Народна Република Конго

Наслов „Истина ће вас ослободити“ светлуцао је на љубичастој књизи која је стигла у пакету. Етјен је био збуњен. Овај пакет је несумњиво био за њега. Био је адресиран на име Етјена Нкункуа, главног пројектанта једног владиног одељења у Бангуиу, у Француској Екваторијалној Африци. Међутим, он није наручио ту књигу, а ни адреса на полеђини, Watch Tower у Швајцарској, није му ништа значила. Није ни претпостављао да ће му библијска истина о којој говори та књига променити живот. Та истина ће такође ослободити хиљаде других Африканаца од криве религије, племенских предрасуда и неписмености. Заштитиће многе од предстојеће политичке еуфорије и разочарања које је након тога наступило. Пружиће утеху и наду током потресних догађаја. Такође ће утицати на богобојазне особе да ризикују свој живот како би помогли другима. Прича о тим догађајима је дирљива и охрабрујућа. Међутим, пре него што сазнамо шта је Етјен урадио након што је добио књигу, осмотримо неке информације о афричкој земљи у којој он живи.

 Једну деценију пре него што је Кристифор Колумбо предузео своје чувено путовање ка америчким континентима 1492. године, португалски морепловци су под командом Диога Каа стигли на ушће реке Конго у централној Африци. Они нису ни знали да је река која је запљускивала њихов брод прешла хиљаде километара пре него што је стигла до океана.

Португалци су наишли на локални народ, становнике богатог краљевства Конго. Током наредних неколико векова, трговци из Португала и из других делова Европе куповали су слоновачу и робове од Африканаца који су живели дуж обале. Европљани су се тек крајем 19. века усудили да крену у унутрашњост. Један од најистакнутијих људи који су истраживали ово подручје био је Пјер Саворњан де Браза, официр француске морнарице. Браза је 1880. потписао уговор с једним локалним краљем, чиме је област северно од реке Конго стављена под француску надлежност. Касније је та територија постала Француска Екваторијална Африка. Њен главни град је био Бразавил.

Данас је Бразавил престоница и највећи град Народне Републике Конго. Налази се на обалама реке Конго. Низводно од њега, река бесни преко великог камења и гребенова још око 400 километара према мору, где је Као усидрио брод на свом путу у непознато. Из Бразавила можеш бацити поглед преко реке на панораму Киншасе, главног града Демократске Републике Конго. Обе државе су узеле име ове реке.

Због брзака и водопада низводно од Бразавила, река није пловна све до Атлантика. Међутим, Бразавил је с приобалним градом Поант Ноар повезан пругом. Већина Конгоанаца живи у ова два града и њиховој околини. Премда се на северу налазе нека приобална места  и градови, већи део ове вреле земље с густим шумама слабо је насељен.

Истина почиње да ослобађа људе

Вратимо се на Етјена. Он је књигу добио 1947. године. Истог дана ју је прочитао, размотривши прва поглавља с једним комшијом. Обојица су препознала звук истине и одлучила да идуће недеље позову неке пријатеље како би с њима читали из књиге и проверили библијске стихове. Сви који су дошли били су одушевљени оним што су научили и одлучили су да се окупе и следеће недеље. Том другом састанку присуствовао је и службеник са царине по имену Огистин Бајоне. Попут Етјена, и он је био из Бразавила, и такође је постао реван у ширењу истине која доноси праву слободу.

Наредне седмице, Етјену су стигла два писма. Једно је било од познаника из Камеруна који је знао да се Етјен занима за религију. Написао је да је он послао Етјенову адресу у швајцарску подружницу Watch Tower Society-ја. Друго писмо је било из Швајцарске у ком је био подстакнут да прочита књигу и да је осмотри с породицом и пријатељима. Такође је наведена и адреса у Француској на коју је могао да се обрати ради даљњих информација. Сада је Етјен знао зашто му је стигла књига. Ускоро је почео редовно да се дописује с подружницом Јеховиних сведока у Француској.

Након неколико година, и Етјен и Огистин су се вратили у Бразавил. Међутим, пре тога је Етјен писао једном познанику у Бразавилу који се звао Тимоти Мијемунуа, који је био директор једне техничке школе. Његово писмо је овако почињало: „Драго ми је што ти могу рећи да пут који смо следили није пут истине. Јеховини сведоци имају истину.“ Затим је Етјен објаснио оно што је научио. Такође је послао и књигу „Истина  ће вас ослободити“. Тимоти је повољно реаговао на библијску поруку, баш као што су реаговали Етјен и Огистин. Била су то прва тројица Конгоанаца која су прихватила библијску истину и сваки од њих је наставио да је преноси другима.

Тимоти је позвао ученике који су становали у интернату те техничке школе да присуствују библијским разговорима у вечерњим сатима. Такође је наручио још библијских публикација. Та група је почела да одржава састанке и да проповеда како су најбоље умели. Неки ученици, као што су Ное Микуиза и Семон Мампуја, касније су имали предност да служе као надгледници у Јеховиној организацији.

Ерик Кук, мисионар који је живео у Јужној Родезији (сада Зимбабве), посетио је 1950. групице заинтересованих  људи у Бангуију и Бразавилу како би их охрабрио. Међутим, проблем је био што брат Кук није знао француски. Етјен се присећа: „Користећи свој мали енглеско-француски речник, овај понизни, саосећајни брат максимално се трудио да нам објасни све у вези с делом проповедања о Краљевству и теократском организацијом. Понекад смо стварно морали да нагађамо шта је хтео да нам каже.“

Ограничења

Посета брата Кука била је правовремена, јер је 24. јула 1950. високи комесар колонијалних власти забранио увоз и дистрибуцију литературе Јеховиних сведока. Током наредне године, објавитељи у Француској Екваторијалној Африци уручили су само шест примерака литературе, иако су одржали 468 састанака за јавност. У Годишњаку Јеховиних сведока за 1952. изражено је разумевање за браћу и саосећање према њима. Тамо је стајало: „Покушај да замислиш да си на огромном подручју са само 37 објавитеља Краљевства који су раштркани широм земље. Можда никада ниси видео ниједног другог активног Сведока осим оних неколико у твом граду. Једино што знаш о истини и о томе како треба сведочити јесте оно што си прочитао у публикацијама и у неколико писама Заједнице која су успела да стигну до тебе. [С тиме се] суочавају браћа у афричким земљама које су под француском управом.“

Касније је из Француске дошао Жак Мишел да би охрабрио и додатно обучио ту групу. Ное Микуиза, један од оних ученика из техничке школе, присећа се  једног питања о којем су стално размишљали. Они су питали: „Да ли је забрањено да се пије вино?“ Све очи су биле уперене у брата Мишела док је отварао у Библији Псалам 104:15. Након што је прочитао тај стих, Жак је објаснио да је вино дар од Бога, мада хришћани не треба да га превише пију.

Новокрштена браћа из Бразавила ревно су сведочила другима. Викендом су редовно прелазили реку скелом како би проповедали у Киншаси. Тако се 1952. крстио први Конгоанац с јужне стране те реке. Током тих првих година, браћа из Бразавила су пуно помагала онима у Киншаси. Касније ће се улоге заменити.

У децембру 1954, браћа су организовала један већи скуп у Бразавилу. Било је 650 присутних и 70 крштених. Истина је све више људи ослобађала од криве религије. Наравно, религиозним вођама такозваног хришћанства није било драго због тога и трудиле су се да окрену власти против Јеховиних сведока. Полиција је мислила да је Тимоти Мијемунуа вођа Сведока, па га је зато често приводила у станицу. Тамо су му претили и  тукли га. То га није обесхрабрило, нити је заплашило остатак Јеховиног народа у Бразавилу. И даље је расло занимање за библијску истину.

Затим су власти предузеле додатне мере. Тимоти Мијемунуа и Арон Дијамоника, један од оних некадашњих ученика из техничке школе који су прихватили истину, радили су у државној служби. Влада их је 1955. преместила у удаљене градове у унутрашњости земље. Тимоти је послан у Џамбалу, а Арон у Имфондо. Тај покушај да се спречи проповедање у потпуности је пропао. Браћа у Бразавилу су ревно наставила са својим активностима, док су Тимоти и Арон отворили нова подручја и основали скупштине на својим новим локацијама. Иако су браћа била ревна, прижељкивала су помоћ из других земаља. Ускоро је и то дошло на ред.

У марту 1956, стигла су прва четири мисионара из Француске: Жан и Ида Сењобо с Клодом и Симоном Дупон. У јануару 1957, у Бразавилу је отворен Бетел који је био надлежан за дело проповедања у Француској Екваторијалној Африци. Брат Сењобо је био наименован за слугу подружнице. Недуго након тога, доживео је трагедију када је његова супруга Ида страдала у саобраћајној несрећи приликом њихове посете скупштинама данашње Централноафричке Републике. Жан је наставио да служи на својој додели.

 У унутрашњост

Огистин Бајоне је у то време већ био покрајински надгледник. Посећивао је села дубоко у шумама, као и пигмејске логоре на северу и западу земље. Пошто је често и далеко пешачио, у тој области је постао познат као Онај који пешачи. Понекад је у друштву брата Бајонеа био и Жан Сењобо. Жан је био изненађен што су људи у дубини екваторијалне шуме знали да они долазе. Бубњеви су проследили следећу поруку: „Онај који пешачи долази с једним белцем.“

Такви подухвати су довели до добрих резултата. Раније су људи говорили да Јеховиних сведока има само у Народној Републици Конго. Присуство брата Сењоба и других мисионара, као и пројекције филма Друштво Новог света у акцији, доказали су супротно.

Библијска истина је и даље стизала у села дубоко у унутрашњости, ослобађајући људе од спиритистичких обичаја и племенских сукоба. Многа браћа из тих крајева била су неписмена. Пошто нису имали сатове, време за одлазак на састанке одређивали су по положају сунца. Да би израчунали време које су провели у служби, користили су штапиће. Сваки пут када би некоме сведочили, пресавили би по један штапић у марамицу. Четири штапића су означавала један сат. Тако су на крају сваког месеца могли да саставе свој извештај службе на терену. Међутим, браћа су заправо много више проповедала од онога  што су извештавала, будући да је истина била главна тема њихових разговора с другима.

Збивања на правном пољу и политичке промене

Сети се да су 1950. стављена ограничења на увоз литературе Јеховиних сведока. Као што смо видели, то није зауставило дело стварања ученика. Ужаснуто због тога, хришћанско свештенство се жалило владиним административним властима, лажно тврдећи да су Јеховини сведоци комунисти. Због тога су једног четвртка 1956. десеторица браће била ухапшена у пет ујутро. Вест о хапшењу се брзо прочула. Религиозни противници су ликовали. Суђење је одржано истог дана у судници препуној браће која су дошла да прате процес.

Ное Микуиза се присећа: „Током суђења смо доказали да нисмо комунисти него хришћани, Божје слуге, које извршавају оно што је написано у Матеју 24:14. Наш адвокат, који је волео да чита наше публикације, рекао је суду да не би било преступника када би сви били као Јеховини сведоци. Пресуда је изречена тог истог послеподнева: ’Нису криви.‘ Усхићени, сви смо похитали кућама да се пресвучемо, пошто смо увече имали састанак. Вест о нашем хапшењу се пронела по целом граду, па смо хтели да сви знају да смо слободни. На састанку смо из свег гласа певали песме Краљевства. Многи који су нас чули били су изненађени. Мислили су да смо у затвору.“

Република Конго је 15. августа 1960. стекла независност. Дошло је до политичког насиља. Док је свештенство такозваног хришћанства активно учествовало у тим збивањима, Јеховини сведоци су наставили с проповедањем. На једном покрајинском састанку у Бразавилу одржаном 1960, било је укупно 3 716 присутних.  Људи су и на северу масовно долазили у скупштине. На пример, у једној области где је живело 70 објавитеља, на скупштинске састанке је долазило скоро хиљаду људи.

У децембру 1961, Сведоци су регистровали законско тело под називом Les Témoins de Jéhovah. Законско признање је донело олакшице, али браћа су знала да није мудро да се у потпуности ослањају на тако нешто. Брат Сењобо прича шта се недуго затим десило: „Једног дана сам био приведен код једног високог представника министарства унутрашњих послова који нас није волео због наше хришћанске неутралности. Претио је да ће ме протерати из земље. Страховао сам да би могао да оствари своје претње, пошто је имао та овлашћења. Међутим, сутрадан је умро од инфаркта.“

Мисионарски живот током 1960-их

У фебруару 1963, са Хаитија су стигли Фред Лукус и Макс Данилејко. Фред је након што се оженио служио као покрајински надгледник. У почетку му је, док је посећивао скупштине, било тешко да разабере ко су чланови исте породице. Он се присећа: „Нисам знао ко су биле жене старешина и нисам могао да одредим која су њихова деца. Браћа су се држала обичаја из централне Африке да жене након удаје задрже девојачко презиме, као и да деца добију презиме по неком рођаку или кућном пријатељу.

„Прве вечери када смо дошли у Дворану Краљевства приметили смо да су браћа тиха и да су се устручавала да причају с нама. Када је почео састанак, запазили смо нешто неуобичајено. Браћа и старији дечаци седели су на једној страни дворане, а мања деца и сестре на другој. Део где су седела браћа био је скроз попуњен када је почео састанак, али је у делу где су седеле сестре било  само неколико особа. Како је састанак одмицао, тако је све више сестара долазило с малом децом, грациозно носећи Библије и књиге на глави.

„Попео сам се на подијум да поздравим скупштину и представим своју жену и себе. Након што сам присутнима изразио срдачну добродошлицу, мало сам застао, погледао према делу дворане где су седела браћа и затим рекао: ’Браћо, молим вас да издвојите десет минута да би свако од вас нашао своју жену и децу. Од сада па убудуће, молим вас да седите заједно као породица као што то раде сви Јеховини сведоци у целом свету.‘ Радо су то учинили.“

Било је изазова и с јавним превозом. Леа, жена брата Лукуса, присећа се следећег: „Спаковали бисмо мале пољске кревете, мрежу против комараца, кофу и филтере за воду, одећу, књиге, часописе и филмове с библијским темама. Да би се приказао филм, било је потребно да се понесу и каблови, сијалице, ролне с филмовима, текстови, мали генератор и боца с плином. Све то смо носили са собом у камионе који су се  користили за јавни превоз. Да бисмо сели у кабину, морали смо да будемо на станици до 2.00 ујутро. У противном, морали бисмо да седимо позади, на сунцу, са животињама, пртљагом и бројним путницима.

„Једном смо, након што смо сатима пешачили по сунцу, стигли кући и видели да су мрави ратници извршили најезду на малу колибу од блата у којој смо живели. Попели су се на кофу с водом, направили мост од сопствених тела да би дошли до мале конзерве с маргарином и потпуно је испразнили. То вече смо за јело имали само тврди тост и по пола конзерве сардине. Иако смо били уморни и помало тужни, отишли смо у кревет, док су наша браћа остала напољу и уз ватру певушила песме Краљевства. Какав фин и диван начин да се утоне у сан!“

Верни мисионари и локалне старешине

Од 1956. до 1977, у Народној Републици Конго служило је преко 20 мисионара. Премда им живот није увек био лак, свако од њих је дао велики допринос делу  проповедања о Краљевству. На пример, све слуге подружнице такође су били и мисионари. Када се 1962. брат Сењобо вратио у Француску, дело проповедања је надгледао Лари Холмс. Након што су 1965. Лари и његова жена Одри напустили мисионарску службу, слуга подружнице је постао брат Лукус.

Многа локална браћа су такође била одлични примери у предвођењу. Када је 1976. уведен Одбор подружнице, Водеће тело је наименовало тројицу браће: Џека Јохансона и Палеа Бјереа, који су били мисионари, и Марселена Нголоа, једног локалног брата.

Огистин Бајоне — Онај који пешачи — био је 1962. године у 37. разреду Гилеада. Након дипломирања отишао је у Централноафричку Републику, где је скоро 15 година пре тога прочитао књигу „Истина ће вас ослободити“. Огистин се после оженио, подигао децу и вратио у Бразавил, где је свој дом ставио на располагање за хришћанске састанке. Такође је поклонио део имања за Дворану Краљевства, која је касније и изграђена.

И Огистин Бајоне и Тимоти Мијемунуа су умрли. Тимоти је пре смрти записао нека своја искуства. Свој извештај је завршио цитирајући Јеврејима 10:39: „Ми нисмо од оних који се повлаче, за уништење, него од оних који имају веру, да душу живом сачувамо.“ Етјен  Нкунку, један од оне тројице који су први прихватили истину у Конгу, сада има скоро 90 година. Та браћа су заиста дивни примери верних слугу!

Време испита

У августу 1970, Република Конго је увела комунистички облик владања. Сети се да су власти током претходних година узнемиравале браћу оптужујући их да су комунисти. Сада када су земљом управљали комунисти, нове власти су замерале браћи што нису комунисти!

Међутим, нова влада неко време није ометала дело Јеховиних сведока. Конгреси и састанци су се слободно одржавали и новим мисионарима је било дозвољено да уђу у земљу. Ипак, браћа су на крају почела да осећају последице комунистичког режима. Најпре су неки званичници оптужили мисионаре да су шпијуни. Потом је 3. јануара 1977. дело Јеховиних сведока било званично забрањено. Један за другим, мисионари су протеривани, све док нису остали само још Џек и Линда Јохансон. Џек о том времену каже: „Тих неколико месеци које смо сами провели у Бетелу, вероватно је било најтеже време у нашој мисионарској служби што се тиче испита вере, али и најбоље што се тиче јачања вере. Оптужили су нас да смо шпијуни који раде за Америчку обавештајну службу (ЦИА). Владини непријатељи,  укључујући и религиозне вође, били су хапшени и убијани. Зато смо знали да смо у великој опасности. Међутим, видели смо да је Јеховина заштитничка рука над нама и то нам је јачало веру.“

Ное Микуиза се обратио премијеру и замолио да се Џеку и Линди дозволи да остану у земљи. Молба је одбијена; морали су да иду. Земљиште Заједнице и Дворане Краљевства били су конфисковани, а Бетел затворен. Једно кратко време, дело проповедања је надгледала француска подружница, а касније је надлежност преузео Бетел у Киншаси.

Иако су браћа на извесне начине ограничавана, они нису доживели озбиљно прогонство које су поднели Сведоци у неким другим земљама. Међутим, нека браћа су се уплашила и то је утицало и на друге. Премда су браћа и даље редовно одржавала састанке, практично се стало са службом од куће до куће. Зато је Бетел у Киншаси послао преко реке старешине да охрабре и ојачају браћу.

 Један од те браће био је Андре Китула. У јуну 1981, он је почео да обилази 12 скупштина у Бразавилу као покрајински надгледник. Приликом посете првој скупштини у граду, приметио је да браћа долазе на Теократску школу службе и Састанак службе који су се иначе одржавали уторком. Међутим, у среду ујутро није дошао ниједан објавитељ на састанак за службу на терену. Када је брат Андре почео сам да проповеда, један станар му је крајње искрено рекао: „Јеховини сведоци су нас увек тешили, али сада као да су у земљу пропали!“

Андре је наставио да проповеда тог преподнева и наишао је на једног брата који је рекао: „Сви смо изгубили навику да проповедамо од куће до куће.“ Тај брат је затим испричао другим објавитељима шта Андре ради. После подне је неколико сестара дошло на састанак за службу. Ускоро се у целом Бразавилу поново кренуло са службом од куће до куће. Током три године колико су Андре и његова жена Клемантен тамо служили, ниједан брат није био ухапшен. Браћа из унутрашњости су чула шта се дешава. Закључили су да ако се браћа у Бразавилу не плаше да иду од врата до врата, онда нема разлога ни они да се плаше.

Дејвид Навеј, који је тада радио у Бетелу у Киншаси, објашњава зашто је подружница била нарочито срећна што је послала помоћ преко реке. Он каже: „Управо су браћа из Бразавила покренула дело у Киншаси. Касније, када је комунистички систем успорио тамошње дело, овдашњи Сведоци су отишли да им помогну. Још једном се показало да су мудре речи из Проповедника 4:9, 10: ’Двојица вреде више него један, јер добијају добру плату за свој труд. Јер ако падну, друг ће подигнути друга свога.‘ У нашем случају, браћа би рекла: ’Два Конга вреде више него један.‘“

 Напредовање усред политичких промена

Током 1991. године, дошло је до преокрета и промена на политичкој сцени. Народна Република Конго је прешла с једнопартијског система на вишепартијски систем. Иако је на улицама владало одушевљење, браћа су задржала на уму упозорење из Псалма 146:3, које гласи: „Не уздајте се у кнезове ни у смртника од кога помоћи нема.“ Убрзо се видела истинитост ове изјаве.

Па ипак, Јеховин народ је имао користи од политичких промена. Тако је 12. новембра 1991, министар унутрашњих послова донео одлуку којом је скинута забрана са активности Јеховиних сведока. Враћене су Дворане Краљевства које су биле конфисковане, што није био случај и са зградом некадашњег Бетела, у којој се све до сада налази председникова гарда. У августу 1992. организовани су обласни конгреси у Бразавилу и Поант Ноару, први после 15 година. Те године се број библијских студија попео на 5 675, што је било скоро четири пута више од броја објавитеља!

У међувремену је враћени законски статус омогућио долазак мисионара. Наименовани су специјални пионири који су послати на север, где је већина оних који су долазили на састанке била неписмена. Скупштине у градовима су успешно поучиле многе да читају и пишу. Сада је било време да се уложе додатни напори како би се повећала писменост у земљи.

 Избори који су одржани 1993. довели су до још једне промене у влади. Раширено незадовољство опозиционе партије довело је до ванредног стања које је трајало неколико седмица. Оружани сукоби, напади, полицијски час, блокаде путева и пљачке постале су свакодневна појава. Људи су били шокирани и дубоко разочарани. И даље је владала економска криза. Одушевљење из 1991. у потпуности се распршило.

Паралелно с политичким превирањима настали су и етнички проблеми. Нека браћа су због племенских сукоба морала да се преселе у безбеднија подручја. Због тога је неколико скупштина било расформирано. У свим тим приликама, браћа су увек изнова показивала да их је истина ослободила етничке мржње. Браћа су се током немира међусобно помагала и штитила, без обзира на племенску припадност. Многи су почели да увиђају да само Јехова може да им пружи праву сигурност.

Бетел у Киншаси је пружао смернице и охрабрење. До краја 1996, ситуација у земљи се поново смирила и број објавитеља је нарастао на 3 935. У мисионарском дому у Бразавилу живело је пет мисионара. Када су дошла још два брачна пара, у Поант Ноару је у априлу 1997. отворен нов мисионарски дом.

На северној страни реке, у Народној Републици Конго, живот је био миран и дело проповедања о Краљевству је лепо напредовало. У међувремену је беснео сукоб у суседној Демократској Републици Конго. Пошто су сукоби били све ближи Киншаси, мисионари су морали да се евакуишу. Зато су до краја маја мисионари из Киншасе прешли у Бразавил и Поант Ноар, где су ревно служили са осталим мисионарима. Нико није ни помишљао какве ће се страхоте десити за само неколико дана.

 Избија грађански рат

У Бразавилу је 5. јуна 1997. изненада избио рат. Сукоб се водио између снага оданих тадашњем председнику и оних које су биле одане претходном. Тешка артиљерија је гранатирала и уништила и град и предграђе. Хиљаде људи је погинуло. Тела су лежала на све стране. Настао је хаос. Било је тешко разазнати ко се против кога бори. Нестала је стабилност која је владала у Бразавилу. Превоз скелама за Киншасу био је обустављен. Многи су побегли у шуме, док су други отишли својим чуновима на речна острвца. Остали су покушали да се пребаце преко реке у Киншасу. Иако су се борбе водиле и у близини Киншасе, то није било ништа у поређењу с насиљем у Бразавилу.

Рат је свима стварао проблеме, па и браћи, али Божјим слугама истина је пуно значила! Они су у потпуности били уверени у оно што пише у Псалму 46:2, 3: „Бог је нама уточиште и сила, и помоћ што се увек у невољи нађе. Зато се не бојимо ако се и земља усколеба, и горе се у срцу мора уздрмају.“

Многа браћа су успела да пређу у Киншасу, где је Одбор подружнице организовао помоћ у пружању хране, преноћишта и лечења. Породице у Киншаси су радо показивале љубав и указивале гостопримство својим суверницима из Бразавила.

Да би се помогло онима који нису могли да побегну, нека браћа су остала у Бразавилу. Међу њима су били Жан Теодор Отени и његова жена, Жане, која је била општи пионир. У августу је једна граната пала на њихову кућу и озбиљно ранила Жане. Жан ју је хитно пребацио за Киншасу, али било је прекасно. Жан се присећа: „Жане је пуно волела службу, до самог краја. Дала ми је своју бележницу са адресама и рекла:  ’Мораш посетити све моје студенте Библије зато што ми много значе.‘ Загрлио сам је, и када сам је поново погледао, видео сам да је била мртва.“ Жан је, попут многих других, наставио да ревно служи Јехови, потпуно уверен у обећање о ускрсењу.

Пошто је редован превоз скелама између две престонице био обустављен, они који су имали мале моторне чамце нудили су се да превезу људе који су желели да побегну из Бразавила. Храбра браћа из Бразавила, укључујући и Луј-Ноела Мотулу, Жан-Марија Лубакија и Симфорјана Бакебу, добровољно су тражили браћу која су нестала и помагали онима који су још увек били у Бразавилу. Да би претражили острвца и обале, морали су у малим чамцима да пркосе снажним струјама моћне реке Конго. То је такође подразумевало да уђу у борбену зону у Бразавилу, где је и даље било ужасно. То је изискивало да ризикују свој живот ради браће.

Симфорјан, који је био веома искусан у прелажењу реке, много пута је током грађанског рата прелазио у  суседни град. Понекад је прелазио реку да би помогао онима који су остали у Бразавилу. Рецимо, једном је прелазио реку с десет врећа пиринча које је носио за неку браћу у Бразавилу која су живела на релативно безбедном месту. Наравно, био је изазов да пређе реку, али је још већи изазов био да однесе пиринач, а да га не опљачкају. Међу његовим путницима био је и један човек који је одударао од других. Он је питао Симфорјана куда иде с пиринчем. Симфорјан је објаснио шта ради и искористио је прилику да му пренесе своју на Библији темељену наду. Када је чамац пристао уз обалу, човек је открио да је високи званичник. Позвао је двојицу војника и наредио им да чувају пиринач док Симфорјан не набави ауто којим ће превести пиринач браћи.

Симфорјан је обично прелазио реку да би помогао браћи да побегну из Бразавила. Једну ситуацију никада неће заборавити. Он се присећа: „Речне струје су веома јаке, али већина оних који имају чамце знају како да безбедно преплове а да не буду однесени низводно према опасним брзацима. Кренули смо из Бразавила са седморо браће и још петоро других људи. Баш кад смо били на средини реке, чамац је остао без горива. Успели смо да се домогнемо једног острвца, где смо могли да се усидримо. На моје велико олакшање, дошао је један мали чамац, и чамџија је обећао да ће нам купити мало горива у Киншаси. Забринуто смо га чекали дугих сат и по док се није вратио с горивом.“

Ускоро је подружница у Киншаси бринула за око 1 000 браће и сестара, укључујући и њихове породице и заинтересоване особе. До октобра 1997, непријатељство је престало, тако да су избеглице почеле да се враћају у Бразавил.

 Сви мисионари који су служили у Бразавилу и Поант Ноару били су евакуисани због рата. Неки су отишли кући у Британију и Немачку, док су други отишли у Бенин и Обалу слоноваче. Када се ситуација мало стабилизовала, неки су се вратили на своје доделе у Народној Републици Конго. Поред тога, из Француске је у децембру 1998. требало да стигну још три пара и један неожењени брат. Еди и Памела Меј, искусни мисионари који су служили у Бетелу у Киншаси, послати су у Бразавил, тако да је отворен нов мисионарски дом.

Још једном грађански рат

Идуће године је у Бразавилу избио још један грађански рат. Поново је страдало на хиљаде људи, укључујући и неколико Сведока. Већина мисионара који само што су стигли евакуисани су у мисионарске домове у оближњем Камеруну. Премда се причало да ће се рат проширити до Поант Ноара на обали, тројица мисионара су успела да остану тамо. У мају 1999, грађански рат се коначно завршио.

Пошто су многи Сведоци морали да побегну, број скупштина у земљи је опао са 108 на 89. Сада у Бразавилу има 1 903 објавитеља у 23 скупштине. У Поант Ноару има 1 949 објавитеља у 24 скупштине. Јеховини сведоци из других крајева пружали су материјалну помоћ за своју духовну браћу и сестре током оба грађанска рата. Као и обично, ту помоћ су примили и они који нису Јеховини сведоци.

Упркос рату, глади, болести и многим другим потешкоћама, Сведоци у Народној Републици Конго су имали месечни просек од 16,2 сата у служби на терену. Током априла 1999, пред крај другог грађанског рата, 21 посто објавитеља био је у неком облику пуновремене службе.

 Радост у истини

Ратови су разорили и опустошили земљу. Сада се Бразавил обнавља, али има још пуно посла. Међу најважнијим грађевинским пројектима су Дворане Краљевства, у којима се људи поучавају библијској истини. У фебруару 2002, посвећене су четири Дворане Краљевства — две у Поант Ноару и две у Бразавилу.

На једном од програма за посвећење у Бразавилу, један старији брат је испричао шта се десило пре 15 година током забране. Браћа су планирала да 1. јануара одрже већи скуп на једном плацу. Сматрали су да ће га одржати без потешкоћа, јер ће људи славити нову годину. Међутим, полиција је дошла када се завршио преподневни програм и прекинула скуп. Брат је наставио: „Отишли смо са сузама у очима. Данас смо поново ту, на истом месту, поново са сузама у очима. Али овог пута нам теку сузе радоснице, јер присуствујемо посвећењу новоизграђене Дворане Краљевства.“ Да, та дивна нова дворана изграђена је на истом месту!

Прошло је преко 50 година од када је књига „Истина ће вас ослободити“ помогла Етјену Нкунку, Огистину Бајонеу и Тимотију Мијемунуи да упознају истину. Током тог времена, хиљаде људи у Народној Републици Конго је следило њихов пример вере, и још многи то настављају да раде, тако да предстоји дивна будућност. Води се преко 15 000 библијских студија — што је три и по пута више од броја објавитеља! На Меморијалу 2003. било је 21 987 присутних. На крају службене 2003. године, 4 536 објавитеља, укључујући и 15 мисионара, ревно су помагали другима да упознају истину која ће их ослободити (Јован 8:31, 32).

[Истакнути текст на 143. страни]

Бубњеви су проследили следећу поруку: „Онај који пешачи долази с једним белцем“

[Истакнути текст на 144. страни]

’Пошто нису имали сатове, браћа су време за одлазак на састанке одређивала по положају сунца‘

[Истакнути текст на 151. страни]

„Отишли смо у кревет, док су наша браћа остала напољу и уз ватру певушила песме Краљевства. Какав фин и диван начин да се утоне у сан!“

 [Оквир на 140. страни]

Народна Република Конго

Земља: Народна Република Конго се налази између Габона, Камеруна, Централноафричке Републике и Демократске Републике Конго. Већа је од Финске или Италије. Приобална низија се протеже око 60 километара од обале, након које следе висоравни које се уздижу и до 800 метара надморске висине. Остатком земље преовладавају густе шуме и велике реке.

Народ: Становништво од скоро три милиона људи сачињавају многа племена. У областима с густим шумама живе пигмеји.

Језик: Иако је службени језик француски, многи у северним крајевима говоре лингала језиком. На југу се говори монокутуба.

Привреда: Основне потребе задовољавају се минималном земљорадњом као и рибарењем у слатким водама и мору. Шуме су препуне животиња, тако да вешти ловци лако долазе до улова.

Исхрана: У већини јела првенствено се користе касава или пиринач. Служе се с рибом или пилетином зачињеном љутим сосовима. Користе се многе врсте воћа, на пример манго, ананас, папаја, поморанџа и авокадо.

Клима: Тропска, топла и влажна током целе године. Постоје две упадљиво различите сезоне: кишна, од марта до јуна, и сушна, која траје од јуна до октобра.

 [Табела/Графикон на страни 148, 149]

НР КОНГО — ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1940.

1947: Књига „Истина ће вас ослободити“ буди прва интересовања.

1950: Мисионар Ерик Кук посећује Бразавил. Власти стављају ограничења на литературу Јеховиних сведока.

1956: У марту стижу први мисионари из Француске.

1957: У јануару се отвара Бетел.

1960.

1961: Законска регистрација 9. децембра, мада и наредне године остају ограничења у вези с литературом.

1977: Забрањује се активност Јеховиних сведока. Конфискује се бетелска имовина и протерују се мисионари.

1980.

1981: Андре Китула помаже да проповедање у Бразавилу поново заживи.

1991: Министар унутрашњих послова укида забрану. Затим се организују први обласни конгреси након паузе од 15 година.

1993: Социјални и политички немири доводе до увођења ванредног стања.

1997: Избија грађански рат 5. јуна. Мисионари се евакуишу. Бетел у Киншаси обезбеђује храну, заклон и лекове за 1 000 избеглица.

1999: Избија још један грађански рат. Мисионари се поново евакуишу.

2000.

2002: У фебруару се посвећују прве четири новоизграђене Дворане Краљевства.

2003: У Народној Републици Конго активно је 4 536 објавитеља.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

 5 000

2 500

1940 1960 1980 2000

 [Мапе на 141. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЦЕНТРАЛНОАФРИЧКА РЕПУБЛИКА

КАМЕРУН

ГАБОН

ЕКВАТОРИЈАЛНА ГВИНЕЈА

НАРОДНА РЕПУБЛИКА КОНГО

Имфондо

Џамбала

БРАЗАВИЛ

Поант Ноар

Река Конго

ДЕМОКРАТСКА РЕПУБЛИКА КОНГО

КИНШАСА

АНГОЛА

 [Слика на целој 134. страни]

[Слике на 138. страни]

Чланови једне од првих група које су 1949. проучавале Библију, слева надесно: Жан-Сет Мунцамботе, Тимоти и Одиле Мијемунуа, и Ное Микуиза

[Слика на 139. страни]

Етјен Нкунку

[Слика на 142. страни]

Жан Сењобо је путовао у унутрашњост Конга, прелазећи реке скелама да би посетио скупштине

[Слика на 147. страни]

Фред и Леа Лукус (у средини) са скупштином која се састајала у кући Огистина Бајонеа

[Слика на 150. страни]

Крштење у Атлантском океану код Поант Ноара

[Слика на 152. страни]

Огистин Бајоне — Онај који пешачи — био је 1962. у 37. разреду Гилеада

[Слика на 153. страни]

Ова зграда је служила као Бетел од 1967. до 1977.

[Слика на 155. страни]

Ное Микуиза

[Слике на 158. страни]

Луј-Ноел Мотула, Жан-Мари Лубаки и Симфорјан Бакеба