Демократска Република Конго

’Ми смо попут зрна кукуруза у врећи. Где год да нас баце, зрно по зрно, касније када дођу кише, ми донесемо род.‘ Ове речи је пре више од 50 година изговорио један верни Јеховин сведок који је доста пропатио од власти тадашњег Белгијског Конга. Са наредних страница сазнаћете како је Јеховин благослов, попут освежавајуће кише, довео до задивљујућег пораста у броју објавитеља Краљевства широм Конга.

Ова земља, која је данас позната као Демократска Република Конго, налази се у срцу Африке. a Захваљујући екваторијалној клими, њен велики део прекривају густе шуме. Шумска пространства и саване пружају дом бројним животињским врстама. Због обиља природних богатстава, она је дуго била у жижи међународног интересовања, мета освајача и поприште грађанских ратова.

Независну Државу Конго основао је 1885. године белгијски краљ Леополд II као њен владар и она је била његово лично власништво. Међутим, Конгоанци су били све само не слободни. Леополдови људи су их  користили као принудну радну снагу и прибегавали су крајњој бруталности да би експлоатисали слонову кост и каучук. То је изазвало огорченост суседних земаља Белгије, тако да је Леополд на крају попустио под притиском. Независна Држава Конго укинута је 1908. године и основан је Белгијски Конго, колонија којом је управљао белгијски парламент. Конго је стекао независност 1960. године.

Конгоанци су веома религиозни људи. У земљи има доста цркава, семеништа и богословија. Свуда можете срести људе који знају да цитирају многе библијске стихове. Међутим, као и на другим местима, успостављање правог хришћанства није било лако. Али, посебан проблем у Конгу био је тај што су људи неко време мешали Јеховине сведоке с религиозним покретом званим Китавала.

Проблем идентитета

Назив „Китавала“ потиче од свахили израза који значи „доминирати, управљати, то јест владати“. Према томе, циљ овог покрета био је заправо политички — постизање независности од Белгије. Неки су сматрали да се тај циљ најбоље може остварити под окриљем религије. Нажалост, групе Китавале су набављале, проучавале и делиле публикације Јеховиних сведока. Њихова места окупљања била су означена натписом „Кула стражара“. Много пре него што су Јеховини сведоци дошли у ову земљу, ти „покрети Кула стражара“ постали су врло познати у области Катанга у југоисточном Конгу. Људи су деценијама мислили да су Јеховини сведоци чланови Китавале. Наравно, они то нису били.

Китавала је извртала библијска учења како би подржала своја политичка уверења, сујеверје и неморалан  начин живота. Одбијали су да плаћају порез и супротстављали су се колонијалним властима. Неке њихове групе су учествовале у оружаној побуни против власти. Зато не чуди што их је белгијска влада прогласила за одметнике.

Обласни комесар Белгијског Конга написао је 1956. године један новински чланак у којем је објашњено порекло Китавале. Овај чланак је говорио о Тому Њиренди, који је био родом из Њасе (сада Малави), а живео је у Северној Родезији (сада Замбија). Изгледа да је Њиренда примио религиозну поуку од некога ко је био повезан са Истраживачима Библије (данас познатима као Јеховини сведоци) из Кејптауна у Јужноафричкој Републици. У овом чланку се наводи: „[Њиренда] је дошао у Катангу [Конго] 1925. године... и тврдио је за себе да је Мвана Леса, то јест ’Божји Син‘. Искористио је вековни страх народа од чини, обећавајући да ће они који га следе бити ослобођени од њих и да он има моћ да их ослободи од свих пореза и захтева од стране световних или црквених власти. Онај ко не би прихватио његов закон био би проглашен за врачара, онесвешћен и затим удављен приликом присилног ’крштења‘. (У једној реци је пронађено 55 лешева). Након што га је један заменик сеоског поглавара јавно оптужио, Томо је успео да побегне и да се врати у Родезију. Пошто су га тамошње власти тражиле због убистава која је починио, он је ухапшен, осуђен и обешен.“

Према белгијским властима, долазак такозваног Мване Лесе у Катангу између 1923. и 1925. године означио је почетак Китавале у Конгу. Проћи ће деценије пре него што Јеховиним сведоцима буде дозвољено да уђу у ову земљу и да ту и остану.

 Да бисмо разумели зашто је постојала забуна око тога ко су у ствари Јеховини сведоци, важно је да споменемо да су самосталне цркве у Африци уобичајена појава. Према неким проценама, постоји на хиљаде таквих организација. Стручњак за афричке религије, Џон С. Мбити, написао је: „Главни проблем с којим се суочава хришћанство у Африци јесте велики број религиозних подела, деноминација, група и секти. Многе од њих су иностраног порекла. Још више таквих организација основали су сами Африканци, делимично због тога што нису желели да заувек остану под доминацијом страних мисионара, делимично због личних тежњи за моћи или пак због жеље да хришћанство буде блиско култури и проблемима афричког народа, као и из многих других разлога.“

Дакле, постојало је много независних религија од којих је већина или позајмила учења од званичне религије или се једноставно одвојила од ње. У том смислу, покрет Китавала није се ништа разликовао. Међутим, постојање Китавале пружило је јединствену прилику хришћанској цркви да Јеховине сведоке држи подаље од Конга. Иако су црквене вође добро знале за разлику између Китавале и Сведока, оне су намерно подржавале погрешно мишљење да су следбеници Китавале и Јеховини сведоци једно те исто.

Цркве су биле у одличној позицији да шире ту лаж. До почетка 20. века, религије хришћанства, а нарочито Католичка црква, имале су моћан и утицајан положај у Белгијском Конгу. Насупрот томе, Јеховини сведоци нису званично постојали у тој земљи, а хришћанско свештенство је желело да тако и остане. Они су љубоморно чували своје обраћенике и нису дозвољавали никакав приступ Јеховиним сведоцима.

 Устанци, побуне и племенски сукоби међу локалним становништвом били су прилика да се оптужи Китавала, која се често називала покрет Кула стражара. Назив Кула стражара постао је озлоглашен међу званичницима и властима. То је представљало велики проблем за оне који су желели да служе Јехови у Конгу.

Током деценија које су претходиле независности ове земље, Јеховини сведоци из других земаља непрестано су слали писма властима у Конгу, објашњавајући да Библијско друштво Кула стражара нема никакве везе с покретом Кула стражара. Међутим, власти су активности овог локалног покрета годинама доводиле у везу с делом Јеховиног народа. Бројни напори да се Јеховини сведоци пошаљу у Конго били су углавном безуспешни.

Пошто Јеховиним сведоцима није било дозвољено да уђу у Конго, у самој земљи се мало тога знало о правим Сведоцима. Међутим, извештаји из суседних подружница садрже занимљив опис онога што се дешавало током раних, бурних година. Хајде да осмотримо неке делове тог 30-годишњег дневника о Конгу, коме смо додали још нека објашњења.

Дневник о Конгу — делови извештаја из више земаља у периоду 1930-60.

1930: Наруџбенице за литературу из Белгијског Конга примљене су преко поште.

1932: Надамо се да ћемо касније имати могућност да проповедамо у Белгијском Конгу и у другим деловима централне Африке где још увек није дато сведочанство.

Од маја 1932. године подружница Јеховиних сведока у Јужноафричкој Републици више пута је подносила  молбе белгијским властима да дозволе да у Конго дођу пуновремене слуге. Све молбе су биле одбијене. Међутим, приликом миграција становника између Конга и Северне Родезије, нека браћа из Родезије успела су да уђу у Конго, углавном на краће време.

1945: Треба бити храбар човек да би заступао Бога и његово Теократско краљевство у [Белгијском Конгу]. Не само што су дело и литература потпуно забрањени већ и Конгоанце који сарађују с нама шаљу у једно подручје где их држе у некој врсти притвора, понекад и по неколико година. Писма која нам се шаљу из Конга ретко кад стигну до [Северне Родезије], а пошта коју смо послали у Конго изгледа да није примљена, али... чинимо све што је могуће да бисмо помогли нашим сарадницима у делу Краљевства у тој земљи у којој доминира свештенство.

1948: На том подручју сада живе два објавитеља Краљевства и они шаљу неке извештаје канцеларији у Бриселу. Надамо се да ће ово велико подручје једног дана бити приступачно како бисмо могли да проповедамо јеванђеље о Краљевству.

1949: Дело сведочења у овом подручју где влада католичанство годинама се обављало под најтежим условима. Раније су свештеници понекад кажњавали Јеховине сведоке чак тако што би их присилили да поједу грумен соли без воде, али данас њихове методе много више подсећају на шпанску инквизицију; свештенство користи власти да би прогонило Сведоке. Због дела сведочења, објавитељи из Африке већ годинама издржавају затворске казне чије трајање није одређено, а да ствари буду још горе, шаљу их у један специјалан концентрациони логор у граду Касаји, који се налази око 500 километара од Елизабетвила  [данас Лубумбаши]. Ту раде на малим парцелама и живе изоловано са својом породицом или без ње... Таква казна може да потраје чак и до десет година. Често су годинама изоловани без и најмање наде да ће бити ослобођени или да ће правда бити задовољена, осим ако не компромитују своју беспрекорност.

Због таквих околности, браћа су присиљена да илегално обављају дело; састанци се одржавају у тајности, а места окупљања се мењају због страха од хапшења. Сведочење се углавном обавља тако што се посећују познаници и њихови пријатељи, али чак и тада често долази до невоља. Објавитељ бива ухапшен и послат у логор Касаји.

Отприлике у то време, у Белгијски Конго је дошао Левелин Филипс из подружнице у Северној Родезији да би интервенисао у корист прогоњених Сведока. Врховни гувернер и други владини званичници саслушали су га док је објашњавао карактер дела проповедања о Краљевству и разлику између веровања Сведока и припадника Китавале. У једном тренутку, врховни гувернер је замишљено питао: „Ако вам помогнем, шта ће се десити са мном?“ Он је добро знао да Римокатоличка црква има велики утицај у тој земљи.

1950: Ова година је била најтежа од свих, а за браћу која живе у Белгијском Конгу то значи пуно тешкоћа. На почетку службене године нису примљене све књиге и писма послате за то подручје, а и контакт са скупштинама је скоро прекинут. Затим је 12. јануара врховни гувернер забранио Друштво и увео затворску казну од два месеца и глобу од 2 000 франака за све који би се састајали са Сведоцима, на неки начин их подржавали или били чланови  Друштва. Католичка штампа је ову одлуку поздравила са одушевљењем. Уследила су бројна хапшења. Списак који су годину дана раније узели од бившег слуге [скупштине] у Елизабетвилу искористили су да би пронашли стотине особа које су повезане с Друштвом, и они су заједно са својим женама били ухапшени. Када су издржали своје казне, Сведоци из Северне Родезије били су протерани из земље, а већина локалних Сведока послата је у концентрациони логор Касаји који се налази [око 500 километара] од Елизабетвила, где су још увек нека браћа. Нека браћа која су протерана била су присиљена да с врло мало хране препешаче задњих 30 километара од Саканије до границе са Северном Родезијом.

У последње време тајне полиције има све више и довољно је да неко поседује Библију да би био осумњичен као Јеховин сведок.

Управо је стигла вест да су две сестре Европљанке из области Елизабетвила, због тога што су сведочиле и поседовале Кулу стражару, осуђене на 45 дана притвора, условно на три године (што наравно значи да не могу радити за Господа). Сваког дана очекују да буду протеране из земље.

1951: У белгијским новинама и часописима објављени су бројни чланци у којима се Јеховини сведоци и Друштво Кула стражара оптужују да су повезани са фанатичним локалним покретом у Белгијском Конгу званим „Китавала“. У Белгији постоји закон по коме је издавач који је објавио неки чланак дужан да објави и реакције читалаца поводом тог чланка. Искористили смо то право да бисмо одбранили дело Краљевства од тих клевета, и наше реакције на чланке биле су објављене.

 Од [12.] јануара 1949. године, дело Друштва Кула стражара забрањено је у Белгијском Конгу и прави Јеховини сведоци морају да трпе последице тих лажних извештаја. Уложени су писмени протести министру колонија и приложено је довољно доказа да Јеховини сведоци и Друштво Кула стражара нису повезани с разорним покретом „Китавала“, али на ове протесте није одговорено.

Лажно представљање, прогонство, новчане казне, батинања, затварање и протеривање јесу средства која се користе у Белгијском Конгу да би се потпуно прекинуло ’проповедање Речи‘ у тој земљи.

 1952: Централна Африка такође има „гвоздену завесу“! Што се тиче Јеховиних сведока, она се протеже дуж границе Белгијског Конга. Забрана дела сведочења у овој претежно римокатоличкој земљи и даље траје.

Понеки извештај који се повремено прокријумчари из те земље говори о протеривању, затварању, батинању и другим невољама које сналазе тамошње објавитеље. Изгледа да је у многим областима непријатељство према Сведоцима све веће. Мештане протерују у радне логоре ако их ухвате да сведоче или ако само имају литературу Заједнице. Чак се и поседовање Библије сматра доказом да је њен власник Јеховин сведок.

Домови браће се непрестано надгледају и често претресају. Брат који је саставио овај извештај каже: „[Полиција Белгијског Конга] не спава због нас, већ је стално у покрету и трага само за Јеховиним сведоцима. Сада је ситуација много озбиљнија него раније.“

У подружницу је стигао један од малобројних извештаја који је послало 30 објавитеља за месец август, а у фусноти су биле наведене речи из 1. Солуњанима 5:25: „Браћо, молите се за нас.“

Као што смо раније поменули, у Конго су долазили Сведоци из Северне Родезије. Међутим, када би их ухватили, најпре би их затворили, а касније протерали. Иако је већина добијала краће затворске казне, нека браћа су послата у радне логоре на неколико година. Један брат је провео скоро пет година у различитим затворима у Конгу. Тамничари су га често тукли. Такође су му рекли да га неће пустити док не престане да сведочи.

 То је био брат који је 1952. године изјавио: ’Ми смо попут зрна кукуруза у врећи. Где год да нас баце, зрно по зрно, касније када дођу кише, ми донесемо род.‘ Поводом тога је подружница Јеховиних сведока у Северној Родезији написала: „Тај ’кукуруз из вреће‘ заиста се сеје по Конгу упркос прогонству или боље речено због прогонства браће. Подружница у Лусаки је једно време примала извештаје од неколико стотина особа које сарађују са објавитељима у области града Колвези. Међутим, најновији извештаји говоре да је доста њих прогнано у друге делове Конга.“ Захваљујући томе, дело стварања ученика је напредовало.

Док се дело проповедања ширило у југоисточном делу земље, истина је стигла до Леополдвила (сада Киншаса). Браћа из Бразавила су у духовном смислу брзо напредовала и ревно проповедала истину другима. Неки су трајектом прелазили реку Конго да би проповедали у Леополдвилу. Године 1952, крстили су се први Сведоци у Киншаси и то су били Виктор Кубакани и његова жена. Убрзо је била формирана и скупштина.

1953: Добили смо извештаје према којима око 250 браће учествује у делу проповедања у различитим деловима земље, али их вероватно има много више. Сведочење је ограничено на [накнадне посете] и кућне библијске студије, и то с веома мало литературе или без ње, пошто браћа никад не знају када би могао да буде претрес њихових кућа. Једног брата је пријавио један од његових такозваних пријатеља да поседује две брошуре и брат је био осуђен на два месеца притвора у Централном затвору у Елизабетвилу.

1954: Потпуна забрана Друштва и активности Јеховиних сведока у Белгијском Конгу и даље траје...  Верни сведоци у затвору проповедају другим затвореницима, који малим оловкама на парчићима папира праве белешке и касније их проверавају у Библијама које су добили у затвору. Нема сумње да су из тог разлога у неким затворима Јеховини сведоци одвојени од других затвореника.

Активности Јеховиних сведока и Китавале биле су забрањене. Службеници су одузимали библијску литературу која је стизала у земљу. Понекад је литература која је промакла контроли доспевала у руке припадника Китавале који су је користили за унапређивање својих интереса. И Јеховини сведоци и чланови Китавале били су хапшени, тучени и слати у концентрационе логоре. Међутим, Исус је рекао: „По плодовима њиховим препознаћете их“ (Матеј 7:16). Колонијалне власти су запазиле добро понашање браће и почеле су да уочавају разлику између њих и припадника Китавале.

1955: Забрана дела у овој земљи наставља се без великих изгледа да ће бити укинута у скорој будућности, али то не умањује ревност оних који воле Јехову и служе му. Иако су током протекле године многи ухапшени и протерани, браћа нису устукнула.

Тренутно, под оваквим условима рад од куће до куће није могућ, тако да се врше [накнадне посете] и воде се кућни библијски студији. У извештају једне скупштине каже се да би објавитељи волели да учествују и у јавној објави добре вести, иако ’не знају да ли је Јеховина воља да у тој земљи проповедају добру вест од куће до куће пре него што дође рат од Армагедона‘.

1957: Нема сумње да је ове године дело привукло више пажње него икада раније, нарочито пажњу владиних службеника и штампе. Прошлог новембра,  брат [Милтон Г.] Хеншел се директно обратио влади Белгијског Конга у Леополдвилу и тада је поднео молбу за укидање забране Друштва и Јеховиних сведока. Након тог првог контакта уследила је посета Леополдвилу, а затим и презентације у Њујорку и Бриселу. Касније је један белгијски стручњак за афричка питања посетио подружницу у Северној Родезији и то је била прилика да се пружи детаљно објашњење о нашем делу и поруци.

У међувремену, забрана је и даље на снази и браћа у Белгијском Конгу морају да раде под веома тешким околностима. Прослави Меморијала присуствовало је 216 особа, иако су се састали у малим групама.

1958: Током ове године, упркос даљњој забрани проповедања добре вести и затварању браће, порука о Краљевству наилази на све већи одзив.

1959: Локалне власти су први пут усмено одобриле браћи одржавање скупштинских састанака, упркос томе што је забрана дела још увек била на снази. Све до тада није било могуће одржавати скупштинске састанке, већ су се по кућама окупљале само мале групе за проучавање Библије. Сада су браћа била запослена око припреме првог организованог обележавања Меморијала у скупштинама, и у пет [скупштина] у Леополдвилу било је присутно укупно 1 019 особа. Посматрачи су били задивљени, не само због тога што су се ти састанци уопште одржали већ и због радосног духа хришћанског братства који је владао међу присутнима. Захваљујући томе, неке особе су одмах запазиле да се ови људи разликују од припадника других религија, јер ’имају љубав међу собом‘.

 Премда још увек није било могуће послати мисионаре у Конго, 10. јуна 1958. године била је потписана једна одлука о толеранцији, којом је Јеховиним сведоцима дозвољено да се „састају у јавним просторијама“. Браћа су била пресрећна што су могла слободно да се окупљају. Понекад су агенти службе безбедности присуствовали тим састанцима и похваљивали браћу за добро понашање и ред.

Дошло је и до других позитивних промена. До 1956. године, школство су финансирале религиозне организације. А онда је њихов нови колонијални министар који је био прилично либералан основао државне школе и подстакао на толерантнији став према мањинама. Откада су званичници почели да праве разлику између ове две групе, људи су све мање мешали припаднике Китавале с Јеховиним сведоцима. Освежавајућа кишица је пала на раштркано семе. Људи су посвуда подржавали Јеховине сведоке.

У то време, један шеф полиције је ухапсио неколико Сведока и довео их пред обласног начелника да им суди. Он је питао за шта их терете. Шеф полиције није знао да одговори. Начелник га је изгрдио, пустио браћу и наредио да им се обезбеди превоз до куће.

1960: Дело у Белгијском Конгу је ове године одлично напредовало. Упркос невољама у тој земљи и чињеници да се дело практично и даље обавља под забраном, браћа могу редовно да одржавају састанке у Дворанама Краљевства.

У време одржавања Меморијала у главном граду Леополдвилу догодило се нешто изузетно. Шест [скупштина] из тог града организовале су заједнички састанак за јавно предавање у недељу, а браћа су била јако узбуђена када су видела 1 417 присутних. Један  [надгледник] је том приликом забележио: „Били смо веома срећни, јер смо први пут покушали тако нешто; Јеховини анђели су били улогорени око нас.“

Овај 30-годишњи дневник пружа преглед активности у Конгу, онако како су то известиле суседне подружнице. Хајде сада да видимо како су се ствари даље развијале.

Ближи се државна независност

До краја 1950-их, дело проповедања о Краљевству у Конгу, које је надгледала подружница из Северне Родезије, фактички је било дозвољено иако још увек није било законски одобрено. У међувремену су настајали нови проблеми и неизвесности. Национализам је бивао све јачи, а тако и отпор према колонијалној сили. Током јануара 1959, побуњеници су опљачкали и запалили радње у Леополдвилу. Такође су опљачкали цркве и побацали идоле по улицама. Због тога је одржана конференција белгијских званичника и представника локалних политичких партија. Одредили су дан када ће бити проглашена државна независност: 30. јун 1960. Наравно, ниједан Јеховин сведок није учествовао у тим нередима.

Локалне политичке партије почеле су да се оснивају широм државе. Веза између њихових чланова често се више заснивала на племенској основи него на политичким убеђењима. Они су вршили веома снажан притисак на браћу како би набавили партијску књижицу. Пјер Мафва, који се крстио годину дана раније, изјавио је: „Била је субота, јун 1960. Враћао сам се кући с посла у подне. Док сам пролазио поред старог аеродрома у Леополдвилу, пришао ми је човек с мачем у руци. ’Где ти је партијска књижица?‘, питао је. Нисам  одговорио. Изненада ме је ударио мачем и посекао ме по носу. Затим ме је још неколико пута ударио мачем. Покушао сам да потрчим, али сам пао на земљу. Молио сам Јехову да ме се сети када буде ускрсење како бих опет могао да видим жену и шесторо деце. Након ове кратке молитве, зачуо сам пуцње. Војници су оборили овог потенцијалног убицу пуцајући му у колена. Један полицајац ме је пребацио у болницу, где су се побринули за мене. Неизмерно су ме храбрили библијски стихови.“

Долазак првих мисионара и отварање подружнице

Као што смо видели, вишеструки напори да се пошаљу представници Јеховиних сведока у Конго били су безуспешни. Међутим, политичка ситуација се променила и отворен је пут за долазак Ернеста Хојса, млађег.

Брат Хојсе је био висок, крупан Белгијанац с црном таласастом косом. Иако је био неустрашив, знао је да живот у Конгу неће бити лак за њега, његову жену Елен и 11-годишњу ћерку Данијел. Захваљујући свом искуству, Ернест је био спреман за оно што је предстојало. Бетелску службу је започео 1947. године у Бриселу. Оженио се годину дана касније и потом са женом наставио пионирску службу. После тога, Ернест је добио задужење да контактира са адвокатима и службеницима користећи посебно припремљену брошуру која говори о разликама између Китавале и Јеховиних сведока. Касније је служио као покрајински надгледник.

Ернест је неколико пута покушао да добије папире за Конго, упутивши чак личну молбу краљу Белгије.  Молба је одбијена. И не само то. Његово име је додато на списак оних који су сматрани за „непожељне“ у Конгу.

Ернест је био упоран. Отпутовао је у Африку и покушао да уђе у Конго преко суседних земаља. Сви покушаји су били безуспешни. На крају је добио визу за посету Бразавилу, престоници Републике Конго. Затим се трајектом превезао преко реке до Леополдвила. Његов долазак је покренуо велику расправу међу тадашњим званичницима. С обзиром да се његово име налазило на списку непожељних, неки су рекли да му не треба дати визу. Коначно је један од службеника, Сирил Адула, који је касније постао премијер, рекао да му је познато колико је Ернест уложио труда да би ушао у Конго. С обзиром да га бивши колонисти нису волели, закључио је да је Хојсе пријатељ Конга. Ернест је добио привремену визу, а касније и боравишну визу. Тако су маја 1961. године Јеховини сведоци добили представника у Конгу који ће надгледати дело стварања ученика.

Ернест се побринуо да Елен и Данијел дођу у Конго, и Данијел је већ у  септембру ишла у школу у Леополдвилу. Први Бетел је отворен у престоници 8. јуна 1962. године. Канцеларија и стамбене просторије налазиле су се у једном стану на другом спрату у улици Ван Етвелде (данас улица Ду Марше). Пошто је простор био скучен, литература се држала у једном складишту. Иако оваква ситуација није била идеална, то је било најбоље решење с обзиром да је било веома тешко наћи стамбени простор.

Брат Хојсе је одмах прионуо на посао. Позајмио је пројектор и један филм од подружнице у Бразавилу. Затим је скупштинама у Леополдвилу и неким владиним службеницима приказао филм под насловом  Срећно Друштво новог света. Како за браћу, тако и за заинтересоване особе, чињеница да постоји једно међународно братство Сведока који заједно живе у миру и срећи била је нешто сасвим ново. Чудили су се када су видели како један брат који је црнац крштава Европљане. Градоначелник Леополдвила је толико уживао у гледању тог филма да је изјавио: „Ово дело [Јеховиних сведока] треба подржати колико год је могуће.“ На прве четири пројекције било је 1 294 присутних.

Браћа су била јако радосна што коначно имају некога ко ће им помоћи након толико година чекања. Раније су знали само имена неке браће из Европе. Неки су се питали да ли они уопште постоје, пошто су белгијске власти тврдиле да у Белгији нема Јеховиних сведока. Браћа су била одушевљена што је брат Хојсе с њима.

Живети по истини — изазов

Требало је уложити огроман труд да би се помогло браћи да примене истину у свом животу. На пример, и даље је постојала племенско ривалство и неки скупштински надгледници нису говорили с другим надгледницима. Ако је неко био искључен из скупштине у којој је доминирало једно племе, њега би прихватиле старешине из друге скупштине у којој већина браће припада његовом племену. Одлуке које су се доносиле у једној скупштини нису важиле у другим. Племенски обичаји су управљали свакодневним животом и то се одражавало и на скупштине.

Други проблеми су били последица племенских обичаја. У неким племенима, веза између мужа и жене темељила се на лојалности племену. У суштини, није  постојала блиска веза између мужа и жене. На брак се углавном гледало као на неку врсту племенског споразума. Ако чланови племена нису одобравали неки брак, могли су да присиле мужа да отера своју жену и узме другу — коју би они изабрали.

У случају да муж умре, последице су могле да буду катастрофалне. Често би чланови његове породице узели све из куће, остављајући жену и децу без основних средстава за живот. У неким племенима се муж сматра одговорним ако жена умре, и њена породица би могла да му одреди новчану казну.

Било је и других проблема. Многи људи у Конгу и данас верују да нико не умире природном смрћу. Стога се у време сахране обављају церемоније помоћу којих се наводно открива ко је одговоран за смрт. Кривац се обрије до главе и спроведу се многи други обичаји. У неким племенима, када муж умре, жена се наводно чисти тако што има полне односе с неким мушкарцем из мужевљевог племена. На сахранама се често упућују поруке мртвој особи, што је одраз веровања да душа или дух преживљавају смрт тела. С обзиром на све ове дубоко укорењене обичаје, није тешко замислити с каквим су се проблемима суочавали они који су заступали чисто обожавање. Други који су тврдили да су прави хришћани нису у потпуности напустили те обичаје и чак су покушали да их уведу у хришћанску скупштину.

Били су потребни храбри, искрени надгледници који ће довести ствари на своје место. Они који су волели Јехову били су спремни да уче од њих и да направе неопходне промене. Није било лако искоренити снажно усађене идеје код оних који су погрешно веровали да већ познају истину. Међутим, највећи проблем  је био тај што су људи мешали Јеховине сведоке с Китавалом.

Када се широм земље прочуло да је отворен Бетел, многе групе браће упутиле су молбу да буду признате као скупштине. Исто су урадиле и групе Китавале. У једном извештају стоји: „Неки људи су превалили и до 2 300 километара с дугим списковима имена оних који су желели да буду признати као Јеховини сведоци. Понекад су ти спискови били написани на папиру ширине 70 и дужине 90 центиметара и каткад су садржали имена мештана два или три села.“

Да би појединци или групе били признати као Јеховини сведоци, било је потребно да се утврди ко су прави хришћани а ко су припадници Китавале. Брат Хојсе је послао зрелу браћу да то сазнају. То је трајало годинама. Хајде да осмотримо нека искуства те верне браће.

Очи у очи с Китавалом

Понтјен Муканга, брат нижег раста и благе нарави, наименован је 1960. године за првог покрајинског надгледника у Конгу. Након што је завршио обуку у Народној Републици Конго, посетио је скупштине у Леополдвилу и неколико изолованих група у близини. Међутим, далеко тежи задатак тек је предстојао: суочити се с Китавалом.

Једно од првих путовања брата Муканге било је путовање у Кисангани (тада Стенливил), који је удаљен више од 1 600 километара од главног града. Зашто је отишао баш тамо? Један Европљанин кога је брат Хојсе срео у служби показао му је фотографију направљену у Стенливилу непостредно после проглашења независности. На фотографији се видео велики плакат  испред железничке станице са сликом отворене Библије и следећим натписом: „Библијско и трактатно друштво Кула стражара — Удружење муђународних истраживача Библије — конгоанска религија Китавала — живео Патрис Е. Лумумба — живео Антоан Гизенга — живела влада Конгоанског народног покрета.“ Било је очигледно да је Китавала у Кисанганију злоупотребљавала називе законске корпорације Јеховиних сведока.

Да ли је у Кисанганију било правих Јеховиних сведока? Брат Муканга је послат да то утврди. Једина информација коју је подружница имала односила се на човека по имену Самјуел Чикака, који је упознао истину у Бумби и вратио се у Кисангани 1957. године. Самјуел није био повезан ни са једном групом Китавале и с нестрпљењем је чекао да помогне брату Муканги, који је касније написао: „Отишао сам са Самјуелом да разговарам с људима који су користили име Куле стражаре. Посетили смо њиховог свештеника, који нам је причао о његовој групи. Сазнали смо да, иако неки од њих користе Библију, сви верују у бесмртност душе. Поучавали су се љубави тако што су размењивали жене.

„Убрзо после мог доласка, полиција је покушала да ухапси чланове Китавале у том граду. Они су пружили отпор. Полиција је позвала војску као појачање. Многи припадници Китавале су погинули. Следећег дана су тела убијених заједно с рањеницима пребачена бродом преко реке. С њима је био и свештеников помоћник, који им је рекао да сам ја посетио њиховог вођу два дана раније. Лажно ме је оптужио да сам их издао властима и рекао је да сам ја оговоран за смрт оних који су погинули у том сукобу. Казао је својим  пријатељима из редова Китавале да не дозволе да им умакнем, али сам побегао, тако да нису успели да ме убију.“

Белгијске новине су известиле о том догађају у једном чланку под насловом „Сукоб између Јеховиних сведока и полиције“. Међутим, конгоанске власти — које су знале разлику између Китавале и Јеховиних сведока — дале су тачан извештај. Ниједне новине у Конгу нису оптужиле Сведоке да су били умешани у тај инцидент!

Шта се десило са Самјуелом Чикаком? Он је још увек у истини и служи као старешина у скупштини Кисангани Чопо-ест. Данас у Кисанганију има 1 536 објавитеља који су организовани у 22 скупштине. Његов син Лотомо служи као покрајински надгледник, баш као и Понтјен Муканга пре четрдесетак година.

Покрајински надгледник који је исправно поставио ствари

Франсоа Данда је био још један покрајински надгледник који је радио на томе да се запази разлика између Сведока и Китавале. Он објашњава: „То је било тешко време, пуно конфузије. Китавала би увек на местима састајања поставила натпис ’Кула стражара‘ на енглеском. У свим нашим публикацијама, без обзира на ком су језику, на страници издавача можете да  нађете наслов ’Кула стражара‘. Замислите сада да је неко прочитао наше публикације и кренуо да потражи Божји народ. Он може да пронађе место састајања с натписом ’Дворана Краљевства Јеховиних сведока‘ на локалном језику и место с натписом ’Кула стражара‘ на енглеском. Где би пре отишао? Видите како је то било збуњујуће.

„Многа браћа нису имала тачно спознање и располагала су само с неколико публикација. Скупштине су често мешале истину са учењима Китавале, нарочито што се тиче светости брачне заједнице. У једном граду који сам посетио, владало је мишљење да речи из 1. Петрове 2:17, где стоји ’имајте љубав према целој заједници браће‘, значе да сестре могу припадати сваком брату у скупштини. Ако би сестра затруднела с братом који јој није муж, онда би њен муж прихватио то дете као да је његово. Као и у првом веку, ’непоучени и непостојани‘ извртали су Писмо (2. Петрова 3:16).

„Одржао сам веома директне библијске говоре о Јеховиним мерилима, укључујући и мерила која се односе на брак. Рекао сам да постоје неке ствари које морамо исправљати полако, мало-помало, али да је размењивање жена нешто с чим се одмах мора прекинути. Срећом, браћа су разумела и прихватила исправно библијско гледиште. Чак су и неки припадници Китавале у том граду прихватили истину.“

Захваљујући напорима брата Муканге, Данде и многих других попут њих, људи су схватили да се Јеховини сведоци разликују од Китавале. Данас нико не доводи „Китавалу“ у везу са називом „Кула стражара“. Китавала још увек постоји, иако није толико истакнута ни моћна као некада. У многим областима је потпуно непозната.

 Боља организација доводи до пораста

До краја службене 1962. године, Јехови је у Конгу ревно служило више од 2 000 објавитеља. Међутим, само неколико браће је испуњавало библијске захтеве за службу надгледника. Један од проблема била је неписменост, нарочито међу старијима. Још један проблем је био тај што су се многи тешко повиновали Божјим праведним начелима због традиционалних обичаја који су представљали огромну препреку. Осим тога, они који су некада били повезани с Китавалом морали су да чекају неколико година да би добили било коју предност.

Ипак, браћа су се захваљујући истинитим библијским учењима и Јеховином духу постепено оспособљавала за службу надгледања у скупштинама. Широм земље, храбри покрајински надгледници и пионири учинили су много како би ојачали и обучили браћу. Отприлике у то време, покрајински надгледници и специјални пионири који су обучени у Замбији успели су чак да уђу у Катангу и јужни Касаи, покрајине у којима је вођен грађански рат.

После независности — период религиозне толеранције

Као што смо раније споменули, влада је 1958. године донела одлуку о толеранцији, што је браћи омогућило извесну меру религиозне слободе. На почетку 1960-их, браћа су и даље слала молбе за званично законско признање. Они нису тражили дотације или финансијску помоћ од владе, него су само желели да буду законски признати. Такво признање би им омогућило да без ометања проповедају добру вест. То је била хитна потреба, јер су локалне власти у многим местима организовале нападе на браћу. Места састајања су палили, а браћу су тукли, хапсили и затварали. Када су браћа уложила протест  Министарству правде, одговор је увек био исти: ’Жао нам је, али пошто нисте законски признати, не можемо ништа учинити за вас.‘

Осим тог проблема, ту је било и хаотично стање у унутрашњости земље. Ауторитет централне владе није био признат у одређеним деловима земље. У неким подручјима је било довољно да подружница пошаље само једно писмо локалним властима и да браћа буду пуштена из затвора. Међутим, у местима где је владала опозиција, мало тога се могло учинити да би се браћа заштитила од прогонства и затварања.

Браћа у Киншаси нису доживела велико противљење. Раније су велика окупљања у граду била само када су свадбе и сахране. Међутим, подружница је 1964. године испланирала да одржи два покрајинска састанка у главном граду. За већину браће, то је било нешто потпуно ново. На посебним састанцима, браћа су била обучена како да изнесу говоре и како да организују конгресна одељења.

Пуна одушевљења, браћа су отворено причала о том скупу, тако да је за то сазнао и гувернер тадашње покрајине Леополдвил. Пошто није волео Јеховине сведоке, припремио је једно писмо које је требало умножити и разделити локалним властима. У писму је стајало да треба ухапсити сваког Сведока који проповеда или присуствује религиозним скуповима. Међутим, када је то писмо послато на умножавање, тај посао је добио један брат. Имао је јако мало папира за умножавање на залихи, а знао је и да су радње у Леополдвилу празне. Када му је шеф затражио одштампана писма, брат је показао празне полице — без папира!

У међувремену, браћа су се усрдно молила Јехови у вези с тим проблемом. Шта се десило? Влада је неочекивано  одлучила да формира неке нове покрајине, а она чији је гувернер био противник била је укинута! Током година, многи су покушали да ометају или униште Божји народ. Ипак, све њихове намере су пропале (Исаија 54:17).

Долазак нових мисионара

Током 1960-их, организација је искористила могућност да пошаље мисионаре у Конго. Отворен је мали мисионарски дом у Киншаси. У марту 1964. из Канаде су стигли мисионари Џулијан и Мадлен Кисел. Након четрдесет година, они још увек верно служе као чланови бетелске породице у Киншаси.

Неки мисионари који су стигли крајем 1960-их, сада бораве у другим земљама. Стенли и Берта Богус су служили на Хаитију, а 1965. су добили доделу у Конгу. Брат Богус, који је служио као путујући надгледник, вратио се у Сједињене Државе 1971. због здравствених проблема. Крајем 1965. године, Мајкл и Барбара Патиџ придружили су се мисионарима у Конгу. Тренутно служе у Бетелу у Британији. Вилијам и Ен Смит додељени су у Конго 1966. године и углавном су служили у покрајини Катанга. Због забране су 1986. године прешли у Кенију. Манфред Тонак из Немачке, који је дипломирао у 44. разреду Гилеада, служио је као путујући надгледник у Конгу. Када је уведена забрана, додељен је у Кенију. Сада је координатор Одбора подружнице у Етиопији. Дерел и Сузан Шарп су 1969. године дошли у Конго након што су дипломирали у 47. разреду Гилеада. Када су  протерани из Конга, прешли су у Замбију и од тада су у Бетелу у Лусаки. Други мисионари су додељени у земље западне Африке. Међу њима су били Рајнхарт и Хајди Сперлик, који су погинули у авионској несрећи. Ова трагедија је много погодила све оне који су их познавали.

Први мисионарски дом ван Киншасе основан је 1966. године у Лубумбашију, на југоистоку земље. Касније су отворени и други у Колвезију, северозападно од Лубумбашија и у Кананги (тада Лулуабург) у покрајини Касаи. Присуство ових мисионара снажно је утицало на духовну стабилност, што је браћи помогло да живе по истини. На пример, у покрајини Касаи међу браћом је још увек владало племенско ривалство. Пошто мисионари  нису припадали ниједном племену, били су у повољном положају да посредују код решавања проблема и да буду непристрани у правним случајевима.

Од 1968. до 1986. године, у различитим деловима земље служило је преко 60 мисионара. Неки од њих су завршили Библијску школу Гилеад Watchtower-а у Сједињеним Државама, а неки Проширену школу Гилеад у Немачкој. Поред тога, пионири који говоре француски дошли су директно у Конго као мисионари. Многи су научили локалне језике, и сви су напорно радили како би људе утешили добром вешћу о Краљевству.

Дворане Краљевства током 1960-их

Места за састајање у већим градовима обично су биле конструкције отвореног типа. Такви објекти су били погодни због врућине и велике влажности, а већина састанака се одржавала увече или рано ујутру када је било прохладно. То је било добро када није падала киша. Међутим, током кишне сезоне, састанци су често морали да се одложе за други дан.

Прва Дворана Краљевства посвећена је 1962. године. Налазила се у Кимбансеку у Киншаси, и припадала је једној од шест скупштина које су тада постојале. После тога су скупштине у Конгу показале велику спремност за изградњу Дворана Краљевства. Међутим, понекад су постојале законске баријере. Понекад би неки брат дозволио да скупштина изгради дворану на његовом земљишту, али тај објекат не би био законски регистрован. Када би тај брат умро, чланови његове породице би дошли и присвојили дворану и све што је у њој. Мало тога се могло учинити да би се то спречило. Касније, за време забране, локалне власти су одузеле многе дворане и искористиле их у своје сврхе. Такви проблеми су умногоме ограничавали градњу Дворана Краљевства.

 Упркос томе, Дворане Краљевства су се градиле широм земље. Иако је већина била једноставне конструкције, све су биле одраз вере оних који су их градили. Запазимо како је један мисионар описао места за састајање крајем 1960-их.

„Да бисмо стигли до Дворане Краљевства у Леополдвилу, морамо да прођемо кроз један ходник између кућа које су направљене од грубог бетона. Прати нас гомила деце. Улазимо у једно двориште које је ограђено бетонским зидом. Дворана Краљевства отвореног типа налази се иза једне куће која је препуна браће. Они вежбају песме Краљевства. Какво је задовољство чути их! Певају из свег срца. Имамо среће што дрвеће баца сенку на дворану и прави хлад. У дворани има места за око 200 особа. Подијум је направљен од бетона и има таласасти лимени кров. Ако је говорник висок, онда мора мало да се сагне. Ту је и огласна табла за писма од подружнице и за скупштинске задатке. Ту је и један сто за литературу. Поред подијума браћа су засадила биљке. За осветљење се користе петролејске лампе, тако да браћа могу и увече да одржавају састанке. Када смо одлазили, деца су још увек била напољу да би нас испратила до главног пута.

„Сада путујемо даље у унутрашњост Конга. Док улазимо у једно село с колибама од сламе, пажњу нам привлачи Дворана Краљевства. То је грађевина с девет потпорних стубова и кровом од дебелог слоја лишћа. Кроз целу дворану, од једног до другог краја, ископани су мали ровови. Зачудо, када седнемо на земљу и сместимо ноге у те ровове, није нам неудобно. Изнад брата који води састанак виси ручно исписан натпис на локалном дијалекту ’Дворана Краљевства‘. Присутно је око 30 особа. Можда су само половина њих објавитељи. Знају  неколико песама Краљевства. Недостатак музичког образовања надокнађују одушевљењем, тако да заједно певамо од свег срца.

„Сада путујемо у северни део земље. Зауставили смо џип и погледали према селу. Видели смо скупину колиба од сламе, иза којих се издиже грађевина сасвим другачија од осталих. Тај објекат је направљен од густо збијеног бамбусовог прућа. Прозори и врата су изрезани у зидовима од бамбуса. Кров је од сламе. Испред зграде је уредан травњак и уска стаза, а на травњаку се налази мала табла с натписом: ’Јеховини сведоци‘. Стаза нас води до Дворане Краљевства и браћа нас срдачно дочекују. Када смо ушли, запазили смо да су клупе направљене од бамбусовог прућа које је наслагано преко стубова од бамбуса. Сва срећа што Дворана Краљевства има непромочив кров! У супротном би дошло до проблема — ако би вода наквасила стубове од бамбуса, они би се натопили и нагло увећали. Уместо да седите 30 центиметара изнад земље, ваша клупа би била много виша. На огласној табли су изложени распоред састанака и писма од подружнице. Браћа узимају литературу са  стола који је направљен од расцепљених бамбуса увезаних трском.

„Путујемо на југ у Катангу, где сунце управо залази. Овде је много хладније, и морамо да обучемо топлију одећу. Стижемо до једног села, и док се приближавамо Дворани Краљевства, чујемо како браћа певају. Већина браће у селу немају сат, тако да време за састанак процењују на основу сунца. Први који стигне у дворану обично почне да пева, и када стигне већина састанак може да почне. Седимо збијени на клупи која је направљена од дебла које је пресечено на пола и положено на два подупирача. Литература се држи у једном старом ормару, али се ту не чува на дуже време због бубашваба и термита који уништавају папир. После састанка, браћа нас позивају да погледамо дворану. Зидови су направљени од гранчица које су повезане трском и затим обложене глином. Непромочиви кров је сачињен од уплетене сламе.“

Јехова штити своје слуге

Грађански немири и насиље током 1960-их били су свакодневна појава. Многи су погинули, укључујући и неке Јеховине сведоке. Браћи је била потребна вера и храброст да би се састајали, пошто су састанци понекад погрешно тумачени као политички скупови. У покрајини Екватер, наоружани војници су једном дошли до Дворане Краљевства у којој су браћа одржавала састанак. Војници су брзо схватили да се браћа не баве политиком, већ да обожавају Бога. Зато су отишли, рекавши да нису ни против религије ни против Бога.

Једном другом приликом у Кисанганију, Бернара Мајунгу и неке објавитеље опколили су побуњеници који су тражили локалне представнике власти да би их убили. Када је упитан којем племену припада, Бернар је одговорио:  „Ја сам Јеховин сведок.“ Изненађен тим одговором, вођа побуњеника је тражио објашњење. Бернар му је сведочио на темељу Писма, након чега је вођа побуњеника рекао: „Када би сви људи били као ви, не би било ратова.“ Пустили су Бернара, као и друге Сведоке које су заробили.

Најзад званично признање!

Све до 1965. године, конгоански Бетел се налазио у једном стану у центру Киншасе. Тај простор је био мали и скучен. Број објавитеља Краљевства износио је скоро 4 000 и биле су потребне веће просторије. После марљиве потраге, браћа су купила кућу која је била стара свега шест година и која се налазила у улици Дез Елефан број 764 у кварту Лимете у Киншаси. Зграда је била једноспратна и имала је четири спаваће собе. Браћа су прионула на посао и преуредила дневни боравак и трпезарију на приземљу у једну канцеларију. Гаражу су користили за умножавање и складиштење литературе. Још једна просторија дограђена је 1972. године.

Новембра 1965, Жозеф-Дезире Мобуту дошао је на власт путем државног удара. Бетел је још једном поднео молбу за законско признање и 9. јуна 1966. председник Мобуту је потписао уредбу којом је то било одобрено. Сада су Јеховини сведоци имали иста права и предности  као и све друге законски признате религије у Конгу. Коначно је остварено оно на чему су браћа радила и за шта су се молила још од 1932. године. Добили су дозволу да јавно проповедају, да одржавају велике скупове и да поседују имовину. Међутим, та слобода ће трајати само шест година.

Конгреси пружају велико сведочанство

Браћа су била веома радосна што су могла да организују покрајинске конгресе под заштитом закона! Најпре је одржано 11 конгреса на којима је било укупно 11 214 особа, а њих 465 се крстило.

Ти скупови су изазвали бурну реакцију локалних цркава. Свештенство се жестоко борило како би спречило да Јеховини сведоци буду законски признати у том плодном подручју, које су свештеници сматрали својим власништвом. У Гандаџики у покрајини Касаи, религиозне вође су протестовале код градоначелника. Пошто се градоначелник није уплашио њихових претњи, они су послали неке омладинце на место конгреса како би омели скуп. Међутим, на скупу је приказиван филм на темељу Библије, тако да је мноштво људи дошло да га гледа. Убрзо су се и изазивачи нереда смирили да би одгледали тај филм.  Били су задивљени оним што су видели. Како су се роле филма смењивале, тако је мноштво које је бројало неколико хиљада, узвикивало: „Живели Јеховини сведоци!“

Јеховини сведоци су сада имали овлашћење да одржавају велике конгресе, али пре тога су биле потребне детаљне припреме. Требало је припремити библијске драме, а за драме су потребни костими. Браћа су морала да поставе опрему за озвучење и да науче да рукују њом. Пошто су жарко желела и да добровољно служе и да уче, браћа су успела у свему томе.

Путовања на покрајинске састанке

Године 1964, у Конгу је било довољно покрајина да би се формирале две области. Трећа област је основана 1969. у покрајини Касаи, а до 1970. било их је четири. Због лоших путева, обласни надгледници су често с тешкоћом путовали на скупове и конгресе. Да бисмо то боље схватили, хајде да се придружимо обласном надгледнику Вилијаму Смиту на једном његовом путовању на покрајински састанак.

„Киша је поплавила цело подручје, па су и реке надошле. Ми смо се упутили у Камину, где је требало да се  одржи покрајински састанак. Да бисмо стигли до тог места, морали смо да путујемо преко 300 километара. Велике кише су неке путеве претвориле у реке муља, а на неким местима потпуно су их поплавиле. Једна долина је постала језеро. Људи су свуда около паркирали аутомобиле, камионе и државна возила, чекајући да се вода повуче. Многи од њих су сматрали да ће то трајати и до две седмице.

„Знао сам да су браћа с нестрпљењем очекивала конгресни програм. Неки су данима пешачили да би били присутни. Питао сам да ли постоји било какав начин да заобиђемо ту долину. На моје изненађење, људи су ми рекли да су Јеховини сведоци изградили један споредни пут, али пошто је земљиште било јако мекано, никоме нису дозволили да га користи док обласни надгледник не прође на свом путу до Камине.

„Браћа из два села су радила цео дан, целу ноћ и следећег дана да би направила споредни пут, којим би заобишли непроходни део пута. Убрзо сам пронашао ту браћу и био спреман да џипом прођем путем који су направили. Прилично велики број људи се окупио да види да ли ће џип моћи да прође. Како смо се разочарали када смо видели да џип тоне у меко земљиште после само неколико пређених метара!

„Иако су браћа гурала возило, оно се није ни помакло. Браћа су се толико трудила, али на њиховим лицима се могло видети разочарање. Ипак, нису одустали од намере да пребаце обласног надгледника до конгреса. Мислећи да је нови пут више од штете него од користи, посматрачи су се вратили до својих возила. Браћа су одлучила да поново покушају. Овог пута су изнели све из џипа — тешку литературу, опрему за озвучење, генератор и друге ствари. Копали су и гурали џип, и  точкови који су проклизавали полако су почели да се покрећу.

„Сат времена касније, уз радосне повике и певање песама Краљевства прославили смо наш успешан пролазак кроз муљ. Браћа су успела оно што су посматрачи који су седели у својим возилима сматрали немогућим. Захваљујући великом труду те браће, конгрес је успешно одржан. Јехова је био са својим народом и помогао му је да изврши његову вољу.“

Нови политички режим уводи промене

Није било лако да се дође до људи који су били расејани на подручју од више хиљада квадратних километара екваторијалних кишних шума и савана. Док су мисионари проповедали у већим градовима, локална браћа и сестре служили су као специјални пионири у сеоском подручју. Међутим, многи људи са села били су неписмени, што је отежавало формирање јаких скупштина. Осим тога, промене у државној политици одразиће се на животе браће.

Године 1970, уведен је једнопартијски политички систем. Партија је била позната под називом Народни револуционарни покрет (на француском, Mouvement  Populaire de la Révolution), или МПР. Њихова политика је заговарала повратак традиционалним вредностима, а то је укључивало промену назива мањих места и градова. Стенливил је већ постао Кисангани, а Елизабетвил Лубумбаши. Следеће године, влада је променила назив државе и главне реке Конго у Заир. Новчана јединица франак промењена је у заир. Влада је захтевала да и људи промене своје име, што је значило да се хришћанска имена морају заменити изворним афричким именима. Ношење кравата било је забрањено, пошто се такав начин одевања сматрао европским. У свим овим стварима, браћа су с поштовањем показала послушност (Матеј 22:21).

Према политичкој идеологији, свако ко би се родио у Конгу био би аутоматски и члан МПР-а. Да би задржао посао, похађао школу или продавао на пијаци, сваки појединац је морао да поседује партијску књижицу. Поред тога, од људи се очекивало да носе партијске значке на одећи, нарочито када одлазе у владине канцеларије. То је било тешко време за Јеховин народ. Браћа су изгубила посао, а њихова деца су избачена из школе.

Међутим, неки владини службеници су показали разумевање према положају Јеховиних сведока. Министар унутрашњих послова је питао једног брата који је радио за њега зашто не носи партијску значку. Брат му је објаснио библијске разлоге. Министар је одговорио: „Ми те познајемо и нећемо ти стварати проблеме, али нови покрет хоће.“

Саопштено је да се на једном састанку председник Мобуту, након што је примио многе жалбе против Јеховиних сведока, лично обратио члановима партије речима: ’Ако икада будем имао проблема, они неће доћи од Јеховиних сведока. Сетите се ко је издао Исуса. То је био  Јуда, један од његових ученика. Ако ме икада неко буде издао, то ће бити онај који једе са мном.‘

Проширење Бетела због већих потреба

Натан Нор из централе у Бруклину посетио је Конго јануара 1971. године. Приликом његове посете било је речи и о проширењу бетелског дома и канцеларија. До 1970. године било је скоро 14 000 објавитеља у 194 скупштине и преко 200 изолованих група. Због све веће потребе за литературом у Конгу, складиште у Бетелу је постало сувише мало. Браћа су била одушевљена када је брат Нор објавио да ће се постојећи објекат проширити! Један архитекта је направио пројекат нове, савремене, једноспратне зграде, која би била двапут већа од постојеће. Зграда би имала једну велику канцеларију, велико складиште и неколико соба.

Пројекат је одобрен јуна 1971. године и радови су почели. Градњу је надгледао Дон Ворд који је послат из Дахомеја (сада Бенин). Велики број добровољаца из 39 скупштина у Киншаси дошли су да помогну и они су заједничким радом изградили објекат. Напредак на терену и проширење Бетела још више је раздражило цркве хришћанског света, као што ћемо даље видети.

Седамдесете — време храбрости и опреза

У децембру 1971, влада је донела један закон да би регулисала многобројне нове религије и молитвене групе које су се појавиле широм земље. Према том новом закону, само су три религије биле законски признате: Римокатоличка црква, Протестантска црква и локална Кимбангуистичка црква. Још три религије су признате 1972. године: ислам, Грчка православна црква и јудаизам. Многе мање религије су се ујединиле и сврстале под протестантску религију.

 Стога је од 1971. до 1980. године наступио период законског непризнавања, то јест делимичне забране, што је на неке начине ограничило активности Божјег народа. Иако Јеховини сведоци нису били званично признати, није издата ниједна наредба да се протерају мисионари и рад Бетела није ометан. Мисионарски дом у Кананги је затворен, што није био случај с домовима у Букавију, Кисанганију, Колвезију и Лубумбашију. Браћа више нису могла да организују велике обласне конгресе. Међутим, у многим местима састајали су се у Дворанама Краљевства. Одржавали су мање покрајинске састанке у већим дворанама. Доста тога је зависило од става локалних власти. У местима где је противљење било јако, браћа су могла да очекују прогонство и хапшење. Стотине њих је било ухапшено. Тамо где су локалне власти биле наклоњене Сведоцима, браћа су могла слободно да обављају своје религиозне активности.

Упркос таквим ограничењима, Сведоци су и даље одважно проповедали. Три брата и једна сестра отишли су на пијацу да би сведочили. Два човека су пришла и ухапсила једног од браће док је уручивао књигу једној заинтересованој особи. Одвели су га у седиште политичке партије и оставили га у чекаоници док не стигне шеф партије. Када је стигао, затекао је брата како једном другом човеку у чекаоници нуди књигу Живот — како је настао? Еволуцијом или стварањем?

„Овде шириш своју пропаганду?“, питао је шеф.

Брат је узвратио: „Ако би вас неко питао да ли је живот настао еволуцијом или стварањем, шта бисте му одговорили?“

Шеф партије је остао без речи. Обраћајући се људима који су ухапсили брата, рекао је: „Пустите га. Не ради ништа противзаконито.“

 Затим се тај брат вратио на пијацу и наставио да сведочи. Касније је онај исти шеф партије пролазио туда и видео га. Показујући на брата, рекао је својим пратиоцима: „Овај човек је храбар, зар не?“

Надгледник Бетела Ернест Хојсе морао је по препоруци лекара да се врати у Белгију 1974. године. Ернест је већ неко време боловао од емфизема, а чести напади маларије још више су погоршали његово здравствено стање. Браћа су заволела Хојсову породицу; они су дали значајан допринос делу. Наставили су да ревно служе Јехови у Белгији. Ернест је умро 1986, а његова жена Елена умрла је осам година касније. Надгледање подружнице у Киншаси поверено је Тимотију Холмсу, који је од 1966. служио као мисионар.

 Поновно законско признање 1980. године

Председник републике је 30. априла 1980. године потписао једну одлуку којом се законски признаје Друштво Јеховиних сведока. Интересовање за истину било је веће него икада. На Меморијалу је било 90 226 присутних и вођено је око 35 000 библијских студија у домовима заинтересованих особа. Забележен је нови највећи број објавитеља и пионира. Били су потребни већи објекти како би се удовољило потребама на терену. Зато су се браћа радовала када је Водеће тело одобрило куповину два и по пута већег плаца од оног који је Бетел у Конгу већ имао. Међутим, као што ћемо видети, поново су настале невоље.

Браћа годинама нису могла да организују велике обласне конгресе. Сада су имала слободу да то учине. Пет обласних конгреса „Божја љубав“ одржано је широм земље 1980. године. Неки делегати су дошли издалека. Да би присуствовале конгресу, многе породице су пешачиле више од 400 километара. Двојици специјалних  пионира из једног веома удаљеног подручја било је потребно две недеље како би на бициклима превалили 700 километара кроз дубок песак и кишне шуме. Дошло је и неколико делегата из Народне Републике Конго, Бурундија и Руанде.

Наредних година је требало организовати обласне конгресе и у многим другим местима. Тачно је да су браћа имала религиозну слободу, али су се повећали економски притисци. Многи су се борили тек да преживе. Цене су порасле, али не и зараде. За већину браће трошкови превоза су били превисоки да би путовали до удаљенијих места. Стога је Бетел с пуно љубави организовао више конгреса на локацијама које су биле ближе местима где је живела већина браће.

Путеви у Конгу могу бити попут стазе с препрекама: оборена стабла, оштећени мостови, дубок песак и блатњаве рупе биле су уобичајене препреке. Браћа из Бетела и њихове жене увек су показивали самопожртвован дух када су служили на већим скуповима и конгресима. Па ипак, њихова жртва је била незнатна у поређењу са жртвама верне браће и сестара који су често морали да пешаче данима и да спавају на отвореном. Нека браћа још увек пешаче од 50 до 150 километара да би присуствовала обласним конгресима.

Отварају се нови мисионарски домови

Законско признање из 1980. године отворило је пут за долазак нових мисионара у земљу. Основан је нови мисионарски дом 1981. године у Гоми, у покрајини Киву. Током наредне две године, отворено је још неколико домова у Ликаси (у Катанги), Мбуџи Мајиу (у Касаију), Киквиту (у Бандундуу) и у приморском граду Матадију (у доњем Конгу). Мисионарски домови који су били затворени поново су били у употреби. На  крају је 1986. године отворен и мисионарски дом у Исиру (у покрајини Оријентал), тако да је укупно било 11 мисионарских домова у земљи. Ови домови такође су служили као складишта за литературу. Мисионари су били спона између Бетела и терена. Локална браћа и сестре су ценили охрабрење и поуку коју су добијали од њих. На крају службене 1981. године, нови највећи број објавитеља био је 25 753. Могућности за пораст биле су велике.

Без страха од Кимбиликитија

Кимбиликити је име једног племенског духа. Њега обожавају припадници племена Рега, који живе у густим шумама источног дела централног Конга. Животом ових људи — који су углавном ловци, земљорадници и рибари — управљају веровања повезана с Кимбиликитијем. Овај култ је обавијен мистеријом, а његови свештеници имају велики утицај на оне који живе у страху од тог духа.

Јеховини сведоци у том подручју не страхују од Кимбиликитија, јер знају да је Јехова једини истинити Бог. Они су једини који се не повинују захтевима свештеника Кимбиликитија, као што су жртвовање коза и пилића које ће јести свештеници.

Још од 1978. године, чланови овог култа почели су отворено да прогањају Јеховине сведоке. Спалили су  неколико Дворана Краљевства, истерали неку браћу из кућа и присвојили њихову имовину. Овај култ је такође користио враџбине како би браћи нанео зло, али без успеха. Затим су у августу 1983. присталице овог култа извршиле једну морбидну замисао — зверски су убили осморо браће недалеко од села Панги.

Овај стравичан догађај шокирао је скупштину, а посебно оне који су том приликом изгубили мужа или оца. Бетел и локална браћа брзо су се организовали како би пружили духовну и материјалну помоћ ожалошћеним породицама.

 У међувремену, убице су се налазиле на сигурном у овом изолованом шумском подручју. Ипак, кривци су на крају били ухапшени. Суђење је одржано у обласном суду у граду Кинду. Оптужени су тврдили да их је дух Кимбиликити натерао да их убију. Међутим, јавни тужилац је разоткрио прави разлог. Он је изјавио: „Извесни [чланови племена Рега] који су некада учествовали у обредима Кимбиликитија и знају њихове тајне, сада су се придружили Јеховиним сведоцима. Они су открили те тајне, посебно оне које се односе на лажне тврдње да постоји дух звани Кимбиликити. Сходно томе, они су разоткрили и бескорисност жртава које је захтевао споменути дух, што је према Јеховиним сведоцима велика превара старих врачева који су предводили у обредима.“

Зато су оптужени проглашени кривима, а не дух Кимбиликити. Када је уложена жалба на ову одлуку, виши суд у Букавију потврдио је смртну казну за убице. Јавни тужилац је упозорио следбенике Кимбиликитија на последице било каквог будућег напада на Јеховине сведоке.

После тога се десило још неколико инцидената, али су чланови овог култа сада схватили да такви догађаји не могу остати непримећени чак ни у шуми и да не могу рачунати да ће их лажни дух Кимбиликити заштитити. С друге стране, Јеховини сведоци су и даље верно помагали другима да се ослободе утицаја тог култа. Јехова је с пуно љубави благословио њихове напоре. У том подручју сада има преко 300 ревних објавитеља који су повезани са скупштинама. Они воле Јехову и не плаше се Кимбиликитија.

 Забрана дела

До 1985. године, дело Краљевства у Конгу је напредовало. Започета је градња новог Бетела на земљишту које је купљено 1980. године. Око 60 добровољаца из иностранства дошло је да помогне. На крају те службене године у земљи је било скоро 35 000 објавитеља и достигнут је нови највећи број пионира. У земљи је ревно проповедало шездесет мисионара. Путујући надгледници су обучавали скупштинске старешине и пионире. Изгледало је да је све спремно за огроман напредак.

Међутим, нису сви гледали с наклоношћу на напредак Јеховиног народа у духовном и у материјалном смислу. Вршећи утицај преко политичара, свештенство је ометало активности браће. Председник Мобуту је 12. марта 1986. потписао одлуку којом се забрањује дело Јеховиних сведока. Следећег дана, та забрана је објављена преко државног радија. Један спикер је рекао: „Од сада више  никада нећемо чути Јеховине сведоке у [Конгу].“ Како се само преварио!

Четири мисионара који су служили као обласни надгледници позвани су у Бетел, а локалној браћи је поверено обласно дело. Пошто мисионари нису могли више јавно да проповедају, изгледало је као да су у кућном притвору. Локална браћа су проповедала уз велики опрез (Матеј 10:16). Нажалост, многе заинтересоване особе су се уплашиле и престале да проучавају. Неке Дворане Краљевства су затворене, а неке чак уништене. Неке је одузела владајућа партија. Браћа су морала да се састају у малим групама. Ноћу би били ухапшени у сопственој кући, а имовина би им била покрадена.

У покрајини Екватер, многа браћа су претучена и стрпана у затвор. Један специјални пионир је неколико пута добио батине и провео је у затвору три месеца. Све се то десило због оног обавештења преко радија. До тог тренутка, званично није био донет ниједан закон којим би се спровела та забрана. Недуго након што је забрана објављена, браћа су упутила жалбу, али нису добила никакав одговор. Затим је у јуну 1986. председник државе одржао један јавни говор у којем је осудио Сведоке да нису патриоте и да не поштују власт.

Како се ситуација брзо променила! Људи који су до јуче били поштовани, одједном су постали презрени. Изградња новог Бетела је обустављена, и уместо веселих гласова на градилишту је завладала тишина. Сви страни  добровољци су морали да напусте земљу, а опрема за градњу је продата. Око 20 локалне браће остало је да чува градилиште.

А онда је, као гром из ведрог неба, од шефа безбедности стигло писмо с датумом од 26. јуна 1986, у коме је стајало да сви мисионари морају напустити земљу. Ова забрана је била другачија од забране 1972, када су мисионари могли да остану. Како је било тужно видети гомилу личних ствари у одељењу за отпрему које су мисионари спаковали за одлазак! Током јула, 23 мисионара су отишла у друге земље. Они који су се затекли на годишњем одмору ван земље никада се нису вратили. Започео је нови период пречишћавања Конга.

Реорганизација за илегални рад

Ако су противници мислили да ће обесхрабрити или уништити Јеховин народ, грдно су се преварили. Они  нису знали колико је Јеховин свети дух моћан и колико је Божји народ одлучан. Група најискуснијих мисионара успела је да остане у земљи. Бетелити су наставили своје послове око надгледања дела проповедања о Краљевству у неколико кућа. Браћа су водила Школу пионирске службе по кућама широм земље.

Духовна храна није недостајала. Браћа су и даље штампала и дистрибуисала публикације на темељу Библије. Бетел је скупштинама послао предлошке за обласни конгрес и покрајински састанак, те је тај материјал изнет у виду говора. Покрајински надгледници су током посета скупштинама пуштали снимке конгресних драма на локалним језицима. Тако се радило сваке године од 1986. па све док забрана није укинута. Иако је све то изискивало доста рада, браћа су имала велику корист.

У међувремену, старешине су се обратиле властима како би објасниле зашто су Сведоци политички неутрални и како би покушале да разјасне да неутралност није исто што и субверзија. На тај начин, Јеховино име и намера постали су познати свима, чак и највишим представницима власти у тој земљи. Јеховине слуге су иступиле као јединствен народ — строго неутралан, а мирољубив и несубверзиван.

Пад и затим пораст броја објавитеља Краљевства

Извештај службе за 1987. годину показао је 6-процентни пад у броју објавитеља. Неки су били у страху и нису желели да се идентификују као чланови забрањене организације. У неколико покрајина наступило је жестоко прогонство.

Међутим, понекад би прогонство имало супротан ефекат. На пример, поглавар једног села је одржао посебан састанак на коме је говорио против Јеховиних  сведока. У руци је држао књигу Моја књига библијских прича и присутнима је рекао да треба ухапсити свакога ко им буде понудио ту књигу. Људи су одговорили да желе да погледају књигу како би је касније препознали. Он се сложио, а њима се свидело оно што су видели. Неки су затим затражили по примерак те књиге од једног специјалног пионира који је живео у другом селу. Тај специјални пионир се присећа: „Започео сам десет библијских студија. Никада нисам сведочио у селу тог поглавара. Да није говорио против нас, ти људи вероватно не би имали прилику да сазнају истину!“

Браћа су се прилагодила новим околностима. Упркос многим ограничењима, они нису били ’толико притешњени да не могу да се помакну‘ (2. Коринћанима 4:8). На крају службене 1988. године забележен је пораст броја објавитеља од 7 процената. Вођено је око 60 000 библијских студија. Браћа из службеног одељења у Бетелу посетила су веће градове да би охрабрила браћу и састала се с локалним старешинама и путујућим надгледницима. У међувремену, Бетел је и даље надгледао рад у суседној Народној Републици Конго, где је дело такође било забрањено, а и у Бурундију.

Један брат који је радио као директор школе у Колвезију одбио је да положи политичку заклетву. Због тога је тешко претучен и пребачен у Лубумбаши, где је по мишљењу његових прогонитеља требало да буде убијен. Тамо је брат смирено објаснио разлог своје неутралности. Ослобођен је оптужбе и враћен у Колвези. Од оних који су га претукли захтевано је да се извине! Поново му је дозвољено да се бави просветним радом и постављен је за школског инспектора!

Током октобра 1988. године, локални поглавари су опколили место где се градио Бетел у Киншаси и запленили су на тоне библијске литературе. Војници су редовно  крали књиге и Библије, а затим су их продавали на пијацама. Људи су куповали, тако да је браћи био припремљен терен да могу да започну библијске студије.

Упркос забрани, број објавитеља Краљевства је до 1989. године износио 40 707. Религиозни непријатељи Јеховиних сведока били су бесни. Тадашњи министар правде, велики пријатељ католичке цркве, послао је свим јавним тужиоцима једно писмо у коме изражава запрепашћење због тога што су Јеховини сведоци и даље активни. Подстакао их је на прогонство Јеховиних сведока и затварање Дворана Краљевства. Нешто касније, у једном говору упућеном религиозним вођама, описао је Јеховин народ као „праве демоне“. То је изазвало нека прогонства у покрајини Бандунду, где је тај министар живео.

Деца послата у затвор

Током тог периода, нека деца Јеховиних сведока била су ухапшена у школи јер су одбила да учествују у одређеним политичким церемонијама. Отац два дечака такође је ухапшен и затворен заједно са својим синовима. Затворским стражарима је наређено да им се не даје храна. Један стражар је збуњено питао: „У овом затвору имамо убице и лопове, и њима дајемо храну. Зашто би то било ускраћено овом човеку и његовим синовима?“ Пошто није добио логичан одговор, овај стражар им је лично доносио храну. Дечаци су провели 11 дана у затвору, а њихов отац, специјални пионир, 7 дана. Овај испит их ни у ком случају није обесхрабрио.

 Један човек из Киквита који није Јеховин сведок ухапшен је након што су његова жена и две ћерке затворене. Када су службеници установили да тај човек није исте вере као и његова жена, наредили су му да оде из затвора. Он је то одбио, рекавши да неће оставити жену и децу у затвору. Када су на крају сви пуштени кући, почео је да проучава Библију и крстио се. Сада служи као скупштински старешина.

Немири у земљи

У септембру 1991, у Киншаси је избила војна побуна, после које је уследила општа пљачка. Због тога је дошло до озбиљне несташице хране и горива, као и до масовне незапослености и неконтролисане инфлације. Подружнице Јеховиних сведока из Јужноафричке Републике и Француске послале су хуманитарну помоћ.

Док се Бетел у Конгу борио да изађе на крај са својим проблемима, такође је бринуо и о избеглицама из суседне Анголе и Судана. У североисточном Конгу, тадашњи путујући надгледник Зекарија Белемо посетио је групу избегле браће из Судана. Обратио се присутнима на свом оскудном енглеском језику, који је превођен на арапски. Зекарија се питао колико су браћа разумела од тог говора. Око пет година касније, два младића која су дошла да посете Бетел пришла су му и питала га: „Да ли нас се сећаш? Ми смо били међу онима који су слушали твој говор у избегличком логору. Добро смо запамтили све што си рекао и почели смо да проучавамо Библију.“ Касније су се ова два младића предала Јехови.

Етнички сукоби су били још један стални проблем у земљи. Многи становници покрајине Касаи преселили су се на југ у Катангу. Током 1992. и 1993. године, људи из Катанге су их протерали из те покрајине. Већина људи из покрајине Касаи морала је да напусти посао, остави  имовину и дом. Да би сачували живот, побегли су у логоре или на друга места где су могли да буду на окупу, због сигурности. Више од 100 000 људи вратило се кући у покрајину Касаи. Међу њима је било и око 4 000 Јеховиних сведока. Иако су браћа која су живела у близини била сиромашна и нису имала пуно хране, дала су све од себе како би им помогла. Једна скупштина на главном путу који је водио на север из Катанге послала је браћу да пресретну сваки камион не би ли пронашли Сведоке у њима. Када би их пронашли, браћа би се побринула за њихове потребе.

Подружница из Јужноафричке Републике послала је неколико камиона хране и лекова за расељену браћу која су чекала у избегличким логорима. Захваљујући томе, били су сачувани многи животи. Водеће тело је такође упутило браћу из Киншасе да купе храну, лекове, мотике и лопате за придошлице како би могле да се населе у покрајини Касаи и да обрађују своја поља.

 Промене на помолу

Председнички говор и конференција за штампу који су одржани 24. априла 1990, донели су значајну промену у званичном ставу према Јеховиним сведоцима. На тој конференцији за штампу, на којој су присуствовали и домаћи и страни новинари, председник је изразио уверење да ће влада подржати сва људска права, укључујући и право на слободу штампе и слободу вероисповести. То је браћи омогућило да проповедају и да се несметано окупљају. Они који су били у затворима, пуштени су.

Да ли се сећаш како је радио-спикер 1986. године самоуверено изјавио да се Јеховини сведоци више никада неће чути у Конгу? Његова предвиђања се нису обистинила. Када је 1986. уведена забрана, у Конгу је било 34 207 објавитеља. На крају службене 1990. године, извештај је показао да је у Конгу било 50 677 објавитеља и 156 590 присутних на Меморијалу. Зрна кукуруза умножила су се упркос противљењу, клеветама, прогонству и бесу религиозних и политичких вођа. Када је 1997. године пао режим председника Мобутуа, земљу је напустио онај радио-спикер, а не Јеховини сведоци.

Поново слобода

Председничком одлуком из 1986, све активности Јеховиних сведока биле су забрањене, а рад њихове законске корпорације стопиран је. Међутим, 8. јануара 1993, Врховни суд правде у Заиру (Конгу) објавио је једну одлуку поводом случаја Јеховини сведоци против Републике Заир. Суд је одлучио да је председничка одлука била неоснована и зато је била поништена. Каква је то била радост за браћу!

Та одлука Врховног суда изазвала је доста дискусија, јер је суд применио нови прелазни устав, који је за председника и његове присталице био неприхватљив. Други  су на ову одлуку гледали као на правни преседан. Јеховини сведоци су се нашли усред те дискусије, али се та ситуација показала као изванредно сведочанство на славу Јеховиног имена! Бројни новински чланци су коментарисали о том историјском случају. Затим је Министарство правде обавестило гувернере различитих покрајина да су Јеховини сведоци поново добили законско одобрење да наставе са својим религиозним активностима. Каква победа за Јеховин народ и право обожавање!

Компликације с превозом литературе унутар Конга

Конго је велика земља. Међутим, док само мали део излази на море у Бас-Конгу, остали део земље је копно. Већина пошиљки стиже у луку Матади. Између Матадија и главног града, што је раздаљина од око 300  километара, постоји само једна железничка пруга и један асфалтни пут.

Подружнице из Европе послале су Бетелу у Конгу неколико камиона с погоном на сва четири точка, који су одлично послужили за превоз литературе и на градњи. Од 1999, у Матадију постоји једно бетелско складиште. То је од велике помоћи, јер се литература може истоварити с бродова и сместити у складиште док не дође камион из Бетела којим се она пребацује до Киншасе.

Током 1980-их, још увек се могло ићи путевима од Киншасе до Лубумбашија и успут се заустављати код складишта у мисионарским домовима у Кананги и Мбуџи Мајиу. Иако се од Киншасе до Лубумбашија могло стићи авионом за отприлике два сата, иста раздаљина се натовареним камионом прелазила за две недеље! Међутим, како је време пролазило, ти путеви су све више пропадали тако да су на крају постали непроходни. Иако постоје реке које су пловне хиљадама километара, бродићи који саобраћају од Киншасе према унутрашњем делу земље нису поуздани. Осим тих потешкоћа, у неким областима и даље трају политички немири, што још  више сужава подручје око Киншасе до којег возила из Бетела могу доћи. Најбољи начин да се испоручи литература од Бетела до удаљених места јесте авионом.

У достављању литературе браћи помажу и друге подружнице. Подружница из Камеруна превози публикације камионом кроз Централноафричку Републику до северног дела Конга. Подружнице из Руанде и Кеније снабдевају скупштине у источном делу земље. Скупштине у неким подручјима на југу земље добијају литературу из Јужноафричке Републике и Замбије.

Школа за оспособљавање слугу — благослов за службу на терену

Први разред Школе за оспособљавање слугу основан је 1995. године у Киншаси. До априла 2003, више од 400 браће завршило је ту школу у 16 разреда. Петорица су постала обласни надгледници, а преко шездесет њих служе у покрајинском делу. Педесеторица браће служе као специјални пионири. Показало се да су они право охрабрење за друге у делу проповедања.

Некима није било лако да похађају ту школу. Жорж Мутомбо је примио позив за школу, али је живео у једном делу земље који су контролисале опозиционе снаге. Прво је морао да путује бициклом 400 километара до Камине, а затим авионом до Киншасе где се одржавала школа. На путу га је ухватила киша која је падала три дана и морао је да прође 16 војних пунктова. Такође је путовао кроз једну област где је криминал био уобичајена појава. На једном делу пута појурила га је група разбојника на бициклима. Потера се завршила када је пукла гума на бициклу вође те банде. Изгледа да су бандити на основу Жоржовог изгледа закључили да је Сведок. Довикнули су да га више неће гонити, пошто су видели да је његов Бог Јехова с њим.

 Проширење објеката због теократског пораста

Од 1965, Бетел се налазио у улици Дез Елефан број 764 у кварту Лимете у Киншаси. Један плац је купљен 1991. године у индустријској зони града. Три велика објекта на том земљишту претходно су припадала једној текстилној компанији, а касније су служили као радионице. Браћа су реновирала те објекте и оспособила их за бетелске потребе. Иако је политичка несигурност и нестабилност утицала на одлагање пројекта, радови на новим објектима подружнице почели су 1993. с доласком међународних  слугу. У априлу 1996, бетелити су се преселили из улице Дез Елефан у нове објекте. После пресељења, један бетелски старешина је рекао: „Када смо опет видели целу бетелску породицу на окупу, то нас је подсетило на време од пре десет година, уочи забране нашег дела. Најискреније захваљујемо Јехови Богу и његовој видљивој организацији за ове прелепе објекте.“ У октобру 1996. године, достигнут је нови највећи број објавитеља од 100 000. Браћа су са усхићењем очекивала даљњи пораст.

Мисионари долазе у помоћ

Током 1990-их, мисионари су поново могли да дођу у Конго како би се придружили седморици мисионара који су успели да остану у земљи током свих година забране. У јулу 1995, Себастијан Џонсон и његова жена Гизела дошли су из Сенегала у Конго. Ускоро су стигли и други мисионари. Неки су дошли из Сједињених Држава након што су дипломирали у Гилеаду, док су други стигли из Белгије, Британије и Француске. У марту 1998, Кристијан и Жулијет Белоти дошли су из Француске Гијане. У јануару 1999, Петер Вилхелм и његова жена Ана-Лизе стигли су из Сенегала. Касније су приспели и други мисионари из Камеруна, Малија и Сенегала.

У децембру 1999, отворен је нови мисионарски дом у стамбеном делу Киншасе. У том дому станује дванаест мисионара. Мисионарски дом у Лубумбашију  користио се без прекида од 1965. Други дом у том граду отворен је 2003. године. Сада у том дому станују четири брачна пара. Још један мисионарски дом отворен је маја 2002. у Гоми у источном делу земље, и тамо су додељена два брачна пара мисионара. Мисионари су као и увек били благослов на том огромном и плодном подручју.

Хришћанска неутралност током рата

Већина тих мисионара стигла је у време бурних промена унутар земље. У октобру 1996. избио је рат у источном делу земље и брзо се проширио на остала подручја. Тај рат је започет с циљем да се свргне председник Мобуту. Снаге Лоран-Дезиреа Кабиле ушле су у Киншасу 17. маја 1997. и он је постао председник.

Док су ТВ-гледаоци широм света могли видети ужасне сцене сиромашних избеглица измучених глађу и болестима, Јеховин народ је без престанка објављивао библијску поруку наде и утехе. Нажалост, у том рату су погинуле небројене хиљаде људи, укључујући и око 50 Сведока. Као последица рата, многи су умрли од колере и других болести.

Многи због рата немају личну карту. То представља проблем за браћу која путују да би проповедала. На путевима има много војних контролних пунктова. Објавитељи из једне скупштине нису имали личне карте, па је један старешина предложио да уместо тога браћа покажу своје медицинске исправе, и они су тако учинили. На једном пункту, војници су им рекли: „То није оно што ми тражимо. Желимо да видимо личну карту сваког грађанина!“

Браћа су одговорила: „Ово је карта која нас идентификује као Јеховине сведоке.“ Војници су им дозволили да прођу.

 Страни плаћеници који су се борили за владајућу партију заробили су у Кисанганију четири млада брата. Они су лажно оптужени за давање информација непријатељу. Плаћеници су сваког јутра издвајали десет заробљеника, одводили их у шуму и тамо их убијали. Једног јутра су одвојили двојицу од оне браће заједно с још осморо других затвореника. Кренули су до шуме. На путу до тамо, камион се зауставио због леша на који су наишли. Плаћеници су наредили двојици браће да га закопају. Када су завршила посао, браћа су чекала повратак камиона који је продужио без њих. Иако су имали шансу да побегну, они то нису учинили јер нису хтели да доведу у опасност живот друга два брата која су остала у затвору. Камион се вратио без оних осам затвореника, који су били убијени. Када су стигли у затвор, сви су се зачудили када су видели да су се ова два брата вратила жива. Убрзо након тога, опозиционе снаге су заузеле град, а затворска капија је била разнета експлозивом. Плаћеници су побегли, а браћа су била слободна.

 Подружнице из Европе помажу током тешких времена

Од 1996. године скоро сваки део Конга био је захваћен ратом и велики број становника се раселио. Неколико хиљада браће из Конга побегло је у избегличке логоре у Танзанији и Замбији. Како су побуњеничке снаге преузимале све већу контролу над Конгом, тако је браћи из Бетела било све теже да остану у контакту с браћом у окупираним подручјима и да брину о њима. У већим градовима су основани одбори за хуманитарну помоћ који су се бринули за потребе браће. Бетелска породица је показала спреман и самопожртвован дух радећи до касно у ноћ како би помогла да се испоручи хуманитарна помоћ. Јеховини сведоци из Белгије, Француске и Швајцарске послали су у Конго на тоне хране, одеће и лекова заједно са 18 500 пари обуће и 1 000 ћебади.  Хуманитарна помоћ се и даље шаље. Она заиста пуно значи. Та помоћ користи не само Јеховиним сведоцима већ и другима.

У октобру 1998. у једним новинама у Киншаси објављен је чланак у ком је стајало: „Хришћанске скупштине Јеховиних сведока из више европских земаља удружиле  су снаге и сакупиле преко 400 тона хуманитарне помоћи за Демократску Републику Конго и Народну Републику Конго. Уз сарадњу добровољаца из Енглеске, Француске и Швајцарске, авионска пошиљка од 37 тона пиринча, млека у праху, пасуља и витаминског кекса кренула је из Остенда у Белгији и треба да стигне у седиште Јеховиних сведока у Киншаси. Други авион... стићи ће... са 38 тона хране.

„Важно је да споменемо да Јеховини сведоци притичу у помоћ избеглицама из источне Африке још од времена геноцида у Руанди... Представник Јеховиних сведока  је изјавио да су те добровољне донације, које су се састојале од хране и лекова и чија је укупна количина износила преко 200 тона, помогле да се спречи епидемија колере. Јеховини сведоци из Француске и Белгије су у то време основали неколико тимова за помоћ избеглицама у логорима. Он је такође поменуо помоћ коју су Јеховини сведоци прикупили за сиромашне у Источној Европи и Босни.“

Духовни напредак упркос рату

У септембру 1998, побуњеници су напали Нџили, предграђе Киншасе. Усред тих немира, једна група браће потражила је заклон у кући у којој је становао покрајински надгледник. Покрајински надгледник се помолио за ту групу и затим им је прочитао Исаију 28:16. У том  стиху пише: ’Ко верује неће се плашити‘ (ДК). Охрабрио је све да остану смирени и да се уздају у Јеховино вођство.

Неки су предлагали да пређу мост како би напустили то предграђе, док су други били за то да се повуку  преко пруге. На крају су браћа одлучила да остану тамо где јесу. После три дана, владине трупе су поново имале контролу над тим подручјем. Браћа су сазнала да би се нашла усред битке да су кренула било којим од она два пута.

Један брат из скупштине Мусека Кипузи у Катанги продавао је рибу неким војницима. Након кратког разговора, један војник га је оптужио да је шпијун противничке партије. Свезали су га, тешко га претукли и затим одвели до војне команде за ту област. Била је ноћ када су тамо стигли. Ти војници су тражили да брат игра за њих. Он је одговорио: „Како ћете уживати у мојој игри када је мрак?“

„Онда можеш да певаш“, рекли су. Из свег срца, брат је запевао песму „Стави своје бреме на Јехову!“. Пошто су их речи песме дирнуле, војници су тражили да брат поново отпева ту песму. Отпевао ју је по други пут. Један од војника је тражио да брат отпева још неку песму. Овог пута је певао „О хвала, Јехова!“ на свом матерњем килуба језику. Када је завршио, војници су га одвезали. Следећег јутра, вратили су га у град и распитали се у његовом комшилуку како би се уверили да ли је шпијун. Пре него што су отишли, војници су му рекли: „Намеравали смо да те убијемо, али ћеш остати жив. Твоја религија ти је спасла живот! Одушевиле су нас речи те две песме које си отпевао. Настави да служиш свом Богу!“

 Изградња Дворана Краљевства доноси славу Јехови

Последњих неколико година, Водеће тело Јеховиних сведока улаже посебне напоре да помогне у градњи Дворана Краљевства у земљама са ограниченим новчаним средствима. Браћа у Конгу су се веома обрадовала тој могућности, будући да је та земља била у великој потреби за дворанама. На пример, у Киншаси је постојало 298 скупштина, а мање од 20 одговарајућих дворана. Широм земље биле су потребне стотине дворана. У априлу 1999, започет је програм градње Дворана Краљевства у Киншаси. Касније је проширен и на друге покрајине у Конгу. До почетка 2003, у оба Конга је изграђено око 175 Дворана Краљевства.

Један човек који је упознат са истином још од 1950-их био је веома одушевљен када је посматрао градњу једне Дворане Краљевства преко пута његове куће. Он је запазио: „Никада нисам био озбиљно заинтересован за дело Сведока. Сада сам могао да видим резултате њиховог рада. Изградили су Дворану Краљевства одмах поред куће мог брата, а сада још једну преко пута мог дворишта. Изгледа као да ме Сведоци свуда прате!“ Тај човек је прихватио позив да присуствује Меморијалу Христове смрти и посвећењу те нове Дворане Краљевства. Сада редовно долази на састанке.

Три скупштине у Матетеу одржавале су своје састанке у једној оронулој кући коју су купили 1994. године. Пошто браћа нису имала новац за реновирање, кућа је остала у том стању шест година. Преко пута тог имања налазила се велика црква. Када је црква изграђена, свештеник је рекао да ће Јеховини сведоци ускоро отићи одатле. Комшије су исмевале Сведоке зато што нису имали лепо место за састајање. Чак и када су браћа из тих скупштина почела да припремају материјал за градњу  нове Дворане Краљевства, неке комшије су се и даље ругале. Како су се само изненадили када су видели резултате! Сада кажу да Јеховини сведоци имају најлепшу зграду у том крају. Једна комшиница која никада није хтела да разговара са Сведоцима била је одушевљена оним што су браћа урадила. Дошла је на градилиште и обећала да ће их саслушати када је следећи пут буду посетили.

На једном градилишту, нека жена је пришла нашој сестри која је кувала за раднике. Та жена је питала: „Да ли градите цркву?“

„Градимо нашу Дворану Краљевства“, одговорила је сестра.

Жена је рекла: „Та зграда ће изгледати баш као што сте сви ви. Увек сте уредни и чисти. Ваша црква ће бити као и ви!“

 Измене у Одбору подружнице

Да би се се удовољило потребама на терену, било је потребно реорганизовати Одбор подружнице земље. У мају 1996, Водеће тело је направило неке измене. Себастијан Џонсон је 20. маја 1996. године наименован за координатора Одбора подружнице. Он и Петер Лудвиг, који је два месеца раније постао члан Одбора, сачињавали су нови, мањи Одбор подружнице који је надгледао дело. Током наредних година, наименовани су и други: Дејвид Навеј, Кристијан Белоти, Бењамин Бандивила, Петер Вилхелм, Роберт Елонго, Делфен Кавуса и Уно Нилсон. Петер Лудвиг и његова жена Петра морали су из здравствених разлога да се врате у Немачку, где сада служе у Бетелу.

Браћа из Одбора подружнице улажу велики труд како би пружили теократска упутства браћи на терену. Поред њих, у Конго су дошле и Јеховине слуге из Северне Америке, Европе и Јапана, које су додељене да служе као међународне слуге, бетелити на страној додели и мисионари.  Током службене 2003. године, бетелска породица у Киншаси имала је преко 250 чланова. Просечна старост износила је 34 године.

Остало је још пуно посла

Један древни пророк је написао: „Блажен човек који се у Јехову узда, коме је Јехова узданица“ (Јеремија 17:7). Упркос рату који још увек траје у неким деловима Конга, браћа не престају да другима објављују добру вест о Краљевству. Иако грађански рат омета напоре Бетела да обезбеди духовну помоћ браћи у целој земљи, охрабрујуће је видети да је достигнут највећи број свих времена од 122 857 објавитеља.

У овом извештају смо испричали нека искуства верних слугу из Конга. Није могуће поменути имена многе браће и сестара који су дали свој допринос у одбрани и законском утврђивању добре вести у Конгу. Ипак, сви они могу бити сигурни да Јехова цени њихов труд. Апостол Павле је написао сухришћанима: „Бог није неправедан да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену, тиме што сте служили светима и што и даље служите“ (Јеврејима 6:10).

Остало је још доста тога да се уради. Ту су нова подручја до којих треба доћи. Треба изградити још Дворана Краљевства. Објекте подружнице треба проширити. Упркос свему, када се осврнемо на више од 50 година теократске активности у Конгу, слажемо се с речима које је 1952. изговорио један брат: ’Ми смо попут зрна кукуруза у врећи. Где год да нас баце, зрно по зрно, касније када дођу кише, ми донесемо род.‘ Једва чекамо да видимо у ком ће обиму наш небески Отац, Јехова Бог, дозволити да израсте семе Краљевства (1. Коринћанима 3:6).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 229. страни]

„Од сада више никада нећемо чути Јеховине сведоке [у Конгу]“

[Истакнути текст на 249. страни]

„Намеравали смо да те убијемо, али ћеш остати жив. Твоја религија ти је спасла живот!“

 [Оквир на 168. страни]

Демократска Република Конго

Земља: Демократска Република Конго, коју пресеца екватор, већа је од суседне Народне Републике Конго преко шест пута. Већи део северног Конга прекривен је тропским кишним шумама, које су толико густе да сунчева светлост једва пробија крошње. У источном делу земље налазе се планине и активни вулкани. Са западне стране, у дужини од 37 километара Конго излази на обалу Атлантског океана.

Народ: Становништво Конга броји 55 милиона људи и сачињено је од преко 200 афричких етничких група. Педесет посто становника изјашњавају се као католици; 20 посто као протестанти; 10 посто као следбеници Кимбангуа и 10 посто као муслимани.

Језик: У Конгу се говоре многи језици. Иако је службени језик француски, главни афрички језици су лингала, кингвана, свахили, конго и чилуба.

Привреда: Конго поседује огромна природна богатства — нафту, дијаманте, злато, сребро, уранијум — али је због скорашњих сукоба у земљи драстично смањен извоз и повећан инострани дуг. Породице у сеоским подручјима углавном саме узгајају културе за исхрану, као што су маниока, кукуруз и пиринач.

Животињски свет: Има пуно дивљих животиња. Шуме врве од павијана, горила и мајмуна. На отвореном бораве антилопе, леопарди, лавови, носорози и зебре. Реке су станишта крокодила и нилских коња.

 [Оквир⁄Слика на странама 173, 174]

Тражио је и нашао истину

Анри Канама је био члан евангелистичке цркве у Луени, али је с временом схватио да та религија нема истину. Често је одлазио у планине да би се молио и медитирао. Тамо је срео једну групу која је тврдила да комуницира с духовима. Чланови ове групе су му рекли да они сматрају да је Бог далеко, иако нису знали где.

Анри је почео да тражи истинитог Бога. Касније је срео једног човека који му је дао часопис Пробудите се! на француском. Анрију није требало много времена да препозна звук библијске истине. То је било оно што је тражио! Писао је Јеховиним сведоцима на адресу коју је пронашао у часопису и ускоро је студирао Библију путем писама. На крају је заједно са својом женом Елизабет и још неким познаницима послао писмо распитујући се како могу да се крсте. У одговору им је било речено да се обрате подружницама у суседним земљама. Већина подружница је била доста удаљена.

Мала група — Анри и Елизабет, Иполит Банза и његова жена Жулијен — одлучила је да се пресели у Северну Родезију. Сви су знали да то значи да ће морати да науче кибемба језик како би продубили спознање истине. Израчунали су трошак и преселили се. Крстили су се 1956. године, након што су тамо провели шест месеци.

Те исте године, вратили су се у Конго где су ревно преносили добру вест другима. Анри и неки његови другови су 1961. ухапшени и послати у затвор. Оптужени су да су из редова Китавале, чији су чланови убили једног локалног вођу који је сковао заверу за убиство другог вође. Наравно, та оптужба није доказана и они су касније ослобођени.

Анри и Елизабет су затим започели пионирску службу. Касније су постали специјални пионири, а потом су служили у покрајинском делу. Анри је умро 1991. године, а Елизабет је и даље општи пионир. Један од њихових синова, Илунга, служи као покрајински надгледник.

 [Оквир⁄Слике на 178. страни]

Албер Лујину — верни Сведок

Албер је први пут чуо за истину 1951. године од колеге с посла, Симона Мампује из Народне Републике Конго. Албер је био први Конгоанац који је постао зубар, и због вишег друштвеног статуса није му било лако да заузме став за истину. Он и његова жена крстили су се након Меморијала 1954. године. Крштење је обављено ноћу јер је дело у то време било забрањено.

Од 1958. до 1996. године, Албер је служио као правни заступник Друштва Јеховиних сведока, тамошње законски регистроване корпорације Сведока. Испричао нам је своје искуство када је преводио говор за венчање који је изнео брат Хојсе пред 1 800 присутних. У говору су најпре биле истакнуте обавезе хришћанске супруге. Албер се присећа како се осећао важним и поносним док је посматрао своју жену и друге присутне сестре. Међутим, када је чуо које су обавезе хришћанских мужева, више није био тако важан. До краја говора био је мањи од маковог зрна!

[Слика]

Албер и Емили Лујину

 [Оквир⁄Слика на странама 191-193]

Интервју с Понтјеном Мукангом

Рођен: 1929.

Крштен: 1955.

Неки подаци: Служио је као први покрајински надгледник у Конгу.

Године 1955, отишао сам код лекара због зубобоље. Зубар, Албер Лујину, излечио ми је зуб а затим показао Откривење 21:3, 4, где се описује време када више неће бити боли. Дао сам му своју адресу и Албер ме је посетио исте вечери. Брзо сам духовно напредовао и крстио сам се исте године.

Наименован сам за покрајинског надгледника Конга 1960. године. Покрајинска служба није била лака. Путовао сам данима, чак и седмицама у приколицама крцатих камиона по ужасним путевима и по јаком сунцу. Ноћу су ме мучили комарци. Често би се камион покварио, па сам морао да чекам док га не поправе. Путеви којима сам пешачио нису били означени, и понекад бих залутао.

Једном приликом, посетио сам један град у северном делу Конга. Са мном је био Леон Анзапа. Заједно смо путовали бициклима до другог града који је био удаљен преко 120 километара. Залутали смо, па смо морали да преспавамо у једном  кокошињцу. Пошто су нас уједале кокошје ваши, власник тог места је заложио малу ватру насред те просторије, без обзира што није било ниједног прозора.

Те ноћи је избила туча између власниковог сина и других сељана. Убрзо се умешао и домаћин. Знали смо да ћемо бити у невољи ако они изгубе. Због ваши, дима и туче, те ноћи нисмо ока склопили.

Пред зору смо се ишуњали на бициклима, али смо после неколико километара опет залутали. Цео дан смо ишли неким напуштеним путем. Пред крај дана, изгладнео и исцрпљен, Леон се срушио с бицикла. Ударио је лицем о камен и дубоко засекао горњу усну. Доста је крварио, али смо наставили даље све док нисмо стигли до једног села. Када су видели Леона, сељани су хтели да знају ко га је повредио. Објаснили смо да је пао с бицикла. Нису поверовали и мене су оптужили да сам га повредио. Те ноћи такође нисмо спавали; Леон је трпео бол, а мештани су договарали да ме казне тако што ће ме озледити. Следећег јутра кренули смо даље све док коначно нисмо стигли до једног села где смо добили лекове. Сипали су неки антисептик на Леонову усну и зашили рану са шест копчи. Затим смо путовали још 80 километара до Гемене, где сам оставио Леона на лечењу у једној малој болници. Ја сам продужио даље да бих се нашао са својом женом, и затим смо нас двоје наставили да проповедамо дуж реке до Киншасе.

Мари је често пратила Понтјена на оваквим путовањима. Умрла је 1963. године. Он се поново оженио 1966. године и служио је у покрајинском делу до 1969. године. Још увек је у пуновременој служби као општи пионир.

 [Оквир⁄Слика на странама 195, 196]

Интервју са Франсоа Дандом

Рођен: 1935.

Крштен: 1959.

Неки подаци: Од 1963. до 1986. године био је путујући надгледник. У Бетелу у Конгу служио је од 1986. до 1996. године. Сада је старешина и специјални пионир.

Када сам био у посети једној скупштини у граду Кенге у покрајини Бандунду 1974. године, војници владајуће партије ухапсили су мене и још шесторицу браће. Оптужени смо пре свега због тога што смо одбили да учествујемо у политичким свечаностима одржаваним у част председника државе. Затворили су нас у ћелију која није имала прозор и која је била величине два метра са два. Нико од нас није могао да седне нити да легне; могли смо само да се наслонимо један на другога. У ћелији смо провели 45 дана и било нам је дозвољено да само двапут дневно излазимо напоље. Када је моја жена Анријет чула шта се догодило, путовала је 290 километара из Киншасе да би ме видела. Међутим, дозволили су јој да ме виђа само једном недељно.

Једног дана је државни тужилац посетио затвор. Одржана је политичка свечаност у његову част. Сви, осим нас, певали су политичке песме и понављали партијске слогане. Јавни тужилац се  разбеснео и наредио ми да заповедим шесторици друге браће да певају. Рекао сам да немам власт над њима и да они сами треба да одлуче да ли ће певати или не. Због тога сам претучен.

Касније смо укрцани у приколицу неког возила. Два војника су нас чувала, и онај исти јавни тужилац седео је у кабини поред возача. Ишли смо у град Бандунду, престоницу истоимене покрајине. Возило се кретало веома брзо. Рекао сам браћи да се чврсто држе и онда сам се помолио. Тек што сам завршио молитву, возило је у великој брзини улетело у кривину и преврнуло се. Било је право чудо што нико није погинуо нити је био повређен. Имали смо осећај да нас је Јехова заштитио. Када смо вратили возило на точкове, јавни тужилац је наредио да се у пратњи двојице војника пешке вратимо у затвор. Остали су продужили за Бандунду.

Чим смо стигли у затвор, војници су испричали претпостављенима шта се десило и заложили се за то да нас пусте. Управник затвора је био веома импресиониран, јер је веровао као и ми да нас је Бог заштитио. Наредних неколико дана провели смо у регуларној ћелији и било нам је допуштено да се шетамо по дворишту с другим затвореницима. Потом су нас пустили.

После 24 године проведене у покрајинској служби, Франсоа и Анријет су позвани у Бетел. Десет година касније постали су специјални пионири. Анријет је преминула 16. августа 1998. године.

 [Оквир⁄Слика на странама 200-202]

Интервју с Мајклом Патиџем

Рођен: 1939.

Крштен: 1956.

Неки подаци: Мајкл и његова жена Барбара служили су 29 година у Конгу. Сада су у британском Бетелу, а Мајкл је старешина у скупштини на лингала језику у Лондону.

Наш највећи изазов био је учење језика̂. Прво смо морали да научимо да течно говоримо француски, службени језик у Конгу. То је био само почетак. У Катанги смо научили свахили; у Кананги смо морали да савладамо чилуба језик; а када смо добили доделу у Киншаси, тамо смо научили лингала језик.

Све то се показало веома корисним. Као прво, браћи је било лакше да се спријатеље с нама зато што смо се трудили да с њима разговарамо. Наш труд да научимо њихове језике пружао им је доказ да их искрено волимо и да смо заинтересовани за њих. Као друго, служба је постала много продуктивнија. Када би станар чуо да говоримо његов језик, прво би се зачудио, а затим би се обрадовао и показао поштовање, као и жељу да чује шта имамо да кажемо.

Док смо путовали у обласној служби, познавање локалних језика чувало нас је од могућих опасности.  Војска и милиција су у време криза често постављале барикаде на путеве и користили их као погодна места за изнуђивање новца. Странци су им били посебно лака и уносна мета. Када би нас зауставили на пункту, поздравили бисмо војнике на локалном језику. То би их јако изненадило. Онда би нас питали ко смо. Када би видели да знамо да кажемо нешто више од самог поздрава и да објаснимо на њиховом језику шта тачно радимо, они би углавном повољно реаговали, тражили наше публикације и пожелели нам пријатно путовање уз Божји благослов.

Често смо били дубоко дирнути искреном самопожртвованом љубављу коју су показивала наша браћа Африканци. Конго је годинама био једнопартијска држава која се активно и понекад уз примену силе супротстављала онима који су били неутрални, као што су то Јеховини сведоци. Без обзира на такву политичку ситуацију, успевали смо да џипом обиђемо целу област и да служимо браћи на конгресима.

Добро се сећам једног конгреса. Током вечерњег дела задњег конгресног дана, локални вођа владајуће партије дошао је иза бине. Био је пијан и вулгаран и захтевао је да стане за пулт и свима каже да морају купити партијску књижицу. Када смо га одбили, он се разбеснео и увредљиво викао, рекавши да су Јеховини сведоци против државе и да их треба ухапсити. Нека браћа су успела да га убеде да оде. Отишао је, говорећи да иде да нас пријави властима и да ће се вратити да нам запали џип и колибу од сламе у којој смо одсели. Знали смо да то нису биле празне речи.

Браћа су била дивна. Уместо да се разбеже у страху, они су се окупили око нас, охрабрујући нас да се уздамо у Јехову и ствари препустимо у његове руке. Затим су целе ноћи на смену стражарили код наше колибе и џипа. То је било најдирљивије искуство. Та браћа су била спремна не само да дају живот да би нас заштитила већ и да се суоче са сваком врстом насиља које би уследило ако би нас протерали зато што смо одбили да подржимо владајућу партију. Никада нећемо заборавити овај израз самопожртвоване хришћанске љубави, као и многе друге дирљиве изразе љубави које смо доживели током година проведених у Конгу.

 [Оквир⁄Слика на странама 211-213]

Интервју с Теренсом Лејтамом

Рођен: 1945.

Крштен: 1964.

Неки подаци: Као мисионар служио 12 година. Говори француски, лингала и свахили. Тренутно служи у Шпанији са својом женом и двоје деце.

Године 1969, Рејмонд Ноулс и ја отпутовали смо за Кисангани. Тај град је тада имао око 230 000 становника и био је престоница североисточног дела Конга.

Неколко објавитеља и многе заинтересоване особе из тог подручја срдачно су нас дочекали! Обасули су нас поклонима — папајама, ананасима и бананама, као и другим тропским воћем које до тада нисмо видели. Неки су донели живе кокошке и корњаче. Самјуел Чикака нас је љубазно сместио у своју кућу. Међутим, ускоро смо изнајмили један бунгалов. Потом су нам се придружили Николас и Мери Фоне и Пол и Мерилин Еванс. Како смо били срећни! Заједно смо реновирали и обојили први мисионарски дом у Кисанганију. Свуда око куће је нарасла пузавица и висока трава, а током чишћења избацили смо две цибетке с поткровља. Касније су нам се придружили Питер и Ен Барнс, заједно са Ен Харкнес која је постала моја жена.

 Током прве четири године проповедања у Кисанганију, научили смо лингала и свахили језик и зближили се са овим гостољубивим и пријатељски наклоњеним људима. Водили смо толико студија да смо морали да радимо од раног јутра до касно увече како бисмо се побринули за све њих. Током година које смо провели у Кисанганију, гледали смо како од мање од десетак објавитеља настаје осам скупштина.

Једном приликом док смо се возили путем уз реку Итури, приметили смо једно пигмејско село. Желели смо да проповедамо и тим људима. Неки изучаваоци кажу да Пигмеји шуму сматрају својом мајком, односно оцем јер је она извор њихове хране, одеће и заклона. Због тога је шума за њих попут светиње и они верују да могу комуницирати с њом путем церемоније зване молимо. Ова церемонија укључује певање и плесање око ватре. Уз плес се свира на молимо труби, дугачкој дрвеној цеви у коју дувају мушкарци да би произвели музику и животињске гласове.

Јако нас је импресионирала изванредна насеобина овог номадског народа, који се на једном месту обично задржавају само око месец дана. Њихов логор се састојао од колиба за спавање у облику кошница које су направљене од грања и лишћа. Те колибе су имале само један отвор и могле су да се саграде за мање од два сата. Свака је била довољно велика да у њој може да преспава неколико особа ако би се склупчале. Нека деца су нам прилазила да би нам додирнула кожу и косу, јер никада раније нису видела белце. Било је право задовољство упознати те дружељубиве шумске људе и проповедати им! Рекли су нам да су их раније посећивали Сведоци који су живели у селима близу њихових логора.

 [Оквир⁄Слика на странама 215, 216]

Интервју с Дејвидом Навејом

Рођен: 1955.

Крштен: 1974.

Неки подаци: Од свих бетелита из Конга, најдуже служи у Бетелу. Такође је члан Одбора подружнице.

Био сам изненађен када сам 1976. године добио позив да дођем у Бетел. У том писму су биле подвучене речи „хитно“ и „без одлагања“. Живео сам у Колвезију, око 2 450 километара од Киншасе. Није било лако отићи од куће, али желео сам да се одазовем попут Исаије: „Ево мене, мене пошаљи“ (Иса. 6:8).

Када сам стигао у Бетел, браћа су ми показала писаћу машину и питала ме да ли умем да куцам. Рекао сам им да сам кројач и да знам да користим шиваћу машину, али не и писаћу. Ипак, прионуо сам на посао и научио да куцам. У то време сам радио у преводилачком и службеном одељењу.

Касније сам прешао у одељење за кореспонденцију. Између осталог, мој посао је укључивао и рад с купонима које су заинтересоване особе исецале из часописа и слале у Бетел. Обично су тражили друге публикације. Често сам био изненађен како су људи реаговали на литературу коју су примали. Добро се сећам једног случаја. Два младића  су брзо напредовала. Касније су служили као општи, а затим као специјални пионири. Када су позвани у Бетел, један од њих је био мој цимер.

Понекад су неки писали Бетелу да би тражили новац. У таквим случајевима слали смо једно писмо у коме се на тактичан начин објашњава волонтерски карактер нашег дела и особа подстиче да проучава Библију. Пре извесног времена, један брат ми је рекао да је дошао у истину захваљујући таквом писму. Показао ми га је. Пре неколико година, писао је Бетелу и тражио новац. Повољно је реаговао на охрабрујуће писмо које је добио и сада је у истини.

Касније сам био задужен за правна питања. Једном сам помогао некој локалној браћи која су била оптужена због тога што нису носила партијску значку. Скупио сам храброст и рекао властима: „Шта доказује та значка? Управо се завршио грађански рат и сви они против којих сте се борили носили су значке. Та значка не значи ништа; она није доказ онога што особа стварно мисли. Важно је какав је неко изнутра. Јеховини сведоци су грађани који никада неће започети грађански рат. Таква послушност закону вреди много више него значка.“ Браћа су пуштена. Јехова нам је увек помагао у таквим ситуацијама.

У Бетелу служим већ више од 27 година. Иако имам нека здравствена ограничења и скромно световно образовање, дајем све од себе како бих био користан Јехови. У Бетелу још увек има послова које треба обавити хитно и без одлагања!

 [Оквир⁄Слика на странама 219, 220]

Интервју с Годфријем Бинтом

Рођен: 1945.

Крштен: 1956.

Неки подаци: Дипломирао у 47. разреду Гилеада. У Конгу служио 17 година. Тренутно служи у Одбору подружнице у Руанди. Говори енглески, француски, лингала, свахили и чилуба.

Године 1973, био сам у служби на терену с једним братом из Кананге. Представници власти су дошли у кућу у којој смо водили један библијски студиј и ухапсили нас. Наредне две недеље провели смо у затвору. Мој партнер у мисионарској служби Мајк Гејтс, све време нам је доносио храну, пошто је затвор није обезбеђивао за затворенике. На крају смо пуштени. После три месеца, на дан када смо Мајк и ја имали резервисане авионске карте да бисмо ишли на међународни конгрес у Енглеску, чули смо да су ухапшена сва браћа из оближње скупштине. Желели смо да их видимо и да им однесемо нешто хране. Када смо тражили дозволу да посетимо браћу, судија је наредио да и нас ухапсе. То уопште нисмо очекивали. Док смо чекали затворски аутобус којим ће нас превести до затвора, чули смо како наш авион полеће. Можете замислити како нас је то растужило!

Када смо стигли у затвор, срео сам многе затворенике које сам ту упознао још пре три месеца. Пошто је ухапшен и мој партнер који ми је раније доносио храну, ти затвореници су питали: „Ко ће вам сада доносити храну?“

Рекли смо да ће нам браћа донети храну, на шта су затвореници одмахнули главом не верујући у то. Знали су да у том подручју нема ниједног Сведока из Европе. Били су веома изненађени када су следећег дана наша браћа Конгоанци донели толико хране да смо могли да је поделимо и с тим затвореницима! То је било дивно сведочанство о нашем међународном братству и љубави која нас уједињује. Та драга браћа која су нам донела храну ризиковала су да због тога буду ухапшена. Пуштени смо након пет дана. Затим смо отпутовали за Енглеску и стигли баш на време за конгрес.

 [Оквир⁄Слика на странама 224-226]

Интервју с Нзеји Катаси Панди

Рођена: 1945.

Крштена: 1971.

Неки подаци: Неустрашиво служила на тешким подручјима као неудата сестра, а касније се придружила свом мужу у путујућем делу од 1988. до 1996. године. Сада служи као специјални пионир у Киншаси.

Године 1970, читала сам Библију када је неко покуцао на врата моје куће у Киншаси. Био је то један човек са својим малим сином. Дечак је почео да прича о Библији и замолио ме да отворим Матеја 24:14 у својој Библији. Одувек сам сматрала да сам прилично религиозна особа, али тај стих нисам могла да пронађем. Дечак ми је помогао, а затим смо имали пријатан разговор.

Дечаков отац је приметио да сам заинтересована и позвао ме је на састанак следеће недеље. Састанак се одржавао иза куће једног брата, пошто је дело Сведока било забрањено. Говор ми се свидео, па сам остала и на студију Куле стражаре. Те исте вечери, браћа су ме посетила код куће и започела студиј са мном.

Касније сам се крстила и почела с пуновременом службом. У Нашој служби за Краљевство прочитала сам да постоји велика потреба у другим  деловима земље. Питала сам да ли могу да идем у Кенге у покрајини Бандунду. Браћа су се сложила, али су ме упозорила да су неки тамо били ухапшени. Помислила сам: „Не могу ухапсити све.“ Зато сам одлучила да идем.

Стигла сам увече и била сам срећна када сам сазнала да је покрајински надгледник Франсоа Данда у посети тој скупштини. Када сам следећег јутра отишла на састанак за службу на терену, изненадила сам се када сам чула да су Франсоа и неколико браће ухапшени. Шеф обезбеђења је хтео да разговара са мном. Рекао је: „Знамо да си и ти Јеховин сведок. Можеш остати у Кенгеу ако желиш, али ако те будемо видели да шеташ с ташном унаоколо, ухапсићемо те.“

Шеф обезбеђења и његови агенти јако су узнемиравали грађанство. Грађани су знали да Јеховини сведоци не би никога повредили. Људи су говорили да би агенти обезбеђења требало да се боре против криминала — с обзиром да је у том подручју било доста криминалаца — а не да губе време на Јеховине сведоке. Браћа су на крају пуштена.

Године 1975, почела сам да служим као специјални пионир и посетила сам многе градове и села, задржавајући се у сваком месту две до три седмице. Ускоро је основано шест група заинтересованих особа. Писала сам подружници и тражила да пошаљу браћу која ће пружити даљњу духовну помоћ тим групама.

Упознала сам Жан-Батиста Пандија, који је такође био специјални пионир. Раније сам разговарала с мисионарима о браку и пуновременој служби. Рекли су ми да ако желим да наставим с пуновременом службом на дуже време, биће ми лакше ако немам децу. Жан-Батист се сложио с тим и ми смо се венчали. Људи верују да деца пружају сигурност родитељима када остаре. Међутим, времена су се променила и знам пуно родитеља који су се јако разочарали. Жан-Батист и ја се уопште нисмо разочарали.

Током година, видели смо како су многе особе прихватиле истину. Посебно сам срећна због своје породице. Помогла сам не само родитељима већ и сестри и четворици браће да прихвате истину.

У Псалму 68:11 (NW) стоји: „Жене које објављују добру вест велика су војска.“ То значи да ми сестре имамо велику одговорност и да морамо учинити све што можемо. Јако сам захвална Јехови што ми дозвољава да имам удео у том делу.

[Оквир на 240. страни]

Рад на превођењу духовне хране

Службени језик у Конгу је француски, а лингала је главни језик који се говори у Киншаси и у области дуж реке Конго. Иако лингала језик нема велики фонд речи, ипак има неке изразе с веома богатим значењем. На пример, израз „покајати се“ на овом језику гласи кобонгола мотема, што дословно значи „обрнути срце“. Још један израз у вези са срцем и осећањима гласи кокитиса мотема, што дословно значи „стишати срце“ или „смирити се“.

Часопис Кула стражара се већ деценијама преводи на лингала језик. Публикације су тренутно доступне на следећим језицима који се говоре у Конгу: килуба, кинанде, кипенде, кисонге, китуба, лингала, лингомбе, ломонго, маши, монокутуба, нгбака, отетела, свахили, урунд и чилуба.

[Оквир на 247. страни]

Реван упркос физичким недостацима

Двадесетогодишњи Ришар је парализован и везан за кревет већ 15 година. Може да помера само главу. Међутим, у јануару 1997, постао је некрштени објавитељ. Ришар увек проповеда онима који му долазе у посету. Када говори, глас му је пун уверења. У просеку сведочи десет сати месечно. У априлу 1998, однели су га на носилима до једне речице недалеко од његове куће, где се крстио. Тренутно може редовно да присуствује састанцима. Такође поучава истини једног свог рођака који долази на хришћанске састанке и добро напредује. Иако је физички слаб, овај брат је снажан захваљујући Божјем духу.

[Оквир на 248. страни]

„Нису део света“

Једног дана у школи, на изненађење 12-годишње Естер, наставник је тражио да сваки ученик устане и да пред разредом отпева државну химну. Када је дошао ред на Естер, она је учтиво рекла наставнику да не може то да отпева. Естер прича шта се даље десило:

„Наставник је био љут. Онда сам га замолила да отпевам нешто друго. Сложио се. Отпевала сам песму ’Нису део света‘. Наставник је затим рекао да заслужујем аплауз и цео разред је аплаудирао.

„После часа, наставник ме је позвао на страну и рекао да му се та песма заиста свидела, нарочито њене речи. Додао је: ’Видим да се ви Јеховини сведоци стварно разликујете од света. То потврђује и твоје понашање у разреду.‘

„Једна другарица из разреда такође је била веома задивљена. Постављала је питања, а ја сам јој одговарала. Крајем те године морале смо да се растанемо, али сам је охрабрила да потражи Јеховине сведоке у крају у који је требало да се пресели. Она је то урадила и сада је наша сестра.“

[Оквир на 251. страни]

Поштење доноси част Богу

Један брат је био запослен у фабрици. Једног дана, због грешке у смени у којој је радио, део опреме је био уништен. Директор је одлучио да отпусти све раднике из те смене. Исплатио их је и послао кући. Када је брат стигао кући, приметио је да је примио 500 франака (отприлике 1 евро) више, те је поново отишао у фабрику да врати вишак новца. Искористио је ту прилику да пружи сведочанство, а директор је био толико одушевљен његовим поштењем да га је замолио да се врати на посао.

 [Табела/Графикон на страни 176, 177]

ДР КОНГО — ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1932: Улажу се напори да се Јеховини сведоци пошаљу у Конго.

1940.

1949: Судска одлука потврђује незваничну забрану Јеховиних сведока.

1960.

1960: Конго стиче независност и почиње период религиозне толеранције.

1962: Отворен Бетел у Леополдвилу (сада Киншаса). Стижу први мисионари.

1966: Јеховини сведоци постају законски признати.

1971: Законско признање се поништава.

1980.

1980: Поново се добија законско признање.

1986: Јеховини сведоци забрањени.

1990: Незванично призната религиозна слобода.

1993: Врховни суд поништава забрану из 1986. 2000.

године. Отвара се нова подружница.

2003: У Демократској Републици Конго активно је 122 857 објавитеља.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

 120 000

80 000

40 000

1940 1960 1980 2000

 [Мапе на 169. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

СУДАН

ЦЕНТРАЛНОАФРИЧКА РЕПУБЛИКА

НАРОДНА РЕПУБЛИКА КОНГО

БРАЗАВИЛ

ДЕМОКРАТСКА РЕПУБЛИКА КОНГО

Исиро

Бумба

Конго

Кисангани

Гома

Букаву

Бандунду

КИНШАСА

КАСАИ

Кенге

Киквит

Матади

Кананга

Мбуџи Маји

КАТАНГА

Камина

Луена

Колвези

Ликаси

Лубумбаши

АНГОЛА

ЗАМБИЈА

 [Слика на целој 162. страни]

[Слика на 185. страни]

Елен, Ернест и Данијел Хојсе у Киншаси 1960-их

[Слике на 186. страни]

Крштења на међународним конгресима приказана у филму „Срећно Друштво новог света“ задивила су многе Конгоанце

[Слика на 228. страни]

У децембру 1985, само три месеца пре него што је уведена потпуна забрана, у Киншаси је одржан конгрес „Чувари беспрекорности“

[Слика на 230. страни]

Током забране, наша браћа су издржала затвор и окрутно батинање

[Слика на 235. страни]

Зекарија Белемо који служи као путујући надгледник посећује групу избегле браће из Судана

[Слике на 237. страни]

За превоз литературе тешко проходним путевима користе се снажна возила

[Слика на 238. страни]

Први разред Школе за оспособљавање слугу у Демократској Републици Конго 1995. године

[Слика на 241. страни]

Гизела и Себастијан Џонсон

[Слика на 243. страни]

У овом мисионарском дому у Киншаси живи дванаест мисионара

[Слике на странама 244, 245]

Хуманитарна помоћ која је 1998. стигла из Европе подељена је онима који су били у потреби

[Слике на 246. страни]

Путујући надгледници као што је Илунга Канама (доле лево) и Мазела Мителези (лево на уметнутој слици) суочавају се с многим искушењима у ратом разореним подручјима

 [Слике на странама 252, 253]

 (1) Зграде Бетела у Киншаси

(2-4) Недавно изграђене Дворане Краљевства

(5) Један брат који помаже у градњи Дворане Краљевства

[Слика на 254. страни]

Одбор подружнице, слева надесно: Петер Вилхелм, Бењамин Бандивила, Кристијан Белоти, Дејвид Навеј, Делфен Кавуса, Роберт Елонго, Себастијан Џонсон и Уно Нилсон.