Филипини

Кокосове палме, бујна тропска вегетација, плаже с белим песком, предивна мора — све то можеш наћи малтене свугде на Филипинима. Овај архипелаг се састоји од око 7 100 острва и назива се Драгуљ оријенталних мора. Привлачности тих острва доприносе и ведри људи који су осећајни и који воле да играју и певају. Ако икада посетиш ову острвску земљу, вероватно никада нећеш заборавити изванредну гостољубивост пријатних и лепих људи који тамо живе.

Међутим, Филипини многе подсећају на нешто сасвим супротно — на катастрофе. Можда се сећаш ерупције планине Пинатубо, када су наноси лахара збрисали целе градове; или се сећаш највеће поморске катастрофе у мирнодопско време, када је на хиљаде људи погинуло у судару трајекта Doña Paz и једног нафтног танкера. У ствари, белгијски Центар за истраживање епидемиологије катастрофа навео је да су Филипини земља с најучесталијим катастрофама у свету. Тајфуни, поплаве, земљотреси и вулкани су веома чести. Додај томе релативно лоше економско стање многих становника, и добићеш једну слику о прелепој земљи која има и потешкоћа.

Јеховини сведоци су по целим Филипинима ангажовани у објављивању библијских истина људима којих  тамо има 78 000 000. То није лак задатак. Поред тога што им прете природне катастрофе, тешко је доћи до људи који живе на многим малим острвима и у удаљеним местима у планинама и џунглама. Међутим, дело проповедања се ипак обавља. Јеховине слуге показују изванредну истрајност и прилагодљивост, упркос разним околностима на које наилазе. Због тога Јехова благосиља њихово дело стварања ученика.

У извесним погледима, Сведоци на Филипинима су попут древних Израелаца који су желели да обнове право обожавање у Јерусалиму. Они су били охрабрени Немијиним речима: ’Радост Јеховина је ваша сила‘ (Нем. 8:10). Упркос изазовима с којима су се суочавали, Израелци су радосно радили на унапређивању обожавања Јехове. Попут Израелаца у Немијино време, Јеховини сведоци на Филипинима се поучавају из Божје Речи. За њих се исто може рећи да је Јеховина радост њихова сила.

Први зраци светлости истине

Филипини су јединствени по томе што су једина претежно католичка земља у Азији. У почетку су Филипинци имали своју урођеничку религију, али после скоро 300 година шпанске доминације, народ је морао да прихвати католицизам. Иако је земља пола века била под управом Сједињених Држава, што значи да су људи били изложени и другим религијама, и даље преовладава католицизам. Око 80 посто људи изјашњавају се као католици.

Године 1912, када је био на путовању око света, Чарлс Т. Расел, истакнути Истраживач Библије, како су се Јеховини сведоци раније звали, застао је у Манили да одржи једно предавање. Он је 14. јануара те године у Опери у Манили одржао предавање под  насловом „Где су мртви?“ Присутни су добили и литературу.

Даљње семе библијске истине било је посејано почетком 1920-их, када је брат Вилијам Тини из Канаде дошао као следећи представник Истраживача Библије. Он је организовао један разред за проучавање Библије. Због слабог здравља, морао је да се врати у Канаду, али заинтересовани Филипинци су наставили да се састају у том разреду. Истина је остала жива у срцима тих људи захваљујући литератури коју су добијали поштом. Тако је било до почетка 1930-их. Године 1933. порука истине се на Филипинима могла чути на радио-станици KZRM.

Те исте године, Џозеф дос Сантос је кренуо с Хаваја на проповедничко путовање по свету. Његова прва станица били су Филипини, и никада није даље стигао. Брат Сантос је добио одговорност да предводи у проповедању Краљевства и да оснује подружницу, која је почела с радом 1. јуна 1934. Заједно с неколико локалних становника који су желели да служе Јехови, брат Сантос  је марљиво проповедао и делио литературу. Иако је било и противљења, 1938. у тој земљи је био активан 121 објавитељ, од којих су 47 били пионири.

Иако су Американци учили људе да говоре енглески, браћа су схватила да је људима најлакше да Библију проучавају на свом матерњем језику. То је био изазов, зато што се на Филипинима говори скоро 90 језика и дијалеката. Међутим, уложени су напори да се литература преведе на неке од главних језика. Године 1939, подружница је известила: „Тренутно правимо снимке [библијских предавања] на тагалогу, које ћемо пуштати преко звучних машина и фонографа, на још већу славу Господу.“ Такође је извештено да се књига Богатство преводи на тагалог. Две године касније, завршено је превођење брошурица на даљња четири главна језика Филипина, чиме је већини људи у тој земљи омогућено да разумеју поруку о Краљевству.

Међу онима који су се у тим годинама одазвали на поруку истине био је и Флорентино Кинтос, један учитељ. Он је први пут нешто сазнао о деловању Јеховиног народа када је разговарао с једним човеком који је 1912. године лично био на предавању брата Расела у Манили. Године 1936, Флорентино је од једног Јеховиног сведока добио 16 књига у боји које су обрађивале Библију. Међутим, пошто је Флорентино доста времена радио као учитељ, неко време су те књиге дуго стајале код њега али их он није читао. Онда је избио рат, Јапанци су напали Филипине, те су замрле многе уобичајене активности. Сада је Флорентино имао довољно времена за читање. За кратко време завршио је књиге Богатство, Непријатељи и Спасење. Престао је с читањем зато што је морао да бежи од Јапанаца, али у његово срце је било посејано семе истине.

 Брзи пораст упркос светском рату

Други светски рат је донео нове тешкоће Јеховиним слугама на целом архипелагу. На почетку рата, на Филипинима су била 373 објавитеља. Међутим, иако их је било мало, били су изузетно ревни и прилагодљиви у својим настојањима да унапређују чисто обожавање.

Нека браћа из Маниле преселила су се у мање градове и тамо наставила да проповедају. Због рата, браћа нису могла да увозе библијску литературу, али су уручивали литературу коју су имали као залиху у својим кућама пре рата. Када су ту литературу поделили, почели су да позајмљују књиге људима.

Салвадор Ливаг, учитељ који је напустио своју професију да би служио као пуновремени објавитељ добре вести, налазио се на острву Минданао кад је избио рат. Он и нека друга браћа су се склонили у џунгле и планине. Тамо су наставили с теократским активностима. При томе су морали бити веома опрезни, како би избегли да их Јапанци регрутују као радну снагу у својим гарнизонима. У исто време, анти-јапански герилци су често сумњали да су браћа јапански шпијуни.

Било је изванредно што су се током јапанске окупације могли одржавати мањи конгреси. У Манили је одржан један покрајински састанак на ком је било доста присутних. Један други састанак је одржан у Лингајену. Мештани су се изненадили када су видели како странци долазе у камионима; али нико се није умешао тако да је састанак одржан до краја.

Јехова је благословио све те активности и број Сведока се повећавао. Од оних 373 објавитеља колико их је било на почетку рата, само четири године касније било је више од 2 000.

 Сети се да је брат Сантос био одређен да предводи у организовању проповедања Краљевства на Филипинима. У јануару 1942, он је био затворен у једном јапанском логору у Манили. Међутим, он је и даље имао дух ревности. „У логору сам причао о доброј вести свима којима сам могао“, рекао је. Живот у логору је био тежак, и многи су умрли од глади. Кад је био затворен, брат Сантос је имао 61 килограм, а кад су га пустили, имао је само 36 килограма.

Американци су ослободили затворенике 1945. и предложили су брату Сантосу да се врати у своју домовину на Хаваје, али он је то одбио. Зашто? Он је радост налазио у делу за Краљевство; желео је да уради све што може да то дело напредује и на Филипинима. Осим тога, још му није била стигла замена. Брат Сантос је рекао:  „Док он не дође, ја ћу остати овде!“ Хиларион Аморес је о Џозефу дос Сантосу рекао: „Стварно је био вредан и заинтересован за духовне потребе браће.“

Стижу мисионари

Филипинска браћа су радила све што су могла пре и током рата, иако нису имала прилику да буду нешто посебно обучена. Међутим, кратко после рата стигла је помоћ. Дипломци Гилеада Ерл Стјуарт, Виктор Вајт и Лоренцо Алпиче, стигли су 14. јуна 1947. Брат Сантос је коначно добио замену. Године 1949, он се са својом женом и децом вратио на Хаваје.

Брат Стјуарт је био постављен за слугу подружнице. Већина других мисионара који су стигли тих година била је послата на терен. Што се тиче резултата присуства мисионара школованих у Гилеаду, Виктор Аморес, који је с Филипина био послат у Гилеад, прича: „То је била огромна помоћ за организовање дела. Браћа су доста тога научила од дипломаца Гилеада. Уследио је напредак. Године 1946. било нас је само 2 600, а до 1975. било је скоро 77 000 објавитеља.“ После ове тројице браће, дошло је још доста мисионара, а међу њима су били и Браунови и Вилетови, који су служили у Себуу, и Андерсонови, који су служили у Давау. Ту су били и Стилови, Смитови и браћа Хачел и Брун. Нил Калвеј је стигао 1951. Он се касније оженио једном сестром с Филипина, Ненитом, и они су служили у практично свим деловима Филипина до његове смрти 1985. Дентон Хопкинсон и Рејмонд Лич стигли су из Британије 1954, и њих двојица и даље дају велики допринос делу на Филипинима и после више од 48 година.

Страни дипломци Гилеада нису били једини који су допринели организовању и напретку у делу  проповедања о Краљевству на Филипинима. У 1950-им и браћа с Филипина су позивана у Гилеад, и они су се скоро сви вратили да служе у својој домовини. Прва тројица су били Салвадор Ливаг, Адолфо Дионисио и Макарио Басвел. Раније поменути Виктор Аморес је своју обуку користио у путујућој служби и у Бетелу. Касније је подигао породицу, али се затим вратио у пуновремену службу. Он је заједно са својом женом Лолитом служио у провинцији Лагуна као путујући надгледник а затим као специјални пионир, и то скоро до своје 80. године.

Идемо даље кроз 1970-е

С брзим напредовањем дела стално је растао и број објавитеља, тако да их је до 1975. било већ преко 77 000. Јеховине слуге су углавном радиле на својој духовности и лојално су служиле Јехови. Међутим, многи су престали да служе Јехови када 1975. није дошао крај овом систему ствари. До 1979, број објавитеља је пао на мање од 59 000. Корнелио Кањете, који је средином 1970-их служио као покрајински надгледник, рекао је: „Неки су се крстили само због 1975. и остали су у истини тих неколико година. После 1975. напустили су истину.“

Ипак, већини браће је само било потребно охрабрење да би и даље имали исправан став о хришћанској служби. Зато је подружница организовала посебна предавања.  Тако не само што су активни објавитељи били охрабрени већ су и неки неактивни добили помоћ да се поново активирају као хвалиоци Јехове. Браћа су разумела да Богу треба да служе вечно, а не само до неког датума. После тог периода привременог опадања, број објавитеља Краљевства је знатно порастао. Они који нису допустили да их разочарање наведе да забораве сву Јеховину доброту заиста су били благословљени!

Отварање удаљених подручја — у планинама

На хиљаде острва која сачињавају Филипине разбацано је на 1850 километара пучине од севера до југа и 1100 километара од истока до запада. Нека острва нису настањена, а многа имају кршевите планинске регије. Доћи до људи на тим удаљеним местима прави је изазов.

Једна таква регија је Калинга-Апајао. У кршевитим планинама Централних Кордиљера на северу Лузона, људи су подељени на племена и села и имају засебне дијалекте и обичаје. Иако је у 20. веку престао лов на главе, често долази до непријатељства међу селима, што доводи до свађа и убистава. Херонимо Ластима је рекао:  „Раније је било тешко послати специјалне пионире у те крајеве. Тамошњи људи су јурили браћу и хтели да их убију.“

Решење је било да се пошаљу сестре. Херонимо је објаснио: „Жене нису гонили. Традиција им је налагала да женама не наносе зло.“ Те сестре су тамошње људе ефикасно поучавале истини. Онда су се ти људи крстили и постали пионири. Они су разумели културу свог народа и знали су како да ефикасно сведоче. Тако су се тим планинама разишли многи „ловци“ — ловци на оне који су желели истину. У 1970-им, у целој провинцији Каланга-Апајао било је само неколико Сведока; данас тамо постоје две покрајине.

Слично томе, у оближњој планинској провинцији Ифугао, почетком  1950-их није било ни једног јединог Сведока. Тројица општих пионира била су одређена да проповедају људима који су живели на вековима старим терасама за узгој пиринча. Локални становници су постепено почели да прихватају истину. Данас у том крају постоји 18 скупштина у којима служи 315 објавитеља.

У планинама Абра на крајњем северу, проблем је био како стићи до села у којима још нема ниједног Сведока. Један покрајински надгледник који је имао горљиву жељу да добра вест стигне и у те далеке крајеве, позвао је 34 објавитеља да му се придруже у проповедању близу града Тинега (Дела 1:8). Пошто нема никаквог превоза, та група је пешачила седам дана преко планина да би стигла до десет села у којима има око 250 кућа.

Тај покрајински надгледник прича: „Био је приличан изазов да пешачимо планинским гребенима са свиме што смо носили. Од шест ноћи, четири смо спавали под ведрим небом у брдима или поред реке.“ Прошло је доста година откако се у неким селима сведочило. У једном селу су срели човека који је рекао: „Пре 27 година, Јеховини сведоци су проповедали мом оцу. Он нам је причао да Јеховини сведоци имају истину.“ Та група је уручила укупно 60 књига, 186 часописа, 50 брошура и 287 трактата, и многима су показали како се води библијски студиј.

Проповедање у другим удаљеним подручјима

Палаван је велико острво које припада Филипинима. Оно је уско и дугачко је 434 километра. Далеко од вреве и гужве насељенијих острва, у шумама Палавана живе разна племена и налазе се многа удаљена насеља, укључујући и насеља разних миграната. Спреман да прихвати сваки задатак, мисионар Рејмонд Лич је послан тамо као покрајински надгледник. На острву је  било мало Сведока и требало је доста да се путује. Он се сећа: „Био сам тамо од 1955. до 1958, и тада је на целом Палавану било само 14 објавитеља. Било ми је потребно пет седмица да их све посетим.“

Од тада се доста напредовало, иако има још много тешкоћа. Феби Лота, која сада има нешто преко 40 година, почела је са специјалном пионирском службом на Палавану 1984. Она прича шта се десило када је служила у Думарану: „Дошли смо до куће која је по нашем мишљењу била последња. Нисмо ни помислили да би могло бити још кућа, али ипак је била још једна!“ Међу палмама иза те куће живео је један брачни пар који је био задужен за одржавање плантаже кокосових палми. И сем тога, били су заинтересовани за Библију!

Феби каже: „Да се није радило о служењу Јехови, никада се не бих вратила тамо.“ Да би стигле тамо, Феби и њена партнерка су цео дан пешачиле кроз плантаже кокосових палми, поред песковите и стеновите плаже. Кад је била плима, ходале су кроз воду до колена. Због велике удаљености, решиле су да иду тамо једном месечно и да остану неколико дана. То је значило да су морале да носе храну, књиге, часописе и додатну одећу.„То је била велика жртва за нас, јер смо морале да подносимо врелину сунца и инсекте који су нас уједали. Кад бисмо стигле, с нас је капао зној.“ Међутим, њихови напори су били награђени јер је тај брачни пар веома брзо напредовао у проучавању Библије.

Тај пар је морао да напусти посао на плантажи кокосових палми кад је управник тог имања, један баптиста, открио да они проучавају са Сведоцима. Феби је била пријатно изненађена кад је касније поново видела ту жену, која је већ била крштена. И не само то. Феби каже:  „Била је заједно с нама на састанку за пионире на обласном конгресу.“ Каква је само радост видети дивне плодове својих напора!

На великом острву Минданао на југу Филипина, има доста подручја до којих је тешко стићи. Натан Себаљос је служио тамо са својом женом као покрајински надгледник. У седмицама када нису посећивали скупштине, они су планирали да проповедају на удаљеним подручјима. Позивали су и другу браћу и сестре да пођу с њима. Једном је њихова група на 19 мотоцикала посетила многа села. Путеви су лоши и блатњави, и Сведоци морају да пређу многе реке и потоке, а на већини њих не постоји никакав мост. Иако људи у тим крајевима имају мало новца, они су поклањали мекане, ручно направљене метле у знак захвалности за литературу коју су им дала браћа. Замисли како су изгледала браћа кад су се враћала кући с мотоциклима и натовареним метлама! Натан каже: „Сви смо стигли кући уморни и прљави, али пуни радости, знајући да смо урадили оно што Јехова жели.“

Користити сваку могућност да би се проповедала добра вест

Задњих година, Јеховина организација охрабрује објавитеље Краљевства да искористе сваку прилику да пруже сведочанство. То је посебно корисно у насељенијим крајевима земље. Велики градови као што су Давао, Себу и Манила, изгледају баш као и други градови широм света, с многим пословним објектима, службеним зградама и стамбеним комплексима у које је тешко ући. Шта се све ради како би објавитељи стигли до људи на таквим местима?

Марлон Наваро је донедавно служио у делу једне покрајине који се зове Макати. Марлон, младић који је  дипломирао у Школи за оспособљавање слугу, уложио је доста труда да би организовао проповедање у финансијском кварту Макатија, подручју које су добиле три скупштине. Била су изабрана одређена браћа и сестре, од којих су многи пионири, и они су затим били обучени како да ефикасно обрађују то подручје. У том делу града библијски студији се воде у тржним центрима и парковима; неки од тих студената Библије посећују састанке.

Кори Сантос и њен син Џефри су пионири. Они често сведоче на улици рано ујутро, понекад чак у 6.00. У то доба дана они срећу људе који се враћају кући из ноћне смене у фабрикама. Сведочећи на улици започели су и библијске студије. Неки који су на овај начин имали први контакт са истином напредовали су и крстили се.

И ван градова објавитељи траже прилике када могу сведочити другима. Норма Балмаседа, која је специјални пионир већ више од 28 година, разговарала је с једном женом која је чекала аутобус. Норма је питала ту жену: „Куда путујете?“

Жена је одговорила: „У провинцију Кирино.“

„Јесте ли ви оданде?“

„Нисам, али мој муж хоће да се преселимо тамо зато што је тешко живети у Ифугау.“

Тако је Норма имала прилику да јој говори о доброј вести о владавини Краљевства, које ће решити проблеме људи. Онда су се њих две растале. Годинама касније, на једном покрајинском састанку, Норми је пришла једна жена и представила се као особа с којом је Норма разговарала. Крстила се, а њене две кћери и муж су у то време такође проучавали Библију.

У подружници у граду Кезону, браћа гледају да сведоче кад год то могу. На пример, Феликс Саланго је  познат по својој ревности у проповедању другима. Он је често помоћни пионир иако служи у Бетелу. Током 2000. године, док је била у току изградња још једне зграде за становање, Феликс је запазио раднике који су били унајмљени да подигну спољашње зидове зграде. Он је пришао главном пословођи и питао га да ли може да разговара с радницима. Феликс каже: „После њиховог ручка, отишао сам на градилиште где је пословођа окупио више од 100 радника. Испричао сам које дело врше Јеховини сведоци и објаснио да треба имати одређено спознање да би се преживела велика невоља. Понео сам кутију брошура и кутију књига Спознање. Објаснио сам да радници који су заинтересовани за проучавање Божје Речи могу добити једну од тих публикација.“ Феликс је такође објаснио како се дело Јеховиних сведока подупире широм света и ставио је публикације и једну коверту за прилог испод једне кокосове палме. Многи радници су узели књигу или брошуру и доста њих је ставило прилог у коверту.

Неки су били заинтересовани за проучавање, а међу њима и главни пословођа. Феликс се договорио да сваког понедељка, среде и петка у току њихове паузе за ручак проучавају брошуру Шта Бог захтева од нас? Тај пословођа је рекао Феликсу: „Оно што научим овде, ја после објасним својој жени и пријатељима.“ Још двојица пословођа која су ту радила желела су да проучавају, као и један чувар и две секретарице. Да, сведочење у свакој прилици доноси Јеховин благослов.

Стижу мисионари

На Филипине је до сада стигло 69 страних мисионара да помогну у делу проповедања о Краљевству. Они су у том делу учествовали на разне начине. Раније поменути  Дентон Хопкинсон и Рејмонд Лич, најпре су били послати на терен, прво као мисионари, а онда као путујући надгледници. Касније су били позвани да служе у подружници.

Доста дипломаца Гилеада стигло је у 1970-им да би помогли око штампања које је тада почело. Међу њима су били Роберт Певи и његова жена Патриша, који су раније служили у Енглеској и у Ирској. Роберт је помогао око оснивања одељења за писање у филипинској подружници. Сви су били тужни кад су они 1981. били позвани да служе у светској централи у Бруклину у Њујорку.

Дин и Карен Јасек су стигли из Сједињених Држава 1980, и после кратког курса учења тагалога у провинцији Лагуна, били су позвани да служе у подружници. После додатног обучавања 1983, помагали су браћи — локално и у оближњим острвским државама — да науче како да користе компјутерски систем који су развили Јеховини сведоци и који је био неопходан за издавање библијске литературе на локалним језицима.

Хубертус (Берт) и Џенин Хефнагелс из Холандије стигли су 1988. У подружници је требало да почне рад на великом грађевинском пројекту. Пошто је тај брачни пар већ имао искуства у изградњи подружнице и пошто је Берт добро руковао тешким машинама, били су одређени да помогну око тог пројекта. Берт је руковао машинама и обучавао друге. Он каже: „Од самог почетка сам учио локалну браћу како да возе камионе и управљају багером, булдожером, утоваривачем и краном. На крају смо имали групу од 20 до 25 људи који су руковали тешким машинама.“

Касније им се придружило још четворо дипломаца Гилеада — Петер и Беате Велен из Немачке и Гари и  Тереза Џин Мелтон из Сједињених Држава. Веленови су такође имали искуства у градњи подружнице, а Мелтонови су пет година служили у Бетелу у Сједињеним Државама. Сви су дали свој допринос у изградњи подружнице на Филипинима.

Много пре тога, 1963, био је затворен последњи мисионарски дом, пошто су се способни филипински пионири добро бринули за обрађивање подручја. Међутим, Водеће тело је 1991. послало још шест мисионара на терен. Иако су ти мисионари имали искуства у раду у подружници, такође су имали искуства које је могло добро да се искористи на терену. На пример, Џенин Хефнагелс је имала 18 година кад је почела специјалну пионирску службу. Сада је своје искуство и свој полет могла да искористи да би охрабрила браћу и нове. Њен муж Берт је коментарисао о томе које су још користи биле од тога. Он је рекао: „Присуство мисионара на терену помаже људима да разумеју међународни обим нашег дела.“ У међувремену, неки мисионари су наставили да се брину за административне и друге дужности у подружници.

 Филипини не само што су примали мисионаре већ су их и слали.

Мисионари одлазе

Премда су мисионари и даље стизали, Филипини су почели и да шаљу домаће пионире у друге земље да би тамо били мисионари. Иако локални пионири нису били у организационом смислу обучени као дипломци Гилеада, било је на претек изврсних пионира. После Другог светског рата, дело стварања ученика се много брже ширило на Филипинима него у оближњим земљама. Зато су, почев од 1964, способни филипински пионири били позвани да буду мисионари у Азији и на пацифичким острвима. Послано је и неколико брачних парова, али углавном су то били пионири који нису били у браку и који су већ једну деценију или и више били у пуновременој служби. До средине 2002, 149 пионира је послато у 19 земаља. Од свих њих, 74 и даље служи на својим доделама. Док чекају да им се заврше потребна документа, ти будући мисионари служе у подружници, где се обучавају и стичу искуство које ће им добро доћи на њиховим доделама. Који су допринос током година ти мисионари дали делу проповедања, и које су изазове и радости они доживели?

Прве су отишле Роуз Кагунгао (сада Енглер) и Клара дела Круз (сада Елауриа). Њихова додела је био Тајланд. Око годину дана касније, тамо им се придружила Анхелита Гавино. Наравно, као и другим мисионарима, и њима је учење језика био велики изазов. Анхелита прича о томе како су училе тајски језик: „У првих неколико недеља била сам фрустрирана јер ми је све што је писало у књизи личило на ’црве‘, а на састанцима скоро уопште нисмо могле да причамо због језичке  баријере.“ Али училе су, и тај језик који су научиле сада користе да би помагале другима.

После тих првих неколико пионира, у разне земље непрестано су слати спремни пионири. Порферио и Ивангелин Хумуад су 1972. замољени да оду у Кореју. Добро су савладали тамошњи језик, и после две и по године у мисионарској служби, брат Хумуад је позван да служи као покрајински надгледник.

Године 1970, Салвасјон Регала (сада Аје) била је међу девет филипинских сестара које су стигле у Хонгконг као мисионарке. Први изазов с којим се суочила било је учење кантонског језика. Кантонски језик има девет тонова. Променом тона мења се и значење речи. Салвасјон се сећа како се мучила с тим тоновима, и како је свом студенту Библије рекла да су се иселили из стана „због духа“, а у ствари је мислила „због високе кирије“. На крају је савладала тај језик. Салвасјон је помогла да више од 20 особа упозна библијску истину. Сада она среће многе Индонежанке које раде као кућне помоћнице у Хонгконгу, тако да се труди да научи индонежански језик.

Родолфо Асонг, одлучан али фин брат, наишао је на сасвим другачије околности кад је 1979. био одређен за Папуа-Нову Гвинеју. Марљиво је прионуо на учење језика и то му је ишло тако добро да је убрзо по доласку био послат на терен као путујући надгледник. Међутим, посећивање скупштина на Папуа-Новој Гвинеји било је сасвим другачије него на Филипинима. Он каже: „Научио сам како да, попут домородаца, стојећи веслам у малом дрвеном кануу за једну особу.“

Што се тиче конгреса, Родолфо прича: „Због удаљености и слабог превоза, организовали смо многе мале скупове. Најмањи конгрес на коме сам био одржан је у  селу Ларимија. Било нас је укупно десеторо.“ У једној другој прилици, био је одређен за надгледника скупа одржаног у селу Аги. Он каже: „Такође сам био одређен да служим као председавајући конгреса, да се бринем за озвучење и прехрану, да режирам драму и да глумим  краља Давида.“ Стварно се трудио на свим тим задацима и касније је био мисионар на Соломоновим острвима.

Године 1982, Артуро Виљасин, један прилагодљив брат с Лузона, био је послат на Соломонова острва. Тамо је служио као покрајински надгледник и брзо је схватио да је ситуација сасвим другачија него на Филипинима. До многих острва се најбрже стизало малим авионом. Он прича: „Једном нам се авион срушио, али смо сви преживели. Други пут замало што нисмо ударили у један планински обронак због слабе видљивости.“ Што се тиче посећивања неких скупштина, он је рекао: „Пешачимо кроз кишну шуму и пењемо се блатњавим, стрмим брдима да бисмо посетили скупштине које се налазе међу шумским људима који обожавају своје претке.“ Артуро је изненада умро 2001. због здравствених компликација, али увек ће остати у сећању као веран мисионар.

Има доста оваквих искустава филипинске браће и сестара који су послати у мисионарску службу у Азију и на Пацифик. Упркос изазовима, те спремне и самопожртвоване Јеховине слуге су дале знатан допринос делу проповедања у тим земљама.

Радост у помагању другима да Јехову учине својом силом

Јеховин благослов доноси много радости (Посл. 10:22). Адељеда Калетена, која је 1974. послата на Тајван, каже: „Заиста сам веома срећна и захвална Јехови што је благословио наш рад овде и што ми је пружио прилику да будем део тога.“

Пол и Марина Табунигао, који сада служе на Маршалским острвима, кажу: „Помогли смо да 72 особе служе Јехови. Наше срце је радосно јер многи од њих  сада служе као старешине, слуге помоћници, специјални пионири, општи пионири и активни скупштински објавитељи.“

Лидија Памплона, која служи на Папуа-Новој Гвинеји од 1980, помогла је да се 84 особе предају Богу и крсте. Недавно је известила да води кућне библијске студије са 16 особа, од којих већина долази на састанке. Оно што она каже без сумње одражава осећања многих мисионара: „Захваљујем Јехови за службу коју ми је поверио. Нека он и даље благосиља нашу службу, на своју славу.“

Подружнице где су филипински мисионари послати веома су захвалне што су они на њиховом подручју. Подружница на Тајланду је известила: „Мисионари с Филипина одлично раде. Све ове године које су провели на Тајланду, они пружају пример што се тиче верности. Остају у служби упркос поодмаклим годинама. Воле Тајланд и Тајланђане; то је њихов дом. Много вам хвала што сте нам послали ове дивне мисионаре.“

Школа службе за Краљевство доприноси обучавању старешина

Негде у исто време кад су први пионири били послати с Филипина да служе у другим земљама, Јеховина организација је обезбедила обуку за све већи број способне браће која носе одговорности у локалним скупштинама. Један од основних начина да се пружи таква обука јесте преко Школе службе за Краљевство.

Први часови су одржани 1961. у виду једномесечног курса. Џек Редфорд, који је био инструктор у Гилеаду и који је касније служио као мисионар у Вијетнаму, био је одређен да води овај курс на Филипинима. Прва школа је одржана у подружници на енглеском језику.

 Иако неки немају проблема с енглеским, увек се води рачуна о другим главним језицима и дијалектима на Филипинима. Многе старешине би имале више користи кад би се овај курс одржавао на њиховом матерњем језику. Тако је од средине 1960-их курс одржаван на неколико језика. Корнелио Кањете се сећа кад је био одређен да поучава на Висајанским острвима и на острву Минданао. Он се смешка док прича: „Држао сам курс на три језика: цебуано, хилигаино и самар-лејте.“

Овај курс се током година мењао, укључујући и распоред курса. Недавно је одржан преко викенда — један и по дан за старешине и један дан за слуге помоћнике. Међутим, још увек је изазов одржати ову школу на око осам језика. Подружница шаље старешине које знају те језике и они држе један курс за путујуће надгледнике. Затим ти путујући надгледници воде Школу за скупштинске старешине и слуге помоћнике. У последњој школи која је одржана, из овог обучавања је извукло корист 13 000 старешина и 8 000 слугу помоћника.

 Помоћ за пионире

Касније су и пионири имали прилику за додатно обучавање. Први разреди Школе пионирске службе одржани су 1978. Школу су похађали сви који су тада били општи и специјални пионири. Од тада се та школа одржавала сваке године, изузев 1979. и 1981.

Пионири су имали многе користи од школе, али морали су и да савладају одређене препреке да би били у школи. Неки су морали да се жртвују што се тиче финансија. Други су имали проблема с превозом.

Они који су били у школи у граду Сантјагу морали су да се суоче с једном неочекиваном ситуацијом. Покрајински надгледник Родолфо ди Вера испричао је: „Град Сантјаго на острву Изабела је 19. октобра 1989. без икаквог упозорења био погођен једним страшним тајфуном, при чему је ветар дувао и до 205 километара на сат. Кад смо тог јутра у Дворани Краљевства почели час, само је мало падала киша и дувао је слаб ветар, тако да смо наставили са школом. Међутим, ветар је постајао јачи, и кућа је почела да се тресе. Затим је ветар однео кров. Хтели смо да побегнемо,  али смо видели да је напољу опасније због многих предмета који су летели около.“ Иако је кућа почела да се распада, нико није био повређен. Они су своје преживљавање приписали не само Јехови већ и предлогу из Пробудите се!, где је било речено да се у таквим ситуацијама треба сакрити испод неког стола. Брат Вера каже: „Склонили смо се испод столова. Кад је тајфун прошао, на нама су биле откинуте гране дрвећа и металне плоче с крова, али сви они који су остали у кући испод столова прошли су без повреда.“

Ова школа се сваке године одржава на неколико језика. До 2002. службене године, одржано је 2 787 разреда у којима је било присутно 46 650 пионира. То је одлична помоћ за пионире да побољшају своје вештине и да се потпуно поуздају у Јехову док и даље ’светле као светлиоци у свету‘ (Фил. 2:15).

Почеци штампања на офсет преси

Сав рад на терену и по скупштинама био би много тежи да нема наше изванредне библијске литературе. Литература за Филипине се годинама штампала у Бруклину. Међутим, почетком 1970-их је саграђена једна фабрика на плацу подружнице у граду Кезону. Постављена је опрема за типографско штампање каква је постојала и у Бруклину. Тако је било могуће да се сви часописи штампају у самој подружници.

Те исте деценије је постало очигледно да је типографско штампање, приликом ког се штампа с металних плоча, већ застарело у штампарској индустрији и да је замењено офсет штампањем. Светска централа је поменула да ћемо и ми постепено прећи на такав вид штампања.

 Године 1980, подружница је купила опрему за фотослог. Подружница у Јужној Африци набавила је такву исту опрему и поделила је своје искуство с Филипинима. Тај компјутеризовани систем за фотослог радио је заједно с малом офсет пресом за арке, која је купљена негде у исто време.

На тој опреми браћа су научила основне ствари у вези са офсет штампањем. Дејвид Намока, који је већ имао доста искуства у типографском штампању на линотип машини, научио је да користи опрему за фотослог. Друга браћа су научила како да праве плоче за офсет штампање и како да штампају на тој новој преси. Тако је до краја 1980. подружница већ користила офсет методу за штампање Наше службе за Краљевство на неким језицима и часописа на језицима с малим тиражом.

Предстојећи прелаз на офсет штампање укључивао је и увођење компјутера како би се олакшао рад браћи која су радила на преводу и припреми за штампу. Мало-помало, браћа су стицала искуство и самопоуздање. На крају су користећи те методе успели да побољшају и квалитет и квантитет штампања. У ствари, браћа су 1982. била толико горљива да напредују да су једну публикацију у боји, трактат Вест Краљевства бр. 31, штампала на офсет преси која користи само једну боју. Папир су пропустили кроз пресу чак шест пута — четири пута за страну у боји и два пута за црно-белу страну. Био је то велик посао и квалитет можда није био на завидном нивоу, али сви су били одушевљени кад су видели Вест Краљевства у боји штампан на нашој опреми.

Тако се штампало у почетку, али како ће браћа успети да у потпуности пређу на компјутеризовани фотослог и  офсет штампање? Јеховина организација је имала одређене планове, и подружница на Филипинима ће ускоро имати користи од тих планова.

Јеховина организација обезбеђује MEPS

Водеће тело је одобрило израду једног компјутеризованог фотослог система којим би се изашло у сусрет посебним потребама објављивања добре вести на мноштву језика. У Бруклину је настао мултијезични електронски фотослог систем (MEPS). Иако је подружница једно време користила комерцијалну опрему и тиме у извесној мери почела да користи компјутере и офсет штампање, MEPS би омогућио филипинској подружници да оде корак даље у том погледу, а то исто би могле да ураде и друге подружнице широм света.

Два брачна пара су била позвана с Филипина у Волкил, у Њујорку. Браћа су се обучила да одржавају компјутере који користе MEPS програм и да помоћу тог програма припремају публикације за штампу. Још један брачни пар, Флоризел Нуико и његова жена, били су у Бруклину, где је брат Нуико научио како да рукује једном врстом штампарске офсет пресе. Управо је то било потребно филипинској подружници да би потпуно прешла на компјутеризовану припрему за штампу и офсет штампање.

 Године 1983, на Филипине је стигла офсет преса. Постављена је уз сарадњу брата Лајонела Дингла из подружнице у Аустралији. Брат Нуико је почео да обучава локалну браћу вештинама које је стекао у Бруклину. До краја 1983, на тој преси су штампани први часописи. Међутим, тај систем још неко време није био комплетиран, тако да су се часописи још неко време штампали комбинацијом методе с металним плочама и офсет штампања.

Ипак, ускоро је систем био комплетиран. Први компјутер са MEPS-ом стигао је крајем 1983, а два брата која су била на обуци у Волкилу почела су да поучавају друге како да користе и одржавају MEPS опрему. Ускоро је почела и производња часописа. Многи бетелити су били темељно обучени како да користе тај систем за превођење, уношење текста, припрему за штампање и за са̂мо штампање, као и да поправљају компјутере. На Филипинима је тај процес обучавања отежан због многих језика. Кула стражара се припрема на седам језика, не рачунајући енглески. MEPS је одличан програм за тако нешто.

Квалитет штампаних публикација се много поправио. Што се тиче браће која штампају литературу, Сезар Кастељано, који ради у фабрици, каже: „Већина бетелита су раније били земљорадници. Неки нису ништа знали о техници. Фантастично је када видиш како Јехова преко свог духа оспособљава браћу да ураде много тога, укључујући и штампање.“ Браћа су учила, а објавитељи на терену су имали публикације које су биле све лепше. Али постојала је једна још важнија корист која је постигнута овим технолошким напретком у методи штампања — корист духовне природе.

 Духовна храна у исто време

Када су се часописи за Филипине штампали у Бруклину, било је потребно шест месеци или још више да би оно што је изашло у енглеским часописима било објављено на филипинским језицима. Иако су се часописи преводили на Филипинима, слање рукописа и текста за проверу у Бруклин и назад и коначна испорука штампаних часописа одузимали су прилично времена. Кад је штампање часописа у 1970-им пребачено на Филипине, уштедело се време, али је садржај часописа још увек био шест месеци иза енглеских издања. Многа филипинска браћа су размишљала: ’Зар не би било дивно кад бисмо имали часописе на нашем језику у исто време кад и на енглеском?‘ Годинама је то био само сан.

Међутим, доласком MEPS-а и нових процедура у производњи литературе, оно што је раније био само сан сада је постало стварност. Водеће тело је увидело да би проучавање истог материјала у исто време снажно деловало у правцу уједињавања целог Јеховиног народа. Радило се на том циљу и од јануара 1986. Кула стражара је излазила у исто време кад и енглеско издање, и то на четири локална језика: илоко, тагалог, хилигаино и цебуано. Ускоро су уследили други језици. Онда је уследило једно велико изненађење — на конгресима 1988, књига Откривење — близу је величанствени врхунац! изашла је на три локална језика у исто време кад и енглеско издање! Браћа су била пресрећна — не само што су имали квалитетнију литературу коју су могли нудити заинтересованим особама него су и сами извлачили корист из истог програма за духовно прехрањивање у исто време кад и већина њихове браће широм света.

Ова побољшања што се тиче наших штампаних публикација десила су се у време када је у неким деловима  земље стање било веома критично. Наше публикације су наглашавале да сви стално треба да се труде да Јехова буде њихова сила.

Сукоби војске и побуњеника

У многим деловима земље током 1980-их групе побуњеника су појачавале своје активности. Неке групе су биле повезане с комунистичким покретом. Сукоби између војске и субверзивних снага постали су све учесталији. Ти сукоби су за браћу често представљали испит поуздања у Јехову.

У једном крају у коме је постојала скупштина са 62 објавитеља, једног јутра браћа су установила да се побуњеници и војска припремају за борбу. Домови браће  су били између те две групе. Један старешина је отишао до побуњеника а други је отишао до државне војске. Замолили су их да се не боре ту зато што би настрадало и доста цивила. Ови су игнорисали њихову молбу. Браћа нису могла да побегну па су се окупила у Дворани Краљевства. Један старешина је почео да се моли у име свих и молио се прилично дуго и гласно, тако да је државна војска могла да га чује. Кад су браћа отворила очи, видела су да су две групе отишле на друго место; није било борбе. Ова браћа су била сигурна да их је Јехова заштитио.

Дионисио Карпентеро је у пратњи своје супруге више од 16 година био путујући надгледник. Он се још увек сећа шта се десило у првој години његове покрајинске службе, у провинцији Негрос Оријентал у јужном делу централних Филипина. Он прича: „Били смо у посети скупштини Линантујан. Радовало нас је што је у среду било 40 објавитеља који су заједно с нама ишли у службу на терену. Међутим, нисмо знали да побуњеници прате сваки наш корак. Њихово скровиште је било близу Дворане Краљевства. Четворица њих су дошла у 4 сата после подне да се распитају о нама. Један старешина је објаснио да сам ја покрајински надгледник који сваких шест месеци посећује њихову скупштину.“

Ти људи очигледно нису веровали у то. Уместо тога, сумњали су да је Дионисио војно лице и тражили су од тог старешине да га изведе како би га убили. Старешина је одговорио да ће морати прво њега да убију. Они су отишли.

Дионисио даље каже: „Сву ту ноћ су пси лајали, тако да смо знали да су побуњеници близу. Молили смо се четири пута у тој ноћи, тражећи вођство од Јехове.  Онда је почела велика киша, иако у то доба године не пада киша. Људи који су хтели да нас убију отишли су.“

После састанка у недељу, Дионисио је обавестио старешине да он и његова жена иду у следећу скупштину. Међутим, да би стигли до ње, морали су да прођу поред скровишта побуњеника. „Један од побуњеника је гледао кроз прозор“, каже Дионисио. „Чак смо му и рекли да одлазимо. Међутим, побуњеници су у 8 сати увече дошли у Дворану Краљевства да нас траже. Старешина му је рекао да смо већ отишли и да смо чак прошли поред њиховог скровишта. За дивно чудо, нису нас видели. Из овог искуства смо научили да се уздамо у Јехову и да будемо храбри кад се суочавамо с тешкоћама.“ Дионисио и његова жена и даље радосно врше своју службу.

 Због таквих сукоба понекад је тешко да се сведочи. Онај ко се у погрешно време нашао на неком таквом месту лако је могао бити ухваћен у унакрсној ватри. Међутим, у неким случајевима једна или друга група би обавестила браћу о предстојећем сукобу. У таквим ситуацијама браћа су бирала неко мирније место где су сведочила док борба не прође. Упркос свему, дело сведочења о Краљевству се наставља, а браћа су научила да се уздају у Јехову.

Испити неутралности

Исус је за своје следбенике рекао: „Нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јов. 17:14). Као и у другим земљама, и на Филипинима се Јеховини сведоци не мешају у политику и војне сукобе. Они се не ’хватају за мач‘; уместо тога, положили су своје оружје и теже за миром као они који су поучени од Јехове (Мат. 26:52; Иса. 2:4). Тај неутралан став је добро познат на целим Филипинима, и сви људи су свесни да Јеховини сведоци не представљају опасност за њих. Међутим, било је ситуација када су Јеховине слуге морале јасно да покажу какав је њихов став у тим стварима. То је за њих служило као заштита.

Као путујући надгледник, Вилфредо Арељано има доста искуства у служби и на мирним и на немирним подручјима. Он је 1988. посетио једну скупштину у јужном делу централних Филипина. Ту су субверзивно настројени људи терали браћу да им се придруже у побуни против владе. Браћа су то одлучно одбила.

Вилфредо прича шта се десило: „Током моје посете, владине снаге су биле активне на подручју те скупштине. Желели су да организују мештане у народну војску која би се супротставила побуњеницима. На једном састанку с представницима владе, браћа су добила  прилику да објасне због чега не желе да се прикључе ни побуњеницима ни државаној народној војсци. Премда су неки мештани били против нашег става, државни представници су нас поштовали.“

Вилфредо прича шта се затим десило: „Док се враћао на своју фарму са тог састанка, један брат је наишао на групу тешко наоружаних људи који су водили групу заробљеника којима су завезали очи. Питали су брата да ли је он био на састанку с владиним службеницима, а он је рекао истину — да је био. Наоружани људи су хтели да знају да ли се он прикључио народној војсци, на шта је брат рекао да није и затим је објаснио свој неутралан став. Тако су га пустили да настави својим путем. Неколико минута касније, он је чуо два пуцња и схватио је да су оне заробљенике стрељали.“

Током 1970-их и почетком 1980-их, према филипинском закону, сви грађани су били обавезни да гласају. Прекршиоци су били ухапшени. Тако је Јеховин народ добио прилику да покаже своју лојалност Богу. Попут њихове хришћанске браће широм света, Јеховине слуге на Филипинима су задржале неутралан став у политици, јер „нису део света“ (Јов. 17:16).

После промене власти 1986, државни устав је ревидиран и укинут је закон о обавезном гласању. Тако је браћи сада било лакше. Међутим, многи су се суочавали и с другим изазовима, посебно млади школског узраста.

’Они се више не уче боју‘

Ирен Гарсија је одрасла у провинцији Пампанга, у централном делу Лузона. Она се суочила с једним проблемом који још увек представља испит за многе младе.  У средњој школи ученици морају да похађају војну обуку. Међутим, ученици који су Јеховини сведоци донели су личну одлуку да не учествују у наставном програму у ком се уче рату. Ирен се најпре молила Јехови да јој помогне. Онда је, имајући у мислима тројицу верних младих Јевреја из времена пророка Данила, лично отишла код војног заповедника који је држао часове и затражила да буде изузета с часова (Дан. 3. погл.). Иако није баш сасвим разумео њен став, рекао је да цени њено објашњење. Међутим, упозорио ју је да ће добити лошу оцену ако не буде на часовима. Ирен је одговорила: „Нема проблема. Даћу све од себе у осталом градиву.“ Добила је друге задатке уместо војне обуке. Она је рекла: „На основу тога друга деца Сведока нису имала проблема кад су тражила да буду изузета с часова, а ја сам ипак по завршетку разреда била међу десет најбољих ученика.“

Нису сви који су држали часове војне обуке дозволили изузеће. Неки су правили проблеме ученицима да заврше разред. Па ипак, на хиљаде младих је из таквог повиновања Јеховиним мерилима извукло једну важну поуку: Заузимање чврстог става на страни Јеховиног Краљевства и одржавање неутралног става у стварима овог света доводи до Јеховине заштите и његовог благослова (Посл. 29:25).

Расте број конгреса

Обратимо сада пажњу духовним окупљањима Јеховиног народа. То су увек биле радосне прилике. Пошто је пре Другог светског рата у земљи било мало Сведока, велики скупови су почели да се одржавају тек после рата. Међутим, улагани су напори да се браћа охрабре и на тај начин. У ствари, у Годишњаку за 1941. извештава се о једном конгресу у Манили у марту 1940.

 Сигурно се сећаш да су Јапанци били затворили Џозефа дос Сантоса. На крају су га америчке снаге ослободиле почетком 1945. Он је био веома заинтересован за духовну добробит браће, од којих су многи били нови у организацији. Организовано је да се браћи пружи помоћ да науче како да помоћу кућних библијских студија ефикасно поучавају друге библијским истинама. Конгрес на нивоу целе земље који је при крају 1945. одржан у Лингајену, у провинцији Пангасинан, био је једна таква помоћ. Било је присутно око 4 000 особа, што је био показатељ да је у то време постојало велико интересовање за истину. То је био веома радостан догађај, пошто је рат био окончан!

Од тада је број присутних на конгресима стално растао како је растао и број објавитеља. Око 17 година касније, од оних 4 000 сада их је било 39 652. Тада су конгреси одржавани на седам локација, а не само на једној. Петнаест година касније (1977), број присутних на обласним конгресима премашио је цифру од 100 000. Тада је одржавано 20 конгреса широм земље. Осам година касније, број присутних је био преко 200 000, а 1997. је било преко 300 000 оних који су присуствовали обласним конгресима. За 2002. су планирана 63 конгреса, што је до сада највећи број конгреса. Путовање по острвима може бити тешко и понекад прилично скупо. Пошто се конгреси сада одржавају на многим локацијама, браћи је много ближе и лакше да присуствују. Тако више њих има користи од тих духовних гозби.

 Јехова благосиља напоре браће да присуствују

Није било лако присуствовати већим скуповима и конгресима. Браћа из северног дела земље су 1947. ишла на два сплава низ реку Абру да би присуствовали покрајинском састанку у Вигану, на обали. На ушћу реке су раставили сплавове и продали грађу да би могли да купе карте за аутобус да би се после састанка вратили кући у планинама. Са собом су понели велике вреће пиринча, гомиле дрва, простирке за спавање, повели су много деце и донели су срдачне осмехе који су бивали све већи како је састанак одмицао. Они су збринули све своје материјалне потребе, јер су имали пиринач, дрва, једну стару пећ и простирке за спавање.

Једна група из скупштине Кабуран из провинције Давао дел Сур на југу Филипина је 1984. пешачила три дана преко планинског терена да би стигла на терминал одакле је полазио један моторни чамац. Онда су се цео дан возили моторним чамцем да би стигли до конгресног града. Осећали су да је радосно дружење на Обласном конгресу „Јединство Краљевства“ било вредно труда и издатака.

Године 1989, једна породица с двоје деце, од две и четири године, пешачила је око 70 километара до града Ел Нида на Палавану да би присуствовала покрајинском састанку. Требало им је два дана да прођу кроз џунглу у којој је било мало обележених стаза. Док су ишли, морали су да скидају пијавице са себе. Да зло буде још веће, киша је непрестано лила та два дана. Било је доста потока и река које су морали да пређу, а на њима није било мостова. Упркос тим тешкоћама, та породица је стигла жива и здрава. Били су пресрећни што су могли бити с браћом на том састанку!

 У другим крајевима, многим породицама је тешко да долазе на конгресе зато што немају довољно новца. Рамон Родригез је имао такав проблем 1984. Он са својом породицом живи на острву Полијо, источно од Лузона. Рамон је рибар. Била је још само једна недеља до конгреса, а његова седмочлана породица је имала толико новца да само једно од њих буде на конгресу. Молили су се Јехови, а онда су Рамон и његов 12-годишњи син отишли да лове рибу. Одвеслали су на пучину а онда су бацили своје мреже, али нису ништа уловили. После неког времена, син је инсистирао да оду ближе кући да тамо пробају. Ту су пробали још једном. Рамон каже: „Нисмо то очекивали, али кад смо извукли мреже пуне риба, било их је толико да је чамац био пун.“ Уловили су преко 500 килограма рибе! Кад су продали ту рибу, имали су више него довољно новца да цела њихова породица присуствује конгресу.

Следеће ноћи су и друга браћа која су желела да иду на конгрес бацила мреже на оном истом месту и уловила још 100 килограма рибе. Рамон још каже: „Рибари који нису Сведоци отишли су тамо и бацили своје мреже у исто време кад смо и ми, али су се изненадили кад нису ухватили ни једну једину рибу. Рекли су: ’Њихов Бог их је благословио, јер они иду на конгрес.‘“ Породице филипинских Сведока су се често увериле да стављање духовних ствари на прво место у животу и поступање у складу с молитвама доноси радост и Јеховин благослов.

Истакнути конгреси

Јеховин народ широм света радо се сећа ранијих конгреса. Браћа на Филипинима нису изузетак. Иако веома цене програм на свим конгресима, неки конгреси су посебни и дубље се урезују у срце и мисли. Понекад су  то међународни скупови или можда конгреси на којима мисионари који се врате у своју домовину причају окупљенима своја искуства.

Као што смо раније споменули, има доста филипинске браће и сестара који служе као мисионари у другим азијским земљама и на острвима. У неколико прилика, Сведоци широм света прилагали су средства да би се мисионарима помогло да се врате у своју домовину и тамо присуствују конгресима. И филипински мисионари су имали користи од таквих припрема. Године 1983, 1988, 1993. и 1998, многима се помогло да поново дођу на Филипине како би били на конгресима са својим породицама и пријатељима. Извештаји из 1988. показују да се 54 мисионара који су служили у 12 земаља вратило на Филипине ради конгреса. Тада су они имали просек од 24 године у пуновременој служби. Сви су стварно уживали док су слушали како мисионари причају своја искуства.

Други памте конгресе због пропратних догађаја и одлучности браће да одрже конгрес упркос неприликама.  На пример, непосредно пре Обласног конгреса „Божански мир“ 1986. у граду Суригау, на острву Минданао, тај град је био погођен тајфуном, при чему је ветар дувао 150 километара на сат. Кров стадиона је био веома оштећен. У целом граду је нестало електричне енергије, која је дошла тек после конгреса. Воду су морали довозити са удаљености од 6 километара. То није спречило Сведоке да одрже свој конгрес. Браћа су прикупила оно што је остало од подијума и поставила га у једној спортској дворани одмах до стадиона. Изнајмили су један генератор како би оспособили неколико сијалица, озвучење и фрижидер за кафетерију. Иако су очекивали да буде присутно око 5 000, на крају је у конгресу уживало 9 932! То свакако нису били хришћани ’само у добру‘.

Посебно се памте међународни конгреси. Водеће тело је организовало да се међународни конгреси одрже у Манили 1991. и 1993. Делегати су оставили дубок утисак на цео град. То је била предивна прилика за размену охрабрења код филипинске браће и сестара, од којих већина нема средстава да путује и посети друге земље! (Римљ. 1:12). Страни делегати су били одушевљени искреним и пријатељским гостопримством своје филипинске браће. Један брачни пар из Сједињених Држава је написао: „Много вам хвала на срдачном дочеку. Примили сте све нас у свој велики пријатељски загрљај.“

Године 1993, конгреси су одржани на стадионима на три локације у Манили, а кад год је неки члан Водећег тела држао говор, та три места су била повезана телефонским линијама. Делегати су били одушевљени кад је објављено излажење Хришћанских грчких списа превода Нови свет на тагалогу! Једна млада сестра је рекла: „Била сам пресрећна. Надала сам се да ћемо некад у  будућности имати Превод Нови свет на тагалогу. Стварно смо били изненађени кад смо га добили!“

Године 1998, ситуација је била другачија. Филипини су први пут после 1958. били позвани да пошаљу делегате у друге земље. Тако је њих 107 отишло на конгресе који су се одржавали на западној обали Сједињених Држава. У септембру те године, 35 других делегата имало је предност да присуствује међународном конгресу у Кореји. Такви конгреси су заиста играли значајну улогу у образовању и уједињавању Јеховиног народа и свима су помогли да Јехову учине својом силом.

Поклонимо сада пажњу служби на терену. Како се она обавља у земљи у којој се говори толико језика?

Преношење добре вести на многим језицима

Као што је већ поменуто, људима је обично лакше да уче истину на свом матерњем језику. То је изазов на Филипинима зато што се говори много језика. Међутим, Јеховини сведоци настоје да удовоље потребама људи тако што им сведоче на њиховом језику и припремају библијску литературу на разним језицима.

 Обично они који већ говоре неки језик могу да сведоче људима те језичке групе. У неким случајевима када мало Сведока зна неки језик, други ревни објавитељи и пионири труде се да га науче. На тај начин, они опонашају апостола Павла, који је ’људима свих врста постао све‘ (1. Кор. 9:22).

Иако су Филипини четврта земља на свету по броју становника у којој је службени језик енглески, за већину људи он није матерњи језик. Не читају сви добро енглески, тако да постоји потреба за публикацијама на многим филипинским језицима. Јеховини сведоци су кроз године превели библијске публикације на 17 таквих језика. На неким језицима постоје само једна или две брошуре — као што је таусуг, којим говори исламско становништво на југу, или ибанаг, којим говори једна мала етничка група на крајњем северу земље. Већина људи разуме и добро говори неки од седам главних језика. На тих седам језика преводи се и штампа Кула стражара. Тако се духовни програм у Дворанама Краљевства, на већим скуповима и конгресима углавном износи на тим језицима.

Задњих година, влада подстиче људе да користе пилипино, који је у основи исти као тагалог. Након једне генерације, могу се уочити учинци тога. У говору и штампи се све више користи пилипино, док други језици нису доживели никакву промену или се чак још мање користе. То се одражава и на тираж Куле стражаре. Године 1980, укупан тираж на тагалогу био је 29 667 за свако издање. Године 2000, та цифра је била четвороструко већа, и износила је 125 100 примерака сваког издања. У том истом периоду, тираж на енглеском се веома мало променио, а на другим филипинским језицима је само мало порастао.

 Бетелска породица подупире службу на терену

Око 380 пуновремених слугу ради у подружници Јеховиних сведока у граду Кезону, који се налази у ширем подручју Маниле. Њих 69 ради на превођењу и коректури публикација на локалним језицима. Део тог тима је недавно завршио превод Хебрејских списа Превода Нови свет на три језика: илоко, тагалог и цебуано. Откако су 1993. објављени Грчки списи те Библије, браћа су једва чекала да имају комплетан Превод Нови свет. Како су само били одушевљени кад су добили издање на тагалогу на обласном конгресу при крају 2000! Затим су уследила издања на илоку и цебуану. Сада стотине хиљада људи на терену могу имати користи од овог јасног, тачног и доследног превода Светог писма.

Чланови филипинске бетелске породице имају различито порекло и говоре 28 језика и дијалеката. Зато су многи од њих квалификовани да преводе библијске публикације. Међутим, превођење је само део онога што се обавља у Бетелу.

 Бетелски добровољци обављају разне задатке којима се подупире најважнији посао — проповедање добре вести на терену. Нека браћа штампају часописе и другу литературу. Добровољци такође развозе литературу у разна места на Лузону. Многи у самом бетелском дому обављају разне помоћне послове, као што је одржавање опреме, кување и чишћење. Други су одређени да раде у службеном одељењу, где примају и шаљу пошту на многим језицима и тиме помажу скупштинама, путујућим надгледницима и пуновременим слугама на терену. Можеш ли да замислиш колико се поште шаље и прима од око 3 500 скупштина с целог архипелага!

Од времена кад је подружница била основана 1934. па до средине 1970-их, активности у подружници је надгледао слуга или надгледник подружнице. Кад се Џозеф дос Сантос вратио на Хаваје, ту одговорност је око 13 година имао Ерл Стјуарт, мисионар из Канаде. После њега, у том својству су кратко време служила још два брата. Онда је 1966. за надгледника  подружнице био постављен Дентон Хопкинсон, који је стигао 1954. Он је марљиво служио као надгледник око десет година, када је Јеховина организација установила да је корисно да се уведе једна нова метода надгледања подружница широм света.

У складу са упутствима која су добиле све подружнице по свету, од фебруара 1976. подружницу више није надгледао само један човек већ одбор подружнице. Та група способних мушкараца који раде под вођством Водећег тела била је надлежна за одлуке које утичу на рад на терену и у самој подружници. У почетку су у Одбору подружнице на Филипинима била петорица браће. Пошто су они углавном били страни мисионари, касније се сматрало да је мудро укључити још неку филипинску браћу. Тако је одбор неко време имао седам чланова.

Ускоро су биле очигледне предности постојања таквог одбора подружнице. Дентон Хопкинсон, који сада служи као координатор одбора подружнице, примећује: „Кад се осврнемо на прошлост, можемо видети да је то био мудар и правовремен корак. Пошто је организација расла и било је све више посла, једна особа не би могла да контролише све то. Сада је бреме одговорности равномерније распоређено.“

У Пословицама 15:22 пише: ’Намере успевају кад има добрих [„много“, NW ] саветника.‘ Међусобним саветовањем могуће је доћи до многих мудрих одлука. Филипински одбор подружнице примењује то начело. Од времена када је брат Хопкинсон био постављен за надгледника подружнице, број бетелских радника се удесетостручио, а исто тако и обим посла. Тренутно се одбор подружнице састоји од петорице дугогодишњих Јеховиних слугу. Они у просеку имају већ више  од 50 година пуновремене службе. Њихово заједничко искуство свакако је веома корисно, пошто под Јеховиним вођством дело проповедања на острвима брзо напредује. За одбор подружнице и све чланове бетелске породице величанствена је предност што могу подупирати то дело.

Доношење истине ’свим врстама људи‘

Извршавање дела проповедања заиста је у складу с Божјом вољом „да се све врсте људи спасу и дођу до тачног спознања истине“ (1. Тим. 2:4). Којим све ’врстама‘ људи помажу ревни проповедници по целим Филипинима?

Марлон је био особа која је стално упадала у невоље. У свом селу је био познат као човек с многим пороцима: пушио је, опијао се, дрогирао се и излазио је у лоше друштво. Кад су Сведоци дошли код њих, Марлонова мајка се заинтересовала за поруку о Краљевству. Пионири су пешачили прашњавим и блатњавим друмовима да би с њом водили студиј. Марлон у почетку није  показивао занимање да се прикључи студију, већ би повремено само прошао поред њих. Међутим, браћа која су водила студиј с његовом мајком показала су занимање и за њега. С временом не само што је почео студиј већ је ошишао косу која му је падала до појаса да би присуствовао свом првом састанку у Дворани Краљевства. Брзо је напредовао, а људи су били изненађени великим променама које је он направио у свом начину живота. Марлон сада служи као пуновремени проповедник пионир, доносећи истину другима. Шта га је мотивисало да прихвати истину? Он је рекао да га је истрајност с којом су пионири долазили на студиј с његовом мајком уверила да они поседују истину.

Неки можда не изгледају као особе које би прихватиле истину. Међутим, објавитељи добре вести немају предрасуде према људима већ им пружају прилику да чују добру вест. На малом острву Мариндуке, једна специјална пионирка је сведочила на једним вратима. Кад је завршила, питала је да ли још неко живи ту. Станар је рекао да још неко живи на горњем спрату, али је додао: „Немојте се мучити да идете горе; он је насилан и лако плане.“ Међутим, пионирка је сматрала да и том човеку треба пружити прилику да чује поруку о Краљевству. Кад је отишла на та врата, све је испало као да је човек који је ту живео чекао баш њу. Она му је уз осмех понудила бесплатан кућни библијски студиј. Била је изненађена кад је тај човек, који се звао Карлос, радосно прихватио понуду. Започет је библијски студиј с њим и његовом женом.

На следећој посети, Карлос је тој пионирки открио да су он и његова жена имали озбиљних проблема и да су чак покушали самоубиство. Кад је пионирка први пут била на вратима у приземљу, Карлос је ставио уво  на под и чуо како онај станар одвраћа пионирку да не иде на спрат. Кад је то чуо, помолио се да пионирка не послуша тај савет и да ипак дође код њега, јер је то можда био одговор на његову молбу за душевни мир. Њих двоје су путем проучавања Библије стекли такав душевни мир. Заједно су се крстили и Карлосова жена је сада општи пионир.

Један други човек, по имену Виктор, био је поучен и будистичким и католичким учењима. Питао се зашто у свету има толико религија. Сам је почео да трага за истином. Истражио је ислам, хиндуизам, шинтоизам, конфуцијанизам, теорију еволуције и друге филозофије, али ничим од свега тога није био задовољан. У својој потрази је установио да само Библија има тачна пророчанства. Зато се у својој потрази концентрисао на Библију. Истражујући Писмо, он и његова девојка Марибел су сами закључили да су Тројство, паклена ватра и чистилиште лажне доктрине. Ипак, изгледало им је да нешто недостаје.

Неко време након што су се он и Марибел венчали, Виктор је разговарао с једним Сведоком и сазнао је да треба да користи Божје име. Кад је то проверио у својој Библији, Виктор је одмах почео да користи Јеховино име у својим молитвама. Ускоро је био на састанцима у Дворани Краљевства и брзо је духовно напредовао. И он и Марибел су се крстили у мају 1989, а Виктор сада служи као путујући надгледник и изграђује скупштине.

Пионири помажу људима у свим ситуацијама. Примитива Лакасандили, која служи као специјални пионир у јужном делу Лузона, почела је у једном селу библијски студиј с једним брачним паром. Они су имали двоје деце и били су сиромашни. Једном кад је  Примитива дошла на библијски студиј, била је шокирана кад је видела како старије дете виси у једној врећи у кући и плаче. Примитива каже: „Мајка је држала нож и само што није убила дете. Зауставила сам је и питала зашто то ради. Она је објаснила да је то због њиховог сиромаштва.“ Примитива им је пружила библијски савет како да реше тај проблем и тако је спасла живот том детету. Они су наставили да проучавају Библију и почели су да долазе на састанке, иако су морали да пешаче 8 километара до Дворане. Тај пар је напредовао у истини и крстио се, а муж је сада старешина у скупштини. Примитива каже: „Оно дете које замало да је било убијено сада је општи пионир. Заиста, преко дела које је Јехова поверио својим слугама он спасава животе сада и спасиће у будућности.“

Служити тамо где је већа потреба

Има још много крајева у којима има мало објавитеља Краљевства. Пионири и објавитељи су се добровољно јавили да иду у те крајеве. Пасквал и Марија Татои служили су као општи пионири. Јавили су се да пођу с Ангелитом Балбоом, специјалним пиониром, да помогну у обрађивању подручја на Коронским острвима, у западном делу Филипина. Да би се издржавали, Пасквал је ишао у рибарење с још једним братом а Марија је правила и продавала јела од риже.

Кад их је посетио покрајински надгледник, рекао им је да постоји потреба на још једном острву, Куљону. На том острву постоји колонија губаваца, а тада су тамо била само четири објавитеља. Покрајински надгледник је позвао брачни пар Татои да оду тамо. Пасквал и Марија су пристали и Јехова је благословио њихове напоре. Од она четири објавитеља сада на Куљону постоје две скупштине.

 Средином 1970-их велики број избеглица је у бродовима побегао из Вијетнама. Многи од њих су дошли на Филипине, где су око 20 година након тога постојали избеглички логори. Један велики логор био је на острву Палаван. Нека филипинска браћа су се добровољно јавила да сведоче о истини тим људима. Један брат који говори вијетнамски дошао је из Сједињених Држава да би им помогао. Неки су у логорима прихватили истину. Други су упознали Јеховино име и његове Сведоке пре него што су се преселили у друге крајеве.

Специјални пионири служе у многим удаљеним крајевима Филипина. Када обрађују далека места, они често воде са собом друге објавитеље и  пионире. Норма Балмаседа прича о служби у планинској провинцији Ифугао. Она каже: „Обично идемо у понедељак и понесемо пуне торбе литературе, одећу и храну — довољно да имамо до суботе ујутро. У суботу после подне се враћамо на састанак у нашој скупштини.“

Неке скупштине организују проповедничке експедиције, посебно кад је лепо време. Они проведу неколико дана или целу седмицу обрађујући подручја у унутрашњости. Никанор Еванхелиста, који сада служи у Бетелу, сећа се такве службе. Он каже: „У филипинским селима је обичај да људи, када су заинтересовани, кажу: ’Можете преспавати код нас. Можете нешто и скувати.‘ Понекад би пионири проучавали Библију са заинтересованим људима до касно у ноћ зато што су спавали код њих.“

Етији упознају истину

У својим настојањима да сведоче свим врстама људи, Јеховине слуге разговарају и с Етијима, то јест Негритосима, како се још зову. Сматра се да су Етији први становници Филипина. Има их мало и није увек лако доћи до њих. То је зато што многи од њих живе као номади у планинским шумама, лове дивљач или траже дивље воће и поврће. У неким погледима су слични Пигмејима у Африци, пошто су високи највише 150 центиметара, тамнопути су и имају коврџаву косу. Неки су се прилагодили животу у градовима, док су се други трајно настанили ближе насељеним крајевима. Многи су живели у планинама око Пинатуба, али су се после огромне ерупције те планине раселили.

Још једна група Етија живи на острву Панај, у централном делу Филипина. Лодибико Ино и његова породица су Етији који живе у том крају. Примењујући  библијска начела, Лодибико је направио многе промене у свом животу. Он прича: „Раније сам имао много порока: жвакао сам бетелове орахе, пушио сам, пио, коцкао се. Такође сам био веома пргав. У породици нисмо били срећни. Да нисам престао с тим пороцима, можда бих већ био мртав. Сада сам очистио своје тело. Моји раније жути зуби сада су бели. Старешина сам у скупштини. Све те благослове сам добио од Јехове Бога.“ Попут ове породице Етија, чак су и људи из малих племена осетили слободу коју доноси живљење по Јеховиној вољи (Јов. 8:32).

Доношење слободе затвореницима

Још једна врста људи којима се пружа помоћ јесу затвореници. Јеховини сведоци су од 1950-их уложили посебан напор да посете оне који су иза решетака. Многи од тих људи су прихватили истину.

Као младић, Софронио Хаинкадо је био уплетен у побуну против владе. Био је ухапшен и осуђен на шест година затвора. Док је био у затвору Њу Билибид на Лузону, запазио је једног затвореника који није присуствовао религиозним службама које су биле дозвољене у затвору. Сазнао је да је тај човек постао Јеховин сведок. Тако су њих двојица скоро сваког дана разговарала о Библији. Софронио каже: „Уверио сам се да оно за шта сам се раније борио никако није могло да промени друштво и учини га бољим.“ Сазнао је да само Божје Краљевство може остварити жељене промене. Уз помоћ браће из оближње скупштине, Софронио је духовно напредовао и крстио се у затворском бунару који се користио за заливање.

Након што је одслужио казну, постао је општи, а касније и специјални пионир. За време своје пуновремене службе, Софронио је помогао да око 15 људи  прихвате пут истине. Касније се оженио и добио је шесторо деце. Три сина су у пуновременој служби, а један од њих је покрајински надгледник. Два сина су 1995. присуствовала Школи за оспособљавање слугу. Истина је донела истинску слободу Софронију, његовој породици и другима којима је помогао.

Специјални пионири су проповедали затвореницима у кажњеничкој колонији у Ивахигу на Палавану, и чак су добили дозволу да изграде малу Дворану Краљевства у самој колонији. Један затвореник који је био осуђен због подметања ватре, крађе и убиства неколико људи, почео је да проучава. Кад су му браћа помогла да примени оно што је научио из књиге Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, он је направио огромне промене у свом животу!

После више од 23 године затвора, обавестили су га да ће ускоро бити пуштен. Он је рекао да би волео да се нађе са својом породицом после толико времена. Међутим, његова породица се толико стидела и плашила њега да су му јавили: „Молимо те да не долазиш.“ Нису знали да је он уз помоћ Божје Речи направио огромне промене у свом животу. Како су се само изненадили кад се тај тихи и мирољубиви хришћанин вратио у свој родни град!

Највећи затвор за жене на Филипинима налази се у Мандалујонгу у Манили. Јеховини сведоци су годинама имали само ограничен приступ тим објектима. Међутим, то се променило кад је у тај затвор пребачена једна жена која је већ проучавала Библију. Управа је рекла да и она треба да се прикључи некој религиозној групи у затвору, али је она упорно говорила да то не може да уради, објаснивши да жели да обожава Бога искључиво с Јеховиним сведоцима. Управа се сложила  с њом и дозволила Сведоцима да једном седмично долазе у затвор. Од тада је у том затвору крштено неколико жена, а оближња скупштина редовно води Студиј Куле стражаре и неке друге састанке са заинтересованим затвореницама.

Заиста, порука истине донела је јединствену слободу некима који су иза затворских решетака. И они су драгоцени Јехови, а његов народ је радостан када може да помогне таквима.

Дугогодишње слуге и даље верно служе

Једна библијска пословица каже: „Седа коса јесте венац части, и он се на путу праведника стиче“ (Посл. 16:31). Да, дивно је видети неке којима је радост Јеховина већ деценијама њихова сила!

Пре Другог светског рата, теократска организација на Филипинима је била мала. Веома је мало оних који су још тада служили Богу. Зато је стварно охрабрујуће упознати Леодегарија Барлана. Он је у пуновременој служби од 1938. Током рата, њега и његове другове малтретирали су Јапанци, али они су наставили да  проповедају. После рата је са својом женом Нативидадом наставио с пуновременом службом, и на крају су били позвани у покрајинску и обласну службу. Касније су служили као онемоћали специјални пионири у провинцији Пангасинан. Нативидад је умрла 2000, а Леодегарио и даље служи на тој додели. Сви су охрабрени његовом одлучношћу да ради оно што је увек радио — да проповеда.

После Другог светског рата, сведочење је брзо напредовало. Многи који су тада упознали истину и дан-данас верно служе. На пример, Пасифико Пантас је у току рата читао библијске публикације које су припадале његовим комшијама Сведоцима. Он каже: „Почео сам да долазим на састанке. Затим сам се пријавио за општег пионира, али још нисам био крштен. Замолили су ме да се крстим, па сам пристао.“ То је било 1946. Пионирска служба је Пасифика одвела у разне делове земље. Имао је и друге предности. Он каже: „Био сам позван у 16. разред Гилеада, а 1950. сам био и на међународном конгресу у Њујорку. После дипломирања у Гилеаду, служио сам као покрајински надгледник у државама Минесота и Северна Дакота, у Сједињеним Државама, а онда сам се вратио на Филипине и служио као обласни надгледник за део земље јужно од реке Пасиг, од Маниле па све до острва Минданао.“

У наредним годинама, брат Пантас је имао разне задатке у Бетелу и као путујући надгледник. Онда се Пасифико оженио 1963. Он и његова жена су добили децу, тако да су морали да нађу дом како би подизали породицу. Док су подизали децу, наставили су да служе Јехови, и сва три сина и као одрасле особе хвале Јехову. Њих тројица тренутно служе као старешине, а један од њих је завршио Школу за оспособљавање  слугу. Други служи у Бетелу. Чак и у поодмаклим годинама, брат Пантас и даље позитивно утиче на скупштину.

Лепе дворане за обожавање Јехове

Јеховин народ тек однедавно на Филипинима има своје Дворане Краљевства као места за обожавање Бога. Већина се годинама састајала у домовима браће. Наравно, чак и у првом веку, хришћани су користили куће за састанке (Римљ. 16:5). Међутим, пошто су скупштине у савремено доба расле, било је пожељно да постоје места где би се могло удобно сместити више људи.

Дејвид Ледбетер прича: „Многима је било тешко зато што нису имали довољно средстава. Чак смо и у једном великом граду као што је Манила имали само једну Дворану Краљевства, која је била подигнута на земљишту које је припадало скупштини. На свим другим местима где су постојале Дворане Краљевства, скупштина је имала објекат али није била власник земљишта.“ Плате браће биле су тако мале да скупштине нису могле да купе земљиште.

Зато су браћа користила за Дворану било шта што су могли. Објекте које су имали спремно су стављали на располагање. На пример, Дентон Хопкинсон се сећа једног брата из Маниле, Сантоса Капистрана, који је дао да се горњи спрат његове куће око 40 година користи као Дворана Краљевства. Брат Хопкинсон каже: „Кад је брату Капистрану умрла жена, његова деца су живела у приземљу. Дворана Краљевства је била на горњем спрату, тако да је он имао само једну малу собу у којој је била и кухиња. Дворана Краљевства је заузимала највећи део првог спрата. Можда мислите да му је било неудобно, али он је био срећан што је тако. Такав су дух имала браћа.“

 На крају су браћа успела да изграде неке Дворане Краљевства на земљишту које је припадало скупштинама. Вредност пезоса је порасла и плате су у 1980-им мало порасле, тако да је било могуће позајмити новац. На тај начин је неколико скупштина успело да добије зајам.

Онда је Водеће тело покренуло један користан програм који је значио велику промену. У Сједињеним Државама и Канади, браћа су обавештена о увођењу Фонда за Дворане Краљевства, и недуго после тога су и Филипини могли да искористе новац који су браћа прилагала искључиво за градњу Дворана Краљевства. Овај програм се базира на начелу ’изједначавања‘, тако да скупштине могу добити зајмове (2. Кор. 8:14, 15). Програм је постепено увођен, али кад су браћа чула како он функционише у другим земљама, све више њих се охрабрило да гледају шта могу да ураде да би и они имали своју Дворану Краљевства.

Овај програм је стварно довео до велике промене! Што се тиче зајмова за Дворане Краљевства, подружница извештава: „Све у свему, у току је више од 1 200 пројеката Дворана Краљевства. Програм функционише у целој земљи.“ Иако је у почетку велики део средстава долазио из других земаља, на крају су филипинска браћа могла сама да подупиру овај програм у својој земљи. У вези с тим, подружница каже: „Већ неколико година, сви пројекти градње Дворана Краљевства финансирају се тако што се отплаћују зајмови и од прилога браће на Филипинима. То показује да чак и у економски заосталим крајевима доста тога може да се уради удруживањем средстава.“

Сада велики број скупштина има своју Дворану Краљевства. У земљи има око 3 500 скупштина, али још  увек има скупштина којима је потребно властито место за састајање. Међутим, око 500 таквих скупштина има мање од 15 објавитеља и не могу да подигну зајам за Дворану Краљевства. Зато се браћа однедавно охрабрују да спајају скупштине како би лакше дошли до Дворане Краљевства.

Измене у ставовима према распореду за састанке

Неке скупштине, било да имају своју Дворану Краљевства или немају, налазе се у удаљеним крајевима. Браћа морају да пешаче два, четири или чак и више сати преко тешког терена да би стигли на место састанка. Због тога има крајева где је непрактично састајати се више пута седмично на једном месту. Зато су многе скупштине све састанке имале истог дана, осим Скупштинског студија књиге. Браћа су се припремала да учествују на четири састанка. Доносили су храну за ручак. На тај начин су само једном седмично прелазили велике удаљености до места састанка, тако да су другим данима у свом крају могли да обављају друге активности, као што је служба на терену.

Током 1980-их, ова пракса је почела да се шири и на скупштине које нису толико удаљене, па чак и на скупштине по градовима. Можда су неки због економских тешкоћа размишљали како да уштеде новац. Мање дана у којима се имају састанци значи мање путовања и издатака. Други су више гледали како њима одговара, можда користећи друге дане за личне ствари, као што су школовање или световни посао.

Све више и више скупштина је почело да одржава четири састанка у једном дану, а неке скупштине чак свих пет састанака! Међутим, то је значило да се скупштине на Филипинима све више удаљавају од начина састајања већине Јеховиних слугу широм света, који  имају састанке три пута седмично. У том погледу, браћа су мало изгубила равнотежу. Током своје посете 1991, зонски надгледник је браћи скренуо пажњу на ту ствар. Онда су питали Водеће тело, које је одговорило: „Мислимо да то није добра пракса, осим ако не постоје изузетно олакшавајуће околности.“ Те информације су пренесене браћи, најпре у градовима, а онда и по селима.

Указано је да би скупштине, осим што би се ускладиле с утврђеним начином одржавања састанака широм света, имале више користи у духовном погледу када би састанке одржавале одвојено уместо да покушавају да сав материјал стрпају у три и по до четири сата. Такав распоред је био напоран за децу и новозаинтересоване особе. Старешине би могле да припреме квалитетније говоре кад би се припремале само за један или два састанка уместо за више њих.

 Како су скупштине реаговале на овај савет? Већина скупштина је реаговала позитивно, и брзо су организовале састанке у току седмице. Осим веома удаљених скупштина, сада већина скупштина има уравнотежен седмични духовни програм.

Конгресне дворане

Покрајине су за одржавање већих скупова годинама користиле школске дворане, спортске дворане, тркалишта или друге јавне објекте. Упркос тешкоћама, браћа су ценила те прилике за радосно дружење.

Као и с Дворанама Краљевства, није било лако доћи до Конгресних дворана. И у овом случају је требало узети у обзир економска ограничења. Међутим, многе покрајине су једва чекале да имају своје место за састанке. Тако је направљено много малих Конгресних дворана. У њима се обично састаје једна или две покрајине, а не група покрајина као у многим другим земљама. У многим случајевима, земља је била поклоњена или купљена по приступачној цени, и то посебно на  селу. Браћа су онда удружила своје прилоге и изградила једноставну грађевину — обично је то дворана с отвореним странама која има само кров који пружа сенку, бетонски под, уздигнути подијум и седишта.

У ширем подручју Маниле чак ни то није било могуће, првенствено због превисоке цене земљишта и трошкова изградње одговарајућег објекта у граду. Скупштине  у Манили су прилагале новац у ту сврху, али прикупљена средства нису била довољна ни за куповину земљишта. У 1970-им, 1980-им и највећем делу 1990-их, већи скупови у Манили и даље су се одржавали у школама, дворанама и сличним местима.

У међувремену, број скупштина и покрајина у Манили је растао, тако да је Конгресна дворана постала преко потребна. Почели су да траже одговарајући плац. Скупштине су добиле писма у којима су обавештене да имају посебну предност да финансијски подупиру тај пројекат. Године 1992. пронађен је плац од око 6 хектара у општини Лагро, у северном делу Маниле.

Скупштине из Маниле су подупирале тај пројекат тако што су слале прилоге и добровољне раднике. У помоћ су дошле и међународне слуге из неколико земаља. Један од њих, Рос Прат, с Новог Зеланда, прича: „У марту 1997. добили смо одобрење од Бруклина да почнемо с градњом. Требало је обавити огромне радове — уклонити 29 000 кубних метара земље да би се припремило градилиште. Било је од 50 до 60 сталних радника. Конгресна дворана је завршена у новембру 1998.“ Затим је била посвећена. Пошто је та дворана пројектована тако да прими 12 000 људи, тамо се одржавају и обласни конгреси. Ова Конгресна дворана има отворене стране, тако да тропски поветарац освежава публику док слуша програм. Сада у духовним програмима у тој дворани редовно ужива шеснаест покрајина из Маниле и околине.

Додатни простор за подружницу

С порастом броја скупштина и покрајина, повећао се и обим посла у подружници. Године 1980, било је око 60 000 објавитеља. Пред крај те деценије, Филипини су  се придружили земљама које имају преко 100 000 објавитеља. У том истом периоду, бетелска породица је порасла са 102 на 150 чланова. Међутим, простора у подружници је било све мање још почетком 1980-их. Било је потребно још простора.

Водеће тело је дало упутства да се потражи још земљишта. Феликс Фахардо прича шта се десило: „Ишли смо од куће до куће да бисмо видели да ли има нешто на продају близу Бетела. Филипински и кинески власници су говорили да неће продати своју имовину. Један власник је отресито рекао: ’Кинези не продају. Ми купујемо. Ми никада не продајемо.‘“ У то време је изгледало да нема ништа близу саме подружнице.

Почела је потрага за земљиштем у другим местима. Ако би било неопходно, подружница би се преселила ван града. У оближњим провинцијама је пронађено неколико плацева. Водеће тело је било посебно заинтересовано за један велики плац близу Сан Педра, у провинцији Лагуна, који је један брат понудио по приступачној цени. Стигло је одобрење да се купи тај плац. Почело се с планирањем изградње службених просторија, бетелског дома и фабрике на том плацу. Међутим, како је време пролазило, изгледало је да прелазак на ту локацију није био по Јеховиној вољи. Тамо није било телефонске линије, пут је био слаб а и није било безбедно у том крају. Постало је очигледно да то место није најбоља локација за подружницу. Зато је ту подигнута фарма да би се подмириле потребе бетелске породице. Ипак, тиме се није решио проблем недостатка потребног простора за подружницу.

Онда је ситуација почела неочекивано да се мења, што је изгледало као показатељ Јеховиног вођства. Феликс  даље каже: „Изненада је наш први комшија рекао: ’Продајемо своје имање — 1 000 квадратних метара. Желели бисмо то вама да продамо.‘ Водеће тело нам је рекло да купимо. Мислили смо да је то довољно, али кад смо светској централи поднели грађевинске планове, они су рекли: ’Било би добро да потражите још простора. Треба вам још мало.‘“

„Одмах после тога, један лекар и један адвокат су дошли и рекли: ’Желимо да вам продамо своје имање.‘ То је било такође 1 000 квадратних метара. Онда је једна жена која је имала 1 хектар земљишта до нас желела то да прода. Продала нам је по веома приступачној цени. Мислили смо да сада имамо сасвим довољно земљишта. Али централа је рекла: ’Пронађите још мало.‘“

Онда је стигла неочекивана помоћ. Онај лекар и адвокат који су нам продали своје имање отишли су до других комшија и убедили их да продају своју земљу. Тако су они један по један понудили своја имања на продају подружници. Кад су скоро сви оближњи плацеви били купљени, централи је послат још један предлог. Поново је стигао одговор: „Треба вам још.“ Браћа су размишљала: ’Где сада да идемо? Пробали смо код свих у близини.‘

Негде у то време, стигао је телефонски позив у вези с имањем оног пословног човека који је раније рекао: „Кинези не продају.“ То имање је сада било на продају! Феликс објашњава: „Брат Лич и ја смо установили да нико други није био заинтересован. Зато смо то купили по врло ниској цени. Изгледа да се Јехова умешао у ту ствар.“ Тако је додат још један хектар земљишта, и на крају је централа рекла: „Имате довољно да можете планирати градњу.“

 С променом ситуације и с временом, постало је очигледно да фарма у Сан Педру више није потребна. Већина хране за бетелску породицу могла је да се купи на велико по цени која је нижа од цене производње хране на фарми. Зато је донета одлука да се фарма прода. Године 1991, фарма је добила новог власника. Новац од продаје је употребљен за подмиривање трошкова изградње нових објеката у подружници.

Изградња нових објеката подружнице

Сада је подружница имала више него три пута веће земљиште у односу на првобитни један хектар који је  купљен 1947. Уз помоћ Регионалне канцеларије за пројектовање у подружници Јеховиних сведока у Јапану, припремљени су планови и средином 1988. почели су радови на припреми градилишта. Требало је срушити неке старе дрвене куће. Нове зграде би укључивале десетоспратницу за становање и велику фабрику на један спрат. На тој истој локацији је требало направити и једну Дворану Краљевства.

Поред дипломаца Гилеада који су били одређени да помажу, на пројекту је помагало и скоро 300 браће и сестара из пет земаља који су дошли као међународне слуге с дугорочним задацима и привремени међународни добровољци. Комшије су биле запањене кад су виделе како из других земаља долазе људи да би помогли. Још су се више изненадили кад су сазнали да је већина њих дошла о свом трошку! Локална браћа и сестре допринели су атмосфери међународног јединства.

Као и приликом куповине земљишта, и приликом градње се видело Јеховино вођство. На пример, само једна фирма на Филипинима је производила кровне плоче какве су биле потребне за наше објекте. Због тога је наруџба подружнице била на 301. месту на листи наруџби код те фирме! Браћа су заказала разговор директно с потпредседником фирме, коме су објаснили да је наш рад потпуно добровољан. Управа фирме је одржала састанак на коме је одобрена наша молба и наша наруџба је стављена на прво место производног списка. Кратко време након што је материјал испоручен, радници те фирме су ступили у штрајк.

Многа браћа која су радила на изградњи подружнице показивала су одличан дух. Из оближњих скупштина је сваког викенда долазило око 600 добровољаца да  помажу. У ствари, ти добровољци су урадили око трећину посла.

Браћа су се држала високих грађевинских мерила. Пошто се филипинска острва налазе у зони активних земљотреса, браћа која су пројектовала зграду од 10 спратова побринула су се да она може издржати снажне потресе. Како су се те квалитетне зграде разликовале од ранијих објеката, од којих је један био изграђен још 1920-их! Најстарије зграде су биле срушене да би се направило места за нове.

На крају је 13. априла 1991. одржан програм за посвећење подружнице. Џон Бар из Водећег тела одржао је говор за посвећење пред 1 718 присутних. На тај програм су била позвана браћа и сестре који су служили Јехови већ више од 40 година, као и гости из десет земаља. Следећег дана је 78 501 особа уживала у духовно изграђујућем програму који је телефонским везама преношен на шест локација по целом архипелагу.

Филипинци одлазе као међународне слуге

Током изградње подружнице, међународне слуге из других земаља пренеле су своје знање неких вештина на филипинску браћу. Хубертус Хефнагелс, који је обучавао друге, коментарише: „Многа локална браћа су била веома ревна и примењивала су оно што су учила.“ Кад је филипински пројекат био готов, нека од те обучене браће могла су да пођу као међународне слуге да помажу у изградњи подружница у другим земљама, посебно у југоисточној Азији.

Један од њих је био Јоел Морал, из провинције Кезон. Он је дошао на изградњу подружнице у Манили с циљем да ради као добровољац недељу дана. Међутим, била је потребна његова помоћ тако да је био замољен  да још остане. Иако није имао неко искуство у градњи, рад на изградњи подружнице омогућио му је да брзо стекне вештине тако што је учио од страних међународних слугу.

Још пре него што је пројекат на Филипинима био готов, појавила се потреба да се помогне новој подружници на Тајланду. Јоел каже: „Нисам то очекивао, али био сам позван да идем на Тајланд. Искуство које сам стекао у градњи на Филипинима много ми је помогло да се припремим за рад у другим земљама.“ На Тајланду је остао више од годину дана, помажући у изградњи.

Џошуа и Сара Еспириту упознали су се на градњи филипинске подружнице. Венчали су се кратко после посвећења подружнице и поставили су себи циљ да служе заједно као међународне слуге. После неколико месеци, били су позвани да учествују у градњи у другим земљама. Од тада су служили у пет земаља: три у Азији и две у Африци. Џошуа прича како је било док је радио на Филипинима: „Док смо радили с браћом из других земаља, учили смо од њих. Сада имамо знање које можемо пренети другима.“ Кад су слати у друге земље, говорили су локалној браћи: „Ми нећемо увек бити овде. Ви ћете касније наставити овај посао.“ Што се тиче његовог циља кад иде у друге земље, он каже: „Не идемо тамо само да радимо, већ се стварно трудимо и да учимо тамошњу браћу.“

Наравно, особа мора бити флексибилна да би радила у разним земљама. Џери Ајура је био послат у неколико земљама, укључујући и Тајланд, Западну Самоу и Зимбабве. Он објашњава: „Научио сам да Јехова користи људе свих профила. Ми их волимо зато што их Јехова воли.“ Филипинска браћа су много радосна што  могу на међународном нивоу имати удела у делу које се обавља за Јехову!

Немири не заустављају дело

Онај коме је радост Јеховина његова сила лојалан је Јехови увек, чак и у тешким временима. Јеховине слуге на Филипинима имале су много прилика да то покажу.

Иако је ратно стање укинуто 17. јануара 1981, немири су се наставили кроз целу ту деценију. У фебруару 1983. дошло је до смене власти. Међутим, промена власти је била релативно мирна тако да су чак и скупштине које су се налазиле тамо где је дошло до „народне револуције“ наставиле да одржавају своје састанке и да проповедају без ометања. Док су пролазили поред „револуционара“, објавитељи су запазили свештенике и часне сестре како се мешају с народом и подстичу их на побуну.

Нова влада је брзо увела неке промене. Међутим, немири нису престали. У прве три године од увођења нове власти, било је доста покушаја државног удара, а у неким од њих је било и крвопролића. Једном приликом током изградње подружнице, и страни и локални радници су били изненађени кад су погледали на другу страну града и видели како одметнути војници бомбардују властити војни логор. Такви сукоби су били релативно кратки, али због њих је било потребно охрабрити неке скупштине да се састају у Дворанама Краљевства и на сигурнијим местима.

 У неким крајевима острва Минданао, немири између владиних и опозиционих снага су годинама трајали. Док су обављала своју службу, браћа су морала да буду опрезна и да се уздају у Јехову. Ренато Дунгог, дипломац Школе за оспособљавање слугу који је тада био покрајински надгледник, служио је у крају у коме је било доста борби. Једном приликом док је Ренато чекао чамац, један војник га је упитао: „Где си кренуо?“

Ренато је објаснио: „Ја сам Јеховин сведок и два пута годишње обилазим своју браћу да их охрабрим и проповедам заједно с њима.“

Војник је одговорио: „Бог је сигурно с тобом, иначе би већ био мртав.“ Упркос немирима, браћа и даље проповедају и уздају се у Јехову, због чега их људи поштују.

Поново на судовима због поздрављања заставе

И млади су морали да положе испит лојалности Богу. Указом председника Рамона Магсајсаја од 11. јуна 1955, у Републички закон је уведена одредба бр. 1265, према којој се од све деце у јавним и приватним школама тражи да поздраве филипинску заставу. Деца Јеховиних сведока су реаговала на темељу своје савести, као што то раде млади Сведоци широм света (Изл. 20:4, 5). Иако поштују државне симболе, они због своје савести не могу учествовати у ономе што је за њих религиозни чин обожавања неког предмета. Кад су деца из породице Херонових у граду Масбату била избачена из школе зато што нису поздравила заставу, то је довело до судског случаја који је 1959. завршио на филипинском Врховном суду. Међутим, тај суд није поштовао религиозни став Јеховиних сведока. Он је тврдио да застава „није неки лик“ и да „застава нема баш никакво религиозно значење“. Тако је суд преузео  на себе да озакони шта има религиозну природу, а шта нема.

Наравно, верска убеђења Сведока се нису због тога променила. Браћа су чврсто заступала библијска начела. Та судска одлука је довела до извесних тешкоћа, иако оне нису биле толико озбиљне као што се очекивало.

Поздрављање заставе више није било спорно питање све док она судска одлука није била укључена у Управни акт из 1987. После тога је 1990. неколико деце Јеховиних сведока у граду Себуу било избачено из школе. Школски настојник је био чврсто решен да примени правило. Дошло је до даљњих избацивања из школе.

О томе је писало и у штампи. Онда је један одбор за људска права почео да се занима за ту децу којој је било ускраћено школовање. Изгледало је да се клима променила у односу на 1959. Да ли је сада било Јеховино време да се та ствар опет отворено осмотри? Ернесто Моралес, који је тада био старешина у Себуу, приметио је: „Уредници новина, новинари, просветни радници и други, сви су нас подстицали да овај случај предамо на суд.“ Браћа су се консултовала с правним одељењем у подружници и у светској централи. Донета је одлука да се покрене парница.

Међутим, регионални првостепени суд, а затим и апелациони суд, донели су неповољне пресуде. Нису били спремни да се супротставе одлуци Врховног суда из 1959. у случају Херонових. Једини начин да се реши та ствар био би да се то питање опет изнесе пред Врховни суд. Хоће ли они бити спремни да осмотре тај случај? Врховни суд је одговорио потврдно. Фелино Ганал, Сведок који је адвокат, преузео је вођство у покретању  парнице пред највишим судом. За неколико дана, Врховни суд је издао налог којим се тражи да избачена деца поново буду примљена у школе, док се чека на одлуку у том случају.

Обе стране су поднеле своје аргументе. После пажљивог осматрања, Врховни суд је поништио одлуку из 1959. и подржао право деце Јеховиних сведока да се уздрже од поздрављања заставе, да не понављају заклетву на верност и да не певају државну химну. Суд је ту веома важну одлуку објаснио на следећи начин: „Представа да неко може бити натеран да поздрави заставу... под претњом... да ће бити избачен из школе, противи се савести садашње генерације Филипинаца који су стекли искуство из Повеље права, која им гарантује право на слободу говора и слободу изражавања религије и обожавања.“ Суд је такође донео одлуку да би се избацивањем Јеховиних сведока из школе „прекршило њихово право на школовање... према Уставу из 1987“. Новине Manila Chronicle су објавиле: „Врховни суд исправља 35 година дугу неправду причињену Јеховиним сведоцима.“

Супротна страна је поднела предлог за поновно разматрање, али је Врховни суд 29. децембра 1995. одбио тај предлог. Тако је одлука тог суда остала на снази. Каква победа за Јеховин народ!

 Дело се наставља упркос природним катастрофама

Као што је речено на почетку овог извештаја, Филипине често погађају природне катастрофе. Погледајмо неке катастрофе које су погодиле и браћу.

Земљотреси. Пошто се ова острва налазе на споју две велике тектонске плоче, земљу често погађају земљотреси. Један извор наводи да сваког дана дође до најмање пет земљотреса, уз многа подрхтавања тла која људи и не осете. Већина земљотреса не утиче на свакодневни живот, али повремено велики земљотреси оставе пустош.

Тако је 16. јула 1990. у 16.26 један такав велики земљотрес, после кога је уследило још неколико снажних потреса, био близу града Кабанатуана, у централном делу Лузона. Озбиљно је била погођена и провинција Бенгет. Срушиле су се многе школе и хотели а било је и много жртава.

Хулио Табјос, који је служио у том подручју као обласни надгледник, баш у то време је путовао са својом женом на један покрајински састанак у планинском подручју Бенгета. Један брат који је возио поврће да би га продавао у Багиу, повезао их је својим камионом. После вожње кривудавим планинским путевима, дошли су до једног уског дела пута где су морали да пропусте возило из супротног правца. Баш тада су с брда почеле да падају стене. Схватили су да се ради о јаком земљотресу. Хулио каже: „Брат је успео да врати камион на шири део пута, а онда је једна велика стена треснула баш тамо одакле смо се померили. Били смо му захвални јер смо били на сигурном. Неколико секунди касније почео је други земљотрес, тако да смо поред себе видели једну огромну стену како се тресе као да плеше.“ Читави обронци планина су се одронили.

 Одрони су блокирали пут. Једини начин да стигну до места где је требало да се одржи покрајински састанак или било где другде, био је да иду пешице преко планина. Кад је пала ноћ, преноћили су у кући једног доброг човека. Следећег дана су морали да пређу једну високу планину да би стигли до свог одредишта. Успут су срели многу браћу која су помагала једни другима у отклањању последица земљотреса. После пешачења опасним планинским стазама, коначно су стигли у Наги, где је требало да се одржи састанак. Хулио прича: „Браћа су плакала од радости, пошто се више нису надала да ћемо уопште доћи! Иако смо били веома уморни, било нам је боље кад смо видели ту радосну браћу и сестре који су нас дочекали.“ Упркос том земљотресу, многи су се потрудили да буду тамо, чиме су показали да веома цене духовне ствари.

Можда се сећаш да су се тада градиле нове зграде у подружници. Иако стамбена зграда још није била завршена, земљотрес из 1990. био је за њу први грађевински тест. Неки бетелити се нису осећали пријатно кад је зграда почела да се њише, али она је издржала земљотрес баш као што је и била пројектована и преживела је то снажно подрхтавање неоштећена.

Поплаве. Земља има влажну тропску климу с великом количином падавина у већем делу земље. Неки крајеви су посебно подложни поплавама. Леонардо Гаменг, који је у пуновременој служби већ преко 46 година, каже о том времену: „Морали смо да пешачимо три километра по блату до колена.“ Јулијана Ангело је служила као специјални пионир у крајевима провинције Пампанга који су често плављени. „Да бисмо посетили оне који су заинтересовани за поруку о Краљевству“, каже она, „возимо се малим чамцима с кратким веслом. Брат који весла мора имати добар вид како би избегао дрвеће с којег  вребају змије, које лако могу пасти у чамац“. Корасон Гаљардо, која је специјални пионир од 1960, многе године је била у провинцији Пампанги. Понекад нису имали чамац и она се сећа да је морала да хода кроз воду скоро до рамена. Упркос таквим тешкоћама, она увек има одличан став. Научила је да се прилагођава и ослања на Јехову, знајући да он никада неће оставити оне који су му лојални.

Откако су лахари с планине Пинатубо напунили многе долине, поплаве у Пампанги су постале још горе зато што сада вода отиче и у друге крајеве. Хенеросо Канлас, тамошњи покрајински надгледник, каже да у служби на терену због воде често морају да носе чизме или чак да иду боси. Међутим, браћа и даље верно служе упркос тим неприликама.

Када је поплава посебно велика и угрожена су цела насеља, Јеховини сведоци помажу једни другима и такође онима који нису Сведоци. Кад се то десило у граду Давао дел Норте, у јужном делу Филипина, градски званичници су толико ценили указану помоћ да су то потврдили и једном резолуцијом.

Вулкани. На Филипинима има много вулкана, али пажњу целог света привукла је планина Пинатубо. У јуну 1991. је дошло до ерупције тог вулкана уз спектакуларан облак у облику печурке. Дан је практично постао ноћ. Неки су мислили да је почео Армагедон. Пепео је падао чак и у Камбоџи. За кратко време, планина Пинатубо је избацила 6,65 милијарди кубних метара вулканског материјала. Кровови кућа и чак целе зграде срушили су се под теретом пепела. Највећи део избаченог материјала претворио се у лахаре, огромне токове житког муља који је неке куће однео, а неке затрпао. И пепео и лахари су озбиљно оштетили или уништили многе Дворане  Краљевства и домове браће. Јулијус Агилар, који је тада био општи пионир у Тарлаку, каже: „Наша кућа је била скроз под пепелом.“ Та породица је била присиљена да оде у друго место.

Педро Вандасан је тада у том крају служио као покрајински надгледник. Он прича: „Браћа нису запоставила своје обожавање и службу за Јехову. На састанцима је увек било преко 100 посто присутних. Надаље, лахари нису умањили љубав браће према делу проповедања. Наставили смо да проповедамо онима који су били евакуисани, па чак и људима у погођеним подручјима.“

Такве катастрофе пружају прилике хришћанима да на делу покажу своју љубав. Током и после ерупције планине Пинатубо, браћа су помагала једни другима приликом евакуације. Подружница је брзо послала пун камион пиринча. Камион се после истовара употребио да се евакуишу браћа из погођених градова. Кад су браћа у Манили сазнала да је потребно пружити помоћ, одмах су реаговала и послала новац и одећу. У граду Бетису, у провинцији Пампанга, млада браћа су организовала једну бригаду за помагање пострадалима. Међу онима којима су помогли била је и једна заинтересована жена чији се муж противио. Кад су та млада браћа помогла да им се поправи кућа, муж је био толико импресиониран да је постао Сведок!

Тајфуни. Од свих временских неприлика у земљи, тајфуни, то јест тропски циклони, праве највише штете. Сваке године овај архипелаг погоди у просеку око двадесет тајфуна. Те олује су различите јачине, али обично су праћене снажним ветровима и великим кишама. Олује су често толико јаке да могу уништити и зграде. Поред тога, тајфуни уништавају усеве, што утиче на стандард земљорадника.

 Домови и усеви Сведока веома често бивају оштећени. За дивно чудо, браћа се обично брзо опораве и иду даље. У неким деловима земље, тајфуни су толико чести да су готово уобичајена појава. Похвално је што су браћа научила како да се боре с тим, тако да животне проблеме решавају онако како се појављују (Мат. 6:34). Наравно, кад браћа у околним крајевима сазнају да је другима потребна помоћ, они добровољно шаљу храну или новац. Понекад након изузетно јаких олуја, путујући надгледници јављају то подружници, која радо организује хуманитарну помоћ.

Испорука библијске литературе

Пошто су Филипини земља која се састоји од многих острва, одувек је био изазов да се скупштинама литература испоручи на време и у добром стању. Много година за то се користила поштанска служба. Међутим, Кула стражара и Наша служба за Краљевство често не би стигли на време за проучавање на састанцима.

Јеху Амоло, који у подружници ради у одељењу за отпрему, сећа се шта је довело до једне промене. Он објашњава: „Осим што је било проблема са закаснелим испорукама, поштанске услуге су 1997. веома поскупеле.“ С обзиром да се сваке две седмице слало око 360 000 часописа, требало је доста новца.

Водећем телу је предложено да браћа из подружнице испоручују нашу литературу. После темељне анализе чињеница, то је било одобрено. На Лузону камиони иду директно из подружнице. Међутим, пошто до других крајева треба прећи преко воде, подружница користи једну поуздану службу за слање пакета да би се часописи и литература бродом превезли до одређених места по целом архипелагу. Из тих складишта браћа камионима возе литературу до локација где је подижу браћа из  скупштина. Када се возачи налазе далеко од свог родног места, браћа их радо примају у своје домове да се добро одморе пре него што наставе пут.

Поред уштеде у новцу, браћа су срећна што им на време стижу публикације које су им потребне и које су у одличном стању. Још једна корист је што се, уз редовне контакте с браћом из подружнице, осећају још ближе организацији. Многи су охрабрени само кад виде како пролази камион на коме пише Кула стражара.

На овај начин се пружа и додатно сведочанство. На пример, једном приликом је у Биколу, на југу Лузона, дошло до поплаве баш кад је стигао камион с литературом. Возила су морала да стану на аутопуту због воде. Десило се да је камион с литературом стао баш поред куће једног брата. Кад је та породица видела камион, рекли су возачима: „Дођите. Поједите нешто и будите код нас док се вода не повуче.“

Возачи који нису Сведоци нису знали где би могли да нешто поједу или да одспавају. Кад су видели шта се дешава, питали су бетелске возаче: „Шта су вам ти људи?“

Браћа су одговорила: „Они су наша духовна браћа.“

Други возачи су одговорили: „Ето, то су Сведоци! Само што сте се видели, и верујете једни другима.“

Изван граница

Погледајмо сада мало како изгледа ван Филипина и обратимо пажњу многим Филипинцима који живе у иностранству. На врхунцу Британског царства, људи су говорили да у њему „сунце никад не залази“. Сада неки кажу: „За Филипинце сунце никад не залази.“ Иако су Филипини мала земља, Филипинци су расејани по целом свету. Због посла или из неког другог разлога, на стотине хиљада Филипинаца се преселило у друге земље. Како  су неки од њих упознали библијску истину? Како су они који су отишли као Сведоци помагали другима?

Рикардо Маликси је радио као ватрогасни консултант на аеродрому. Пошто је због посла морао да се сели из земље у земљу, он и његова жена су користили те околности да би ширили добру вест у земљама где је било веома мало објавитеља. У ствари, у неким од тих земаља дело проповедања је било законом ограничено. Док су били у Бангладешу, Ирану, Танзанији и Уганди, имали су ту радост да помогну да неколико особа упозна Јехову. У неким случајевима су чак помогли да се оснују скупштине. Међу земљама у којима су радили и проповедали налазе се Лаос, Мјанмар и Сомалија. Тако су радили 28 година, док Рикардо није отишао у пензију. Они су веома срећни што су на овај начин дали одличан допринос ширењу добре вести на удаљеним подручјима.

Други нису били Сведоци кад су отишли с Филипина ради посла, него су истину пронашли у другим земљама. Католикиња Ровена је најпре радила на Средњем истоку. Док је била тамо, почела је да чита Библију. Касније је добила посао у Хонгконгу, где на хиљаде Филипинки раде као кућне помоћнице. Она каже: „Сваке ноћи сам се молила Богу да ми пошаље праве људе који ће ме водити ка Божјем Краљевству.“ Та молитва је била услишена кад су двоје мисионара, Џон и Карлина Портер, разговарали с Ровеном и помогли јој да проучава Библију. Ровена је писала филипинској подружници да би испричала своје искуство и такође да би замолила да неко посети њеног супруга, који је и даље живео на Филипинима, како би му објаснио библијску поруку.

Филипинци који су емигрирали сада сачињавају велике заједнице у доста земаља. Почетком 1900-их, на Хавајима су били потребни радници на плантажама. Многи  Филипинци су отишли да раде тамо. Неке од првих особа које су на Хавајима дошле у истину били су филипински имигранти. Данас на Хавајима постоји десет илоко скупштина и једна тагалог скупштина.

На хиљаде Филипинаца живи у Сједињеним Државама. Међу њима има и много Сведока. Прва филипинска скупштина формирана је 1976. у Стоктону, у Калифорнији. Подружница у Сједињеним Државама извештава: „Служба међу Филипинцима је јако добро напредовала, тако да је 3. септембра 1996. формирана прва филипинска покрајина.“ У службеној 2002. години, биле су 32 филипинске скупштине са око 2 500 објавитеља који служе под надгледањем подружнице у Сједињеним Државама. Тагалог скупштине или групе постоје и на Аљасци, у Аустралији, Аустрији, на Гуаму, у Италији, Канади, Немачкој и на Сајпану.

Иако ти Филипинци живе у другим земљама, да би добили духовну храну још увек је потребна сарадња браће на Филипинима, пошто се све публикације на филипинским језицима преводе у подружници у Манили. Поред тога, неке земље као што су Гуам, Сједињене Државе и Хаваји имају конгресе на илоку или тагалогу. Сав преведени материјал за ове конгресе, укључујући и касете с драмама, долази с Филипина.

Проповедање другим језичким групама

На острвима Филипина, људи који говоре локалним језицима углавном су добили добро сведочанство. Међутим, задњих година се улажу напори да се дође до оних који још нису добили темељно сведочанство (Римљ. 15:20, 21).

На Филипинима је годинама било веома мало енглеских скупштина. Иако већина Филипинаца зна помало енглески, они не говоре течно тај језик. Ипак, у неким  местима је постојала потреба да се састанци одржавају на енглеском. Крајем 1960-их, браћа су приметила да такав проблем постоји близу ваздушне базе Кларк у провинцији Пампанги. Сестре које су биле удате за америчке војнике који су се налазили у тој бази нису говориле ниједан локални језик. Браћа су помогла да се организују састанци на енглеском, и они су много година били од велике користи онима који живе у том крају.

Сличан проблем се појавио и у Манили. Једна сестра Американка живела је у Манили крајем 1970-их и почетком 1980-их. Пасифико Пантас, старешина у тагалог скупштини с којом је она била повезана, каже: „Било ми је жао те сестре, зато што је редовно долазила али није имала пуно користи од састанака.“ Ускоро су и други Американци дошли у ту скупштину. Предложено је да се на енглеском одржава јавно предавање и Студиј Куле стражаре. То је организовано, а брат Пантас је водио те састанке. Касније су почели да се одржавају и други састанци, тако да су и други били позвани да помогну. Дејвид и Џоси Ледбетер, који су служили у подружници, прихватили су тај позив. Служба је лепо напредовала, и од те једне мале групе настале су две енглеске скупштине.

Многима је користило што постоје енглеске скупштине. Међу њима је и Моника, која је из Калифорније. Она је тамо почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Њени родитељи — ревни католици — жестоко су се противили. Решили су да пошаљу Монику у католичку средину на Филипине. Монику је њена мајка пратила до Филипина и оставила је код њене баке католикиње, и то без пасоша. Чак и када би пронашла скупштину, Моника не би могла да настави студиј пошто није знала тагалог, јер је одрасла у Сједињеним Државама. Међутим, сестра која је проучавала с њом у Калифорнији  назвала је Џоси Ледбетер и рекла јој да се побрине да неко посети Монику. Џоси је рекла Моники да сада постоји скупштина на енглеском. Моники је баш то било потребно! Џоси прича: „За шест месеци колико је провела у ’изгнанству‘ на Филипинима, Моника се крстила. Две недеље после Моникиног крштења, њена мајка јој је рекла: ’Ево ти пасош. Дођи кући.‘ Али Моника је већ била Сведок.“ Како је она била захвална што постоји енглеска скупштина!

Постоји још једна корист. Браћа су обрадила нека подручја која никада раније нису била обрађивана. У Манили постоје квартови у којима живе богати људи, а многи од њих говоре енглески. Тако су се и та подручја отворила уз помоћ енглеског језика.

Уложени су напори да се отвори и кинеско подручје. Средином 1970-их је формирана група за студиј књиге на кинеском. Ти састанци су одржавани у продавници обуће коју је водила Кристина Го. Међутим, та група је била веома мала и била им је потребна помоћ.

Елизбет Лич, која је дошла на Филипине кад се удала за мисионара Рејмонда Лича, служила је у Хонгконгу 16 година. Она је искористила своје познавање кантонског језика и искуство у помагању Кинезима да упознају истину. Негде у то време, Естер Атанасио (сада Естер Со) била је једна од двоје специјалних пионира додељених том подручју. Естер се сећа: „Кад смо почели да радимо у том крају, људи нису знали ко су Јеховини сведоци.“ Међутим, кинеско становништво у Манили постепено је упознавало Јеховино име и његов народ.

Иако су ти пионири знали кантонски, морали су да науче још један дијалект, пошто се у Манили углавном користи кинески дијалект фуџијан. Чинг Чунг Чуа, младић који је био нов у истини, повезао се с том групом.  Пошто је знао дијалект фуџијан, служио је као преводилац на првим састанцима.

Та група је постепено напредовала. У августу 1984. формирана је мала скупштина. Има још доста изазова, али за оне који помажу радост је што могу проповедати на том подручју које никада раније није добило темељно сведочанство.

Чак и глуви „чују“

Како је време пролазило, изгледало је да је Јеховина воља да се поклони пажња још једном језику и подручју — глувим људима. Почеле су и 1990-е, а на Филипинима се практично ништа није радило како би глуве особе сазнале о Јехови. Премда је са скупштинама било повезано веома мало глувих особа, било је неких необичних изузетака. На пример, Мануел Руњо, чија је мајка била Сведок, библијску истину је учио уз помоћ једне сестре која је проучавала с њим тако што је марљиво све писала на папир. Он се крстио 1976. На острву Себу, глуве близнакиње Лорна и Луз поучаване су библијској истини од свог слепог ујака. Како је један слепи пионир могао да поучава глуве? Уз помоћ још једне особе, једне своје рођаке, он је користио илустрације. Исто тако, његова рођака је оно што је он говорио тумачила помоћу знакова које су близнакиње могле да разумеју, пошто оне никада нису училе знаковни језик. Обе су се крстиле 1985. Међутим, таквих случајева је било веома мало.

Неколико догађаја је водило до отварања тог подручја. Кад су мисионари Дин и Карен Јасек средином 1993. били на школовању у бруклинском Бетелу, браћа која су радила у Преводилачким службама питала су шта се ради да би се помогло глувима на Филипинима. Једна млада сестра на Филипинима уписала се на курс знаковног језика, с намером да научи да комуницира с глувом  пријатељицом из једне породице Сведока. Исто тако, Лиса Пресниљо и њени партнери пионири који су служили у Навотасу, делу Маниле, наишли су на глуве људе на свом подручју али нису могли да комуницирају с њима. Ти пионири су размишљали о томе да науче знаковни језик како би могли глувима да пренесу поруку о Краљевству.

Подружница је сазнала да Ана Лиса Асебедо, општи пионир из Маниле, ради у школи за глуве и да је међу ретким Сведоцима на Филипинима који добро знају знаковни језик. Браћа су је питала: „Да ли би желела да неке бетелите учиш знаковном језику?“

Она је одговорила да би желела. Често се питала како ће сви глуви људи добити сведочанство. Основан је један разред који се састојао од бетелита и локалних општих пионира. Сестре из Наватоса већ су се биле уписале на курс знаковног језика, који су редовно похађале.

Онда је све кренуло много брже. За шест месеци се у три скупштине у Манили користио знаковни језик. Током 1994, први пут је организовано тумачење на већим скуповима и конгресима. Један од првих циљева био је да се помогне глувој деци чији су родитељи Сведоци. Неколико такве деце било је међу првим глувим особама које су се крстиле. Мануел Руњо, који је годинама савесно посећивао састанке иако није било тумачења на знаковном језику, био је срећан што има користи од ових нових припрема.

Ускоро су и браћа из других места тражила помоћ. Лиса Пресниљо је заједно с још једном пионирком послата у Олонгапо да служи као привремени специјални пионир за глуве људе. Оне су помогле многима. До средине 2002, у 20 градова изван Маниле формиране су групе на знаковном језику. Значајан напредак било је  формирање скупштине на знаковном језику у Манили у априлу 1999, прве такве скупштине у земљи. Јоел Асебес, један од бетелита из првог разреда за знаковни језик и сада старешина у тој скупштини, каже: „Радосни смо што нас Јехова користи у овом тако важном делу.“ Да, чак и глуви „чују“ поруку о Краљевству. Напредак који се види на том раније необрађиваном подручју заиста је повод за радовање.

Потреба за већим објектима

Пошто су се у 1990-им обрађивала нова подручја а стара су се обрађивала чешће, стално је растао број објавитеља и нових који су се прикључивали скупштинама. Било је потребно више часописа, а књиге и брошуре су се преводиле на филипинске језике више него икада пре. То је довело до знатног пораста броја чланова особља подружнице — браће која су штампала, преводила и кориговала и обављала друге потребне службе за браћу и скупштине. Није прошло пуно откако је 1991. завршена нова зграда за становање, а већ је била пуна. Била је пројектована за 250 људи. До 1999. године, бетелска породица је имала 350 чланова.

Подружница је имала још земљишта за градњу, тако да је Водеће тело одобрило да се изгради још једна стамбена зграда, веома слична згради која је завршена 1991. С послом је започето 1999, а завршено крајем 2001. Уз ову зграду, сада има дупло више стамбеног простора. Направљене су и нове канцеларије, које су биле веома потребне да би се удовољило потребама дела проповедања које се брзо шири. Поред тога, изграђена је већа вешерница, учионица за Школу за оспособљавање слугу и још већа библиотека. Вешти локални радници и међународне слуге привремено су помагали бетелској породици да се тај посао заврши. Након што је завршена нова зграда,  ти добровољци су остали да би помагали у реновирању оне зграде која је била завршена 1991. Ти грађевински пројекти подразумевају доста посла, али све с једним циљем — да се обезбеде објекти одакле ће се подупирати проповедање библијских истина које доносе живот.

Допринос Школе за оспособљавање слугу

Кад је 1987. у Сједињеним Државама уведена Школа за оспособљавање слугу, многа браћа на Филипинима су размишљала: ’Хоћемо ли и ми икада моћи да похађамо такву школу?‘ Одговор је стигао 1993. Тада је објављено да ће наредне године и на Филипинима почети да се одржава та школа. У њој ће се пружити додатна обука способној браћи која имају искуства око организације, као што су старешине и слуге помоћници. Пријавило се на стотине браће.

Двојица путујућих надгледника и један мисионар били су обучени за инструкторе. Први разред је основан у јануару 1994. Они који су се обучили у тој школи сада су били боље опремљени да служе својој браћи у  скупштинама. Једна скупштина је овако писала о једном дипломцу те школе који служи код њих: „У поређењу с оним како је водио тачке на састанцима пре школе, сада постоји велика разлика.“

Многи ученици су се жртвовали у материјалном погледу да би извукли корист из тог духовног обучавања. Роналд Молењо се школовао за хемијског инжењера. Добио је позив да дође у школу, али негде у исто време једна фирма му је понудила посао који би му донео велику плату, стан, осигурање и друге погодности. Роналд је размишљао о те две могућности и одлучио се за духовне циљеве. Дипломирао је у 18. разреду и наставио да налази радост у својој служби као пионир. Роналд је недавно позван да буде мисионар на Папуа-Новој Гвинеји.

Вилсон Тапаит је након што је присуствовао првом разреду морао да донесе једну одлуку. Имао је добар световни посао као учитељ, али сада је био позван да буде специјални пионир тамо где је постојала већа потреба. Он каже: „Волео сам да поучавам децу, али сам такође знао да интереси Краљевства морају бити на првом месту у мом животу.“ Прихватио је предност да буде специјални пионир и видео је како Јехова благосиља његову службу. Вилсон сада служи као обласни надгледник у јужном делу Филипина.

Већина ученика у овој школи су с Филипина. Међутим, Водеће тело је организовало да дођу и ученици из других азијских земаља. Следеће земље су између осталих послале ученике: Индонезија, Камбоџа, Малезија, Непал, Тајланд, Хонгконг и Шри Ланка. Неки ученици су дошли из земаља у којима је дело Јеховиних сведока законом ограничено. Заједничко школовање представља веома изграђујуће искуство за ученике. Инструктор Анибал Самора каже: „Ученици који долазе из земаља у  којима постоје ограничења причају како се они у свим ситуацијама уздају у Јехову. То јача ученике с Филипина.“ С друге стране, ученици из других земаља сазнају како филипинска једноставна браћа служе Јехови у неповољним околностима.

Нидху Дејвид, ученик са Шри Ланке, рекао је: „Стварно ми је било лепо у школи. То су била два месеца поучавања од Јехове Бога. Било је фантастично!“

Просторије ове школе налазе се у самој подружници. Ученици не само што имају користи од припремљеног наставног плана већ такође уче из прве руке док посматрају како се у подружници организује посао. Контакт с духовном браћом и сестрама у Бетелу пружа им могућност да виде одличне примере вере које могу да опонашају. Исто тако, браћа која долазе из земаља у којима има мање објавитеља или где постоје ограничења, могу да виде нашу организацију у великом.

До данас су дипломирала 922 ученика у 35 разреда. Од филипинских дипломаца, 75 сада служе као путујући надгледници, а многи су заменици покрајинских надгледника у 193 покрајине на овим острвима. Шесторица раде у Бетелу, а десеторица служе као мисионари на Папуа-Новој Гвинеји и у Микронезији. Стотине њих служе као општи пионири код својих кућа или тамо где постоји већа потреба. У само осам година од отварања ове школе, у земљи је крштено преко 65 000 објавитеља. Влада одличан пионирски дух, и уопште гледано, може се запазити пораст у скупштинама. Сасвим је очигледно да та браћа примењују оно што су научила у школи, чиме доприносе одличном даљњем напретку.

Даљњи напредак

На овим острвима се постижу дивне ствари. Ревна браћа повезана са скоро 3 500 скупштина објављују  добру вест о најбољој могућој влади — Божјем Краљевству.

Задњи извештаји су веома охрабрујући. У задњих седам месеци 2002. године, сваког месеца је био нови највећи број објавитеља. У августу је 142 124 објавитеља носило поруку о Краљевству другима. На многим острвима људи упознају Јеховино име и његове намере. Јеховине слуге раде нешто слично ономе што је проречено у Исаији 24:15: ’Славите Јеховино име на острвима морским.‘

Међу тим ревним проповедницима има на хиљаде општих пионира. Године 1950. било је само 307 пионира, док их је у априлу 2002. било 21 793. Додај томе 386 специјалних пионира и 15 458 помоћна пионира у том месецу и добићеш укупно 37 637 пионира, или 27 посто свих објавитеља. Многи други су изразили жељу да се придруже редовима Божјих пуновремених слугу. Током службене 2002. године, одобрено је 5 638 молби за општу пионирску службу.

Све то доноси одличан плод. На хиљаде људи позитивно реагује. Број присутних на Меморијалу у марту 2002. износио је 430 010. Сваког месеца се води скоро 100 000 библијских студија. Током службене 2002. године, крштена су 6 892 нова ученика. Године 1948, у земљи је био само један Сведок на 5 359 људи. Данас је тај однос 1 према 549. Док Јехова још увек оставља отворену могућност, постоје светли изгледи да ће се још хиљаде људи придружити хвалиоцима Јехове на овим острвима.

Одлучни да и даље служе

Кад је Ч. Т. Расел посетио Филипине 1912, било је посејано нешто семена истине. Полако али сигурно, то семе је никло и расло. Оно је на крају донело добар род док су неки заузимали став за истину ’у повољно време и у тешко време‘ (2. Тим. 4:2). Посебно од Другог светског  рата, раст се убрзавао све до данас, када има на десетине хиљада активних хвалиоца Јехове. Као такви, они радосно служе исказујући част Божјем имену заједно с приближно шест милиона чланова светске скупштине Јеховиног народа.

Као што је показао овај извештај, у служби није увек било лако. Упркос томе што је ова земља лепа, објавитељи Краљевства морају да буду издржљиви и храбри да би стигли до становника многих острва. Неки пркосе олујним морима да би стигли до удаљених острваца. Многи се пробијају кроз бујну вегетацију планинских висина да би пронашли овцама сличне људе. Иако филипинска острва погађају многе непогоде — земљотреси, поплаве, тајфуни и вулкани — то није зауставило дело Јеховиних лојалних сведока.

Они подсећају на Израелце који су се налазили у обновљеној земљи да би оживели право обожавање. Имали су доста тешкоћа, али радост Јеховина је била њихова сила. И данас Јеховини сведоци јасно показују одлучност и поуздање у Бога. Они знају да је Јехова с њима, и верују у оно што стоји у Псалму 121:7: „Чуваће те Јехова, од свакога зла, сачуваће Јехова душу твоју.“ Уз Јеховину подршку, они једва чекају да помогну што је могуће већем броју људи пре краја овог система ствари. Такође се надају да ће после тога поучавати на милионе ускрснулих по целом свету, укључујући и ових 7 100 острва. Тада ће ова острва блистати у свој својој рајској лепоти, на хвалу свом Створитељу.

У међувремену, Јеховини сведоци су одлучни да иду напред с потпуним поуздањем у то да ће Јехова благословити њихов рад. Они настоје да ускладе живот с речима Божјег пророка: „Нек се да Јехови слава и хвала његова нека се по острвима јавља“ (Иса. 42:12).

[Истакнути текст на 232. страни]

„Бог је сигурно с тобом, иначе би већ био мртав“

 [Оквир на 153. страни]

Сејање првог семена истине

Чарлс Т. Расел и његова група посетили су Филипине 1912. Иако су они били први званични представници из централе у Бруклину који су тамо дошли, извештаји показују да су се два Истраживача Библије већ налазила на Филипинима и да су помагала другима да чују за библијску истину. Луиза Бел, из Сједињених Држава, написала је:

„Мој муж и ја смо стигли на Филипине 1908. и тамо смо радили као учитељи. Били смо једини Американци у граду Сибалому. Из Бруклина смо наручили стотине килограма библијских трактата. Они су послати из Њујорка за Сан Франциско, онда преко Пацифика до Маниле, а одатле су бродовима који су пловили између острва стигли до Сибалома.

„Делили смо те трактате и разговарали с мештанима кад год смо имали времена и прилике. Нисмо водили евиденцију о сатима и урученој литератури. Иако су људи били католици, многи су нас радо слушали. Били смо учитељи и знали смо нешто из медицине, али смо првенствено били гласници добре вести.

„Путеви су били лоши, а ми смо путовали пешице и на коњима. Понекад смо спавали на подовима плетеним од бамбуса и јели рибу и пиринач из заједничке чиније.

„Кад је пастор Расел посетио Манилу 1912, послали смо му телеграм.“

Сестра Бел је била на предавању „Где су мртви?“, које је брат Расел одржао у Опери у Манили.

 [Оквир на 156. страни]

Филипини

Земља: Око 7 100 острва простире се на површини од око 300 000 квадратних километара. Та острва се протежу 1 850 километара од севера ка југу и 1 125 километара од истока ка западу. Она се разликују по величини — највеће острво је мало веће од Португала док је најмање толико мало да плима може да га прекрије.

Народ: Углавном малајског порекла, иако су неки по пореклу Кинези, Шпанци или Американци.

Језик: Међу многим језицима на Филипинима, највише се користе бикол, илоко, пангасинан, самар-лејте, тагалог, хилигаино и цебуано. Службени језици су енглески и пилипино. Пилипино се углавном заснива на тагалогу.

Привреда: У градовима се људи баве разним занимањима, док су на селу углавном пољопривредници и рибари. Углавном се узгајају културе као што су пиринач, шећерна трска, банане, кокос и ананас.

Исхрана: Обично се за сваки оброк служи пиринач. Често се користи риба и друга морска храна, заједно с тропским поврћем и воћем.

Клима: Земља има тропску климу, с прилично уједначеном температуром на острвима. Углавном има доста падавина.

 [Оквир⁄Слика на странама 161, 162]

Интервју са Хиларионом Аморес

Рођен: 1920.

Крштен: 1943.

Неки подаци: Упознао је истину током јапанске окупације у Другом светском рату. Тада је у земљи било мало Сведока.

Крстио сам се током рата када су браћа још увек могла да проповедају од куће до куће. Међутим, морали смо да будемо опрезни, јер су људи били сумњичави према ономе што смо радили. На крају смо морали да се склонимо на село, али смо се 1945. вратили у Манилу.

Тада сам имао предност да преводим Кулу стражару на тагалог. То је изискивало да радим и до два сата ујутро. Преведени материјал се умножавао на шапирографу и затим слао групама Сведока. Морали смо да се жртвујемо, али смо били веома срећни јер су браћа била духовно збринута.

Кроз све ове године у истини, видео сам колико је Јехова милосрдан. Он заиста брине за свој народ, и духовно и материјално. Сећам се када је после рата на Филипине била послата хуманитарна помоћ. Стварно су многи добили панталоне, ципеле и другу одећу. Многи пионири који су то добили били су толико захвални да су се још више напрезали у пуновременој служби. Јехова заиста брине за свој народ и обезбеђује све што је потребно.

 [Оквир⁄Слика на странама 173, 174]

Омиљени мисионар

Нил Калвеј

Рођен: 1926.

Крштен: 1941.

Неки подаци: Родио се у породици Сведока. Пуновремену службу је почео након што је завршио средњу школу. Позван је у 12. разред Гилеада; додељен на Филипине, где је служио као путујући надгледник.

Нил Калвеј је био реван мисионар ког су браћа много волела. Био је савестан што се тиче проповедања о Краљевству али у исто време и весео. Служио је у свим деловима земље. О својој путујућој служби је испричао следеће.

„Понекад бисмо по два сата пешачили преко брда̂ да бисмо стигли на подручје, а успут смо певали песме Краљевства. У групи нас је било од 15 до 20, и сви смо ишли у колони и певали. Био сам много радостан што сам пристао да служим у другој земљи.

„Док сам по селима проповедао Божју Реч, видео сам како ти понизни људи у малим кућама седе на поду и слушају сваку реч која се изговори и како касније на мојој следећој посети седе у Дворани Краљевства. Зато сам желео да се још више напрежем како бих другима говорио о Божјем Краљевству.“

Нил се оженио Ненитом, сестром са острва Миндоро, и они су верно служили до његове смрти 1985. филипинска браћа га се још увек радо сећају. Један брат је рекао: „Брат Калвеј је био добар човек који се увек лепо слагао с браћом. Знао је како да се прилагоди свакој ситуацији.“ a

[Фуснота]

 [Оквир⁄Слика на 177. страни]

Интервју са Инелдом Салвадор

Рођена: 1931.

Крштена: 1949.

Неки подаци: Послата као мисионарка на Тајланд у марту 1967.

Мало сам се чудно осећала кад сам чула да ћу бити мисионарка на Тајланду. Била сам радосна, мало забринута, али имала сам и доста питања.

Тамо сам стигла 30. марта 1967. Њихов језик ми је био чудан. То је тонални језик с ниским, високим, дубоким, узлазним и силазним тоновима. Било ми је тешко да учим тај језик, али локална и страна браћа су ми много помогла.

Од 1967. до 1987. била сам у граду Сукумвиту. Онда су ме браћа замолила да пређем у другу скупштину. То ми је тешко пало јер сам морала да оставим браћу и сестре с којима сам сарађивала 20 година. Тако сам се осећала кад сам се преселила у град Тон Бури. У ствари, све зависи од става. После 12 година проведених у Тон Буриу, 1999. сам се вратила у Сукумвит. Други мисионари су рекли да је било као да сам се вратила кући. Али што се мене тиче, свака скупштина којој сам додељена може бити мој дом.

[Оквир⁄Слика на 178. страни]

Успомене на учење језика

Бенито и Елизабет Гундајао

Неки подаци: Бенито је заједно са својом женом Елизабет служио као покрајински надгледник на Филипинима. Године 1980. послати су као мисионари у Хонгконг. Тамо су помогли да 53 особе упознају истину.

Учење кантонског језика био је тежак задатак за нас који нимало нисмо познавали кинески језик. Стварно мораш много да се трудиш и да будеш истрајан а такође и понизан.

Једном приликом сам покушао да кажем: „Идем на пијацу.“ На кантонском је то испало: „Идем на кокошје ђубре.“ Моја жена је једном у служби узбуђено рекла: „Ах, знам је“, мислећи на једну нашу сестру коју је станарка познавала. Али она је у ствари рекла: „Ах, појела сам је.“ Какав је то био шок за станарку! Заиста много ценимо искуства која смо имали на подручју где се говори кинески.

 [Оквир⁄Слика на странама 181, 182]

Интервју са Лидијом Памплоном

Рођена: 1944.

Крштена: 1954.

Неки подаци: Након што је стекла искуство као специјални пионир на Филипинима, 1980. је позвана да служи на Папуа-Новој Гвинеји. Помогла је да више од 84 особе упознају истину.

Била сам одушевљена када су ми рекли где ћу ићи јер сам већ дуго имала жељу да служим тамо где је већа потреба. Међутим, уједно сам се и бринула, јер је то било први пут да морам да оставим своју породицу. Нисам много знала о Папуа-Новој Гвинеји, а оно мало што сам знала из прича још ме је више забринуло. Мајка је охрабрујуће говорила: „Јехова Бог ће се бринути за нас ма где да вршимо његову вољу.“ Одговорила сам браћи да прихватам доделу.

Кад сам стигла, браћа су била веома љубазна а људи пријатељски настројени. Сваког месеца сам давала доста књига и часописа, више него што сам икада дала на Филипинима. Али језик и обичаји су се много разликовали од језика и обичаја код куће. Мислила сам: „Служићу овде пар година а онда идем кући и тамо ћу опет бити пионир с мамом.“

Међутим, кад сам научила два главна језика и прихватила неке локалне обичаје, боље сам упознала тај народ. Овде сам већ више од 20 година, и имала сам част да многе људе поучавам истини. Неке сам научила да читају и пишу како би могли исправно да проучавају и да прихвате истину. Због свега тога и других благослова, за мене је Папуа-Нова Гвинеја нови дом. Ако буде Јеховина воља, и даље ћу радо служити овде док он не каже да је дело готово или до краја мог живота.

 [Оквир⁄Слика на странама 191, 192]

Интервју са Филемоном Дамасом

Рођен: 1932.

Крштен: 1951.

Неки подаци: Пуновремену службу почео је 1953. Касније се оженио и почео да служи као покрајински надгледник. Након што је подигао децу, наставио је са својом женом пуновремену службу као специјални пионир. До сада је служио на разним доделама на Висајанским острвима и острву Минданао.

Током 1960-их, пуновремена служба је била тешка због многих проблема. Није било довољно хране зато што су пацови опустошили усеве кукуруза и пиринча. Више нисмо могли да проповедамо у градовима јер нам је одећа и обућа била подерана.

Зато смо ишли у поља, планине и далека села — и то обично боси. Готово да нисам могао да одржим једну тачку на покрајинском састанку пошто нисам имао одговарајућу одећу. Међутим, наш обласни надгледник, брат Бернардино, радо ми је позајмио своју кошуљу, тако да сам могао да одржим свој говор. Наравно, многи људи су били још сиромашнији од нас. Јехова нас је благословио јер смо били одлучни да истрајемо.

Године 1982. су наступили испити неутралности. На Минданау се распламсала побуна против владе. Пошто сам водио библијске студије с такозваним побуњеничким функционерима, војска ме је ожигосала као левичарског „предавача“. Међутим, један државни службеник је објаснио да ми поучавамо људе искључиво помоћу Библије и да је наше поучавање политички неутрално.

У то исто време, побуњеници су ме гледали негативно зато што сам једном у служби најпре сведочио сеоском команданту и заповеднику војног одреда. Међутим, нису нас дирали зато што је један побуњенички функционер с којим сам проучавао стао на нашу страну.

Јехова нам је деценијама помагао да пребродимо разне тешкоће и испите. Захвални смо Јехови на његовом милосрђу и његовој заштити! (Посл. 18:10; 29:25).

 [Оквир⁄Слика на странама 217, 218]

Интервју са Пасификом Пантасом

Рођен: 1926.

Крштен: 1946.

Неки подаци: Дипломирао у 16. разреду Гилеада 1951. Тренутно служи као старешина у граду Кезону.

Током Другог светског рата, у провинцији Лагуна комшије су нам били Јеховини сведоци. Позвали су ме да узмем било коју књигу коју желим из њихове библиотеке. Књиге су биле добре: Стварање, Оправдање, Помирење, Религија, Непријатељи, Деца и још много других књига. Кад су Јапанци спалили наш град, изгубили смо контакт са Сведоцима, али сам их поново нашао у Манили после годину дана. Почео сам да долазим на састанке и кад сам се крстио, прикључио сам се групи пионира. Наша додела је била цела провинција Тајабас, касније названа Кезон. Радили смо од града до града, а спавали смо у празним аутобусима, домовима заинтересованих људи и другде.

Кад смо стигли у град Маубан, група герилаца изненада је напала град. Ми смо спавали  на првом спрату градске већнице. Пробудио нас је метеж. Изгледало је да су полицајци који су били испод нас ухваћени. Чули смо како бацају оружје на под.

Герилци су појурили горе. Један од њих је уперио лампу у нас и рекао: „Ко сте ви?“ Ми смо се претварали да спавамо. Он је поново питао и додао: „Да ви нисте шпијуни филипинске полиције?“

„Нисмо, господине“, одговорили смо.

Он је рекао: „Али носите одећу исте боје.“

Објаснили смо да нам је одећа поклоњена а да су нам обућу послала браћа из Америке као хуманитарну помоћ.

Командир је рекао: „У реду, узећу ципеле.“ Ја сам изуо ципеле. Хтео је и моје панталоне. Ускоро смо сви били у гаћама. Било је добро што смо у близини имали још одеће. У ствари, било нам је драго што су то узели. Иначе би цео град мислио да смо шпијуни за герилце!

Купили смо неке дрвене ципеле, вратили се у Манилу и онда отишли на Висајанска острва да даље проповедамо.

Брат Пантас је учествовао у пуновременој служби и служио је као слуга браћи (данас је он покрајински надгледник) пре него што је похађао Гилеад. Кад се вратио на Филипине, служио је као обласни надгледник и у подружници пре него што је подигао породицу.

 [Табела/Слике на странама 168, 169]

ФИЛИПИНИ — ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1908: Двоје Истраживача Библије из Сједињених Држава почињу да сведоче у граду Сибалому.

1910.

1912: Чарлс Т. Расел држи говор у Опери у Манили.

1934: Основана подружница. На тагалогу објављена брошурица Бежите у Краљевство.

1940.

1947: Стижу први дипломци Гилеада.

 1961: Почиње да се одржава Школа службе за Краљевство.

1964: Први филипински пионири позвани да буду мисионари у оближњим земљама.

1970.

1978: Почиње да се одржава Школа пионирске службе.

1991: Завршени и посвећени нови објекти подружнице. Ерупција планине Минатубо.

1993: На тагалогу Хришћански грчки списи превода Нови свет.

2000.

2000: На тагалогу објављено комплетно Свето писмо превода Нови свет.

2002: На Филипинима активна 142 124 објавитеља.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

150,000

100,000

50,000

1940 1970 2000

 [Табела на 199. страни]

(Види публикацију)

Табела пораста у броју присутних на конгресима (1948-99)

350 000

300 000

250 000

200 000

150 000

100 000

50 000

0

1948. 1954. 1960. 1966. 1972. 1978. 1984. 1990. 1996. 1999.

 [Мапе на 157. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ФИЛИПИНИ

ЛУЗОН

Виган

Багио

Лингајен

Кабанатуан

Пл. Пинатубо

Олонгапо

Кезон

МАНИЛА

МИНДОРО

ВИСАЈАНСКА ОСТРВА

Масбате

СЕБУ

МИНДАНАО

Суригао

Давао

ПАЛАВАН

Ел Нидо

 [Слика на целој 150. страни]

[Слика на 154. страни]

Чарлс Т. Расел и Вилијам Хол током њихове посете Филипинима 1912.

[Слика на 159. страни]

Џозеф дос Сантос, на слици из 1948. са својом женом Росарио, остао је реван објавитељ Краљевства упркос три године строгог затвора током Другог светског рата

[Слика на 163. страни]

Прва браћа која су с Филипина послата у Гилеад: Адолфо Дионисио, Салвадор Ливаг и Макарио Басвел

[Слика на 164. страни]

Одлазак у службу преко планина

[Слика на 183. страни]

На хиљаде пионира је имало користи од Школе пионирске службе

[Слика на 186. страни]

Компјутеризовани фотослог је уведен 1980.

[Слика на 189. страни]

Добра вест је доступна на многим филипинским језицима

[Слика на 199. страни]

Међународни конгрес „Божанска поука“, 1993.

[Слика на 199. страни]

Крштење на Обласном конгресу „Радосни хвалиоци“, 1995.

[Слика на 200. страни]

Филипински мисионари који су дошли кући у време конгреса

[Слика на 202. страни]

„Хришћански грчки списи превода Нови свет“ на тагалогу изашли су на конгресима 1993.

[Слика на 204. страни]

Превођење Библије помоћу компјутера

[Слика на 205. страни]

Радостан пионир добија комплетан „Превод Нови свет“ на свом језику

[Слика на 207. страни]

Одбор подружнице, слева надесно: (седе) Дентон Хопкинсон, Феликс Саланго; (стоје) Феликс Фахардо, Дејвид Ледбетер, Рејмонд Лич

[Слика на 211. страни]

Многе избеглице из Вијетнама упознале су истину док су биле на Филипинима

[Слика на 215. страни]

Нативидад и Леодегарио Барлан били су у пуновременој служби више од 60 година

[Слике на странама 222, 223]

Дворане Краљевства изграђене у задњим годинама

[Слике на 224. страни]

Конгресна дворана у Манили (горе) и још једна Конгресна дворана близу Маниле

[Слика на 228. страни]

Лево: Џон Бар држи говор на посвећењу подружнице 1991.

[Слика на 228. страни]

Доле: зграде подружнице 1991.

[Слика на 235. страни]

О победи Јеховиних сведока писала је и штампа

 [Слике на 236. страни]

Земљотреси, вулкани и поплаве стварају проблеме, али ревни објавитељи и даље проповедају

 [Слика на 246. страни]

Ревни пионири су научили знаковни језик како би помогли глувима да извуку корист из духовног програма

[Слика на 246. страни]

Ученици и инструктори у првом разреду Школе пионирске службе на знаковном језику у земљи, почетком 2002.

[Слика на 251. страни]

27. разред Школе за оспособљавање слугу на Филипинима