Курасао

Острва Аруба, Бонер и Курасао леже насупрот обали Венецуеле и имају себи својствену лепоту. Њихова лепота није попут очаравајуће лепоте других Карипских острва већ лепота пустиње, мистериозних сенки преко ноћи и јаких контраста боја преко дана.

Због мало падавина, џиновски кактуси — од којих се највише истиче кадуши — расту на све стране и доминирају пејзажем. Такође има доста стабала дрвета диви-диви које се истиче по својим чудновато накривљеним крошњама. Попут немих стражара, куће на плантажама стоје као силуете са азурним небом у позадини, као подсетници на колонијалну прошлост. Козе тумарају крајоликом и претрчавају путеве.

Оно чиме се Аруба и Бонер поносе јесте туризам, док Курасао зависи од прихода који се остварују вађењем нафте из мора и њеном прерадом на копну. Свако острво има фабрику за десалинизацију која дестилише морску воду, чиме се добија и вода за пиће и пара за производњу струје.

Острва која сада имају само око 250 000 становника открили су Шпанци у 15. веку. Касније су контролу над њима преузели Холанђани и премда су накратко била у рукама Француза и Енглеза, 1815. поново су припала Холанђанима. Од 1954. федерација Холандских Антила,  која се првобитно састојала од ова три острва и три Заветрена острва, сама управља унутрашњим пословима. Међутим, Аруби је 1986. дат status aparte, то јест статус самосталности.

Култура и језик

Под холандском управом на острвима влада религиозна толеранција. Становници су углавном римокатолици, мада има и великих група протестаната. На Курасаоу постоји и повећа јеврејска заједница. Људи из 40 до 50 нација света живе заједно у мирном и расно интегрисаном друштву. Иако ови људи имају заједнички језик, свако острво је задржало сопствени, карактеристични идентитет. У овом разноликом друштву библијска истина је ухватила корена и наставља да напредује.

Људи говоре више језика и склони су да забораве којим језиком причају пошто је пребацивање с језика на језик тако нормално. Иако је званични језик холандски, а у пословању се нашироко користе енглески и шпански,  матерњи језик је папијаменто. Једна теорија каже да се папијаменто развио на Зеленортским острвима на западу Африке пре 17. века. Португалци су ова острва користили као базу за нападе на Африку, и да би се Африканцима и Португалцима омогућило да комуницирају, настао је нови креолски језик — мешавина афричких језика и португалског. Такав језик који омогућује комуникацију између различитих језичких група назива се лингва франка. Касније су робови који су говорили креолски доведени на ова острва и с њима је дошао и њихов језик. Током година, овај језик је био под утицајем холандског, шпанског, енглеског и француског. Као резултат, настао је папијаменто, мешавина свих њих.

Лингва франка који су развили робови и донели га на ова острва у суштини је био начин да се премости комуникацијски јаз и да се уједине. Међутим, усвојен је још један лингва франка. То је језик о коме се говори у Софонији 3:9: „Тада ћу ја народима чиста уста [„чист језик, NW] дати да сви име Јеховино призивљу, и да му сви сложно служе.“ Тај „чист језик“ не само да је ујединио неке од острвљана — омогућујући им да превазиђу социјалне, расне и понекад националне разлике — већ их је и ујединио са широм света раширеном заједницом Јеховиних сведока. Стога, иако су скупштине тамо подељене на папијаменто, енглеске, шпанске и холандске скупштине, лингва франка библијске истине држи браћу у чврстој вези љубави.

Освит истине

Не зна се тачно како је прво семе истине посејано на овим острвима. Готово неприметно, светло истине је свануло, растерујући таму која је обавијала ова острва као дугогодишња упоришта римокатоличанства. Крајем 1920-их и током 1930-их, овде је проповедало неколико људи. Поред тога, један трговац који је продавао  религиозне књиге несвесно је посејао семе истине јер је међу његовим књигама било публикација које је произвела Божја организација. Две ћерке тог трговца, Перл и Руби, радиле су с њим и годинама касније постале Јеховини сведоци. Обе су и дан-данас верне.

Године 1940, брат Браун с Тринидада, који је био запослен у рафинерији нафте, извршио је прво крштење на Курасаоу — крстио је пет људи с којима је проучавао. Међу њима су били Мартин и Вилхелмина Нарендорп и Едуард ван Марл, и сви су пореклом били из Суринама.

Анита Либрето, ћерка Нарендорпових, присећа се: „Године 1940. имала сам шест година. Сећам се да су моји родитељи проучавали с братом који је говорио енглески. Они су говорили само холандски и једва су разумели енглески, али трудили су се и успели да се крсте у року од шест месеци. Састанци су се одржавали у нашој кући, али нису били тако добро организовани као сада. То су биле вечери за проучавање које су трајале до иза поноћи јер су се моји родитељи мучили да разумеју књиге написане на енглеском.“ Проповедање је обављано углавном на енглеском јер мала група није владала папијаментом, а ни литература није постојала на том језику.

У глобалу, локално становништво није имало навику да чита Библију зато што је католичка црква то бранила. Није било необично да свештеници заплене сваку  Библију коју пронађу. У почетку је један од њих пратио браћу, ударао ногама о земљу и викао: „Оставите моје овце на миру!“

Сејање семена на Аруби и Бонеру

Године 1943, Џон Хиполит, који је некада био адвентиста, и Мартин Нарендорп посетили су Арубу и тамо провели свој одмор објављујући добру вест. По свему судећи, они су били први који су тамо проповедали добру вест. По повратку на Курасао, брат Хиполит је писао централи у Бруклину тражећи помоћ у служби на терену. Три године касније били су послати мисионари али, нажалост, он је умро пре него што су стигли. Међутим, храбра браћа с Курасаоа, као што је био Џон Хиполит, следила су савет из Проповедника 11:6 и обилно су сејала семе које је касније ухватило корен и изникло.

Године 1944, на Арубу су стигли Едмунд Камингс с Гренаде и Вудворт Милс с Тринидада. Они су се  запослили у рафинерији нафте у Сан Николасу. Сан Николас је град који се налази на источном делу острва и врви од досељеника који су из свих крајева Западноиндијских острва дошли да раде у рафинерији нафте. Брат Милс, говорник који је знао да изузетно мотивише слушаоце, дао је огроман подстрек проповедању добре вести. Дана 8. марта 1946, браћа Милс и Камингс основала су прву енглеску скупштину у Сан Николасу. Скупштина је имала 11 објавитеља, а брат Милс је био слуга групе (скупштине).

Прво крштење тамо је обављено 9. јуна 1946. Међу четворо крштених били су и Тимоти Џ. Кампбел и Вилфред Роџерс, а до краја 1946. број објавитеља се удвостручио. Касније су се скупштини придружили Сведоци који су били досељеници — породице Буитенман,  Де Фрејтас, Кампбел, Скот, Потер, Мајер, Титре, Фостин и други.

Брат Милс је имао доста успеха у неформалном сведочењу и једна од његових колегиница, стенографкиња по имену Орис, повољно је реаговала. Крстила се у јануару 1947. Брат Милс не само што је добио сестру већ је пронашао и невесту, јер су се он и Орис касније венчали. Године 1956. били су позвани да похађају 27. разред Гилеада и затим су били додељени у Нигерију.

До 1950. већи део проповедања на Аруби обављан је у Сан Николасу, јер су људи тамо углавном говорили енглески, а браћа су слабо знала папијаменто. До тог времена, ниједан Арубљанин није прихватио истину. Због немилосрдног противљења католичке цркве, иначе пријатељски настројени Арубљани били су нахушкани против Сведока, што је успорило напредак. Тих раних дана је за Сведоке било сасвим уобичајено да их разјарени станар јури витлајући мачетом. Браћа су понекад доживљавала да буду поливена врућом водом или да их нападну нахушкани пси. У другим приликама браћа би била позвана да уђу у кућу, али би станар отишао остављајући их да сами седе. На овим острвима је увреда не угостити посетиоце.

 Едвина Струп, једна пионирка са Арубе, присећа се: „Свештеници би застрашивали народ говорећи да ће бацити клетву на њих ако напусте цркву.“ Па ипак, то није умањило ревност браће, коју је љубав према Јехови и ближњем терала да истрају.

Семе неких пустињских биљака деценијама лежи мртво, све док довољна количина падавина не учини да исклија и на крају донесе прелепе цветове. Слично се догодило с Јакобом Рејном, једним цариником с Бонера. Он је 1928. добио примерак књиге Створење. Иако је рођен у римокатоличкој породици, испитивао је протестантске религије али никада није био задовољан. Када је прочитао књигу Створење, препознао је звук истине. У књизи се налазио списак наслова других књига које су објављивале Јеховине слуге, али Јакобо није могао да дође до њих. Тако је било следећих 19 година, све док 1947. није дошао на Курасао у посету својој сестри и срео једну мисионарку која је водила студиј с његовом сестром. Питао је мисионарку да ли има књиге са списка који је све те године чувао у новчанику. Узео је сву литературу из њене ташне, најмање 7 увезаних књига и 13 брошурица, и претплатио се на Кулу стражару и Пробудите се! Његов духовни апетит који је био подстакнут много раније, коначно је био задовољен. Да, семе истине које је толико година лежало мртво сада је добило воду неопходну за раст.

 Први мисионари стижу на Курасао

Дана 16. маја 1946, Томас Расел Јејтс и његова жена Хејзел, дипломци шестог разреда Гилеада, стигли су на Курасао, подручје које једва да је било такнуто. Брат Јејтс је имао огроман утицај на дело на овим острвима и остао је на својој додели више од 50 година, све до своје смрти 1999. Изузев једног кратког прекида, подружницу је надгледао од 1950. до 1994. Као човек који је увек имао добар смисао за хумор, бескрајан оптимизам и непоколебљиву веру, имао је предност да види како се дело Краљевства много проширило.

Хејзел, лојална подршка свом мужу, остала је верна својој додели све до данас и свима је извор охрабрења. Она се присећа доласка на аеродром када су их срдачно поздравила браћа Нареднорп и Ван Марл, заједно с Клементом Флемингом, једним заинтересованим човеком.

Клемент је случајно добио књигу Деца, прочитао је и био је уверен да је пронашао истину. Када је био млад напустио је Римокатоличку цркву зато што се није слагао  с многим њеним учењима. Касније је почео да се дружи са Сведоцима тако да је био ту да дочека прве мисионаре. Јула 1946. крстио га је нови мисионар, Расел Јејтс. Брат Флеминг је још увек објавитељ Краљевства и каже: „Имам 93 године, али нисам изгубио наду да ћу бити међу онима који ће проћи кроз Армагедон у нови систем ствари, и да никада нећу умрети.“ Какав диван пример вере и истрајности!

Сестра Јејтс каже: „Са аеродрома су нас одвели у један двособан стан који се налазио изнад продавнице у којој су се продавали свињски репови и усољена риба. У стану није било намештаја нити купатила тако да смо се следећих шест месеци туширали у приземљу, све док нисмо нашли бољи смештај.“ Иако је Хејзел више пута заредом имала нападе дизентерије, она и Расел се нису обесхрабрили. Брат Јејтс је много година касније написао: „Оно што живот чини интересантним, посебно за Јеховине слуге, нису околности, ни предели, чак ни језик, већ људи. А њих имате на свакој додели.“

 Док су учили локални језик, папијаменто, ови храбри мисионари су људе на Курасаоу учили чистом језику, то јест лингва франци, истине. Један од њих је био и Камиљо Гиригорја, први мештанин који се крстио, и то 1950. Он је радио у рафинерији нафте, а у контакт са истином је дошао тако што је разговарао с многом браћом, укључујући и Хенрикуса Хасела, једног горљивог проповедника добре вести. Камиљо сада има 78 година, старешина је и помогао је да 24 особе дођу до тачке предања. Мисионари су прву скупштину на енглеском на Курасаоу основали 1946, али прва скупштина на папијаменту није била основана све до 1954.

Аруба и даље изложена светлу истине

У јулу 1949, Хенри и Алис Твид, Канађани из 12. разреда Гилеада, отишли су на Арубу, где су одиграли значајну улогу у поучавању чистом језику. Хенри је био висок и мршав, и био је познат по својој љубазној и благој нарави, док се Алис памти по својој досетљивости и неисцрпној енергији у служби. Они су једини мисионари који су живели и радили на сва три острва и кроз  деценије које су прошле остали су упамћени по свом самопожртвованом духу и ревности.

Године 1950, Вилијам Јејтс (Раселов рођак) и његова жена Мери, дипломирали су у 14. разреду Гилеада и били су додељени на Курасао. Године 1953. отишли су на Арубу. Готово 50 година касније, они су још увек на својој додели — прави примери вере и истрајности. Мери је с временом постала добро позната по својој изванредној ревности у служби. Она је увек предњачила у делу сведочења, док се Бил концентрисао на превођење библијских публикација. Док Бил и Мери нису стигли, две скупштине на енглеском нису имале неки нарочит напредак међу мештанима. Стрпљиво и систематски, Бил и Мери су почели да сеју семе истине међу Арубљанима који говоре папијаменто. Њихов труд је мало-помало бивао награђен. Бил се присећа: „Почели смо да одржавамо Студиј Куле стражаре под једним великим дрветом квихи у дворишту мисионарског дома. Понекад је било присутно и по 100 људи. Седели смо на клупама које је расходовала једна католичка црква.“ Затим је 1954. одржан Меморијал Христове смрти и након тога је организован Скупштински студиј књиге на папијаменту.

 Први Арубљанин прихвата истину

Као младић, Габријел Хенрикез је преко викенда толико много пио да понедељком ујутру није могао да оде на посао у рафинерију нафте. Његов шеф је хтео да се он поправи и премда је и сам био атеиста, Габријелу је поклонио претплату на Пробудите се!, уверен да ће му то помоћи. Габријел је касније ступио у контакт с Твидовима који су проучавали Библију с његовим тастом. Пошто је књига коју су проучавали била на шпанском, Габријел му је преводио. Ускоро се и сам Габријел заинтересовао, и 1953. Бил и Мери Јејтс су почели да проучавају с њим. Габријел каже: „Напокон сам добио одговоре на сва моја питања.“ Године 1954. предао је свој живот Јехови и постао је први Арубљанин који се крстио.

Прва скупштина на папијаменту, која се састојала од 16 објавитеља, организована је 1956, а на крају службене 1957. године, службу је извештавало 26 објавитеља. Чим би се Арубљанима отвориле очи да виде лажна учења ’Вавилона Великог‘ и да изгубе страх од људи, они би заволели истину и постајали би ревни објавитељи добре вести (Откр. 17:5). Једна таква особа био је Данијел Веб. Он и његова жена Нинита, која се у почетку противила, прихватили су истину и обоје су постали горљиви објавитељи Краљевства. Да ли ће други следити њихов пример?

Попут Данијела, многи су упознали истину и дозволили да она обликује њихов живот и живот њихових  породица. Једна таква особа која је почела да проучава био је Педро Рамејн. Када је једног дана дошао кући, Педро је открио да је његова мајка Марија, иначе предана католикиња, уништила његове књиге за проучавање. Пошто још није обукао нову личност, он је узвратио тако што је изломио њене ликове. Узнемирена оним што је Педро учинио, Марија се пожалила свештенику који је рекао да је Педро у праву што мисли да су ликове безвредни! Сва бесна, отерала је свештеника и одлучила да истражи Библију. Као резултат тога, Марија и њен муж Хенаро су свој живот предали Јехови. Сада Јехови служе они и 11 њихове деце, 26 унучади и један праунук — што је укупно 40 особа!

Данијел ван дер Линде, Маријин зет, крстио се упркос томе што су га се његови родитељи одрекли. Упркос томе што су га избацили из куће и што га је католички свештеник тукао, Данијел је истрајао, уверен да је пронашао истину. Упркос том противљењу, Данијел сматра да је благословљен, јер га је Јехова употребио  да многима помогне да упознају библијску истину. Његова ћерка Прискила и њен муж Мануел служе као спољни сарадници у преводилачком одељењу подружнице на Курасаоу. Још један зет, Тони, такође је морао да покаже јаку веру у Јехову и његова обећања да ће нас подржати, јер се разболео и морао је да иде на пет операција. Тони каже: „Лекари су дигли руке од мене, али ја се и даље молим Јехови за снагу. Моја телесна браћа, која су ме се мање или више одрекла, могу видети да имам на хиљаде духовне браће широм света“ (Мар. 10:29, 30).

Напредак на острвима

Године 1965, Алберт Сур, дипломац 20. разреда Гилеада, морао је да напусти Курасао због слабог здравља, али је за собом оставио одлична „писма препоруке“ (2. Кор. 3:1, 2). Једно од њих, Олива Роџерс, постала је општи пионир септембра 1951. Олива је 17 година невенчано живела с једним мушкарцем. Међутим, када је сазнала за Јеховина висока морална мерила, оставила је тог човека који јој је са закашњењем понудио да се ожени њом. Она је то одбила, крстила се и придружила се редовима пионира, у којима је остала скоро 40 година све док се није разболела. Сестра Роџерс се свугде могла видети како весело прочешљава подручје. Данас људи лепо причају о овој сестри. Њен непопустљив дух и упорност омогућили су јој да помогне многим људима, укључујући и велике породице, да свој живот предају Јехови.

 Данас на Антилима и Аруби има много вредних породица које служе Јехови. Велике породице као што су Марта, Крус, Дијкхоф, Рамејн, Ликет, Фостин, Остиана, Румер, чине темељ скупштина и много доприносе њиховој стабилности.

Пријатељски настројен Јуџин Ричардсон почео је да учи о Јехови када је имао 15 година. Иако није имао формалан студиј, стално је напредовао тако што је посећивао све састанке и крстио се када је имао 17 година. Године 1956. био је наименован за општег пионира и суочио се са оним што је он сматрао да му је највећи проблем — недостатком превоза. Он каже: „Подручје које ми је било додељено налазило се 20 километара од моје куће, тако да сам, да бих решио проблем превоза, мењао свој клавир за бицикл. Моја породица је била ужаснута због тога и 40 година касније још увек прича о томе. Међутим, то се за мене показало као врло практично. Посебно због тога што сам четири месеца после тога био наименован да служим као специјални пионир на нетакнутом подручју у Банда Абауу.“

Отварање новог подручја

Провинција Банда Абау, локално позната као кунуку, налази се на западној страни Курасаоа и покрива готово половину острва. Састоји се од брежуљкасте земље и има нешто бујнију вегетацију у односу на остатак острва. Куће су доста раштркане и зато је за обрађивање овог подручја потребно пуно времена. Клинтон Вилијамс,  још један млади ревни пионир, придружио се Јуџину и они су заједно начели ово ново подручје. Јуџин се присећа: „У поређењу са остатком острва, то није било лако подручје. Људи су били врло пријатељски настројени и било је стварно пријатно разговарати с њима, али обично је то било све. Међутим, тамо смо радили две године и имали смо дивних искустава. Првог месеца, срео сам човека који је рекао да ће постати Сведок ако можемо да докажемо да је Божје Краљевство било успостављено 1914. И постао је Сведок заједно са својом женом и децом. Касније сам разговарао с једном женом која је рекла да је њен сестрић врло заинтересован за Библију. Те исте вечери сам поново навратио и сведочио му. Он се звао Сиро Хајд.“

Сиро, једна врло отворена особа, прича причу из свог угла: „Био сам врло предани католик, а катехизам сам знао тако добро да сам га могао предавати у школи. Али нешто ме је увек збуњивало. Нисам могао да схватим зашто је смртни грех ако не дођеш у цркву, и зашто би ишао у пакао ако брзо не би признао да он постоји. Једног дана је један младић дошао и с мојом тетком разговарао о Библији. Знајући да се занимам за  религију, позвала га је да поново наврати када будем код куће. Једва сам чекао да га видим, јер сам мислио да о религији знам више него он. Те исте вечери је дошао Јуџин. Био сам забезекнут кад ми је показао да Апостолски символ вере који сам рецитовао сваки дан, каже да је Исус отишао у пакао. Због тога што сам га брзо изговарао, а да нисам ни размишљао о њему, нисам разумео његово значење. Оно што ме је највише запањило било је то да је Јуџин за свако објашњење користио Библију, док ја нисам могао да пронађем ни један једини стих. Од тог момента мој живот се потпуно променио, јер сам одмах почео да проучавам.“ Сиро се касније крстио упркос томе што се његова жена противила. На крају је због његовог доброг примера и она предала свој живот Јехови. Они лојално служе Јехови већ 30 година, а Сиро је већ 25 година старешина.

Јуџин је 1958. присуствовао школи Гилеад и поново је био додељен у Банда Абау, где је још увек постојао проблем с превозом. Он прича: „Понекад би се десило да група од 13 браће учествује у служби на терену, а имали бисмо само једна кола — моја. То је подразумевало  да сваки пут направимо две туре од по 30 километара у једном правцу. Прву групу бих оставио на подручју и онда бих журио натраг по другу. Касно по  подне бих радио исто као и ујутру, да бих браћу вратио кући. Али у служби бисмо проводили цео дан. Било је заморно, али како смо само били радосни!“ Јуџин је такође имао предност да неколико година служи у путујућем делу.

Промене у Кунукуу

Године 1959, Клинтон Вилијамс, који је до тада такође дипломирао у школи Гилеад, наставио је да ради у кунукуу. Касније се оженио с Јужени, једном ревном пионирком која је многима била драга због своје благе нарави. Године 1970. у селу Зорхфлит беј Јан Кок формирана је скупштина од 17 објавитеља и састанци су се одржавали у дому породице Питерс Квирс. Специјални пионири Хуана Питерс Квирс и њена ћерка Естер, заједно с породицама Мингел и Квиман, доста су се трудили да би изградили скупштину. До 1985. скупштина је нарасла на 76 објавитеља са 125 присутних на састанцима. Те исте године, љубав је покренула браћу из Сједињених Држава да се добровољно пријаве за изградњу Дворане Краљевства у Панекуку, а стара Дворана је претворена у мисионарски дом. За две године број објавитеља је порастао на 142, тако да је 1987. основана скупштина Тера Кора.

Проналажење смештаја за пионире је увек био проблем и Јуџин се сећа да су морали да реновирају једну напуштену кућу коју су запоселе козе. Провео је недеље и недеље покушавајући да се отараси њиховог „парфема“. Козје месо се сматра локалним деликатесом. Годинама је, када се на конгресима припремала храна, месо од козе била уобичајена храна и браћа су проводила време ручка уживајући у укусно зачињеним јелима од козјег меса. Међутим, једном приликом месо није било добро због чега су многи морали много пута да иду у тоалет.

 Расел Јејтс је волео да прича причу о једној кози по имену Мими. Једном је појела три Библије, неколико песмарица и других књига, и доста часописа. Њена власница, Рита Метјуз, рекла је: „Појела је толико литературе да смо је звали света коза.“ Касније су Мими продали.

Конгреси подстичу дух љубави и јединства

Годинама је био проблем пронаћи прикладно место за састајање — посебно за конгресе. Макс Гари, из петог разреда Гилеада, организовао је у Буена Висти на Курасаоу изградњу прве Дворане Краљевства која ће припадати браћи. Браћа су се целим срцем дала на градњу те  дворане и били су одушевљени када је довршена. Године 1961. на Курасаоу је основана друга скупштина на папијаменту и она се састајала у лепој новој дворани. Виктор Мануел је служио као слуга скупштине, и сада је већ скоро 50 година објавитељ добре вести. Натан Х. Нор из Бетела у Бруклину посветио је ову дворану 28. марта 1962.

Током 1970-их, земљиште које се налазило до дворане у Буена Висти је изравнато, изливен је бетонски под и подигнута је бина. То је годинама коришћено за конгресе и веће скупове, и пошто на Курасаоу пада врло мало кише, скупови су се без проблема држали под ведрим  небом. Међутим, понекад се дешавало да браћа буду изненађена неочекиваним пљуском због којег би покисли и они и књиге, али они никада нису били обесхрабрени. Једноставно би раширили кишобране и наставили да обраћају велику пажњу програму. Некада су се такви скупови одржавали на два језика, неки говори су били изношени на енглеском и превођени, док су се други укратко износили на папијаменту. Обласни конгреси су се наизменично одржавали на Аруби и Курасаоу, а неки делегати су на острво на којем се одржавао конгрес долазили чартер летовима, док су други ишли бродом. Једном приликом је велика група делегата која је путовала бродом Нијагара добила морску болест. Упркос тој неугодности, њихово одушевљење за предстојећу духовну гозбу остало је непомућено.

Ингрид Селаса, која је у то време имала 16 година, присећа се да је њена бака продала свињу како би имала новац за пут. Делегати су одсели у домовима браће и чак су спавали на поду. Склопљена су трајна пријатељства и преовладавао је радостан дух љубави. Године 1959. у кући на плантажи Санта Круз, у Банда Абауу, одржан је први конгрес на папијаменту. Ингрид се присећа: „Аутобусе смо натрпали храном, пољским креветима и стварима, и кренули на конгрес. Програм је био духовна гозба, а увече смо под ноћним небом играли библијске игре и певали песме Краљевства. Никада нећу заборавити та три дана која смо тамо провели, јер смо осетили да смо стварно део братства.“ Међународна окупљања која јачају веру попут међународног конгреса „Мир на Земљи“ одржаног 1969, такође су служила да би се унапредио дух љубави и јединства међу браћом.

Нове Конгресне дворане

С годинама је место за састајање у Буена Висти постало премало, али помоћу великодушних прилога из  скупштина, браћа су могла да купе једну зграду од рафинерије нафте. Та зграда се налазила у области Шелпвијк; реновирана је и тамо су годинама одржавани покрајински састанци и обласни конгреси. Недавно је подружница добила дозволу да ту зграду сруши и да изгради дуплу Дворану Краљевства која може да служи и као Конгресна дворана са 720 седишта — што је припрема којој се браћа радују.

Пре 1968, већи скупови на Аруби су се одржавали у изнајмљеним дворанама, али како је дошло до пораста, јавила се потреба за једном Конгресном двораном. Због тога је одлучено да се изгради једна Дворана Краљевства која ће бити довољно велика да се користи и за веће скупове. Локална браћа су 1968. уз напоран рад и самоодрицање изградила лепу дворану у којој ће хвалити Јехову. Док се дворана градила, један појас високих кактуса је заклањао место градње од пролазника. Недељу дана пре првог већег скупа, власти су наредиле да се ти кактуси посеку. И гле чуда, дворана је изникла преко ноћи — или је барем тако изгледало! Локални мештани су то сматрали чудом и многи су веровали да је дворана стварно изграђена преко ноћи. Али тај феномен ће доћи тек касније у виду брзо изграђених дворана.

Дело напредује на Бонеру

Године 1949, Џошуа Стилман, специјални представник централе из Бруклина, посетио је Бонер где су до тада активно проповедали Јакобо Рејна и један земљорадник, Матајс Бернабела. Ниједан од њих није био крштен. Извршене су припреме да се на Бонеру одржи први јавни говор. Дошло је око 100 људи, али само 30 их је ушло у дворану. Осталих 70 је послао локални католички свештеник да ометају састанак. Расел Јејтс се једном  присетио: „Каменице су почеле да пљуште по металном крову као гра̏д у Египту. Пуцале су петарде, а људи су ударали у канте.“ То је било безуспешно, јер је семе истине било посејано и ухватило је корена. Следеће године, на Курасаоу су били крштени Јакобо и Матајс, први Сведоци с Бонера.

Године 1951, Расел и Бил Јејтс су организовали састанке у кући брата Бернабеле, а 1952. Клинтон Вилијамс је био додељен на Бонер како би у једној изнајмљеној дворани у Кралендајку основао нову скупштину. Због тога је на себе навукао гнев једног католичког свештеника који је покушао да га депортује. Тај свештеник је покушао да убеди једну жену која је проучавала Библију с братом Вилијамсом да га оптужи да јој упућује непристојне понуде, али она је то одбила. Пошто није успео, он је брата Вилијамса назвао вара-варом, што је једна птица грабљивица с тих острва, оптужујући га да му отима овце. Али брат Вилијамс је уз Јеховин дух наставио да јача новоформирану скупштину све док није добио доделу на острву Курасао. Први покрајински састанак је одржан 1954. и отада већи скупови и конгреси играју важну улогу у духовном животу браће на Бонеру. Многи људи су се окупљали да би гледали филмове које су направили Јеховини сведоци, што је свакако подстакло  интерес, али није било пуно напретка све док 1969. нису биле послате две специјалне пионирке, Петра Селаса и њена ћерка Ингрид.

Када су Петра и Ингрид стигле, нису имале ауто, али ипак су пешице обрадиле готово читаво острво. Касније су се крстили многи њихови студенти. Ове две сестре су седећи и покривених глава водиле све састанке. Једном месечно један брат би долетео с Курасаоа да би проповедао с њима и одржао јавно предавање. Касније, када је Петра морала да оде, друга специјална пионирка, Клаудет Тесоида, придружила се Ингрид, и оне су наставиле да помажу људима да упознају библијску истину.

Жена једног политичара проналази савршену владавину

Међу онима који су научили чист језик била је и жена једног познатог политичара. Каридад Аврахам, коју су сви од миља звали Да, била је жена једног министра у влади Бонера. Њена два сина и зет такође су били активни у политици. Она је енергично агитовала за свог мужа и била је свуда позната и поштована. Један протестантски свештеник који је крстио једно од њене деце,  рекао јој је да Јеховини сведоци не верују у Исуса Христа. Пошто је тај човек и њен кућни пријатељ и свештеник, поверовала је у ту лажну тврдњу.

После смрти свога мужа, Да се преселила у Холандију и тамо је била шокирана када је на телевизији видела како два протестантска свештеника отворено признају да су хомосексуалци. Разочарана религијом, престала је да иде у цркву. Касније је прихватила библијски студиј, постала Сведок и вратила се на Бонер. Да је рекла: „Истина је толико дивна да сам морала да се вратим и  поделим је с мојим народом.“ Сада, уместо да пропагира неку људску владавину као решење за проблеме на Бонеру, почела је да проповеда о стварном и трајном решењу — Божјем Краљевству у рукама Исуса Христа. Верујући да је дошла да скупља гласове за свог сина, људи су јој отварали своја врата и били су запрепашћени њеном поруком. Ипак, због тога што је Да била тако добро позната, многи који нису слушали друге Сведоке, почели су да поклањају пажњу поруци о Краљевству.

Литература постаје доступна на локалном језику

Истина брже дође до срца ако људи могу да читају библијске публикације на матерњем језику. Али када су дошли први мисионари, на папијаменту није постојала никаква библијска литература. Састанци су се одржавали на мешавини енглеског и папијамента, уз коришћење публикација на енглеском, шпанском и холандском, тако да су браћа морала да се напрежу како би разумели истину. Због тога је постојала права потреба за преведеним публикацијама. Међутим, фонд речи на папијаменту је био ограничен, није било речника, и нико није могао да се сложи око тога како би папијаменто требало писати. Годинама касније, Бил Јејтс, искусни преводилац, написао је: „Када објављујемо поруку о Краљевству, морамо да кажемо и напишемо ствари које на папијаменту никада раније нису биле изговорене нити написане. Био је изазов поставити стандарде који би били прихваћени и коришћени.“ Нема сумње, нимало лак задатак! Браћа су 1948. превела прву брошурицу,  Радост свих народа. Године 1959, завршен је превод књиге „Нека Бог буде истинит“. Затим је уследио превод других увезаних књига као и редовно превођење часописа Торен ди Вихилансја, како се Кула стражара зове на папијаменту и Спјерта, то јест Пробудите се! Постепено је гвоздени стисак цркве над локалним становништвом почео да попушта, јер су људи почели да читају на сопственом језику и да разумеју истину из Божје Речи.

Превођење је утицало и на певање на састанцима. Када Антилци певају, они то раде тако срчано и гласно. Међутим, тај ентузијазам је у почетку био донекле ограничен чињеницом да су песмарице биле на шпанском. Али када су браћа 1986. добила песмарице на папијаменту, дворане су одјекивале гласовима који су одзвањали гласно и јасно. Коначно су у песми могли да дају потпуни одушак својим осећањима према свом великом Богу Јехови. Марија Бритен је рекла: „Када сам први пут дошла у Дворану Краљевства највише ме је импресионирало певање. Било је толико лепо да сам заплакала“ (Иса. 42:10).

Како је дело напредовало, тако је било потребно и више преводилаца, па су почела да преводе два млада, ревна пионира — Рејмонд Питерс и Џанин Консепсион. Данас се преводилачко одељење састоји од девет чланова. Године 1989, стигли су компјутери с MEPS програмом, вредним  средством које помаже преводиоцима, чиме се на крају омогућило да се Кула стражара на папијаменту објављује симултано с другим језицима — што је диван благослов за проповедничку делатност.

Више мисионарске помоћи

Године 1962, Џон Фрај из 37. разреда Гилеада, био је наименован за надгледника подружнице уместо Расела Јејтса, који је требало да похађа обновљени курс у школи Гилеад. Након 18 месеци када је сестра Фрај затруднела, Фрајеви су се вратили у Енглеску, а брат Јејтс се поново вратио раду у подружници. Дана 31. децембра 1964, Ахе ван Далфсен је из Холандије дошао на ова острва након што је завршио 39. разред Гилеада. Када је крочио на Курасао, дочекао га је величанствени призор ватромета и заглушујући звук петарди који је одјекивао вечерњим ваздухом. Не, острвљани нису њега поздрављали.  Уместо тога, то је годишња традиција локалног становништва, њихов начин да отерају зле духове и несрећну стару годину, и најаве нову годину. Млад и енергичан, брат Ван Далфсен се прихватио покрајинског, а затим и  обласног дела. Попут већине мисионара и он је заволео свој нови дом и каже: „Људи су срдачни, гостољубиви и поштени. Задовољство је и предност бити додељен овде.“

Године 1974, Ахе се оженио с Џули, једном сестром с Тринидада, и она му се придружила у путујућој служби. Џули се присећа: „Била сам импресионирана добротом и толеранцијом људи. Нисам говорила папијаменто, али проповедање је било пријатно због њихове помоћи. Било је лако упитати ’Кон та бај?‘ (Како сте?) и распитати се за сваког члана породице, што је овде обичај. Уручити литературу је исто било лако. Само није било лако носити тешку торбу с литературом на четири језика и борити се против прашине и ветра! Али за мене је то било право задовољство.“ Ахе и Џули су 1980. отишли у Холандију да би бринули о Ахеовом остарелом оцу који је боловао од Алцхајмерове болести, али су се 1992. вратили на Курасао.

Робертус Беркерс и његова жена Гејл из 67. разреда Гилеада наставили су обласно дело када су Ван Далфсенови отишли и много су подстакли одушевљење за пуновремену службу. Године 1986, Ото Клустерман и његова жена Ивон дошли су на Курасао из Гилеада, и брат Клустерман је 1994. наименован за координатора подружнице. Вратили су се у Холандију 2000. У марту 2000, брат Ван Далфсен је био наименован да служи у Одбору подружнице, те су он и његова жена били позвани у Бетел где сада служе. Године 1997, Грегори Духон из графичког одељења у Бруклину и његова жена Шерон, додељени су на Курасао као бетелити на страној додели. Шерон, медицинска сестра с вишом школом и други били су од непроцењиве помоћи око старања за брата Расела Јејтса који је имао задњи стадијум рака. Брат Духон је у марту 2000. био наименован  за координатора подружнице и сви су ценили његову љубазност и приступачност. У Одбору подружнице тренутно служе Грегори Духон, Клинтон Вилијамс и Ахе ван Далфсен.

Пионирење доноси богате награде

Маргарет Питерс је била задовољна својом религијом када је почела да проучава Библију. Она се присећа: „У почетку нисам имала намеру да мењам религију. Била сам активан члан католичке цркве, Маријине легије и црквеног хора. Али после проучавања Библије схватила сам да је оно чему сам била поучавана погрешно. Нисам чекала да ме позову да идем у службу, сама сам питала да идем. Желела сам да и други изађу из криве религије и заузму став за истину.“ Крстила се 1974. и задњих 25 година служи као општи пионир.

Јехова је благословио Маргарет, што је очигледно из једног од многих искустава које је имала. Обратила јој се млада девојка по имену Мелва Кумс и Маргарет јој је предложила да пита оца за дозволу да проучава. Господин Кумбс, импресиониран поштовањем које је Маргарет имала према њему, рекао је да не само да ће проучавати његова ћерка већ читава породица — свих седморо! Маргарет је имала ту радост да види како се  сви они крштавају и како је касније један од синова постао старешина.

Још једна пионирка која је окусила Јеховину доброту јесте Бланч ван Хејдорн. Она се крстила 1961, а њен муж Ханс 1965. Она пионири задњих 35 година. Током тог времена, Бланч је подигла шесторо деце од којих су две ћерке општи пионири. То не би било могуће без Хансове физичке и емоционалне подршке. Заједно су помогли да 65 људи преда свој живот Јехови.

Једно од многих Бланчиних искустава укључује и њену комшиницу Серафину. Бланч је почела да проучава са Серафином, али се њен муж Тео јако противио. Спалио је Серафинине књиге и забранио је Бланчи да долази у њихову кућу, говорећи свакоме да оштри своју мачету за њу. Ханс је сазнао зашто се Тео толико противио. Изгледа да је имао пријатеља чија је жена почела да проучава са свештеником једне од локалних религија. Касније је побегла с тим свештеником. Тео се плашио да би његова жена могла да уради исто. Користећи Јеврејима 13:4, Ханс му је објаснио какво је наше гледиште о браку. С великим олакшањем, Тео је дозволио да она настави студиј. Серафина се крстила, а после неког времена и Тео. Сада обоје верно служе Јехови.

Бланч прича о томе како је у 11.00 пре подне водила један библијски студиј, вратила се кући да руча и после два сата родила сина Лушена! Она и даље цени предност пионирења. Бланч каже: „Пионирење те тера да се стално припремаш и проучаваш и даје ти задовољство које се нигде другде не може наћи.“

Снага која надилази уобичајену

Марион Клефстра је такође пронашла велико задовољство у пуновременом служењу Јехови. Као  тинејџерка се заинтересовала за истину тако што је читала часописе својој слепој баки. Године 1955. је предала свој живот Јехови, а 1970. је постала општи пионир. Њен син Алберт је следио њене стопе и пионири последњих 18 година.

 Марион је проучавала с Јоханом Мартин, која је имала деветоро деце. Јоханин муж Антонио се много противио и Марион није могла да проучава с њом када је он био присутан. Када је он био код куће, Јохана би за капију привезала парче тканине и када би то Марион видела, навратила би касније. Захваљујући Марионином стрпљењу и Јоханиној истрајности, и Јохана и Антонио су прихватили истину и крстили се у исто време. Помогли су да осморо од њихово деветоро деце преда свој живот Јехови.

Нажалост, Антонио је касније погинуо у једној саобраћајној несрећи. Неколико година касније, двоје Јоханине деце је погинуло на исти начин, а треће је умрло услед других трагичних околности. Али Јохана је и поред свега тога остала чврста, уздајући се у Јехову да ће јој он дати ’снагу која надилази уобичајену‘ (2. Кор. 4:7). Снажна вера ју је подржала не само да издржи тренутке скоро неподношљиве туге већ и да остане у пионирској служби последњих 25 година. Јохана сада има 81 годину и каже: „Јехова је велик и он је тај који ме подржава. Непрестано га преклињем и он ме никада не изневери.“

То су само неки примери лојалних, вредних пионира који чине темељ већине скупштина и обогаћују их. Када је 1998. био промењен захтев у сатима за пионире, отворена је могућност да многи други ступе у ову грану службе. Пионири изражавају дубоко цењење за Школу пионирске службе, која је од огромне користи јер их обучава да буду боље слуге. Осим њих, и ревни објавитељи придодају своје усклике хвале Јехови и неки од њих су врло успешни у неформалном сведочењу, као што се може видети из следећег искуства.

Почетком 1950-их, млади лекар из Гвајане, Алберт Хит, предавао је на универзитету у Џакарти, у Индонезији. Тамо је почео да учи о једној другој врсти  лечења. Пошто је био офталмолог, разумео је указивање на ’очну маст‘ о којој је Исус говорио људима из Лаодикије, што је забележено у Откривењу 3:18. Алберт је закључио да је то ’очна маст‘ коју је желео да препише. Године 1964. он и његова породица су се преселили на Курасао и наставио је да учи о програму духовног лечења који је Исус поверио својој класи роба на Земљи (Мат. 24:45). Алберт и његов син су се 1969. крстили на истом конгресу. На својој клиници је пуно сведочио пацијентима као и запосленима. Алберт је ка водама истине упутио много њих, од којих су неки сада старешине.

Неочекивани поремећај

Живот на Курасаоу је увек текао лагано. Годинама се није десило ништа што би прекинуло готово идиличан мир. Али развили су се догађаји који ће то променити из корена. Почетком маја 1969, зонски надгледник Роберт Трејси, упозорио је на опасност од самозадовољства и од тога да се буде уљуљкан у погрешан осећај сигурности због привидног спокојства на острву. То спокојство ће бити нарушено. За неколико недеља, 30. маја, једна радничка дебата се претворила у насиље. Пљачке и пожари који су избили, претворили су некад мирно друштво у вртлог политичких немира. Клинтон Вилијамс се присећа: „Један човек без кошуље упутио се према мојим колима и видео му се бес у очима. Изненада ми је један бивши студент Библије прискочио у помоћ, вичући: ’Не њега! Он је добар човек.‘ Човек је пришао, бацио на седиште мог аута неке конзерве које је управо украо из радње и отишао. Одахнуо сам и захвалио Јехови што ме је заштитио.“

Усред конфузије и несигурности у тим тешким временима, Јеховин народ је остао смирен, сигуран у спознању да ће Божје Краљевство у блиској будућности свакоме пружити савршену владавину. Тада ће Јехова  задовољити жеље ’свега што живот има‘ (Пс. 145:16). Људи данас на 30. мај 1969. гледају као на прекретницу у историји острва.

Нови објекти подружнице

Натан Х. Нор који је све до своје смрти 1977. служио као члан Водећег тела Јеховиних сведока, увек је показивао дубоко занимање за мисионаре и често је путовао у стране земље како би ојачао браћу. Поред тога, зонски надгледници су 1956. почели да посећују браћу широм планете и ти „дарови у облику људи“ су били „помоћ која јача“, дајући снажан подстрек делу на овим  острвима (Еф. 4:8; Кол. 4:11). Брат Нор је ова острва први пут посетио 1950. и током боравка на Курасаоу основао је нову подружницу с Раселом Јејтсом као слугом подружнице. У погледу говора брата Нора „Слобода за заробљене“, брат Јејтс је написао: „То је било као да је говорио сваком понаособ и као да му даје лични савет.“ Брат Нор је поново дошао 1955. и одржао је говор у незавршеној Дворани Краљевства у Орањестаду, на Аруби. Затим је у пратњи групе браће отишао на Курасао на конгрес. Приликом своје последње службене посете 1962. посветио је Дворану Краљевства у Буена Висти, на Курасаоу, и својим правовременим говором веома охрабрио браћу. Такође је одобрио да се изгради нова подружница, мисионарски дом и Дворана Краљевства, и то све на једној локацији, у Остерејбакстрату, непосредно изван Вилемстада.

Отац архитекте који је био унајмљен да пројектује зграду био је Јеврејин који је у нацистичком концентрационом логору био с Јеховиним сведоцима. Он је Хејзелу Јејтсу рекао: „Постоји само једна права религија — Јеховини сведоци.“ Ова подружница је посвећена 1964. и проширена 1978. по препоруци Алберта Д. Шродера, зонског надгледника. До 1990, постало је очигледно да су потребни већи објекти, и уложен је труд да се пронађе ново место на коме ће се градити, али без успеха.

Током новембра 1998. одлучено је да се купи већ постојећа зграда и да се претвори у објекте подружнице. Браћа су се одлучила за један стамбени комплекс који је погодно смештен у улици која носи име Сејру Лоравех, одмах изван Вилемстада. Куповина је обављена 4. децембра. Брзина и лакоћа с којом се све одиграло уверило је браћу да је Јехова благосиљао труд у складу с Псалмом 127:1. Реновиране зграде су лепе и удобне и служе да се донесе слава и част Јеховином имену.

 Посвећење нове подружнице одржано је 20. новембра 1999. у дворишту подружнице и било је 273 присутних. Герит Лош из Водећег тела цитирао је пророка Исаију да би показао како ће нови објекти послужити Јеховиној величанственој намери. Следећег дана је на спортском стадиону 2 588 особа присуствовало посебном програму, који је за многе био врхунац службене 2000. године.

Радио извештава о питању крви

Јеховини сведоци цене живот и сматрају га даром од Бога. У складу с Делима апостолским 15:29, они се уздржавају од крви. Добронамерни лекари и власти су погрешно схватили њихово на Библији темељено одбијање да прихвате трансфузију крви. Један судија на Курасаоу је 1983. одбио да призна од Бога дати родитељски ауторитет Езмонда и Вивијан Гибс и наложио је да се њиховој беби да трансфузија крви. Медији су много извештавали о том случају што је изазвало прилично негативан публицитет. Једна радио-станица је емитовала једну емисију како би се ствари разјасниле и седмочлана група — укључујући и Хјуберта Маргариту и његову жену Лину, заједно с Робертусом Беркерсом, покрајинским надгледником — три сата је разговарала о тој теми. Браћа су вешто објаснила библијски закон о крви и емисија је успела да умањи постојећу тензију и да помогне људима да разумеју Јеховине захтеве.

Осим тога, ту су и лекари који поштују право пацијента да одбије трансфузију крви. На пример, Херда Вербист, учитељица, имала је озбиљну саобраћајну несрећу и морала је одмах да буде оперисана. Толико је крварила да јој је хемоглобин пао на два. Хирург је одлучио да оперише у две фазе како Херда не би изгубила још крви. Операција је успела. Јеховини сведоци су захвални  таквим вештим и преданим лекарима који понекад морају да се боре са сопственом савешћу, а ипак су храбри и честити и поштују право пацијента да изабере да не прими крв.

Гиљермо Рама, председавајући Одбора за односе с болницама на Курасаоу, каже: „Редовно се дешава да будемо замољени за помоћ у критичним ситуацијама. Да нема Одбора, било би много више проблема.“ Алфредо Милер, председавајући Одбора са Арубе, слаже се с тим. Он запажа да премда је на Аруби у почетку било извесног противљења, већина лекара сада сарађује с Јеховиним сведоцима.

 Служба покрајинских надгледника пуна љубави

Иако се раст на ова три острва у почетку одвијао врло споро, увек је било сталног пораста и било је лако уручити литературу. Године 1964. тамо су биле четири скупштине с 379 објавитеља, а 1980. број скупштина је порастао на 16, с 1 077 објавитеља. Између 1981. и 2000. број објавитеља је нарастао на 2 154, а са по две додатне холандске и шпанске скупштине, број скупштина је порастао на 29, уз 6 176 присутних на Меморијалу.

Да би служили различитим језичким групама, били су потребни покрајински надгледници који знају да говоре барем три језика, а наћи такву браћу није увек лако. Међутим, ова острва су била благословљена путујућим надгледницима који су, попут Павла, били спремни да дају своје душе (1. Сол. 2:8). У овом делу су учествовали Хамфри и Лудмила Херманус, сада мисионари у Суринаму, и Едсел и Клод Маргарита, локални пионири. Пионири са Арубе, Френки и Марија Хермс такође су служили у покрајинском делу док нису били позвани у Бетел, где сада служе у преводилачком тиму.

Године 1997, Марк и Едит Милен, који су некада били у путујућем делу у Белгији, отишли су далеко од куће како би ојачали браћу. Попут свих нових мисионара, Миленови су морали да науче језик, што је изазов који понекад доводи до врло смешних ситуација. Брат Милен се присећа да је покушавао да каже да хришћанин не сме бити попут војника који се крије у рову (бураку), а уместо тога рекао је да не сме бити попут војника који се крије у магарцу (бурику)! Упркос изазовима, Марк и Едит су истрајали. Пошто су добро савладали језик, сада радосно служе холандским и папијаменто скупштинама. Пол и Марша Џонсон су 2000. били први пар који је учествовао у новој припреми да покрајински надгледник с Порторика служи локалним енглеским и шпанским скупштинама.

 Брзо изграђене Дворане Краљевства

Године 1985. дошло је 294 браће из Сједињених Држава, и то чак са Аљаске, да би изградили Дворану Краљевства у Панекуку, на Курасаоу. Нова дворана која је завршена за осам дана изазвала је огроман публицитет и послужила је као одлично сведочанство и доказ љубави и јединства на делу. Људи су били запањени сликом мушкараца, жена и деце који горљиво помажу добровољцима из Сједињених Држава. Рамиро Милер каже: „Као и обично, било је техничких проблема, али они су превазиђени и Јеховин дух је моћно деловао у изградњи дворане. У недељу увече браћа су  обожавала Јехову у новој новцатој дворани, на велико запрепашћење скептика који су говорили да се то никад неће урадити.“

Чини се да је овај подвиг запањио и локално свештенство, јер су се једног јутра, након извештаја на телевизији, једна кола зауставила испред дворане. Ко је изашао из тих кола? Нико други до бискуп на Курасаоу у пратњи тројице свештеника, чије су се велике беле мантије таласале на поветарцу, док су вртели главама у очигледном чуду и неверици.

Понестаће нам времена ако наставимо да причамо о свим несебичним поступцима браће: првих мисионара  попут Ван Ајхсових, Хорнвелтових, Фелпсових и Кор Теунисена који су напустили своје домове да би служили овдашњој браћи; Педра Гиригорија који није знао ни да чита ни да пише, али је многе усмерио ка истини; Теодора Ричардсона „Високог момчета“ који је крупним корацима обилазио улице Шер Асила да би извршио небројене накнадне посете; ревних пионира Марије Селасе, Едне Арвасјо, Исење Мануел „Чејне“ и Веронике Вол; веселе Сеферите Долорите која иако је слепа и оболела од мултипле склерозе и даље истрајава у проповедању и никада не пропушта да охрабри оне који дођу да охрабре њу. Ликови ових и других верних особа које су се безрезервно давале, дубоко су урезани у мисли и срца браће са ових острва.

Процват пустиње

Током 1980-их на Аруби је дошло до наглог економског просперитета. Сада се дуж белих плажа налазе најсавременији хотели, а снажно осветљена казина привлаче  припаднике светског џет-сета. То је неизбежно утицало на менталитет становништва, јер је материјализам подигао своју украшену главу и утицао на многе — чак и на неке у скупштинама. Међутим, има и много духовног успеха, посебно на шпанском пољу и постоји хитна потреба за способном браћом која би предводила.

С друге стране, Курасао пролази кроз озбиљну економску депресију и многи људи се селе у Холандију. Тај егзодус браће је утицао на скупштине, па је и на Курасаоу и на Бонеру у протеклих неколико година било врло мало пораста.

Међутим, како се крећемо кроз 21. век, постоји добар разлог да подигнемо главе и радујемо се. Божје славно Краљевство је близу и Божји народ наставља да поучава све оне који имају „исправан став“ (Дела 13:48). Ова некад сасушена духовна пустиња натопљена је водама истине.

 [Оквир⁄Слике на 72. страни]

Фламингоси и магарци

На тихом, нетакнутом Бонеру вађење соли из мора је важна индустријска грана која доноси приход острвљанима. Фламингоси једу храну која садржи велики проценат соли. Таква храна се лако може наћи у сланим базенима овог острва, што Бонер чини једним од неколицине места на свету која су идеална за исхрану ових птица јарке боје. Полудивљи магарци, који су првобитно били увезени за рад на сланим базенима, били су препуштени сами себи када су их замениле машине. Они сада тумарају земљом. Да би се сачували, на острву је направљен резерват за магарце и организован је програм „Усвојимо магарца“.

[Оквир⁄Слика на 87. страни]

Забати и понтонски мостови на Курасаоу

Вилемстад, главни град Курасаоа, јесте стари, живописан град. Зграде са забатима подсећају на Амстердам, само што су окречене јарким бојама. Залив Свете Ане пресеца центар града. Понтонски мост Краљица Ема повезује два дела града и за неколико минута се може отворити како би велики бродови могли да уђу у дубоку луку. У почетку је требало платити мостарину да би се прешло преко моста, осим ако особа није била боса, што је био знак сиромаштва. Сиромашни су због тога позајмљивали обућу како се не би сматрали сиромашнима, а богати би скривали своју обућу да не би платили мостарину!

[Оквир на 93. страни]

Прво треба поздравити свештеника?

„Достојанство свештеника је толико узвишено и величанствено да би, ако на путу сретнемо свештеника и анђела, прво требало да поздравимо свештеника.“ (Преведено из католичког недељника La Union, издање од 10. августа 1951, објављеног на Курасаоу.)

[Оквир⁄Слика на 95. страни]

Вредност добре репутације

У септембру 1986. Расел Јејтс је подигао једну пошиљку послату с Јамајке која је била адресирана на Watch Tower Bible and Tract Society. Био је запрепашћен када га је у присуству поштанских инспектора отворио и испод часописа пронашао пакет с четири килограма марихуане! Полиција га је одмах ухапсила. Међутим, он је добио добре препоруке од министра поштанског саобраћаја с Курасаоа који је рекао да је немогуће да брат Јејтс има неке везе с дрогом. Да овај званичник није гарантовао тако недвосмислено, брат Јејтс би био стрпан у затвор. Овако је био брзо ослобођен. Овом догађају је поклоњено доста пажње у локалним новинама, од којих су једне брата Јејтса назвале „врло часним и поштеним човеком“ који је „веома заинтересован да свима проповеда добру вест“. Ово искуство истиче колико је вредна добра репутација.

 [Оквир⁄Слика на 96. страни]

Неуобичајено средство за дело Краљевства

Сваке године уручи се велики број примерака брошурице Свакодневно разматрање Писма. Током неких година пионири су уручили на стотине тих брошурица. Жизел Хајд је била у болници тако да је искористила прилику да неформално сведочи другим пацијентима. Једна од њих, Ниноска, повољно је реаговала, питајући Жизел да ли има „ону књижицу“. У први мах Жизел није знала о којој књизи говори, али је на крају схватила да је у питању Свакодневно разматрање Писма. Отада су сваког јутра разматрале дневни цитат. Договориле су се да проучавају Библију када обе буду изашле из болнице. Ниноска се крстила за мање од годину дана. Сада њен муж и деца проучавају Библију са Сведоцима.

[Слика]

„Свакодневно разматрање Писма“ на холандском, енглеском и папијаменту

[Оквир на 104. страни]

„Ревност за Бога; али не у складу с тачним спознањем“

Док су Хјуберт Маргарита и Морена ван Хејдорн били у служби, наишли су на Морелу, једну ученицу. Начин на који се Морела изражавала показао је да има „ревност за Бога; али не у складу с тачним спознањем“ (Римљ. 10:2). Објаснила је да сваки дан учи о римокатоличанству и да је уверена да је то начин да се обожава Бог. Хјуберт и Морена су се договорили да с њом проучавају Библију. Договор је био овакав: она ће ићи код свог учитеља, свештеника, да провери оно што учи. Ако се он не сложи са учењем, она ће га замолити да јој да библијске доказе због којих се не слаже. Ако икада помисли да је оно чему је Сведоци поучавају у супротности с Библијом, престаће да проучава. Морела је ускоро открила да учења католичке цркве нису библијска. Када је схватила да свештенику постаје све неугодније због њених питања, сасвим је престала да присуствује његовим часовима. Морела је наставила да проучава истину, крстила се и сада верно служи Јехови.

[Оквир⁄Слика на 107. страни]

Песак и стене Арубе

Гигантске стеновите формације Касибари и Ајо фасцинантно су обележје пејзажа на Аруби. Изванредне су и пећине у којима се налазе цртежи за које се верује да су их израдили Дабаџуро Индијанци. Стално сунчано време и дуге, беле, песковите плаже као магнет привлаче на хиљаде туриста који се из године у годину враћају на ово острво.

 [Оквир на 110. страни]

„Из уста мале деце“

Исус је рекао: „Из уста мале деце и одојчади прибавио си себи хвалу“ (Мат. 21:16). Тако је и с децом с ових острва. Морис, који има 15 година, живи на Аруби. Када је имао седам година, његова мајка није могла да га пронађе на обласном конгресу. Забринуто га је тражила и на крају га је пронашла у задњем делу просторије у којој се одржавао састанак с кандидатима за Бетел. Морис је желео да се пријави за Бетел. Брат који је водио овај састанак није желео да га обесхрабри па му је дозволио да остане. Морисова жарка жеља да служи Јехови у Бетелу није спласла. Крстио се када је имао 13 година и веома се труди у скупштини, добро се припремајући за све говоре. Одлучнији је него икада да служи у Бетелу.

На Бонеру је шестогодишњи Рензо био позван у Дворану Краљевства и тамо му се много свидело. С њим је започет библијски студиј и отада не жели да иде у католичку цркву. Упитао је своје родитеље зашто се у цркви не поучавају о рају и то је подстакло њихову знатижељу. Они су почели да проучавају с Јеховиним сведоцима. Касније су се Рензов отац и мајка крстили, заједно с једним од Рензових студената Библије. Рензо, који сада има осам година, крстио се на покрајинском састанку на Бонеру.

[Оквир⁄Слика на 115. страни]

Да ли неко жели паприкаш од игуане?

Игуана, као што је ова на слици, често може да се види на овим острвима. Ови гмизавци су веома цењени, али не као кућни љубимци. Игуана је један од основних састојака разних супа и јела. „Има укус баш као пилетина“, каже један овдашњи кувар. „Месо је веома укусно и мекано.“

 [Мапе на 71. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ХАИТИ

КАРИПСКО МОРЕ

ВЕНЕЦУЕЛА

АРУБА

ОРАЊЕСТАД

Сан Николас

КУРАСАО

ВИЛЕМСТАД

Санта Круз

Буена Виста

БОНЕР

Кралендајк

 [Слика на целој 66. страни]

[Слика на 68. страни]

Људи многих националности сарађују у миру у скупштини Хојберх, на Аруби

[Слика на 70. страни]

Перл Марлин је са својим оцем продавала религиозну литературу. Касније је постала Сведок

[Слика на 73. страни]

Прва енглеска скупштина у Сан Николасу, на Аруби

[Слике на 74. страни]

Неки који су се доселили на Арубу: (1) Марта Фостин данас, (2) њен муж Хамилтон, који је касније умро и (3) Роберт и Фостин Титре

[Слика на 75. страни]

Вудворт и Орис Милс на дан венчања

[Слика на 76. страни]

Едвина Струп, пионирка са Арубе

[Слика на 77. страни]

Јакобо Рејна је 1928. добио примерак књиге „Створење“ и препознао звук истине

[Слика на 78. страни]

С лева на десно: Расел и Хејзел Јејтс, дипломци 6. разреда Гилеада и Мери и Вилијам Јејтс из 14. разреда

[Слика на 79. страни]

Хенрикус Хасел, лево, био је горљив објавитељ добре вести

[Слика на 79. страни]

Камиљо Гиригорја је био први мештанин који се крстио, 1950.

[Слика на 80. страни]

Алис и Хенри Твид су остали у лепом сећању због свог самопожртвованог духа и ревности

[Слика на 81. страни]

Габријелу Хенрикезу је била поклоњена претплата на „Пробудите се!“ Он је био први Арубљанин који се крстио

[Слике на 82. страни]

Нинита Веб се у почетку противила истини. Она и њен муж Данијел су постали ревни објавитељи Краљевства

[Слике на 82. страни]

Марија Рамејн је била предана католикиња док јој свештеник није рекао да су ликови безвредни

[Слика на 83. страни]

Алберт Сур је за собом оставио одлична „писма препоруке“

[Слика на 84. страни]

Олива Роџерс је многима помогла да се предају Јехови

[Слика на 85. страни]

Горе: Јуџин Ричардсон, који се крстио са 17 година, служио је као реван пионир

[Слика на 85. страни]

Доле: млади Клинтон Вилијамс му се придружио у отварању „кунукуа“

[Слика на 86. страни]

Мисионарски дом на Аруби, око 1956.

[Слика на 89. страни]

Изнад: године 1962. Натан Х. Нор из Бетела у Бруклину посветио је ову Дворану Краљевства, прву Дворану на Курасаоу која је била у власништву браће

[Слика на 89. страни]

Десно: Виктор Мануел који је објавитељ добре вести скоро 50 година, служио је у другој скупштини у којој се говори папијаменто

[Слика на 90. страни]

Изнад: Међународни конгрес „Мир на Земљи“ из 1969. у Атланти (Џорџија, САД)

[Слика на 90. страни]

Десно: конгресно место на Курасаоу са истим програмом

[Слика на 94. страни]

Петра Селаса (десно) и њена ћерка Ингрид, специјалне пионирке које су 1969. биле послате на Бонер да би помогле

[Слика на 97. страни]

„Кула стражара“ на папијаменту

[Слика на 98. страни]

Горе: Полина и Џон Фрај

[Слика на 98. страни]

Доле: Ахе ван Далфсен је стигао 1964. након што је дипломирао у 39. разреду Гилеада

[Слике на 99. страни]

Изнад: Џанин Консепсион и Рејмонд Питерс су део деветочланог преводилачког тима

[Слике на 99. страни]

Десно: Естрелита Ликет ради на компјутеру који има MEPS програм, а то су вредне алатке које помажу преводиоцима

[Слика на 100. страни]

Робертус и Гејл Беркерс (лево) који служе у покрајинском делу, доста су стимулисали одушевљење за пуновремену службу

[Слика на 100. страни]

Џули и Ахе ван Далфсен (испод) вратили су се на Курасао 1992, а 2000. су позвани у Бетел

[Слика на 100. страни]

Ахе ван Далфсен, Клинтон Вилијамс и Грегори Духон служе у Одбору подружнице

[Слика на 102. страни]

Бланч и Ханс ван Хејдорн су помогли да 65 особа дође до тачке предања Јехови

 [Слика на 108. страни]

(1) Подружница посвећена 1964.

[Слика на 108. страни]

(2, 3) Садашња подружница, посвећена 20. новембра 1999.

[Слике на 112. страни]

Ова острва су благословљена паровима који су у путујућој служби, као што су (изнад) Лудмила и Хамфри Херманус и (с лева на десно) Пол и Марша Џонсон и Едит и Марк Милен

[Слике на 114. страни]

Први мисионари: (1) Ван Ајхсови, (2) Хорнвелтови и (3) Кор Теунисен оставили су своје домове да би служили овдашњој браћи