материјалистичким начином живота, јер су придавали претерану пажњу друштвеним активностима, оставили висока библијска мерила за брак или постали критични према свему — укључујући и Јеховине теократске припреме. Други који су одлучили да остану у организацији покушавали су да преправе скупштине да би одговарале њиховом размишљању. Наравна ствар, то је довело до трзавица које су онда отклонили непоколебљиви надгледници.

У Чешкој су данас они који настоје да служе Богу окружени друштвом које је атеистичко и оријентисано ка еволуцији. То је средина у којој се на религију гледа као на детињасту традицију или филозофску ексцентричност. Агресивна средства јавног информисања стално нападају Јеховине сведоке. То представља испите вере који су по оштрини равни жестоким патњама и шиканирању које су браћа подносила у нацистичким и комунистичким затворима. Велика већина Јеховиних сведока стоји чврсто у вери упркос овим кушњама.

Упркос ставу који многи имају према религиозним стварима, у пролеће 1999. изречена је једна изванредна правна одлука у Уставном суду Чешке. Један чланак у чешким новинама Lidové Noviny (Народни дневник) објавио је 11. марта 1999: „Здрав разум се шири из Брна“, где се налази Уставни суд. Суд је донео одлуку да ниједна особа која одбија војну службу због приговора савести  не може за то бити двапут осуђена. То је донекле било олакшање за многе Јеховине сведоке. Исход овог случаја нашироко је признат као позитиван допринос Јеховиних сведока чешком правном систему.

Подстакнути љубављу

Јеховини сведоци у Чешкој настављају да са својим ближњима деле добру вест о Божјем Краљевству. Они желе да још многима од њих помогну да упознају нашег љубазног Бога Јехову и да цене чудесне припреме које је учинио за све оне који исказују веру. Међутим, да би дошли до њих, Сведоци често морају да савладају осећај који људи имају — осећај који је обликован често понављаном клеветом — да су Јеховини сведоци „једна опасна секта“. Такође можда морају да надвладају осећај омаловажавања религије у целини, до чега су довеле деценије атеистичког режима. Да ли Сведоци успевају у овоме?

Вредно је пажње да је 1999. на прослави успомене на смрт Исуса Христа заједно са 16 054 Јеховина сведока из 242 скупштине било и хиљаде других. Укупно је било присутно 31 435.

Јеховини сведоци желе да свакоме од њих помогну да успешно, с истрајношћу, трчи хришћанску трку. Док проповедају у јавности, они такође настоје да помажу једни другима да остану чврсти у вери. И те како знају да је Исус описујући догађаје нашег доба рекао и ово: „Својом истрајношћу добићете своје душе“ (Лука 21:19). А апостол Петар је био надахнут да напише: „Свему се крај приближио. Зато будите здравих мисли и будни с обзиром на молитве. Пре свега, имајте жарку љубав један према другоме“ (1. Петр. 4:7, 8). Та љубав их и даље подстиче да драгоцене истине из Библије деле с другима и она их међусобно зближава у нераскидиво хришћанско јединство.

[Истакнути текст на 165. страни]

„Никада нисам зажалио што сам остао. С временом сам схватио да ту припадам“

[Истакнути текст на 168. страни]

„’Ако желите да убијете сваког десетог, онда нас поубијајте све!‘ Цео логор је био испуњен дивљењем“

[Истакнути текст на 184. страни]

’Изругивали су нам се и вређали нас, али и потајно нас поштовали‘

[Истакнути текст на 187. страни]

„Ни трага од компромиса, већ хришћанска разумност!“

[Мапа на 150. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

НЕМАЧКА

ПОЉСКА

СЛОВАЧКА

АУСТРИЈА

ЧЕШКА

БОХЕМИЈА

Праг

Либерец

Кладно

Карлове Вари

Мост

Теплице

Лидице

МОРАВСКА

Брно

ШЛЕСКА

 [Слика на целој 148. страни]

[Слика на 153. страни]

Брат Ерлер из Дрездена

[Слике на 155. страни]

Ото Естелман је по целој Чехословачкој приказивао „Фото-драму стварања“

[Слика на 157. страни]

Бохумил Милер

[Слика на 167. страни]

Божена Водражкова је упознала истину у једном концентрационом логору

[Слике на 169. страни]

Франтишек Шнајдер и Алојз Мичек — послани у концентрациони логор Маутхаузен

[Слика на 173. страни]

Многи су се окупљали на јавним предавањима након Другог светског рата

[Слике на 175. страни]

Бетелска породица и канцеларија подружнице након Другог светског рата

[Слика на 178. страни]

Састанак у шуми 1949.

[Слика на 185. страни]

Групни одмори су пружали могућности за духовну изградњу

[Слика на 194. страни]

Јаромир Ленечек, члан Одбора подружнице, реван у служби још од младости

[Слике на 207. страни]

На законској регистрацији поред других радили су и Милтон Хеншел и Теодор Џерес

[Слика на 210. страни]

Чешки делегати на конгресу у Пољској 1989.

 [Слике на 216. страни]

Међународни конгрес у Прагу 1991. — величанствен догађај

[Слика на 218. страни]

Чешки преводилачки тим

 [Слика на 223. страни]

Канцеларија подружнице у Прагу

[Слика на 223. страни]

Испод: Одбор подружнице (с лева на десно): Јан Гликселиг, Јаромир Ленечек, Ондреј Кадлек, Петар Житњик и Едуард Собичка