Аргентина

Аргентина, земља задивљујуће разноликости, простире се око 4 000 километара југоисточном страном Јужне Америке. Унутар њених граница леже кршевити Анди, чији врхови досежу изнад 6 000 метара висине. На северу се налазе тропске шуме којима тумарају јагуари и тапири. У хладним водама Огњене земље, на југу, играју се пингвини и китови, а таласи се дижу и преко 30 метара у висину. У пољима, гаучи (аргентински каубоји) јашући на коњима обилазе огромне сточне фарме.

Где год да кренете у овој земљи, срешћете Јеховине сведоке. Можете их наћи у сваком већем граду и варошици. Има их преко 120 000 и проповедају на планинама, у џунглама, у равницама и дуж целе обале. Наћи ћете их међу небодерима у престоници и у најзабаченијем сеоцету. Географска разноликост земље није спречила проповедање добре вести — нити су то спречиле културне и језичке баријере или економске потешкоће. Добра вест се проповеда, баш као што је Исус и рекао да ће бити (Мар. 13:10).

То се није случајно десило. Предани мушкарци и жене пуни ревности и вере показали су да су одлучни да објаве библијску поруку под било којим околностима. Они су узели к срцу савет апостола Павла дат  Тимотеју: „Проповедај реч, ради то с осећајем хитности, у повољно време, у тешко време“ (2. Тим. 4:2). Међутим, они не приписују себи заслугу за оно што су постигли. Они схватају да је то учињено само помоћу Јеховиног духа (Зах. 4:6).

 Темељ је положен

Темељ за дело које је овде извршено положен је пре много година. Извештај о томе како је истина доспела до најудаљенијих крајева ове земље стварно јача веру. Године 1923, у Јужну Америку је дошао Џорџ Јанг из Канаде. Након обимног сведочења у Бразилу, он је обратио пажњу на Аргентину. За само неколико месеци он је у 25 већих аргентинских градова и варошица разделио 1 480 књига и 300 000 примерака других библијских публикација. Пре него што је наставио своје мисионарско путовање по другим земљама Јужне Америке, приметио је следеће: „Божји осмех одобравања и те како се очитује над напорима да се шири порука о Краљевству.“

Године 1924. је Џ. Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societyja, послао Шпанца Хуана Муњиза да служи у Аргентини. Две године касније, брат Муњиз је основао канцеларију подружнице Watch Tower Societyja у Буенос Ајресу како би се збринуло дело проповедања о Краљевству у Аргнетини, Парагвају, Уругвају и Чилеу.

Брат Муњиз је приметио да у Аргентини многи говоре немачки, те је затражио помоћ како би и они могли да чују добру вест. Као одговор на то, брат Ратерфорд је послао Карлоса Ота, немачког пуновременог слугу, који би помагао тој језичкој групи.

У земљи је било и доста Грка. Године 1930, за библијску поруку је чуо Николас Аргирос, пореклом Грк, који је почео да проповеда стотинама Грка у Буенос Ајресу. Касније, када је мало боље овладао шпанским, расејао је семе Божје Речи у 14 од 22 провинције у Аргентини, усредсређујући своје напоре на северни део земље.

 Негде у то исто време, постао је Јеховин сведок и Пољак Хуан Ребач, и он је с још једним пољским Сведоком започео пуновремену службу. С још двојицом пуновремених слугу, они су обрађивали јужни део Аргентине.

Извештај за 1930. показује да је стотине хиљада примерака литературе уручено не само на грчком, немачком и шпанском већ и на арапском, енглеском, италијанском, јерменском, јидиш, мађарском, летонском, литванском, пољском, португалском, руском, украјинском, француском и хрватском.

Тако је дело проповедања о Краљевству и прављења ученика за само седам година ухватило корена међу шпанским становништвом и у другим језичким групама. Време је заиста било повољно за даљњи раст.

 Огромно подручје није препрека

Подручје које је требало обрадити било је огромно, отприлике као трећина територије Сједињених Америчких Држава. Па ипак, то пространство за Сведоке није било препрека у ширењу поруке о Краљевству. Неки су путовали пешке, други бициклом, возом или запрежним колима.

Почетком 1930-их, Армандо Менаци из централне провинције Кордобе уверио се да је пронашао истину. Продао је своју аутомеханичарску радионицу како би служио као пуновремени слуга.

До 1930-их, Аргентина је имала најраширенији систем железнице у Латинској Америци, с више од 40 000 километара пруге. То се показало као изванредна предност за раст дела проповедања. Неким пионирима је било додељено да проповедају у новим насељима дуж пруга. На пример, Хосе Рајндл је као своје подручје имао целу Западну железницу, од провинције Буенос Ајрес на атлантској обали до провинције Мендоза на граници с Чилеом, што је подручје од преко 1 000 километара!

Јеховини сведоци који су радили на железници користили су ту прилику како би библијску поруку однели до удаљених места у Аргентини. Епифанијо Агиара, који је сазнао за истину у североисточној провинцији Санта Фе, добио је од железничке компаније премештај још северније у Чако. Он је тамо одмах почео с проповедањем. Када је његов посао захтевао да путује 2 000 километара јужно до Чубута и касније назад до Санјаго дел Естера, ширио је добру вест у тим провинцијама.

Сестра Рина де Мидолини, ревна пионирка, сведочила је у Меданосу, око 50 километара од града Баија Бланка. Носила је бицикл на воз и добро га је користила када  је стигла на своје одредиште. Људи су је звали дама с Библијом која вози бицикл. Била је толико позната да је машиновођа једног дана када је приметио да није стигла на време за повратак, ради ње одложио полазак воза!

Стижу мисионари из Гилеада

Први Сведоци су пуно путовали и разделили су много литературе, усмеравајући људе на наду у Божје Краљевство. Међутим, с временом је постало очигледно да постоји потреба за систематским библијским образовањем и бољом организованошћу. Године 1945, тадашњи председник Watch Tower Societyja Натан Нор, посетио је Аргентину и упутио скупштине да почну с Курсом теократске службе (Теократском школом службе) на шпанском. Такође је охрабрио браћу из Аргентине да се прихвате пионирске службе и да поставе себи циљ да похађају Библијску школу Гилеад Watchtowera.

Ускоро је двоје Аргентинаца похађало Школу Гилеад, и 1946. су се вратили у Аргентину. После њих су 1948. дошли мисионари из других земаља. Међу њима су били Шарл и Лорен Ајзенхауер, Вијола Ајзенхауер, Хелен Николс и Хелен Вилсон, из првог разреда Гилеада, као и Роберта Милер из четвртог разреда. Касније су дошли Софија Совијак, Едит Морган, Етел Тишхаузер, Мери Хелмбрехт и многи други. Током година, у Аргентину је послато 78 мисионара. Њихов дух јеванђелизирања охрабрио је локалне Сведоке да их опонашају. Иако је 1940. у целој земљи било 20 пионира, њихов број је до 1960. нарастао на 382. Данас у Аргентини има преко 15 000 пионира.

Изаћи на крај с тешким временима

Прилике у Аргентини за проповедање годинама су биле повољне. Међутим, као што је Исус прорекао, неће  сви одобравати оно што раде његови следбеници (Јов. 15:20). Тако је 1949. када је брат Нор посетио Аргентину, полиција изненада поништила дозволу за посебан састанак у једној изванредној дворани у Буенос Ајресу. Уместо тога, тај посебни састанак је одржан у једној Дворани Краљевства, али не без ометања. У 16.40 у недељу, полиција је прекинула говор брата Нора и ухапсила њега и све присутне. Полиција није дала никакво објашњење за то хапшење. Надлежни су натерали браћу да сатима стоје у једном великом дворишту до рано ујутро следећег дана. Затим су их пустили.

Сасвим јасно, у Аргентини је почео да дува ветар противљења према обожаваоцима Јехове. Под утицајем Римокатоличке цркве, исте године је донесен закон којим се захтева регистровање свих религиозних група у Одељењу вера при Министарству за иностране послове. Следеће године је влада Хуана Доминга Перона званично забранила дело Јеховиних сведока у Аргентини. Тим декретом су забрањени јавни састанци Јеховиних сведока, као и њихова активност проповедања. Међутим, канцеларија подружнице Watch Tower Societyja није била затворена.

Уопштено гледано, власти су дозволиле да Сведоци наставе са својом активношћу без било каквих већих потешкоћа. Међутим, владини представници су често форсирали забрану тако што би отказали неки скуп или што би затворили неку Дворану Краљевства. Понекад су Сведоци били хапшени и узнемиравани када су држали састанке у својим домовима или када су учествовали у јавној служби.

Због тога су Сведоци настојали да ’буду опрезни као змије‘ (Мат. 10:16). Када су сведочили другима, користили су само Библију. Скупштине су биле организоване у  мале групе од 8 до 12 објавитеља. Првих неколико година забране, места састајања су се редовно мењала. Браћа су налазила неупадљива места за састајање — у штали, у некој кућици са сламнатим кровом, у кухињи на фарми или под неким дрветом. Важно је било да се састају (Јевр. 10:24, 25).

Да би охрабрио браћу, брат Нор је заједно с Милтоном Хеншелом 1953. поново посетио Аргентину. Због забране, нису могли да одрже неки већи састанак, јер би то привукло пажњу јавности. Међутим, организовали су нешто што је било названо посебни састанак у целој земљи. Брат Нор је допутовао авионом у Мендозу из Чилеа, а брат Хеншел је ушао у земљу из Парагваја. Путујући одвојено, они су говорили на локалним „посебним састанцима“ који су одржани на 56 локација. Неки од  тих скупова били су одржани као пикници на фармама локалних Сведока. У Буенос Ајресу, обојица су посетила браћу која су се окупила и одржали су двочасовни састанак са сваком групом. Једног дана је било одржано девет таквих састанака. Све скупа, овом доста другачијем посебном састанку присуствовало је 2 505 особа.

Забрана се ублажује

Када је 1955. свргнута војна владавина Хуана Перона, формиране су веће групе. Тамо где су скупштине имале Дворану Краљевства, браћа су била охрабрена да се састају у њој, али да не стављају никакав знак да је то Дворана. Уз Јеховин благослов, број и величина скупштина стално су расли иако су их власти повремено узнемиравале.

Године 1956, подружница је одлучила да у различитим деловима земље одржи скупове с мањим бројем присутних. Први је био у граду Ла Плата, око 60 километара од Буенос Ајреса. Што се тиче певања прве песме, „Радујте се народи, с Његовим народом!“, њих 300 присутних имали су потешкоће. Гушили су се од емоција. Тада су први пут после шест година могли да се састану с толико суверника и да заједно певају.

Па ипак, забрана је још увек трајала. У децембру 1957. уложени су напори да се одржи национални конгрес у дворани Ла Амбасадор у Буенос Ајресу, али полиција је затворила дворану када су делегати почели да пристижу. Ухапсили су четири брата и оптужили их да одржавају састанак без дозволе полиције.

Пошто аргентински Устав гарантује слободу религије и окупљања, браћа су изнела ствар на суд. Дана 14. марта 1958. донета је пресуда у корист Сведока! То је била прва законска победа Јеховиних сведока у Аргентини.

 Још једна промена код власти одиграла се 1958. Сада је изгледало као да би се дело Јеховиних сведока у Аргентини могло законски признати. Једно писмо у којем су се објашњавале активности Јеховиних сведока и њихова ситуација у Аргентини било је послато свим законодавцима, уредницима, посланицима и судијама. Иако је дато одлично сведочанство, законско признање није добијено.

Сведоци се нису предали. Идуће године је била припремљена петиција за стицање религиозне слободе која је и послата влади. Имала је 322 636 потписа. Чарлс Ајзенхауер, у својству представника подружнице, посетио је представнике власти. Из прекоморских земаља је стигло преко 7 000 писама са апелима за законско признање. Упркос свему томе, законско признање није добијено. Међутим, став владе према Сведоцима постао је знатно блажи. Зато су браћа искористила то доста повољно време како би духовно ојачали скупштине.

Године 1961. организована је Школа службе за Краљевство како би се пружила обука за путујуће надгледнике и скупштинске надгледнике. У почетку се овај једномесечни курс одржавао у једној од Дворана Краљевства у центру Буенос Ајреса. Касније је ова школа премештена у канцеларију подружнице. С већим бројем квалификоване браће која су се бринула о Божјем стаду, број објавитеља и пионира је током 1960-их растао сваке године, да би до 1970. достигао највећи број од 18 763 објавитеља и 1 299 пионира.

Проширења подружнице

Пораст у броју објавитеља Краљевства у Аргентини захтевао је повећање канцеларије подружнице. Од 1940, канцеларија подружнице Watch Tower Societyja била је у улици Хондурас бр. 5646, у Буенос Ајресу. Та зграда је  срушена и до октобра 1962. за усељење је била спремна нова и већа зграда, изграђена на истом месту.

До краја 1960-их, подружница је опет постала премала да би пратила пораст. Купљен је један комад земље иза подружнице, те су локални Сведоци изградили нову зграду за рад и становање. Осим тога, купљена је и зграда у улици Фиц Рој, која се граничила са старом подружницом и новим имањем. Рушење старе подружнице почело је у октобру 1970, а главну радну снагу су сачињавали локални Сведоци који су били вешти грађевинари. Радници из подружнице су долазили да помогну након што би завршили свој посао. Викендима су им се придруживали Јеховини сведоци из оближњих скупштина.

На крају су спојене три зграде, које су сачињавале један комплекс зграда. У октобру 1974, Ф. В. Франц, тадашњи потпредседник Watch Tower Societyja, одржао је говор за посвећење. Браћа из Аргентине су мислила да ће овај завршени комплекс подружнице сигурно до Армагедона удовољавати потребама на терену. Нису знали да је то био само почетак.

Исте године када је подружница посвећена, Водеће тело Јеховиних сведока је одлучило да се Кула стражара и Пробудите се! штампају у земљи. Пошто Јеховини сведоци тада нису били званично признати у Аргентини као религија, у децембру 1974. је основано друштво Asociación Cultural Rioplatense, као једно законско тело које може да увезе штампарске машине. Из Француске је стигла једна штампарска преса, из Немачке резач за папир, а из Сједињених Држава машина за прошивање — све поклони.

Међутим, радници из одељења за штампање ускоро су схватили да је једно имати машине, али нешто  сасвим друго и радити на њима. Иако је требало савладати многе потешкоће, каква је радост била када је Кула стражара од 15. априла 1975. изашла с прве офсет машине коју је икада и игде у свету користио Watch Tower Society! Била је то прекретница у историји штампања које су обављали Јеховини сведоци.

Међународни конгреси „Божанска победа“

Почетком 1974, Јеховини сведоци из Аргентине су у Рио Себаљосу и Буенос Ајресу одржали међународне конгресе који су имали мото „Божанска победа“. Било је присутно око 15 000 делегата.

С припремањем довољног броја смештаја за толико посетилаца отпочело се месецима раније. Гостујуће делегате су примили многи људи који нису Сведоци, и браћа су дала изврсно сведочанство о љубави, не само „речју“ него и „делом“ (1. Јов. 3:18). Власти су одобриле коришћење једне огромне парцеле где је био камп с редовима уредно подигнутих шатора и приколица, у којем су улице имале библијска имена. Све је то позитивно утицало на људе у тој средини.

Тамни облаци на видику

Иако су се браћа радовала већој слободи обожавања, пред њима су била тешка времена. У јуну 1973, Хуан Перон се после више од 17 година вратио из изгнанства и преузео власт као председник. Због герилских сукоба између фракција његових следбеника и противника, земља је била подељена. Политичко насиље је све више расло, да би на крају, 24. марта 1976, војска преузела власт.

Војна власт је распустила Скупштину и отпочела акцију против левичара. „У том процесу“, објашњава The  World Book Encyclopedia, „они су прекршили грађанска права многих људи. Хиљаде њих је без суђења затворено, мучено, убијено. Многе од тих жртава никада нису пронађене. Звали су их и лос десапаресидос (нестали).“ Повећао се и полицијски надзор активности грађана. Иако су Јеховини сведоци задржали неутралан став усред тог политичког хаоса, у јулу 1976, у часопису Gente је изашао један чланак с фотографијама деце, наводно Јеховиним сведоцима, која су окренула леђа застави. Било је то страшно извртање истине! Четворо деце Сведока у том подручју није чак ни било у школи тог дана када су слике наводно направљене. Осим тога, Јеховини сведоци не показују такво непоштовање према државним симболима. Па ипак, због такве пропаганде, многи су на Сведоке почели да гледају с непријатељством.

Влада је због социјалних немира очигледно постала осетљива на било које и на изглед мало неслагање. У то  време, Карлос Ференсија, тадашњи путујући надгледник, посећивао је скупштине у једном јако опасном подручју. Он је управо био добио писмо од канцеларије подружнице у којем је обавештен да предстоји забрана дела Јеховиних сведока у Аргентини. Док је Карлос ходао и размишљао о писму, поред њега је прошао један ауто, окренуо се и кренуо право према њему. Изашла су тројица људи и уперила оружје у њега. Један од њих је грубо захтевао да види његове исправе. Карлос је објаснио да је Јеховин сведок. Ипак су га одвели у полицијску станицу. Он се молио Јехови да писмо не падне у њихове руке.

Полицајци су одвели Карлоса у неку мрачну собу и уперивши му јако светло у лице, један од њих га је упитао: „Шта имаш у торби?“ Испразнили су торбу на сто — Библију, неколико часописа и писмо!

 Један од полицајаца је узвикнуо: „Кула стражара! Кула стражара! Субверзивно, субверзивно!“

Али онда га је полицајац који му је био претпостављени нагрдио: „Ћути, будало. Зар никад ниси видео Кулу стражару?“

У међувремену, Карлос је настојао да остане смирен и да покаже поштовање. Након што су полицајци прегледали публикације, наредили су му да склони све то. Међутим, један официр се умешао и рекао: „Шта има у тој коверти?“

Карлос је пружио коверту с писмом од Заједнице том официру, сачекао пар секунди, а онда упитао: „Извините, могу ли ја нешто да кажем?“

„Свакако“, одговорио је официр, дижући поглед с писма.

Карлос је наставио: „Разумем да бринете за сигурност друштва.“ То је привукло пажњу официра. Затим му је Карлос показао из Библије да је текућа ситуација насиља испуњење библијских пророчанстава.

Када је завршио, официр му је рекао: „Слажем се с вама, пријатељу.“ Затим му је вратио писмо, а да га није ни прочитао.

Забрана већ забрањеног дела

Како је канцеларија подружнице знала да предстоји забрана? Крајем августа 1976, савезна полиција је извршила рацију у подружници Заједнице. Инспектор који је водио ту рацију рекао је да су добили информацију да подружница скрива оружје. Умберто Каиро, који је тада био члан Одбора подружнице, отпратио га је до складишта литературе. Наравно, тамо није било оружја. Једино оружје је било оно које су полицајци уперили у Умберта! Полицајци су га одвели на први спрат до канцеларије  брата Ајзенхауера, координатора Одбора подружнице. Тамо је инспектор написао извештај о исходу претреса и дао браћи да га потпишу. Затим им је рекао да влада припрема декрет о Јеховиним сведоцима. Одбор подружнице је одмах саставио писмо у којем су путујући надгледници добили упутство да се припреме за забрану.

Међутим, дело Јеховиних сведока у Аргентини било је под забраном још од 1950. Да ли је могуће забранити већ забрањено дело? Одговор је брзо стигао. Томас Кардос, члан Одбора подружнице, сећа се шта се десило 7. септембра 1976. када је на снагу ступила нова забрана. „У пет ујутро нас је пробудила нека бука на улици. Кроз ролетне је продирала трепћућа црвена светлост. Моја жена је брзо устала, погледала кроз прозор, окренула се према мени и једноставно рекла: ’Стигли су.‘“

Из марице су искочила четворица тешко наоружаних полицајаца. Одмах су били постављени стражари код канцеларија и штампарије. Брат Кардос наставља: „Питали смо се да ли ћемо моћи да имамо наше уобичајено осматрање дневног стиха и доручак. Полицајци нису имали ништа против. Тако смо тог јутра осматрали библијски стих уз једног наоружаног полицајца који је чувао врата и другог који је с поштовањем седео за столом. Сви смо се питали: ’Шта даље?‘“

Декрет од 31. августа 1976. ставио је ван закона дело Јеховиних сведока у целој земљи — чиме се забрањивало дело које је у ствари већ било под забраном још од 1950. Полиција је закључала канцеларију подружнице и штампарију. Кратко након тога, биле су затворене све Дворане Краљевства у земљи.

Упркос ситуацији, браћа су била одлучна да опонашају пример Исусових апостола у томе да слушају више Бога као владара него људе (Дела 5:29). Сведоци у Аргентини  су наставили с проповедањем библијске поруке „у тешко време“ (2. Тим. 4:2).

Савладавање потешкоћа

Пошто је канцеларија подружнице била званично затворена, Одбор подружнице је одлучио да премести канцеларије и штампарију. Умберто Каиро је често морао да мења место своје канцеларије — отприлике сваког месеца — те је радио у становима, радњама, у кућама или у канцеларијама својих суверника. Чарлс Ајзенхауер је једном радио у продавници вина коју је држао наш брат. Одбор подружнице је одржавао састанке по гаражама у центру Буенос Ајреса.

Стамбене просторије за бетелску породицу нису биле затворене, тако да су радници из подружнице јели и спавали у бетелском дому и заједнички осматрали дневни цитат као породица. Затим је свако одлазио на своје радно место. Они чије су канцеларије биле у близини, враћали су се у Бетел да би ручали с члановима породице који су се бринули за дом.

Полицији су биле сумњиве активности оних који су живели у Бетелу. Цела бетелска породица од око десет чланова неколико пута је била одвођена у полицијску станицу ради испитивања. Полиција је желела да зна све о делу Јеховиних сведока у Аргентини. Ко се све брине о локалним скупштинама и где ти људи живе? Брат Ајзенхаузер добро памти та испитивања: „Требало је да не лажемо, а да не угрозимо дело или браћу. Било је јако тешко, јер су власти биле веома упорне са својим питањима.“

„Одложите чај“

Баш пред забрану 1976, Заједница је извршила припреме за дистрибуцију специјалног издања Вести  Краљевства у целом свету. Шта да се уради ако влада наметне даљња ограничења на активности Јеховиних сведока? Пабло Хијусти, један од тадашњих путујућих надгледника, присећа се тога: „Пошто нисмо имали одговор, морали смо да се консултујемо с подружницом. Ако би подружница сматрала да је мудро да одложимо акцију, старешине би добиле телеграм с поруком, ’Одложите чај‘. Нисмо ни знали да ће због овог упутства доћи до неспоразума!“

Убрзо након што је владин декрет ступио на снагу, брат и сестра Хијусти су први пут посетили скупштину Маларгуе. Она се налазила на југу Мендозе, где је погранична полиција имала свој штаб. Имали су само адресу једног старешине који је живео и радио у згради Државне службе за одржавање путева, на периферији града. Тај старешина није био тамо, али један радник је споменуо да би могао бити у оближњој шуми, где је често одлазио да вежба. Док су ишли путићем, брат Хијусти је приметио како је то баш забачено и напуштено место. Синуло му је да је то идеално место где се могу састајати а да нико не посумња. Пошто је била недеља, питао се да ли ће затећи окупљену скупштину. Међутим, брат је био сам. Вежбао је. Хијустијеви су се баш изненадили!

Након што се представио, Пабло га је питао за скупштину. Брат је рекао: „О, овде у Маларгуу смо све одложили.“

Пабло је наставио: „На шта мислиш када кажеш све?“

Одговор је био директан и једноставан: „Добили смо телеграм у којем је стајало ’Одложите чај‘, тако да смо одложили састанке, проповедање... све.“ На сву срећу, ово је била једина скупштина која је то урадила.

 Муњевите посете

Када је подружница била затворена, чланови Одбора подружнице су се састали с покрајинским надгледницима да би им дали упутства о томе како да наставе с делом. Било им је речено да нађу световни посао са скраћеним радним временом и да буду на некој сталној адреси како би били што мање упадљиви што се тиче њихових активности. Већина њих су ујутро продавали различите производе, а после подне су служили скупштинама.

Покрајински надгледници су извршили муњевите посете својих покрајина са упутствима од подружнице. За само једну седмицу, посећене су старешине у свакој покрајини од отприлике 20 скупштина. Покрајински надгледници су дали смернице о томе како водити састанке и како сведочити у измењеним околностима. Старешинама је такође речено да посета покрајинског надгледника неће обавезно трајати целу седмицу, већ да ће то зависити од тога колико у скупштини има група за студиј књиге. Састанци ће се одржавати у приватним домовима и свака група ће имати једнодневну посету.

Током забране, покрајински надгледници су играли кључну улогу у одржавању контакта између локалних објавитеља и Одбора подружнице. Марио Мена, који је током забране служио као покрајински надгледник, присећа се: „Заиста је била предност служити скупштинама и тешити браћу током тих година. Настојали смо да их охрабримо тако што смо им пуштали снимке програма с конгреса, доносили публикације које смо добијали из суседних земаља и причали изграђујућа искуства.“

Шта ће урадити мисионари?

Социјални немири су постајали све већи. Пошто странци нису баш били добродошли, мисионарима је  омогућено да добију друге доделе. Неки су прихватили тај позив и верно су служили на новим доделама.

Други су остали у Аргентини. Мери Хелмбрехт, из 13. разреда Гилеада, служила је у Росарију, у провинцији Санта Фе. Тог јутра када је забрана ступила на снагу, она је дошла до једне куће и позвонила на врата. Било је топло летње јутро, те су врата била отворена. Трештао је радио. Наједном, Мери је чула саопштење да је дело Јеховиних сведока забрањено у целој Аргентини! „Када је жена изашла на врата“, каже Марија, „прибрала сам се и проповедала као и иначе. Наставиле смо да проповедамо цело преподне као што смо и планирале. Сматрале смо да тамо где се налазимо нема већих проблема, тако да смо одлучиле да останемо. Биле смо захвалне што смо остале. Они из скупштине који су се превише плашили да проповедају видели су да се нама није ништа десило, тако да су нам се ускоро придружили“ (1. Сол. 5:11).

Скривено благо

Локални Сведоци су показивали храброст и довитљивост током тих тешких времена. Роберт Нијето прича: „Један добронамерни судија нас је упозорио да ће се Дворане Краљевства затворити и да ће се литература запленити. Одмах смо отишли с два аутомобила до наше Дворане Краљевства да бисмо узели велику количину литературе коју смо имали на лагеру. Док смо одлазили, иза себе смо видели полицију и војску како долазе да изврше наређење да затворе Дворану Краљевства и да заплене литературу. Међутим, могли су да изврше само први део свог задатка, јер су једине књиге које су остале у дворани биле књиге у библиотеци.“

На једном другом месту, скупштинске старешине су пажљиво ушле ноћу у Дворану Краљевства и тихо однеле  литературу. Касније су је упаковали у мале пакете и разделили је међу браћом.

У провинцији Тукуман, Нерида де Луна је сакрила литературу у своју кућу. Она прича: „Сакриле смо књиге у велике саксије и крчаге преко којих смо ставиле вештачко цвеће, а затим смо кутије с литературом сакриле у вешерницу. Једног јутра су два војника претраживала целу кућу, укључујући и вешерницу. Горљиво смо се молиле. Ништа нису нашли.“

Снабдевање духовном храном

Наравно, литература коју су браћа могла да извуку и сакрију ускоро је раздељена. Међутим, Јехова је наставио да за њих обезбеђује духовну храну. Иако је штампарија у улици Фиц Рој била затворена, штампање је настављено на другим местима у Буенос Ајресу. Часописи су се штампали и у провинцијама Санта Фе и Кордоба. Штампане странице су слате на друга места где су спајане. У почетку су скупштине добијале само један часопис по групи, али касније се то повећало на један по објавитељу. Једна од тих штампарија радила је на тавану једне куће која је била само две улице од председникових канцеларија.

Рубин Карлучи, који је током забране био укључен у штампање и отпремање литературе, сећа се једне ситуације када је власница куће у којој се штампало дошла да упозори да војна полиција врши претрес од куће до куће. Браћа су одмах прекинула штампање и брзо су спаковала у један камион све осим машине за штампање. Рубин се присећа: „Претрес је био тако велики да смо били опкољени и нисмо могли да напустимо то подручје. Спазили смо један оближњи ресторан, ушли у њега и чекали да се заврши претрага. Морали смо чекати четири сата, али вредело је, јер су наша браћа добила ту драгоцену литературу.“

 „Пепита револвераш“

Кула стажара и Пробудите се! су једно време тајно спајани у једној недовршеној згради у престоници. Првобитно је планирано да та зграда буде Дворана Краљевства. Луиса Фернандез, дугогодишњи члан бетелске породице, била је укључена у ту операцију. Једног јутра, баш када су Луиса и други почели да раде, неко је закуцао на врата. Био је то полицијски инспектор! Обавестио их је да су се комшије жалиле на буку од машине. „То је било сасвим разумљиво, јер је машина за повезивање била толико бучна да смо је назвали Пепита ла пистолера (Пепита револвераш)“, каже Луиса.

Један члан Одбора подружнице је управо дошао и објаснио шта смо радили. Инспектор је рекао: „Ако овде никог не буде када се будем вратио после подне, онда као да ништа нисам видео.“ Браћа су одмах почела све да пакују на камионе. За два сата, више није било ни трага од повезивања часописа.

Где су однели машину? Иако је штампарија у подружници била затворена, у зграду је било могуће ући кроз стражња врата. Луиса и други пребацили су све у стару бетелску штампарију и наставили су тамо да повезују часописе, и то непримећени!

Боље него фабрика кекса

Да би се часописи произвели и испоручили по целој Аргентини, било је неопходно поставити машине за спајање часописа и у другим деловима земље. Леонилда Мартинели, која је специјални пионир од 1957, учествовала је у једној таквој операцији у Росарију. Када је штампани материјал стигао на спајање, додељена браћа и сестре су постављали један дугачак сто на који су поређали странице по редном броју. Затим би кренули с једног краја, и сваки радник би почео да слаже  странице док не би дошао до другог краја. Када би се накупио штос готових часописа, требало је истиснути ваздух како би у кутију стало више часописа. Пошто није било никакве хидрауличне пресе, тај посао је добровољно обављала једна пуначка сестра. Када би се спремила довољно велика гомила, она би села на часописе док се не би спљоштили. Затим би их неко други уредно спаковао у кутију. Овај систем је тако добро функционисао да су браћа молила сестру да не пређе на дијету!

У граду Санта Фе, породица Гаитан је понудила свој дом за спајање часописа. Упркос мерама предострожности, комшије су виделе како се уносе и износе кутије. Мислили су да породица производи кекс. Касније је подружница 1979. пребацила тај посао на једну другу локацију. Комшије су биле збуњене и касније су питале да ли је фабрика кекса затворена. Сестра Гаитан се присећа: „Тај ’кекс‘ који смо правили био је укусан и далеко хранљивији него што су то комшије претпостављале!“

Разношење литературе

Разношење часописа и друге литературе браћи био је још један изазов. У предграђима Буенос Ајреса била је организована једна рута за испоруку часописа на стратешки распоређеним складиштима за литературу. Једном приликом, Рубин Карлучи је разносио часописе и имао је још само једно место за испоруку литературе када му је један полицајац дао знак да се паркира иза марице. Рубин је узнемирено послушао, све време се молећи Јехови за помоћ. Када се паркирао, полицајац је пришао камиону и рекао: „Да ли бисте били тако љубазни да ми погурате кола? Не могу да их упалим.“ Одахнувши, Рубин је био више него спреман да  помогне. Затим је срећан отишао да заврши са испоручивањем!

Данте Доболета, који је служио као покрајински надгледник на подручју Росарија, у Санта Феу, узимао је часописе из фабрике за повезивање и разносио их свим скупштинама у својој покрајини. То је подразумевало око 200 километара пута најмање двапут месечно. Да би избегао да буде примећен, путовао је касно ноћу, одлазећи након што би обавио послове са скупштином и понекад се враћајући у зору. Једном приликом је видео колону аутомобила на једном контролном пункту где је било више од 30 наоружаних војника који су пажљиво проверавали свачије исправе и пртљаг. Један војник је питао Дантеа: „Шта имате у аутомобилу?“

„Личне ствари“, одговорио је Данте.

Војник је рекао: „Брзо отворите гепек.“

На то је Данте одговорио: „Ми смо Јеховини сведоци. Шта бисмо могли да носимо?“

Један други војник је чуо њихов разговор и добацио: „Пусти их. Јеховини сведоци никада не носе оружје нити кријумчаре.“ Данте је тако две године могао да испоручује литературу а да га нису ниједном претресли.

Не заборављати састанке

Од прве седмице када је наметнута забрана, Јеховини сведоци у Аргентини ’нису остављали своје састанке‘ (Јевр. 10:25). Састајући се у малим групама, често су мењали време и место састанака. То је значило више посла за старешине, који су често морали да по неколико пута воде исти састанак на различитим местима.

У малом граду Тоторасу, једина кућа која је стајала на располагању за састанке била је усред града. Зато су тамошњи Сведоци предузели додатне мере предострожности. Власник куће, брат Ревербери, направио је нешто  налик класичном столу с фиоком за свакакве ствари. Међутим, плоча је могла да се подигне, тако да је испод било простора да се сакрију књиге и часописи. Када би неко закуцао на врата, сва литература се брзо сакривала у сто!

Објавитељи су се неформално облачили за састанке. Сестре су понекад имале виклере у коси, облачиле панталоне и носиле цегер. Састанци су одмила названи матеадас. Мате је чај који се често пије уз кекс или колаче. Окупити се на шољицу матеа сасвим је уобичајена појава у Аргентини, тако да је та пракса служила као идеална камуфлажа за духовна окупљања.

Међутим, било је и напетих тренутака. Тереса Спадини је била верна, гостољубива сестра, на одличном гласу у комшилуку. Једном током посете покрајинског надгледника, на састанак у њеној кући дошло је 35 особа. Наједном, пред кућом се зауставио један патролни ауто и на врата је закуцао један полицајац. Брат који је држао говор одмах је сео као и други. Када је Тереса изашла на врата, полицајац је рекао: „Тереса, је л’ могу да се послужим телефоном?“

Када је погледао у окупљену групу, Тереса је објаснила: „Окупили смо се као фамилија.“ Док је полицајац звао полицијску станицу, они у групи су престали да дишу, мислећи да ће тражити да пошаљу марицу како би их све одвели. Међутим, на њихово олакшање, звао је због нечег другог. Када је завршио, окренуо се Тереси и захвалио јој. Затим је погледао у групу и рекао: „Извините што сам сметао. Уживајте у вашем скупу.“

Поступање у случају полицијских рација

Када се једна група окупила ради крштења, један комшија је пријавио полицији тај састанак. Пошто су  браћа већ планирала да као покриће за праву сврху састајања направе асадо, то јест роштиљ, наставили су као што су и планирали. Месо с роштиља је омиљено јело у Аргентини, тако да нико није имао ништа против ове укусне камуфлаже. Када су незвани „гости“ стигли у војном камиону, браћа и сестре су гостољубиво позвали војнике да им се придруже у пријатељском скупу. Војници су одбили и отишли, а да нису открили шта је било за „десерт“!

Понекад су се изрази које Јеховини сведоци користе међу собом показали као заштита. Једном када су комшије позвале власти да би им јавили за неки састанак у приватном дому, полицајци су стигли када су већ сви отишли, изузев старешина. Полицајци су закуцали на врата и сестра која је ту живела је одговорила: „Сви су отишли осим слугу.“

Полицајци су на то рекли: „Па, не требају нам слуге. Желимо оне који су главни!“ Отишли су празних руку.

Проповедање под забраном

Упркос ограничењима, наставило се с проповедањем. Наравно, браћа су под тим тешким околностима била опрезна. Обично је једно подручје истовремено обрађивало највише двоје Сведока. Сара Шеленберг памти како је посећивала људе у Буенос Ајресу. Она прича: „Направили смо минијатурне мапе подручја које су могле да стану на длан. На полеђини је био један као хармоника испресавијан папирић, на којем се налазио списак свих кућних бројева. Посећивали смо само по једну кућу с једне стране улице и једну с друге и онда бисмо то убележили на списак како би следећи објавитељ који буде обрађивао то подручје отишао у другу кућу. Затим бисмо прешли у другу улицу и отишли до неке друге куће.“

 Недуго након што је била осмишљена ова стратегија, Сесилија Мастронарди је проповедала сама. Када је покуцала на једна врата, наједном се појавио један полицајац на мотору. „Питао ме је шта радим ту“, каже Сесилија. „Једино о чему сам могла да размишљам било је да му сведочим и понудим књигу Да ли је човек настао еволуцијом или стварањем? Прихватио је књигу, дао ми прилог и пријатељски се растао. Тада сам схватила да није стао да би ме ухапсио. Он је живео у тој кући!“

Да би се прикрила активност проповедања, примењиване су разне методе. Једна сестра је намерно почела да ради за једну козметичку фирму како би могла да иде од куће до куће и да разговара с муштеријама. Марија Бруно, која сада има 86 година и која је општи пионир 29 година, носила је једну ташницу у којој је имала биљке које је убрала, чиме је привлачила домаћице које су биле заинтересоване да разговарају о башти. Тако је могла да започне разговоре који су водили до сејања семена истине.

Хуан Виктор Букчери, продавац који се крстио одмах после наметања забране, такође је желео да говори другима о доброј вести за коју је сазнао. Он је на зидовима своје радње имао религиозне слике и постере чувених спортиста и личности из света забаве. Зато их је заменио сликама пејзажа које су испод имале библијске стихове. Какво је то изненађење било за његове муштерије! Брат Букчери је сведочио онима који су га питали за слике или библијске цитате и тако је започео више од десет библијских студија. Неки су дошли у истину и до дан-данас су верна браћа.

Људи са зеленом Библијом

Тешкоће током забране научиле су објавитеље из Аргентине како да буду бољи проповедници. Будући да  су на прве посете долазили само с Библијом, постали су вешти у проналажењу библијских стихова када је требало савладати приговоре и утешити људе.

Да не би били сумњиви, понекад су користили неки други превод уместо Превода Нови свет. Један брат је, користећи превод Торес Амат, католичку Библију на архаичном шпанском, наишао на неочекивану реакцију. Након што је саслушала стихове који су били прочитани и пошто их није разумела, станарка је предложила да донесе Библију која се много лакше разуме. На његово велико изненађење, изнела је Превод Нови свет!

Током тих година, Превод Нови свет је имао зелене корице. Због тога су људи били упозорени да не слушају људе који носе зелену Библију. Међутим, пошто се мало њих слагало с владиним ограничењима, таква забрана је само још послужила да изазове занимање код људи. Једна станарка је питала једну сестру које је боје њена Библија. Када је сестра искрено одговорила да је зелене боје, госпођа је рекла: „Одлично, желим да чујем шта имају да кажу ’људи са зеленом Библијом‘.“ Сестра је позвана да уђе и имала је узбудљив разговор.

Ко има књиге?

Аргентински Сведоци су једно време проповедали користећи литературу коју су сакрили. Али, те залихе су се с временом исцрпле, а нову литературу није било могуће увести. Међутим, у складиштима подружнице је било запечаћено 225 000 заплењених књига.

Полиција је одлучила да конфискује заплењене књиге и да их прода некој фирми за рециклажу. Било је уговорено да једна служба за превоз оде у Бетел, покупи књиге и однесе их у неку фабрику за рециклажу. Случајно је баш возач проучавао Библију с једним комшијом  који је био Јеховин сведок. Када је видео шта превози, питао је свог комшију да ли би Јеховини сведоци волели да купе књиге од њега. Извршене су неопходне припреме, и књиге су с полицијском дозволом превезене на место које је одредила подружница! Тако је, упркос забрани, 225 000 књига могло да се рециклира другачије него што су то власти замислиле!

Јехова се бринуо за свој народ и преко храбре браће која су из других земаља добровољно уносила књиге Заједнице. Норберто Гонзалес, општи пионир, прича: „Једном приликом нам је један члан Одбора подружнице из Уругваја дао 100 примерака уџбеника за Школу службе за Краљевство које је требало предати одговорној браћи у Аргентини. Успели смо да унесемо овај важан материјал у земљу. Сви смо скакали од радости када смо безбедно прошли царину.“ Брат који можда није могао да скаче толико високо био је онај који је сакрио тај материјал у своју дрвену ногу!

Аргентински сведоци су као никада пре научили колико је вредна литература коју издаје Watch Tower Society. На почетку забране, свака група за проучавање добијала је по један примерак Куле стражаре. Тај један једини примерак је кружио међу свим објавитељима, а они су преписивали питања и одговоре за проучавање како би могли да учествују (Фил. 4:12). Насловна страна Куле стражаре била је чиста како би се прикрио њен садржај, али је духовна храна унутар корица била изврсна. Браћа су путем ових посебних припрема била збринута и уједињена.

Како сакрити конгрес

Аргентинска браћа су се духовно хранила на састанцима у малим групама где су користили расположиву литературу, али како би могли да извуку корист из  годишњих тродневних конгреса којима се радују Јеховини сведоци у другим деловима света? Први конгреси који су одржани када је забрана ступила на снагу, названи су пробни конгреси. Њима су присуствовале само старешине и њихове породице. Касније су старешине поновиле програм у својим скупштинама. Ектор Чап, који годинама неуморно служи као путујући надгледник, каже: „Повремено смо могли да одржимо конгрес на ливадама. Тамо на селу били смо окружени животињама. Једва да смо их и примећивали јер смо се толико удубили да чујемо оно што се говори. Многа браћа су снимала програм за оне који нису могли да дођу. Касније су се и те како смејали — говори су били пропраћени  мукањем крава, кокодакањем кокошака и њакањем магараца.“

Браћа су радо називала те конгресе „излети“, јер су се често одржавали на селу. Омиљено место у провинцији Буенос Ајрес била је сеоска област близу границе са Санта Феом, која се звала Страго Мурд. Та локација је била идеална зато што је била окружена дрвећем, које је пружало добар заклон. Али они који су долазили на „излет“ били су затечени када су једног дана открили да је то прелепо дрвеће посечено! Иако није било заклона, они су наставили са својим „излетом“, користећи један пањ као постоље за говорника, а друге као клупе за све присутне.

Још једна локација коју су браћа користила за конгресе била је једна фабрика, власништво једног Јеховиног сведока. Власник те фабрике је имао велики затворени камион који је користио да би покупио оне који су желели да присуствују конгресу. Возио би од једног места до другог, укрцао по 10 до 15 браће, враћао се у фабрику и искрцао би их иза затворених врата гараже. Тако је могло да се окупи око 100 људи, а да их не примете ни комшије, ни полиција. Други Сведоци из Аргентине путовали су тих година у Бразил и Уругвај како би извукли корист из духовних припрема на тим конгресима.

Састанци у затвору

Чак и пре забране 1976, многа наша млада браћа су се суочавала са испитима лојалности због хришћанске неутралности. Пошто су следили библијско начело из Исаије 2:4, да се не ’уче боју‘, многи су били осуђени на три до шест година затвора.

Па ипак, они су чак и у затвору смислили како да проучавају Библију и да одржавају састанке. Такође су горљиво преносили поруку о Краљевству у затворима.  Старешине из оближњих скупштина су радо посећивали ове верне младиће како би их охрабрили и снабдели преко потребном духовном храном.

Омар Чидер, који од 1982. служи у Бетелу, био је од 1978. до 1981. затворен у војном затвору „Магдалена“ у провинцији Буенос Ајрес. Тамо је био због одбијања да обуче војну униформу. Тај затвор се састојао од неколико павиљона, који су се састојали од 20 ћелија димензија два са три метра и заједничким ходником. Затворени Сведоци су за састанке користили три ћелије на крају ходника. Само 10 до 12 особа је могло да се састане у исто време, тако да је често било од 8 до 14 састанака седмично.

Браћа су организовала да један од њих гледа кроз шпијунку и да обавести групу ако неко долази. Осмислили су неколико знакова како да се упозори група. Понекад је брат који је стражарио једноставно покуцао на зид. У другим приликама везали су канап између стражара и неког од присутних. На знак опасности, брат би повукао канап, и онај на другом крају би упозорио групу. Још један начин био је да се нешто каже, а да у то буде укључена и лозинка. На пример, брат је могао да повиче: „Је л’ има неко коверту?“ Када би чули лозинку „коверта“, браћа би се сакрила. Свако је имао договорено место где да се сакрије — под кревет, иза врата — било где где га не би видео чувар који би могао да погледа кроз шпијунку. Сва та гунгула морала је тихо да се обави у неколико секунди. Морали су да буду добро уиграни!

Током једног састанка, браћа су се брзо сакрила након упозорења да неко непознат улази у павиљон. Један затвореник који није Јеховин сведок отворио је врата и ставио нешто на сто. Док је излазио, окренуо се и питао: „Што се ви кријете?“ Утом је један стражар зазвиждао у пиштаљку, тражећи добровољце за неко чишћење.  Зато су браћа одговорила: „Од њега се кријемо.“ Посетилац је одмах био спреман на сарадњу и брзо је отишао. Браћа су завршила свој састанак без даљњих прекида.

Тајна затворска библиотека

Добро владање Сведока водило је до тога да су им повераване додатне одговорности у затвору. Браћа су радила на затворским штампарским машинама и старала су се о биоскопу, амбуланти и берберници. Да би унапређивали интересе Краљевства у потпуности су искористили своје заслужене предности. На пример, на пројекту затвора Магдалена видело се да је биоскоп био правоугаон, иако су углови зидова били заобљени. Тако је иза зидова био простор од око 2,4 метра висине, 1,8 метара ширине и 1,2 метра дубине. То је било савршено за библиотеку, снабдевену Библијама и публикацијама Заједнице!

Ектор Варела, који је провео три године у том затвору, објашњава да су браћа могла да уђу у тај простор тако што би уклонили једну зидну плочу у соби за пројектовање и затим се попели преко радног стола. Књиге су сакриване и у плакарима у трпезаријама.

Браћа су понекад добијала дозволу да изађу из затвора и накратко посете своју породицу. Та браћа су често користила ту прилику да донесу најновија издања Куле стражаре и Пробудите се! Родолфо Домингез, који је сада путујући надгледник, прича шта се десило једном таквом приликом. Он каже: „Ставили смо Кулу стражару и Пробудите се! испод одеће. Када смо дошли у затвор, био је велики ред јер су стражари вршили детаљан претрес. Мало по мало, приближавали смо се месту провере. Баш када је дошао ред на нас, била је смена страже и претрес је прекинут!“

 „У затвору смо одржавали све скупштинске састанке“, наставља брат Домингез. „У ствари, тамо сам одржао своје прво јавно предавање.“ Затворени Сведоци су чак износили костимиране библијске драме, што је било могуће зато што смо уносили личне ствари током посета породица. Стражари нису ни посумњали у коју ће се сврху користити сандале, тоге и томе слично.

Прављење ученика иза решетака

Дело проповедања и прављења ученика јако је добро напредовало чак и иза решетака. Један од оних који су имали користи од ревности и изврсног понашања браће у затвору био је Норберто Хајн. Он је служио у аргентинској војсци када је био послат у затвор због дроге. Он је у неколико затвора упознао младе Сведоке који су били осуђени због приговора савести. Био је импресиониран њиховим ставом, и док је био у затвору „Пуерто Белграно“, затражио је библијски студиј. За месец дана је завршио проучавање књиге Истина која води до вечног живота. Након тога, премештен је у затвор „Магдалена“ и 1979. године се крстио у затвору.

„Говор за крштење био је одржан у недељу око девет увече“, присећа се Норберто. „Било нас је око десеторо присутних, док су друга браћа стражарила ван ћелије. Након говора, отишао сам с двојицом браће у трпезарију где је била једна велика када за прање шерпи и тигања.“ Та „када за крштење“ била је пуна хладне воде, које се Норберто и те како сећа зато што је то било у зиму!

Упркос томе што је био прогањан због тога што се дружио с Јеховиним сведоцима, наставио је да постојано служи Јехови (Јевр. 11:27). Норберто и његова жена, Марија Естер, верно служе у Бетелу већ више од 15 година.

 ’Немој да молиш Бога да ме казни‘

Иако су многи затворски чувари били толерантни према Сведоцима, неки нису били такви. Један надзорник у једном војном затвору није давао браћи храну и ћебад кад год је био на дужности. Тај стражар је био стварно грозан. Уго Коронел прича: „Једног јутра пре свитања, овај стражар је шутнуо врата моје ћелије, извукао ме напоље, показао на петоро наоружаних војника и рекао ми да је куцнуо мој час. Покушао је да ме натера да потпишем неки папир којим се одричем своје вере. Када сам одбио, рекао ми је да напишем писмо мајци јер ћу умрети. Затим ме је сав бесан ставио пред један зид од цигала, наредио стрељачком воду да подигну пушке и дао наређење: ’Пали!‘ Чуо сам само како су шкљоцнуле ударне игле. Пушке нису биле напуњене. Био је то само трик да би се сломио мој интегритет. Уверен да ћу плакати од страха, тај стражар ми је пришао. Када је видео да сам био смирен, изгубио је контролу над собом и почео је да се дере. Затим сам одведен у ћелију, мало потресен, али срећан што је Јехова одговорио на моје молитве да будем непоколебљив.“

Неколико дана пре него што је требало да Уго буде премештен у други затвор, овај надзорник је разгласио у свим зградама да ће следећег дана натерати Уга да обуче униформу. Како је рекао, чак га ни Јехова неће спречити. Шта се догодило? „Следећег јутра“, каже Уго, „сазнали смо да је том стражару откинута глава у једној страшној саобраћајној несрећи. То је имало огроман утицај на све у затвору. Већина је мислила да је Бог казнио тог војника за његове охолости и претње. У ствари, стражар који ме је те вечери водио у ћелију молио ме је да не молим Бога да казни и њега!“ Уго сада служи као старешина у Виља Уркиљи, у провинцији Мисионес.

 Једно је сигурно — ови младићи који су одбили војну службу сачували су интегритет под веома тешким околностима. Затворске власти су претиле да ће неке убити. Друге су тукли, нису им давали храну или су их бацали у самицу. Упркос претњама које су биле упућиване овој браћи, њихова вера и интегритет били су снажно сведочанство војном особљу као и другим затвореницима.

Извлачење користи из редовног породичног студија

Деца су такође била позивана на ’одбрану пред сваким ко је од њих тражио разлог за наду која је у њима‘ (1. Петр. 3:15). Када су синови Хуана Карлоса Бара, који су тада имали седам и осам година, ишли у државну школу, директорка је захтевала да старији син поздрави заставу пред целим разредом. Када је одбио, дрекнула је, ударила га и гурнула према застави. И поред тога, одбио је да је поздрави. Онда је одвела ова два дечкића у своју канцеларију и цео сат настојала да их натера да певају родољубиве песме. Када није успела, одлучила је да их избаци из школе.

Тај случај је дошао на суд. Током претреса, судија је одвео дечаке на страну да би их испитао. Њихови спремни одговори су толико узнемирили судију да је почео да се тресе. Лупио је шаком о сто и напустио просторију. Вратио се након 15 минута, али још увек видно потресен. Међутим, пресуда је била у корист Сведока! Након што је донео повољну пресуду, судија је рекао брату Бару: „Имате изузетну породицу! Када би све породице имале тако висока начела, ова би земља боље изгледала.“ Брат Баро каже: „Ово искуство ми је још више показало колико је корисно имати редован породични студиј, тако да нам деца буду спремна да заузму  чврст став.“ На крају је Врховни суд Аргентине досудио 1979. да деца имају право на образовање.

Поново повољно време

Још од 1950, подружница је свакој новој влади упућивала захтев да се Јеховини сведоци законски региструју као религија. До стицања законског признања било је потребно пуно корака. Као прво, захтевало се да се формира неко законско тело са извесним бројем чланова и друштвеним и религиозним циљевима, као што су поучавање људи Библији. Затим је то законско тело требало регистровати. Влада је морала да се сложи с тим да су ти циљеви законити. Ако би влада дала одобрење, тада би се доделио регистарски број. С тим бројем се могла поднети молба да будемо законски признати као религиозна организација. Све до 1981, Јеховини сведоци су били одбијани под изговором да су њихови друштвени и религиозни циљеви били незаконити зато што је дело било забрањено.

У новембру 1976, само два месеца након што је обновљена забрана дела Јеховиних сведока, канцеларија подружнице је поднела молбу Аргентинском државном суду да се скине забрана. Осим тога, подружница је уложила жалбе за случајеве који укључују избацивање деце Сведока из школа зато што су одбила да учествују у патриотским церемонијама, затим затварање браће због приговора савести и конфисковање публикација Watch Tower Societyja.

Дана 10. октобра 1978, ове жалбе су уложене и Интерамеричкој комисији за људска права. Ова комисија је донела пресуду да је влада прекршила људска права Јеховиних сведока и препоручила је да се скине забрана.

Дана 12. децембра 1980, владајући војни режим је прихватио препоруку Интерамеричке комисије за  људска права и скинуо забрану. То је омогућило да се Јеховин народ у Аргентини слободно окупља. Коју је то радост донело браћи! Међутим, иако активности Јеховиних сведока нису више биле забрањене, њихова религиозна организација још није била законски призната.

Коначно, 9. марта 1984. влада је признала Заједницу Јеховиних сведока као религију. Дошао је крај дугогодишњој борби за законско признање. Најзад су на Дворане Краљевства могле да се ставе ознаке! Како су се браћа у Аргентини радовала! Сви су мислили што и псалмиста: „Велико дело учини Јехова на нама! Развеселисмо се“ (Пс. 126:3).

Али, законско признање је значило далеко више од ознаке на Дворани Краљевства. Ево шта је рекао Сиријако Спина, хришћански старешина у Буенос Ајресу: „Када је била скинута забрана и када смо поново могли одржавати велике скупове, желели смо да користимо  најбоље објекте како бисмо одали част нашем Богу, Јехови. Наново смо настојали да користимо нови Градски стадион Мар дел Плата, али будући да нисмо били законски признати, никада га нисмо добили на коришћење. Затим су 1984, захваљујући Јехови, Сведоци добили законско признање. Сада за наше скупове користимо и Градски стадион и, од пре неку годину, нови Спортски центар.“

Прошло је много година откада су се браћа радовала охрабрујућој атмосфери великих скупова, тако да је подружница одлучила да у потпуности искористи предстојећу посету зонског надгледника, Фреда Вилсона. За мање од две седмице, извршене су припреме да се браћа из области Већег Буенос Ајреса угосте на Стадиону Велес Сарсфилд, на првом великом састанку откада је скинута забрана. Упркос кратком року, овој радосној духовној „гозби“ 15. фебруара 1984. присуствовало је скоро 30 000 људи (Пс. 42:5).

Резултат забране

Под војним режимом, на хиљаде људи је нестало и било убијено. Изненађујуће је што упркос чврстом ставу владе против Јеховиних сведока, ниједан Сведок није био међу онима који су нестали.

И не само што су њихови животи поштеђени већ су добили и бољи публицитет због забране. Пре забране, они који су питали Сведоке којој религији припадају збуњено су гледали када би чули одговор „Јеховиним сведоцима“. После забране није било тако. Сусана де Пукети, која 37 година служи као пуновремени слуга, рекла је: „Када је дошао крај забрани, више нас нису називали Јеховиним синовима или Јеховама; нити су нас бркали с евангелистичким групама. Наш исправан назив је током забране често био спомињан преко радија  и новина. Срећан исход тога је да људи коначно препознају назив Јеховини сведоци.“

Законско ослобађање од војне службе

Негде у исто време, др Марија Т. де Морини, заменик министра вера која је предузела акцију да се Заједница Јеховиних сведока призна као религија, уговорила је значајан састанак представника Заједнице Јеховиних сведока, министра вера и министра одбране. Сврха овог састанка била је ослобађање Јеховиних сведока војне службе. Одбор подружнице се надао да ће војске бити ослобођени општи пионири, али власти су биле спремне да иду даље.

Власти су хтеле да ослободе свакога на кога се гледало као на студента, а сви они који су били уписани у Теократску школу службе сматрани су студентима теологије. Када би неки брат напунио 18 година и био позван да се јави за војну службу, старешине из његове скупштине би попуниле и потписале један формулар којим су сведочили о његовом добром понашању. Тај формулар је слат канцеларији подружнице на потпис и затим се прослеђивао министарству вера. Онда би они издали потврду коју је брат морао да преда војним властима како би био ослобођен службе. Овај ефикасан систем се користио све док 1990-их није укинуто обавезно служење војног рока.

Изненађујућ пораст на све стране

Између 1950. и 1980, влада је забрањивала дело Јеховиних сведока. Браћа су ревно наставила да проповедају реч у тешко време. Зато их је Јехова благословио порастом. Године 1950, у Аргентини је било 1 416 објавитеља. До 1980, било их је 36 050!

Уз законско признање дошло је и до даљњег пораста у складу са Исаијом 60:22, где стоји: „Од најмањега  хиљада ће постати, од мањега силан народ. Ја, ја, Јехова, учинићу брзо то у своје време.“ Само један кратак преглед на извештаје из целе земље показује истинитост ових речи. На пример, од времена скидања забране, од 70 објавитеља из скупштине Франсиско Солано у области Већег Буенос Ајреса, сада има 700 објавитеља у седам скупштина.

Алберто Пардо, који служи као старешина у Синко Салтосу, у провинцији Рио Негро, памти када је у Синко Салтосу било само 15 објавитеља. Данас тамо постоје три скупштине и укупно 272 објавитеља, што представља однос од 1 Сведока на 100 становника. Марта Толоса из скупштине Кармен де Патагонес у Буенос Ајресу, каже: „Фантастично је када помислим на малу групу која се 1964. састајала у једном собичку, и када то упоредим с данашњих 250 браће и сестара у три Дворане Краљевства.“

Због брзог раста у Палмири и околним градовима, било је неопходно да се сваког викенда два пута одрже јавно предавање и Студиј Куле стражаре како би браћи и сестрама било удобније у Дворани Краљевства. За Меморијал је закупљена једна већа сала, пошто је стално било више од 250 присутних. Од 1986, у четири града која су првобитно била додељена скупштини Палмира формиране су скупштине.

Првобитна скупштина Хосе Леон Суарез из области Већег Буенос Ајреса са 33 објавитеља прерасла је у пет скупштина. Хуан Шеленберг, један тамошњи старешина, каже: „Сваки пут када се формира нова скупштина, смањи нам се подручје. Сада имамо мали део подручја, дугачак свега 16 блокова и 8 блокова широк. Наше додељено подручје обрадимо једном или двапут седмично. Многи људи којима проповедамо су равнодушни, али и даље имамо добра искуства и можемо започети  неке библијске студије. Дворана Краљевства је у средини, тако да многи од 100 објавитеља могу пешице да дођу на састанке.“

Напредак пионирског духа

Када је скинута забрана, отворило се велико поље активности. Било је пуно подручја где је постојала велика потреба за објавитељима Краљевства.

У децембру 1983, послато је на три месеца десет брачних парова привремених специјалних пионира, да започну са активношћу проповедања у подручјима која су Јеховини сведоци ретко обрађивали. Ти парови су већ били општи или помоћни пионири које су предложили покрајински надгледници. Циљ је био да се да велико сведочанство уручивањем литературе и настојањем да се започну библијски студији. За оне који би показали интерес старали би се или објавитељи из оближњих скупштина или би им се писала писма. Ова акција је донела изврсне резултате. Сада у девет од десет градова у којима су ти пионири служили постоје скупштине.

Један од привремених специјалних пионира била је Аргентина де Гонзалес. Заједно са својим мужем, Аргентина је добила доделу у Ескини. Тамо су дошли с четворо деце. Три пута недељно, једна од спаваћих соба у њиховој кући била је претварана у место за састанке. Када су ишли од куће до куће, скоро свако их је позивао да уђу. Станар би најпре желео да зна одакле су, колико деце имају и где су одсели. „Када смо удовољили њиховој љубопитљивости“, каже Аргентина, „били су и те како спремни да саслушају нашу поруку. Могла сам да започнем седам библијских студија, а један је био с једном женом и њено четворо деце. Они су одмах почели да долазе на састанке и никада нису ниједан пропустили.  За само неколико месеци, крстиле су се мајка и ћерка, а ћерка је касније постала пионир. Радосна сам што још увек сви ревно служе Јехови.“

Задовољни у каквим год околностима

Неки који су имали пионирски дух били су спремни да се прилагоде оштрој клими, изолованости и примитивним условима за живот. Када су Хосе и Естела Форте били послати као специјални пионири у Ријо Турбијо у провинцији Санта Круз, тамо није било ниједног Сведока нити студента Библије. Осим тога, Ријо Турбијо се налази на крајњем југу Аргентине где температура често падне испод минус двадесет степени.

Они су одсели у једном градићу у кући која је припадала рођацима неких Сведока и путовали су 300 километара до најближе скупштине у Рио Гаљегосу. Једном док су се враћали са састанка, прегрејао се мотор аута зато што је исцурела вода из хладњака, и то на пустом делу аутопута. Температура је била изузетно ниска и почели су да осећају оно што локални становници називају ел суено бланко, снажну поспаност која води у смрт. Молили су се Јехови да не заспе. Колико су били захвални када су стигли до једног оближњег ранча, где су могли да се угреју и напуне хладњак мотора!

У почетку су се усредсредили на проповедање у најнасељенијем подручју и ускоро су имали више од 30 напредних библијских студија. За врло кратко време, у граду је формирана једна група. Затим су уложили напор да дођу у контакт с људима који живе на планинама и у сеоским областима. Једном годишње, Хосе је ишао коњем на пут од шест до седам дана да би проповедао. Једном приликом, Хосе и његов сарадник су дошли на један ранч где их је срела нека жена са агресивним псом чуваром. Када су се представили као Јеховини  сведоци, жена их је погледала и праснула у смех, говорећи: „Није ваљда и овде!“ Када су је питали зашто тако реагује, објаснила је да је живела близу Бетела у Буенос Ајресу. Додала је: „Никада нисам помишљала да ће Јеховини сведоци доћи до овако забаченог места, па још и обучени као гаучоси.“ Жена их је позвала да поједу нешто и имали су занимљив библијски разговор.

Плутајућа Дворана Краљевства

Одлучни да искористе повољно време за проповедање, неки су прихватили изазов да сведоче острвљанима у подручју делте реке Паране, близу Буенос Ајреса. Због удаљености између острва, врсте превоза који је доступан и непредвидивог времена, сведочити у тој делти и није баш тако мали подухват. Путовати приватним чамцима доста је скупо, а и може бити опасно. Па ипак, устрајност је донела резултате. До 1982, била је формирана једна изолована група као део скупштине Тигре.

Да би смањио трошкове, брат из скупштине Тигре по имену Алехандро Гасталдини, направио је Ел Карпинчо, седам метара дугачак пластични чамац с мотором на пропан гас. Отприлике у исто време, Рамон Антунез и његова породица из Буенос Ајреса понудили су своју једрилицу за унапређивање интереса Краљевства у делти. Ова ревна браћа су с одушевљењем предводила, позивајући браћу из других скупштина да подупру њихову службу преко викенда. Почели су да ничу студији и да стижу плодови када су целе породице прихватале истину.

Пошто је само мало оних који живе на тим острвима имало чамце, а било је мало јавног превоза, многим заинтересованим људима је било тешко да дођу на састанке. Зато су браћа помагала једни другима како би  се окупили и међусобно се духовно ојачали. На пример, да би сви присуствовали Меморијалу, кружио је један чамац који би покупио све крштене Сведоке и заинтересоване особе како би могли да одрже Меморијал на палуби.

Касније су Карлос Бустос, његова жена Ана и ћерка Маријана додељени као пионири у делти. Подружница је помогла тако што је купила моторни чамац који је назван Прекурсор I, који је имао кухињу, купатило и простор за спавање за три особе. Маријанин кревет на крми био је назван ел саркофаго, јер је био толико узак да је личио на сандук!

Сад у подручју делте живи 20 објавитеља, који служе Јехови као део скупштине Тигре. Већина те браће сада има властите чамце, те су боље опремљени да се брину за своје теократске одговорности. Међутим, сан о томе да изграде своју Дворану Краљевства изгледао је као неостварив. Зашто?

 Зато што је због сталних тамошњих поплава земља која је добра за градњу врло скупа. За малу групу са ограниченим средствима, та препрека је била непремостива. Међутим, иако је земље мало, воде има на претек. Зашто се онда не би изградила плутајућа Дворана Краљевства? Подружница је водила градњу такве Дворане Краљевства, и она је завршена у јуну 1999. Сада старешине из скупштине Тигре наизменично посећују ту Дворану Краљевства да би водили седмичне састанке за ту групу.

Доћи до корејског становништва

Јеховини сведоци у Аргентини не настоје само да дођу до људи на различитим географским локацијама већ се труде и да проповедају људима различитих националности. Пре него што је наметнута друга забрана, корејски брат Хуанг Јонг Куен је 1971. имигрирао с породицом у Аргентину и почео да долази у једну шпанску скупштину. Успех у делу прављења ученика међу  Корејцима и имиграција Сведока из Кореје омогућили су да се формира једна корејска група у Морону, у провинцији Буенос Ајрес. Они су ускоро одржавали свих пет скупштинских састанака сваке седмице, што је 1975. довело до стварања прве корејске скупштине у Аргентини. Годину дана касније, посветили су Јехови своју прву Дворану Краљевства.

Током забране, корејска скупштина се поделила на мање групе. Пошто су корејска браћа чезнула за заједничким састанцима као скупштина, извршене су припреме да се једном месечно састају у једном парку ради јавног предавања и Студија Куле стражаре. Пошто полиција није разумела ни реч корејског, они нису имали представу да су ти састанци били религиозне природе!

Након скидања забране, корејско подручје је стално расло. Будући да су Корејци раштркани по целој земљи, често је да би им се проповедало потребно прећи стотине километара у потрази за достојнима. Два или три пута годишње, корејски Сведоци су путовали у удаљене провинције у настојању да пронађу корејске трговце. Јехова је благословио њихову марљивост. Данас реч ревно проповеда у просеку 288 корејских објавитеља у четири скупштине.

Све до скора, корејске скупштине је посећивао покрајински надгледник који говори шпански и којем је требао преводилац за састанке, службу на терену и пастирске посете. Међутим, 1997. су Стивен и Џун Ли (Сунг Хо Ји и Јун Кјонг Ким), дипломци 102. разреда Гилеада, добили доделу да служе у корејским скупштинама у Аргентини, Бразилу и Парагвају. Пошто су Лиови пореклом Корејци и течно говоре тај језик, браћа извлаче велику корист из њихових посета. Сви су јако захвални за ту љубазну припрему нашег непристраног Бога Јехове (Дела 10:34, 35).

 Лиови стално морају да се прилагођавају на климу, воду и храну у три земље. У периоду од шест месеци, у Аргентини бораве три месеца, у Бразилу два и у Парагвају један месец. Иако служе корејским скупштинама, ипак морају да говоре локалне језике. Осим што говоре португалски у Бразилу, Лиови су морали да науче и два специфична наречја шпанског. Па ипак, они се радују овој заиста међународној покрајини. Након две године, број пионира у овој покрајини нарастао је са 10 на 60!

Неми хвале Јехову

Године 1970, појавила се још једна група са очигледним потребама када су скупштинске састанке почели да посећују неки глуви људи. Да би такве особе извукле корист из састанака, били су потребни преводиоци на знаковни језик. До 1979, једна група се састајала у кући Кокоа и Коке Јанзон, брачног пара глувих људи у Виљи Девото у Буенос Ајресу. То је био само почетак.

Број глувих који су пригрлили истину наставио је да расте током забране, као и током 1980-их и 1990-их. У 1980-им су извесним скупштинама у области Већег Буенос Ајреса била додељена глува браћа и сестре, заједно с њиховим преводиоцима. За глуве се преводио цео програм, што им је омогућавало да извуку корист из састанака.

Међутим, глуви објавитељи су жарко желели да имају веће учешће у скупштини. Зато је 1992. године подружница одлучила да њих и преводиоце сакупи у једну скупштину на знаковном језику. Тако су глуви објавитељи почели да на сопственом језику активно учествују у поучавању, коментарисању и проповедању.

„Скупштина на знаковном језику била је одговор на моје молитве“, каже Силвија, једна глува сестра која је  самохрана мајка. „Веома сам срећна што могу имати више контакта с глувом браћом и сестрама. Пре смо били расути по другим скупштинама и виђали смо се само једном недељно.“

Елба Басани, још једна глува сестра, каже: „Када није било скупштине на знаковном језику, умела сам често да клонем, али сада сам јако срећна јер могу да будем помоћни пионир, да будем запослена у служењу Јехови, и у већем сам контакту с мојом духовном браћом. Веома сам захвална Јехови.“

Пошто је знаковни језик визуелно средство комуницирања, видео-касете Заједнице су нарочито ефикасне. Видео-касета Јеховини сведоци — организација иза имена већ постоји на аргентинском знаковном језику. Осим тога, у припреми су видео-преводи брошуре Шта Бог захтева од нас? и других публикација. Сада у Аргентини постоје четири скупштине на знаковном језику, са укупно 200 објавитеља, укључујући и 38 глуве браће која служе као старешине и слуге помоћници.

Помоћ људима који говоре енглески

Пред крај 1993, у Аргентини су почеле да раде корпорације из иностранства. Неки од запослених који су били послати у Аргентину били су крштени Сведоци који нису много знали шпански, али су разумели енглески. Да би се збринуле њихове духовне потребе и да би се дошло до све већег броја оних који говоре енглески, у Буенос Ајресу је основана прва енглеска скупштина у земљи. Неки Аргентинци који су научили енглески понудили су се да подрже ту нову скупштину.

Од 1994. када је основана ова скупштина, крстило се десет особа, а многи други који су привремено у Аргентини могу се радовати састанцима и извући корист из њих, јер се износе на језику који разумеју.

 Млада Мапучеанка отвара врата

Помоћ ’свим врстама људи да дођу до тачног спознања истине‘ укључује и долажење до Индијанаца који живе у резерватима (1. Тим. 2:4). У југозападној провинцији Неукен постоји резерват Мапуче Индијанаца у ком поглавица није дозвољавао Сведоцима да уђу због ранијег понашања других религиозних група. Једна млада Мапучеанка, Патрисија Сабина Гвајакимил, добила је неке публикације од своје мајке, која их је пак добила док је радила ван резервата. Патрисија је писала подружници тражећи више информација. Моника Лопез, сестра којој је било додељено да одговори, послала је Патрисији књигу И ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи и објаснила је припрему библијског студија. Патрисија је то прихватила, те су годину дана проучавале путем писама, а да се никада нису виделе.

Једног дана, неко је покуцао на Моникина врата. Била је пресрећна када је видела Патрисију, која је дошла у град у амбуланту, јер је пратила сестру која је била пред порођајем. За кратко време које су могле да буду заједно, Моника јој је показала Дворану Краљевства, објаснила јој је како се воде састанци и позвала ју је да дође када ускоро буде била посета покрајинског надгледника.

Када се вратила кући, Патрисија је одлично напредовала. У ствари, једног јутра када је дневни стих наглашавао важност проповедања, она је оседлала своју кобилу и сведочила комшијама од седам ујутро до раних вечерњих сати. Њена активност проповедања отворила је врата за Јеховине сведоке споља да проповедају у резервату. Патрисија се крстила 1996. и наставља да преноси „спасење“ другим Индијанцима (Пс. 96:2). Сведоци редовно посећују и друге индијанске резервате.

 Потреба за Дворанама Краљевства

Пошто су Јеховини сведоци у Аргентини ревно ширили дело проповедања у повољно време након забране, постојала је потреба за одговарајућим Дворанама Краљевства. Неке Дворане Краљевства су биле лоше изграђене. На пример, зидови једне дворане у северној провинцији Сантијаго дел Естеро били су од пластике. Луис Бенитез, који је годинама укључен у пројекте градње Дворана Краљевства, прича: „Када смо једном путовали за Формосу, брат Ајзенхауер и ја нашли смо браћу која су се састајала у некој грађевини која је имала зидове висине 1,2 метра, али без крова, врата и прозора. За седење, браћа су користила даске стављене на цигле. Кад смо их питали шта раде кад пада киша, рекли су: ’Неки понесу кишобран, а други покисну.‘“

Након што је 1980. скинута забрана, старешине из скупштине Трелеу, у провинцији Чубут, ускоро су увиделе да немају довољно велико место за толики број људи који су долазили на духовну поуку. Једна сестра која је радила код једне породице која је имала салу за састанке затражила је дозволу да користи ту салу. Дали су јој, тако да се скупштина седам или осам месеци бесплатно састајала. Затим су неко време користили продавницу тапетарије коју је држао један брат. Међутим, скупштина није могла све време да користи то место, тако да су морали да се организују у мање групе по домовима браће. Очигледно им је требало неко дугорочније место за састајање. Чланови скупштине су чврсто решили да изграде своју Дворану Краљевства. Након пет година потраге за неким местом састајања, Јеховини сведоци из Трелеуа су коначно посветили Јехови Дворану Краљевства. Али ускоро је због пораста броја објавитеља постало неопходно да се изгради још једна Дворана Краљевства.

 Скупштинама су широм земље требале Дворане Краљевства. Требало је учинити нешто да се обезбеде одговарајуће зграде за право обожавање.

Подружница прискаче у помоћ

У одговору на ову потребу, подружница је разрадила програм за градњу Дворана Краљевства. Обезбедила је припрему зајма како би финансирала градњу, као и стручно израђене пројекте за удобне, практичне и скромне дворане. Осим тога, давани су предлози о томе како организовати дело градње. Била су додељена квалификована браћа која су пружала техничку помоћ. Уз помоћ овог програма, Дворане Краљевства су се градиле за два месеца, а касније и за само 30 дана.

Скупштине у Трелеу, којима је требала још једна Дворана Краљевства, извукле су корист из овог програма  поједностављене градње. Само 60 дана након почетка градње, имали су састанке у својој новој дворани. Она је послужила као велико сведочанство становницима тог града који су видели како је пусто земљиште које је практично било сметлиште наједном украшено дивном Двораном Краљевства. Грађевинари из тог краја били су толико импресионирани да су желели да унајме браћу!

Конгресне дворане за веће скупове

У међувремену, аргентинска браћа су увидела потребу за Конгресним дворанама где би се одржавали већи скупови. У Обери у северној провинцији Мисионес, једна породица је поклонила једно парче земље и тамошња браћа су направила конструкцију с кровом без зидова. Тамо је 1981. био одржан један већи скуп са 300 присутних. Сада је на истом земљишту трајнија грађевина у коју може да стане 2 200 особа.

Након што је 1984. Заједница Јеховиних сведока регистрована, Јехови су на подручју Буенос Ајреса посвећене две Конгресне дворане — једна 1986. у Морену и друга 1988. у Ломас де Замори. Она у Ломас де Замори раније је била напуштена фабрика и складиште. Дана 9. јула 1985, дошло је 1 500 добровољаца да би започели 18-дневни пројекат непрекидног напорног рада. Они су очистили зграду и један део фабрике претворили у салу у коју комотно може да стане око 1 500 људи. Неки су радили целу ноћ како би дворана била спремна за први конгрес, који је одржан 27. јула 1985. Данас постоје четири Конгресне дворане, укључујући и ону која је 1993. посвећена у Кордоби.

Где могу да се одржавају обласни конгреси?

Због непрестаног раста, било је све теже закупити одговарајуће објекте за обласне конгресе. Закупљивање сала је било скупо, а и управе често нису поштовале  датуме из уговора. Није било нити згодно нити ефикасно да се озвучење и друга неопходна опрема превози и склапа. Осим тога, на великим отвореним стадионима, публика је била изложена атмосферским приликама, због чега је било теже извући потпуну корист из програма.

Да би се решили ови проблеми, купљено је земљиште у Кањуеласу, сеоском подручју југозападно од главног града. Тамо би се изградила једна Конгресна дворана која би се користила за обласне конгресе и друге веће скупове. Она би била допуна за четири Конгресне дворане које су већ постојале у земљи.

Пространа Конгресна дворана са 9 400 места била је спремна за први обласни конгрес у октобру 1995, за мање од шест месеци од почетка пројекта (Јоил 2:26, 27). Овај објекат је посвећен Јехови у марту 1997. Кери Барбер из Водећег тела је одушевљено изнео говор за посвећење и следећег дана је учествовао на посебном састанку одржаном на Стадиону Рио де ла Плата. Стадион је напунило мноштво од 71 800 браће из целе земље, укључујући и једну групу из Патагоније која је прешла 3 000 километара.

Нови објекти подружнице

До децембра 1984, достигнут је нови највећи број од 51 962 објавитеља. Због овог пораста настала је потреба за више литературе, а за то је опет требала већа штампарија. Да би се удовољило тој потреби, купљен је и реновиран комплекс зграда у улици Калдас бр. 1 551, у Буенос Ајресу, како би се повећао фабрички и канцеларијски простор. Подружница је купила и напуштену фабрику керамике у Авенији Елкано бр. 3 850, у Буенос Ајресу, срушила је до темеља и изградила прелеп нов комплекс зграда за становање.

 У том грађевинском пројекту учествовало је укупно 640 пуновремених радника, укључујући и 259 особа из програма међународне градње. Поред њих, викендом су им помагале и стотине друге браће. Пошто је на градилишту било преко 200 добровољаца из прекоморских земаља, то је довело до неких занимљивих ситуација. Један брат је испунио потраживање за 12 белих паломоса (пингвини мужјаци). Надгледник Одељења за набавку чудио се зашто су наручене те птице. Како се испоставило, брату је требало 12 белих помоса (цеви)!

У време рада на овом пројекту, у Аргентини је владала хиперинфлација. Понекад је цена грађевинског материјала скакала по три пута дневно, што је за браћу која су била укључена у набавку био велики изазов. Током тог периода, браћа на градилишту никада нису заборавила најважнији посао — посао проповедања речи. Један добављач је често слао на градилиште своје представнике, а они су увек, заједно с поруџбом материјала, добијали и темељно сведочанство. Запосленима у овој фирми уручено је укупно 20 часописа и пет књига, а у канцеларији  власника су увек стајали изложени примерци часописа.

И само градилиште је било једно сведочанство. Браћа су користила методу панелне градње код које се армиране бетонске зидне плоче изливају на градилишту и касније дизалицом подижу на своје место. Била је то необична грађевинска техника и привукла је локалне неимаре. Суботом ујутро, студенти са архитектонског факултета долазили су да то гледају и браћа су их водила у обилазак.

У октобру 1990, овај прелепи комплекс посвећен је Јехови. Теодор Џерес из Водећег тела одржао је подстицајан говор за посвећење, који се темељио на Исаији 2:2-4. Овој радосној манифестацији присуствовали су многи који су међу првима учествовали у сејању семена истине у Аргентини, заједно с гостима из других подружница.

Даљње проширење

Чим су били посвећени нови објекти подружнице, отпочело се с даљњим проширењем које је укључивало производни комплекс у улици Калдас. На суседном комаду земље изграђена је двоспратна зграда са сутереном која је пружала простор за складиштење литературе. Група од 25 добровољаца завршила је овај пројекат за осам месеци.

Баш када се појавила потреба за више пословног простора, на продају је понуђена једна зграда у суседном блоку од бетелског дома. Пошто су градске власти постале строже што се тиче издавања грађевинских дозвола, набављање земљишта са завршеном зградом било је разумно решење. Иако је зграда била стара више од 30 година, била је направљена од висококвалитетних материјала. Унутрашњост је у белогоричном дрвету,  а спољашњост је обложена мермером. У тој купљеној и реновираној згради сада се налазе административне канцеларије, као и Одељење за набавку, Службено одељење, Одељење за градњу и Благајна. Посвећена је 1997, у исто време када и Конгресна дворана Кањуелас.

Помоћ једној суседној земљи

Током забране, Јеховини сведоци из суседних земаља, као што су Бразил и Уругвај, помагали су аргентинској браћи да дођу до духовне хране. Сада подружница у Аргентини испуњава потребе суседног Чилеа. Од јануара 1987. у Чиле се шаљу часописи — најпре је то било преко једне комерцијалне службе, а од 1992. камионима Заједнице.

Да би се дошло до Чилеа, потребно је прећи Анде, планински венац који се издиже до 3 100 метара. Потребна је изузетна вештина возача да би се кроз планине прекривене снегом маневрисало полуприколицом по вијугавом путу, који на једној деоници има 31 опасан завој. Али, овај дугачки пут се исплати, јер чилеанска браћа добијају часописе у право време.

Привлачнији часописи због четворобојне штампе

Како је свет постајао све више оријентисан на слике, Заједница је осмотрила питање штампања Куле стражаре и Пробудите се! у боји. Циљ је био произвести часописе привлачног облика колико год је то економски разумно. Watch Tower Society из Сједињених Држава послао је Аргентинској подружници једну поправљену четворобојну штампарску пресу Харис. Требало ју је расклопити, спаковати и пребацити из Волкила, у Њујорку. Када је 10. октобра 1989. драгоцени товар стигао у Буенос Ајрес, требало га је поново саставити. У Аргентину су допутовала  искусна браћа из светске централе како би надгледала посао и обучила раднике.

Штампање четворобојних часописа је прилично увећало број уручених примерака. Илустрације ради, током 1991, годину дана од почетка штампања четворобојних часописа, број уручених часописа повећао се за скоро милион примерака, са 6 284 504 на 7 248 955!

Међународни конгреси пружају међусобно охрабрење

Након што су толико година били под забраном, Сведоци у Аргентини су једва чекали прилику да буду домаћини за следећи међународни конгрес. Коначно су могли да за Међународни конгрес „Чист језик“ децембра 1990. у Буенос Ајресу угосте скоро 6 000 страних делегата из више од 20 земаља. Присуствовали су Џон Бар и Лајман Свингл из Водећег тела, који су одржали охрабрујуће говоре. Четвородневни програм је био изнесен и на стадионима Рио де ла Плата и на стадиону Велес Сарсфилд, и укупно је било преко 67 000 присутних.

Иако су уједињени у обожавању, различитост култура делегата била је на много начина очигледна. Човек је могао видети сестре из Шпаније у њиховим дивним народним ношњама, Јапанке у традиционалним кимонима и делегате из Мексика у црним оделима с великим сомбрерима.

Када се конгрес завршио, нико није хтео да иде. Различите националне групе су спонтано почеле да певају песме Краљевства на својим језицима и да машу марамицама. Певали су тако скоро сат времена пре него што су на крају кренули кућама. Један фото-репортер је рекао: „Ово у Аргентини никада раније није било... Такве емоције и таква срдачност!“

 Помисли на узбуђење Аргентинаца када би били позвани на међународни конгрес у некој другој земљи! То се десило 1993. Где је требало да иду? У Сантјаго, у Чилеу. Из Аргентине је путовало више од хиљаду објавитеља. Четрнаест изнајмљених аутобуса прешло је 1 400 километара од Буенос Ајреса до Сантјага. Чак ни спектакуларни пејзаж у којем су делегати уживали када су прелазили Анде током 26-часовног путовања није могао да се пореди с радошћу што су уједињени са око 80 000 сухришћана из 24 земље на четвородневном Обласном конгресу „Божанска поука“.

 Касније, 1998, Аргентинска подружница је била позвана да пошаље делегате у Сао Пауло (Бразил) и у Сан Дијего (Калифорнија) на Међународне конгресе „Божји пут живота“. Сара Бухдуд, дугогодишња специјална пионирка, у потпуности је уживала у конгресу у Сан Дијегу заједно с више од 400 делегата из Аргентине. Она коментарише: „Припрема Водећег тела да будемо смештени у домове браће била је веома љубазна. То нам је на тренутак пружило могућност да видимо како ће изгледати живот у новом свету када више не буду постојале расне и језичке баријере.“

„Језик поучених“

Као резултат ревног проповедања браће и духовних програма, укључујући и међународне конгресе, многи  су се одазвали на истину и придружили се све већим редовима објавитеља. До 1992. достигнут је нови највећи број од 96 780 објавитеља. Од времена законске регистрације 1984. године, број Сведока се удвостручио.

Јасно је да је било потребно више пастира који би бринули за све веће стадо Јеховиних оваца (Иса. 32:1, 2; Јов. 21:16). Стога је Јехова пружио програм за обуку неожењених старешина и слугу помоћника који ће бринути за скупштине — Школу за оспособљавање слугу. Та Школа је основана 1987. у Сједињеним Државама, а у новембру 1992. уведена је и у Аргентини. Комплекс старог Бетела био је идеално место за одржавање ове школе.

Њих 375 полазника, укључујући и 91 из оближњих земаља, показали су изванредно цењење за ову предност. Узети два месеца слободног времена са световног посла ради Школе за оспособљавање слугу био је изазов. Неки су дали отказ или су изгубили посао. Па ипак, Јехова се брине за оне који стављају интересе Краљевства на прво место у животу. Многи су благословљени боље плаћеним пословима под бољим условима него раније (Мат. 6:33).

Уго Карењо је радио у једној банци када је био позван да буде у првом разреду. Имао је добру плату и такав распоред да је могао да буде пионир. Горљиво се молио Јехови и обратио се свом шефу, али он му је рекао да је немогуће да добије допуст да присуствује школи. На то је Уго рекао: „Ја стварно морам да идем, али бих Вам био захвалан ако бисте ми сачували посао док не завршим тај курс.“

Након што је управни одбор размотрио ту ствар, молба је одобрена. Међутим, Уго је након дипломирања био наименован да служи као специјални пионир, што је значило да проводи 140 сати месечно у служби. Он се  интензивно молио пре него што је обавестио свог шефа да одлази. Како је реаговао његов шеф? „Јако нам је жао што те губимо“, рекао је, „али ти желимо све најбоље на твом новом задатку.“ Уго, који сада служи као путујући надгледник, рекао је: „Увек сам изнова видео како нас Јехова подржава када изаберемо да његову службу ставимо на прво место у животу.“

Ови дипломци изграђују скупштине којима су додељени и потврђују истинитост Исусових речи: „Мудрост оправдавају њена дела“ (Мат. 11:19). Квалитет састанака се поправио, што је довело до већег броја присутних на састанцима. Док пасу Божје стадо, браћа користе обуку коју су примили и настоје да разаберу како да ’проговоре згодну реч уморном‘ (Иса. 50:4, ДК). Неки дипломци сада служе као покрајински надгледници, а многи други као заменици покрајинских надгледника.

Помоћ да се ’уздржавају од крви‘

Како је растао број објавитеља, тако је растао и број Сведока којима је била потребна медицинска нега. Због тога што се труде да живе по библијској заповести да се ’уздржавају од крви‘, показало се практичним да се развије мрежа служби које ће им у томе помагати (Дела 15:29).

Здравствени радници нису баш били спремни да не дају трансфузију када су мислили да је неопходна. Осим тога, већина судија је спремно давала овлашћење за принудно давање трансфузије пацијентима који су Сведоци. У једном случају је један судија досудио трансфузију крви за пацијента који је имао пуноважан законски документ у којем је стајало да одбија да прими крв под било којим околностима.

У Буенос Ајресу је фебруара 1991. одржан један међународни семинар на ком је започето с програмом  Одбора за односе с болницама (ООБ). Тројица браће из Службе за болничке информације из Бруклина служила су као инструктори за 230 браће из Аргентине, Боливије, Парагваја, Уругваја и Чилеа. Они који су били на том семинару научили су како да препознају потребе пацијената који су Сведоци и како да помогну лекарима пружајући им информације о лечењу без крви.

Данас је у већим градовима широм Аргентине активно 17 ООБ-а, са 98 старешина који пружају преко потребне информације лекарима и љубазну подршку Јеховиним сведоцима. То дело допуњују и стотине других самопожртвованих старешина који сачињавају Групе за посећивање пацијената које обилазе пацијенте Сведоке како би им помогли и охрабрили их. Тренутно у Аргентини има око 3 600 лекара који радо сарађују у бескрвном лечењу Јеховиних сведока.

Хуманитарне акције мотивисане љубављу

Наравно, Аргентина није имуна на природне катастрофе. Како се Јеховини сведоци постављају у таквим невољама? Дана 23. новембра 1977, земљотрес јачине 7,4 степена Рихтерове скале проузроковао је велику штету у целом централнозападном подручју Аргентине. Иако је дело Јеховиних сведока тада било под забраном, браћа су одмах организовала хуманитарну акцију. Покренути љубављу, оближњи Сведоци су учествовали у тој операцији упркос потешкоћама (1. Сол. 4:9).

Тог истог дана су се Сведоци из оближњих провинција Мендоза и Сан Луис упутили према погођеном подручју у свим могућим превозним средствима. Због многих пукотина насталих од земљотреса, власти су затвориле скоро све путеве ка граду Каусете, који је био разрушен. Споредним путевима кроз околне градове, Сведоци су донели храну, одећу и прву помоћ. Док су  се приближавали граду видели су нешто за шта су мислили да је дим који се диже са земље, али то је заправо била прашина од земљотреса. Људи су за само неколико тренутака изгубили домове и материјалне ствари, а неки су изгубили и живот. Ваздух је био испуњен јецајима. У Каусетеу је било потпуно срушено више од хиљаду кућа, укључујући и све куће наше браће. Сведоци су брзо подигли привремене заклоне. У тој хуманитарној акцији учествовало је око сто Сведока.

Марија де Еређа, општи пионир из скупштине Каусете, прича: „Ћерка моје комшинице је била пред порођајем и имала је трудове. Браћа су подигла велики шатор у дворишту моје комшинице како би пружила заклон. Те исте ноћи је била страшна олуја. Комшиница је с цењењем рекла: ’Ко би веровао да се из наше цркве неће нико појавити да види да ли смо живи или мртви. Јеховини сведоци су прискочили у помоћ када нам је требао заклон!‘“

У априлу 1998, Сведоци су имали још једну хуманитарну акцију. Једна провала облака проузроковала је поплаву у северној Аргентини, а нарочито у провинцијама Коријентес, Формоса, Чако и Санта Фе. За 72 сата, у граду Гоја (Коријентес), количина падавина је била 60 центиметара. Вода је поплавила куће и уништила имовину 80 посто Јеховиних сведока из тог подручја. Та поплава је однела усеве и стоку, као и мостове и аутопутеве, због чега је град био одсечен. Брат Ериберто Дип, покрајински надгледник у погођеном подручју, радио је с локалним старешинама, поделивши територију у мање делове, и посећивао је браћу у њиховим домовима. Неки су кануима евакуисани у Дворану Краљевства. Храна, одећа и медицинска средства били су обезбеђени за све.

Када су Јеховини сведоци из суседне провинције Ентре Риос сазнали за невољу својих суверника у Гоји, брзо су реаговали. За само два дана, 12 скупштина из Паране  (Ентре Риос) сакупило је скоро четири тоне некварљиве хране и одеће, и све су то ставили у један камион који су изнајмили од Одељења за одржавање путева.

Није било лако доставити ту хуманитарну помоћ. Два моста су била срушена. На првом прелазу где је некада постојао мост, браћа су застала да би помогла радницима за одржавање путева да наслажу стотине џакова песка. Затим су истоварили камион, пренели ствари преко реке и утоварили их у камионе који су их чекали.

Други део пута који су морали да пређу био је под толиким налетом воде да је било тешко управљати камионима. Предвече су стигли до другог прелаза, где су војници пристали да једним великим чамцем из неколико пута пренесу ствари на другу страну.

Тамо су се та браћа коначно срела с браћом из Гоје те су заједно наставили пут. Браћа из Гоје су заиста била дирнута љубављу и одлучношћу суверника, док су они из Паране били охрабрени чврстом истрајношћу жртава поплаве.

Скупштине с поплављеног подручја дале су сведочанство и својим постојаним показивањем љубави. У једном случају, муж једне сестре који није наш брат био је забринут и тужан због тешке економске ситуације коју је проузроковала ова киша. Сестра га је уверавала да ће им скупштина помоћи. Следећег дана, његову меланхолију је заменило радосно дивљење када су старешине стигле у њихов дом с великом количином основних намирница! Док су до других људи најзад дошле ствари од владиних и цивилних хуманитарних организација, Сведоци су добили помоћ већ четири или пет пута.

Пионирски дух се није умањио

Иако су браћа коју је погодила поплава била материјално угрожена, била су решена да проповедају реч. Велики  број објавитеља у поплављеном подручју повећао је учешће у проповедању. У једној скупштини су многи уписали помоћну пионирску службу, иако је 80 посто њиховог подручја било под водом!

Скупштине су извршиле припреме да проповедају у пословним подручјима у центру града, болницама, на аутобуској станици и у вишеспратницама. Иако је киша и даље падала, пионири су могли да раде у овим подручјима и да још увек остану релативно суви. Помоћни пионири су научили како да раде као тим, подупирући припреме службе на терену и показујући позитиван дух. Као резултат тога што су доживели Јеховину љубазну бригу током тих веома тешких околности, многи сада служе као општи пионири.

Мења се сцена света

Препознајући да се ’мења сцена овог света‘, Аргентинска подружница је охрабрила покрајинске  надгледнике да прилагоде своје распореде за службу како би могли да дођу до више људи (1. Кор. 7:31). На неким местима је јако тешко преко дана наћи људе код куће зато што више људи ради пуно радно време. Стога је било предложено да се на улици или у пословним подручјима ради раније током дана, а да се проповедање од куће до куће остави за вечерње сате. Такође је стављен нагласак на сведочење путем телефона и на неформално сведочење. Објавитељи су били охрабрени да буду будни на сваку прилику да разговарају с људима.

Док је проповедала од куће до куће, једна сестра је опазила једног човека који се играо са својом децом у парку преко пута. Иако су се мало устручавале, она и њена сарадница су му пришле. Започеле су разговор и биле изненађене како је позитивно реаговао. Човек им је чак дао и своју адресу. Та сестра је отишла код тог човека са својим мужем и нашла њега и његову жену како једва чекају посету. Након неколико разговора започет је библијски студиј. Јеховини сведоци су често долазили код њих, али жена никада раније није показивала занимање. Та породица сада добро напредује, они долазе на састанке и учествују на њима.

У јужној провинцији Санта Круз, Клаудио Хулијан Боркез користи прилику да као туристички водич неформално сведочи туристима који посећују Национални парк ледника. У овом парку се налази 13 великих ледника, укључујући и пет километара широк Перито Морено, који привлачи туристе из целог света. Док се туристи диве лепоти овог ледника, брат скреће пажњу на Створитеља и дели литературу на разним језицима. Да, Јеховини сведоци из Аргентине користе сваку прилику да би проповедали реч ’свим врстама људи‘ (1. Тим. 2:4).

Улично сведочење је још један начин да се дође до људи с библијском поруком. Виктор Букчер, који је врло  активан у уличном сведочењу, позвао је једног нередовног објавитеља да крене с њим у службу. Тај објавитељ је морао да буде на послу у 8.30 ујутру, тако да су одлучили да са уличним сведочењем почну у 5.30 ујутру. Та активност рано ујутру помогла је да овај објавитељ и његова деветочлана породица поново буду активни у служби. За један месец су започели библијске студије и уручили 176 часописа. То је охрабрило друге да им се прикључе у уличном сведочењу у раним јутарњим сатима.

Дугогодишњи мисионари — још увек активне слуге

У Аргентини су годинама служили многи мисионари који су научили нов језик, прилагодили се на друге обичаје, истрајали и поред здравствених проблема и храбро се супротстављали тешкоћама током забрана. Неки су морали да напусте земљу због промене доделе, здравствених проблема или породичних одговорности. Гвенид Јуз, брат из шестог разреда Гилеада, који се касније оженио и подигао два сина, служио је верно Јехови све до своје смрти. Други, као што је Офелија Естрада и Лорен Ајзенхауер, умрле су док су служиле на својим доделама. Па ипак, велики број преданих мисионара из тих првих разреда Гилеада још увек су активни на својим доделама.

Хелен Николс и Хелен Вилсон, из првог разреда Гилеада, добиле су доделу у Аргентини још 1948. Године 1961, послате су у северозападну провинцију Тукуман. Тада је тамо постојала само једна мала скупштина у граду Сан Мигуел Тукуман. Данас у том граду постоји 13 скупштина и седам Дворана Краљевства и још 5 скупштина у околини. Каква је радост за те мисионарке што су имале удела у овом порасту!

 Чарлс Ајзенхауер, из првог разреда Гилеада, почео је своју мисионарску службу на Куби, где је служио од 1943. до 1948. и видео како број објавитеља расте са 500 на 5 000. Затим је добио доделу у Аргентини где је служио као мисионар, затим као покрајински надгледник и онда као обласни надгледник до априла 1953. Тада је добио доделу да буде надгледник подружнице. Имао је ту предност да види како број објавитеља у Аргентини расте са 900 на више од 120 000. Брат Ајзенхауер, који служи као координатор Одбора подружнице, примећује: „Нема ничега што може донети више среће младићима и девојкама него да у потпуности предају живот за Јеховину службу.“

Радост служења Јехови

Аргентински сведоци који су прихватили пуновремену службу као свој животни позив такође су срећни што користе живот у служењу Јехови. Марсело Попијел се крстио 1942, а Марија Олива Попијел 1946. године. Обоје су специјални пионири већ 44 године. Што се тиче Попијелових, забрана 1976. године није била ништа ново, будући да су доживели ограничења дела одмах након забране 1950. године. Они су помогли новима да раде под ограничењима која је донела нова забрана и охрабрили су их да верно наставе да служе. Марсело се радо сећа година у којима је служио Јехови. Он каже: „Права је радост лојално служити Јехови. Пуно смо захвални Јехови што нам је дао прилику да му служимо и што нам је дозволио да проведемо најбоље године живота обављајући стварно вредно дело.“

Пијетро Брандолини, који се крстио 1957. и који скоро 40 година служи као специјални пионир, осећа то исто. Срећан је што је употребио свој живот у  пуновременој служби, јер је добио више благослова него што се икада томе надао. Он с одушевљењем каже да је Јехова увек бринуо о њему, и духовно и материјално.

Пијетро сада има преко 70 година и повремено има здравствених проблема. Па ипак, још увек је активан као специјални пионир. Недавно је упознао човека који ради као учитељ у једној католичкој школи. Пијетро му је понудио библијски студиј, што је он радо прихватио. Након четвртог проучавања, овај човек је рекао Пијетру да верује да учи истину. Пијетро га је упозорио да би могао изгубити посао када свештеници у школи сазнају да проучава с Јеховиним сведоцима. Међутим, човек је рекао да се не брине, јер може наћи посао и на другом месту. Колико је Пијетро само био срећан када је чуо како овај учитељ сматра да је истина из Божје Речи нешто јако вредно!

Ревни за врсна дела

Многи други су препознали хитност времена и показали се као ’ревни за врсна дела‘ (Титу 2:14). У Аргентини тренутно има више од 120 000 објавитеља, а више од 7 000 њих су у свом животу направили места за општу пионирску службу. Један од њих је Ернан Торес. Будући да има скоро 70 година, да је слеп и везан за инвалидска колица, он улаже додатни напор како би испунио захтев у сатима. Неким данима он рано устаје и одлази у један део старачког дома у којем и живи. Тамо разговара с другима о Библији, врши накнадне посете и уручује часописе другим становницима дома који су на његовој рути с часописима. Ако је напољу лепо време, он седне ван дома и проповеда пролазницима. Другим данима га неки брат или сестра прате у служби од врата до врата. Пошто не види, његов партнер га обавести коме се обраћа. Ако на врата изађе мушкарац, партнер  га једном потапше по рамену. Ако је жена, потапше га двапут. Ако је млада особа, трипут.

Један други општи пионир, Роландо Леива, ради као берберин. Он у својој берберници држи публикације Заједнице. Најновија издања Куле стражаре и Пробудите се! увек су на столу. Муштерије су навикле да за читање имају само публикације Заједнице. „Пошто нисам скуп фризер, муштерије радо пристају на моје услове“, каже Роландо. Док ради с једном муштеријом, он гледа у огледалу оне који чекају. „Када видим да неко са занимањем чита часопис, започнем разговор с њим када почнем да га шишам.“ Тако је Роландо у само једној службеној години успоставио 163 претплате! Такође је започео многе библијске студије са својим муштеријама. Са осморо од оних с којима тренутно проучава све је почело тако што им је неформално сведочио у својој берберници.

Млади такође показују ревност у проповедању речи. Елбер Егија, који има 13 година, пионир је већ две године у скупштини Сентро у Сан Педру, у провинцији Јујуј. Када му је једна сестра дала адресу човека ког је срела током уличног сведочења, Елбер је отишао тамо и био изненађен када је нашао човека који је учитељ борилачких вештина. Пришао је том учитељу и објаснио откуд он ту, након чега је човек прихватио књигу Спознање које води до вечног живота. Свидела му се књига, те је наручио примерке за своје ученике. Као резултат тога, Елбер је уручио 50 књига, 40 брошура и неколико часописа. Започео је студиј с тим учитељем и са 25 његових ученика. Неки добро напредују.

Сведоци до и из најудаљенијих крајева Земље

Првобитно су ревни објавитељи донели добру вест у Аргентину из других земаља, а аргентинска браћа су  опонашала њихов самопожртвовани дух. Бетелска породица је нарасла на 286 чланова. Још 300 браће и сестара учествује у другим видовима специјалне пуновремене службе.

Други су се ставили на располагање да служе у земљама где постоји већа потреба (Иса. 6:8). На пример, Водеће тело је 1980-их организовало да 20 браће из Аргентине служе као мисионари у Парагвају без похађања Школе Гилеад. Недавно се тамо преселило доста неудатих сестара, као и других, како би служили где је већа потреба. Они су се спремно прилагодили на врућину и велику влажност како би објављивали добру вест. Многи од 73 аргентинске браће и сестара који сада служе у Парагвају настоје да науче урођенички језик гварани како би дошли до већег броја људи.

Током година, многи су отишли у Боливију и Чиле како би служили као пионири и путујући надгледници. Када се дело отворило у источној Европи, један аргентински брат који говори мађарски ставио се на располагање и сада служи у Мађарској као покрајински надгледник. Један брачни пар се распитивао о томе да се преселе како би помагали у делу проповедања у Бенину, у Африци, и били су послати тамо као мисионари. Њихова љубав одражава став свих из Јеховиног народа који живе у духовном рају, у ком не постоје националне границе.

Ревни објавитељи добре вести о Краљевству из Аргентине спремни су да ’проповедају реч, да то раде с осећајем хитности‘, и „у повољно време“, и „у тешко време“ (2. Тим. 4:2). Захваљујући њиховој устрајности, више од 120 000 особа у Аргентини данас хвали Јехову и радује се његовим богатим благословима (Посл. 10:22).

[Графикон/Слика на 186. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ПОРАСТ БРОЈА СВЕДОКА ТОКОМ ГОДИНА ЗАБРАНЕ

1950. 1960. 1970. 1980.

1 416 7 204 18 763 36 050

 [Слика на целој 148. страни]

[Слике на 150. страни]

Они су помогли у полагању темеља за проповедање добре вести у Аргентини: (1) Џорџ Јанг; (2) Хуан Муњиз, (3) Карлос От, (4) Николас Аргирос

[Слика на 152. страни]

Користећи овај аутобус, Армандо Менаци је заједно с другим ревним Сведоцима проповедао у најмање десет провинција

[Слика на 156. страни]

Брат Нор (десно) на једном посебном састанку одржаном 1953. током забране

[Слика на 161. страни]

Прва офсет машина коју су користили Јеховини сведоци

[Слика на 162. страни]

Међународни конгрес „Божанска победа“ у Рио Себаљосу 1974. године

[Слика на 178. страни]

Један конгрес одржан у шуми током тешких времена

[Слика на 193. страни]

Плутајућа Дворана Краљевства у делти реке Парана

[Слика на 194. страни]

Стивен и Џун Ли служе у међународној покрајини Корејаца

[Слика на 200. страни]

Брзо изграђена Дворана Краљевства у једном од најјужнијих места на свету, у Усуаји, у Огњеној земљи

 [Слике на 202. страни]

Конгресне дворане у Аргентини: (1) Морено, (2) Кордоба, (3) Ломас де Замора, (4) Мисионес

[Слика на 204. страни]

Конгресна дворана у Кањуеласу

[Слике на странама 208, 209]

Међународни конгрес 1990.

[Слика на 215. страни]

Многи у Аргентини су због великих поплава остали без крова над главом

 [Слике на 218. страни]

Први мисионари још увек служе у Аргентини (1) Филија Спасил (2) Едит Морган (3) Софија Совјак (4) Хелен Вилсон (5) Мери Хелмбрехт (6) Чарлс Ајзенхауер

 [Слике на 223. страни]

(1) Одбор подружнице (с лева на десно): М. Пукети, Н. Кавалијери, П. Гијусти, Т. Кардос, Р. Васкез, Ч. Ајзенхауер

Објекти подружнице: (2) канцеларије, (3) штампарија, (4) бетелски дом