Никарагва

Никарагва се с правом описује као тропски рај. Својом источном обалом гледа на чисту, тиркизну воду Карипског мора. Западну обалу јој запљускују таласи огромног Пацифика. Када се посматра одозго, та земља изгледа као мозаик шума, њива и река, с мноштвом језера која су попут драгуља смештена у кратерима некадашњих вулкана. Па ипак, та језера изгледају попут плавих барица у поређењу с два огромна језера — Никарагвом и Манагвом. Само језеро Никарагва, чија је површина 8 200 квадратних километара, заузима шест процената укупне површине те земље.

Главни град Манагва лежи на јужној обали језера Манагва, чија је површина око 1 000 квадратних километара. На једном од староседелачких језика „Манагва“ значи „место где је велика вода“, што је сасвим одговарајућ назив. Манагва, која је иначе седиште владе и центар економије, има око милион становника; што је 20 посто од укупно пет милиона становника те земље. Она се налази у узаној низији која излази на Тихи океан и у којој живи око 60 посто Никарагванаца. У средишњем брдовитом делу живи још 30 посто становништва, а остатак — тек нешто мање од 10 посто — живи источније, у две ретко насељене аутономне области које чине половину целокупне територије земље.

 На јужној граници Никарагве сужава се средњоамерички земљоуз, тако да Карипско море и Тихи океан раздваја свега 220 километара. Међутим, пошто је језеро Никарагва повезано с Карипским морем преко реке Сан Хуан која отиче из њега, од Тихог океана га дели само земљоуз Ривас који је широк свега 18 километара. Пре него што је направљен Панамски канал, пловни пут преко реке Сан Хуан и језера Никарагва био је уобичајена маршрута за путнике, због чега је то подручје било и те како пожељно. Заиста, историја открива да је то подручје долазило под утицај многих народа међу којима су били и Маје, Астеци, Толтеци и Чибче, а поред њих и стране силе као што су Шпанија, Француска, Велика Британија, Холандија, Сједињене Државе и Совјетски Савез.

Утицај многих племена и народа очигледан је у никарагванском вишејезичком друштву с мноштвом различитих култура. Док становништво пацифичког дела земље сачињавају углавном местици који говоре шпански, а који су потомци Шпанаца и домородаца, карипско подручје је заиста вишенационално. Преовладавају Мискито Индијанци, Креолци и местици, а ту су још и мање афро-карипске групе народа Сумо, Рама и Гарифуна. Премда су многи од ових народа задржали свој језик и културу, они су једноставни, отворени и пријатељски расположени. Такође су веома религиозни, и многи воле Библију.

Као што ћемо видети у овом извештају, на особине Никарагванаца такође су утицале невоље, како природне, тако и оне које су људи проузроковали. Примера ради, Манагву су у прошлом веку разорила два земљотреса чији су епицентри били на пацифичкој страни земљоуза. Источна Никарагва је претрпела другачију врсту природне катастрофе — опустошујуће урагане који су долазили са Атлантика. Поврх свега тога, грађански рат,  политички преврати и сурове диктатуре задали су још јада.

Па ипак, чисте воде библијске истине пронашле су пут кроз ову прелепу земљу језера и река и донеле утеху и наду хиљадама искрених људи (Откр. 22:17). Да, набујале воде духовних припрема које данас теку кроз Никарагву доказ су да је Јехова богато благословио дело проповедања о Краљевству у овој земљи, нарочито ако узмемо у обзир чињеницу да је пре само шест деценија проповедање добре вести било попут капања воде.

У почетку само капање

У Манагву су, 28. јуна 1945, стигли Франсис и Вилијам Волас, рођена браћа и дипломци првог разреда Библијске школе Гилеад Watchtower-а. Они су организовали дело проповедања добре вести у Никарагви и припремили пут за мисионаре који ће још доћи. Међутим, они нису били први који су донели поруку о Краљевству у ту земљу. Још 1934, једна сестра која је била пионир посетила је Никарагву и уручила литературу у Манагви и у другим деловима земље. Па ипак, до 1945. је врло мало људи чуло за Јеховине сведоке.

Када су браћа Волас почела с проповедањем, користили су портабл грамофон и пуштали снимљени материјал који се темељио на Библији — што је у то време у Никарагви било нешто сасвим ново! Тако је за првих месец дана 705 особа чуло поруку о Краљевству.

У октобру те године стигло је још четворо мисионара — брачни парови Харолд и Евелин Данкан и Вилберт и Ен Гајзелман. Они су, из жеље да на све могуће начине објављују Краљевство, испланирали низ састанака за јавност. Тако су, новембра 1945, прилазили Никарагванцима на улици и уручивали им позивнице за библијско предавање. Иако је због оближњег политичког немира и  уличних борби постојала опасност да програм буде прекинут, састанак је одржан у миру и прво јавно предавање је чуло преко 40 особа. У међувремену су у мисионарском дому почели сваке недеље да се одржавају Студиј Куле стражаре и Састанак службе.

Година 1946. је била посебно радосна за мисионаре и оне који су први прихватили библијску поруку. Један од њих је био и 24-годишњи Арнолдо Кастро, који се с осмехом присећа како је први пут сазнао за библијску истину. Он каже: „Моји цимери, Еваристо Санчез и Лоренсо Обрегон, и ја одлучили смо да заједно учимо енглески. Једнога дана је Еваристо дошао кући из куповине и машући књигом рекао: ’Нашао сам једног Американца  који ће нас учити енглески!‘ Наравно, то није био циљ тог ’учитеља‘, али Еваристо је тако разумео. У договорено време, нас тројица смо радосно ишчекивали час енглеског. ’Учитељ‘, то јест мисионар Вилберт Гајзелман, био је пријатно изненађен када је видео како га нестрпљиви ’студенти Библије‘ чекају с књигом у руци.

„Била је то књига Истина ће вас ослободити, коју смо проучавали два пута недељно“, објашњава Арнолдо. „На крају и нисмо баш много научили енглески, али смо зато упознали библијску истину.“ Арнолдо се крстио у августу 1946. на једном конгресу у Кливланду у Охају (САД), и после тога се вратио у Никарагву да би почео с пионирском службом. Крајем те године крстила су се и његова два цимера.

Данас се 83-годишњи Еваристо Санчез с радошћу присећа тих првих дана. „У почетку нисмо имали где да одржавамо састанке“, каже он. „Али пошто нас је било јако мало, састајали смо се у дому у ком су живели мисионари. Касније смо изнајмили једну кућу на спрат где се редовно састајало нас 30⁠-40.“

 Та три младића су били први Никарагванци који су се придружили мисионарима у служби, најпре у Манагви, а затим и у удаљеним подручјима. Манагва је у то време била мања него данас; имала је око 120 000 људи. Једино асфалтирано подручје је био један део од 12 квартова у центру града. „Ишли смо пешице“, присећа се Еваристо. „Није било аутобуса, ни асфалтираних путева, већ само железничка пруга и воловска запрега. Тако смо, зависно од тога да ли је била сушна или кишна сезона, ходали или по великој прашини или по великом блату.“ Али њихов труд је био награђен када су у априлу 1946. на Меморијалу биле присутне 52 особе.

Оснива се подружница

Тог месеца су први пут посетили Никарагву Натан Х. Нор и Фредерик В. Франц из централе у Бруклину. Током четвородневне посете, брат Нор је одржао јавно предавање „Веселите се нације“ на ком је присуствовало 158 особа. Брат Франц је преводио говор на шпански. Пре него што су отпутовали, брат Нор је основао подружницу Јеховиних сведока да надгледа дело у Никарагви. За слугу подружнице је био наименован Вилијам Јуџин Кол, који је имао 26 година и који је кратко пре тога премештен из Костарике.

Током наредних деценија, подружница је основала мисионарске домове у местима као што су Хинотепе, Масаја, Леон, Блуфилдс, Гранада и Матагалпа. Такође је организовано да покрајински надгледник посећује новоосноване скупштине и групе како би јачао и храбрио браћу.

Противници имају краткотрајан успех

Ревност браће је брзо уродила плодом, што је узнемирило свештенство такозваног хришћанства. Противљење је најпре почело у Блуфилдсу, граду на карипској  обали где су била додељена два мисионара. Ствари су достигле врхунац 17. октобра 1952, када је издато судско решење којим се забрањују све активности Јеховиних сведока. То решење је потписао један службеник из Министарства за имиграцију, а на то га је подстакло католичко свештенство.

Мисионари у Блуфилдсу, Леону, Хинотепеу и Манагви били су обавештени о тој забрани. Апели упућени одговарајућим надлежним органима — укључујући и тадашњег председника Анастасиа Сомозу Гарсија — били су безуспешни. Браћа су почела да се састају у мањим групама, прекинут је рад с часописима на улици, а литература из подружнице је пребачена на безбедне локације. Лажно тврдећи да су Јеховини сведоци комунисти, религиозни непријатељи су успели да забране дело проповедања. Ангажован је један адвокат који је против те одлуке поднео жалбу врховном суду.

Премда су нека браћа попустила пред страхом од човека, већина је остала чврста. Као духовно зреле и неустрашиве особе, мисионари су били извор снаге за тамошњу браћу која су из послушности Божјој Речи наставила да проповедају и да се састају (Дела 1:8; 5:29; Јевр. 10:24, 25). Онда је 9. јуна 1953, након само осам месеци забране, врховни суд објавио једногласну одлуку у корист Јеховиних сведока, потврђујући тиме законско право на слободу обожавања и слободу говора. Завера је у потпуности била неуспешна.

Изазови за прве мисионаре

Противљење свештенства није био једини изазов с којим су се суочили први мисионари. Осмотри пример Сиднија и Филис Портер, дипломаца 12. разреда Гилеада. Када су у јулу 1949. стигли у Никарагву, Сидни је био наименован за покрајинског надгледника свих  скупштина у земљи. Он описује како је у то време изгледало служити у тој врсти службе. „Путовали смо возом и аутобусом. Често нисмо могли да одседнемо ни код кога од браће, те смо носили са собом простирке за спавање и један мали решо за грејање воде и кување. Више пута смо и по десет седмица били ван подружнице. Међутим, подручје је било тако плодно да је у неким крајевима био изазов пратити сав интерес. Примера ради, када смо касније служили у покрајини Манагва, Филис је водила 16 библијских студија! Како је проналазила време за њих? Користила је дан када смо били слободни и вечери када нисмо имали скупштинске састанке.“ Ти први мисионари су заиста били ревни!

Дорис Нихоф, која је стигла 1957, описала је свој први утисак следећим речима: „Било је то крајем марта, у време сушне сезоне, тако да није било пуно зеленила. У то  време је било веома мало аутомобила; сви су јахали коње и носили оружје! Човек се осећао као да је ступио на сцену неког каубојског филма. Тада су људи били или богати или сиромашни, а углавном ово друго. Да би ствари биле још горе, Никарагва је била у рату с Хондурасом због неке територије, а шест месеци пре него што сам дошла, на председника Сомозу Гарсију је извршен атентат и у земљи је уведено ванредно стање.

„Моја додела је била универзитетски град Леон“, наставља Дорис. „Пошто нисам много разумела шпански, студенти су уживали у томе да збијају шале са мном. На пример, када бих неким студентима понудила да опет дођем да разговарам с њима, сложили би се али су се смејали док су ми давали своје ’име‘. Један се представио именом атентатора који је убио председника, а други је користио име неког озлоглашеног герилца! Право је чудо што нисам завршила у затвору када сам поново дошла и тражила да видим студенте који су ми се тако представили!“

Разговор с бискупом у Матагалпи

Око 130 километара северно од Манагве налази се град Матагалпа који је окружен брдима на којима се узгаја кафа. Тамо је 1957. године послато четворо мисионара. Агустин Секеира, који је тада био професор математике на колеџу којим су управљале „Хосефинине опатице“, присећа се религиозне атмосфере која је у то време владала у Матагалпи. Он каже: „Људи су претежно били католици и плашили су се свештеника, а нарочито бискупа. Бискуп је био кум на крштењу мога детета.“

Због тог страха, подружници је било тешко да пронађе смештај за мисионаре. На пример, када су се договарали око изнајмљивања једне куће, браћа из подружнице су рекла власнику те куће, једном адвокату,  да ће мисионари тамо одржавати хришћанске састанке. „Нема проблема“, рекао је он.

Описујући шта се потом десило, Дорис Нихоф каже: „Када смо стигли са свим нашим стварима, власник нас је дочекао са забринутим изразом лица. Рекао је да нам је послао телеграм у ком нас је обавестио да не долазимо. Зашто? Зато што му је бискуп претио да, уколико нам изнајми кућу, његовом сину неће бити дозвољено да похађа католичку школу. Нажалост, ми нисмо примили тај телеграм, а и кирија за тај месец је већ била плаћена.

„Пронашли смо другу кућу тог месеца, премда веома тешко“, каже Дорис. „Када је бискуп покушао да врши притисак на одважног пословног човека који је био власник те куће, он је узвратио рекавши: ’Ако ми будете платили четиристо кордоба за сваки месец, онда ћу их истерати.‘ Бискуп наравно није дао новац. Међутим, то га није зауставило. Отишао је до свих продавница и залепио плакате којима је упозоравао људе да не причају с Јеховиним сведоцима. Осим тога, рекао је власницима продавница да нам ништа не продају.“

Упркос ревности мисионара, чинило се да нико у Матагалпи није био вољан да заузме став за библијску истину. Међутим, Агустин, професор математике, имао је много питања на која није знао одговор. На пример, питао се зашто пирамиде још увек постоје док су фараони који су их изградили већ одавно мртви! Још увек се јасно сећа како га је један мисионар посетио и одговорио му на његова питања користећи Библију. Агустин прича: „Привукли су ме стихови у којима се говорило да је човек био створен да живи вечно у рају на земљи, а не да умре, као и да ће мртви бити ускрснути. Одмах сам схватио да је то истина.“ Како је Агустин реаговао? „Почео сам да проповедам свима с којима сам радио на колеџу, а такође и управници која је била опатица“, каже  Агустин. „Она ме је позвала да у недељу дођем код ње да разговарамо о ’крају света‘. Када сам дошао, изненадио сам се видевши да је тамо и бискуп Матагалпе.

„ ’Па, компадре, рекоше ми да губиш веру‘, рекао је.

„ ’Коју веру?‘, одговорио сам. ’Ону коју никад нисам ни имао? Тек сада разумем шта је права вера.‘ “

Тако је почела трочасовна дискусија, а опатица их је слушала. Агустинова ревност за новопронађену религију понекад га је наводила да буде прилично отворен. Чак је нехришћанско веровање у бесмртност људске душе назвао шемом за згртање новца којом се искориштавају недужни људи. Да би то објаснио бискупу рекао је: „Замислите, на пример, да моја мајка умре. Ја бих се, наравно, обратио вама да одржите мису за њену душу која је у чистилишту. Ви бисте ми наплатили ту службу. После осам дана одржали бисте још једну мису. После годину дана, још једну и тако у недоглед. Али никада ми не бисте рекли: ’Компадре, нећу више да држим мисе јер је сада душа твоје мајке отишла из чистилишта.‘ “

„Ах!“ рекао је бискуп, „једино Бог зна кад душа излази из чистилишта!“

„Како онда ви знате кад је отишла у чистилиште да бисте почели да ми наплаћујете?“ одговорио је Агустин.

 У једном тренутку током дискусије, када је Агустин почео да цитира још један библијски стих, опатица је рекла бискупу: „Монсињор, видите! Он не користи праву Библију; то је лутеранска Библија!“

„Не, ту Библију сам му ја дао“, одговорио је бискуп.

Док је разговор даље текао, Агустин се изненадио када је чуо бискупа како каже да човек не треба да верује у све што стоји у Библији. „После тог разговора“, каже Агустин, „био сам уверен да свештенство такозваног хришћанства, попут религиозних вођа Исусовог времена, више воли црквену традицију него Божју Реч.“

Агустин Секеира је у фебруару 1962. постао први крштени објавитељ у Матагалпи. Наставио је духовно да напредује и касније је служио као пионир и старешина, а од 1991. служи као члан Одбора подружнице у Никарагви. Што се тиче Матагалпе, у њој су током службене 2002. године постојале две напредне скупштине са укупно 153 објавитеља Краљевства.

 Неуморни специјални пионири

Многи који су прихватили добру вест о Божјем Краљевству били су мотивисани да прошире своју службу учествовањем у пионирској служби. Међу њима су били и Хилберто Солис, његова жена Марија Сесилија и његова млађа сестра Марија Елса. Све троје су крштени 1961, а четири године касније су постали веома успешан тим специјалних пионира. Овај трио је основао или ојачао девет скупштина у разним деловима земље. Једна од њихових додела је била и острво Ометепе на језеру Никарагва.

Површина острва Ометепе је 276 квадратних километара, и на њему се налазе два вулкана од којих је један висок 1 600 метара. Када се посматра одозго, вулкани дају острву облик осмице. То троје пионира су, почињући од ране зоре, обрађивали то острво тако што су онолико колико се могло ишли аутобусом, а затим су настављали пешице — и то често боси — по песковитој обали многих острвских села. За око 18 месеци су широм Ометепе основали много засебних група студената Библије, од којих је највећа била у Лос Атиљосу.

Некада је многим новим објавитељима у Лос Атиљосу узгајање дувана било главни извор прихода, али сада им библијски школована савест није дозвољавала да раде тај посао. Зато се већина њих почела бавити риболовом, иако је то доносило мање прихода. Како је само радосна била породица Солис када је видела такву веру, као и многе друге доказе да је Јехова благословио њихову службу! У ствари, број објавитеља у том подручју се убрзо повећао на 32, због чега је била потребна Дворана Краљевства. Алфонсо Алеман, један од нових објавитеља који је узгајао лубенице, љубазно се понудио да поклони једну парцелу за дворану. Али како ће објавитељи у Лос Атиљосу прибавити новац за изградњу?

 Хилберто Солис је организовао да добровољци на једном делу те парцеле засаде лубенице, а брат Алеман је дао семе. Хилберто је, тиме што је и сам марљиво радио, подстакао остале да се брину око тих „Јеховиних лубеница“. Марија Елса, ситна али енергична жена, описује како је та групица објавитеља бринула о лубеницама. Она каже: „Устајали бисмо рано ујутро, док је још био мрак, да залијемо њиву. Три пута смо имали добар род. Брат Алеман је својим чамцем возио лубенице преко језера Никарагва до Гранаде, где их је продавао и куповао грађевински материјал. Ето како је саграђена Дворана Краљевства у Лос Атиљосу, и зато мој брат каже за ту малу дворану да је направљена од лубеница.“ Премда су ти почеци били скромни, на острву Ометепе сада постоје три напредне скупштине.

Понизност, позитивност и потпуно поуздање у Јехову које су показали Хилберто, његова жена и сестра утицало је на многе особе. Хилберто би често рекао: „Увек треба да гледамо на нове као на неку младунчад. Тако су љупки, али још увек слаби. Немојмо се никад узрујавати због њихових слабости, већ им помозимо да ојачају.“ Несумњиво је такав став пун љубави допринео да ово троје примерних пионира помогну да се преда и крсти 265 особа! Хилбертова жена је остала верна до смрти, а Хилберту, који сада има 83 године, здравље се знатно погоршава. И поред тога, његова жеља да служи Јехови јака је као и увек. А када су Марију Елсу недавно питали како се осећа после 36 година специјалне пионирске службе, она је рекла: „Исто као првог дана! Радосна сам и увек захваљујем Јехови што нас је довео у своју свету организацију и дао нам да имамо мали удео у овом чудесном духовном рају.“ Захваљујући обилном благослову од Јехове, многи марљиви пионири попут породице Солис пожњели су током година многе плодове Краљевства.

 Земљотрес у Манагви 1972.

Одмах после поноћи 23. децембра 1972, Манагву је погодио снажан земљотрес јачине 6,25 степени Рихтерове скале, што је једнако јачини око 50 атомских бомби. Подружница се налазила у источном делу Манагве, свега 18 квартова од епицентра. „Сви мисионари су спавали“, каже Леви Елвуд Видерспун који је у то време био надгледник подружнице. „Када је престало да се тресе, истрчали смо на улицу. Затим су била још два удара, један за другим. Свуда око нас су се рушиле куће. Густ облак прашине прекрио је град, а црвени блесци из центра града указивали су на велике пожаре.“

Епицентар земљотреса је био тачно испод пословног подручја, и за само 30 секунди Манагва је постала неподесна за становање. Преживели су крчили себи пут кроз прашину и рушевине, борећи се да дођу до ваздуха. Многи нису успели у томе. Премда је према неким проценама настрадало преко 12 000 људи, тачан број није познат. У Манагви је било разорено око 75 посто домова, због чега је скоро 250 000 људи остало без крова над главом. У наредна три дана после земљотреса, из града је дневно бежало око 100 000 људи.

Хришћанска љубав подстиче на пружање помоћи

Тог дана кад је избио земљотрес, подружница је до поподнева примила комплетан извештај од скупштинских надгледника у Манагви. Делујући брзо и сложно, та верна браћа су посетила сваког из скупштине да би видела шта му треба. На сву срећу, од више од 1 000 Сведока у граду нико није изгубио живот, али преко 80 посто њих је изгубило своје домове.

Хришћанска љубав је покренула Јеховин народ у суседним земљама да брзо прискоче у помоћ својој браћи,  тако да су за мање од 22 сата након земљотреса у подружницу стигли камиони с храном, водом, лековима и одећом. Заправо, подружница је била један од првих центара за пружање хуманитарне помоћи. Осим тога, велики број добровољаца се сјатио из многих скупштина у Никарагви и убрзо су сви били заокупљени разврставањем одеће, паковањем хране и отпремањем тих ствари. Почела је да стиже помоћ чак и од Сведока из веома удаљених делова света.

Да би се организовало пружање даљње помоћи, сутрадан након земљотреса надгледник подружнице се састао с представницима који су дошли из подружница у Костарики, Салвадору и Хондурасу. Сведоци из Никарагве који су живели изван Манагве, показали су љубав и примили у своје домове браћу која су морала да напусте главни град. Сведоци који су остали у граду организовали су се у групе да би имали хришћанске састанке и ишли у службу. Покрајински надгледник је посетио те групе да би их охрабрио и поделио хуманитарну помоћ.

Цела земља је осетила економске последице земљотреса. Па ипак, иако је живот постао тежи, напредовала је поновна изградња Дворана Краљевства и домова браће. Штавише, многе новозаинтересоване особе напуниле су скупштине. Очигледно је Јехова био задовољан са својим народом који је и даље стављао интересе Краљевства на прво место у животу (Мат. 6:33).

У Годишњаку од 1975. стајало је: „Од четрнаест скупштина на подручју Манагве, већина њих се још увек састаје у објектима с напукнутим зидовима или у неком дворишту под кровом од лима. Занимљиво је да је број присутних на састанцима дупло већи него прошле године. Током прошле године, браћа су имала 20-постотни пораст у просеку броја објавитеља. Сада има 2 689 оних који преносе истину другима, а 417 њих се крстило.“

 Због овог непрестаног пораста, стара подружница више није била адекватна. Замисли само како су се објавитељи радовали када су у децембру 1974, само две године после земљотреса, завршени нова подружница и мисионарски дом! Нова подружница је смештена у једној тихој улици која се зове Ел Рисон, 16 километара јужно од центра Манагве.

Мисионари пружају пример у погледу љубави и јединства

Још од 1945. када су стигла браћа Волас, мисионари у Никарагви пружају пример у погледу вере, истрајности  и љубави према људима. Те изврсне особине привлаче мисионаре једне другима и локалној браћи. Мисионар Кенет Брајан каже: „Након земљотреса у Манагви, помагали смо у подружници, извлачили браћу из њихових порушених домова и помагали им да сахране своје погинуле рођаке. Кад заједно радиш под таквим околностима, то те веома зближава с другима.“ У вези с мисионарком која је била њен партнер, Маргарит Мур (бивша Фостер) рекла је: „Премда смо биле друге националности и порекла и различитих карактера, атмосфера уједињене породице нам је помогла да будемо срећне на нашој додели упркос нашим недостацима.“

Мисионари попут Кенет и Шаран Брајан сматрају посебном предношћу то што су могли да уче од искусних мисионара као што су Франсис и Анџелин Волас, Сидни и Филис Портер и Емили Хардин. „Сви су се заиста марљиво трудили“, присећа се Шаран, „и било је очигледно да с љубављу обављају своје задатке.“

Током година, многи брачни парови мисионари служили су и у покрајинској служби. Заиста, то што су ревни мисионари поставили чврст темељ допринело је изврсном духовном порасту у Никарагви током прве три деценије дела проповедања. Међутим, та духовна грађевина ће убрзо бити испитана, и то не опет земљотресом, већ нечим што ће много дуже трајати и што ће бити духовно опасније — национализмом и револуцијом (1. Кор. 3:12, 13).

Испитани ватром политичке револуције

Никарагвом је, крајем 1970-их, почела да бесни политичка револуција под вођством Сандинистичког фронта националног ослобођења (FSLN на шпанском). На крају је то довело до свргавања с власти 42-годишње војно-политичке владалачке династије. Руби Блок, која је  била 15 година мисионар у Никарагви, каже о том периоду: „У тим годинама су због велике политичке пропаганде сви били на ивици живаца. Често су избијали насилни сукоби између војске и сандиниста. Да бисмо ишли у службу, морали смо потпуно да се ослањамо на Јехову.“

Премда су Јеховини сведоци неутрални што се тиче политичких ствари, присталице сандиниста су их често оптуживале да су агенти Самосиног режима или Ције. Такође је порасла нетрпељивост према странцима. На пример, док је мисионарка Елфрида Урбан била у служби један човек ју је оптужио да је шпијун. „Како бих могла да будем шпијун?“ рекла је. „Немам ни камеру ни магнетофон код себе. Осим тога, кога или шта да шпијунирам овде у комшилуку?“

„Ви сте тако добро обучени да вам очи служе као камера, а уши и мозак као магнетофон“, одговорио је он.

Тих дана се на улицама Манагве узвикивала популарна парола: „Између хришћанства и револуције нема контрадикције!“ Такво размишљање, које је постало популарно током 1970-их у Латинској Америци, било је одраз либералне теологије, гледишта које је промовисао један марксистички покрет у римокатоличкој цркви. Како каже Encyclopædia Britannica, циљ либералне теологије је био да се помогне „сиромашнима и потлаченима путем уплитања [религије] у политичка и друштвена збивања“.

Руби Блок се присећа: „У то време су нас људи често питали: ’Шта ви мислите о револуцији?‘ Објаснили бисмо да је једино решење за људске проблеме Божје Краљевство.“ Било је тешко остати лојалан Јехови у тој политички нестабилној клими. Руби још каже: „Увек сам молио Јехову да ми да снагу да останем неутралан, не само у говору већ и у мислима и срцу.“

 После многих месеци насилних побуна, сандинисти су у мају 1979. извели свеопшти напад с циљем да сруше владу. Председник Сомоза Дебајле је био приморан да побегне из земље, а његова национална гарда је била распуштена. У јулу те године, власт је преузела нова хунта, Влада националне обнове. Процењује се да је 50 000 Никарагванаца погинуло за време те револуције.

Како су прошла наша браћа? У Нашој служби за Краљевство од октобра 1979. (енгл.) појавило се следеће обавештење: „Браћа су у добром расположењу и настављају с одржавањем састанака и делом проповедања и поучавања. У време насилних борби... тројица наше браће су изгубила живот. Многи су остали без домова, али пошто су већина њих подстанари, највећи губитак је био у имовини која им је опљачкана или уништена. Што се тиче превоза, има га јако мало. Већина аутобуса је уништена, путеви се тек сада поправљају, а гориво се тешко налази.“ Међутим, још теже кушње су тек предстојале за Јеховин народ.

 Хапшења и депортовања

Убрзо је постало очигледно да нова власт не одобрава неутралан став Јеховиних сведока. На пример, царина је отежавала увоз литературе. Осим тога, закон који је донет 1981. тражио је од свих друштвених и религиозних организација да се поново региструју како би биле законски признате. Док браћа нису била призната, њихов некадашњи законски статус је био укинут. Нажалост, на молбу да буду регистровани никако није стизао одговор.

У септембру 1981, ухапшени су Ендру и Миријам Рид док су били у покрајинској служби у централним планинским пределима. Држани су десет дана у притвору у различитим затворима и у веома непријатним условима. На крају су одведени у седиште службе безбедности где су их већину времена држали у засебним ћелијама. Често су их сатима испитивали, покушавајући да извуку од њих имена одговорне браће. Сваком од њих је речено да је његов брачни друг признао да је агент Ције, иако Ридови чак нису ни држављани САД! На крају су им рекли да је била у питању грешка. Иако никада није био покренут званичан судски поступак против њих, они су депортовани у Костарику. Међутим, пре одласка им је речено да је то што Јеховини сведоци неће да носе оружје неприхватљиво, јер сваки Никарагванац мора да буде спреман да се бори за своју земљу.

Одбор подружнице је мудро поступио тако што је интензивније поучавао локалну браћу да надгледају дело у случају да подружница буде затворена. У међувремену су одржани течај за покрајинске надгледнике и њихове заменике, Школе службе за Краљевство за старешине и велики број слугу помоћника и Школе пионирске службе. Међутим, организовање већих скупова је било већ нешто друго.

 Примера ради, иако су званичници у Масаји гарантовали да ће градски стадион бити на располагању за један од два Обласна конгреса „Лојалност Краљевству“, који су били планирани за децембар 1981, само 36 сати пре конгреса повукли су реч. Ту одлуку није донео градоначелник, већ влада у тој земљи. Међутим, браћа су била унапред обавештена. Тако су се дан раније договорили с једном великодушном сестром да користе њену фарму пилића. Она се налазила око 8 километара изван Манагве. Да би се то место припремило, добровољци су радили целу ноћ. Преко 6 800 браће је одмах усменим путем обавештено о новом месту одржавања конгреса.

Затварање подружнице

У суботу 20. марта 1982. у 6.40, Јан Хантер је припремао доручак за остале мисионаре. Испред куће се зауставио аутобус пун службеника из Министарства за имиграцију  и војника наоружаних аутоматима. Војници су опколили подружницу и мисионарски дом. „Службеници су нам рекли да свако спакује само по један кофер и малу торбу“, каже Јан. „Нису нам ништа објаснили, само су нам рекли да нас воде у једну кућу где ћемо остати неко време док буде трајало неко испитивање. Рајнер Томпсон, координатор подружнице, неприметно се ушуњао у канцеларију и телефоном јавио другим мисионарским домовима шта се дешава.“

„Тог дана сам“, присећа се Руби Блок, „схватио право значење Павлових речи: ’Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и усрдним мољењем... обзнаните своје молбе Богу; и Божји мир који превазилази сваку мисао чуваће ваша срца и ваше мисаоне снаге‘ (Фил. 4:6, 7). Док је један наоружани војник посматрао из кухиње, Рајнер Томпсон се помолио за нас након чега смо из свег срца сви рекли ’амин‘. После тога смо се осећали сасвим смирено, иако нисмо знали како ће се тај дан завршити. Били смо уверени да ће нам, ма шта да се догоди, Јехова дати снаге да издржимо. Увек ћу памтити и ценити то што сам научио из тог искуства.“

Брат Хантер прича шта се даље десило: „Стрпали су нас у аутобус и одвезли на једну стару плантажу кафе изван града. Подсетио сам службенике да као странци имамо право да контактирамо с нашим амбасадама. Они су рекли да је објава ванредног стања почетком те недеље поништила сва таква права и да ћемо када изађемо из земље моћи да причамо с ким год хоћемо. Био је то први наговештај да ћемо бити протерани из Никарагве.“ Тог дана је девет мисионара који су живели у подружници одвезено у посебним групама до границе с Костариком.

У међувремену су мисионари из друга два мисионарска дома брзо реаговали на телефонски позив брата  Томпсона. Уз помоћ тамошње браће уклонили су доста опреме, укључујући и офсет пресу и многе личне ствари. Када су стигли службеници из Министарства за имиграцију, изненадили су се кад су видели да су мисионарски домови скоро празни и да мисионари пакују своје кофере. Те вечери је десет мисионара из та два дома одвезено на аеродром. „Рекли су нам да смо контрареволуционари“, прича Филис Портер, „а ипак нам нико није проверио пртљаг. Иако нисмо имали авионске карте, налепнице на пртљагу су нам говориле да ћемо бити депортовани за Панаму.“ Само је један брачни пар мисионара из Британије, који су били у покрајинској служби, депортован неколико месеци касније.

Мисионари су се за неколико дана састали у подружници у Костарики. Да би наставили са својом службом, Водеће тело им је дало нове доделе у оближњим земљама — Белизеу, Еквадору, Салвадору и Хондурасу. Међутим, Рајнер и Џин Томпсон и Јан Хантер су неко време остали у Костарики како би били у контакту с браћом која су од тада надгледала дело у Никарагви.

Како су се браћа у Никарагви снашла? „Премда су плакали кад су сазнали да смо депортовани, наша драга браћа су наставила даље с делом“, известио је у то време брат Хантер. „Они који су новонаименовани у одбору земље одлично предводе и уверени смо да ће добро обављати ствари.“ Феликс Педро Паис, дугогодишњи покрајински надгледник у Никарагви, присећа се како су се браћа осећала када су мисионари депортовани: „Били смо јако тужни. Они су заиста давали све од себе у служби проповедања и остали су лојални. Њихов пример је ојачао браћу и поставио чврст темељ за дело у овој земљи.“

 Ограничено, али не и забрањено дело

Владе понекад погрешно разумеју неутралан став Јеховиних сведока што се тиче политике, рата и сукоба у друштву. То често доводи до противречних мишљења о Божјем народу. На пример, током 1950-их и 1960-их под режимом Сомозе, противници су нас оптуживали да смо комунисти. Али сада сандинисти оптужују браћу да су агенти Ције. Медији су им се придружили називајући их „контрареволуционарима“.

И поред тога, Јеховини сведоци нису били забрањени, премда је у периоду између 1982. и 1990. њихова слобода обожавања очигледно била ограничена. На пример, нису могли да уносе литературу у земљу. Осим тога, осмишљен је један систем помоћу ког су се могле помно контролисати њихове активности — и не само њихове већ свих људи.

 Шпијуни из комшилука

Један приручник библиотеке Конгреса наводи: „Одмах након револуције, FSLN је основао и огромне организације које су заступале најраспрострањеније интересне групе у Никарагви. Те групе су сачињавали радници, удружење жена, сточари, земљорадници и сељаци. Према том приручнику, „сандинистичке организације су до 1980. окупиле око 250 000 Никарагванаца“. Међу најјачим организацијама били су Сандинистички комитети одбране, то јест CDS, који су били комунистичког типа. Сачињени од одбора комшија, ти комитети су вршили попис људи у градским блоковима и тако „знали где је ко“, каже тај приручник. Они су били ефикасно средство за прикупљање информација и њихово прослеђивање властима.

Убрзо су активности Јеховиних сведока биле помно праћене, чак и више од тога, јер је против њих била покренута снажна пропагандна кампања. Неке људе који су деловали сумњиво њихове комшије су редовно пријављивале сандинистичким властима оптужујући их за контрареволуционарне активности и „идеологију диверзионизма“. Често су их хапсили агенти Главне дирекције државне безбедности, то јест тајне полиције.

Једна дужност CDS-а била је да организује ноћно стражарење. Обични људи, и мушкарци и жене, били су позвани да, за време свог дежурства, воде рачуна о било каквом криминалу или контрареволуционарној активности у свом комшилуку. Сведоци нису обављали ту службу, нити су дозволили да се њихови домови користе за недељне састанке CDS-а. Међутим, прихватали су друге добровољне радове, као што је чишћење улица. И поред тога, сматрало се да су Сведоци фанатици и да представљају опасност по државу. Један брат каже: „Током те деценије,  на фасади моје куће било је написано: ’Посматрамо вас.‘“

Опрезни, а ипак неустрашиви

Док су ишла на хришћанске састанке и док су учествовала у служби, браћа су била опрезна како не би претерано скретала пажњу на себе. Састанци су се одржавали ван очију јавности, по групама величине просечне породице. Одржавани су у приватним кућама или у Дворанама Краљевства које нису биле означене. Зависно од комшилука у ком су живели, браћа обично нису певала песме Краљевства. С временом, објавитељи су почели да уместо својих имена употребљавају бројеве у разним формуларима и извештајима који су се користили у скупштини. Осим тога, браћа нису позивала заинтересоване особе на састанке све док најмање шест месеци нису проучавали с њима и док те особе нису пружиле доказе духовног напретка.

Конгреси су били мањег обима, а програм краћи. Предлошци за говоре и други материјал слати су свакој скупштини, тако да су старешине заједно са способним слугама помоћницима организовале и износиле конгресни програм на нивоу скупштине. Чланови одбора земље и путујући надгледници су колико год је то било могуће посећивали те конгресе.

Браћа су усменим путем обавештавана о локацији, и никада ниједан конгрес није био отказан. Међутим, некад се кратко пре конгреса морало променити место одржавања. Примера ради, двориште иза куће једног брата који је живео на селу уређивало се 1987. године за скуп од око 300 људи. Изненада се појавио један војни званичник са својим људима. „Шта се овде догађа?“, питао је.

„Припремамо се за забаву“, одговорио је брат, приметивши по чизмама тог човека да је он из Државне  безбедности. После тога је тај човек отишао. Пошто су били сигурни да су ти људи нешто посумњали, браћа и сестре су радили целу ту ноћ да би размонтирали све што су поставили. До пет ујутро, столице, подијум и сва кухињска опрема не само што су били склоњени већ су и постављени на другој локацији, око километар и по даље. Млади, чили курири су брзо обавестили браћу о новом месту одржавања конгреса. Нешто касније тог јутра, на првобитну локацију је стигао пун камион наоружаних војника који су дошли да прекину одржавање конгреса, да покупе младе за војску и ухапсе одговорну браћу. Али пронашли су само власника куће.

„Где су сви они људи?“, питао је официр.

„Па, синоћ смо имали забаву, сад је завршена“, одговорио је брат.

„Зар немате конгрес?“, питао је официр.

„Погледајте сами“, рекао је брат. „Овде нема ништа.“

Пошто му то није звучало уверљиво, официр је наставио: „А где су шатори који су јуче били овде?“

„Забава је завршена“, поновио је брат. „Све су склонили и отишли.“

Војници су после тога отишли. У међувремену, браћа су на другом месту уживала у духовно изграђујућем програму.

„Ево“, рекао је Исус, „ја вас шаљем као овце међу вукове; зато будите опрезни као змије, а ипак безазлени као голубови“ (Мат. 10:16). Објавитељи су узели к срцу ове речи не само када се радило о састанцима и конгресима већ када је у питању и служба на терену. Избегавали су да иду у великим групама. Радили су опрезно у паровима и на подручјима која су им била додељивана пред одлазак у службу. Покрајински надгледник Феликс Педро Паис каже: „Морали смо да будемо јако опрезни.  У службу смо носили само Библију. Сваки дан је неки други брат био одређен да иде са мном на терен. Када сам био у посети некој скупштини, уторком увече бих био у једној групи студија књиге, четвртком у другој, а недељом пак у некој трећој. Нису у свим деловима земље примењиване овако строге мере предострожности.“

Конфисковања и хапшења

Једне ноћи у јулу 1982, руље од 100 па до преко 500 људи заједно с агентима Државне безбедности, напале су неколико Дворана Краљевства у различитим деловима земље и запосели их „у име народа“. Такође је 9. августа између седам и девет сати увече запоседнуто још пет Дворана Краљевства, једна Конгресна дворана и некадашњи објекти подружнице у улици Ел Рејзон. Након што су у марту депортовани мисионари, шесторо браће из Никарагве и један брачни пар мисионара који је остао, наставили су да живе у подружници како би чували имовину. Међутим, на крају су надлежни органи заједно с руљом која се изругивала присилили ову браћу да напусте подружницу, не допуштајући им да узму чак ни своје личне ствари.

 Влада је овластила CDS да присвоји Дворане Краљевства, које су од тада сматране „власништвом народа“. Наводно, требало је да те дворане буду адаптиране да би се користиле као објекти за јавност. На крају је 35 од укупно 50 објеката Заједнице било незаконито одузето, иако никада нису званично конфисковани.

Усред тог националистичког беса, одговорну браћу не само што су помно пратили већ су им често и претили. На пример, понегде су руље припадника CDS-а сатима узнемиравале браћу износећи оптужбе и узвикујући политичке слогане испред њихових кућа. Службеници Државне безбедности су претресали домове и неке од њих чак пљачкали. Многе старешине, укључујући и чланове одбора земље, биле су ухапшене и малтретиране.

Један од првих старешина који су искусили тако нешто био је Хоел Обрегон, који је у то време био покрајински надгледник. Агенти Државне безбедности су 23. јула 1982. опколили кућу у којој су били смештени он и његова жена Нила и ухапсили га. Нила је упорно покушавала да види свог супруга, што јој је било дозвољено тек након пет недеља, мада само на три минуте и то уз присуство наоружаног агента. Хоела су очигледно малтретирали, пошто је Нила запазила да је смршао и да је тешко причао. „Хоел неће да сарађује с нама“, рекао јој је један агент.

Коначно је ослобођен после 90 дана затвора, а за то време је изгубио 20 килограма. Старешине из других делова земље такође су били ухапшени, испитивани и затим пуштени. Њихов пример лојалности је пуно ојачао веру браће! (Види оквир „Мучан сусрет с тајном полицијом“, на странама 99-102.)

Војна обавеза — испит за младе хришћане

На младу браћу је нарочито утицао закон из 1983. године о општој војној обавези познатој као патриотска  војна служба. Мушкарци између 17 и 26 година били су законски обавезни да проведу две године у редовној војној служби, а затим још две године у резервном саставу. После регрутације су одвођени право у војне кампове на обуку. Није постојала никаква алтернатива за особе које су због приговора савести одбијале да служе војску. Одбијање је значило притвор и чекање на суђење, а затим би следила двогодишња затворска казна. Браћа су се храбро суочила с тим испитом, решена да остану лојална Јехови.

На пример, Гиљермо Понсе, 20-годишњи општи пионир из Манагве, кренуо је 7. фебруара 1985. да одржи неке библијске студије када га је полиција привела. Пошто није имао војну књижицу, послали су га у један војни камп на обуку. Али уместо да узме оружје, Гиљермо је сведочио младим регрутима. Када је то видео, један од командира је дрекнуо: „Ово није црква, ово је војни камп. Овде има нас да слушаш!“ Гиљермо је одговорио цитирајући речи из Дела апостолских 5:29: „Бога као владара морамо слушати пре него људе.“ Разбеснели командир, један кубански војник који је био задужен за обуку, зграбио је Библију од њега и припретио му рекавши: „Поразговараћемо ноћас“ — што је значило да ће Гиљермо бити подвргнут некој врсти психичке тортуре с циљем да се поткопа његова одлучност.

На сву срећу, командир није урадио то што је рекао. Међутим, Гиљермо је три дана касније премештен у један затвор где су га наредних девет месеци држали у примитивним условима. И поред тога, он је наставио с пионирском службом, водио је библијске студије и чак је одржавао састанке са затвореницима. Касније током тог тешког периода, Гиљермо је био драгоцена подршка одбору земље.

 Нека браћа нису била одведена у затвор, већ су присиљена да се у планинама придруже војним јединицама званим Паравојни батаљони. Сваки батаљон се састојао од пет или шест чета од по 80 до 90 људи који су се обучавали за борбе у планинским џунглама, где су се водиле најжешће битке између супротних страна (герилаца и сандиниста). Иако браћа нису хтела да обуку војне униформе  нити да носе оружје, ипак су их, поред кажњавања и вербалног злостављања, силом одводили у прве борбене линије.

Осамнаестогодишњи Хиовани Гаитан је поднео такво малтретирање. Једном приликом, Хиовани је одведен у војску баш пред обласни конгрес у децембру 1984, на ком је требало да се крсти. Послат је у један војни камп на обуку где су војници 45 дана покушавали да га присиле да научи како се користи пушка и како се ратује у џунгли. Али у складу са својом библијски школованом савешћу, Хиовани није хтео да се ’учи боју‘ (Иса. 2:4). Није обукао војну униформу нити је узео оружје. Ипак је био присиљен да наредних 27 месеци буде заједно с војницима.

Хиовани каже: „Јачао сам се тако што сам се стално молио, размишљао о ономе што сам раније научио и тако што сам проповедао свим војницима који су били заинтересовани. Често сам се присећао псалмистиних речи: ’Очи своје ка горама дижем. Откуд ће ми помоћ доћи? Помоћ је мени од Јехове који је небо и земљу створио. Нек ти да он да не клизне нога твоја, да чувар твој не задрема!‘“ (Пс. 121:1-3; 1. Сол. 5:17).

Иако се око 40 пута под присилом нашао усред борбе, остао је потпуно неозлеђен. Када је ослобођен, крстио се 27. марта 1987. и убрзо након тога је почео с пионирском службом. Многа друга млада браћа су имала слично искуство. (Види оквир „Присилно доведен у зону борбених дејстава“, на странама 105-6.)

Они су бранили своју неутралност

Штампа која је била под контролом владе као и CDS лажно су оптуживали Јеховине сведоке да користе службу од куће до куће као кампању против патриотске војне службе. Тврдили су да Сведоци поткопавају националну безбедност тиме што наговарају младе  Никарагванце да не иду у војску. Иако те оптужбе нису имале основа, толико често су се понављале да су навеле тужиоце и судије да буду пристрани. Да би ствари биле још горе, вође истакнутих еванђелистичких цркава су се изјасниле као присталице револуције. Такође су оптужили оне који из религиозних разлога остају неутрални, називајући их „народним непријатељима“.

Један Сведок који је био адвокат уложио је жалбе у вези са случајевима 25 младе браће која су осуђена на две године затвора због одбијања да служе војску. Пошто појам ’приговор савести‘ није постојао у закону, циљ те жалбе је био да се смање казне на основу извештаја о добром понашању оптужених и чињенице да се нису опирали приликом хапшења. Као резултат тога, неке казне су, мада не све, смањене за 6 до 18 месеци.

„Занимљиво је запазити да осим Јеховиних сведока, нико од младих није одбио да служи војску из религиозних разлога“, каже Хулио Бендања, брат који је присуствовао тим суђењима. „Био сам поносан када сам видео како наши 17-годишњаци с чврстим уверењем бране своју неутралност пред судијом и војним тужиоцем уз присуство посматрача који су противници“ (2. Кор. 10:4).

Илегално штампање

Током тог периода, Водеће тело је наставило да браћи у Никарагви пружа помоћ и упутства преко подружнице у Костарики и преко одбора земље у Никарагви. Али пошто је увоз литературе био забрањен, како је била пружана ’храна у право време‘? (Мат. 24:45). Јехова је и овај пут пронашао начин.

Током 1985. године, браћа су добијала студијске чланке Куле стражаре и други на Библији темељен материјал који је штампала једна државна штампарија. Међутим, то  је било ризично зато што се наше дело тиме излагало опасности од противника. Зато је одлучено да се користи офсет преса која је пре затварања подружнице служила за штампање програма̂ за конгресе и позивница за Меморијал. Та машина се налазила у кући једне сестре која је живела ван Манагве.

Нажалост, у новембру те године, влада је запленила ту пресу. Не дозвољавајући да их та препрека заустави у делу, браћа су брзо поправила један стари мимеограф и назвали га Петао. Раније се он користио за штампање летака, писама и програма. Када је постало тешко наћи резервне делове, браћа су набавила други полован мимеограф и дали му име Пиле. Касније им је подружница из Салвадора дала још једну машину. Настављајући са својим обичајем да машинама дају имена по домаћим животињама, назвали су је Кокошка.

Методе штампања нису биле високо развијене, али то не значи да су биле мање успешне. Између осталих, коришћене су мимеографске плоче које су браћа звала лас  таблитас, то јест плочице. Тај уређај који је направио Педро Родригез, столар који се крстио 1954, састојао се од два рама правоугаоног облика спојена шаркама. На горњем се налазило мало сито, а на доњем, то јест на основи, плоча од стакла или дрвета. Машина је била једноставна, као и процес штампања. Куцани лист папира који је служио као матрица, ставио би се на горњу плочу уз сито, а лист чистог папира на доњу плочу. Помоћу ваљка се наносило мастило на сито, а након сваког отиска убацивао би се нови лист папира.

Овом методом штампања, премда је монотона, произведено је неколико публикација, укључујући и песмарицу Певајмо хвалоспеве Јехови, са свих 225 песама Краљевства. „Када су браћа једном постала вешта у коришћењу тих малих табли, штампала су и по 20 страница у минуту“, присећа се Едмундо Санчез који је исто радио на штампању. „Одштампали смо око 5 000 примерака само песмарице.“

Едмундова жена Елда је била међу првим сестрама које су помагале око припремања матрица за мимеограф. Користећи своју ручну писаћу машину, Елда, која је такође и мајка, често је од раног јутра па до касно у ноћ куцала студијске чланке Куле стражаре за матрице за мимеограф. Она се присећа: „Едмундо би ми дао примерак часописа који је добио из Костарике. Никада нисам знала колико постоји група за штампање нити где се налазе; знала сам само за посао који је мени био додељен.  Такође сам била свесна тога да уколико би нас открили онда би наша кућа, наш намештај и све остало било конфисковано, а ми бисмо били ухапшени и можда бисмо чак завршили као ’нестале особе‘. Па ипак, наша љубав према Јехови и страх од њега одагнали су било какав страх од човека који смо можда имали.“

Штампарске радионице

Гиљермо Понсе се сећа како су изгледале те штампарске радионице. Он је био коректор и служио је као веза између браће која су припремала матрице и оних који су учествовали у штампању и дистрибуцији. Брат Понсе прича: „Радионице су се налазиле у домовима поузданих породица Сведока. Свака радионица је заправо била једна соба у соби и због тога је то био мали простор за рад. Да се звук мимеографа не би чуо, ставили бисмо касетофон или радио испред радионице и појачали га.“

Браћа су, сва мокра од зноја, радила и по девет-десет сати дневно у тим маленим просторијама штампајући Кулу стражару или друге публикације. Често, када би комшије постале знатижељне или када би неко обавестио надлежне органе, све се одмах морало преместити у другу кућу.

Тај посао се сматрао бетелском службом, и ту су службу обављала млада, неожењена браћа. Фелипе Торуњо је имао 19 година и био је тек крштен када је позван да служи у једној од тих штампарских радионица. „Прво што сам запазио када сам ушао била је мала просторија у којој ниси имао где да се окренеш, а у њој се осећао јак мирис течности за кориговање онога што је било на матрици. Било је неподношљиво вруће, а просторију је осветљавала мала неонска лампа.“

Било је и других изазова. Примера ради, када је било потребно поправити неку машину — што се  често дешавало — она није могла једноставно да се однесе у неки сервис. Људи би питали: ’Чији је то мимеограф? Шта се штампа на њему? Да ли је то одобрено од владе?‘ Због тога су браћа морала сама да врше поправке и чак понекад да праве неке делове. Још један проблем су били чести нестанци струје. „Пошто су тимови за штампање хтели да све увек буде на време одштампано“, присећа се брат Понсе, „понекад сам их затицао како раде до касно у ноћ под светлошћу петролејке од које су им носеви били чађави. Цењење, радостан и самопожртвован дух који су испољавали ти изузетни младићи мотивисало ме је да наставим даље.“

Неке вредне успомене

Фелипе Торуњо се радо присећа неких успомена из времена када је четири године радио илегално као штампар. „Увек сам имао на уму то да браћа једва чекају ту преко потребну духовну храну“, каже Фелипе. „Зато смо, упркос многим ограничењима која су нам била наметнута, радосно служили.“ Омар Види, који је у овом делу учествовао од јуна 1988. па све до његовог завршетка у мају 1990, сећа се: „Оно што ме је навише одушевило била је братска наклоност. Нови су били спремни и жељни да уче, и стрпљиво су се поучавали различитим пословима. Услови рада нису били идеални, али су добровољци, премда младе особе, били духовно зрели мушкарци који су дубоко ценили жртве које је изискивала та врста службе.“

Хиовани Гаитан је такође служио у штампарским радионицама. Он каже: „Подржавала нас је захвалност према Јехови и његовој организацији. Нико од нас у то време није примао новчану надокнаду, али нисмо били забринути због тога; имали смо све што нам је било потребно. Што се мене тиче, већ сам доживео пуно ситуација  у којима сам се морао у потпуности ослонити на Јехову. Зато нисам био превише забринут за своје материјалне потребе. Браћа као што су Гиљермо Понсе, Нелсон Алварадо и Фелипе Торуњо, иако млади, били су изузетни примери за мене. Јачала су ме и старија браћа која су предводила. Да, када се осврнем уназад, морам признати да је то искуство стварно обогатило мој живот.“

Сви који су учествовали у тим илегалним активностима на многе начине су осетили Јеховину подршку, чак и што се тиче самог штампања. Брат Гаитан каже: „Једна матрица се обично користила за 300 до 500 отисака. Ми смо помоћу ње штампали 6 000 отисака!“ Зашто је било неопходно да се одштампа више литературе са истим матрицама и другим материјалом за штампање? Осим што је у земљи било тешко набавити неке ствари, постојале су само продавнице које је контролисала држава. Када би се у њима куповале неуобичајено велике количине материјала, то би било примећено и тиме би купац дошао у опасност да буде ухапшен. Јехова је очигледно благословио труд браће тако да, осим првобитне офсет пресе, власти нису пронашле, нити затвориле ниједну штампарску радионицу.

Браћа која су радила световне послове како би збринула своје породице такође су помагала у делу, често уз велики ризик. Примера ради, многи од њих су својим возилом превозили штампани материјал по целој земљи. Понекад су по цео дан путовали пролазећи многе војне контролне пунктове. Знали су да ће им, уколико буду ухваћени, бити одузета возила, да ће бити ухапшени и чак стрпани у затвор. Ипак су били неустрашиви. Наравно, овој браћи је била потребна пуна подршка њихових супруга. Неке од њих су, као што ћемо сада видети, такође одиграле важну улогу током тог тешког периода.

 Храбре духовно зреле жене

Многе хришћанке су биле изузетно храбре и верне током тих година када је дело у Никарагви било ограничено. Сарађујући са својим мужевима, често су месецима допуштале да се њихови домови користе као место за илегално штампање. Такође су, користећи своја средства, припремале оброке за раднике. „Развиле су се блиске хришћанске везе између нас младе браће и тих сестара“, сећа се Нелсон Алварадо, који је помагао око надгледања штампања. „Оне су нам биле као мајке. А ми смо им, попут синова, задавали пуно посла. Понекад смо радили и до четири ујутру како бисмо остварили квоту и завршили у року, нарочито када је било додатног посла, као што је штампање брошуре Свакодневно разматрање Писма. Понекад су двојица од нас непрекидно радили скоро 24 сата. Ипак, те сестре су нам увек спремале оброке, чак и у раним јутарњим сатима.“

Породице које су у својој кући имале штампарију, такође су бринуле и о безбедности. Обично су се домаћице старале око тога, пошто је већина мужева током дана била на световном послу. Једна сестра се сећа: „Да се не би чула бука од машина, појачали бисмо радио до краја. Када би неко дошао на врата, брзо бисмо обавестили браћу тако што смо преко прекидача упалили једну посебну сијалицу.“

Често су у посету долазили други Сведоци или рођаци. Сестре су настојале да се чак и њих што брже и тактичније реше. Као што и претпостављаш, то није било увек лако, јер су те сестре обично биле веома гостољубиве. Погледајмо пример Хуане Монтијел, која је имала индијски орах у свом дворишту. Пошто су други Сведоци често долазили да узму орахе, Хуанино двориште би постало неко незванично место састајања. „Када смо добили  предност да се у нашој кући штампа“, присећа се Хуана, „муж и ја смо морали да посечемо то дрво. Нисмо могли да објаснимо браћи зашто смо одједном постали мање дружељубиви, али знали смо да штампање мора бити безбедно.“

Такође се за штампање користио и дом покојне Консуеле Бетете, која се крстила 1956. Међутим, уколико би се браћа паркирала испред њене куће да узму литературу постали би сумњиви. Зато су се паркирали на неко безбедније место — код куће једног брата који је живео неколико улица даље. У једном разговору пре него што је умрла, сестра Бетета је причала о тим данима. Са сјајем у очима је испричала: „Часописи би се увијали и стављали у вреће које су биле намењене различитим скупштинама. Свака врећа је била тешка око 15 килограма. Да бисмо их однеле до браће, моја снаха и ја смо их носиле на глави и прелазиле преко једног јарка иза моје куће. Комшије никада нису ништа посумњале јер те вреће нису биле нимало другачије од оних које је већина жена носила на глави.“

 Браћа су заиста ценила те верне, храбре сестре! „Била је стварно велика предност радити с њима“, каже Гиљермо Понсе у име многе браће која су у то давно време служила с њим. Разумљиво је што су те хришћанке и њихови мужеви пружили одличан пример свом потомству. Осмотримо сада неке изазове с којима су се суочавала деца у тим бурним годинама.

Верна и поуздана деца

Попут својих родитеља, деца оних који су били укључени у тајно штампање и дистрибуисање литературе такође су показала изузетну верност. Клаудија Бендања, чије је двоје деце у то време још живело с њом у кући, сећа се: „У једној нашој соби до дворишта пет месеци се налазила штампарска преса. Деца су, чим би дошла из школе хтела да помогну браћи. Али шта би могла да раде? Уместо да их одврате, браћа су им дозволила да спајају одштампане листове Куле стражаре. Како су само деца волела да буду с тим младићима који су их подстицали да памте библијске стихове и песме Краљевства!“

„Да бисмо сачували поверљивост“, каже сестра Бендања, „супруг и ја смо објаснили нашој деци да живимо у тешком времену, да то радимо за Јехову и да је јако важно  да останемо верни. Нису смели да причају ником о томе — ни рођацима, па чак ни нашој хришћанској браћи и сестрама. На сву срећу, деца су била верна и послушна.“

Дом Ауре Лиле Мартинез био је један од првих који су се користили као место за штампање. Њена унучад су учествовала у слагању страна, спајању и паковању. И они су се јако зближили с браћом која су радила у њиховој кући и никада нису причали с другима о томе шта раде. Еунисе се присећа: „Ишли смо у школу и играли се скоро сваки дан с децом од Бендања и Еугариоса, а ипак смо тек годинама касније сазнали да се код свих нас штампала литература. ’Стварно? И у твојој кући?‘, у чуду смо питали једни друге. Ето, одрасли смо као најбољи другови, а ипак је свако од нас ту ствар држао у тајности. Очигледно је то био Јеховин начин да се заштити дело.“

Та искуства из детињства и даље позитивно утичу на те младе. Емерсон Мартинез, који је сада слуга помоћник и служи у специјалној пионирској служби, каже: „Браћа која су радила у тим радионицама била су моји узори. Они су имали само 18-19 година, али су ме научили да ценим духовне одговорности, без обзира колико мале биле, и научио сам колико је вредно добро обавити посао. Ако бих приликом слагања страна пропустио само једну, неко би остао без тих информација. Тако сам схватио колико је важно да радим најбоље што могу за Јехову и нашу браћу.“

Елда Марија, ћерка Едмунда и Елде Санчез, помагала је око достављања матрица Куле стражаре и других публикација које је куцала њена мајка. Носила их је бициклом, неколико улица даље, до куће брата Понса. Пре него што би дала матрице својој ћерки, сестра Санчез би  их пажљиво увила и ставила у неку малу корпу. „Још док сам била јако мала“, каже Елда Марија, „родитељи су ме поучили да им будем послушна. Пошто сам већ била навикла да будем послушна, то ми није тешко пало ни кад је дело било ограничено.“

Да ли је она разумела с каквим су се опасностима суочавала браћа, па и њен отац, због тога што су учествовали у надгледању штампања? Елда Марија каже: „Отац ми је често говорио пре него што би отишао из куће да, уколико буде ухапшен, не смем да се уплашим нити да будем тужна. Ипак, када није долазио кући у очекивано време, сећам се да смо се мајка и ја пуно пута молиле за њега. Често смо видели људе из Државне безбедности како су се паркирали испред наше куће и како нас посматрају. Кад је мајка морала да оде да отвори врата, ја бих покупила сав њен материјал и сакрила га. Јако сам захвална родитељима што су ми пружили пример и поуку у показивању лојалности према Јехови и нашој браћи.“

Многи, који су тада у својој младости добили чврст темељ, сада су у пуновременој служби и многи служе на одговорним местима у скупштини. Њихов напредак је доказ да је Јехова обилно благословио свој народ тиме што нико није остао без духовне хране током тог тешког периода. У ствари, и даље се наставило с проповедањем добре вести о Краљевству. Чак је семе истине пало на ’добру земљу‘ и међу хиљадама оних који су у време сандиниста били у затворима (Мар. 4:8, 20). Како је дошло до тога?

Семе Краљевства посејано у затвору

После сандинистичке револуције, хиљаде поражених припадника Националне гарде као и политичких дисидената били су у затвору пре него што су изведени пред  посебне судове који су заседали од краја 1979. па до 1981. Многи припадници Националне гарде били су осуђени чак и на 30 година затвора у Карсел Моделу, великом затвору у Типитапи, који је око 11 километара североисточно од Манагве. Као што ћемо сада видети, многи искрени људи су у тим суровим, пренатрпаним затворима постали духовно слободни.

Један старешина из Манагве је крајем 1979. добио писмо од једног Сведока. Тај Сведок је био у затвору (али не у Карсел Моделу) зато што је пре него што је упознао истину био у војсци за време Сомозине владавине. Тај брат је у том писму тражио литературу да би је поделио другим затвореницима. Двојица старешина су донела литературу, али им није било дозвољено да виде тог брата. Међутим, он се није због тога обесхрабрио, већ је наставио да сведочи затвореницима и чак да с некима од њих води библијске студије.

Један од тих студената, Анастасио Рамон Мендоза, брзо је напредовао. „Толико ми се допало то што сам учио“, присећа се он, „да сам ишао с братом док је проповедао другим затвореницима. Неки су нас одбили; други су слушали. Убрзо је око 12 нас заједно проучавало за време паузе на једном отвореном дворишту.“ Око годину дана касније, једна особа из те групе се крстила.

Ова мала група студената Библије је почетком 1981. премештена с другим затвореницима у Карсел Модело, где су наставили да преносе добру вест другима. У то време је библијска литература неприметно кружила међу затвореницима, и чак је наилазила на „добру земљу“.

Осмотри пример Хосеа де ла Круза Лопеза и чланова његове породице који нису били Сведоци. Шест месеци након што је Хосе затворен, његова супруга је од једне сестре коју је срела на улици добила Моју књигу  библијских прича. Желела је да ту књигу да свом супругу. „Када сам почео да читам Библијске приче“, сећа се Хосе, „мислио сам да је то нека еванђелистичка публикација. Нисам никад чуо за Јеховине сведоке. Толико сам се одушевио том књигом да сам је прочитао неколико пута и причао сам о томе са 16 особа које су биле заједно са мном у ћелији, и свима се допало. Књига је била попут освежавајуће воде. И затвореници из других ћелија су тражили да је позајме, тако је она кружила по целом павиљону, и на крају се од употребе похабала као шпил старих карата.“

Неколико затвореника који су били с Хосеом били су чланови еванђелистичке цркве; неки од њих чак и пастори. Хосе је почео да чита Библију заједно с њима. Међутим, разочарао се када их је питао да му објасне значење Постања 3:15 и када су му они рекли да је то тајна. Једног дана му је један затвореник који је такође проучавао Библију рекао: „Одговор се налази у тој књизи коју су објавили Јеховини сведоци. Можемо заједно да је проучавамо ако хоћеш.“ Хосе је прихватио понуду, и помоћу Библијских прича сазнао је значење Постања 3:15. После тога је почео да се дружи са затвореницима који су се изјашњавали као Сведоци.

Нешто што је Хосеа привукло овој необичној групи у Карселу Моделу било је њихово фино понашање. „Видео сам људе, за које сам знао да су водили лош начин живота, како се лепо понашају због тога што проучавају Библију с Јеховиним сведоцима“, каже Хосе. У међувремену, његова жена је и даље добијала литературу од Сведока и носила је свом супругу који је пак духовно напредовао. Заправо, његова група за проучавање му је чак доделила део павиљона где је могао да проповеда од ћелије до ћелије. Тако је позајмљивао своје примерке  литературе заинтересованим особама и такође их позивао на састанке који су се одржавали током паузе у павиљону.

Збрињавање духовних потреба затвореника

Скупштина Манагва-Исток преузела је бригу за духовне потребе све већег броја затвореника у Карселу Моделу који су читали литературу и духовно напредовали. Скупштина је у ту сврху организовала да одређена браћа и сестре тајно носе литературу затвореницима. Посете су биле дозвољене сваки или сваки други месец, али затвореника је могла да посети само особа за коју је он претходно поднео молбу. Зато Сведоци из тог места нису могли да посете све заинтересоване особе. Ипак, то још увек није био највећи проблем, јер су се затвореници могли брзо састати и поделити једни с другима оно што су добили.

Старешине из скупштине Манагва-Исток су помогле да се организују и надгледају активности све веће групе у Карселу Моделу. Нарочито су редовно одржавали контакте са затвореницима који су духовно предводили. Објашњавали су им како да воде седмичне састанке, како да на организован начин обављају дело проповедања и да о свему томе састављају извештај. Ти затвореници су пак преносили те информације другима. Пошто је до тог времена у затвору основана велика група студената Библије, био је наравно неопходан добар теократски ред.

Карсел Модело се првобитно састојао од четири павиљона, а у сваком од њих се налазило и до 2 000 затвореника. „Сваки павиљон је био одвојен од других“, прича Хулио Нуњез, један од старешина који су посећивали затворенике, „тако да су се седмични састанци одржавали засебно у сваком павиљону на месту за рекреацију, а укупан број присутних је био око 80.“

 Крштење у бурету

Неколико нових, како су напредовали, изразили су жељу да се крсте. Старешине које су посећивале затвор потврђивале су да су кандидати спремни за крштење и помагале су затвореницима који су духовно предводили да организују крштење истога дана када се одржавао конгрес ван затвора. Обично се говор за крштење одржавао претходно вече у некој ћелији, а сутрадан када су затвореници ишли на купање кандидати би се крстили.

Међу онима који су се крстили у затвору био је и Хосе де ла Круз Лопез, који се крстио у новембру 1982. „Крштен сам у бурету које се користило за смеће“, присећа се он. „Добро смо га опрали детерџентом. Затим смо га обложили чаршавом и напунили водом. Међутим, баш кад смо се окупили ради крштења наишли су наоружани стражари. ’Ко вам је дозволио ово крштење?‘, питали су. Брат који је предводио објаснио је да човеку није потребна дозвола за оно што Бог каже да треба радити. Стражари  су се прећутно сложили с тим али су хтели да гледају како се крстимо. Док су посматрали, одговорио сам на два питања која су била постављена кандидатима за крштење и затим сам уроњен у буре.“ На такав начин се на крају крстило најмање 34 затвореника.

Неки затвореници су брзо напредовали. Међу њима је био и Омар Антонио Еспиноза који је осуђен на 30 година затвора, а од тога је одслужио 10 година у затвору у Карсел Моделу. Пошто су затвореници повремено премештани, са Омаром је током његове друге године затвора заједно у ћелији био и један Сведок. Омар је приметио да други затвореници редовно долазе код тог човека и да их он поучава Библији. Одушевљен оним што је видео и чуо, Омар је замолио да се и с њим проучава Библија.

Почео је да проучава помоћу књиге Истина која води до вечног живота, и прелазио је по једно поглавље дневно. После 11 дана хтео је да буде некрштени објавитељ. Када је завршио 22. поглавље књиге, желео је да се крсти. Међутим, браћа су га замолила да још мало размисли. Такође су му саветовала да проучава још једну публикацију, наиме, књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, која је баш тада донета у затвор. За мало више од месец дана, Омар је завршио и ту књигу. Штавише, престао је да пуши и учинио је још неке промене. Библијска истина је очигледно утицала на његов живот. Пошто су браћа видела те промене, то их је уверило да он искрено жели да се крсти, тако да се Омар крстио у бурету 2. јануара 1983.

Затворски знаковни језик

Да би проследили информације које су добијали од старешина који су посећивали затвор или да би прикупили податке, као што је извештај службе, објавитељи у затвору који су били у различитим павиљонима морали су некако да комуницирају. Брат Мендоза, који се 1982. крстио у затвору, прича како су то радили.

 „Неко од нас би“, каже он, „научио једну врсту знаковног језика који се користио међу затвореницима. Када би дошло време да се одржи Меморијал, проценили бисмо када залази сунце и затим бисмо знаковним језиком јавили једни другима тако да смо сви могли у исто време да упутимо молитву. Тако смо радили сваке године. Знаковни језик нам је користио и приликом проучавања Куле стражаре. Када браћа из неког павиљона нису имала студијски чланак за ту седмицу, знаковним језиком смо им преносили цео чланак. На другом крају би брат преводио наглас знакове брату поред себе који би записао чланак.“ Али, најпре да кажемо како је духовна храна стизала у затвор.

Духовна храна за затворенике

Старешине, њихове породице и други објавитељи из скупштине Манагва-Исток редовно су долазили у Карсел Модело да посете затворенике. Они су скоро десет година доносили физичку и духовну храну за своју браћу, укључујући и Кулу стражару и Нашу службу за Краљевство. Духовна храна се, наравно, морала кришом доносити.

Један старешина је скривао часописе у шупљини својих великих дрвених штака. „Млади су такође помагали у томе, пошто су њих ретко кад претресали“, каже Хулио Нуњез. Посетиоци су успевали да унесу у затвор чак и симболе за Меморијал.

Сваки павиљон је имао посебан дан за посете, а особе којима је било дозвољено да виде затворенике обично су проводиле цео дан са затвореником у једном великом дворишту. Тако је могло много затвореника који су били Сведоци да се састане са својом браћом и сестрама у Манагви и да добије духовну храну. Затим би ти затвореници, када би се вратили у своје павиљоне, поделили с другима оно што су добили.

 Нису биле превиђене чак ни теократске песме. „У нашем павиљону је само једна особа имала контакт с браћом која су долазила у посету“, каже брат Лопез. „Тај затвореник је морао сваки пут да научи мелодију неколико песама и да затим учи нас остале. Пошто смо имали само једну песмарицу, морали смо сви да увежбавамо песме пре састанака.“ Брат Мендоза је био један од неколико затвореника којима су Сведоци могли да долазе у посету. „Мене су посећивали Карлос Ајала и његова породица“, каже брат Мендоза. „Његове две ћерке су ме научиле најмање девет песама Краљевства, а ја сам учио друге с којима сам био.“ Брат Лопез је био међу онима који су учили песме од затвореника који су имали посете. Он се сећа: „Касније, када сам почео да посећујем састанке ван затвора био сам пресрећан, али морам признати и мало изненађен пошто сам видео да смо стварно певали исте мелодије.“

Одржавање духовности у затвору

Под каквим околностима су браћа и заинтересоване особе у затвору морали да истрају, и како су остали духовно јаки? Брат Мендоза прича: „Храна у затвору се делила у малим порцијама. Сви затвореници су по неколико пута добијали батине, а стражари су понекад пуцали око нас, док бисмо ми сви полегали на под. То су радили јер су хтели да будемо напети. Кад би дошло до свађа између неких затвореника и стражара, све су нас кажњавали тако што су нас голе одвели у двориште и оставили да се печемо на сунцу. Ми Сведоци смо користили те прилике да ојачамо и утешимо једни друге. Присећали бисмо се библијских стихова и причали о ономе што смо научили путем личног студија. Такви догађаји су нам помагали да останемо уједињени и чврсти.“

Многи Сведоци и заинтересоване особе користили су своје слободно време које су имали у изобиљу тако што  су и по четири-пет пута читали Библију. Није било ништа неуобичајено и да по неколико пута пажљиво проуче све библијске публикације до којих су могли доћи. Брат Мендоза се с посебним цењењем сећа Годишњака̂. „Све смо проучавали, и искуства из различитих земаља и географске карте“, присећа се он. „Сваке године смо поредили пораст у броју скупштина, броју новокрштених и присутних на Меморијалу у свакој земљи. То нас је баш радовало.“

Под таквим околностима нови објавитељи су брзо стицали добро спознање о Божјој Речи и о теократској организацији. Такође су постали ревни објавитељи и учитељи. Примера ради, у фебруару 1986. у Карселу Моделу је било 43 објавитеља, а вођено је 80 библијских студија. На састанцима је у просеку било 83 присутних.

Сви ти духовно ослобођени затвореници убрзо су искусили додатну слободу, јер је влада одлучила да да̂ помиловање свим политичким затвореницима. Тако је 17. марта 1989, ослобођено најмање 30 објавитеља из Карсел Модела. Скупштина Манагва-Исток брзо је организовала да ослобођени објавитељи ступе у контакт са старешинама на подручјима где су отишли. Те старешине су пак изразиле добродошлицу својој новој браћи, од којих су многи касније постали старешине, слуге помоћници и пионири.

Ограничења нису зауставила дело проповедања

Упркос потешкоћама и опасностима у време када је дело било ограничено, број објавитеља у Никарагви наставио је да брзо расте. У ствари, скупштине у неким подручјима су се састојале скоро само од нових објавитеља, као на пример скупштина у Ла Реформи. Специјални пионири Антонио Алеман и његова жена Адела, сваки дан су путовали у службу у сеоска подручја између Масаје и Гранаде. Једно од тих села било је и Ла Реформа. Почетком 1979, Алеман је у том селу почео да проучава  с Росалиом Лопезом, младим човеком чија је жена баш тада умрла. Росалио је убрзо оно што је сазнао испричао рођацима своје жене код којих је живео. Најпре је причао својој ташти, а затим шурацима и свастикама. Убрзо су 22 члана породице ишла с њим пешке 6 километара на састанке у Масају.

Једнога дана су рекли Росалију: „Чули смо на састанку да Јеховини сведоци иду да проповедају од врата до врата, а ми то не радимо.“

„Добро, онда ћемо сад у суботу ићи да проповедамо“, рекао је Росалио. И стварно су ишли! Док је Росалио причао, свих 22 су стајали заједно с њим на истим вратима! Када је Антонио следећи пут дошао на студиј, Росалио му је с широким осмехом рекао: „Сви смо ове недеље ишли да проповедамо!“ Премда је Антонију било драго што су његови студенти тако ревни, подстакао је те младе брачне парове да најпре изврше неке промене у свом животу.

Од свих њих најпре су се, у децембру 1979, крстили Росалио и један од млађе браће његове покојне жене, Убер Лопез, а убрзо су се за њима и остали крштавали. Само три године касније, основана је скупштина Ла Реформа. На почетку је имала 30 објавитеља, и сви су били из исте породице! С временом су Убер, његов брат Рамон и Росалио наименовани за старешине. Године 1986, у тој скупштини је било 54 пионира. (Види оквир на странама 99-102.)

Као резултат тога што су чланови скупштине Ла Реформа били тако ревни у проповедању, у околним местима је основано још шест скупштина. Имај на уму да су браћа у то време још увек била под будним оком власти, која није баш била одушевљена њиховом ревношћу. „Војска нас је стално узнемиравала“, сећа се Убер Лопез, „али то нас никада није спречило да проповедамо.“ У ствари, дело проповедања је током тог тешког периода  било у пуном јеку. Како то? Па зато што су многа браћа изгубила посао, па су почела са општом или помоћном пионирском службом.

Јехова је благословио њихов труд. У Никарагви је 1982. било 4 477 објавитеља добре вести, али до 1990. године — после осам година ограничења и прогонства — број објавитеља је нарастао на 7 894. То је био пораст од 76 посто!

Укидање ограничења

У фебруару 1990, на изборима којима су присуствовали страни посматрачи, смењена је влада у Никарагви. Убрзо након тога укинуто је ограничење дела Јеховиних сведока, више није била на снази општа војна обавеза и расформирани су комитети одбране. Браћа се више нису плашила претеране радозналости својих комшија, премда су и даље била обазрива. У септембру те године, Јан Хантер који је служио у Одбору подружнице у Гватемали постао је нови координатор одбора земље у Никарагви.

Претходних осам година, одбор земље је надгледао дело у Никарагви, а да није имао ни канцеларију ни канцеларијску опрему. Брат Хантер је зато био сав срећан што је понео са собом писаћу машину коју је користио у подружници у Гватемали! Хулио Бендања, брат из Никарагве, великодушно је дао много своје канцеларијске опреме браћи која су имала пуно тога да ураде.

Купљена је једна кућа у предграђу Манагве која се користила као подружница. Међутим, многа браћа нису била упозната са уобичајеном бетелском рутином, пошто су углавном радили тајно на различитим локацијама и без одређеног радног времена. Али лепо су прихватили обуку и учинили су неопходне промене. Многи од тих младића су наставили и даље верно да служе Јехови, а неки и у различитим видовима пуновремене службе.

 Такође су послата браћа и из других земаља да би помогла око посла у подружници. Крајем 1990, мисионари Кенет и Шарон Брајан су из Хондураса поново додељени у Никарагву. У јануару 1991, из Костарике су дошли Хуан и Ребека Рејес, дипломци првог разреда Проширене школе Гилеад у Мексику, заједно са Арналдом Чавезом, такође дипломцем првог разреда, и његовом женом Маријом. Две године касније су Лотар и Кармен Миханк дошли из Панаме, где је Лотар служио у Одбору подружнице. Већина њих је додељена да служи у новој подружници, где су помогли да се дело поново организује у складу са организацијским процедурама. Данас, бетелску породицу у Никарагви сачињава 37 чланова различитих националности.

У фебруару 1991, уместо одбора земље основан је Одбор подружнице, а 1. маја те године поново је званично отворена Никарагванска подружница. Постављен је темељ за будући пораст, а тај пораст је заиста био задивљујућ! Од 1990. до 1995, крштено је 4 026 нових ученика, што је пораст од 51 посто. Због тог пораста су била хитно  потребна прикладна места за састајање. Међутим, можда се сећаш да су још 1982, руље запоселе укупно 35 објеката.

Враћање имовине

Када су Дворане Краљевства први пут незаконито одузете, браћа нису прећутно прешла преко тога већ су се одмах обратила властима позивајући се на устав Никарагве. Међутим, иако су браћа удовољавала свим законским захтевима, није одговорено на њихове молбе. Чак су 1985. писала тадашњем председнику Никарагве тражећи законско признање и враћање имовине. Осим тога, пуно пута су тражили да разговарају с министром унутрашњих послова. Али сав тај труд је био узалудан.

Када је у априлу 1990. нова влада преузела власт, браћа су одмах поднела још једну молбу, овога пута новом министру унутрашњих послова, тражећи да Јеховини сведоци буду законски признати. Колико ли су били радосни  и захвални Јехови када је, само четири месеца касније, одобрена њихова молба! Тада је никарагванска влада дала Watch Tower Bible and Tract Society-ју статус међународне организације, тако да је могао слободно да делује и да као непрофитна организација буде изузет од плаћања пореза. Међутим, враћање Дворана Краљевства није било лако, јер су неке од њих „дате“ присталицама бившег режима.

Браћа су се обратила новооснованом Националном комитету за ревизију конфисковане имовине тражећи да им се врати сва одузета имовина. Био је то сложен, заморан и дуг процес, делимично због тога што је много других организација и појединаца поднело сличне молбе. После годину дана упорног труда, један објекат је враћен у јануару 1991. Браћа су такође посетила особе које су запоселе Дворане Краљевства да би постигли с њима неки споразум. Али већина од тих људи је сматрала да је законито „добила“ своју имовину путем револуције.

Касније исте те године, враћена је имовина подружнице, али је породици која је била запосела објекат подружнице морала да се купи друга кућа за становање. Током наредних година, браћи је постепено враћено 30 од укупно 35 објеката, а за оне који нису били враћени добили су одштету у виду обвезница.

Излажење на крај с природним катастрофама

Осим земљотреса који су раније споменути у овом извештају, вулкани и урагани су такође узели свој данак. Најактивнији вулкан у Никарагви, Серо Негро, од 1914. године је имао 12 ерупција, приликом којих је прекрио пепелом огромна поља усева. Елфрида Урбан, која је служила у Леону за време ерупција које су биле 1968. и 1971, описује како су оне изгледале: „Гар и пепео су две недеље падали на град. Морали смо лопатама да их скидамо с крова да се кров не би срушио. Људи су с правом били  забринути јер је пре неколико векова некадашњи Леон био тако затрпан. Ветар је посвуда носио ситан песак. Било га је у ципелама, одећи, креветима, храни и чак међу страницама књига! Ипак, браћа су за све то време посећивала састанке и учествовала у служби на терену.“

У октобру 1998, ураган Мич, за ког неки стручњаци кажу да је „најсмртоноснији ураган који је у последња два века погодио западну хемисферу“, преплавио је целу Средњу Америку. „Мич је усмртио између 3 000 и 4 000 људи у Никарагви и проузроковао огромну штету“, каже Encarta Encyclopedia. „Јаки пљускови су у кратеру вулкана Каситас формирали једно језеро проузрокујући тиме одроне који су прекрили 80 квадратних километара и уништили неколико села.“ Према недавним проценама, број мртвих је преко 2 000.

Јеховини сведоци у Никарагви, као и у другим земљама које су биле погођене, организовали су велику хуманитарну помоћ. Сведоци добровољци су у неким градовима основали групе које су бициклима ишле у нека подручја до којих нису могла доћи возила. Они су тражили браћу и делили им храну и друге неопходне потрепштине. Често су они били међу првима који су дошли с хуманитарном помоћи, што је донело велику радост њиховој браћи која су остала без крова над главом. Сведоци из Костарике и Панаме су одмах послали 72 тоне хране и одеће. Након што су биле збринуте најнеопходније потребе, добровољци су још неколико месеци поправљали Дворане Краљевства и градили нове домове за браћу.

Нека „сасвим друга“ Никарагва

Влада је 1987. године у источном делу Никарагве основала две аутономне области. Некада је тај део био познат као Зелаја, а сада се састоји од Северноатлантске аутономне области и Јужноатлантске аутономне области. Премда ове области заузимају 45 посто површине целе  Никарагве, у њима живи само 10 посто целокупног становништва.

Те области су препуне рудника злата и сребра, и протежу се од обронака кршевитих централних планина па до лагуна и мочвара Москито обале. У средишњем делу се налази шаролики пејзаж тропских кишних шума, равница с боровима и палмама, као и многобројне реке и потоци који вијугају до Карипског мора. Током година, тамошња села, градиће и градове населили су местици, као и Мискито Индијанци и други домороци.

Већини Мискито, Сумо и Рама Индијанаца као и Креолцима који живе у овој области, главни град Манагва изгледа као неки други свет. У тој области још увек не постоји ниједан асфалтиран пут који повезује источни део са западним. Иако се у атлантској области говори шпански, многи људи говоре мискито, креолски или неки други домородачки језик. Многи су протестантске вероисповести, углавном припадници Моравске цркве, за разлику од оних који живе у пацифичкој области који су претежно католичке вероисповести. Дакле, исток и запад су потпуно супротни у скоро сваком погледу — у географском, језичком, историјском, културном и религиозном. Како ће онда људи реаговати на добру весту у тој „сасвим другој“ Никарагви?

Порука о Краљевству се шири у најудаљенија подручја

Мисионари су још 1946. године отишли да извиде ту источну област и оставили су тамо литературу. Покрајински надгледник Сидни Портер и његова жена Филис посетили су 1950. мале приобалне градове Блуфилдс и Пуерто Кабезас, острва Корн и рударске градове Росита, Бонанза и Сиуна. „На једном путовању у те рударске градове свако од нас је уручио преко 1 000 часописа и 100 књига“, сећа се Сидни. „Сви су волели да читају.“ У  многима од тих градова основане су изоловане групе и од 1970-их оне су постепено постајале скупштине.

Међутим, годинама је било тешко доћи у друга подручја северне и јужне аутономне области. Удаљеност, недостатак путева и тропски пљускови који падају током осам месеци у години биле су главне препреке за дело проповедања. Ипак нису биле несавладиве, што су доказали многи ревни и неустрашиви пионири. Захваљујући у великој мери њиховој одлучности и марљивости, сада у те две области има седам скупштина и девет група у којима укупно има 400 објавитеља.

Да бисмо разумели изазове с којима се суочавају Сведоци у овим областима, осмотримо пример једног 22-годишњег брата. Он три пута недељно иде око осам сати кроз планинско подручје да би био на састанцима у рударском граду Росити, где се налази најближа скупштина. У тој скупштини служи као слуга помоћник и општи пионир. Пошто је једини крштени Сведок у породици, он обично сам проповеда у том планинском подручју где су куће често удаљене једна од друге и по два сата хода. Ако га ухвати ноћ док је у некој кући, он преспава тамо и сутрадан настави да сведочи, пошто није практично да се враћа кући само да би преспавао. Недавно му је отац умро тако да је морао, као најстарији син, да преузме одговорност за своју породицу. Ипак је још увек у могућности да буде пионир. У ствари, сада је један од његове телесне браће некрштени објавитељ и иде заједно с њим у службу.

Од 1994, подружница сваке године организује акције проповедања у тој огромној области. Око четири месеца током летњег периода, привремени специјални пионири, изабрани из редова ревних општих пионира проповедају у удаљеним градовима и селима у северној и јужној аутономној области. Ти одважни пионири се суочавају с великим врућинама, кршевитим тереном, змијама, дивљим  животињама, загађеном водом и с ризиком да добију неку заразну болест. Циљ им је да дају темељно сведочанство, да воде библијске студије са заинтересованим особама и да одржавају хришћанске састанке, укључујући и Меморијал. Резултати које они постижу помажу подружници да одреди где треба да буду додељени специјални пионири. Захваљујући њиховом раду током година су основане скупштине и групе у градовима Васпам и Сан Карлос, дуж реке Коко на далеком североистоку.

Премда је у овим областима био велики прилив местика који говоре шпански, домородачки Мискито Индијанци су и даље највећа група. Нека библијска литература је доступна на мискито језику, а и многи пионири су научили тај језик. Као резултат тога, многи од тих гостољубивих људи који воле Библију повољно реагују на поруку о Краљевству.

На пример, у северној покрајини поред реке Ликус налази се мискитско село Квивитингни које има 46 кућа, а за време боравка пионира у том селу 2001. године 6 кућа је било празно. Те године су ти привремени специјални пионири водили 40 библијских студија у том селу — у свакој кући по један! После само месец дана проучавања,  три студента су изразила жељу да се крсте, а један од њих је био помоћник пастора локалне моравске цркве. Два пара су хтела да буду објавитељи, али нису били законски венчани. Зато су им пионири љубазно објаснили каква су библијска мерила у вези с браком и крштењем. Замисли само како су пионири били радосни када су им, баш пре него што ће отићи кући, дошла ова два пара носећи у руци венчане листове!

Пошто је та кампања била успешна, објавитељи из Васпама редовно путују 19 километара до Квивитингнија да би помогли новозаинтересованим особама да духовно напредују и да би их обучили за службу.

Привремени специјални пионири који су проповедали у неколико мискитских села дуж реке Коко срели су једну велику групу Американаца који су обављали неки хуманитарни посао. Пионири су им дали много часописа на енглеском. У селу Франсија Сирпи, близу реке Вава, чланови баптистичке цркве су градили једну малу школу. Вођа грађевинске групе је рекао једном пиониру: „Дивим се активности Јеховиних сведока. Дошли сте овде да бисте поучавали људе Библији. Волео бих да и моја религија то ради.“

Потреба за искусном браћом

Око 60 посто Сведока у Никарагви је у време када је дело било ограничено посећивало састанке у групама које су биле величине као мала породица. Имали су само неке публикације за службу. Конгреси су се одржавали на нивоу скупштине, а програм је био скраћен. Многа зрела браћа која су била и поглавари породица замењивала су путујуће надгледнике, али нису могла у потпуности да обављају то дело. Осим тога, многе породице дугогодишњих Сведока су у том бурном времену емигрирале. Зато су, када је дело поново законски признато, биле хитно потребне искусне старешине и пионири.

 И саме старешине су једва чекале да буду обучене организационим процедурама, док су објавитељима била потребна упутства, као на пример како да нуде литературу у служби. Да би се удовољило тим потребама, Водеће тело је у Никарагву послало дипломце Школа за оспособљавање слугу које су се одржале у Салвадору, Мексику и Порторику. Један од те браће, Педро Енрикез, дипломац првог разреда Школе за оспособљавање слугу која се одржала у Салвадору, постао је 1993. године покрајински надгледник у Никарагви. Такође је једанаест искусних покрајинских надгледника из Мексика ’дошло‘ у ту савремену Македонију да помогне (Дела 16:9).

У задњих девет година, дошло је 58 дипломаца Гилеада, који су смештени у шест мисионарских домова широм земље. Својом духовном зрелошћу они су допринели здравој духовној атмосфери у скупштинама, и помогли су многим младима да гледају на пуновремену службу као на један пожељан циљ.

Они који су током 1960-их и 1970-их дошли у Никарагву да би служили где је била већа потреба назвали су је рајем за проповедање. То би се и данас могло рећи. Један брат из службеног одељења те подружнице каже: „Никарагва је још увек земља где објавитељи и пионири  морају да одлуче колико ће студија водити јер постоји много заинтересованих особа.“ Разумљиво је што се многи који хоће да помогну тамо где је већа потреба и који су прорачунали трошак распитују о служењу у Никарагви. У ствари, до априла 2002. године, 289 пионира из 19 земаља су се преселили тамо да би помогли. Тамошњи Сведоци су и те како захвални свим ти жетеоцима! (Мат. 9:37, 38).

Узбудљив скуп

Последњи конгрес који је одржан пре него што је дело ограничено био је 1978. године. Замисли само како су онда браћа била узбуђена када су позвана на обласни конгрес који је требало да се одржи у Манагви у децембру 1999! Породице су биле охрабрене да почну да штеде новац за путовање и остале трошкове тако да би сви могли да буду на конгресу. Неки Сведоци су били прилично довитљиви у скупљању новца. Примера ради, пошто је свињско месо омиљено у Никарагви, многи су набавили живе „касице-прасице“, тако што су куповали, одгајали и касније продавали прасиће. Пошто су мудро планирали и били одлучни у својој намери, 28 356 Сведока и заинтересованих особа из свих крајева земље дошло је на национални бејзболски стадион у Манагви на Обласни конгрес „Божја пророчанска реч“, који је почео 24. децембра.

Како су само били узбуђени делегати који су у суботу на том конгресу видели како се 784 особе подрањају под воду — што је највећи број икада крштених у Никарагви! Мисионари који су раније служили тамо изнели су публици охрабрујућа искуства. Осим тога, конгрес је снажно утицао на све мотивишући их да, без обзира на језик или племенску припадност, буду одлучнији него икада да напредују у учењу ’чистог језика‘ духовне истине ’да би раме уз раме служили [Јехови]‘ (Соф. 3:9, NW).

 Одбрана наших права на бескрвно лечење

Никарагва има три Одбора за односе с болницама (ООБ), који раде под вођством Службе за болничке информације која се налази у подружници. Осим што помажу пацијентима који су Сведоци када искрсну питања у вези с трансфузијом крви, ови одбори настоје да информишу докторе и студенте медицине о многим заменама за трансфузију крви које Јеховини сведоци прихватају.

У ту сврху, чланови ООБ-а држе предавања и аудио-визуелне презентације докторима и студентима медицине, од којих су се неки веома позитивно изразили о томе. Заправо, све већи број хирурга и анестезиолога су спремни да сарађују с Јеховиним сведоцима тако што поштују  њихов на Библији темељен став у вези с трансфузијом крви.

Решени да напредују

Теократска историја Никарагве пружа обимно сведочанство о томе да ни природне катастрофе ни невоље које су људи проузроковали не могу спречити ширење добре вести. Да, Јехова је заиста учинио да од „најмањега“ постане „хиљада“ (Иса. 60:22). Први извештај службе на терену за ову земљу предат је1943. године, и тада је било само три објавитеља; 40 година касније било је укупно 4 477 објавитеља. До 1990, када је мисионарима дозвољено да се врате у земљу, број објавитеља је нарастао на 7 894! Јехова је наставио да благосиља дело и током ’90-их година, тако да се број објавитеља Краљевства скоро удвостручио.

Наравно, због тог брзог пораста било је хитно потребно још Дворана Краљевства. Зато, под вођством подружнице одвија се један огроман грађевински програм који  обухвата изградњу око 120 Дворана Краљевства и нове објекте подружнице у Тиквантепеу, 11 километара јужно од Манагве. Требало би да се ти објекти заврше до априла 2003.

Последњих година је економска ситуација боља у Никарагви, посебно у Манагви, где има све више могућности за запослење, образовање и разоноду. Изгледа да су грађевински пројекти тренутно обележје града, који се сад може похвалити модерним ресторанима, бензинским пумпама и тржним центрима који су препуни потрошачке робе и других одлика западног света.

Таква средина са својим многим искушењима представља нове изазове за хришћане. Један дугогодишњи старешина је запазио: „Промене се брзо одигравају. То је као кад ставиш пун тањир слаткиша пред дете које никада није јело ништа друго осим пиринча и пасуља и кажеш му: ’Полако једи!‘ Ми знамо како је служити Јехови под тешким околностима, али непријатељ је сада подмукао. Сада је ситуација много тежа.“

Па ипак, лојалност, ревност и одважност коју су Јеховини сведоци показивали током година када је дело било ограничено и даље доноси добре резултате. Многи који су у то време били деца сада су старешине, пионири и бетелити. Никарагва сада има 17 покрајина у којима се налази укупно 295 скупштина и 31 изолована група. У извештају од августа 2002. године нови највећи број објавитеља био је 16 676, а на Меморијалу те године број присутних је био 66 751!

И поред тога, ми се молимо да још многи људи у тој разноликој земљи упознају Јехову пре него што се заврши његова ’година милости‘ (Иса. 61:2). Да, нека наш небески Отац и даље проширује границе нашег духовног раја све док цела земља не буде „пуна познања Јехове као што је морско корито пуно воде која га покрива“ (Иса. 11:9).

 [Оквир на 72. страни]

Никарагва

Земља: Никарагва је највећа земља у Средњој Америци. Планине које се налазе у њеном средишњем делу раздвајају је на два дела. На западном делу се налази подручје с језерима. Источни део, који је мање плодан, сачињавају углавном тропске кишне шуме и равнице. У Никарагви има око 40 вулкана, од којих су неки активни.

Народ: Углавном га сачињавају местици који говоре шпански. Они су настали мешавином америчких Индијанаца и предака Европљана. На западној обали живи мали број Монимбо и Субтјаба Индијанаца, док у источном делу живе Мискито, Сумо и Рама Индијанци, као и Креолци и Афро-Карибљани. Главна религија је католичанство.

Језик: Службени језик је шпански. Такође се говоре и домородачки језици.

Привреда: Пољопривреда је главни ослонац за економију.

Исхрана: Главне пољопривредне културе које се користе у домаћинствима су пиринач, кукуруз, пасуљ, шећерна трска, брашнасте банане, касава и разно воће. Извозе се кафа, шећер, банане, морски плодови и говедина.

Клима: Никарагва је тропска земља. Количина падавина варира од 190 па до 380 центиметара, зависно од подручја. Температура у приобалним деловима је око 26 степени Целзијуса, док је у планинским областима мало хладније.

 [Оквир⁄Слика на странама 99-102]

Мучан сусрет с тајном полицијом

Убер и Телма Лопез

Неки подаци: Родитељи су троје одрасле деце. Убер служи као старешина у скупштини.

Под револуционарном владом, Служба државне безбедности је често хапсила слуге помоћнике и старешине и задржавала их од једног дана до неколико недеља ради испитивања. Због своје неутралности засноване на Библији, Јеховини сведоци су били оптуживани, али никада нису били званично осуђени за подстрекавање људи на побуну против владе. Иследници су такође хтели да сазнају имена наших „учитеља“ и „вођа“.

Један од многе браће која су имала такво искуство био је Убер Лопез, који је данас старешина и отац троје одрасле деце. Брат Лопез је био ухапшен у децембру 1985. у својој кући у Ла Реформи, једном селу удаљеном око 40 километара југоисточно од Манагве. Његова жена, Телма, прича како је било тог тешког дана:

„У четири сата по подне, два џипа су се зауставила испред наше куће. У једном су били агенти Државне безбедности, а у другом војници који  су опколили кућу. Када сам рекла агентима да супруг није код куће, наредили су мени и деци да изађемо да би они претресли кућу. Међутим, наш најстарији син Елмер, који је имао десет година, остао је у кући. Гледао је док су они из ормара вадили световну и теократску литературу. Мој супруг је међу тим књигама сакрио неке скупштинске податке. Када су почели да носе књиге у џипове, Елмер је кроз плач рекао: ’Господине, хоћете ли да однесете и моје књиге за школу?‘ Један војник је оштро узвратио: ’Добро, узми их.‘ Тако је наш син спасао и своје књиге и скупштинске податке.

„Увече, док смо вечерали, војници су поново дошли. С пушкама упереним у нас, одвели су супруга, док су деца гледала и плакала. Нису нам рекли ни зашто га воде, ни где га воде.“

Описујући шта се после догађало, брат Лопез каже: „Одвели су ме у затвор у Масаји и стрпали у једну ћелију заједно са свакаквим злочинцима. Одмах сам рекао да сам Јеховин сведок и неколико сати сам им сведочио. Око поноћи ми је неко са упереним оружјем наредио да напустим ћелију и одем у џип који је стајао напољу у мраку. Речено ми је да сагнем главу, али док сам улазио у џип препознао сам четворицу људи који су погнутих глава седели унутра. Били су то слуге помоћници и старешине из Масаје који су ухапшени те вечери.

„Два пута те ноћи су претили да ће нас убити, прво на једној плантажи кафе, а затим у једном  насељеном подручју где су нас поређали уза зид. Оба пута су изгледа очекивали да им нешто кажемо, али нико од нас није ништа рекао. На крају су нас одвели у затвор у Хинотепеу и три дана су нас држали у засебним ћелијама.

„Није нам било дозвољено да спавамо више од неколико сати. У ћелијама је било мрачно, тако да нисмо знали да ли је дан или ноћ. Више пута су нас позивали у просторију за испитивање где су нам постављали питања у вези с нашим делом проповедања, састанцима и именима наших ’вођа‘. Један од иследника који су ме испитивали претио је да ће ухапсити моје родитеље и присилити их да му дају информације. У ствари, док сам био у ћелији чак сам чуо гласове мојих родитеља, жене и других чланова породице. Међутим, то је био снимак помоћу којег су мислили да ће ме навести да поверујем да су чланови моје породице доведени у затвор ради испитивања.

„Четвртог дана, у четвртак, рекли су ми да ће ме ослободити. Али, прво је требало да потпишем једну изјаву којом бих се заклео да ћу престати да проповедам о својој религији. Такође су ми рекли да су Сведоци који су исто у затвору већ потписали ту изјаву — што, наравно, није било тачно. ’Ако не потпишеш‘, рекли су иследници, ’вратићемо те у ћелију и иструлићеш у њој‘.

„’Онда ме, молим вас, немојте ослободити; оставите ме овде‘, рекао сам.

„’Зашто то кажеш?‘

„’Зато што сам Јеховин сведок, а то значи да ја проповедам.‘

„На моје изненађење, нас петорица смо били ослобођени тог истог дана. Да, Јехова је услишио наше молитве и ојачао нас да останемо смирени и да не издамо нашу браћу. Међутим, после тога смо били под сталном присмотром.“

 [Оквир⁄Слика на странама 105, 106]

Присилно доведен у зону борбених дејстава

Хиовани Гаитан

Крштен: 1987.

Неки подаци: Ухапшен само неколико недеља пре него што је требало да се крсти и присиљен да 28 месеци проведе с паравојним батаљонима. Више од осам година служио као пионир.

Нека млада браћа су била присиљена да се придруже паравојним батаљонима који су се борили у густим планинским џунглама.

Један од тих младића је био и Хиовани Гаитан. Још као некрштени објавитељ, провео је 28 месеци с паравојним батаљонима. Био је ухапшен само неколико недеља пре крштења. Хиовани се присећа: „Моје кушње су почеле већ након прве битке. Један официр ми је наредио да оперем крваву униформу која је скинута с неког мртвог војника. Нисам хтео то да урадим, схватајући да би то могло да буде прва карика у ланцу догађаја који би водили до компромитовања моје хришћанске неутралности. Официр се разбеснео и јако ме ударио по лицу. Узео је пиштољ, прислонио ми га уз главу и повукао окидач, али пиштољ није опалио. Онда ме је ударио пиштољем по лицу и запретио ми да ће ме, ако га још једном не будем послушао, убити.

„Наредних 18 месеци, тај човек ми је јако загорчавао живот. Пуно пута ми је везао руке оставивши ме тако по цео дан без хране. Често ме је присиљавао да у таквом стању идем кроз џунглу испред осталих, док су ми пушка и бомбе биле прикачене за леђа. Тако сам био лака мета за непријатеља! Тукао ме је и претио да ће ме убити, нарочито током најжешћег дела борбе када су други око мене гинули, а ја нисам хтео да узмем њихове пушке. Па ипак, нисам га мрзео нити сам показао да га се бојим, јер ми је Јехова дао храбрости.

„Једнога јутра, у марту 1985, неку браћу и мене су одвели у једно подручје испод планина, близу Мулукукуа, око 300 километара североисточно од Манагве, где је нашим породицама било дозвољено да нас виде. Док сам јео и разговарао с мојом породицом, приметио сам тог официра како седи сам. Однео сам му храну у једном тањиру. Када је завршио с јелом, позвао ме је да дођем код њега. Очекујући најгоре, изненадио сам се када ми се извинио због начина на који је поступао са мном. Чак ме је питао нешто у вези с мојим веровањима. Тада сам га последњи пут видео; погинуо је кратко након тога у једној несрећи с војним камионом.“

 [Оквир⁄Слике на странама 116-118]

Сећања двојице чланова одбора земље

Подружница из Костарике је надгледала дело у Никарагви у време када је оно било ограничено. У Никарагви је био наименован један одбор земље који је надгледао активност тамошње браће. Два брата која су служила у том одбору, Алфонсо Хоја и Агустин Секеира, присећају се тог времена кушњи.

Алфонсо Хоја: „Био сам старешина у Манагви када сам 1985. године позван да служим у одбору земље. На мом световном послу руководио сам највећом филијалом једне добро познате банке. То што сам познавао банкарски посао омогућило ми је да помогнем да се на најбољи начин искористе финансијска средства Јеховине организације у време када је никарагванска валута брзо девалвирала, што је осакатило привреду. Тада су се чак и обичне ципеле, које су раније коштале око 250 кордоба, продавале за два милиона кордоба!

„За време тог тешког економског периода, у земљи је владала и несташица горива, што је браћи отежавало испоруку литературе у удаљене скупштине. Јехова нам је помогао омогућивши ми да набавим гориво које је било потребно браћи.

„Чак ни моја породица није знала да сам члан одбора земље. Тада сам имао 35 година и био сам војно способан за резервни састав. Војска је у четири наврата покушала да ме регрутује. Једном  приликом су чак дошли и код мене кући. Добро се сећам тог догађаја. Моја жена и три ћерке стајале су уз мене док сам зурио у уперену пушчану цев. Занимљиво је да никада нисам изгубио посао у банци.“

Агустин Секеира: „Служио сам као специјални пионир у једном градићу у Боаку 1982. године када су мисионари депортовани. Касније сам имао ту предност да будем наименован да служим у одбору земље. Браћа у мојој скупштини нису знала за то наименовање. Устајао бих у четири ујутру, обавио свој канцеларијски посао и затим учествовао у служби на терену са скупштином.

„Сви који смо били у одбору земље користили смо псеудониме док смо обављали своја задужења, и договорили смо се да један другоме не говоримо детаље о свом послу. То би нам у случају хапшења служило као заштита. Нисмо имали ниједну канцеларију, већ смо радили у кућама. Пошто би актенташна могла привући пажњу, понекад сам службене папире носио у једној торби из које су вирили струкови црног лука. Неколико пута сам једва умакао, али никада нисам био ухапшен.

„У више наврата су нас посетили чланови Одбора подружнице из Костарике да би нас охрабрили и дали упутства. За мене је посвећење подружнице у Костарики 1987. године било један од незаборавних и јако охрабрујућих догађаја, јер смо тада још један члан одбора земље и ја имали радосну прилику да се састанемо с два члана Водећег тела.“

Непосредно пре него што је овај извештај послат на штампање, брат Секеира је преминуо. Имао је 86 година, а у пуновременој служби је провео више од 22 године. Служио је као члан Одбора подружнице у Никарагви.

 [Оквир⁄Слике на странама 122, 123]

Пронашли смо праву слободу у затвору

Карсел Модело је између 1979. и 1989. био заједно с војним и политичким затвореницима који су били повезани с бившом влашћу. Порука о Краљевству је продрла и кроз те зидове, испуњавајући срца и мисли искрених људи и развијајући у њима личност сличну Христовој (Кол. 3:5-10). Ево неколико коментара неких од тих бивших затвореника.

Хосе де ла Круз Лопез: „Када сам одведен у затвор, био сам огорчен и нисам имао наде, ни будућности. Онда сам упознао неке затворенике који су постали Јеховини сведоци. Одушевио сам се тиме како су објашњавали Библију и њиховим добрим понашањем. Коначно су моје духовне потребе биле задовољене и стекао сам наду. Размишљао сам, ако сам био спреман да дам свој живот за неку људску владавину која ми није могла пружити праву наду, колико тек више треба да будем лојалан Ономе ко је дао свог Сина за мене! Када сам пуштен на слободу, моја жена, ћерке и три друга члана породице такође су упознали истину. Заиста, никада се не могу одужити Јехови за све што је учинио за мене.“

Брат Лопез служи као старешина у Манагви.

Омар Антонио Еспиноза: „Када сам имао 18 година осуђен сам на 30 година затвора, од којих сам одслужио 10 пре него што сам био помилован.  Премда ми је било жао што сам лишен слободе, управо сам у затвору упознао Јехову и стекао праву слободу. Раније сам разуздано живео, али сада сам се потпуно променио. Захвалан сам Јехови што је у духовном смислу моја чаша пуна. Одлучан сам попут Исуса Навина да ’ја и дом мој служимо Јехови‘ (Ис. Нав. 24:15).“

Брат Еспиноза служи као старешина у граду Ривасу.

Анастасио Рамон Мендоза: „После неколико месеци затвора, почео сам да читам Библију. Затим сам прихватио библијски студиј с једним затвореником који је био Јеховин сведок. Убрзо сам се уверио да сам пронашао истину. Међутим, одлагао сам крштење зато што сам киптео од мржње према онима који су ме ухапсили — што је осећање за које сам знао да га Јехова не одобрава.

„Јако сам се молио и за опроштај и за помоћ да савладам свој штетан став. Јехова је услишио моје усрдне молбе и стрпљиво ме је поучио да не мрзим појединце, већ њихове неисправне ставове и поступке. Крстио сам се 1982. Ослобођен сам 1989. и од тада сам проучавао Библију с многим некадашњим војницима и другима који су били у сличној ситуацији као и ја. Неки од њих су сада моја духовна браћа.“

Брат Мендоза служи као слуга помоћник у Манагви.

 [Оквир⁄Слика на странама 141-145]

Пасторове молитве услишене

Теодосио Гурдијан

Крштен: 1986.

Неки подаци: Брат Гурдијан тренутно служи као старешина у скупштини Вамблан.

Године 1986, у јеку рата између сандиниста и контрареволуционара, два објавитеља из мале скупштине у месту Сан Хуан дел Рио Коко путовала су 100 километара на север до Вамблана, града који се налази у средишњем планинском делу близу границе с Хондурасом где су скоро само гола брда. Две године раније, мала група Сведока који су живели у Вамблану отишла је одатле због рата. Та два брата су тражила човека по имену Теодосио Гурдијан. Теодосио објашњава зашто су га тражили:

„Био сам пастор у еванђелистичкој цркви у Вамблану. Нашом црквом је управљало Национално удружење никарагванских пастора (ANPEN на шпанском), организација сачињена од пастора из свих протестантских религија у Манагви. Кратко након што су сандинисти преузели власт, ANPEN је потписао један документ којим је одобрио учествовање пастора и парохијана у Сандинистичким комитетима одбране и другим организацијама, укључујући и војску. То ме је збуњивало, јер сам се питао: ’Како би неко ко је Божји слуга могао да носи оружје?‘

 „Онда сам од једне породице Сведока који су у то време живели у Вамблану добио књигу Прави мир и сигурност — из ког извора? Те ноћи сам прочитао већи део књиге. Такође сам почео редовно да читам Кулу стражару и Пробудите се! То је, напокон, била права духовна храна. Те информације сам користио чак и приликом својих проповеди. Када су за то сазнали црквени званичници, позвали су ме у представништво у Манагви.

„Пошто су помислили да су Сведоци успели да ме заведу зато што ми је као пастору недостајало спознања, понудили су ми осмомесечну стипендију за студије у Манагви. Међутим, оно што сам научио из публикација Сведока било је добро утемељено на Библији. Тако сам црквеним званичницима поставио доста питања, као што су: ’Зашто ми не идемо да проповедамо од врата до врата као што су то радили први хришћани? Зашто тражимо десетак када га апостоли нису тражили?‘ Нисам добио задовољавајуће одговоре на своја питања. Убрзо су ме ти људи прозвали Сведоком.

„После тог догађаја, прекинуо сам везе с црквом и кренуо у потрагу за Јеховиним сведоцима у Манагви. Међутим, то је било 1984. када су се Сведоци тајно састајали. Тако сам се, после две недеље безуспешног трагања, вратио у Вамблан где сам издржавао породицу тако што сам на једној парцели узгајао кукуруз и пасуљ.

„Сведоци који су живели у Вамблану поделили су много литературе пре него што су напустили то подручје. Кад год бих видео неку од тих публикација  у домовима људи код којих сам одлазио, упитао бих: ’Да ли читате ову књигу? Хоћете ли да ми је продате?‘ Већина би ми дала и тако сам с временом имао једну малу теократску библиотеку.

„Иако се нисам јавно изјашњавао као Сведок, и људи у Вамблану су почели тако да ме зову. Зато, није много прошло и агенти Државне безбедности су ме испитали о мојим активностима. Рекли су ми да бих могао да проповедам чак и у оближњим селима под условом да им дајем неке информације као што су имена оних који подржавају контрареволуционаре. ’Ако бих радио то што тражите од мене‘, одговорио сам, ’одрекао бих се Бога, а то не могу. Јехова тражи искључиву оданост.‘

„Једном другом приликом је један војни официр тражио од мене да потпишем документ којим бих показао да подржавам сандинисте. Одбио сам да то урадим. Он је извукао пиштољ и запретио ми: ’Зар не знаш да можемо да убијемо „паразите“ који не подржавају револуцију?‘ Међутим, није ме убио него ми је дао времена да још једном размислим. Те ноћи сам се опростио од супруге. Рекао сам јој: ’Чак и ако потпишем тај папир, опет ћу умрети. Али уколико га не потпишем и изгубим живот, Јехова ће ме се сетити о ускрсењу. Чувај децу и уздај се у Јехову. Он ће нам помоћи.‘ Сутрадан ујутру сам рекао том официру: ’Ево ме, радите са мном шта хоћете, али ја нећу потписати.‘ Климнуо је главом и рекао: ’Честитам. Знао сам да ћеш то рећи. Знам ко су Јеховини сведоци.‘ Затим ме је пустио.

„После тога сам још одважније проповедао. Путовао сам у многа далека села и позивао  заинтересоване особе да се заједно састајемо. Један старији брачни пар је био међу првима који су се одазвали, а затим су се придружиле и друге породице. Убрзо се нас 30 редовно састајало. Пошто смо имали само један примерак часописа, користио сам старија издања Куле стражаре и износио материјал у виду говора. Проучавао сам Библију чак и с неким војницима од којих је један касније постао Сведок.

„Године 1985, један војник који је привремено боравио у Вамблану рекао ми је да у Хинотеги, 110 километара јужније од нас, постоји скупштина Јеховиних сведока. Замолио сам једног студента Библије из Вамблана да иде са мном до тамо. Након што смо се на пијаци у Хинотеги распитали, успели смо да пронађемо кућу једне породице Сведока. Врата је отворила једна жена. Када смо се представили као Јеховини сведоци, она је питала да ли смо дошли због Меморијала. ’Шта је Меморијал?‘, распитивали смо се. Она је онда позвала супруга. Када су се уверили да смо искрени, позвали су нас унутра. Нажалост, Меморијал се већ одржао претходне вечери, али смо остали код њих три дана и први пут смо присуствовали Скупштинском студију књиге.

„Када смо се вратили у Вамблан, наставио сам да проповедам и да сам водим састанке. Затим су 1986, дан пред Меморијал, дошла два брата која сам споменуо на почетку. Наша мала група студената Библије брзо је обавестила заинтересоване особе у околним селима, и 85 особа је присуствовало нашем првом Меморијалу.

„У октобру те године сам се крстио заједно с мојим првим студентима Библије — старијим брачним паром који сам раније споменуо, који су тада имали преко 80 година. Данас скупштина у Вамблану има 74 објавитеља и 3 општа пионира. Ја имам предност да служим као један од старешина. Меморијал 2001. године смо, осим у Вамблану, одржали у још три села и укупан број присутних је био 452.“

 [Табела/Слике на странама 80, 81]

НИКАРАГВА — ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1925.

1934: Једна сестра, пионир, посећује

Никарагву и уручује литературу.

1937: Почиње Сомозин режим.

1945: Стижу први дипломци Гилеада.

1946: Н. Х. Нор

и Ф. В. Франц посећују Манагву. Оснива се

подружница.

1950.

1952: Под утицајем католичког свештенства наметнута је забрана.

1953: Врховни суд укида

забрану.

 1972: Земљотрес

погађа Манагву.

1974: Завршена нова подружница и мисионарски дом.

1975.

1979: Сандинисти односе победу над Сомозиним режимом. У тој револуцији гине скоро 50 000 људи.

1981: Укида се законски признат статус Јеховиних сведока.

1990: Јеховини сведоци поново постају законски признати.

1994: Наименовано стотину привремених специјалних пионира. После тога следе сличне акције.

1998: Ураган Мич погађа Средњу Америку, и у

Никарагви гине 4 000 људи.

2000.

2002: 16 676 активних објавитеља у Никарагви.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

20,000

15,000

10,000

5,000

1950 1975 2000

 [Мапе на 73. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ХОНДУРАС

НИКАРАГВА

Матагалпа

Леон

МАНАГВА

Масаја

Хинотепе

Гранада

језеро Никарагва

острво Ометепе

земљоуз Ривас

река Сан Хуан

Блуфилдс

КОСТАРИКА

 [Слика на целој 66. страни]

[Слика на 70. страни]

Горе: Франсис (лево) и Вилијам Волас и њихова сестра Џејн

[Слика на 70. страни]

Доле (браћа слева надесно): Вилберт Гајзелман, Јуџин Кол, Харолд Данкан и Франсис Волас; (сестре слева надесно): Бланш Кејси, Ен Гајзелман, Џејн Волас и Евелин Данкан

[Слике на 71. страни]

Горе: Аделина и Арнолдо Кастро.

Десно: Дора и Еваристо Санчез

[Слика на 76. страни]

Дорис Нихоф

[Слика на 76. страни]

Сидни и Филис Портер

[Слика на 79. страни]

Агустин Секеира је био први објавитељ у Матагалпи

[Слика на 82. страни]

Марија Елса

[Слика на 82. страни]

Хилберто Солис са својом супругом Маријом Сесилијом

[Слике на 87. страни]

Земљотрес је 1972. године разорио Манагву

[Слика на 90. страни]

Ендру и Миријам Рид

[Слика на 90. страни]

Руби и Кевин Блок

[Слика на 92. страни]

Обласни конгрес „Лојалност Краљевству“ одржао се на једној фарми

[Слике на 95. страни]

Мисионари који су 1982. депортовани за Никарагву

[Слика на 109. страни]

Браћа која су под забраном штампала литературу, и мимеографи Петао, Кокошка и Пиле

[Слика на 110. страни]

Елда Санчез је неустрашиво припремала матрице

[Слика на 115. страни]

Сестре које су припремале храну и стражариле док су браћа штампала

[Слика на 126. страни]

Први ред: Нека од браће која су у затвору упознала истину (слева надесно): Х. Лопез, А. Мендоза и О. Еспиноза; други ред: Карлос Ајала и Хулио Нуњез, старешине које су посећивале браћу у затвору и помагале им духовно

[Слика на 133. страни]

Када дело Јеховиних сведока више није било ограничено, ова кућа је служила као подружница

[Слике на 134. страни]

После урагана Мич, неки добровољци су бициклима делили храну и остале потрепштине. Други су радили на поновној изградњи Дворана Краљевства и кућа

[Слика на 139. страни]

Банакруз, село у Северноатлантској аутономној покрајини где се упркос изазовима и даље проповеда

[Слика на 147. страни]

На обласном конгресу за 1999. годину, „Божја пророчанска реч“, првом конгресу одржаном после 1978, било је присутно 28 356 особа

[Слика на 147. страни]

Делегати су посматрали како се подрањају 784 особе — што је највећи број крштених у историји Никарагве

[Слика на 148. страни]

Одбор подружнице почетком 2002. (слева надесно): Јан Хантер, Агустин Секеира, Луис Антонио Гонзалез и Лотар Миханк