Француска Гијана

Џунгла је посвуда — попут огромног зеленог тепиха простире се од планине Тумукумаки на југу до Атлантског океана на северу. Реке Марони и Ојапок пробијају се од југа ка северу кроз ту густу кишну шуму и уливају се у океан. Земља између ове две реке је Француска Гијана.

Кише које падају више од пола године стварају бујну животну средину. Али мало људи се пробија у унутрашњост земље. Даље од обале има само неколико добрих путева, а због брзака путовање реком је опасан подухват. Називи тих брзака откривају опасности које се крију иза њих — Со Фрака (брзаци који разбијају), Гро со (велики брзаци), Со танбур (брзаци који лупају), Со Ласа Деде (брзаци који убијају), Адје Ват (ово је крај).

У шуми се може наћи преко хиљаду врста дрвећа, разнобојне орхидеје и друге биљке које бујају у влажној, тропској средини. Ово је дом за више од 170 врста сисара, 720 врста птица и безбројних врста инсеката. Овде се могу наћи огромне анаконде, кајмани, јагуари и мравоједи, али се ретко виде зато што брзо шмугну кад осете да је човек у близини. Изнад стаза и река безбрижно лепршају плави морфо лептири, а птице живописних боја лете с дрвета на дрво.

Шаренило биљака и животињског царства, надопуњава се разноликошћу људи и култура. Дуж морске  обале и река раштркана су индијанска села. Становништво између осталих сачињавају индијанска племена Галиби, Аравак, Паликур, Вајана, Емрион и Ојампи.

Већина становништва ове мале јужноамеричке земље концентрисана је дуж морске обале и у главном граду Кајени. У заједницама дуж реке на граници са Суринамом живе буш црнци, потомци одбеглих робова који су доведени из Африке да би радили на плантажама. Они говоре један креолски језик назван сранатонго. Пре око сто година, из Сингапура, Вијетнама и Кине стигли су азијски имигранти. Године 1977. из Лаоса су као политичке избеглице почели да пристижу припадници племена Монг. Заједно са Азијцима, имигранти с Мартиника, Гваделупа, Хаитија, из Бразила, Суринама, Доминиканске Републике, Свете Луције, Либана, Перуа и Француске, сачињавају више од половине становништва које броји преко 150 000.

Суров живот

Први Европљани су стигли овде око 1500. године, али њихови први покушаји да се настане у овој земљи нису уродили плодом. Средина је била сувише сурова. Међутим, у 17. веку територија која данас обухвата Француску Гијану постала је француска колонија. Касније су из Француске осуђеници на дугогодишње казне слати на присилан рад у казнене логоре, у места као што су Кајена, Куру и Сент Лорен. Политички затвореници су депортовани на Ђавоље острво, где је само мало њих преживело. Ти затворенички логори су већ одавно затворени. Данас се у Куруу налази један европски центар за лансирање сателита. Иако је Француска Гијана удаљена од Европе 7 100 километара, она је службено још увек француска управна област, то јест Француски прекоморски департман, и због тога је део Европске заједнице.

 У другој половини 19. века, скоро 300 година након што је сер Волтер Роли испричао легенду о златном граду те земље, злато је коначно откривено. До 1920-их, терано златном грозницом и упркос опасностима, око 10 000 мушкараца пробијало се дубоко у кишну шуму у нади да ће се обогатити.

Онда су дошли други који су такође имали храбрости да се ухвате у коштац са суровим условима живота у Француској Гијани. Међутим, ови пионири су дошли да би дали нешто другима, а не да би узимали.

Семе библијске истине је посејано

Ови храбри пионири донели су са собом добру вест из Божје Речи. Они су причали људима о Божјој намери да оконча болест и смрт, да помогне људима из свих нација да живе заједно као браћа, и да Земљу претвори у рај (Иса. 2:3, 4; 25:8; 33:24; Откр. 7:9, 10). Учествовали су у делу које је Исус Христ прорекао када је рекао да ће се ова добра вест о Божјем Краљевству проповедати „по целој настањеној земљи за сведочанство свим нацијама“ пре него што дође крај (Мат. 24:14). Ово важно дело јеванђелизирања стигло је у Француску Гијану 1946. Већина првих Јеховиних сведока који су стигли у Француску Гијану били су из француских прекоморских департмана као што су Гваделуп и Мартиник, као и из Холандске Гијане (данас познате као Суринам), која се налази одмах западно.

Прво семе истине посејао је брат Олга Лаланд, реван проповедник из Гваделупа. У децембру 1945, он је пошао да посети своју мајку и телесну браћу који су живели близу реке Мана у унутрашњости Француске Гијане. Да би стигао до села где је живела његова мајка, морао је неколико дана да путује речним кануом. Дуж тог пута је ноћевао у малим отвореним колибама  покривеним палминим лишћем, и те прилике користио да проповеда и дели библијску литературу. Када је стигао у село О Сувнер, где му станује мајка, радосно је породици саопштио добру вест о Краљевству. На његово изненађење и разочарање, они су рекли да је он демон. У тој непријатељској атмосфери он је 1946. године обележио Меморијал Исусове смрти, а присутна су била само његова млађа браћа. Ускоро га је мајка, под утицајем локалног свештеника, отерала од куће вичући: „Нећу демоне у својој кући!“ Њена негативна реакција није смањила његову ревност.

На повратку је проповедао када се заустављао у рудницима злата и деградима, то јест пограничним трговачким кућама. Једне ноћи он и други путници спавали су у једној колиби на обали реке.Тропски пљусак је срушио једно огромно дрво уз страшан тресак. Олга је у паници скочио у реку, не знајући да је вода препуна пирана. Кад је изашао без иједне повреде, присутни мушкарци су били убеђени да он има неке божанске моћи, тако да су га гледали с дубоким поштовањем. Сада су били спремнији да слушају његову поруку.

Брат Лаланд је на крају стигао у Ману, село са 800 становника на обали Атлантског океана. За шест месеци колико је остао у том селу, организовао је састанке и десет особа је редовно поучавао библијским истинама које доносе истинску слободу (Јов. 8:32). Људи су га назвали Пер Палто (Отац сако) зато што је обично носио сако, за разлику од локалног свештеника кога су  већ звали Отац мантија. Иако је остао без литературе, брат Лаланд је држао јавна предавања и ревно проповедао свима који су желели да га слушају. Стекао је глас енергичног говорника, и није се устезао од живих разговора с локалним свештеницима.

Скоро две године након што је посетио своју мајку, брат Лаланд се вратио у Гваделуп. Нико се није крстио на основу његовог проповедања, али је ипак посејао доста семена. Резултати ће уследити касније.

Радници из разних земаља

Године 1956. Watch Tower Society је замолио Вима ван Сејла, из подружнице у Суринаму, да посети Француску Гијану. Он прича: „Малим авионом смо из Сент Лорена отишли у Кајену и остали око три недеље у једном малом хотелу. Велики део Кајене обрадили смо помоћу књиге Ла Ви Етернел [Вечни живот], и уручили смо неколико стотина књига. Интересовања је свакако било, али пошто нисмо добро знали француски било нам је тешко да почнемо студије. Наш увод од куће до куће гласио је: ’Јуче смо авионом стигли у Кајену да бисмо проповедали добру вест.‘ После две недеље још увек смо почињали речима ’јуче смо стигли у Кајену‘, јер је то био једини увод који смо знали на француском! У једном старом позоришту које се више није користило, приказали смо филм Друштво новог света у акцији. Један човек га је преводио на месно наречје, а затим је једна жена преводила на француски.“ Било је доста интересовања, али како га неговати?

У помоћ су стигли и други Сведоци из Суринама. Међу њима су били Пол Нарендорп и Сесил и Нел Пинас. Доста њих који су дошли знало је француски.

Помоћ је стигла и из једног неочекиваног извора. Једна породица из Данкерка, у Француској, проучавала  је Библију. Али само је 16-годишњи син Кристијан Бонкас показивао несмањено интересовање. Кад се ова породица преселила у Кајену, Кристијан је својим друговима у школи причао о ономе што је сазнао из Библије. Један од њих се заинтересовао, а такође и његове три сестре. Кристијан је писао Заједници и замолио за помоћ.

Негде у то време, Хавијар и Сара Нол вратили су се на Мартиник након дипломирања у Школи Гилеад 1958. Заједница је замолила брата Нола да оде у Француску Гијану како би помогао тамошњој малој групи. Путовање бродићем трајало је десет дана, током којих је Хавијар морао да спава на палуби.

Кад је брат Нол стигао у Кајену, заинтересовани су га срдачно дочекали. Позвали су га да док ту борави буде код њих на оброцима, и уредили су да има удобну собу у једном хотелу којим је управљао један бивши робијаш. Брат Нол је сваког дана имао библијске студије и духовне разговоре с Кристијаном и његовом породицом која је била веома гостољубива. Тако су стекли дубље спознање Библије. Кристијан је након неколико недеља изразио жељу да се крсти; исто тако и његов пријатељ и две његове сестре. Иако брат Нол због пљуска није могао да одржи говор за крштење на плажи, како је планирао, одржао је говор тој групи у њиховом малом аутомобилу. Затим их је крстио, и то је било прво крштење које су Јеховини сведоци обавили у Француској Гијани.

 Током свог боравка у тој земљи, брат Нол је доста времена проводио у служби на терену. За недељу дана уручио је скоро сву литературу коју је имао. Сачувао је само један часопис да би показивао људима и успостављао претплате. За три седмице прикупио је 70 претплата, укључујући и много претплата на кинеском. Како је објашњавао ствари на кинеском? Показао би слику свог разреда из Гилеада и кинеске полазнике у разреду, а затим би доста гестикулисао. „Добро је ишло“, каже он. Међу онима којима је сведочио био је и Мишел Валар, чији је брат био свештеник али је и сам тражио злато у унутрашњости земље. Кад је брат Нол отишао, Кристијан Бонкас је преузео вођство у активностима те мале групе у Кајени.

Убрзо након тога, године 1960, подружница у Гваделупу је одређена да надгледа проповедање добре вести у Француској Гијани. Било је тако корисно што им неко редовније помаже! Темељ је био положен и сада се могло даље надограђивати. У ту сврху, 1960. године је из Мартиника послат Октав Телиз да служи као специјални пионир. Он је кренуо да посети оне који су били претплаћени на наше часописе и оне који су добили друге публикације Watch Towera. Те исте године, Теофани Виктор, такође с Мартиника, преселила се да би служила у Француској Гијани, и ускоро је и она постала специјални пионир.

Нешто раније, 1954. године, Холанђанин Г. Ван Пардо и његова жена родом с Мартиника преселили су се у Парамарибо, у Суринаму, где је она дошла у контакт са Сведоцима. Наредне године су се преселили у Сент Лорен, с друге стране реке Марони која дели Суринам и Француску Гијану. Два Сведока из Суринама, браћа Пинас и Либрето, пет година су кануом прелазили  Марони на свака три месеца како би помагали том пару да напредује у спознању о Јехови и његовим захтевима. У децембру 1960, на једном конгресу у Парамарибу у Суринаму, за време посете Милтона Хеншела из светске централе Watch Tower Societyja, брачни пар Ван Пардо се крстио, заједно с још двоје из Француске Гијане.

У мају 1961. године, Николас Бризар, надгледник подружнице у Гваделупу, посетио је групу од 16 објавитеља у Кајени, како би учествовао на првом покрајинском састанку. Поред тога, публици од 250 особа приказао је филм Срећно друштво новог света. Изврсна реакција га је покренула да прикаже још један филм — Друштво новог света у акцији. Одлична реакција је била и у Сент Лорену где је приказао те исте филмове. Заменик градоначелника Сент Лорена био је толико импресиониран да је рекао: „Први пут у животу видим овако нешто.“ Док се руковао с браћом, питао је: „Да ли сте питали градоначелника за дозволу да користите градску већницу за приказивање вашег филма? Сутра ћу попричати с њим о томе?“ Тако су браћа добила дозволу не само да прикажу филмове већ и да сваке вечери одрже једно јавно библијско предавање. У току те значајне посете, укупно је преко 500 особа одгледало филмове Заједнице и чуло говоре на темељу Библије. Заменик градоначелника је рекао: „Нама требају људи као што сте ви, баш ви, Јеховини сведоци.“ Око две године касније, у марту 1963, у Кајени је основана прва скупштина Јеховиних сведока. Састанци су се одржавали у једној кућици на периферији града названој Пти Монако.

Како су упознали истину

У тој првој скупштини били су и брат и сестра Силвестре, обоје пореклом с Мартиника. Како су они постали  Јеховини сведоци? Једног дана године 1952, гђа Силвестре је отишла у продавницу мешовите робе где ју је видео један бивши робијаш с Ђавољег острва и замолио је да свом мужу понесе неке књиге. Она није знала одакле му те књиге, али то су биле публикације Watch Towera. Знала је да њен муж воли да их чита па их је узела. Она се присећа: „Кад сам ставила књиге на сто, за око ми је запео наслов ’Нека Бог буде истинит‘. Одмах ме заинтересовала та књига која је говорила о Богу. Кад је мој муж дошао кући, испричала сам му шта сам прочитала о Божјем имену, обожавању идола и шта је у ствари било забрањено воће. Никада раније нисам чула такве ствари. Одмах сам била сигурна да је то истина. Сместа сам престала да идем на религиозне састанке на које сам пре ишла. Иако никада нисам срела Сведоке, почела сам да причам пријатељима о ономе што сам научила помоћу те књиге, а и све око себе сам охрабривала да је прочитају. После девет година једна госпођа, Теофани Виктор, дошла је на моја врата и понудила ми два часописа Пробудите се! Кад је одлазила, питала сам је којој религији припада. ’Заједници Јеховиних сведока‘, одговорила је. Узвикнула сам: ’Па ја вас чекам већ девет година! Можемо ли се договорити да опет навратите?‘“ С временом су она и њен муж заузели чврст став за обожавање Јехове.

Мишел Валар, који је раније на свом радном месту дошао у контакт с Хавијаром Нолом, такође је био међу онима који су прихватили истину кад је у овој земљи било мало Сведока. Кад је почео да одлази на састанке које су одржавали Сведоци, постепено је схватио да ту налази задовољавајуће одговоре на своја питања. Сестра Виктор је предложила да проучава Библију с њим, и он је то одмах прихватио, али се његова жена Жана веома узнемирила због тога. Зато је морао да проучава  ван куће. Ипак, био је уверен да је оно што учи истина и желео је да то подели са Жаном. Зато је бирао чланке из часописа за које је знао да ће пробудити њену знатижељу и стављао их тамо где их је једноставно морала приметити. На крају је и она пристала на библијски студиј, тако да се њих двоје крстило 1963. Њихова деца су такође прихватила истину и једно од њих, Жан-Данијел Мишот (Жанин син кога је родила пре удаје за Мишела Валара), служи као члан Одбора подружнице.

Пол Чонг Винг, млади учитељ из Француске Гијане, дошао је у контакт са Сведоцима док је студирао у Француској. Био је разочаран ситуацијом у свету и ставовима људи. Ангажовао се у редовима масона, али није добио одговоре на питања која су га мучила. Говорио је себи да негде сигурно постоји истина, и решио је да је тражи. На темељу разговора које је имао с Јеховиним сведоцима уверио се да је пронашао истину. Кад се вратио у Француску Гијану, упознао је Мишела Валара, и на своју велику радост сазнао да се Дворана Краљевства налази веома близу његове куће. Крстио се 1964. а његова жена наредне године. Брзо је напредовао. Потреба за способним и пожртвованим мушкарцима у скупштини била је толико велика да је само годину дана касније наименован за слугу скупштине. Помогао је да се оснује доста скупштина. Сада служи као члан Одбора подружнице.

 Помоћ изолованим објавитељима

Скупштина у Кајени је расла, али тамошњи објавитељи се нису трудили само на локалном подручју. Браћа из Кајене су периодично преко викенда путовала како би помагала малим групама изолованих објавитеља у Сент Лорену, Мани и Иракубу. Распоред на тим путовањима био је препун. Најпре су се уз обалу возили од Кајене до Сент Лорена, на граници са Суринамом. У суботу у 18.00 одржаван је састанак с јавним предавањем и Студијем Куле стражаре. После ноћења, возили су се на север до Мане, да би почели са састанком у 8.00. Након што би у повратку до Кајене застали на путу да ручају, свратили би у Иракубу да би исти програм одржали у 15.00. Затим би кренули кући у Кајену.

То су били маратонски викенди, али они који су учествовали у њима имају незаборавне успомене. Путовање је обухватало 250 километара у оба правца. Путеви су били од црвене земље и пуни рупа. После тропске кише, друм је био под водом која је понекад била дубока и до метар. Браћа су морала да чекају неколико сати док се вода не повуче и тек онда су могли да крену даље. Било је потребно да заједно путује караван од пет или шест возила, јер су рупе на путу биле толико дубоке да су се кола често заглављивала. Кад би се то десило, браћа су морала да посеку мало дрвеће из шуме и ставе дебла преко рупа. Затим би сви заједно гурали кола. Прва кола која пређу преко неке велике рупе користила су се да превуку друга кола. Било је и застоја док су чекали на трајект код Куруа и Мане. Док су чекали, нападали су их комарци, али браћа су то време користила да би пролазницима нудила часописе.

Изоловане групе објавитеља су биле веома изграђене оваквим посетама, а захвалност коју су браћа  изражавала далеко је премашивала све проблеме на путовању. Користи су биле обостране. Браћа из Кајене су такође била веома охрабрена гостољубивошћу и ревношћу брата и сестре ван Пардо, сестре Фантан, сестре Бартебин и сестре Дефретас. Касније је организовано да брат и сестра Флеро из Гваделупа служе као специјални пионири у том крају, и они су веома лепо неговали показано интересовање. Извршавајући задатак који је дао Исус, наиме да ’стварају ученике од људи из свих нација‘, Јеховини сведоци нису занемарили људе из Француске Гијане (Мат. 28:19).

Спор али сигуран напредак

До 1970. године у скупштини Кајена било је 129 објавитеља, а издвојене групе биле су активне у Сент Лорену и Куруу. Јеховиних сведока није било много, али су у земљи бивали све познатији. Ипак, напредак је био спор. Прошло је даљњих десет година док се број објавитеља Краљевства у тој земљи удвостручио.

Духовни напредак је био успорен зато што је некима било тешко да прихвате библијске савете о искључењу и покајању. Међу објавитељима је долазило до подела. Једни су подупирали одлуке старешинства, а други нису. Путујући надгледници из Гваделупа су долазили да би с браћом анализирали упутства Водећег тела о тој ствари. Они који су прихватали смернице које су долазиле преко Јеховиног канала напредовали су.

Још један фактор који је утицао на дух објавитеља био је став људи према нашем проповедању у Кајени. Католичка црква је била веома утицајна. Свештеници су презирали Сведоке и подбадали своје стадо против њих. То није застрашило браћу. У ствари, њихова ревност је изазвала доста полемика у јавности. Кад људи не би отворили врата, Сведоци би ишли иза куће како би  потражили људе који се можда крију у дворишту. Нека браћа су се упуштала у жучне расправе с адвентистима о Сабату и пакленом огњу, и с евангелистима о бесмртности душе. Такве дискусије су трајале од јутра до мрака!

Дејвид Моро, који је дошао с Мартиника да би служио као покрајински надгледник, сећа се једне такве расправе. „Причали смо с једним младићем кад је пришао пастор цркве адвентиста седмог дана и прикључио се разговору. Инсистирао је да причамо о Сабату. Наш брат Вирго је рекао да је дошао да говори о Божјем Краљевству, али се разговор ионако окренуо на Сабат. Пастор је изјавио: ’Сабат је од Бога. И у Рају који долази држаћемо Сабат!‘ Цитирао је Исаију 66:23: ’Од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ.‘ Сада је брат Вирго питао пастора: ’Према овом стиху, шта је било прошле среде?‘ Пастор је почео да се презнојава и покушао нешто да одговори, али није могао да повеже прошлу среду и овај стих. ’Била је младина, човече! Ето, видите! Држите Сабат, а заборавили сте младину! Ви из Библије не избацујете само јоту.‘“ Вирго је касније рекао Дејвиду: „Кад год идем у службу, увек погледам календар да видим кад је младина, у случају да сретнем неког адвентисту.“

 Иако су браћа постала вешта у одбрани својих веровања, неки су се више концентрисали на то да победе у расправама него да траже овцама сличне особе. Било је потребно да се браћа обуче како да ефикасно сведоче људима, а Јехова се побринуо за потребну помоћ.

Мисионари крче пут у унутрашњости

Крајем 1970-их, у Француску Гијану почели су да пристижу мисионари из Школе Гилеад, као и пионири из Француске који су послати директно у мисионарску  службу. Почело је важно дело школовања и јачања скупштина. Браћа су се поучавала како да сведоче на тактичнији и ефикаснији начин. Мисионари су такође преузимали вођство у проповедању разним језичким групама у земљи. Ускоро су локална браћа следила њихов пример и почела да уче енглески, португалски, сранатонго и галиби, један индијански језик. Подружница у Француској Гијани тренутно обезбеђује литературу на 18 језика.

У априлу 1991, Жонодаб Лаланд и његова жена, дипломци Школе Гилеад који су служили у Новој Каледонији, одређени су да служе у подручју Куруа како би ојачали тамошњу скупштину. Жонадабов отац Олга био је међу првима који су у Француској Гијани сејали семе библијске истине. Сада у Куруу преко 280 објавитеља хвали Јехову.

Мисионари су такође предводили у отварању нових подручја, посебно у тешко приступачној унутрашњости земље. Није их одвратила ни чињеница да ће због тога бити изложени тропским болестима као што је маларија, да ће се сусретати са змијама, да ће подносити ројеве инсеката, пловити снажним рекама и опасним брзацима како би стигли до удаљених села, и пркосити провалама облака и блату.

Ели и Лисет Режалад доста су сведочили у Кајени и Сент Лорену. Такође су радили на дотад необрађеном подручју дуж горњег тока реке Марони на западној граници земље. Једном су заједно с једном малом групом браће кренули у тронедељну проповедничку експедицију у сва речна села од Сент Лорена до Марипасуле. То путовање су морали да прекину како би се један члан експедиције излечио у Сент Лорену од тешког случаја маларије. Али проповедничке акције у унутрашњости  су се наставиле, тако да би људи и у тим крајевима могли да чују добру вест.

Да би се стигло до Сент Елија, једног села које су у 19. веку основали трагачи злата, потребно је седам сати путовати кануом од ушћа реке Синамари кроз централни део земље. После тога треба два дана пешачити 30 километара кроз џунглу с тешким теретом на леђима. Ко год крене у то село да сведочи мора понети довољно хране за три дана и доста литературе. Ноћу треба запалити ватру како би се отерале животиње и обично је потребна висећа лежаљка за спавање. Двојица мисионара из Француске, Ерик Кузине и Мишел Буке, имали су то задовољство да крену на овај пут и да темељно сведоче становницима тог села којих је било 150. На предавању са слајдовима које је одржано у току њиховог боравка било је 20 присутних.

Међу њима браћа су пронашла Фанели, која је тражила да утоли своју духовну глад. Она је раније била католикиња. Затим се прикључила адвентистима. Нико из њене религије никада није дошао код ње у Сент Ели. Она је била укључена у дописну библијску школу али никада није добила одговор. Кад је срела Сведоке схватила је да само они улажу напоре да посете људе у тако удаљеним местима као што је Сент Ели. Фанели је недељу дана проучавала с том браћом сваки дан. Убрзо затим преселила се у један већи град, где је остала шест месеци. У том периоду проучавала је три пута седмично. Кад се вратила у село била је некрштени објавитељ. Фанели се старала о свом мужу који није био Сведок и о своје петоро мале деце, али ревност за истину покретала ју је да сваког месеца проведе више од 40 сати у сведочењу другима. Такође је организовала састанке за заинтересоване особе. Кад је организовала Меморијал,  било је 40 присутних. Касније се Фанели преселила на приморје, и још увек је активна у служби. Радосна је што јој се једна кћерка крстила и што јој сада и муж проучава.

Мисионари су први стигли и у места Ко Ванари и Фавар, у источном делу земље. Брат Кузине се добро сећа кад је заједно с неким локалним Сведоцима 1987. године први пут ишао у та места да проповеда. Узели су трајект, а затим су се возили 40 километара блатњавим путем како би стигли до једне мочваре. Кад су зауставили кола чули су неку страшну рику. Помислио је да су то сигурно јагуари спремни да их нападну. Али браћа која су путовала с братом Кузинеом уверила су га да је то само група мајмуна дрекаваца које је узнемирио њихов долазак. Упознали су један брачни пар који је трагао за истином. Тај пар се преселио у Кајену, напредовао до крштења и сада служе у делу Француске Гијане где се говори португалски.

Браћа су постепено посетила и многа друга удаљена подручја. Међу тим местима су и Гран Санти, Папаиштон и Саул, чији су становници имали користи од првих посета мисионара. Објавитељи Краљевства сада редовно посећују већину тих раније необрађиваних подручја.

Проповедање у Марипасули

Порука о Краљевству је још 1963. први пут стигла у Марипасулу, веома важно село на горњем току реке Марони. Адријан Жан-Мари, који је тада проучавао  Библију, из пословних разлога је морао три пута годишње путовати у то село. Он је био препун одушевљења за истину и зато је користио те прилике да би темељно сведочио и увек би оставио много библијских публикација.

Иако су и други сведочили у Марипасули, било је тешко комуницирати с мештанима који су говорили сранатонго језик. Тај језик, који је локално познат као таки-таки, заснива се на енглеском и има елементе холандског, француског, португалског и разних језика Африке и Индије. Подружница из Суринама је у Марипасулу слала специјалне пионире који су говорили сранатонго, и који су тамо проводили од три до шест месеци, али људи су реаговали негативно. На крају су ту браћу истерали из села под изговором да су они странци из Суринама. У ствари, главни разлог је био тај што су Јеховини сведоци.

Корнели и Елен Линге су 1992. године послати у то село као специјални пионири. Знали су сранатонго и због тога им је било пуно лакше да проповедају, а људи су их боље прихватали зато што су по националности били Французи. Они су три дана сваке седмице проповедали у Марипасули, а наредна три дана су сведочили у Папаиштону, селу удаљеном од Марипасуле сат времена вожње кануом. У почетку су састанке одржавали у својој кући у Марипасули. После две године проповедања осам особа је дошло на Меморијал. Овај пар је био истрајан у овом удаљеном подручју. Љубав према људима помогла им је да истрају упркос бројним проблемима. На крају је њихова стрпљивост била награђена и настале су две скупштине.

Један човек који се одазвао на библијску поруку био је Антоан Тафани, кога су сматрали важном особом у  селу зато што је био у блиском сродству с Гран Маном, главним ауторитетом у тој анимистичкој средини. Тафани је имао две конкубине, што је честа појава дуж реке. Кад је заузео став за истину, морао је да предузме промене у свом животу — или да се ожени једном од те две жене или да остане самац. Те две жене, које су живеле свака у својој кући и знале да ће он изабрати једну од њих, жестоко су се потукле. Данас је Антоан Тифани срећан крштени Сведок који служи Јехови заједно с једном женом. А шта је било с другом женом? Касније је и она почела да проучава Библију и сада је крштени Јеховин слуга.

У том крају је порасло цењење према Јеховиним сведоцима. Једно локално удружење се побринуло за то да Сведоци три године бесплатно користе једно место за састанке. Када је дошло време да изграде Дворану Краљевства, ти симпатизери су поклонили половину плоча од поцинкованог лима. Једно друго локално удружење које води телевизијску станицу приказало је пет видео-касета Заједнице које су тада биле на располагању. Сељани су посебно ценили видео-касету Јеховини сведоци — организација иза имена.

Сведоци су сада одомаћени у том некада непријатељском крају. До 1993. године и Марипасула и Папаиштон добили су Дворане Краљевства, а људи који живе у том делу дуж реке Марони редовно имају прилику да чују поруку о Краљевству.

Дуж реке Ојапак

Шта се постигло дуж источне границе земље, где река Ојапак тече између Француске Гијане и Бразила? Године 1973, Адријен Жан-Мари је доста сведочио у граду Сент Жоржу. Његова прва посета трајала је три дана. Те исте године још два пута је био у том граду и успео  је да организује састанак за јавност на коме је било 20 присутних. Неколико библијских студија је започето путем писама, али то није баш функционисало зато што студенти Библије нису имали навику да пишу писма. У селу Тампак на тој истој реци, у коме живе буш црнци, брат Жан-Мари је такође пронашао оне који су се интересовали за библијску поруку.

Десет година касније, 1983, Етјениз Манде и Жаклин Лафито биле су послате да би надаље сведочиле у том удаљеном крају и помогле заинтересованим особама. Кад год је било могуће, браћа из Кајене су за викенд путовала авионом до Сент Жоржа како би помогли тим сестрама у служби на терену и држали јавна предавања. Међутим, било је потребно доста стрпљења док нису дошли конкретни резултати. Сестра Манде се сећа: „Почела сам неколико библијских студија. Али локални свештеник је ускоро почео да се противи нашем раду. Неки су говорили: ’Свештеник нам је рекао да не слушамо Сведоке нити да вас примамо у кућу, јер сте ви Ђаволови заступници.‘ Неколико мојих студената је престало да проучава.“ Ипак, са истрајношћу су дошли и резултати.

Мишел Буке и специјални пионир Ричард Роуз, такође су учествовали у развијању интересовања за истину у овом крају. У Сент Жоржу су доста сведочили, али 1989. године добили су задатак да се концентришу на подручје ван тог града. Недавно су брат Роуз и његова жена имали предност да буду први пионири из Француске Гијане који су похађали Школу Гилеад. Тренутно служе на Хаитију.

Кад је положен темељ за проповедање на гијанској обали реке Ојапок, организовано је да се сведочи на малом подручју с друге стране реке, у Бразилу. Град Ојапока има 10 000 становника и налази се на око 20 минута  вожње кануом од Сент Жоржа. Браћа су ускоро увидела да у Ојапоки има више интересовања него у Сент Жоржу, тако да су се концентрисала на то подручје. Брат Моро се сећа: „Обично смо ноћевали у стражњој просторији једне продавнице. Није било лако, иако нам је једна фина жена која је себе звала ’сестра‘, понудила место где можемо преспавати и буре воде да се оперемо. Млади локални пионири су се насмејали кад се моја жена Марилан пожалила да вода заудара. Сви су се опрали у мраку у дворишту и затим отишли у кревет. Међутим, следећег јутра смо с ужасом открили да се у бурету удавио велики пацов и да је плутао на површини.“ Али то није засенило дивна искуства која су имали у служби.

У граду Ојапоки је брат Буке преузео иницијативу да купи комад земље. Он и брат Роуз су заједно с другим пионирима и браћом из Кајене изградили Дворану Краљевства са 80 седишта и једним станом.

У 1990-им у Ојапоку је стигао пар специјалних пионира Да Коста, да би помагао у сведочењу. Они су одлучили да посете све школе и да управницима понуде књигу Млади питају — практични одговори на њихова питања. Такође су затражили дозволу да и свим ученицима понуде ту књигу. Добили су дозволу. Кад су чули о чему књига говори, сви ученици и наставници хтели су да је добију. Уручили су 250 књига.

Брат да Коста прича: „Имали смо један диван разговор с командантом локалног војног логора, и понудили смо му књигу Спознање које води до вечног живота. Узео ју је и замолио нас да му помогнемо око проблема с пијанством и неморалом међу људима у логору. Предложили смо да им одржимо једно предавање. Та идеја му се допала и обећао је да ће нас следеће седмице  чекати једна мала група. Кад смо дошли да одржимо предавање, чекало нас је 140 војника. Сви су добро пазили на оно што смо говорили. Уручили смо 70 часописа; нисмо понели више јер нисмо очекивали да ће на састанак доћи толико људи. То је трајало неколико седмица. Пошто ти војници не остају дуго на једном месту, изгубили смо контакт с већином од њих.“ Ипак, многи су повољно реаговали на пружену помоћ.

Једна млада жена по имену Роза проучавала је Библију са Сведоцима у Бразилу, али није у потпуности прихватила добру вест. Кад је чула да постоји прилика да згрне гомилу новца радећи у једном руднику злата у Француској Гијани, оставила је свој стан и библијски студиј и стигла у Ојапоку с циљем да илегално уђе у Француску Гијану. Наравно, није баш безбедно да једна жена живи међу мушкарцима усред шуме у руднику злата. Пре него што је Роза кренула у рудник, једна забринута сестра из Ојапоке помогла јој је да још једном размисли о својој ситуацији. Розу је дубоко дирнуо библијски савет из Матеја 6:25-34, тако да се предомислила. Предала је свој живот Јехови и вратила се кући. После неколико година одвојеног живота, поново је била са својим мужем.

У Ојапоки тренутно постоји скупштина од 25 објавитеља. Напрезања петоро објавитеља у Сент Жоржу такође доносе резултате. Први становник Сент Жоржа који је заузео став за истину био је Жан Рене Матурин. Он данас служи као слуга помоћник, а његова жена је општи пионир.

Радосни конгреси

У библијска времена обожаваоци Јехове су добили упутства да се редовно окупљају ради обожавања (П. зак. 16:1-17). Слично томе, покрајински састанци и  конгреси су значајни догађаји за данашње обожаваоце Јехове у Француској Гијани. Чак и кад је било мало објавитеља, браћа нису бежала од одговорности да организују конгресе. Један брат прича: „У 1960-им, наши обласни конгреси трајали су по осам дана. Биле су четири библијске драме. Глумци су морали напамет да науче своје улоге и та шачица објавитеља је морала стварно много да ради. На сву срећу, обично је пуно браће долазило с Мартиника и из Гваделупа да би нам помогло на тим конгресима.“ Браћи је било веома драго што су та браћа с њима. Многи још увек имају лепе успомене на дане кад је већина локалне браће ишла на аеродром да дочека делегате с Мартиника и из Гваделупа.

Ти скупови су заиста били радосни догађаји. Сваки конгрес је био духовна гозба, а браћа су се осећала баш као Израелци којима је Јехова рекао: „Веселићете се пред Јеховом, Богом својим“ (Лев. 23:40).

Искуснија браћа су имала јако пуно посла. Бринули су се за организацију конгреса, држали говоре и често глумили у неколико драма. Није било необично да неки брат учествује у три драме и одржи пет или шест говора.

Додатан посао је био да се припреме и послуже хранљиви ручкови. У јеловник је понекад била укључена свињетина, гмизавци, агути, корњаче и оклопници. Понекад су браћа која су била на конгресу морала да лове животиње или рибе за храну која се послуживала.

Увек је било тешко пронаћи места за одржавање конгреса. У почетку се користила кућа Валарових. Браћа су у дворишту направила једну настрешницу и сваке године су је проширивала да би могло да стане све више и више посетилаца. Међутим, кад је број присутних премашио 200, браћа су морала да потраже веће место. У почетку су могли да изнајме само рукометна или кошаркашка  игралишта. Браћа би направила бину, а затим замолила посетиоце да донесу своје столице. Није било лако, али браћа су веома позитивно гледала на ту ситуацију. Млади никада нису оклевали да уступе своје седиште старијима, чак и ако су морали да стоје цео дан.

Браћа су годинама за конгресе изнајмљивала плесне дворане. Кад би се завршио програм у суботу морали би брзо да испразне дворану јер су долазили музичари да се припреме за игранку која је трајала до зоре. Браћа би поново дошла рано ујутро да почисте дворану и припреме све што је потребно за недељни програм. Наравно, људи су углавном сматрали да није прикладно да се религиозни састанак одржава на једном таквом месту. Кад су се браћа састајала у Гујана Паласу, О Солеј Левану и О Канарију, људи из тог краја су се подсмевали. Међутим, како је време пролазило, ни ова места више нису била довољно велика да приме све више људи који су долазили на конгресе.

На крају су браћа одлучила да изграде властиту Конгресну дворану, по узору на Конгресне дворане на Мартинику и Гваделупу. Био је то један метални оквир чији је кров био од плоча од поцинкованог лима. Била је довољно велика да прими око хиљаду људи, али је такође било лако и да се размонтира. Следећи корак је био да се пронађе парцела где би се та Конгресна дворана могла поставити. Жан-Данијел Мишо је уступио парче свог имања. Тако се радило неколико година.

Изванредан грађевински подухват

С порастом интересовања за истину, била је потребна већа Конгресна дворана. Браћа су почела да траже довољно велико имање на коме би могли изградити Конгресну дворану са 2 000 седишта. После неколико година трагања, пронашли су повољну локацију од  3 хектара по приступачној цени. Пошто локална браћа нису имала потребног искуства у пројектовању и изградњи, замолили су подружницу у Француској да им помогне. Пројекат који је био смишљен заиста је био изванредан. Завршен је у потпуности 1993. године. У оквиру овог пројекта изграђена је једна Конгресна дворана од 2 000 квадратних метара, пет Дворана Краљевства, три стана за специјалне пионире и три мисионарска дома, а све је то подигнуто за само осам недеља!

Већина материјала је стигла бродом из Француске у 32 велика контејнера. У том товару били су трактори, камиони, аутобуси, блокови, поцинковани лим и други грађевински материјал, као и велике количине хране. Регионални одбори за градњу у Француској који су били укључени у овај пројекат радили су веома много.

У току пројекта, око 800 браће и сестара дошло је из Француске уз властити трошак да би радили са 500 локалне браће и сестара на четири градилишта. Најзападније градилиште је било 250 километара удаљено од најисточнијег, тако да је била потребна добра комуникација. Браћа из Француске су долазила у сменама у периоду од два месеца, али у једном часу било је 500 радника из Француске који раде заједно с 422 домаћа Сведока. Није било лако сместити све те раднике. Многе породице примиле су по два или три радника из Француске; нико није морао да иде у хотел. Такође је био потребан превоз за раднике. Један брат прича: „На путу до мог посла направио бих круг и одбацио неке раднике на градилиште а затим их покупио на крају радног дана. Чинили смо све што смо могли да би се радници осећали угодно.“

Док је главна група била у Матурију на градилишту Конгресне дворане (која је била конструисана тако да  има и једну Дворану Краљевства), други су били у Синамарију где се градила Дворана Краљевства и мали мисионарски дом. У Мани се такође градила Дворана Краљевства и мисионарски дом. У делу Мане где се говори сранатонго, градила се Дворана Краљевства и стан за специјалне пионире. У Сент-Лорену се градила Дворана Краљевства са 330 седишта и мисионарски дом за шест особа. Ту се састају две скупштине. Та велика Дворана Краљевства се користи за конгресе на сранатонго језику, на којима често буде и до 600 присутних.

После овог огромног грађевинског задатка, нека браћа из Француске решила су да остану у Француској Гијани. Поред тога што помажу као вешти грађевинари, они су благослов за скупштине јер служе као старешине, слуге помоћници и чланови грађевинских одбора. Касније су неки од њих учествовали и у градњи нове подружнице.

Потреба за подружницом

Подружница у Француској Гијани почела је да ради 1990, у једној изнајмљеној кући у граду Монжоли, близу главног града. Давид Моро је именован да служи као координатор Одбора подружнице. Док је служио на Мартинику после дипломирања у Школи Гилеад 1981, он је често служио и у Француској Гијани. С њим су у Одбору подружнице били Жан-Данијел Мишо, Пол Чонг Винг и Ерик Кузине. Касније је Кристијан Белоти одређен да служи заједно с њима. Скупштине су биле веома захвалне што их на локалном нивоу воде зрела браћа која су веома добро познавала њихове потребе.

Кад је формирана подружница, на сваког објавитеља Краљевства у земљи долазиле су 173 особе. Укупно је било 660 објавитеља, међу њима и 14 мисионара  који су били одређени за разне делове ове земље. Због сталног пораста броја објавитеља — који је у неким годинама био чак 18 посто — било је потребно да се потраже повољнији објекти за подружницу. Године 1992, подружница је премештена у Матури близу Кајене. Онда је Водеће тело 1995. године дало одобрење да се изгради објекат који би више одговарао нашим потребама. Биле су потребне две године да би нови комплекс постао стварност. Браћа су се много радовала због свега тога и дато је изврсно сведочанство!

Изазови у служби

За проповедање добре вести у овој земљи потребно је доста труда, самопожртвованости и љубави. Искрени студенти Библије то примећују. Једна студенткиња је рекла Сведокињи која је проучавала с њом: „Стварно видим колико ме волите и колико чините за мене. Месецима, чак и кад је падала киша, редовно сте долазили да ми преносите спознање о доброј вести. Зато ћу ја сваке недеље бити на вашим састанцима.“ Тако је и било, и чак је довела неке познанике.

Да би дошли до места где се одржава студиј, објавитељи понекад морају да пређу преко дебла постављеног преко јарка. То је још теже када дебло плута. Давид Моро је балансирајући испруженим рукама ишао испред једне пионирке, кад је иза себе чуо ’бућ‘. Сестра се храбро попела назад на дебло, опрала се кад је стигла и водила библијски студиј као да се ништа није десило.

На једном другом месту, брат Буке је кануом стигао у једно село кад је на мору била осека, а речна обала  пуна густог блата. Док је ишао ка селу, упао је у блато до колена. Требало је да иде 25 метара кроз блато да би стигао до сувог тла. Љубазни сељани су му дали воде да опере ноге; онда је почео своју службу.

До Индијанаца је тешко доћи не само због тога што су њихова села јако удаљена и што говоре другим језицима. У настојању да ове територије заштите од напада цивилизације, влада ограничава приступ јавности. У њиховим селима није дозвољено систематско проповедање. Међутим, кад Индијанци крену у суседна села да купе намирнице, Јеховини сведоци се труде да им пренесу дивну наду у један свет у коме неће бити никаквих болести, па ни маларије која овде представља праву пошаст.

 Неки морају много да промене начин размишљања да би се држали договора и долазили на састанке у одређено време. Пре тридесет година домороци нису носили ручне сатове и нико није нигде журио. За њих је било нешто ново да долазе на време на састанке. Једна сестра је била срећна кад је стигла у току молитве, а онда је установила да је то закључна молитва! У једној другој прилици, један мисионар који је проповедао у Сент Жоржу питао је једног човека колико има до села Режине. Човек је одговорио: „Није тако далеко.“ „Па колико?“, питао је мисионар. „Само осам дана пешачења.“ Из овог става према времену такође може да се види зашто неки, иако им се свиђа истина, одуговлаче да донесу одлуку да служе Богу.

Неки су морали да изаберу између племенских закона и библијских начела у вези с породичним животом. Понекад су због своје одлуке да ходе Јеховиним путевима били изложени изливу гнева сеоског поглавице. У једном селу, поглавица је осудио на смрт специјалног пионира и његову жену који су служили у том крају. Да би избегли погубљење, побегли су из тог села и затим били додељени у једно друго место удаљено 300 километара.

Упркос овим изазовима, људи разног порекла свих друштвених слојева одазивају се на позив: „Ко хоће нека узме воде живота за бадава“ (Откр. 22:17). Прошле године је у проповедању добре вести у Француској Гијани учествовало укупно 1 500 објавитеља. Они су у просеку водили 2 288 библијских студија са заинтересованим особама. Меморијалу Христове смрти 19. априла присуствовале су 5 293 особе. Искрено се молимо да још многи усвоје истину и тако постану прави ученици Исуса Христа.

 [Слика на целој 224. страни]

[Слика на 228. страни]

Олга Лаланд

[Слика на 230. страни]

Слева на десно: Кристијан Бонкас и Хавијар Нол

[Слике на 234. страни]

Мишел и Жана Валар

[Слика на 237. страни]

Констанс и Едможен Флеро

[Слике на 238. страни]

(1) Дрвена стаза кроз кишну шуму, (2) Ерик Кузине и Мишел Буке с намирницама, (3) Индијанско село

[Слика на 241. страни]

Ели и Лисет Режалад

 [Слике на 251. страни]

Осмонедељни међународни грађевински пројекат: (1) Конгресна дворана у Матурију; Дворане Краљевства и станови у (2, 3) Мани, (4) Сент Лорену и (5) Синамарију. (6) У градњи су учествовали Сведоци из Француске Гијане, заједно са стотинама других из Француске,

[Слике на странама 252, 253]

Подружница и бетелски дом у Француској Гијани, и Одбор подружнице (с лева на десно): Пол Чонг Винг, Давид Моро, Жан-Данијел Мишо, Ерик Кузине