Светски извештај

Африка

У Обали Слоноваче једна млада ученица по имену Идит сазнала је да су њено крштење и испит у школи били одређени за исти дан. Одважно је замолила свог наставника да јој дозволи да одсуствује с тог испита и он јој је дозволио. Њени школски другови су јој се изругивали називајући је Маријом, Исусовом мајком. Један дечко је увесељавао школске другове говорећи како она није отишла на крштење већ на такмичење у пливању. Идит је реаговала тако што је том дечку понудила трактат који говори о веровањима Јеховиних сведока.

Кад га је прочитао, престао је да је исмејава и рекао је да би и он желео да постане Сведок. Проучавао је књигу Спознање које води до вечног живота и крстио се упркос извесном противљењу своје породице. Идит је срећна што је своје предање Јехови ставила на прво место у свом животу и што је, као резултат тога, помогла још некоме да учини то исто.

Један мисионар у западној Африци извештава: „Припадати организацији која има тако добру репутацију чак и у најмањим селима на земљи јесте благослов од Јехове.  Приметио сам да је то јако уочљиво овде у Гани где су Јеховини сведоци добро познати и поштовани. Један брат и ја смо испоручивали месечну пошиљку литературе неким скупштинама на сеоском подручју. У једном малом месту нисмо могли да пронађемо Сведока који је обично преузимао пакет с литературом. Питао сам брата који је возио шта да радимо. Погледао ме је, насмејао се и рекао: ’То није проблем.‘ Затим је зауставио камион код једне пијаце пуне људи, нагнуо се кроз прозор и позвао једну од девојака које су продавале рибу покрај пута. Дао јој је кутију с литературом и рекао: ’Молим те дај ово Јеховиним сведоцима.‘ Она је без иједне речи узела кутију, окренула се и нестала у мноштву људи. Док смо се возили до следећег града питао сам га да ли познаје ту девојку. Он се опет насмејао и рекао: ’Не, али она познаје нас.‘ Питао сам се да ли ће браћа уопште добити литературу. Али није требало да бринем. Добили су је још истог дана.“

У месту Гболобу у Либерији браћа су написала писмо градоначелнику у коме су га обавестила о својој намери да у том месту одрже најважнији религиозни састанак у години. Он им је дозволио да за ту прилику користе тамошњи фудбалски терен и послао је обавештење свим црквама у седам места која су у његовој надлежности. У том обавештењу је позвао људе да присуствују Меморијалу. Велика група Сведока је дошла у то место да насред тог фудбалског терена изгради подијум за Меморијал. Радосно су радили заједно у духу љубави. То је оставило утисак на мештане. Иако у Гболобу има само пет објавитеља, на Меморијалу је било присутно 636 особа!

Један десетогодишњи дечак из северне Руанде одгајао је једну малу козу све док она није одрасла и ојарила три јарета. Недавно је подружници послао своју слику и слику козе. Уз то је послао и писмо у ком је написао следеће:  „Јехова ме је много благословио и због тога прилажем ову козу за светско дело проповедања о ком се говори у Матеју 24:14.“ Дао је козу скупштинским старешинама и замолио их да је они продају. Они су то учинили и послали су новац подружници.

Једном специјалном пиониру у Нигерији један возач се понудио да га повезе те је брат ушао у ауто. Док се други путник померао да би направио места за њега, возач је приметио да брат држи Кулу стражару у рукама. Наредио му је да изађе из аута. Није хтео ништа да објашњава само му је једноставно рекао да изађе. Када су људи који су то посматрали приметили да брат није отишао с њим рекли су му да га је његов Бог спасао. „То су кола отмичара!“ рекли су. То што се брат „идентификовао“ донело му је Јеховину заштиту.

Грант је осмогодишњи објавитељ у покрајини Копербелт у Замбији. Још док је био веома мали могао је испричати једноставне причице на основу слика из књиге Највећи човек који је икада живео. Родитељи су га подстицали да учи напамет неке делове из Библије још пре него што је знао да чита. Сада је некрштени објавитељ. Грант води много библијских студија, неке помоћу публикације Моја књига библијских прича, а остале с брошуром Шта Бог захтева од нас? Због његове ревне активности тамошња деца га зову шимапепо мукаламба, што на чибемба језику значи „првосвештеник“.

Један човек који је почео да проучава Библију у Сенегалу прочитао је у часопису Пробудите се! од  22. септембра 1999. чланак о једној Сведокињи и њеној ћеркици из Канаде које су вратиле 1 000 долара нађених у половној ташници коју су купиле на бувљаку. Кратко након што је прочитао овај чланак човек је на улици пронашао мушки новчаник у ком се налазило неколико личних докумената и новац чија је противвредност преко 500 америчких долара. Много је размишљао о чланку који је прочитао и није могао добро да спава ту ноћ.

Сутрадан око осам ујутру позвао је телефоном власника новчаника и договорио се да се одмах нађе с њим да би му вратио новчаник и сав новац који је био у њему. Власник новчаника је био толико задивљен поштењем овог студента Библије да му је дао половину новца из новчаника — 250 долара! „Због тог једног часописа Пробудите се!“, рекао је тај студент Библије, „поступио сам на начин због ког ћу се поносити целог живота!“ Отада веома озбиљно схвата свој библијски студиј.

У источноафричкој земљи Уганди, 12-годишњи Кандоле је мирно седео и пажљиво слушао док је његова мајка проучавала Библију с Јеховиним сведоцима. С временом је мајка изгубила интерес за студиј, али дечаку је недостајало да слуша о стварима из Божје Речи и питао је где Сведоци одржавају своје састанке. Следеће недеље је пешачио 11 километара до Дворане Краљевства и отада редовно долази. Један брат који је пионир почео је да проучава Библију с Кандолеом који је фино напредовао и крстио се када је имао 14 година. Сада има 17 година и недавно је постао општи пионир. Циљ му је да буде специјални пионир. Његова мајка је на крају наставила са студијем и сада је крштена. Кандоле више не мора да пешачи на састанке. Сада има бицикл на ком и своју вози мајку до Дворане Краљевства.

 Америке

Марсио је био позван да служи у Бетелу у Бразилу. Он потиче из једног сиромашног дела земље и нико из његове породице није Сведок. Да би сакупио новац за путовање аутобусом до Бетела он је продао своју личну имовину, што му је заједно с новцем који су му дали тамошњи Сведоци омогућило да отпутује. Након три дана путовања, наоружани разбојници су насилно скренули с пута аутобус у ком је он био. Претражили су по стварима свих путника и узели су шта год су хтели. Када су отворили Марсиову торбу, видели су Библију и затворили торбу не узевши ништа. Када је аутобус стигао до следећег града, путници су били гладни, али већини није остало нимало новца за храну. Пошто Марсију нису узели новчаник, он је купио храну за остале путнике, и то је било једно велико сведочанство.

Освалдо, који је проучавао с Јеховиним сведоцима у Чилеу, обавештен је на послу да треба да почне да ради и недељом. Рекао је свом руководиоцу да је с њим уговорено да ради од понедељка до петка. Затим је  додао: „Недавно сам се оженио и треба да проводим време и са својом женом. Осим тога, недељу сам одвојио као дан када нешто чиним и за Бога.“ Руководилац му је рекао да ће бити отпуштен на крају месеца. Освалдо је био једини од око 3 000 запослених који није ишао да ради недељом. Уместо тога, он је наставио да иде на састанке уздајући се у Јехову.

Убрзо је то предузеће посетио један директор из Француске, који је на вишем положају. Зауставио се код Освалдовог стола и честитао му на добром раду. Тај директор је рекао: „Ви сте једини који нема игрице на свом компјутеру и који уредно обавља свој посао.“ Освалдо му је захвалио на тој похвали и рекао да ће ускоро напустити то предузеће. Директор га је упитао: „Да ли сте добили бољу понуду?“ Освалдо је одговорио да није и објаснио је ситуацију.

Неколико дана касније позван је на састанак с руководиоцем и тим директором. Атмосфера је била напета. Директор је рекао: „Освалдо, нећете радити недељом већ ћете уместо тога само понекад радити суботом. Такође ће вам бити поверене додатне одговорности у предузећу.“ Тог истог викенда Освалдо се крстио. Сада са својом женом служи као помоћни пионир.

У Еквадору је један младић, који се крстио баш ове године, добио да одржи свој први ученички говор у главној дворани. Сматрао је да је држање говора тако велика предност да је почео да скупља новац да би купио ново одело. Када је скупио 30 долара, сазнао је да једна сестра у скупштини нема новца за лекове. Дао је тој сестри свих 30 долара које је уштедео, рекавши: „Јехова ће ме једнако волети ако одржим говор у старом оделу као што би ме волео и да га одржим у новом!“

 Једна сестра из Гватемале је учествовала у уличном сведочењу. Видела је човека који је седео на прагу куће, али је мислила да не би требало да му сведочи јер је та кућа на подручју друге скупштине. Прошла је поред али је ипак нешто натерало да разговара с њим. Зато се вратила и поразговарала с њим о Јеховином Краљевству. Човек ју је пажљиво саслушао. Затим је рекао: „Хвала вам госпођо што сте дошли да разговарате са мном јер сам овде да бих убио једног човека који долази у петнаест до осам ујутру. Он је био на путу до гроба, а ја на путу до затвора! Знам да нисте дошли овде сами од себе; Бог вас је послао к мени да сазнам за његову љубав. Одмах ћу се вратити у кућу да не починим такав злочин. Нека вас Бог благослови!“

Током децембра 2000. и јануара 2001, подружница у Колумбији је организовала једну акцију проповедања у удаљеним подручјима. Сведоци у тој земљи су били охрабрени да се преселе на та подручја на недељу дана или највише на два месеца, зависно од својих околности, да би проповедали и развијали интерес.

У жељи да учествује у томе, једна млада сестра из Боготе је отишла у град Гуаска. Толико је била срећна та два месеца која је провела тамо да је молила Јехову да јој помогне да тамо нађе посао како би могла да остане. Куповала је кокосове орахе, правила колаче од кокоса и продавала их на улици и у радњама. Поред тога, нашла је посао на ком је прала и пеглала одећу и чак је научила како се музу краве. Тако је могла да се издржава и да настави да служи као општи пионир у Гуаски. Сада води 25 библијских студија.

Једној сестри с Јамајке је једна станарка рекла да је нико никада не може убедити да постане Сведок. Сестра је објаснила да је разлог њене посете да пренесе  библијску поруку која укључује и наду у вечни живот. Док су разговарале, сестра је приметила да жена има дубоко поштовање према Библији. Такође је запазила да се њени снажни приговори у вези са извесним темама могу савладати читањем одговарајућих стихова из Библије. То је подстакло сестру да у великој мери користи Библију док је посећивала ову особу, а и касније када је успоставила библијски студиј. Потом је та студенткиња почела да посећује састанке и постала је оно што је у почетку изричито рекла да никад неће бити — предани и крштени Јеховин сведок.

Једна сестра из Боливије по имену Карол проучавала је с једним човеком и његовом женом. Они су живели у кући његове мајке, ревне католикиње која никада није пропуштала мису нити религиозне церемоније. Њена кућа је била украшена иконама и испред сваке је горела свећа. Једнога дана за време студија, мајка је улетела у собу с католичком Библијом у руци и питала Карол: „Где се каже да је Марија имала још деце?“ Карол јој је показала стихове из Матеја 12:46-50 и 13:55. Она је покуњена отишла из собе. Неколико минута касније се вратила и поносно носила другу Библију, једну велику позлаћену Библију са сликама. Када јој је сестра показала исте стихове, она је поново отишла. Убрзо је ушла носећи још једну Библију, али стихови су били исти. Више није имала шта да каже.

Током следећих недеља их је још више прекидала. Постављала је многа питања, али постепено је постајала пријатнија. Била је одушевљена одговорима. Убрзо је прихватила да има свој библијски студиј. Њена некадашња ревност за католицизам прерасла је у ревност за право обожавање. Почела је да доводи своје пријатеље у Дворану Краљевства и с временом се крстила.

 Азија и Блиски исток

Гари који живи на Шри Ланки, понудио је брошуру И ти можеш бити Божји пријатељ! једном католику и његовој жени будисткињи. Жена је упорно тврдила да само њеног мужа интересује да сазна нешто више о Библији. Међутим, када је Гари дошао следећи пут, рекла је да је и она заинтересована да сазна како може да постане Божји пријатељ. Следеће недеље је помоћу те брошуре започет студиј и тај брачни пар је наручио Библију. Жена је рекла: „Мислим да нам је потребна Библија уколико желимо да постанемо Божји пријатељи.“

Када су проучавали трећу лекцију у брошури Божји пријатељ, жена је била одушевљена студијем. Те вечери је присуствовала још једна особа — младић који је становао код њих у кући. Неколико дана пре њиховог четвртог студија, Гари им је донео Библију. Одмах су је ставили на видно место заједно с брошурама које су биле поређане на столу. Те вечери на њиховом четвртом студију поносно су узимали Библију у којој је било пуно плавих тракица. Муж је рекао: „Ми смо спремили целу лекцију.“ Пронашли су све стихове који се спомињу у тој лекцији и ставили плаве тракице да би означили страну на којој се налази сваки стих.

 Ровина, самохрана мајка која има тек нешто више од 20 година и која живи на Филипинима, заинтересовала се за истину. С њом је започет студиј и убрзо је почела да долази на састанке. Међутим, због финансијских проблема је била приморана да напусти своје родно место и потражи посао у једном далеком граду. Тамо се запослила као кућна помоћница код једне ревне католичке породице. Питала је да јој објасне где је најближа Дворана Краљевства у граду, али они нису хтели да јој помогну да ступи у контакт са Сведоцима.

Месеци су пролазили и Ровина се усрдно молила Јехови да јој помогне да пронађе Сведоке и настави свој библијски студиј. Једно јутро је зазвонио телефон и она се јавила. Особа која је звала је рекла: „Хало, да ли је то Дворана Краљевства?“

Ровина је одмах одговорила: „И ја тражим Дворану Краљевства. Можете ли ми помоћи да је нађем?“ Учињене су припреме и Ровина је наставила свој библијски студиј и сада је крштена.

Једна 12-годишњакиња је послала писмо подружници у Русији. Она је написала: „Ја сам једна обична девојчица. Живим у сибирској области Тјумењ. Недавно смо први пут у нашем малом месту усред недођије добили часопис Кулу стражару. Видела сам га у нашој школској библиотеци. Одлучила сам да га понесем кући и прочитам. Из њега сам сазнала многе нове и интересантне ствари. Много сам уживала само посматрајући слике. Волела бих да добијем више информација. Волела бих да проучавам књигу Откривење и Библију, и да сазнам више о вашој организацији.“ Учињене су припреме да јој се помогне.

Док су проповедале, две сестре у Либану су дошле до једне куће. Након што су покуцале, приметиле су налепницу на којој је стајало да Јеховини сведоци нису пожељни. Један човек је отворио врата. Сестре су започеле с њим  разговор и он их је позвао да уђу. Када је сазнао да су Сведоци, питао их је да ли су прочитале налепницу на вратима. „Јесмо“, одговориле су, „али тек након што смо покуцале.“ Он је затим објаснио да је то кућа његових родитеља који не воле Јеховине сведоке. Међутим, он је желео да сазна више и био је нарочито знатижељан баш због таквих налепница на вратима које су биле уобичајене на том подручју.

Сестре су се договориле да посете тог човека код његове куће. С њим и његовом женом је започет библијски студиј и убрзо су почели да посећују састанке и примењују библијска начела. Он је рекао да никада раније није отворио Библију, али Сведоци су му помогли и да је чита и да је разуме.

Једна сестра која ради у једном салону лепоте у Кореји држи на видном месту Библију и друге публикације које издају Јеховини сведоци. Такође често пушта аудио-касете са снимцима књиге Највећи човек који је икада живео. Када је чула снимак на касети, једна жена је замолила сестру да јој да примерак и с њом је започет библијски студиј. Пасторова жена се распитивала о тим касетама рекавши да никада у својој цркви није чула тако нешто што наводи на размишљање. И она је затражила касете и почела је да проучава са Сведоцима. Захваљујући литератури која је била тако видно изложена, једна будисткиња се такође заинтересовала и почела да проучава Библију. Да би удовољила духовним потребама оних с којима је долазила у контакт путем неформалног сведочења, ова сестра је постала општи пионир.

Један брачни пар специјалних пионира у Малезији сведочио је једном човеку док су ишли путем. Он је имао много питања па их је позвао да пођу код њега кући. Они су пошли с њим и водили су један интересантан разговор. Кад су након тога кренули на Скупштински студиј књиге,  позвали су га да пође с њима и он је пристао. Допало му се на састанку. Након састанка су му дали брошуру Захтеви и договорили се да га посете сутрадан. Када су стигли, рекао им је да је претходно вече после састанка дошао кући, и да је читао и молио се до четири ујутру.

Тај човек је био свештеник у једној цркви такозваног хришћанства. Иако је провео многе године у теолошким школама, никада није могао схватити Тројство. Брошура Захтеви га је упутила на библијске стихове који откривају истину о овој небиблијској доктрини. Срећан што сада зна ко је стварно Бог, рекао је том пару: „Више не верујем у Тројство.“ Отада више не проповеда у својој цркви. Уместо тога, посећује састанке Јеховиних сведока.

Овај човек је проучио библијску литературу коју је добио од Сведока и упоредио је оно што је сазнао са својим теолошким белешкама. После две недеље је одлучио да у потпуности промени правац свог живота. Дошао је из Индије да настави теолошке студије на факултету Тројство у Сингапуру. Међутим, он је рекао: „Како да идем на тај факултет? Чак се и зове Тројство!“ Вратио се у своју домовину једва чекајући да контактира с тамошњим Сведоцима. Захвално од срца је рекао: „Пронашао сам истину!“

Једна сестра родом из Казахстана страшно се плашила да проповеда другим Казахстанцима. Када је почела да пионири, обрађивала је подручје на ком живе људи других етничких група. Међутим, једног дана док је била на подручју наишла је на једну Казахстанку. Понудила јој је часопис Пробудите се! и она га је прихватила. Сестри је требало две недеље да скупи храбрости да би извршила накнадну посету. На њено изненађење, установила је да је жена била узнемирена што она није дошла раније. Дословно је увукла сестру у стан, показала јој књигу Спознање и рекла: „Хајде да проучавамо Библију!“ После извесног времена та жена и њен старији син су се крстили на једном покрајинском састанку.  Сада је и њен млађи син некрштени објавитељ, а ћерка, сестра од тетке и братанац проучавају Библију.

Један специјални пионир из једне блискоисточне земље ступио је у контакт са извесним г. Џоном који је желео да обнови претплату на Кулу стражару и Пробудите се! Г. Џон је објаснио да је његов деда који живи у Индији Сведок већ много година. Г. Џон је посећивао хришћанске састанке у Индији, али већ 19 година не живи тамо. Није знао како да поново ступи у контакт са Сведоцима.

Када га је тај пионир позвао да посети један састанак, г. Џон је рекао да он у то исто време одржава састанак у својој кући, додајући да се тај састанак састоји од „проучавања Библије и молитве“. Користећи примерке Куле стражаре и књигу Спознање, г. Џон проучава Библију с 25 Индијаца. Они већ неколико година одржавају седмичне састанке. У исто време, енглеска група која тамо постоји има само 12 објавитеља. Браћа су посетила ову индијску групу и предузети су кораци да се духовно збрину они који су заинтересовани.

Једна девојчица из Непала живи у сиротишту којим управљају волонтери из Кореје. Док је похађала школу у сиротишту, једна од њених наставница је тврдила да је пронашла „праве хришћане“. Ова девојчица, која је без оца, увек је за себе веровала да је права хришћанка. Пошто су људи који су управљали тим сиротиштем такође тврдили да су хришћани, била јој је чудна та изјава. Да би задовољила своју знатижељу, хтела је да упозна те „праве хришћане“. Испоставило се да њена наставница проучава с Јеховиним сведоцима и редовно посећује састанке. Девојчица се договорила са својом наставницом и заједно с њом отишла на један састанак. Била је толико одушевљена оним што је видела да је одмах прихватила библијски студиј. Брзо је напредовала и за четири месеца се крстила. Након крштења је постала помоћни пионир.

 Европа

У Лондону у Енглеској сваке године се организује изложба на којој се пружају неке информације за особе које су глуве. Јеховини сведоци постављају један штанд с Библијама и литературом, укључујући и видео-касету на којој се брошура Шта Бог захтева од нас? износи на британском знаковном језику. Радосна што види штанд, једна глува жена је рекла да је свугде тражила Сведоке који су глуви. Она каже да је један глуви Сведок често разговарао с њом док је живела у Монголији. Међутим, све до очеве смрти она није ценила наду у ускрсење и није почела да проучава Библију. После шест месеци се преселила у Енглеску и премда је пронашла Дворану Краљевства, није разумела ништа на састанцима нити је рекла да је глува. Молила се Јехови да јој помогне да пронађе Јеховине сведоке који су глуви и пронашла их је. Сада она и њена ћерка проучавају Библију и посећују састанке на знаковном језику.

Андреа, осмогодишња Сведокиња из Португала, запазила је како је једна школска другарица јако тужна због тога што су јој се родитељи раздвојили. Неколико  дана касније, Андреа је добила Пробудите се! од 8. јануара 2001. у коме је била истакнута серија уводних чланака под насловом „Можемо ли спасти свој брак?“ Сва узбуђена објаснила је мајци да би ти чланци били добри за родитеље њене школске другарице. Андреа се затим потрудила да један примерак часописа буде уручен оцу, а други мајци те школске другарице.

Убрзо после тога, њена другарица јој је рекла: „Моји родитељи поново живе заједно и тата ми је рекао да ти кажем да смо сада заједно захваљујући часопису који си нам дала!“ Затим је Андреа тој породици дала књигу Тајна породичне среће. Њена мајка сада води библијски студиј с мајком те школске другарице.

У служби на терену, два Сведока из Италије су наишла на једног старијег човека и понудила му Кулу стражару и Пробудите се! Тај човек је рекао да не зна да чита. Објаснио је да је са седам година постао пастир. После тога је 15 година живео у планинама и једино друштво су му биле овце. Никада није ишао у школу. Док је чувао овце, усрдно се молио Богу да му помогне да га боље упозна. Затим је рекао овој двојици браће: „Када бих само могао да читам ваше часописе, мој сан би се остварио.“

Један од браће је рекао: „Још није прекасно да научите да читате.“ Следећег дана, тај пастир је дошао у Дворану Краљевства. Уз помоћ Сведока̂, научио је да  чита и пише. Данас, тај старији човек редовно чита Библију и неуморно објављује добру вест.

Гренланд, који ћемо размотрити у овом извештају из Европе, највеће је острво на свету иако га настањује само око 56 000 становника. На том острву има седам скупштина, од којих су неке веома мале.

Харалд је 15-годишњи некрштени објавитељ који припада једној од тих скупштина. Када је његово одељење ишло на екскурзију он није хтео да иде. Уместо тога, посећивао је часове у другом одељењу, где су ученици добили задатак да причају о својој религији. Иако им је било дато око два месеца да се припреме, мало њих је имало шта да каже, а они који су имали причали су само неколико минута. Пошто је остало још пола сата до краја часа, наставница је питала: „Како да искористимо остатак часа?“ Харалд — који је био само гост — подигао је руку и рекао да би им он радо испричао нешто о својој религији.

Наставница је рекла: „Јеси ли сигуран? Ниси имао времена да се припремиш.“ Харалд је рекао да је спреман, те је тако дао лепо сведочанство том одељењу. Када је наставница у Харалдовом одељењу сазнала за то што је урадио, замолила га је да то исто учини и у свом одељењу. Овог пута му је дато недељу дана да се припреми. Понео је са собом неке библијске публикације да их покаже својим школским друговима и наставници.

Пија, која живи у Данској, желела је да своју новорођену бебу крсти у цркви. Њен супруг није признавао крштење мале деце и због тога су се расправљали. На крају су одлучили да о тој ствари разговарају са својим свештеником. Он им је рекао да се крштење мале деце не темељи на Писму. Пија је била љута на цркву и на  свештенике јер су је 32 године поучавали да верује у нешто што је погрешно. Одустала је од намере да крсти бебу и одлучила је да сама чита Библију и види шта је исправно, а шта погрешно.

У мају 2000, једна Сведокиња је посетила Пију и она је прихватила библијски студиј. Након што је посетила обласни конгрес, рекла је: „Још увек не разумем све, али сада сигурно знам да моја религија не поседује истину.“ Она је сада некрштени објавитељ и брзо напредује ка крштењу.

Док се шетао у парку са својим сином, један брат из Словеније је запазио да се једна ученица одвојила од остале групе ђака. Започео је разговор с њом о духовним темама. Касније су он и његова жена започели библијски студиј с том ученицом, чије је име Силвија. Она је повела свог дечка на библијски студиј и сада и он проучава Библију. Силвија је причала о истини са својом мајком која је такође почела да проучава. Сада све троје редовно посећују састанке у Дворани Краљевства. Силвија је некрштени објавитељ. Занимљиво је да се она сећа како се тог дана када је срела нашег брата у парку молила Богу да јој помогне да разуме зашто је овај свет тако безосећајан.

Недавних година, у Шпанију су масовно долазили имигранти из Јужне и Средње Америке. Док је проповедала од куће до куће, једна пионирка је сведочила једној госпођи из Колумбије. Она ју је пажљиво саслушала и прихватила је библијски студиј. На следећој посети сестра је понудила библијски студиј другима који су живели у истом стану. Неколико њих је прихватило понуду. Пошто су се подстанари у том стану стално смењивали, сестра је сведочила свакоме кога је срела. Ускоро је започела 20 библијских студија. Неке од особа су се  одселиле и не зна се да ли су наставиле да проучавају. Међутим, сада се редовно води десет студија, а неки студенти већ долазе на састанке.

Иако познаје истину задњих 40 година, једна 82-годишња жена са Крита је тек недавно постала некрштени објавитељ. Лична заинтересованост коју је према њој показала једна сестра која је специјални пионир подстакла ју је да напредује и да се крсти.

Убрзо су други чланови њене породице кренули њеним стопама. Њен 86-годишњи муж, који је 60 година пушио, почео је да проучава Библију, прекинуо је с пушењем и постао некрштени објавитељ. Њихова 55-годишња ћерка је такође одлично напредовала у свом студију. Сада посећује састанке и престала је да пуши. На крају је и један праунук почео да проучава Библију и изразио је своју жељу да се упише у Теократску школу службе.

Док је сведочила у једној згради поред своје, једна сестра која је мисионар у Естонији срела је једну жену која ју је питала да ли има доброг мужа. Сестра је одговорила да има. Жена ју је затим питала где живи. Сестра је одговорила да живи у суседној згради. Жена је тада одушевљено рекла: „О, па то сте онда ви... сигурно сте то ви. Ви често једете на тераси, зар не?“

Сестра је одговорила: „Да, с мојим супругом.“

Жена је рекла: „Па, ја вас посматрам. Ваш супруг често носи кецељу и сервира јело. О, видим да имате тако добар брак! Ја не могу да вас видим из мог стана, али увек идем на терасу код моје пријатељице и посматрам вас. Запазили смо да се увек молите пре него што почнете да једете. То је тако лепо видети. Молим вас, хоћете да уђете?“ Отада сестра редовно посећује ову особу.

 Океанија

Овај део планете обухвата острва у јужном, западном и централном делу Тихог океана, укључујући и Меланезију, Микронезију и Полинезију. Ми ћемо укључити и Аустралију, Нови Зеланд, Малајски архипелаг и Хавајска острва.

Једнога дана су две сестре с Новог Зеланда виделе једну жену како ради у башти. Зауставиле су се да јој помогну да ишчупа неки бамбус. Задивљена њиховом љубазношћу позвала их је на кафу, а оне су јој дале сведочанство. Она је писала локалним новинама о томе шта се десило. Уредништво тих новина је ступило у контакт с браћом из те скупштине и рекло им да су освојили предиван букет цвећа због своје љубазности.

У том новинском чланку је писало: „Када су Јеховине сведокиње ишчупале удовици тај проблематичан бамбус, оне су само учиниле оно што је њима сасвим уобичајено — помогле су некоме коме је то било потребно. Својом љубазношћу оне су јој испуниле дан. Та особа је била толико захвална да нам је све то испричала. Ова прича је изабрана као најбоља за додељивање букета у  месецу августу. Надамо се да ће им тај букет донети задовољство какво је њихова љубазност донела другима.“

На једном од острва Вануату, две пионирке су сведочиле девојци која ради у једној продавници. Она је прихватила и брошуру Захтеви и библијски студиј. Њен отац се жестоко противио и није желео да му ћерка проучава са Сведоцима. Уништио јој је библијску литературу, истукао је и на крају јој је рекао да напусти кућу. У међувремену, девојка је напредовала у спознању, посећивала је састанке и развијала плодове духа (Гал. 5:22, 23). Њен став пун поштовања на крају је оставио дубок утисак на њеног оца који се смирио и позвао је да се врати кући. Она се уписала у Теократску школу службе и први пут је присуствовала покрајинском састанку на оближњем острву Санто. Када су је питали како је прибавила новац за пут, са осмехом је одговорила: „Отац ми је платио карту.“

Кларенс са Хаваја је љубазан човек који је увек узимао часописе кад год су објавитељи долазили код њега. Један пионир који га је једног дана посетио приметио је да он има књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на земљи и понудио му је библијски студиј. Кларенс је радо прихватио, рекавши да је одувек желео да сазна нешто о Библији. Он се добро припремао за свој библијски студиј и убрзо је почео да посећује скупштинске састанке.

Али морао је да изврши неке промене. Као ветеран из Другог светског рата, поносно је марширао с другим ветеранима на празничним парадама. Затим је током божићних празника добровољно звонио у звоно на кутији за прилоге за Армију спаса. Требало му је време да схвати шта значи не бити део Сатаниног света. Ипак је на крају испунио услове да учествује у служби.

Кларенс се крстио када је имао 85 година и још увек активно учествује у служби. Држи ученичке говоре у  Теократској школи службе. Недавно је научио да користи компјутер тако да сада може да истражује користећи Библиотеку Watchtowera на CD-ROM-у. С чврстим уверењем Кларенс је рекао: „Ништа ме не може одвратити од служења Јехови сада када сам пронашао истину.“

Док је сведочила телефоном, једна сестра из Аустралије је питала једног човека да ли би издвојио 15 минута недељно да разговара о Библији. Он је рекао да не би могао. Сестра је питала: „А пет минута?“ Сложио се, мада не баш радо. Следеће недеље су почели с петоминутним студијима. Убрзо је почео постављати смисаона питања. Пошто се сестра држала тога да студиј траје само пет минута, она би рекла: „То је добро питање, али наше време је истекло па ће то онда бити тема за нашу следећу лекцију. Пријатно.“

Када је човек питао како може знати која је права религија, договорили су се да им та тема послужи као следећа лекција. Након те лекције он је рекао: „Јеховини сведоци сигурно имају праву религију, али ја не могу тек тако да верујем и да се преобратим. Мислим да ми треба још спознања.“ Како је његов интерес растао, дужина студија се постепено повећавала с 5 на 30 минута.

Када су завршили брошуру Захтеви, сестра је питала тог човека да ли би она и њен супруг могли да га посете и разговарају о ономе што је до сада сазнао. Он је пристао. Посетили су га и рекли да им је било драго што су имали предност да му помажу током протеклих шест месеци и охрабрили су га да настави даље. Сада супруг те сестре сваке недеље посећује тог студента и води студиј с њим.

У Папуа-Новој Гвинеји још увек има много подручја где није проповедана добра вест јер је тешко доћи до села. Углавном је једини начин да се ступи у контакт с људима из тих села онда када они дођу у град да купе  намирнице. Тако је један човек из једног далеког села добио Кулу стражару. Након што ју је прочитао, писао је подружници тражећи још информација. Један мисионар је замољен да ступи у контакт с њим. Једини начин за то је био преко поште, и због тога су се многи студији са заинтересованим особама водили путем писама.

Неки мисионари су одлучили да посете то подручје те су кренули тамо једним возилом с погоном на сва четири точка. То путовање је трајало шест сати, углавном по опасном путу обраслом жбуњем који је вијугао кроз узане планинске пролазе и преко река. У једном делу тај „пут“ је било речно корито. Када су стигли на своје одредиште, открили су прелепу долину површине десет до дванаест квадратних километара окружену планинама чији врхови, с бујном, прашумском вегетацијом, досежу до облака. Било је то као да су крочили у неко прошло време. Куће су саграђене од бамбуса, као што су се градиле вековима раније. Када су људи чули да су стигли мисионари, узбуђено су се окупили. Иако многи никада пре тога нису срели Јеховине сведоке, они су већ два пута недељно проучавали Кулу стражару и скоро сви су напустили лутеранску цркву.

Мисионари су им показали како се воде састанци и такође су их обавестили да ће следећег дана у осам преподне бити јавно предавање. Сутрадан, неки су устали у пола пет ујутро и отишли у суседна села да би позвали људе на предавање. Преостали мештани су направили једну дворану за тај састанак. Велика дебла су служила као клупе, а олистале гране су пружале хлад. Подијум за говорника је направљен од бамбуса. Сви су били узбуђени. На том састанку су биле 44 особе, а 11 њих је дало своја имена да би путем писама имали студиј. Мисионари су се вратили кући исцрпљени, али веома задовољни оним што су урадили.

[Слика на 45. страни]

Осмогодишњи Грант из Замбије води много библијских студија

[Слика на 57. страни]

Штанд на изложби за глуве у Енглеској