Молдавија

На истоку великог планинског венца Карпата налази се Молдавија, плодна земља с пуно равница, удолина, клисура и шумама прекривених падина. На том разноликом подручју површине 34 000 квадратних километара живе многе животиње, на пример лисице, вукови, зечеви, јазавци, јелени, хермелини, творови и дивље свиње.

Захваљујући плодној земљи црници и претежно умереној клими, воће, житарице, поврће и други пољопривредни производи обилно рађају. За наводњавање и одводњавање користи се 2 200 природних извора и 3 000 река и речица које теку јужно ка Црном мору. Брзи Дњестар је жила куцавица, а уз то је и плован скоро целим својим током кроз Молдавију. Он добрим делом или представља границу са Украјином — која се простире северно, источно и јужно од Молдавије — или тече уз њу. Река Прут, притока Дунава, природна је граница на западу са Румунијом.

Бурна прошлост Молдавије

Земља између Дњестра и Прута — вековима позната као Бесарабија и Молдавија — налази се на главном копненом путу за Европу. У првом миленијуму пре н. е., ова област је била део скитског царства. Касније је делимично дошла под управу римске империје. Током њене бурне прошлости, освајали су је и други народи, попут Гота, Хуна и Авара. У 13. и 14. веку, Молдавија је била  татарска вазална држава, а у 16. веку је постала део Отоманског царства. Букурештанским споразумом из 1812, Турци су Русији уступили Бесарабију и половину Молдавије. Иначе, тада је назив Бесарабија означавао целу област.

Бесарабија је 1918. постала део велике Румуније. Међутим, само накратко 1940, а затим од 1944, опет је била у саставу Русије. Под Совјетским Савезом, област је добила назив Молдавска Совјетска Социјалистичка Република (ССР). На крају је, распадом Совјетског Савеза, Молдавска ССР раскинула везе с Москвом и 27. августа 1991. постала независна Република Молдавија. a Главни град је Кишињев.

Током 1960-их, у Молдавији је дошло до великог пораста у броју становника, али то је трајало само до 1970. Сада тамо има око 4,3 милиона становника. Многи се баве највећом привредном граном у земљи, производњом вина, која представља 3 посто укупне светске производње вина. Молдавска вина су посебно тражена у Русији и источној Европи. (Види оквир на 71. страни.) Али Молдавија има један још већи виноград који доноси плод најбољег квалитета — угодну хвалу Јехови.

„Винограде што дајеш вино пенушаво!“

Јехова је преко пророка Исаије описао духовни Израел као ’виноград што даје вино пенушаво‘. Као што је и било проречено, тај симболични виноград је ’сву земљу напунио плодом‘ у облику богате духовне  хране (Иса. 27:2-6, NW). Тако су помазани хришћани уједињени с милионима ’других оваца‘ (Јов. 10:16).

Јеховин народ у Молдавији одушевљено учествује у испуњењу овог дивног пророчанства. Захваљујући духовним плодовима које Јеховина организација непрестано пружа, Молдавија сада има однос од једног објавитеља на 231 становника. У једном селу је чак свака четврта особа Јеховин сведок!

Али, као што ћемо видети, до тог пораста није дошло без жестоког прогонства. Румунска монархија, фашисти и комунисти скоро 70 година су путем прогонства и затварања настојали да спрече активност Божјег народа. Па ипак, Јехова је и у Молдавији испунио пророчанске речи у вези са својим духовним ’виноградом пенушавог вина‘. Он је преко Исаије рекао: „Ја, Јехова, ја сам чувар његов, сваки час га ја заливам, дан и ноћ га чувам да га нико не оштети“ (Иса. 27:2, 3). Док будеш читао о историји Јеховиних слугу у Молдавији, нека ти њихов пример храбрости и вере помогне да останеш одлучан да и даље доносиш драгоцени плод хвале Јехови, без обзира на то какве би препреке противник Сатана могао поставити на твој пут.

Брат Расел прегледава терен

Гране које на дословној лози рађају плод најпре су мали изданци. Тако је у почетку било и с духовним напретком у Молдавији. Хајде да видимо како је Јехова учинио да се тај нежни изданак развије у снажну плодну лозу која данас постоји у Молдавији (1. Кор. 3:6). Вратимо се на крај 19. века када је Истраживач Библије Чарлс Тејз Расел посетио ову земљу током пропутовања по Европи.

Расел је у Сионској Кули стражари и гласнику Христове присутности од септембра 1891. написао да је посетио  дом једног јеврејског адвоката и хришћанина по имену Јосиф Рабинович. „Једно од најзанимљивијих искустава досад“, рекао је Расел, „била је посета дому брата Јосифа Рабиновича у Кишињеву, у Русији [сада у Молдавији]. Срдачно су нас дочекали он и цела његова породица који сви верују у Господа Исуса... Видели смо да је веома добро упућен у учења Зоре [серије књига Миленијумска зора] и да се с њима слаже.“ Током тих библијских разговора, брат Расел и брат Рабинович сложили су се у вези с многим библијским питањима, што се види из тога што је Расел ословљавао свог пријатеља Молдавца са „брат Рабинович“.

Рабинович и његова породица су пуно помагали Јеврејима, којих је у Кишињеву било преко 50 000, да прихвате Христа и месијанску наду. Покрај његовог дома и канцеларије, налазила се и „нова и веома пристојна кућа за обожавање, са око 125 места“, објаснио је Расел. Рабинович је такође имао и нову ручну штампарску пресу на којој је штампао један трактат посебно обликован за Јевреје. Неких шест година касније, 1897, Рабинович је Раселу написао следеће: „Драги мој и вољени брате Раселе: Са истеком ове године желим пуно да ти захвалим што ми пружаш духовно задовољство путем твог цењеног часописа, СИОНСКЕ КУЛЕ СТРАЖАРЕ, који редовно примам. За мене је овај часопис попут трговачког брода који носи духовну храну издалека.“ Ипак, упркос љубави и ревности коју је овај Јеврејин осећао према библијској истини, проћи ће још 30 година док семе о Краљевству не ухвати корена у Молдавији и не почне да даје плод (Мат. 13:1-8, 18-23).

Први светски рат многима руши илузије

Запањујуће политичке промене до којих је дошло у Европи током Првог светског рата, створиле су плодно  тло за семе Краљевства у Молдавији. По завршетку Великог рата — како је тада називан — Молдавија се ослободила руске доминације, током које су владали комунисти, и ујединила се с Румунијом. Многи молдавски војници који су видели ужасе рата, вратили су се кући распршених илузија. Већина њих је била васпитана у строгој оданости православној цркви, али сада су почели да преиспитују исправност њених учења.

 Један од њих је био Јон Андроник, који се 1919. вратио у своје родно место Коржеуце. Он је почео да се занима за Библију након неколико разговора које је водио са адвентистима и баптистима док је био ратни заробљеник. Из логора је донео кући Библију и разговарао о њој са својом породицом и комшијама, који су се такође заинтересовали.

Један од тих комшија је био Илије Гроза. Он је током рата био у Сједињеним Државама одакле се вратио с примерком „Новог завета“, који је истраживао за време својих путовања. Породице Андроник и Гроза су биле блиске комшије и почеле су заједно да разматрају Божју Реч. Такође су набавили и литературу коју су објавили Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали.

Јоана, ћерка Илија Грозе, присећа се: „Имала сам можда само шест година када је наша породица први пут добила литературу коју су објавили Истраживачи Библије. Не знам како је та литература доспела до нас, али се сећам да су родитељи и моје старије сестре усхићено разматрали те публикације у којима су се налазила јасна објашњења библијских стихова.“

Јон Андроник је касније одлучио да не преда свој живот Јехови. Али то није био случај са осталим члановима његове породице, као ни са скоро свима из породице Гроза. „У почетку су на састанцима које смо одржавали присуствовале наше две породице“, присећа се Јоана. „Моји родитељи су имали четири ћерке, а породица Андроник  неколико синова и ћерки. Тако се ускоро родила љубав која је водила до брака Василеа Андроника и моје сестре Феодолине.

„Ускоро су се нашој групици прикључили наши даљи рођаци, брачни пар Тудор и Дарија Гроза. Тудор је почео горљиво да проучава Библију. Чак је отишао у румунску подружницу у Клужу како би набавио литературу и пронашао одговоре на бројна библијска питања која је имао. Наредних година био је велика духовна подршка нашој малој скупштини.

„Породица Јакубој, која је такође живела близу нас, прикључила се библијским разговорима у нашој кући. Петру Јакубој, поглавар породице, раније је указао гостопримство једном човеку који је делио Библије. Тај посетилац је подстакао Петруово занимање за Писмо. Кратко пре тога, Петру је испитао учења баптиста и закључио да се истина налази негде другде. Управо се у том периоду придружио нашој све већој групи Истраживача Библије.

„Подстакнути оним у шта смо веровали, ревно смо преносили добру вест о Краљевству свим пријатељима и рођацима, од којих су многи живели у нашем или неком оближњем селу.“

У извештају који се налази у Кули стражари од 15. децембра 1921. истакнуто је како се порука о Краљевству брзо ширила у Молдавији. Тамо стоји: „Један брат из Бесарабије [како се Молдавија тада звала], који је донедавно био адвентистички проповедник, извештава: ’Не  рачунајући многа оближња места, у Коржеуцима је око 200 особа прихватило истину.‘“

Почетком 1920-их, у селу Ширауци, један велики православац по имену Иларјон Бугаијан, дошао је у контакт с библијском истином. Верно је служио Јехови до краја живота. Истраживач Библије Мојсе Кјобану вратио се из Немачке у Бељце. Он је сазнао за истину док је током Првог светског рата био у затвору. Недуго затим, оформљена је група од које је касније настала прва скупштина у Бељцима.

Сведоци из Румуније прискачу у помоћ

Да би се помогло око обрађивања подручја и да би се ојачали нови који су се придружили Божјем народу, румунска подружница је током 1920-их слала способну браћу у Молдавију. Међу тим првим јеванђелизаторима био је и Василе Кјукаш из Трансилваније. Он је знао румунски и мађарски. Кад год би дошао у посету тек основаној скупштини у Коржеуцима, одсео би код Илијеа Грозе и његове породице. Јоана се радо присећа тих посета. „Тада сам имала око осам година“, прича она, „али се још увек сећам посета брата Кјукаша. Био је изузетно љубазан брат и увек је причао тако занимљиве приче да нико није хтео да иде на спавање! Једна моја старија сестра и ја увек смо се отимале која ће сести ближе њему.“

Сведоци из Румуније, заједно с ревним локалним објавитељима, наставили су да шире добру вест по околним селима. У селу Табани, које је 11 километара удаљено од Коржеуца, Казимир Кислинскиј је говорио другима о дивним стварима које је научио из Библије. Казимир је чуо поруку о Краљевству док је служио војску у Румунији. Један од првих који се у Табанима одазвао на Казимирово проповедање био је Думитру Горобец,  један реван студент Библије. Захваљујући ревности Думитруа и других попут њега, у Табанију су од 3 270 становника сада 475 њих Сведоци.

Почетком 1920-их, порука о Краљевству такође је стигла и у село Каракушени, удаљено три до четири километра од Коржеуца. Међу првим сељанима у Каракушенима који су прихватили истину био је Владимир Лунгу, који се крстио 1927. Владимир је због хришћанских уверења доживео многа прогонства. Остао је веран Јехови до смрти 2002. године. За живота је видео многе људе како прихватају истину, чак толико да је у Каракушенима, у којима има 4 200 становника, сада свака четврта особа Сведок!

Александру Микитков, још један верни брат, први пут је чуо за истину 1929. када је био у граду Јаши у Румунији. Његов син Иван каже: „Када се отац вратио у родно село Цаул, одмах је почео да проповеда добру вест и ускоро смо имали хришћанске састанке у нашој кући.“

Иван наставља: „Отац је одржавао контакт с подружницом у Румунији и с времена на време би нас посетио неки зрели брат из Румуније. Нажалост, 1931, током једне од тих посета, моја тек рођена сестра је умрла. С обзиром да су нас сви познавали, многи мештани су дошли на сахрану. Погребни говор је одржао наш гост из Румуније, брат Ваника. Дао је изванредно сведочанство, разоткривајући гласине које су потекле од свештенства, да Истраживачи Библије не одржавају достојанствене погребе. Осим тога, брат Ваника је тим говором, којим је јасно изнео наду у ускрсење, посејао семе истине у срце неких особа које су присуствовале. Недуго затим, и те особе су заузеле чврст став за библијску истину.

„Духовно охрабрење које је пружио брат Ваника доста је утицало и на моју породицу. На пример, мој  старији брат Думитру одлучио је да постане колпортер (пуновремени слуга). Жељан да помогне што је могуће већем броју људи, убрзо је отишао од куће како би проповедао у оним подручјима Молдавије у којима се још никада није проповедало. Породица га је свесрдно подржала у тој одлуци. Али, морам да признам да ми је мој старији брат много недостајао. Па ипак, били смо веома радосни када нас је посећивао и причао нам разна узбудљива искуства из службе на терену!“

Расте противљење свештенства

Од самог почетка, православни свештеници су се противили проповедању добре вести. Међутим, разбеснели су се када су некадашњи чланови њихове цркве, након што су сазнали истину из Библије, одбили да се прекрсте и да крсте своју новорођену децу.

Када је Јоана Гроза имала око десет година, локални православни свештеник је вршио велики притисак на њу да компромитује своја веровања. Она се присећа: „Мој отац је нама деци објаснио да је небиблијски прекрстити се. Али у школи је свештеник захтевао да то радимо. Плашила сам се тог човека, али сам се бојала и да не разочарам оца. Зато бих се, уместо да одем у школу, сакрила у амбар. Међутим, неколико дана касније, отац је сазнао да изостајем из школе. Није ме изгрдио, већ ме је благо замолио да му објасним зашто то радим. Када сам му рекла колико се плашим тог свештеника, отац ме је узео за руку и отишли смо право свештениковој кући.

 „Одлучним гласом, отац је рекао свештенику: ’Кад бисте ви мојој ћерки давали храну, одећу и кров над главом, онда бисте могли да јој говорите шта да ради у погледу религије. С обзиром да то није случај, немојте се више мешати у оно чему поучавам своје дете.‘ Драго ми је што могу да кажем да ми до краја школовања тај свештеник више није правио проблеме.“

Углавном је свештенство било најутицајније у друштву. Попут религиозних вођа у Исусово време, и они су користили свој утицај да окаљају добар глас Јеховиних слугу како би парохијани или с презиром одбили браћу или се плашили да разговарају с њима. Једна од омиљених тактика свештеника била је да искористе политичку неслогу која је владала између Совјета и Молдаваца. Примера ради, људи су тада живели у страху и владало је велико неповерење према бољшевичкој „напасти“ која се налазила преко границе у Совјетском Савезу. Православни свештеници су користили тај страх тако што су говорили да Истраживачи Библије одбијају да се прекрсте из политичких разлога, зато што су комунисти.

Али то није било све што су ови сплеткароши радили. Они су злоупотребљавали свој положај и на тај начин што су, баш попут писмозналаца и фарисеја у Исусово време, наговарали владине службенике да се супротставе Божјем народу (Јов. 18:28-30; 19:4-6, 12-16).

У периоду од 1918. до 1940, Молдавија је била под управом Румуније, која је тада била краљевина, то јест монархија. Румунска влада је поставила министра вера, који је био надлежан за верска питања. Покоран православљу, овај човек се супротставио делу Истраживача Библије и залагао се да се они и њихове библијске публикације забране. Као што се и могло претпоставити, браћа су оптужена да су у дослуху с бољшевицима.

 Овај званични презир Јеховиног народа довео је до тога да је 25. априла 1925. главни инспектор Молдавије издао једно наређење извесном шефу полиције. То наређење је гласило овако: „На основу уредбе бр. 17274/925, имамо част да вас обавестимо да је Министарство унутрашњих послова донело одлуку да забрани и заустави пропаганду међународних ’Истраживача Библије‘, те бисмо стога желели да предузмете неопходне мере како би се ова одлука спровела у дело.“

Последице овог званичног противљења које су браћа осетила очигледне су из извештаја румунске подружнице, који је 17. октобра 1927. послат светској централи. У закључку извештаја стоји да су скупштински састанци свуда прекинути и забрањени и да је ’стотине браће изведено пред војне и цивилне судове‘. Такође се извештава следеће: ’Током лета је одржано свега неколико састанака, с обзиром да су скупштине биле, и још увек су под присмотром тајне службе и полиције, посебно у селима где се иначе и налази већина скупштина. Већина састанака је одржана у шумама, на добро скривеним местима.‘

У извештају се наставља: ’У марту је ограничена и служба покрајинских надгледника. Истог месеца, министар унутрашњих послова је издао строго поверљива наређења да се пронађу колпортери и ухапсе сви ти „пропагатори“. У веома кратком року, скоро сви колпортери су били затворени. Упркос томе што ни ми ни браћа нисмо застрашени и што доживљавамо противљење од самог почетка дела у овој земљи, процедура дезорганизовања нашег дела овог пута је тако темељна да нам је веома тешко да проповедамо.‘

Крајем 1920-их, још многи одважни појединци и породице иступили су из Православне цркве и заузели чврст став за библијску истину. То се види из једног писма из 1928. године, које је један свештеник написао  свом претпостављеном. У писму се налазио и списак од 43 имена одраслих и деце из свештеникове парохије у Ширауцима. Тамо је стајало: „Имамо част да приложимо списак имена чланова секте ’Истраживачи Библије‘. Упркос њиховом залагању, они немају никаквог успеха, нити имају иједан молитвени дом. Уместо тога, састају се по кућама.“

Свештеник је овим списком имена заправо оповргао себе када је рекао да Истраживачи Библије „немају никаквог успеха“, с обзиром да су скоро сви од тих 43 некада били чланови Православне цркве. Једно од те деце је била и Агрипина Барбуца, која сада има преко 80 година и још увек активно служи Јехови.

Када више није могло да се јавно проповеда, браћа су се усредсредила на неформално сведочење, посебно рођацима. Тада је родбина пуно времена проводила заједно. Браћа су искористила овај обичај како би разговарала о доброј вести. Наравно да никакав закон није могао да спречи чланове породице да разговарају.

Напори да се легализује дело проповедања

Након што је 1925. дело проповедања забрањено, браћа из румунске подружнице у Клужу, поднела су министру вера један извештај откуцан на 50 страна. Уз  кратко објашњење наших учења и веровања, у извештају се налазио и званични захтев за укидање забране. Касније, у септембру 1927, одобрено је да се један од браће у три наврата лично састане са овим министром. Брат је с последњег састанка отишао у нади да ће закон бити промењен у корист слободе обожавања. Нажалост, влада је ипак одбила молбе наше браће. Званичници су чак наставили да путем закона стварају потешкоће, чинећи ситуацију још гором по Јеховин народ (Пс. 94:20, NW; Дан. 6:5-9). У вези с тим, у једном званичном документу од 29. маја 1932, извештава се да је „свака активност“ Међународних Истраживача Библије „потпуно забрањена“.

Па ипак, овај напад на Божји народ у Румунији и Молдавији није баш личио на неку организовану кампању. Локалне власти и званичници су у извесној мери донели личне одлуке у вези са Истраживачима Библије. Зато су се браћа обраћала овим званичницима како би бранила и законски утврдила добру вест, бар у локалним подручјима (Фил. 1:7).

Ови напори су у неким местима уродили плодом. То је био случај и у Букурешту у Румунији, након што је тамо премештена подружница из Клужа. Након дуготрајне борбе, подружница је 1933. коначно успела да у Букурешту законски региструје Библијско и трактатно друштво Јеховиних сведока.

Занимљиво је да су чак и неке истакнуте судије отворено изразиле негодовање због ограничења која су наметнута Божјем народу. На пример, 8. маја 1935, апелациони суд у Клужу храбро је прогласио да је забрана Јеховиних сведока неуставна. У пресуди је чак наведено: „Конфисковане брошурице [које су објавили Јеховини сведоци] истичу међусобну љубав и веру у Бога и Христа. Зато је погрешно тврдити да су ове брошурице  подривачког карактера; оне не представљају никакву опасност за безбедност државе.“

Глас разума није прихваћен

И поред свега, власти су се углавном и даље противиле делу Божјег народа. На пример, 28. марта 1934, шеф Службе безбедности у Сороки у Молдавији писао је свом претпостављеном, регионалном полицијском инспектору у Кишињеву, и пожалио се да су 1927. у извесном селу недалеко од Сороке живеле „само две породице које су биле присталице ове секте, али су оне завеле... још 33 породице“. Такође је написао да Сведоци „одбацују Цркву“ и њене „религиозне традиције и обичаје“ и да „уместо да питају свештеника да одржи службу, они обављају обожавање на сопствени начин“. Писмо је закључио следећим речима: „[Сведоци] настављају да заводе што угрожава владајући поредак и безбедност у држави.“

Браћа у тој области су 6. маја 1937. писала начелнику округа и замолила да се Јеховини сведоци избришу са списка забрањених секти. Званични одговор је јасно образложен у писму шефа безбедности Сороке полицијском начелнику округа у Кишињеву. Послат је 15. јуна 1937. и гласио је овако: „Активност [Јеховиних сведока] забранило је... министарство вера и културе. Зато не можемо да удовољимо њиховом захтеву и да их избришемо са списка [забрањених] секти, с обзиром да они и даље активно подупиру интересе те секте.“

Званични владин лист, Monitorul Oficial, потврдио је овај непријатељски став и 12. јула 1939. објавио да су Јеховини сведоци и сва законска тела која они користе „у потпуности забрањени“. Као што је раније споменуто, Молдавија је тада била под управом румунске православне монархије. Нажалост, многи службеници су због  верске нетрпељивости прекорачили законске одредбе у опхођењу с Јеховиним народом.

Службеници постају сурови

Искуства Думитруа Горобеца и Казимира Кислинскија показују да је талас противљења делу проповедања често био покренут религиозном мржњом загрижених православних службеника. Думитру и Казимир су први пут дошли у контакт с библијском истином у селу Табани. Ускоро су постали познати због својих врлина и ревности у служби и браћа су их веома заволела. Онда су 1936. ухапшени и приведени у полицијску станицу у Хоћину (сада у Украјини).

Најпре су их полицајци сурово испребијали. Онда су покушали да их присиле да се прекрсте. Али они су остали чврсти, упркос батинама које су и даље добијали. На крају је полиција одустала. Чак су их пустили кући. Али то није био крај кушњама које су поднела ова два верна брата. И под фашистима и под комунистима, доживели су још многа прогонства ради добре вести. Думитру је преминуо још 1976. у Томску у Русији. Казимир је умро у новембру 1990. у Молдавији.

Током 1930-их, румунска подружница је надгледала дело у Молдавији. Тада је слуга подружнице био Мартин Мађароши, који се крстио 1922. Подстакнут љубављу и бригом према браћи, посебно када су се суочавала с кушњама, са својим зетом, Памфилом Албуом, посећивао је многе скупштине на северу Молдавије како би ојачао и охрабрио Божји народ. Те посете су заиста биле правовремене! Зашто? Зато што је Европа ускоро постала поприште Другог светског рата, а за Молдавију, која је била пожељна територија, отимали су се моћнији суседи који су били у међусобном непријатељству.

 Европа растрзана Другим светским ратом

Совјетски Савез и нацистичка немачка влада потписали су 23. августа 1939. споразум о ненападању. Седам дана касније, 1. септембра 1939, Немачка је извршила инвазију на Пољску и тако започела Други светски рат. Затим је 26. јуна 1940. совјетски министар спољних послова Вјачеслав Молотов изложио захтев румунској влади да Совјетском Савезу безусловно преда тадашњу Бесарабију. Румунија се повиновала овом захтеву и 28. јуна 1940, совјетске трупе су умарширале у Молдавију. Совјети су у августу 1940. прогласили оснивање Молдавске ССР, с главним градом Кишињевом.

Међутим, совјетска управа над Молдавијом била је кратког века. Немачка је 22. јуна 1941, прекршила споразум о ненападању из 1939. и напала Русију. Румунија је искористила овај развој догађаја, објавила да је на страни Немачке и покушала да од Совјета преузме Молдавску ССР.

 План је успео и 26. јула 1941, Руси су се повукли пред румунском војском све до Дњестра. Тако је, након тек нешто више од једне године под совјетском влашћу, Молдавија поново дошла под румунску управу. Међутим, од септембра 1940. Румунијом је управљала националистичка фашистичка влада с диктатором генералом Јоном Антонескуом на челу. Његов режим неће толерисати никога ко је политички неутралан због лојалне подршке Божјем Краљевству.

Тешке кушње под фашизмом

Антонескуова фашистичка влада је уз помоћ Хитлера и Сила осовине ускоро покушала да наметне своју вољу Јеховиним сведоцима. Осмотри пример Антона Пантее, који се родио 1919. Антон је сазнао за истину као тинејџер и био је реван у служби од куће до куће. Неколико пута је замало добио батине, али се одважно позивао на законско право да као румунски грађанин говори о својој вери и тако је неко време успевао да избегне физичко малтретирање. На крају га је полиција ипак ухапсила. Фашистички службеници су га одвукли у полицијску станицу, тукли га целе ноћи и неочекивано га пустили. Брат Пантеа сада има 84 године и још увек је одлучан да остане веран Јехови.

Још један чувар беспрекорности, Парфин Паламарчијук, упознао је библијску истину у Молдавији током 1920-их. И он је постао реван објавитељ добре вести и често је по неколико седмица ишао да проповеда у градове и села од Черноваца до Лавова у Украјини. Због тога што је одбио да узме оружје, фашисти су га 1942. ухапсили и извели пред војни суд у Черновцима.

Парфинов син Николаје присећа се ових догађаја: „Тај војни суд је осудио на смрт око 100 браће. Пресуда је одмах ступила на снагу. Војници су извели сву браћу  заједно и издвојили прву десеторицу за стрељање. Али најпре су их приморали да ископају себи гробове, док је осталих 90 све то гледало. Ипак, пре него што су их стрељали, војници су им дали још једну шансу да се одрекну своје вере и да приступе војсци. Двојица су начинила компромис, остала осморица су била стрељана. Затим су војници поређали следећу десеторицу. Али пре него што би била стрељана, браћа су морала да сахране мртве.

„Док су затрпавали гробове, дошао је један официр. Питао је колико се Сведока предомислило. Када су му казали да су само двојица то учинила, рекао је да ако треба убити 80 да би 20 приступило војсци, корисније је да се преосталих 92 пошаљу у радне логоре. Тако је смртна казна преиначена на 25 година принудног рада. Међутим, непуне три године касније, дошле су совјетске снаге и ослободиле Сведоке из румунских логора. Мој отац је преживео ову и многе друге страхоте. Био је веран Јехови све до смрти 1984.“

Све осим православља — злочин!

Василе Герман је био један млади ожењени човек. Његова супруга је тек родила девојчицу када су га децембра 1942. ухапсили фашисти. Василе је био оптужен за два „злочина“ — што је одбио да служи војску и што није крстио своју ћеркицу у Православној цркви. Он прича шта се десило: „У фебруару 1943, требало је да 69 верне браће и ја будемо  саслушани пред војним судом у Черновцима. Пре него што је пресуда саопштена, натерали су нас да присуствујемо погубљењу шесторице криминалаца. Због тога смо мислили да смо сигурно ми следећи који ће добити смртну пресуду.

„Разговарали смо о томе и чврсто решили да останемо јаки у вери и да учинимо све што можемо да задржимо ведру нарав током целог судског процеса. Уз Јеховину помоћ, успели смо. Када смо, као што смо и мислили, свих 70 осуђени на смрт, заиста смо осећали да трпимо ради праведности. Нико од нас није био обесхрабрен, што је веома разочарало наше непријатеље. Затим је уследило изненађење. Уместо да нас стрељају, власти су преиначиле наше казне на 25 година принудног рада у логору у Аијуду у Румунији. Али, ни та казна није спроведена у дело до краја, јер је само годину и по дана касније, у августу 1944, дошла совјетска војска и ослободила све логораше.

Фашисти су 1942. у селу Ширауци регрутовали око 800 мушкараца у војску генерала Антонескуа. Међу њима је било и доста Сведока. Један од њих био је и Николаје Анискевичи. „Најпре“, прича Николаје, „полиција нам је наредила да учествујемо у једној религиозној церемонији. Ми Сведоци смо одбили. Такође смо одбили да узмемо оружје. Зато нас је полиција оптужила да смо комунисти и ухапсила нас. Међутим, пре него што су нас затворили, дозволили су нам да свима присутнима објаснимо зашто смо неутрални.

„Наредног дана су нас одвели у Бричене, место у ком се налази главни суд те области. Тамо су нас свукли голе  и претресли. Затим нас је испитивао један војни свештеник високог чина. Био је љубазан, показао је разумевање за наш став темељен на савести и наредио је да добијемо оброк. Чак је у извештају написао да ми одбијамо да узмемо оружје због вере у Исуса.

„Из Бричена смо одведени у полицијску станицу у Липканима. Тамо нас је полиција немилосрдно тукла до касно у ноћ. Затим су нас ставили у једну ћелију где су већ била два брата и, изненађујуће, једна жена, за коју се касније испоставило да је шпијун. Неколико дана узастопце су нас тукли. На крају су нас послали у Черновце пред војни суд. Тамо сам добио браниоца који ми је пуно помогао. Ипак, због злостављања, здравље ми се толико погоршало да су војни органи мислили да ћу умрети. На крају су одлучили да ме не осуде и послали су ме кући.“

Храбре сестре чувају беспрекорност

Сестре су такође осетиле жестину беса фашиста. Једна од њих је Марија Герман (није у сродству са Василеом Германом из исте скупштине). Марију су 1943. ухапсили и одвели у полицијску станицу у Баласинешту. Она се присећа: „Полиција ме је ухапсила јер сам одбила да идем у Православну цркву. Најпре су ме пребацили у Липкане у Молдавији, а затим у Черновце у Украјини, где ми је суђено.

„Судија ме је питао зашто сам одбила да идем у цркву. Рекла сам му да обожавам једино Јехову. За овај ’злочин‘, 20 сестара и ја осуђене смо на по 20 година затвора.  Неке од нас су затворене у једну скучену ћелију с још 30 затвореница. Међутим, током дана су ме слали да спремам домове богатих. Додала бих да су се ти људи боље опходили према мени него затворски чувари — ако ништа друго, барем су ми давали довољно хране!

„С временом смо успоставили контакт с браћом која су била у другом затворском крилу. То је био прави благослов јер смо могле да помогнемо браћи да добију и духовну и телесну храну.“

Попут многих других Сведока из Молдавије, и ове бранитељке беспрекорности успешно су поднеле бес фашиста, а онда се суочиле с још једним испитом вере. Тај напад је извршила наредна власт — комунистичка Русија.

Тактика Совјета — изгнанство

Пред крај рата, 1944, када се све окренуло против Немачке, део румунске владе предвођен краљем Михаилом одбацио је Антонескуов режим. Румунија је раскинула савез са Силама осовине и склопила га с Русијом. Исте године, совјетска армија која је све више напредовала, повратила је управу над овом облашћу и тако је поново припојила Молдавију Совјетском Савезу под називом Молдавска ССР.

У почетку комунистичке вође у Молдавији нису дирале Јеховине сведоке. Али то је било кратког века. Хришћанска неутралност, као и одбијање Сведока да учествују на локалним политичким изборима, ускоро су поново постали предмет спора. Совјетски систем  није дозвољавао политичку неутралност. Зато је власт планирала да реши тај проблем тако што ће почев од 1949. слати у изгнанство Јеховине сведоке и друге „непожељне“.

У једном званичном документу је истакнута ’одлука политбироа Централног комитета Комунистичке партије‘ у погледу оних које је требало протерати из Молдавске ССР. Ту су заједно са својим породицама спадали „бивши земљопоседници, велики трговци, помагачи немачких окупатора, они који су сарађивали с немачким и румунским полицијским органима, чланови профашистичких партија и организација, чланови Беле гарде, чланови забрањених секти“. Све њих је требало протерати у западни Сибир „на неодређено време“.

Други талас изгнанства је почео 1951, али су овог пута на мети били само Јеховини сведоци. Лично је Стаљин  наредио ово протеривање, које је названо операција „Север“. Преко 720 породица Сведока, то јест око 2 600 особа, послато је из Молдавије у Томск у западном Сибиру, неких 4 500 километара од куће.

У званичном налогу стајало је да појединцима треба дати довољно времена да спакују све своје ствари пре него што буду укрцани на воз. Осим тога, требало је да вагони буду „пригодни за превоз људи“. Ипак, у пракси је било потпуно другачије.

Усред ноћи, у дом породице Сведока дошло би и по осам војника и службеника. Пробудили би породицу и показали им налог за депортовање. Дали би им свега неколико сати да се спакују пре него што их одведу до возова који су их чекали.

Испоставило се да вагони нису били путнички, већ теретни. Иако је путовање трајало две недеље, у сваки вагон су стрпали и по 40 особа различитих година. Није било седишта и никакве топлотне изолације. У једном ћошку вагона је постојала рупа у поду која је служила као тоалет. Пре него што су депортовали браћу, требало је да службеници запишу шта је сваки појединац понео са собом. Међутим, често би биле наведене само неке ситнице; вредне ствари су једноставно „ишчезле“.

Па ипак, упркос свој тој неправди и невољи, браћа ни у једном тренутку нису изгубила хришћанску радост. Штавише, када су се возови који су превозили Сведоке сусретали на железничким чворовима, из њих би се чуле песме Краљевства. Тако су браћа знала да нису сама, већ да су депортоване још стотине других Сведока. То што су видели и чули да су сви радосни у тако тешким околностима, храбрило их је и јачало је њихову одлучност да остану верни Јехови, ма шта да се догоди (Јак. 1:2).

Вера вредна опонашања

Међу изгнаницима за Сибир био је и Иван Микитков. Ухапшен је у Молдавији 1951. с другим Сведоцима, а затим је протеран у Томск. Тамо, у сибирској тајги, секао је дрвеће. Иако није био осуђен на рад у логору, кретање му је било ограничено и био је под сталном присмотром тајне полиције. Па ипак, он и његова духовна браћа сведочили су кад год им се за то указала прилика.

Иван прича: „Организовали смо се у скупштине у овој новој средини пуној изазова. Чак смо почели сами да производимо литературу. С временом су неки којима смо проповедали прихватили истину и крстили се. Међутим, власти су приметиле нашу активност и неке од нас су осудиле на рад у логорима.

„Браћа Павел Дандара, Мина Гораш, Василе Шарбан и ја осуђени смо на 12 година принудног рада под строгим надзором. Власти су се надале да ће овим строгим казнама заплашити друге Сведоке, али то се није догодило. Без обзира где би их послале, наша браћа су наставила да проповедају. Ослободили су ме тек када сам 1966. одслужио казну. Вратио сам се у Томск и тамо провео још три године.

„Године 1969, преселио сам се у једно место покрај реке Донец, где сам упознао Марију, једну верну и ревну сестру, којом сам се и оженио. Поново сам ухапшен 1983. Овог пута сам добио двоструку казну — пет година затвора и још пет година изгнанства. Наравно, ова казна  ми је много теже пала с обзиром да сам био одвојен од супруге и детета, који су се већ и сами суочавали с невољама. На срећу, ипак нисам морао да одслужим целу казну. Ослобођен сам 1987. када је Михаил Горбачов постао генерални секретар Комунистичке партије СССР-а. Дозвољено ми је да се вратим у Украјину, а касније и у Молдавију.

„Када сам се вратио у Бељце, други град у Молдавији по броју становника, у њему је било 370 објавитеља у три скупштине. Данас тамо има преко 1 700 објавитеља у 16 скупштина!“

„Да ли желиш да завршиш као Василе?“

Логорска управа и агенти КГБ-а (Комитета државне безбедности) смислили су неке окрутне методе како би сломили беспрекорност браће. Константин Иванович Шобе прича шта је доживео његов деда, Константин Шобе: „Деда је 1952. био на издржавању казне у једном од радних логора у области Кита, источно од Бајкалског језера у Сибиру. Официри су му, као и другим Сведоцима, претили да ће га стрељати уколико се не одрекне вере.

„Пошто су браћа одбила да учине компромис, чувари су их извели из логора, надомак шуме. Смркавало се. Одвели су дединог најбољег пријатеља Василеа у шуму, рекавши да ће га стрељати. Браћа су узнемирено чекала. Убрзо су два пуцња из пушке прекинула вечерњу тишину.

„Чувари су се вратили и одвели у шуму следећег Сведока — мог деду. Након кратког пешачења,  стали су на једном пропланку. Било је ископано неколико гробова. Један је био затрпан. Заповедник се окренуо ка деди, показао му тај гроб и рекао: ’Да ли желиш да завршиш као Василе или желиш да се вратиш својој породици као слободан човек? Имаш два минута да се одлучиш.‘ Деди нису требала два минута. Одмах је одговорио: ’Василеа, кога сте стрељали, дуго сам познавао. Сада се надам да ћу га поново видети када буде ускрсење у новом свету. Потпуно сам уверен да ћу живети у новом свету, заједно са Василеом. Али, да ли ћете ви бити тамо?‘

 „Заповедник се уопште није надао том одговору. Наредио је да се деда и сви остали спроведу назад у логор. Испоставило се да деда није морао да чека ускрсење да би поново видео Василеа. Све ово је била само страшна обмана која је осмишљена да би се браћа сломила.“

Контраефекат комунистичке пропаганде

Да би створили мржњу и сумњичавост према Јеховиним сведоцима, комунисти су објављивали књиге и брошуре и снимали филмове који клеветају Божји народ. Једну брошуру су назвали Дупло дно — што је израз који се односи на тајну преграду за литературу, коју су браћа правила у ташнама и торбама. Николај Волошановски се присећа како је заповедник логора покушао да искористи ову брошуру да би га понизио пред осталим затвореницима.

Николај прича: „Заповедник логора је окупио све затворенике у једној бараци. Затим је почео да чита одломке из Дуплог дна, укључујући и одломке у којима су се налазиле клевете које су се односиле на мене лично. Када је завршио, затражио сам да му поставим нека питања. Дозволио је јер је сигурно мислио да ће тако моћи да збија шалу на мој рачун.

„Питао сам га да ли се сећа када ме је по мом доласку у радни логор први пут испитивао. Сећао се тог разговора. Затим сам га упитао да ли се сећа питања која ми је приликом испуњавања формулара поставио у вези с тим у којој земљи сам рођен, у вези са држављанством и тако даље. Поново је одговорио потврдно. Чак је рекао присутнима шта сам тада одговорио. Онда сам га замолио да исприча шта је заправо написао у формуларима. Признао је да се оно што је написао није слагало с мојим одговорима. Окренуо сам се присутнима и рекао: ’Видите, ова брошура је написана на исти начин.‘ Затвореници су  почели да аплаудирају, а заповедник је бесно изјурио из бараке.“

Завера ’завади па владај‘

Током 1960-их, незадовољне совјетске власти смислиле су нове методе како би нарушиле јединство Јеховиних сведока. Књига Мач и штит, објављена 1999, разматра неке од некада тајних извештаја КГБ-а који су се налазили у државној архиви. Тамо стоји: „У марту 1959, на заседању виших чиновника КГБ-а који су се ’борили против Јеховиста [Јеховиних сведока]‘, одлучено је да је најбоља тактика да се ’настави с мерама сузбијања и дезорганизовања‘. КГБ ће настојати да разједини, деморалише и дискредитује ове секташе, као и да ухапси њихове најутицајније вође на основу лажних оптужби.“

’Мере дезорганизовања‘ су подразумевале добро координирану кампању како би се широм Совјетског Савеза посејало неповерење међу браћом. Зато је КГБ почео да шири злобне клевете, тврдећи да је доста одговорне браће почело да сарађује са службом државне безбедности. КГБ је тако вешто камуфлирао своје лажи да су многи Сведоци почели да се питају коме уопште могу да верују.

 Још једна превара КГБ-а била је у томе што је обучио специјалне агенте да глуме „активне“ Јеховине сведоке који би затим покушали да дођу до одговорних положаја у организацији. Наравно, ови шпијуни би о свему редовно извештавали КГБ. Такође, КГБ је тајно покушавао да поткупи праве Сведоке великим сумама новца у замену за њихову сарадњу.

Нажалост, ове лукаве методе донекле су успеле да наруше братско јединство које је владало и у Молдавији. Тако је завладала атмосфера неповерења. Нека браћа су напустила организацију и оформила засебне групе које су постале познате као противници.

Пре ових догађаја, браћа из Совјетског Савеза су се ослањала на Јеховину организацију, духовну храну коју је она пружала и одговорну браћу која су служила као канал. Сада су се појавили збуњеност и несигурност у вези с тим каналом. Како су браћа успела да уклоне забуну? За дивно чудо, успели су у томе помоћу саме државе. Да, они који су ширили сплетке помогли су у решавању тих истих проблема које су сами створили. Како то?

Превидели су Божји дух

Почетком 1960-их, совјетске власти су послале „вође“ Сведока из целог Совјетског Савеза у један логор  који је око 150 километара удаљен од Саранска, града у републици Мордвинији, у западној Русији. Пре тога је велика удаљеност раздвајала браћу и отежавала комуникацију, доприносећи стварању неспоразума. Али сада су сви били заједно, и они који су припадали такозваним противницима и они који то нису били. Тако су могли лично да разговарају и да разлуче истину од измишљотина. Зашто су их власти затвориле све заједно? Очигледно су сматрале да ће се браћа међусобно сукобити, што би довело до још већих подела. Иако је ова замисао била лукава, власти су превиделе деловање Јеховиног духа који уједињује (1. Кор. 14:33).

Један од браће који су били затворени у Мордвинији био је Георге Горобец. Он се присећа: „Недуго након што сам ухапшен и послат у затвор, један брат који се придружио противницима био је затворен с нама. Изненадио се када је видео да су затворена и одговорна браћа, јер му је речено да смо сви ми слободни као птице на грани и да водимо луксузан живот који нам омогућава КГБ!“

Брат Горобец наставља: „Током прве године коју сам провео у затвору, из религиозних разлога је затворено преко 700 особа. Већину су чинили Јеховини сведоци. Сви смо радили у једној фабрици и имали смо времена да разговарамо са онима који су се придружили групи која се одвојила. Резултат тога је био да су се током 1960. и 1961. многе ствари разјасниле. На крају је 1962.  Одбор земље који је надгледао дело у целом Совјетском Савезу написао једно писмо усред радног логора. Писмо је послато свим скупштинама у Совјетском Савезу и тиме је поправљено много штете коју је нанела КГБ-ова кампања лажи.“

Распознавање правог канала

Брат Горобец је у јуну 1964. ослобођен из радног логора. Одмах се вратио у Молдавију. Када је стигао у Табане, увидео је да су многи Сведоци још увек били збуњени у вези с тим кога Јехова користи да би пружао духовну храну и вођство. Многа браћа су читала само Библију.

Наименован је одбор, у ком су била тројица духовно зреле браће, који је требало да помогне да се ситуација разјасни. Један од првих задатака био је да посете све скупштине на северу Молдавије, где је живела већина Сведока. Упркос многим прогонствима која су доживели, непоколебљива вера ових и других хришћанских надгледника, уверила је многе да Јехова још увек користи исту организацију која их је првобитно поучила истини.

Крајем 1960-их, КГБ је увидео да и поред прогонства и других тактика, дело проповедања и даље напредује. Књига Мач и штит описује реакцију КГБ-а и наводи: „Центар [КГБ-а] су узнемирили извештаји да чак ни у радним логорима ’вође и власти Јеховиста нису одбациле непријатељска веровања и да су и даље наставиле с јеховистичким делом‘. У новембру 1967, КГБ-ови официри који су радили на операцијама против Јеховиних сведока одржали су седницу у [Кишињеву] како би осмотрили нове мере за ’спречавање непријатељског дела секташа‘ и ’идеолошког преврата‘.

 Некадашња браћа уносе немир

Нажалост, неке појединце су заварале ове ’нове мере‘ и поступили су тачно онако како је КГБ желео. Неки су подлегли похлепи или страху од човека; други су некада били браћа, а сада су распламсавали мржњу према Сведоцима. Власти су почеле да користе ове особе како би сломиле беспрекорност верне браће. Сведоци који су преживели затвор и радне логоре рекли су да је то што су били мета узнемиравања некадашње браће, од којих су неки постали отпадници, једна од најтежих ситуација у којој су се икада нашли.

Многи отпадници су потекли од претходно поменутих противника. Најпре су ову групу чинили неки који су једноставно били збуњени лажним КГБ-овим информацијама. Али међу онима који су крајем 1960-их још увек били повезани с противницима налазиле су се и особе које су показале искварени дух класе злог роба.  Такви појединци су се оглушили о Исусово упозорење и почели су да ’туку своје другове робове‘ (Мат. 24:48, 49).

Па ипак, завера ’завади па владај‘ усмерена против Божјег народа није успела, упркос свим притисцима КГБ-а и његових присталица. Када су почетком 1960-их верна браћа почела да раде на поновном уједињењу организације у Молдавији, већина браће у тој земљи била је повезана с противницима. Међутим, до 1972, скоро сви су поново лојално сарађивали с Јеховином организацијом.

Захвалан прогонитељ

Верни појединци који су током комунистичког режима остали у Молдавији дали су све од себе у служби проповедања. Неформално су сведочили фамилији, пријатељима, школским друговима и колегама на послу. Али били су опрезни, пошто су многи партијски руководиоци у Молдавији били фанатично одани комунистичкој идеологији. Па ипак, нису сви комунисти презирали Јеховине сведоке.

Симеон Волошановски се присећа: „Полиција је претресла наш дом, а надлежни официр је направио записник целокупне литературе која је била заплењена. Касније се вратио са записником и затражио да га потпишем. Док сам проверавао списак, приметио сам да недостаје једна Кула стражара која је говорила о томе како се породични живот може учинити лепшим. Питао сам га зашто је нема на списку. ’О, однео сам је кући и прочитали смо је сви заједно‘, одговорио је помало посрамљено. ’Па, да ли вам се допало оно што сте прочитали?‘, упитао сам. ’О, да! Много нам се свидело!‘, рекао је.“

 Противљење се стишава, а пораст наставља

Током 1970-их, комунистичка власт је престала да хапси и протерује Јеховин народ. Ипак, поједина браћа су била ухапшена и изведена пред суд због проповедања или присуствовања хришћанским састанцима. Међутим, казне су биле блаже.

Као и посвуда, и у Молдавији је 1972. уведено наименовање старешина. Георге Горобец се присећа: „Браћа су радосно прихватила ову новину јер су у њој видела још један доказ деловања Јеховиног духа. Надаље, захваљујући већем броју наименоване браће, скупштине у Молдавији су могле духовно да напредују и да се увећавају.

Наравно, до тада су браћа већ стекла огромно искуство у организовању дела проповедања и тајном штампању библијске литературе. Када је под комунизмом отпочело интензивно прогонство, које је трајало наредних неколико деценија, литература се у Молдавији производила на два места, и то само ноћу. Тако су радници водили два живота — један током дана, када су обављали уобичајене послове попут других људи, и други ноћу, када су до у ситне сате производили литературу за скупштине.

Међутим, ситуација се променила када су противљење и присмотра попустили. Браћа су сада могла још више да користе тајне штампарије и да укључе још добровољаца у овај посао. Захваљујући томе штампало се више литературе.

Браћа су такође побољшала технике штампања. На пример, користили су посебне матрице које су припремали на писаћој машини. Преправили су и пресе тако да су истовремено штампале на обе стране папира. Сва ова побољшања довела су до још веће продуктивности.  Време када су се публикације за проучавање Библије преписивале било је прошлост!

Наравно, више литературе је омогућавало браћи да се више посвете личном библијском студију. Захваљујући томе, као и бољем контакту међу одговорном браћом, могли су се отклонити сви трагови некадашњих неспоразума. Па ипак, ова побољшања су била само мали део онога што је требало да доживи Јеховин народ у Молдавији.

Напредак правог обожавања

Иако је совјетски комунистички режим својевремено био политички и војни џин, он ипак није успео да угуши право обожавање. Политиком протеривања, Совјети су ненамерно помогли да добра вест стигне до неких ’најудаљенијих делова земље‘ (Дела 1:8). Јехова је преко Исаије обећао: „Свако ће оружје против тебе тупо бити... То је наслеђе слуга Јеховиних и спас њихов од мене“ (Иса. 54:17). Те речи су се показале веома истинитим!

После промене власти у Совјетском Савезу 1985. године, тамошњим Јеховиним сведоцима је било много лакше. Више их није пратила тајна служба, нити су новчано кажњавани због религиозних окупљања. Иако су браћа у Молдавији наставила да се састају у групама од по највише десеторо, почели су приликом неких догађаја, попут венчања и сахрана, да одржавају мале покрајинске састанке.

Онда је у лето 1989, дело проповедања доживело процват када су одржана три међународна конгреса у Пољској: у Корцову (близу Катовица), Познану и Варшави. На њима су присуствовале стотине делегата из Молдавије. То је било веома дирљиво искуство за ту верну  браћу која су се до тада тајно састајала у малим групама, а сада су била с мноштвом радосних Сведока из многих земаља — и сви су заједно обожавали Јехову!

Браћа у Молдавији су присуствовала још једној духовној гозби када су 1991, први пут у историји дела у тој земљи, јавно одржани покрајински састанци. Наредне године се одиграо још један значајан догађај — одржан је међународни конгрес у Санкт Петербургу у Русији. Овом конгресу је присуствовало више делегата из Молдавије него што их је 1989. присуствовало на сва три конгреса у Пољској. Да, Јехова је отворио уставе небеске и почео обилно да благосиља своје лојалне, захвалне слуге.

Обука путујућих надгледника

Већа слобода је донела и бољу сарадњу између Одбора земље и путујућих надгледника у Совјетском Савезу.  У децембру 1989, ради обуке се у Лавову у Украјини састало 60 ове духовно зреле браће. С обзиром да су сва та браћа преживела затворе, радне логоре и друге облике прогонства, за њих је ова обука била велики извор радости и охрабрења, посебно зато што су многи још током протеклих тешких времена постали блиски пријатељи.

Четворица путујућих надгледника дошла су из Молдавије. Када су се вратили, пренели су скупштинама мудре савете које су чули у Лавову, посебно у вези с проповедањем. На пример, препоручили су браћи да и даље проповедају Божју Реч у тајности, упркос новонасталој слободи (Мат. 10:16). Зашто је требало да браћа и даље буду опрезна? Зато што је, фактички, дело још увек било забрањено.

Хитно потребне нове Дворане Краљевства

Још откада је дело проповедања почело у Молдавији, браћа су знала да су им требале дворане за састајање. Још 1922, Истраживачи Библије из села Коржеуци сами су сакупили новац и саградили дворану. Звали су је кућа за састанке и низ година им је добро користила.

Када је крајем 1980-их званично противљење почело приметно да слаби, у многим градовима и селима постојале су скупштине са по неколико стотина објавитеља. Састанци су се одржавали у кућама, по групицама. Да ли је дошло време да се направи корак даље и почне с градњом Дворана Краљевства? Да би то утврдила, браћа су се обратила службеницима у неким селима.

Неки од ових званичника били су спремни на сарадњу. Тако је било и у Фетештима, једном селу на северу Молдавије са 3 150 становника. Локална браћа су се у јануару 1990. састала с председником општине који им  је рекао да, што се тиче закона, могу несметано да граде у том селу. Браћа су још увек била сумњичава и просто нису могла да поверују. Зато су затражила дозволу да адаптирају кућу једног брата како би скупштина могла да је користи као малу Дворану Краљевства, иако је имала 185 објавитеља!

Председник општине је одобрио пројекат и браћа су прионула на посао. Међутим, убрзо су наишли на велики проблем. Уколико би према пројекту срушили један зид, вероватно би се срушила цела кућа! Тако су радови изненада стали. Шта сада да учине? Браћа су одлучила да поново оду код председника општине и да му изложе проблем. Били су пресрећни када им је дозволио да из темеља подигну нову Дворану Краљевства! Бацили су се на посао и завршили пројекат за само 27 дана.

Како би сви могли да се састају у новој Дворани Краљевства, у Фетештима су формиране две скупштине. Међутим, многи нови објавитељи још увек нису били крштени. Зашто не би у програм за посвећење укључили и крштење? Браћа су управо то и урадила. Тако су, након говора за крштење, сви отишли до оближње реке где је 80 особа симболизовало предање Јехови.

Наравно, још многим скупштинама је хитно требала Дворана Краљевства. Када су се у литератури појавиле слике Дворана Краљевства, неке скупштине су одлучиле да саме саграде нешто слично. Тако су сакупиле новац, преузеле иницијативу и почеле с послом. То нису били усамљени случајеви. У периоду између 1990. и 1995, браћа су подигла преко 30 Дворана Краљевства — и то сопственим трудом и средствима.

Поједине Дворане Краљевства су се користиле и за покрајинске састанке. Међутим, посећеност је била  толика да су многи морали напољу да слушају програм. Зато су браћа почела да размишљају о градњи Конгресне дворане. Ни овог пута нису одуговлачили. Године 1992, за само три месеца, у Коржеуцима је саграђена прва Конгресна дворана у Молдавији — са 800 места. Наредне године, Сведоци су, поново својим трудом и средствима, саградили Конгресну дворану у Фетештима са 1 500 места.

Изгледа да је овај пројекат завршен у право време, јер су политички немири и економски колапс средином 1990-их довели до инфлације у Молдавији. Рецимо, новац који је почетком 1990-их био потребан за изградњу целе Дворане Краљевства, неколико година касније не би био довољан ни за столице!

Градња Дворана Краљевства на југу

За разлику од скупштина на северу Молдавије, скупштине на југу су имале веома мало Дворана Краљевства. С обзиром да је током 1990-их дело брзо напредовало, многе тамошње новоосноване скупштине нису могле да пронађу прикладно место за састајање. Испрва  су се користиле школе, али су браћа с временом имала тешкоће да их закупе.

Поново је Јехова прискочио у помоћ преко своје организације. Водеће тело је путем Фонда за Дворане Краљевства у прави час ставило на располагање средства за градњу дворана у земљама са ограниченим средствима, међу којима је и Молдавија.

Браћа су добро искористила ову помоћ. То се лепо види на примеру Кишињева. Године 1999, у главном граду није било ниједне Дворане Краљевства. Али до јула 2002, од укупно 37 скупштина 30 се састајало у десет нових дворана, а још три су се управо градиле.

Коначно законски регистровани!

Молдавија је 27. августа 1991. постала независна република. С обзиром да су дело Јеховиних сведока забранили Совјети, то више није било правоснажно. Па ипак, Јеховини сведоци, којих је тада било око 4 000, још увек нису били законски регистровани као религиозна организација.

Када је добио неке практичне смернице од Водећег тела, Бетел у Молдавији је одмах ступио у контакт са одговарајућим владиним службама и затражио законску регистрацију Јеховиних сведока. Нове власти су повољно реаговале на овај захтев. Прошло је неко време док се прикупила неопходна документација, али коначно, 27. јула 1994, Бетел је примио званични документ о регистрацији.

То је био незабораван дан за Јеховине сведоке у Молдавији! Након око шест деценија забрана, прогонства и затварања, сада су могли јавно да обожавају Јехову и да проповедају добру вест. Такође су могли да почну да одржавају обласне конгресе. И стварно, у августу  1994, месец дана након што су законски признати, Јеховини сведоци су се окупили на највећем стадиону у Кишињеву, на првом обласном конгресу у Молдавији. То је заиста био узбудљив догађај!

Проширење Бетела

До 1995, број објавитеља Краљевства нарастао је на преко 10 000. Мали Бетел у Кишињеву бринуо је за одређене аспекте дела у Молдавији, али је руска подружница — удаљена скоро 2 000 километара — надгледала целокупно дело. Међутим, румунска подружница се налазила на само 500 километара, а и већина Молдаваца говори румунски, који је чак постао званични језик у Молдавији. Зато је након детаљног разматрања свих околности, Водеће тело препоручило да дело у Молдавији надгледа румунска подружница.

У међувремену, Бетел у Кишињеву, који се налазио у једном малом стану, није више могао да прати напредак дела. Постало је очигледно да је дошло време да се оснује бетелска породица. Међу првим члановима били су Јон и Јулија Русу. Брат Русу је од 1991. до 1994. служио као заменик покрајинског надгледника. Још један члан бетелске породице био је Георге Горобец, који је до тада служио као обласни надгледник. С обзиром да је живео на другом месту, сваког дана је долазио у Бетел. Након што су неколико година провели у Румунији, 1. маја 1996. стигли су Гентер и Розарија Мацура, дипломци 67. разреда Гилеада.

Како је растао број објавитеља, тако је расла и потреба за новим бетелским радницима. Али, није било довољно простора. Сем тога, бетелити су до 1998. живели на пет локација у граду! Зато су браћа почела да траже одговарајући плац како би Бетел био на једном месту. Власти у Кишињеву сусретљиво су понудиле  браћи једно имање површине три хектара у самом центру града, што су браћа спремно прихватила. Мислило се и на будућа проширења, тако да је купљено и суседно имање.

За спољашње радове склопљен је уговор с једном локалном фирмом. Остатак посла су обавили међународни добровољци и локална браћа и сестре. Градња је почела у септембру 1998. и након само 14 месеци бетелска породица се уселила у нови дом, одушевљена што су напокон сви заједно.

Посвећење новог Бетела одржано је 16. септембра 2000. Дошли су гости из 11 земаља. Наредног дана, Герит Лош, члан Водећег тела, обратио се присутнима којих је на локалном стадиону било преко 10 000. Сви су осетили снагу љубави која уједињује Јеховин народ широм света.

Бетелска породица у Молдавији тренутно има 26 чланова. Неки су, попут Дејвида и Миријам Грозеску, дошли из прекоморских земаља да би служили као бетелити на страној додели. Други су, попут Ена Шленцига, били у Школи за оспособљавање слугу у својој домовини, а затим су прихватили страну доделу у Молдавији. Стога, иако их је мало, чланови ове бетелске породице долазе из многих нација.

Обука жетелаца

Током деценија забрана и прогонства, Јеховин народ у Молдавији проповедао је добру вест опрезно и, наравно, неформално. Али сада су такође могли да проповедају од куће до куће и на улицама. Браћа су послушно почела да учествују у овим облицима службе. Нарочито су учествовала у уличном сведочењу. Међутим, како је растао број објавитеља, требало је направити  равнотежу. Тако су скупштине биле подстакнуте да се усредсреде на јавно проповедање од куће до куће, што су оне савесно и почеле да раде.

Сада су објавитељи више него икада раније почели да увиђају колико су њихове комшије жељне здраве духовне хране. Да би се томе изашло у сусрет, Јеховина организација је почела да шаље скупштинама Кулу стражару, Пробудите се! и другу библијску литературу на румунском и на руском језику. Такође су се и објавитељи веома трудили да побољшају квалитет своје службе тако што су примењивали предложене презентације из Наше службе за Краљевство. Такође су добро користили све што су научили у Теократској школи службе.

Даљњу помоћ, посебно у организовању дела, пружила су зрела, искусна браћа из других земаља. Попут притке која подупире лозу, ови способни и спремни помоћници из других земаља пружили су скупштинама подршку и стабилност.

Време брзог пораста

Брзи пораст броја ученика у Молдавији очигледан је у главном граду Кишињеву, у ком живи 662 000 људи. У јануару 1991, пре него што су Јеховини сведоци били законски регистровани, у Кишињеву су постојале само две скупштине са око 350 објавитеља. Али до јануара 2003, тај број је нарастао на 37 скупштина с више од 3 870 објавитеља! У једној скупштини је у року од девет месеци 101 особа постала објавитељ! Када се узме у обзир такав брз пораст, није ништа необично да се скупштине у Кишињеву поделе за само две године.

У Молдавији је у августу 1993. био 6 551 објавитељ. Али до марта 2002, тај број је нарастао на 18 425, што  је пораст од 280 посто за девет година! У истом периоду, број пионира је нарастао са 28 на 1 232.

Од заменика градоначелника до пионира

Многи који су стекли спознање о Јехови некада су били комунисти, а неки чак и истакнути политичари. Један од њих је Валерију Марза, некадашњи заменик градоначелника Сороке, града са око 39 000 становника. На свечаностима с парадама, Валерију је био у почасној ложи међу истакнутим личностима које су поздрављали учесници параде док су марширали. Дакле, био је веома познат у том граду.

Међутим, с временом је почео да проучава Библију и крстио се. Како су људи реаговали када им је сведочио? „Скоро сви су ме звали унутра“, прича брат Марза. „Имао сам изврсне прилике да сведочим и моја супруга и ја смо увидели да је наш град изузетно плодно подручје!“ Недуго затим, брат Марза је наименован да служи као специјални пионир. Он и његова супруга такође су служили годину дана у Бетелу. Сада имају предност да учествују у покрајинском делу.

 Пионири прискачу у помоћ

У Молдавији је однос броја објавитеља и укупног становништва један од најбољих у Европи. Па ипак, у многим селима и варошицама још увек нема Сведока. Због тешких економских услова, већина објавитеља и пионира не могу да служе тамо где је већа потреба. Да би добра вест ипак стигла до свих људи у Молдавији, румунска подружница је наименовала скоро 50 специјалних пионира у Молдавији. Више од 20 њих је похађало Школу за оспособљавање слугу, која се одржава у Румунији, Русији и Украјини.

Ови вредни јеванђелизатори постигли су изванредне резултате. На пример, један пар специјалних пионира, Сергеј и Оксана Зигел, добили су 1995. доделу у Каушенима, месту у којем је била само једну група од 15 објавитеља. Зигелови су помогли локалној браћи да започну многе библијске студије. Такође су радосно ширили пионирски дух, тако да су многи ступили у пуновремену службу. Сада у Каушенима постоје две скупштине са око 155 објавитеља, што је десетоструки пораст за само седам година! У међувремену, Зигелови су почели с покрајинском службом, што им омогућава да помогну још многим скупштинама.

Слобода, али не без потешкоћа

Ма какве биле, људске владавине се увек суочавају с проблемима. Под румунском монархијом, фашистичком диктатуром или комунистичким режимом, Јеховин народ у Молдавији морао је да подноси противљење свештенства, забране, прогонство и протеривање. Данас се Јеховини сведоци, попут људи око њих, суочавају са економским тешкоћама, због чега морају да раде оба родитеља. Неки имају проблем да уопште и нађу посао.

 Истовремено, криминал и корупција цветају, док материјализам и пад морала узимају данак. Може ли Јеховин народ изаћи као победник упркос овим суптилним претњама њиховој духовности? Сасвим сигурно да може! Сведоци су из искуства научили да Јехова никада не напушта лојалне слуге које му се обраћају за помоћ у кушњама и изазовима (2. Тим. 3:1-5; Јак. 1:2-4).

Садашње стање нас подсећа на 14. поглавље Откривења, у ком се описују две симболичне жетве. Једна је жетва „земаљске лозе“ — злог рода који, као што је и проречено, напредује током ових последњих дана (Откр. 14:17-20; Пс. 92:8). Ускоро ће та ’лоза‘, заједно са свим својим трулим плодом, бити ишчупана из корена и бачена „у велику винску пресу Божјег гнева“. Јеховине слуге једва чекају да дође то време!

У међувремену, помазани хришћани и њихови сарадници радују се духовном напретку. Да, Јеховин ’виноград пенушавог вина‘ наставиће да доноси обиље здраве духовне хране и да том обиљу привлачи овцама сличне људе. Зашто Божји народ може бити уверен да ће се то остварити? Зато што сам Јехова чува свој драгоцени виноград (Иса. 27:2-4). То је и те како очигледно у Молдавији! Тачно је да су Сатанине сплетке — прогонство, протеривање, ширење неистина и лажна браћа — задавале муке Божјем народу, али никада га неће поразити у духовном погледу (Иса. 54:17).

Заиста, „срећан је човек који истраје у кушњи, јер ће, кад буде прокушан, добити венац живота, који је [Јехова] обећао онима који га воле“ (Јак. 1:12). Задржи ове драгоцене мисли на уму и нека те историја Јеховиних сведока у Молдавији подстакне да и даље волиш Јехову, да ’истрајеш у кушњи‘ и да ’доносиш много плода‘ (Јов. 15:8).

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 71. страни]

Руски и источноевропски вински подрум

Захваљујући дугим летима и плодном земљишту, Молдавија је изузетно погодна за производњу вина, која је на тим просторима заступљена хиљадама година. Винарство је почело да цвета када је локално становништво при крају трећег века пре н. е. успоставило везе са Грцима и касније, у другом веку пре н. е., са Римљанима.

Данас је винарство главна привредна грана у Молдавији, са скоро 130 винарница које годишње произведу и до 140 милиона литара вина. Око 90 посто произведеног вина се извози, од чега 80 посто у Русију и 7 посто у Украјину.

 [Оквир на 72. страни]

Молдавија

Земља: Централна и северна Молдавија је шумовита област која обухвата планинске крајеве с бујном вегетацијом и степе, то јест травнате равнице. На југу земље углавном се налазе степе у којима је заступљена земљорадња.

Народ: Око две трећине укупног становништва чине Молдавци. По бројности, следе их Руси, па затим Украјинци, Турци, Бугари и Јевреји. Већина Молдаваца су припадници Источне православне цркве.

Језик: Званични језик је румунски. Доста људи говори и руски, поготово у градовима, где скоро сви знају оба ова језика.

Привреда: Пољопривреда и производња хране су главне делатности. Индустрија је у развоју.

Исхрана: Главне културе су грожђе, пшеница, кукуруз, шећерна репа и сунцокрет. Од домаћих животиња гаје се углавном говеда, музна стока и свиње.

Клима: Температура се креће од минус 4 степена Целзијуса у јануару до око 21 степен у јулу. Углавном је топло са релативно благим зимама. Просечне годишње падавине износе око 50 центиметара.

 [Оквир на странама 83-85]

Изванредни примери хришћанске неутралности

Ђеорђе Вакарчук: Брат Вакарчук је одгајан као Јеховин сведок. У децембру 1942, фашисти су му уручили позив за војну службу. Он је одбио да узме оружје и зато је 16 дана био затворен у самици с врло мало хране и у мрклом мраку. Власти су му поново уручиле позив уз обећање да ће му укинути казну — која му још није била ни саопштена — под условом да послуша претходно наређење. И овај пут је одбио.

Ђеорђе је због тога осуђен на 25 година затвора. Али ослобођен је када су 25. септембра 1944. стигле совјетске снаге. Па ипак, мање од два месеца касније, Совјети су покушали да га регрутују. Због тога што није ишао против своје библијски школоване савести, осуђен је на десет година принудног рада у различитим логорима. Његова породица целу једну годину није знала ништа о њему. Након пет година робије, брат Вакарчук је ослобођен 5. децембра 1949. Вратио се кући у Коржеуце и остао веран до своје смрти 12. марта 1980.

Парфин Гореачок: Родио се 1900. године, а спознање библијске истине стекао је између 1925. и 1927. у селу Хлина. Њега и његову браћу, Николаја и Јона, истини су поучавали Дамјан и Александру Рошу, први Истраживачи Библије у њиховом селу.

Парфин је 1933. с још неким Сведоцима ухапшен и депортован у град Котин, где су га  испитивали, а затим осудили на новчану казну због проповедања. На подстицај сеоског свештеника, Парфин је 1939. приведен у полицијску станицу у суседном селу Гилавац. Тамо га је полиција везала лицем надоле на кревет без мадраца и више пута тукла по табанима.

Када су на власт дошли фашисти, Парфин је поново био ухапшен и послат у затвор. Међутим, те исте године ослободили су га Совјети, али убрзо су га ухапсили када је одбио да иде у војску. Неколико месеци су га држали у затвору у Кишињеву и затим су га пустили.

Совјети су 1947. поново ухапсили Парфина и овог пута га осудили на осам година изгнанства због проповедања о Божјем Краљевству. Његова деца су 1951. депортована у Сибир. Па ипак, није им било дозвољено да живе са оцем. Чак га више никада нису ни видела. Парфин се у изгнанству тешко разболео и умро је 1953, оставши веран до краја.

Василе Падурец: Брат Падурец се родио 1920. у Коржеуцима, а за истину је сазнао 1941. у време фашизма. Зато је и он доживео прогонство како од фашиста, тако и од Совјета. Овим другима је одважно рекао: „Нити сам убијао бољшевике, нити ћу сада фашисте.“

Због таквог савесног, библијског става, Василе је осуђен на десет година радног логора. Ипак, казна је смањена на пет година и он се вратио кући 5. августа 1949. Када је трећи пут ухапшен, почела је операција „Север“. Тако су 1. априла 1951. Василе и његова породица укрцани у теретни вагон за Сибир. Након што су тамо провели око пет година, дозвољено им је да се врате у Коржеуце у Молдавији. Василе је умро 6. јула 2002, веран Јехови, у време када је овај извештај био у припреми.

 [Оквир⁄Слика на странама 89, 90]

’Ни за шта не бих мењао живот који сам провео у служби‘

Јон Сава Урсој

Рођен: 1920.

Крштен: 1943.

Неки подаци: У време комунизма служио као покрајински надгледник.

Родио сам се у Каракушенима у Молдавији. За истину сам сазнао пре избијања Другог светског рата. Супруга ми је умрла 1942. На њеној сахрани руља ме је отерала с гробља. Зашто? Зато што сам променио веру. Нешто касније те исте године, фашистичка влада је покушала да ме регрутује. Из жеље да останем политички неутралан, одбио сам да служим војску. Осуђен сам на смрт, али је пресуда касније преиначена на 25 година робије. Премештан сам из логора у логор. Док сам био у затвору у Крајови у Румунији, дошла је совјетска армија и све нас ослободила.

Нисам поштено ни осетио шта значи слобода када су ме комунисти опет стрпали у затвор. Послали су ме у Калињин у Русији. Две године касније, 1946, пустили су ме да идем кући у своје село, где сам помогао да се поново организује дело проповедања. Онда су ме 1951. Совјети поново ухапсили. Овог пута су ме, с многим другим Сведоцима, депортовали у Сибир. Кући сам се вратио тек 1969.

Када се осврнем на свој живот, видим како ми је Јехова у многим приликама дао снагу да останем беспрекоран. Ни за шта на овом свету не бих мењао живот који сам провео у служби за Створитеља. Сада се борим са ограничењима услед поодмаклих година и слабог здравља. Међутим, сигурна нада у живот у новом свету, када ћу опет бити пун младалачке снаге, јача моју решеност да ’не одустанем од тога да чиним оно што је врсно‘ (Гал. 6:9).

 [Оквир⁄Слика на странама 100-102]

Имам много разлога да певам

Александра Кордон

Рођена: 1929.

Крштена: 1957.

Неки подаци: Патила под совјетским режимом. Сада служи као скупштински објавитељ.

Љубав према певању помогла ми је да пронађем истину и да касније, када ми је вера била стављена на испит, останем духовно јака. Моје искуство почиње током 1940-их када сам као тинејџерка ступила у контакт с групом младих људи у Коржеуцу који су уживали да у своје слободно време певају песме Краљевства и разговарају о Библији. Духовне истине које сам сазнала током ових разговора и из песама дубоко су утицале на мене.

Убрзо сам постала објавитељ добре вести. Због тога сам 1953. била ухапшена с још десет Сведока. Док сам чекала суђење, била сам притворена у Кишињеву. Духовно сам се крепила тако што сам певала песме Краљевства, што је очигледно разбеснело једног чувара. „Налазиш се у затвору“, рекао је. „Овде се не пева!“

Одговорила сам: „Певала сам целог живота. Зашто бих сада престала? Можете ме затворити, али ми не можете ставити катанац на уста. Срце ми је слободно и волим Јехову. Зато имам много разлога да певам.“

 Осуђена сам на 25 година принудног рада у логору у Инти, близу Северног поларника. Током кратких летњих месеци, други Сведоци и ја радили смо у оближњим шумама. Поново су нам многе песме које смо знали напамет помогле да останемо духовно јаки и да дубоко у срцу осећамо да смо духовно слободни. Чак су и стражари, за разлику од оних у Кишињеву, тражили да певамо.

У логору Инта провела сам три године, три месеца и три дана. Затим сам помилована и ослобођена. Пошто ми још увек није било дозвољено да се вратим кући у Молдавију, отишла сам у Томск у Русији. Тамо сам се поново нашла с мужем, који је такође био у затвору. Били смо раздвојени четири године.

Пошто сам била у затвору, још увек нисам симболизовала своје предање Јехови крштењем у води. Зато сам питала браћу у Томску да ли бих то сада могла да учиним. С обзиром да је било доста њих који су такође желели да се крсте, браћа су брзо организовала крштење. Међутим, због забране су одлучили да се крштење обави једне ноћи на језеру у оближњој шуми.

У предвиђено време кренули смо из предграђа и да не бисмо били сумњиви, у паровима смо улазили у шуму. Сваки пар је требало да прати пар испред себе док коначно не би сви безбедно стигли на језеро. Такав је барем био план. Нажалост, две старије сестре испред моје партнерке и мене некако су изгубиле из вида пар испред себе. Ми смо пратиле њих, а они иза су доследно пратили нас. Ускоро смо се нас десетак саплитали у мраку и дрхтали смо мокри до коже због влажног шипражја. Машту су нам обузеле слике медведа и вукова јер се знало да лутају у тој области. Били смо толико напети да би нас пресекао сваки непознати звук.

Схватила сам да је веома важно да не паничимо и да се не обесхрабримо. Зато сам предложила да станемо и да звиждимо неку мелодију Краљевства, у нади да ће нас остали можда чути. Такође смо се усрдно молили. Можете замислити колико смо били радосни када смо чули како иста мелодија допире кроз таму до нас! Да, наша браћа су нас чула! Одмах су упалили батеријске лампе како бисмо могли да их пронађемо. Убрзо смо били подроњени у ледену воду, која нам уопште није била хладна јер смо били пресрећни.

Сада имам 74 године и поново живим у Коржеуцу где сам први пут чула за истину. Упркос поодмаклим годинама, још увек имам много разлога да певам, посебно када хвалим нашег небеског Оца.

 [Оквир⁄Слике на странама 104-106]

Увек сам се трудио да опонашам пример својих родитеља

Василе Урсу

Рођен: 1927.

Крштен: 1941.

Неки подаци: Служио као скупштински слуга и учествовао у тајној производњи литературе.

Моји родитељи, Симеон и Марија Урсу, крстили су се 1929. Од петоро деце колико су имали, ја сам био најстарији. Због неутралности, отац и мајка су за време фашизма ухапшени и осуђени на 25 година принудног рада. Духовна браћа и сестре из оближњих Коржеуца пазили су на нас децу и водили наше породично имање. Тако смо увек имали довољно хране. Наша остарела бака која није била у истини, такође је бринула о нама. Тада сам имао 14 година.

Захваљујући добром примеру својих родитеља, веома сам се трудио да се добро старам за духовност рођене браће и сестре. Да бих успео у томе, будио сам их рано ујутро како бисмо заједно разматрали понешто из библијске литературе. Нису баш увек били вољни да устану, али нису имали избора. Увидео сам колико је важно имати добре навике проучавања. Резултат тога је био да су се родитељи по повратку кући 1944, пошто су били раније ослобођени,  одушевили када су видели колико смо били духовно јаки. Како је то био радостан сусрет! Ипак, наша срећа је била кратког века.

Наредне године Совјети су ухапсили мог оца и послали га у затвор у Нориљск, у Сибиру, изнад Северног поларника. Три године касније, оженио сам се Емилијом, једном енергичном, духовном сестром. Одрасли смо практично заједно, тако да сам је веома добро познавао. Међутим, само годину дана након нашег венчања, мајка и ја били смо ухапшени. Послати смо у Кишињев где смо осуђени на 25 година принудног рада. Емилија се с пуно љубави старала о мојој браћи и сестри који су сада остали без родитеља и њиховог великог брата.

Касније сам послат у рудник угља у Воркути, озлоглашени радни логор северно од Северног поларника. Две године касније, 1951, Емилија, моја три брата и сестра били су протерани у Томск у западном Сибиру. Емилија је 1955. затражила да буде премештена у Воркуту да бисмо живели заједно. Тамо је родила прво од наше троје деце, девојчицу којој смо дали име Тамара.

У септембру 1957. проглашена је амнестија тако да смо били ослобођени. Али месец дана касније поново сам био ухапшен. Овог пута, био сам осуђен на седам година у радном логору у Мордвинији, близу Саранска, у Русији. Тамо су затворена и многа друга браћа, а пуно њих је тек требало да дође. Када су нам супруге долазиле у посету, некако би нам дотуриле доста литературе за коју смо били дубоко захвални. Емилија се у децембру 1957. преселила у Курган, у западном Сибиру, како би бринула  о нашој ћерки Тамари, која је до тада била код Емилијиних родитеља. Због тога смо Емилија и ја били раздвојени седам година. Ипак, то је био једини начин да спречимо да Тамару пошаљу у дом.

Ослобођен сам 1964, али ми није дозвољено да се вратим кући у Молдавију. Иако ми је кретање званично још увек било ограничено, могао сам да се придружим супрузи и ћерки у Кургану, где сам служио као водитељ скупштинског студија књиге. Онда смо се 1969. преселили у Краснодар на Кавказу. Тамо смо служили осам година, а затим смо се преселили у Чирчик у Узбекистану. Тамо сам радио у једној тајној штампарији. Коначно нам је 1984. дозвољено да се вратимо у Молдавију. Населили смо се у Тигини, граду са 160 000 становника и свега 18 објавитеља. Током година, ова мала група је нарасла на девет скупштина са скоро 1 000 објавитеља и пионира.

Да ли жалим што сам ради Господа провео толике године у радним логорима и затворима? Ни најмање! Спорна питања су ми била сасвим јасна већ са 14 година, када сам се и крстио — или волиш Бога или волиш свет! Пошто сам одлучио да служим Јехови, нисам ни помишљао да направим компромис (Јак. 4:4).

[Слике]

Лево: Василе Урсу

Скроз лево: Василе са женом, Емилијом, и ћерком, Тамаром

 [Оквир⁄Слике на странама 108-110]

Један дечкић с цветићем допро ми је до срца

Валентина Кожокару

Рођена: 1952.

Крштена: 1997.

Неки подаци: Као васпитачица под совјетским режимом, кроз школско градиво је провлачила атеизам.

Године 1978, радила сам као васпитачица у једном обданишту у Фетештију у Молдавији. Била сам атеиста. На једној седници су нам рекли да се усредсредимо на децу Јеховиних сведока и да их поучимо атеизму. То је по мом мишљењу била одлична идеја. Зато сам се трудила да смислим маштовите начине како бих допрла до срца деце чији су родитељи били Сведоци. Тако сам дошла на идеју за коју сам сматрала да је веома добра.

Задала сам деци да почну да гаје две леје цвећа. У једној је требало да засаде и заливају цвеће и да чупају коров. Међутим, ону другу леју нису смели да дирају. Рекла сам им да она припада Богу и да ће се он сам бринути за њу. Деца су одушевљено прихватила идеју. Наравно, док је једна леја заливана и негована, „Божја мала башта“ је потпуно обрасла коровом.

Онда сам једног ведрог сунчаног дана окупила разред код тих леја. Похвалила сам децу за велики  труд, након чега сам им поставила пажљиво осмишљена питања. „Да ли сте запазили да Бог уопште није пазио на своју цветну леју?“, питала сам. „Зар није очигледно да ова леја никоме не припада?“

Деца су се у потпуности сложила с тим. Затим сам закључила: „Видите, децо, ова цветна леја изгледа овако зато што Бог постоји једино у људској машти. Према томе, пошто Бог заиста не постоји, како би могао да узгаја цвеће или било шта друго да ради?“

Док сам говорила, посматрала сам децу да бих видела њихову реакцију. Приметила сам како се један дечкић, чији су родитељи Сведоци, све више и више узрујавао. На крају више није могао да издржи. Отрчао је до оближње ливаде, убрао маслачак и донео ми га рекавши: „Ако Бог не постоји, ко је онда учинио да никне овај цвет? Нико од нас га није гајио.“ Његова логика ми је отворила очи. Дубоко у себи, увидела сам да је ово дете изнело снажну чињеницу.

Због тога што сам одгојена у духу комунизма, требало је да прођу године док нисам начинила следећи корак — да истражим Библију. Тако сам тек 1995. отишла код Сведока у свом месту и затражила библијски студиј. Можете замислити колико сам се одушевила када сам установила да је један од мојих бивших ученика сада један од мојих учитеља!

Искрено говорећи, комунистички режим ми је пружио добро световно образовање. Али није успео да ми пружи најважније животне поуке. Данас захваљујући Јехови и оном храбром дечкићу могу да користим и духовно и световно образовање када помажем другима да увиде да Бог заиста постоји и да се он искрено занима за људе које је створио.

 [Оквир⁄Слика на странама 113-115]

Рођена у изгнанству

Лидија Севастиан

Рођена: 1954.

Крштена: 1995.

Неки подаци: Након што су је одгојили мајка која је била Сведок и отац који није био у истини, годинама није имала контакт с Јеховиним сведоцима.

Моја мајка и бака су постале Јеховини сведоци почетком 1940-их. Отац је био добар човек, али тада није прихватио библијску истину. До 1951, мајка је имала двоје деце и носила је близанце. У априлу те године, власти су покушале да раздвоје нашу породицу. Док је отац био на послу, укрцали су на воз за Сибир мајку — која само што се није породила — и мог брата и сестру. Ипак, мајка је успела некако да пошаље поруку оцу који је одмах дошао кући. Иако није био Сведок, и он се попео на воз и отишао у изгнанство с породицом.

Током тог пута за Сибир, мајци је дозвољено да накратко остане у Асину да би се породила. Остатак породице је морао да настави до области Томск, где је отац нашао смештај. Распоређен је да ради заједно с браћом. Неколико седмица касније, мајка и новорођени близанци придружили су се породици. На несрећу, бебе су умрле због нехуманих услова у којима је породица морала да живи.

 Поред свега, родитељи су у изгнанству добили још четворо деце, укључујући и мог брата близанца и мене. Отац се добро бринуо о свима нама. Коначно нам је 1957. било допуштено да се вратимо у родно село. Мајка је наставила да нас поучава библијским начелима, упркос томе што ју је тајна полиција константно пратила.

С друге стране, отац се првенствено бринуо да се његова деца добро школују. Зато сам са 16 година отишла у Кишињев на универзитет. Касније сам се удала и преселила у Казахстан, тако да сам изгубила контакт, не само са својим родитељима него и са Јеховином организацијом. Вратила сам се у Кишињев 1982. и одмах почела да тражим Јеховин народ, али узалуд. Осам година сам мислила да сам једина особа у целом граду која жели да обожава Јехову.

Онда сам, док сам стајала на једној аутобуској станици, чула две жене како разговарају о Јехови. Приближила сам им се како бих их боље чула. Жене су промениле тему јер су помислиле да сам агент КГБ-а. Када су кренуле, пратила сам их, што их је очигледно јако узнемирило. Зато сам им брзо пришла и, након кратког разговора, уверила их у своје искрене потицаје. Напокон ми се испунио сан да се придружим Јеховиној организацији! Нажалост, мој муж се противио мојој одлуци.

До тада смо имали двоје деце. Године 1992, имала сам операцију кичме и шест месеци сам морала непомично да лежим у болници. Током тог депримирајућег периода у мом животу, догодило се нешто предивно. Мој син Павел је заузео став за Јехову и крстио се 1993. године на међународном конгресу у Кијеву. С временом сам се опоравила и поново сам могла да ходам. Тако сам 1995. и ја симболизовала своје предање Јехови.

Данас су многи чланови моје породице Сведоци, за шта сам захвална Јехови и мајци, чија ми је истрајност увек била у мислима. Што се тиче оца који је био изузетно одан породици, радосна сам што могу да кажем да је, пре него што је умро, и он постао Јеховин слуга.

 [Оквир⁄Слика на странама 117, 118]

Наше жртве не могу да се пореде с Јеховином

Михај Урсој

Рођен: 1927.

Крштен: 1945.

Неки подаци: Прогонили га и фашисти и комунисти.

Објавитељ добре вести постао сам 1941. Годину дана касније, када сам имао 15 година, требало је да имамо војну обуку у школи. У учионици су висиле слике румунског краља Михаила, генерала Антонескуа и девице Марије. Када је наша група ушла у учионицу, требало је да се поклонимо пред сликама и да се прекрстимо. Тројица нас смо одбили да то урадимо.

Због тога нас је локална полиција страшно избатинала. Ту ноћ смо провели у школи. Ујутро смо послати у Коржеуце, где смо опет добили батине. Из Коржеуца смо одведени у још неколико места, пре него што су нас послали да идемо пешке на војни суд удаљен око 100 километара. Стопала су ми крварила од тог пешачења. На крају су ме, вероватно због мојих година, послали кући без пресуде.

Када сам имао 18 година, совјетске власти су ме позвале на регрутацију. Поново сам одбио да компромитујем своју неутралност. Зато сам сурово  претучен, баш као и мој пријатељ Георге Нименко. Због тешких повреда, он је умро месец и по дана касније. Претпостављам да су ме послали кући опет због мојих година. Совјети су ме поново ухапсили 1947, с тим што су овог пута претили да ће ме стрељати ако одбијем војну службу. Нису то урадили, али су ме ипак два месеца држали у самици, након чега су ме послали на принудан рад на градњу канала Волга-Дон. Показало се да је то веома опасан посао и многи су погинули. Приликом једне несреће у којој су многи изгубили живот, ја сам за длаку избегао повреду и послат сам кући у Молдавију.

Тамо сам се оженио. Године 1951, моја трудна жена Вера и ја смо протерани. Путовали смо најпре возом, а затим бродом до сибирске тајге, огромне области субарктичких шума, где сам се бавио сечом дрва. Вера и ја смо живели у једној колиби с још 16 породица. На срећу, 1959. нам је дозвољено да се вратимо кући у Молдавију.

Током и након тих тешких година, много тога ме је јачало. Рецимо, пример вере мог брата Јона. (Види 89. страну.) Он је осуђен на смрт, али је и поред тога што није знао да ће његова пресуда бити преиначена, одбио да учини компромис. Такође ме јача када се присетим како се Јехова увек бринуо за мене, касније и за моју супругу, током кушњи које смо претрпели ради његовог имена. Па ипак, наше жртве не могу да се пореде са оним што је Јехова учинио за наше добро тиме што је послао свог Сина као откуп за нас. Када помислим на ту изузетну жртву, то ми помаже да сваки дан започнем с радошћу.

 [Оквир⁄Слика на странама 121-123]

Осетила сам Јеховину нежну бригу

Михаилина Георгица

Рођена: 1930.

Крштена: 1947.

Неки подаци: Током забране радила као курир и преводилац.

Истину сам упознала 1945. и уживала сам да говорим о доброј вести својим комшијама у родном селу, Глоденима и у оближњем селу Петруњи. Због тога што сам проповедала у школи, нисам добила сведочанство. Упркос томе, радо сам користила своје образовање како бих помагала у превођењу библијских публикација с румунског и украјинског на руски језик.

Убрзо након што сам се крстила, сазнало се да радим на превођењу и осуђена сам на 25 година принудног рада у Воркути, северно од Северног поларника, где су биле и многе друге сестре. Упркос тешким условима, све смо наставиле да проповедамо. Некако смо дошле и до литературе. Чак смо је и саме производиле за потребе унутар логора.

Једног дана сам упознала једну младу жену која је грешком ухапшена због сумње да је Сведок. Предложила сам јој да истражи Божју Реч, пошто Јехова има моћ да ослободи свој народ уколико је  то његова воља. С временом је пристала на библијски студиј и постала је наша сестра. Недуго затим била је помилована и пуштена из логора.

Касније сам премештена у Караганду у Казахстану. Коначно сам и ја ослобођена 5. јула 1956. Преселила сам се у Томск где сам упознала и удала се за Александруа Георгицу, који је због своје вере био шест година у затвору. Обоје смо наставили да проповедамо на огромном подручју Сибира, свесни да нас тајна полиција још увек посматра. Онда смо се преселили у Иркутск, који је само мало западно од Бајкалског језера. Тамо смо наставили да тајно производимо литературу. Касније смо такође служили у Бишкеку у Киргизији. Иако је био веома опрезан када је сведочио, Александру је ухваћен и осуђен на десет година затвора.

Јавни тужилац је рекао да могу да посетим Александруа док чека на пресуду у затвору. С обзиром да то иначе није било дозвољено, упитала сам га који је повод за такву љубазност. „Ви сте млад пар“, рекао је, „и имате дете. Можда ћете поново размислити о својој одлуци.“ Рекла сам тужиоцу да смо Александру и ја давно одлучили да служимо Јехови и да смо решени да му останемо верни. Одговорио је: „Чак и ваша Библија каже да више вреди живо псето од мртвог лава“ (Проп. 9:4). „Тачно“, одговорила сам, „али живо псето које сте ви описали неће наследити Божји нови свет.“

Александру је одслужио свих десет година затворске казне и још једну годину је провео у кућном притвору. Када је ослобођен, преселили смо се у Казахстан, а затим у Узбекистан како бисмо помогли у делу проповедања. На крају смо се 1983. вратили у Молдавију, срећни што смо имали неупоредиву предност да у многим местима помажемо људима искреног срца да упознају Јехову.

Када размислим о прошлости, могу да кажем да мој живот није увек био лак. Али исто важи и за друге који нису Сведоци. И они имају многе проблеме с којима се боре. Међутим, ми смо патили ради добре вести. Зато смо увек осећали Јеховину нежну заштиту и бригу. Осим тога, знамо да нас након кушњи чека величанствена и вечна будућност.

 [Табела/Графикон страни 80, 81]

МОЛДАВИЈА — ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1891: Ч. Т. Расел долази у Кишињев у Бесарабији (у садашњој Молдавији).

1895.

1921: Годишњи извештај показује да је преко 200 особа прихватило библијску истину.

1922: Саграђена прва „кућа за састанке“ у Коржеуцима.

1925: Забрањује се дело Истраживача Библије.

1930.

1940: Румунија уступа СССР-у Бесарабију, која добија назив Молдавска ССР.

1941: Румунија враћа Молдавију у свој посед. Фашизам и ратна хистерија доводе до прогонства Сведока.

1944: СССР поново окупира Молдавију. Прогонство се наставља.

 1949: Совјети почињу да депортују Јеховине сведоке и друге.

1951: Стаљин започиње операцију „Север“.

1960-е: КГБ покушава да унесе неслогу и поделе међу Божјим народом.

1965.

1989: Сведоци добијају већу религиозну слободу. Делегати из Молдавије присуствују конгресима у Пољској.

1991: Молдавска ССР добија назив Република Молдавија. Одржавају се први покрајински састанци. Први пут један представник светске централе долази као зонски надгледник.

1994: Јеховини сведоци су законски регистровани. У Кишињеву се одржава први обласни конгрес.

2000.

2000: Посвећење новог Бетела у Кишињеву.

2003: У Молдавији активно 18 473 објавитеља.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

20 000

10 000

1895. 1930. 1965. 2000.

 [Мапе на 73. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

УКРАЈИНА

МОЛДАВИЈА

Бричени

Табани

Липкани

Ширауци

Коржеуци

Цаул

Фетешти

Сорока

Бељци

Петруња

КИШИЊЕВ

Каушени

Дњестар

Прут

РУМУНИЈА

Јаши

 [Слика на целој 66. страни]

[Слика на 74. страни]

Илије Гроза, један од првих Сведока у Молдавији

[Слика на 75. страни]

Тудор Гроза

[Слика на 78. страни]

Јоана Гроза

[Слике на 92. страни]

Парфин Паламарчијук и његов син Николаје

[Слика на 93. страни]

Василе Герман

[Слика на 94. страни]

Николаје Анискевичи

[Слика на 95. страни]

Марија Герман

[Слике на 96. страни]

Теретни вагони у којима су Сведоци депортовани у Сибир

 [Слика на 98. страни]

Иван Микитков

[Слика на 99. страни]

Константин Шобе

[Слике на 107. страни]

Николај Волошановски с брошуром „Дупло дно“

[Слика на 111. страни]

Георге Горобец

[Слика на 126. страни]

Конгресна дворана у Фетештима

[Слика на 131. страни]

Одбор земље, слева надесно: Дејвид Грозеску, Анатолије Кравчијук и Тиберију Ковач