Светски извештај

◼ Африка

Африка је по величини други континент на нашој планети и заузима једну петину целокупног копна. Дуж екватора се налазе тропске шуме и неизмерна разноликост дивљих животиња, укључујући и слонове, жирафе и лавове. На северу се налази Сахара, највећа пустиња на свету. На овом Црном континенту, како га неки називају, светло Божје Речи сија све већим сјајем (Мат. 4:16).

Шестогодишњу Мари из Гане школски другови су извели пред учитељицу и оптужили да за време молитви у разреду не затвара очи нити каже амин. Учитељица је затражила објашњење. Мари је смирено објаснила: „Ви се молите Исусу, а ја сам кроз библијски студиј с мојом породицом научила да треба да се молимо само Јехови преко Исуса. И како онда могу да кажем амин кад се ви молите?“ Учитељица се јако изненадила и пред одељењем рекла: „Оставите је на миру, она је Јеховин сведок.“ Касније је мајка од Мари послала учитељици примерак Моје књиге библијских прича. Учитељица је користи као приручник на часовима библијске поуке.

Алфред који живи у Гвинеји, сазнао је нешто о истини 1996. и добио неку библијску литературу. Недуго  затим, вратио се у своје село. Из кратког контакта с Јеховиним сведоцима схватио је да је његова одговорност да другима прича оно што зна. Такође је одлучио да, док чека одговор од Сведока којима је писао, сагради једну Дворану Краљевства. Саградио је једну једноставну дворану 1998. године, али су је људи из села срушили. Саградио је и другу, а они су и њу уништили. Исто се десило и трећи пут.

Онда је Алфред изнео ствар пред поглавицу села. Организован је састанак са Алфредом и свим његовим противницима. Кад је пажљиво саслушао, поглавица је допустио Алфреду да сагради једну Дворану Краљевства и такође му обезбедио врло квалитетно парче земљишта на главном путу на улазу у село. Алфред и Данијел, његов студент Библије, саградили су нову Дворану Краљевства за 14 дана, користећи бамбус и друге материјале из шуме.

Чим је дворана завршена, почели су да држе састанке на којима су разматрали брошуре које су имали. Сеоски поглавица је редовно присуствовао. Када је за то сазнала канцеларија подружнице, организовано је да их редовно посећују специјални пионири и да их поуче како да исправно воде студије и помажу заинтересованим људима. Када је покрајински надгледник посетио то село, његовом предавању је присуствовало 69 од укупно 400 становника тога села.

Јошуа и Сузан, који живе у западној Кенији, били су смештени у болницу због једне озбиљне саобраћајне несреће. Посетили су их пријатељи из цркве и рекли им да је та несрећа сигурно казна од Бога. Будући да су читали Библију, заједно с часописима које су добили од Јеховиних сведока, они су знали да Бог не узрокује несреће попут ове. Рекли су својим посетиоцима да и не долазе уколико немају другу утеху за њих. Чим су Јошуа и Сузан  изашли из болнице ступили су у везу с Јеховиним сведоцима. До новембра су обоје започели са службом на терену и крстили се фебруара 2000. Јошуа је стални помоћни пионир, а Сузан је била помоћни пионир у априлу.

Отис се борио у грађанском рату у Либерији. Једног дана су он и његов „пријатељ“ путовали до једне суседне земље да би продали кола која су украли. Међутим, његов „пријатељ“ га је намерно прегазио колима, поломивши му ноге и кичму, а затим побегао колима. Отис је остао осакаћен и парализован од кукова надоле. Често је размишљао о самоубиству, али су се ствари промениле када је његов отац почео да проучава Библију с једним специјалним пиониром. Док је лежао парализован на свом кревету, порука наде коју је чуо из очеве собе испунила га је радошћу. Замолио је да се студиј одржава у његовој соби тако да и он може учествовати. Подстакнут оним што је учио, Отис се променио. Престао је да пуши и почео да ради на својој личности. Данас Отис више не брине због своје инвалидности. Сада је објавитељ добре вести и стално гледа да онима који пролазе поред његове куће прича о својој нади. Кад је упитан шта га је уверило да је пронашао праву религију, објаснио је да је то било лично занимање које су Сведоци показали према њему. Рекао је: „Браћа су сваки дан навраћала да ме виде. То ми је помогло да се поново осећам као људско биће.“

Авелино се претплатио на наше часописе, али на подручју Мозамбика на ком је живео није било Сведока. С временом је с њим успостављен студиј путем писама. Авелино је почео новостечено спознање делити с другима. Убрзо је почела да се окупља једна група која је читала чланке из часописа Кула стражара и књиге Расправљање на темељу Писма. Кад су чула за то, нека браћа су  путовала да проповедају на овом подручју. Изненадили су се кад су пронашли 30 људи повезаних са овом групом. Одржано је јавно предавање на ком је присуствовало 90 особа. На следећем конгресу одржаном у Нампули било је присутно њих десеторо из ове групе. Један од њих је остао у том граду и за само недељу дана прочитао целу књигу Спознање које води до вечног живота. Због овако великог занимања, на то подручје су се преселила два општа пионира. Та група одлично напредује.

У Руанди је у јуну достигнут нови највећи број од 7 435 објавитеља. У току службене године је сваког месеца у просеку сваки пети објавитељ служио у неком облику пионирске службе. Вођено је преко 12 000 библијских студија, а на Меморијалу је присуствовало 30 716. Током протекле четири године, изграђена је и посвећена 51 Дворана Краљевства, а у плану их има још 115. Упркос захтевима за изградњом, објавитељи у просеку имају 20 сати месечно у служби на терену.

Један млади човек који је живео у Гамбији надао се да ће се преселити у Канаду да би постао пентекостални свештеник. У међувремену је радио као секретар у локалној пентекосталној цркви. Он и његова жена су пристали да проучавају брошуру Шта Бог захтева од нас? Током студија су им показана главна обележја Превода Нови свет укључујући и „Библијске теме за разговор“ на крају Библије. Након тога, уместо да као некада свако јутро певају религиозне песме, они би разматрали једну од тема и прочитали све наведене стихове. Када је од цркве стигло писмо у ком се позива на двогодишњи курс на једном Богословском семинару у Канади, тај млади човек је одговорио: „Шта ће ми? Ми сада имамо истину!“ После шест месеци проучавања Библије, он и његова жена су се крстили и сада активно преносе другима дивне истине које су сазнали и које су им тако пуно користиле.

 ◼ Америка

Америка обухвата два континента. Она се протеже од леденог Арктика, преко тропских предела и сеже до Антарктика. У Јужној Америци се може наћи више биљних и животињских врста него било где другде на Земљи. Добра вест се ревно проповеда на оба континента.

Један човек из Боливије је страшно занемаривао своју жену и двоје деце. Имао је дубоко укорењене пороке, укључујући и тешко опијање и жвакање лишћа коке. Прихватио је библијски студиј и полако превазилазио своје лоше навике. Узнемирен тиме што је његова жена непопустљиво одбијала да буде на његовом библијском студију, рекао јој је да ће можда прекинути своје проучавање и вратити се старом начину живота. То је његову жену шокирало, будући да јој се много више допадао овакав муж. Упитала га је зашто се обесхрабрио. Рекао јој је да не жели да иде у Дворану Краљевства без своје породице. Тада је његова жена пристала да проучава Библију. Такође је и присуствовала обласном конгресу на ком се он крстио.

У Бразилу је проповедање глувим особама, којих има отприлике 1 700 000, достигло пуни замах током  службене 2000. године. Осамнаест специјалних пионира који одлично владају бразилским знаковним језиком (БЗЈ) додељени су да служе у урбаним центрима где постоје прилично велике заједнице глувих особа. Поред тога, оснивањем преводилачког тима за БЗЈ у септембру 1999, први пут је било могуће представити на видео-касети библијску драму, најважнија предавања и песме Краљевства са Обласног конгреса „Извршиоци Божје речи“. Заједница тренутно припрема неколико публикација на видео-касетама на БЗЈ, како би се помогло глувим људима да расту у разумевању библијских истина. Сада широм Бразила има 16 скупштина и 87 група на знаковном језику.

Након што је четири године студирао социологију на једном универзитету, Мајкл се уписао на један католички богословски факултет у Торонту у Канади. Надао се да ће постати свештеник. Мајкл се присећа да је римокатолички монсињор који је служио као професор, рекао разреду да се Богу може приступити у молитви на неколико начина, не само преко Христа Исуса. Мајкл је приговорио монсињору, цитирајући Исусове речи у Јовану 14:6: „Нико не долази к Оцу осим преко мене.“ Монсињор је оштро узвратио да Библију његови студенти треба да препусте њему, а да се они концентришу на друга поља изучавања.

Мајкл је телефонирао подружници Заједнице у Канади и затражио духовну помоћ. Желео је да проучава двапут недељно, каткад прелазећи и два поглавља књиге Спознање које води до вечног живота при сваком сусрету. А онда је Мајкл напустио ту религиозну установу и пронашао запослење у једном бироу. Деветог октобра 1999, обишао је објекте подружнице у Канади. То искуство је позитивно утицало на њега јер је после тога решио да иде на све скупштинске састанке, да хвата белешке  и смисаоно коментарише. Крстио се 19. фебруара 2000. и од септембра служи као општи пионир.

Једна сестра из Костарике је постала обесхрабрена због многих проблема и притисака с којима се суочавала. Због једне несреће је остала везана за инвалидска колица. Од мајчине смрти сама брине о свом оцу, који је слеп и ментално оштећен, као и о својој одраслој сестри и брату који су такође ментално заостали. Она кува, чисти кућу, пере веш и брине о својој породици — све из својих колица. Будући да је желела да учествује у служби колико год може, старешине из скупштине су јој с пуно љубави помогле да анализира могућности које су изводљиве за њу. Један предлог је био да у инвалидским колицима проведе 20 до 30 минута дневно на тротоару. Многи људи пролазе поред њене куће на путу до оближње аутобуске станице или у повратку. Добила је охрабрење да разговара с њима и понуди им трактате или часописе, чак и да изврши накнадне посете код оних који често пролазе. Управо је то и учинила. Озбиљно је размислила о изјави апостола Павла у Римљанима 1:14, 15: „Дужник сам и Грцима и варварима, и мудрима и безумнима; зато, што се мене тиче, горљиво желим да објавим добру вест и вама у Риму.“ Ова сестра је схватила да и она има дуг према својим комшијама. А из тога како сада прича о својој светој служби, очигледно је да стварно има пуно радости и задовољства у њој.

Један пар мисионара у Еквадору је настојао да дође до што више људи у центру Гвајакила. Међутим, због стриктних безбедносних мера, није им било дозвољено да уђу у један велики солитер. Иако су могли да сведоче отприлике двадесеторици радника и чувара, углавном преко интерфона, нису разговарали ни с једним станарем. Зато су решили да попричају с главним управником тог објекта. Након што су објаснили да је сврха  њихове посете јачање моралних и духовних вредности у породици, тај управник је рекао: „Мислим да би то требало свако да чује!“ Затим је својој секретарици издиктирао следећу поруку и замолио је да је стави на огласну таблу: „Госпођа Габи Марц ће као део једног образовног дела, чија је сврха побољшање моралних вредности, посетити станове у овој стамбеној згради у недељу по подне. Уколико је некоме незгодно да је прими, молимо да се обратите мени. Главни управник.“

Мисионари су кренули од мансарде где су започели библијски студиј с једним школским управником. Спрат ниже су започели три студија. Једна породица је присуствовала Меморијалу и касније посетила канцеларију подружнице. Све у свему, мисионари су започели 16 библијских студија на овом подручју с великим обезбеђењем, које раније нико није могао да посети.

Петнаестогодишња Џесика из Перуа је општи пионир и једини Сведок у породици. Ципеле које је носила у служби биле су јако изношене, стога је замолила оца за нови пар. Отац јој је одбрусио: „Нек ти Јехова набави ципеле!“ Та сестра је отишла у службу у тим изношеним ципелама, а у повратку је прошла поред куће једног брата који је обућар. Брат ју је зовнуо и рекао: „Уђи, молим те. Данас сам нешто направио за тебе!“ Затим јој је дао нове ципеле. Њен отац, изненађен што види на њој нове ципеле, упитао ју је где их је набавила. Џесика је одговорила: „Јехова ми их је набавио!“

У Сједињеним Државама је све веће подручје на страним језицима. На том подручју служи преко 16 000 објавитеља који користе 31 језик, не рачунајући енглески и шпански. Током службене 2000. године, основано је 11 нових скупштина на страним језицима, укључујући и прве скупштине у Сједињеним Државама на камбоџанском и језику хмонг.

 ◼ Азија

Овај континент је највећи на земаљској кугли и обухвата велике разлике у клими и вегетацији, почев од поларног до тропског појаса. У Азији се налази Тибетска висораван с највишим планинама на свету. У Азији мноштва људи нису чула добру вест, али се ипак доста ради на томе да се достигне што је могуће више људи. Овде укључујемо и искуства са острва Јапан и Тајван, пошто су тесно повезана са азијским копном.

У Бангладешу је 140 особа присуствовало обласном конгресу „Божја пророчанска реч“ у главном граду Даки. Браћа су напорно радила да очисте салу, а затим су подијум дивно декорисали цвећем. Један радник из те зграде прокоментарисао је: „Током 14 година рада у овом центру, никада нисам видео тако организоване и чисте људе попут вас. Ви сте објекат очистили и учинили га светим.“

Одазивајући се на љубазну припрему међународног братства око помагања у изградњи Дворана Краљевства, направљени су планови да се у Индији изгради или реновира 250 Дворана Краљевства. Ово је подстакло  локалну браћу да пруже подршку како год могу. Један старији брат је поклонио скоро 420 квадратних метара земљишта за изградњу Дворане Краљевства. Међутим, браћа која су прегледала терен оценила су да он није баш погодан, јер би за време монсуна био поплављен. Када су то рекли овом старом брату, он је браћи показао сву своју земљу и замолио их да изаберу било које место које би било најбоље за Дворану Краљевства. Рекао је: „Пре него што умрем желео бих да на овој локацији видим једну лепу Дворану Краљевства, и за то сам спреман да дам све што имам.“

Ким Хјосук која живи у Сеулу, у Кореји, као пионир није имала много радости и успеха, па јој је зато покрајински надгледник предложио да има своје властито подручје. Она је рекла: „Послушала сам овај савет и ускоро сам се добро упознала и спријатељила са станарима на мом подручју. Прилагођавала сам време посета онако како је њима одговарало. Због тога је број мојих посета порастао са 35 на 80 месечно, а имам и седам кућних библијских студија. Сада проналазим праву радост.“

Сем, који живи у Израелу, једини је Сведок у својој школи. Он је такође био и једини ђак у свом разреду који је одбио да узме копију украденог писменог испита који је предстојао. Након испита директор школе је сазнао да су сви у разреду осим Сема варали. Сем је био награђен највећом оценом. Овај догађај је довео до тога да је мешовитом разреду, који се састоји од католичких и муслиманских ђака, и њиховим професорима дато фино сведочанство.

Једна 83-годишња сестра из Јапана планирала је да у посету свом сину отпутује брзим возом. Док је за њега скупљала задња издања часописа, сетила се да има доста часописа које није разделила, те је и њих ставила у торбу.  Приметила је да се путници досађују на дугим путовањима, па је размишљала да би могла у возу поделити неке часописе. Током путовања, човек који је седео крај ње упитао ју је шта чита тако пажљиво. Био је срећан што може да добије часописе и почео је са интересовањем да их чита. Видевши то, неколико других путника затражило је и за себе часописе. Када је стигла на свој циљ и видела да син још није стигао по њу, почела је да сведочи људима који су чекали возове. До доласка сина она је дала 40 часописа, тако да ниједан није остао за њега!

Иако је будизам у Монголији већ дуго традиционална религија, многи људи су атеисти. За ту земљу је био припремљен трактат од четири стране Колико ти је драгоцен живот? Овај трактат говори о опасностима од уживања дувана, што је тема за коју је шира јавност доста заинтересована. У новембру и децембру 1999. спроведена је једна посебна акција и у њој је учествовало свих 22 објавитеља. Скоро нико није одбио примерак овог трактата. У првих десет дана је дистрибуисано скоро 10 000 трактата у главном граду Улан Батару. Многи владини службеници су похвално коментарисали о овој акцији. Овој посебној активности су ТВ и радио, као и троје новине, неколико пута дали публицитет. Започети су многи библијски студији.

Истина досеже до најзабаченијих места. У Казахстану постоји кажњеничка колонија с више од 1 000 затвореника. Године 1997. два Јеховина сведока су посетила управника колоније и затражила дозволу да разговарају о библијској истини с неким затвореницима који су писали локалној канцеларији Сведока. Након краћег времена Јеховини сведоци су започели студиј са 20 затвореника. Године 1998. четворица су постали некрштени  објавитељи и било им је дозвољено да одржавају скупштинске састанке. Увидевши позитиван утицај учења Јеховиних сведока на затворенике, управа је дозволила објавитељима да јавна предавања емитују преко затворског радио-система. Сада сви затвореници имају могућност да слушају ова емитовања.

Управа кажњеничке колоније се све више уверава да религија Јеховиних сведока није само нека маска коју неко ставља онда када му то одговара. Једно искуство им је помогло да то увиде. Затвореницима није дозвољено да имају новац, пошто може дословно све да се купи, чак и дрога. Међутим, један затвореник је редовно добијао новац у пакетима који су му слати. Како је духовно напредовао, његова библијски школована савест је почела да га узнемирава. Једном је понудио новац старешини који је посетио колонију. Требало је да то буде добровољни прилог за дело Краљевства, али је старешина одбио јер је знао да је против затворских правила да се износи новац. Старешина је једноставно рекао младићу: „Уради с новцем онако како ти савест налаже.“ Затвореник је отишао до главног чувара, ставио новац на сто и рекао: „Моја библијски школована савест ми не дозвољава да држим овај новац овде. Радите с њим шта хоћете.“ Чувар је био тако изненађен да је рекао: „За мојих 20 година колико радим у овој кажњеничкој колонији, никада нисам видео неког ко својевољно предаје свој новац!“

Једна сестра је предавала у школи у Малезији. Једног дана је с колегиницом разговарала о Јехови и његовим обећањима. Колегиница је рекла да је много разочарана, јер јој богови које обожава нису помогли да реши проблеме. Молила се Буди, разним кинеским боговима, па чак и Исусу Христу. Изгледа да ништа није помогло.

 Жену су даноноћно узнемиравали демони. Ноћу је мало спавала. Током дана духови су је узнемиравали на послу и зато није могла квалитетно да обавља посао. Њен живот је био тако јадан да се саветовала са спиритистичким медијима, али је то само погоршало ствари.

Сестра је рекла колегиници да је према Пословицама 18:10 „тврда кула име... Јеховино“. Он штити оне који његово име призивају у вери. Сестра ју је охрабрила да се моли Јехови Богу када је демони буду поново узнемиравали.

Већ следећег дана колегиница је рекла сестри да је звала Јехову у помоћ и да су је демони оставили. Започет је библијски студиј и колегиница је брзо напредовала. Избацила је све ствари везане за криво обожавање и демони су престали да је узнемирују. Крстила се на скорашњем покрајинском састанку.

Већ скоро 50 година млади Сведоци на Тајвану проводе дуге периоде у затвору због своје одлучности да сачувају хришћанску неутралност. Недавних година су се догодили значајни напреци. Пошто је регрутовано више људи него што војска може ефикасно да обучи, одлучено је да закони о војној обавези буду подешени тако да неки из регрутованог људства буду преусмерени на цивилну службу. Службеници су користили информације о томе шта се учинило у другим земљама да се изађе у сусрет онима којима се савест противи војној служби. Они који имају приговор савести, који би радије цивилну службу под надзором владе уместо затвора, морају то назначити попуњавањем молбе. Под овом новом припремом, они који буду проводили 33 месеца у овој врсти алтернативне службе имаће слободне викенде и по свему судећи многе слободне вечери, што ће им омогућити да учествују у духовним активностима.

 ◼ Европа

Иако се Европа већ одавно сврстава међу континенте, у стварности она штрчи према западу као огромно полуострво Евроазије. Апостол Павле је у јужну Европу донео добру вест пре скоро 2 000 година. Као што ћете видети динамична порука истине и даље цвета у овом делу света.

Једна сестра је седела у парку у Загребу, у Хрватској. Запазила је једног младића како се крије иза грмља. Био је блед и сав је дрхтао, па је помислила да му није добро. Пришла му је и рекла: „Господине, радо ћу вас одвести код лекара ако се не осећате добро.“ Рекао је да му је добро, иако се и даље тресао. Затим га је питала: „Да ли сте гладни? Хоћете да вам купим нешто да поједете?“ Одговорио је: „Не. Молим вас не приближавајте ми се. Полиција ме тражи и може посумњати да смо заједно.“ Сестра је упитала: „Шта сте урадили?“ Тада је признао да је опљачкао једну радњу додајући: „Све је ту у мом џепу. Толико се плашим полиције и затвора.“ Сестра се сажалила и хтела је да му помогне. Позвала га је да седне поред ње да би могли да поразговарају. Рекла му је  да ће му Јехова Бог дати мудрости да би знао шта да каже када се врати у радњу коју је опљачкао. Он је пажљиво слушао, али се и даље тресао од страха. Она га је посаветовала: „Тражите шефа, и признајте му да сте украли новац и да сада желите да га вратите.“ Док су разговарали, прошла је једна комшиница и ословила ју је по имену. Тако је он сазнао њено име.

Недуго након тога, сестра се изненадила када је у локалним новинама угледала писмо упућено њој. У писму је стајало: „Госпођо Барица, много сам вам захвалан за ваш добар савет. Хвала вам, хвала вам, хвала вам — спасли сте ме затвора. Не могу лично да вам захвалим пошто не знам вашу адресу. Али вам пишем тако да многи који се буду нашли у сличној ситуацији могу ово прочитати и окренути се правом Богу који помаже, Јехови! Вратио сам новац. Шеф је рекао да је украдено 1 500 куна. Али ја сам извадио из мог џепа 1 700 куна. Рекао је да могу да задржим 200 куна јер је готовина која је недостајала износила само 1 500 куна. Одговорио сам: ’Не, господине, у џепу нисам имао ни једну куну, чак ни за хлеб.‘ Онда је шеф почео да ми даје неке ствари. Рекао је: ’Ових 200 куна су ваше.‘ И поред њих дао ми је 500 куна, два хлеба, два млека, пет малих јогурта, пола килограма саламе и храну за бебе. Рекао је: ’Ово радим јер сте поштен човек и признали сте грешку.‘ Једино могу да захвалим Богу и вама што нисам завршио у затвору. Још једном, много, много вам хвала!“

Копенхаген, у Данској, има једну од важнијих лука у Европи. Осим трајеката, више од 2 000 бродова пристане ту сваке године. Када су браћа дошла на један брод и питала неке од посаде да ли знају за Јеховине сведоке, они су рекли да знају. Затим су додали да чак имају једног Јеховиног сведока на броду. Браћа су хтела да  упознају свог суверника. Када су се упознали, сазнали су да се он још није крстио. Он је био с једног малог острва у Тихом океану које је имало само 2 000 становника. На острву није било Сведока, али је за истину сазнао преко литературе коју је примио у неколико лука широм света. Поред тога што је сам читао литературу носио је и жени кући да чита. Обоје су се сложили да су пронашли истину. Он је горљиво проповедао осталим члановима посаде о стварима које је сазнао. Добио је претплату на наше часописе, и браћа су обећала да ће се постарати да најближа скупштина буде информисана о њему и његовој жени.

Објавитељи из Бремерхафена, у Немачкој, редовно одлазе у луку да понуде литературу онима који раде на бродовима и возачима који истоварују или утоварују своје камионе. Један брат извештава да среће камионџије из 48 земаља. „Да би удовољили потребама свих ових људи“, објашњава он, „у колима имамо литературу на 39 језика.“ Неколико руских камионџија посећује састанке када су у луци. Једне недеље по подне, Фред и Кристијан су у сувом доку угледали један од највећих путничких бродова на свету. Међу посадом брода, од 950 људи, било је заступљено 50 националности! Када су се попели на брод, браћи је пришао један морнар који потиче с неког пацифичког острва и упитао их је: „Да ли имате ону жуту књигу са шареним сликама?“ Он је мислио на књигу Моја књига библијских прича. Браћа је нису имала и морнар је био видно разочаран. Зато се Фред, након што су уручили сву литературу, одвезао до Бетела у Селтерсу — што је пут од барем десет сати — да узме још литературе. Следећег дана су посади поделили 900 часописа, 300 брошура и 850 књига! Фред је нашао оног пријатељски наклоњеног морнара и дао му жуту књигу коју је желео. „Када је сазнао да смо возили  више од 1 000 километара да донесемо књигу“, каже Фред, „очи су му засузиле.“

Почетком 1998. једна мала приватна радио-станица у Луксембургу анкетирала је путем телефона своје слушаоце у вези с њиховим животним циљевима и очекивањима. Бројеви су бирани насумице. Док је окретао један број спикер је помешао позивне бројеве и онда је схватио да разговара са женом удаљеном 400 километара, близу Нирнберга, у Немачкој. Био је импресиониран њеним општим знањем и позитивним ставом према животу и упитао ју је како је развила тако добро гледиште. Она се представила као Јеховин сведок схватајући да је ово неочекивана могућност да посеје семе Краљевства. Разговор је побудио радозналост анкетара и сестра се сложила да га назове касније. Тако је чинила током следећа два месеца. Објашњавала је више о Богу, животу, Јеховиним сведоцима, и била је у прилици да одговори на многа питања. Како је водитељево интересовање било све веће, желео је да сазна више. Телефонирао је једној скупштини у Луксембургу и замолио за кућни библијски студиј и информације о састанцима. Топла атмосфера и пријатељско опхођење с којим је дочекан у Дворани Краљевства оставили су на њега утисак. То је његовом кућном библијском студију дало добар почетак.

Тринаест месеци касније, након оног првог телефонског позива сестри у Немачкој, он се крстио. У октобру 1999. постао је општи пионир. Како је добро било што се сестра из Немачке представила као Сведок и затим искористила прилику да посеје семе Краљевства.

У Португалу је Антониов интерес за библијску поруку био побуђен разговорима које је водио у приликама када га је посећивао његов рођени брат, који је Јеховин сведок. Антонио је силно желео да сазна више о  Библији. Жарко се молио за помоћ. Убрзо су га код куће посетила два Сведока и почела библијски студиј с њим. Пошто је напредовао у спознању, Антонио је почео да мења свој живот да би га ускладио с Божјом вољом. Прво га је његова савест покренула да престане с ловом, спортом који је страствено волео. Касније, када је разумео питање хришћанске неутралности, одлучио је да поднесе оставку на врло угледном месту председника општине, месту на ком је био 15 година. Иако је био под притиском да поново размисли о својој оставци, савет из Јакова 4:4 ојачао га је да одбије. Он и његова жена су брзо напредовали, пошто су продубили свој однос с Јеховом и почели да посећују скупштинске састанке. Након кратког времена су почели са службом и крстили се.

Из Шпаније долази искуство једног брата кога је пре много година због његове вере узнемиравао колега с посла. Тај колега је братовљеву религију месецима исмејавао и критиковао. Брат је дошао до тачке када то више није могао да поднесе, зато се молио Јехови да му у овој тешкој ситуацији помогне да истраје на хришћански начин, да не узврати зло за зло. На братовљево изненађење, став овог колеге се променио. Чак се извинио и обећао да више никада пред њим неће говорити лоше о Богу. Кратко након тога, колега је напустио компанију.

Прошло је двадесет четири године док брат није поново срео свог бившег колегу. Овог пута је то било у Дворани Краљевства где је требало да брат одржи говор. Тај колега му је рекао да је проучавао Библију и да је постао крштени Сведок. Затим је објаснио да иако је много година прошло, он никада није заборавио „тог Сведока који је с толико стрпљења подносио константно исмејавање и њега и његовог Бога“.

 ◼ Острвске земље

Острвске земље су веома различитих величина и другачије су од континената који су далеко већи. Иако смо овде укључили и острвски континент Аустралију, највеће острво је Гренланд које покрива површину од 2 200 000 квадратних километара. Најмања острва покривају подручје мање од једног градског блока. Али постоје и на хиљаде других острва. Размотримо неколико искустава с неких од њих.

Једна сестра из Аустралије је у служби од куће до куће упознала жену која као да није показивала много интереса за Божју Реч. Иако је та жена прихватила трактат, сестра је мислила да неће нешто више постићи накнадном посетом. Па ипак, сестра је упорно покушавала да нађе ту жену код куће, иако у почетку безуспешно. Када је коначно поново ступила у контакт с њом, жена је објаснила да је после сестрине прве посете купила једну скупоцену Библију. Сестра је почела да проучава с њом. Жена сада чини велике промене у свом животу да би удовољила хришћанским начелима. Посећује и све састанке.

 Док је проповедао од куће до куће, један брат из Доминиканске Републике је наишао на једну жену која је имала око 60 година. На крају разговора, брат је пружио руку да се поздрави. Када домаћица није пружила руку, брат је схватио да је слепа. Обећао је да ће је поново посетити.

Када је опет дошао, жена је рекла да је причала својој ћерки како је била изненађена што је неко показао занимање за њу иако је слепа. Затим је објаснила да јој је речено да нема наде да јој се поврати вид. Брат јој је причао о Богу који пружа наду и читао јој неке библијске извештаје о томе како је Исус вратио вид слепима (Мат. 9:27-30). Жену је то дубоко дирнуло.

Брат се затим распитао код Савеза слепих да ли може нешто да се учини за ту жену. Након консултовања, жена је позвана и речено јој је да би се једном операцијом њен вид вероватно повратио. Операција је била успешна. За све то време, жена је наставила да стиче библијско спознање. После операције је почела да чита Моју књигу библијских прича и прочитала је за неколико седмица. Затим је проучавала брошуру Шта Бог захтева од нас? и књигу Спознање које води до вечног живота. Посећивала је редовно састанке и пре операције, а од кад јој се повратио вид никад их не пропушта. Почела је да прича другима о ономе што учи и о томе како јој је помогнуто да поново прогледа. Крстила се на обласном конгресу 1999.

Једна сестра је, док је сведочила на острву Реинион, понудила наше часописе једној жени. Жена је одговорила: „Не вреди, не знам да читам.“ Сестра се понудила да је научи да чита и жена је са одушевљењем прихватила. Када је поново дошла, сестра је донела  брошуре Научи да читаш и пишеш и Радуј се заувек животу на Земљи! Часови читања су трајали пола сата и библијски студиј још пола сата. Жена је брзо напредовала и у читању и у разумевању истине.

Премда су њена деца покушавала да је одврате од проучавања, она им је рекла да ће наставити с лекцијама. Убрзо је прешла на књигу Спознање и почела редовно да посећује састанке. Недавно се крстила. Сада је писмена и може да чита Библију и библијске публикације.

Једна сестра са Северног острва на Новом Зеланду започела је библијски студиј с једном девојком по имену Хина. Након два студија с брошуром Захтеви, Хина је рекла сестри да жели да постане Јеховин сведок и да ће оставити свог младића, који је био истакнут члан једне локалне банде. Одважно се суочила с њим и рекла му за своје планове. На њено изненађење, његов одговор је био: „Само напред.“

Касније се предомислио и испланирао да се освети, не само Хини него и Јеховиним сведоцима. Одлучио је да изрешета Дворану Краљевства. Међутим, један бивши члан банде му је саветовао да пре него што предузме нешто тако озбиљно посети један састанак и провери ко су Сведоци. Младић се сложио с тим и те вечери је посетио Теократску школу службе. Био је толико одушевљен да је сазвао састанак банде и саопштио члановима банде да жели да постане Јеховин сведок! Касније је на једном званичном окупљању банде на неком гробљу закопао своју значку (идентификацију да је члан банде), што је значило да сахрањује свој прошли начин живота, који је укључивао коришћење дроге и илегалну трговину алкохолом. Он и Хина редовно присуствују састанцима.  Сада су законски венчани, а Хина се недавно крстила. Њен супруг је такође одлучио да испуни услове за крштење.

Подружница на Тринидаду покренула је једну специјалну кампању са издањима Пробудите се! од 8. и 22. фебруара 2000. Прво издање је истакло уводну серију чланака о породицама без очева, а друго је говорило о самоубиству. Циљ ове кампање је био да се контактира са организацијама за социјалну помоћ, полицијом, школама, владиним службеницима, члановима парламента, невладиним организацијама и другима који би били нарочито заинтересовани за теме које су размотрене.

Један непотпуни извештај показује да је остављено 14 941 часопис, 1 374 књиге и 90 брошура. Резултат ове кампање је 860 накнадних посета и 29 кућних библијских студија, углавном са особама с којима се вероватно не би дошло у контакт уобичајеним методама сведочења. Неколико владиних службеника и министара послали су писма изражавајући цењење за дело Јеховиних сведока. Једна карактеристична реакција стигла је и од Министарства врховног тужилаштва и законодавства. У писму је стајало: „Хвала вам на поклоњеним примерцима... часописа Пробудите се!... Показали су се као веома информативни. Стога бисмо вам били захвални ако бисте нам могли испоручити још по шест примерака да их поделимо различитим одељењима у Министарству. Такође, ако будете имали неки материјал који би нам могао помоћи у нашем даљњем раду на подручју породичног живота, бићемо вам захвални ако нам пошаљете те информације.“ Писмо је потписао лично врховни тужилац.