Пређи на садржај

Пређи на садржај

Гвајана

Гвајана

Гвајана

„Земља вода̂“ — то је значење имена „Гвајана“, које носи јужноамеричка земља чија се јужна граница простире само 130 километара северно од екватора. Ово име је сасвим одговарајуће, јер више од 40 река и безброј притока теку из кишних шума и џунгли које прекривају већи део ове земље чија површина износи 215 000 квадратних километара! Неке од тих река служе као природна граница између Гвајане и суседних држава — Бразила, Суринама и Венецуеле. Реке такође представљају главне саобраћајнице до села и фарми у унутрашњости које су расејане дуж њихових обала. Заиста, трговина и историја ове земље — укључујући и историју Јеховиног народа — тесно су повезане с њеним воденим токовима.

Гледано од запада према истоку, четири главне реке су Есекибо, Демерара, Бербис и Корантајн. На најдужој реци, Есекибо, која је дуга 1 000 километара и на ушћу широка 30 километара, налази се 365 острва. Једно од њих, Форт Ајланд, служило је као седиште владе током холандске колонијалне владавине. Ове велике реке извиру у планинама на југу земље, одакле теку на север, где кривудају кроз уску приобалну низију пре него што се улију у Атлантски океан. На свом путу, њихове воде стварају неке од највеличанственијих водопада на свету, као што су водопади Кајатур, на месту где се 120 метара широка река Потаро, притока Есекиба, слива преко каменитог платоа који је висок 226 метара.

Због обиља природних лепота, Гвајана представља рај за љубитеље природе. У њеним рекама живе џиновске речне видре, црни кајмани, као и арапаима, једна од највећих познатих слатководних риба. Ове огромне рибе које се хране месом и повремено излазе на површину да би удахнуле ваздух, могу бити дуге и до 3 метра и достићи тежину од 220 килограма. Кроз сеновите шуме тихо се шуњају јагуари, а крици мајмуна дрекаваца допиру из крошњи које представљају дом и за преко 700 врста птица, међу којима су харпије, као и макаои и тукани с перјем прекрасних боја.

Гвајана има око 770 000 становника. Међу њима има Индијаца, чији су преци дошли из Индије као најамни радници; црнаца, који су потомци афричких робова, Индијанаца (Араваци, Кариби, Ваписиана и Варао), као и мелеза. Иако велики број људи говори креолски, службени језик је енглески, тако да је Гвајана једина јужноамеричка земља у којој се говори енглески.

Воде истине стижу у Гвајану

Почетком 20. века, животодајне „воде“ које гасе духовну жеђ, почеле су постепено да пристижу у Гвајану (Јов. 4:14). Дрвосеча по имену Питер Џохасен, који је радио у кампу поред реке Корантајн, добио је часопис Сионска кула стражара и гласник Христове присутности. Причао је о томе са извесним господином Елгином, који је писао Друштву Кула стражара, тражећи још литературе, укључујући и књигу Божански план векова. Иако се Елгин није придржавао онога што је научио, он је заинтересовао друге за истину. То је водило до стварања мале групе у Њу Амстердаму, граду који се налази на месту где се река Бербис улива у Атлантски океан.

У међувремену је Едвард Филипс, који је живео у главном граду Гвајане, Џорџтауну, добио литературу коју су издали Међународни истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. У жељи да пренесе другима оно што је научио, Филипс је позивао рођаке и пријатеље у свој дом на редовне, неформалне скупове на којима се разматрала Библија. Године 1908, он је Друштву Кула стражара упутио молбу да пошаље неког представника у Гвајану, која се у то време звала Британска Гвајана. a Четири године касније, дошао је Ивандер Кауард који је одржао библијске говоре пред више стотина људи окупљених у градским већницама у Џорџтауну и Њу Амстердаму.

Филипсов син, Фредерик, сећа се Кауардове посете. Он пише: „Брат Кауард је врло брзо постао познат у Џорџтауну, и они који су били заинтересовани за поруку коју је проповедао почели су да се придружују нашој групи Истраживача Библије. У то време смо разматрали књиге Божански план векова, Ново стварство и друге. Ускоро је наш дом постао премали, па смо 1913. изнајмили једну собу на спрату Куће Самерсет у Џорџтауну. У њој се скупштина састајала до 1958.“ Едвард Филипс је 1914. поново ставио свој дом на располагање, овај пут за прву канцеларију подружнице у Гвајани. Наименован је за надгледника подружнице и служио је у том својству до смрти, 1924. године.

Године 1916, приказивање „Фото-драме стварања“, која се састојала од слајдова и покретних слика, дало је велики подстрек делу проповедања. „Током тог периода, радовали смо се миру и добром духовном напретку“, пише Фредерик. „У локалним новинама је чак објављена серија проповеди Чарлса Расела, који је предводио дело Истраживача Библије.“

До 1917, ситуација у Гвајани се променила. Земља је била захваћена ратном грозницом, а један истакнути локални свештеник подстицао је јавност да се моли за Британце и њихове савезнике. У писму које је упутио штампи, Кауард је објаснио светску ситуацију у светлу библијских пророчанстава. Затим је у Градској већници у Џорџтауну одржао снажан говор с темом „Рушење вавилонских зидина“.

„Свештенство се толико разбеснело“, наводи се у извештају из Куле стражаре од 1. октобра 1983. (енгл.), „да је убедило власти да протерају брата Кауарда из земље, као и да забране известан број наших публикација, и та забрана била је на снази до 1922.“ Међутим, многи људи су поштовали Кауарда због тога што је храбро сведочио. У ствари, када је одлазио, окупили су се на пристаништу и узвикивали: „Само је овај човек проповедао истину!“ Лучки радници су чак претили да ће ступити у штрајк у знак протеста због протеривања брата Кауарда, али су им браћа саветовала да то не чине.

По завршетку Првог светског рата Истраживачи Библије су се суочили с много подмуклијом замком која је неко време отежавала ширење истине о Краљевству. Један бивши брат који је био члан особља светске централе у Бруклину, али је постао отпадник, посетио је Гвајану у једном од бројних покушаја да одврати Истраживаче Библије од организације.

У претходно споменутој Кули стражари, писало је: „Извесно време су Истраживачи Библије у земљи били подељени у три групе — једна је била лојална организацији, у другој су били противници, а у трећој они који нису знали шта да раде. Међутим, Јехова је благословио само оне који су били верни и та група је напредовала.“ Међу лојалнима су били Малком Хол, који је крштен 1915. и Феликс Паулет, који се крстио годину дана касније. Обојица су остали ревне Јеховине слуге и живели су преко 90 година.

Да би пружио додатно охрабрење верној браћи, у Гвајану је 1922. дошао Џорџ Јанг из светске централе и остао око три месеца. „Он је био неуморан“, причао је Феликс Паулет. Јангово познавање Писма, снажан глас, живахни гестови и визуелна средства која је користио подстакли су многе да темељније испитају Божју Реч. Један чланак објављен у Кули стражари од 1. јануара 1923. (енгл.), који се заснивао на Јанговим извештајима, говорио је о „изузетном порасту интересовања за истину у том делу света, о све већем броју присутних на свим састанцима за јавност, о томе да су места окупљања пуна заинтересованих особа и о ревности и оданости браће“. Примера ради, у то време је састанцима у Кући Самерсет присуствовало у просеку 100 особа, од чега је било само око 25 објавитеља.

Браћа су и пре 1923. године улагала напоре како би проповедали људима у унутрашњости. На своја путовања често су носили само мреже за спавање и литературу, верујући да ће им гостољубиви људи дати нешто за јело. Ако би им неко понудио смештај, преспавали би код њега. У супротном, обесили би мреже за спавање о неку дебелу грану и ту би провели ноћ, често подносећи ројеве комараца. Следећег јутра би осматрали библијски стих из књижице Дневна небеска мана, коју је издавала Јеховина организација, а затим би пешачили дуж пруге или би замолили неког да их превезе чамцем до следећег насеља.

Браћа су настојала да дођу до људи у удаљенијим подручјима све до Другог светског рата, када су путовања ограничена због несташице бензина. У међувремену, Истраживачи Библије су 1931. усвојили име Јеховини сведоци. Мале групе Истраживача Библије расуте дуж обале мора, са одушевљењем су прихватиле ново име и своју ревност су показале повећаним учешћем у служби. Током 1930-их објавитељи су у служби почели да користе фонографе са снимљеним библијским предавањима. Фредерик Филипс, тадашњи надгледник подружнице, писао је: „У то време у селима није било радио-апарата и први знак нашег присуства била је гласна музика која се преносила кроз мирни тропски ваздух. Затим би уследила снимљена предавања. Скоро сви мештани би се окупили око нас, неки у пиџамама.“

Да би се ширила добра вест коришћене су и радио-станице. На једној од њих је сваке недеље и среде емитована порука о Краљевству. Сасвим разумљиво, Сатана је запазио сву ту активност и искористио је ватрени национализам Другог светског рата да би ометао дело.

Други светски рат и послератна активност

У Гвајани су 1941, док је трајао Други светски рат, била активна 52 објавитеља. Исте године забрањени су часописи Кула стражара и Утеха (сада Пробудите се!). Та забрана је 1944. проширена на сву литературу коју су издавали Јеховини сведоци. „Јеховини сведоци нису могли да поседују чак ни Библије које су издала друга библијска друштва, и у којима није било никаквих коментара Друштва Кула стражара“, писало је у извештају објављеном у Кули стражари од 1. јула 1946. (енгл.).

У априлу 1946, Гвајану је посетио Натан Нор из светске централе. С њим је допутовао и Вилијам Трејси, који је нешто пре тога дипломирао у Гилеаду. Њихов циљ је био да охрабре браћу и да се обрате влади с молбом за укидање забране. На једном састанку у Џорџтауну, ком је присуствовало 180 браће и заинтересованих особа, брат Нор је објаснио да први Исусови ученици нису имали Библије ни књиге које би користили у служби. Упркос томе, Јехова их је благословио изванредним порастом. Зашто? Зато што су наставили да проповедају. Према томе, зар Бог неће учинити исто за своје данашње слуге које истрајно проповедају? Он ће то сигурно учинити!

За то време, браћа су наставила да траже законска средства како би издејствовала укидање забране. На пример, нешто мање од годину дана по завршетку рата, сакупили су 31 370 потписа за петицију којом се захтевало укидање забране. Та петиција је затим била послата властима. Осим тога, да би становништво Гвајане било добро информисано, Јеховина организација је издала трактат у ком су биле наведене чињенице. У наслову је стајало: „БИБЛИЈА ЗАБРАЊЕНА У БРИТАНСКОЈ ГВАЈАНИ — ГУВЕРНЕРУ УРУЧЕНА ПЕТИЦИЈА С ПОТПИСИМА 31 000 ГРАЂАНА који траже враћање слободе обожавања свим становницима колоније, без обзира на вероисповест.“

Брат Нор се такође састао с колонијалним министром В. Л. Хипом, како би тражио укидање забране. На крају 30-минутног разговора, брат Нор му је уручио књигу „Истина ће вас ослободити“ и замолио га да је пажљиво прочита. Господин Хип је обећао да ће то учинити. Штавише, обавестио је брата Нора да девет чланова владе управо преиспитују одлуку о забрани наше литературе! Показало се да је то истина, јер је у јуну 1946. гувернер прогласио укидање забране.

Убрзо након тога, 130 прашњавих кутија у којима се налазило 11 798 књига и брошура враћено је браћи. Објавитељи су били толико одушевљени што поново могу да нуде литературу, да је њих 70 поделило целу ту залиху за само десет седмица. Такође су у августу почели са уличним сведочењем и имали су изванредне резултате. „Часописи су уручивани скоро истом брзином којом су продаване локалне новине“, писало је у извештају подружнице.

Браћа су чак и током забране примала драгоцену духовну храну, између осталог захваљујући труду једног брата који је радио у главној пошти у Џорџтауну. Он пише: „Сматрао сам својом дужношћу да се побринем за то да Кула стражара стигне у подружницу. Сестре су прекуцавале студијске чланке или су их копирале на мимеографима, а затим су те копије дељене породицама да би их користиле на скупштинским састанцима.“

Нови мисионари убрзавају дело

Када се брзом аутомобилу промене гуме, он може да развије још већу брзину. Што се тиче проповедничког дела у Гвајани, „гуме су промењене“ средином 1940-их, када су стигли мисионари из Гилеада. Међу њима су били Вилијам Трејси, који је дипломирао у трећем разреду, као и Џон и Дејзи Хемавеј и Рут и Алиса Милер, дипломци петог разреда. Ти ревни Сведоци преносили су локалној браћи драгоцене поуке које су примили у Гилеаду, и пружили су одличан пример у служби на терену.

Брат Трејси се трудио да проповеда људима који су живели у удаљеним подручјима. „Обилазио сам земљу“, писао је, „често путујући обалом и дуж река да бих проповедао и посећивао заинтересоване особе. Путовао сам возом, аутобусом, бициклом, великим речним бродовима, чамцима, чак и кануима.“

Мисионари су такође помогли локалним пионирима да се боље организују како би могли да систематски обрађују подручје и да, уколико им околности дозвољавају, прошире своју службу и проповедају на недодељеним подручјима. Треба имати у виду да је 1946. у Гвајани било само пет скупштина и да је највећи број објавитеља био 91. Али, ниједан изазов није превелики за оне којима Божји дух даје снагу (Зах. 4:6).

У почетку су с мисионарима сарађивали углавном старији пионири. Упркос поодмаклим годинама, они су показивали спреман дух. Међу њима су била браћа Ајзак Грејвс, Џорџ Хедли, Лесли Мејерс, Роклиф Полард и Џорџ Јирвуд. Од сестара биле су ту Маргарет Дукни, Ајви Хајндс, Франсис Џордан, Флоренс Том, Аталанта Вилијамс и Принсес Вилијамс (нису рођаке). Добро опремљени књигама, брошурама и часописима, они су ишли на удаљена подручја носећи поруку о Краљевству.

Ајви Хајндс (сада Вајат) и Флоренс Том (сада Брисет) биле су послате у градић Бартика на реци Есекибо, који се налази на око 80 километара од морске обале. Тај град је капија на путу ка налазиштима злата и дијаманата. Тамо је живео само један брат. Џон Понтинг, који је у то време служио као надгледник подружнице и покрајински надгледник, пише: „Након два месеца, састанцима у том месту присуствовало је 20 особа, а на Меморијалу их је било 50.“ Један од оних који су прихватили истину био је Џером Фливијас, који је био потпуно слеп. „Није прошло много, а он је без ичије помоћи држао говоре на темељу материјала који би му неколико пута прочитала Ајви Хајндс“, каже Џон.

Иако су имале близу 70 година, пионирке Естер Ричмонд и Франсис Џордан научиле су да возе бицикл како би могле да обрађују веће подручје. „Маргарет Дукни, која више није могла ни да се сети када је почела да служи као пионир, имала је обичај да хода док се толико не умори да смо је понекад затицали како спава на клупи у парку“, прича брат Понтинг. „Никад нећемо заборавити такве особе.“

Подстакнути примером мисионара и старијих пионира, многи млађи објавитељи су почели с пионирском службом. Као резултат те активности, све више људи је прихватало истину, и у многим деловима земље почеле су да се оснивају групе и скупштине. Године 1948. у Гвајани је било 220 објавитеља. До 1954. тај број се повећао на 434. У међувремену, група из предграђа Кити-Њутаун, која се састајала у Кући Самерсет, толико је нарасла да је од ње формирана нова скупштина — Њутаун — друга у престоници. Данас у Џорџтауну има девет скупштина.

Кола са звучницима, бициклисти и магарци

Почетком 1950-их, подружница је организовала да браћа држе говоре на јавним местима широм Џорџтауна, углавном суботом увече и недељом по подне. Користили су кола која су сами направили. На њима се налазило снажно појачало, два велика звучника, пулт за говорника и каблови. Алберт Смол, који је крштен 1949, прича: „На месту где је увече требало да се одржи састанак, током дана стајала је табла с натписом: ’Одговори на ваша библијска питања‘, испод ког је било наведено време одржавања састанка. Тим говорима присуствовало је много људи, од којих су неки касније прихватили истину.“

Натан Нор и његов секретар Милтон Хеншел одржали су почетком 1954. говоре у биоскопу Globe у Џорџтауну, у којима су указали на потенцијал за даљњи напредак дела. Џон Понтинг је био међу присутнима. Он прича: „Свих 1 400 места било је попуњено, а још 700 људи стајало је напољу, слушајући говоре путем разгласа, све док јака киша није многе од њих приморала да се угурају унутра. Велики број бициклиста с плакатима возио се кроз град најављујући програм. Кад је пао мрак, у ту сврху смо користили велики осветљени знак који је вукао магарац. Поред њега је ишао један брат који је најављивао предавања користећи мегафон.“

Нова путовања у унутрашњост

Док је служио као надгледник подружнице, Вилијам Трејси је подстицао браћу да проповедају људима који живе дубоко у унутрашњости. Посећивао је места у близини река Есекибо и Бербис, и организовао је покрајинске састанке за мале групе и скупштине на тим подручјима. Ти састанци су најчешће одржавани у школама, као и у биоскопским салама, које су често биле једина довољно велика места. На једном покрајинском састанку који је одржан 1949. у Садију, на присутне је веома снажан утисак оставио говор за јавност „Пакао — доктрина која улива страх“. Неки су након тога почели да о Јеховиним сведоцима говоре као о „цркви без пакла“.

Године 1950, Вилијам Трејси, који се тек оженио, добио је доделу у Сједињеним Државама. Џон Понтинг га је заменио и као надгледника подружнице и као путујућег надгледника. Џон је такође помагао у проповедању на неким подручјима дуж река. Браћа су користила редовне бродске линије. Пошто су ти бродови уједно служили и као путујуће поште, људи из села која су се налазила дуж речне обале долазили су својим кануима до њих, како би слали или примали пошиљке. Браћа би их тада замолила да их превезу до обале, рачунајући на то да ће негде добити храну и смештај. Затим би сведочили у селу, а увече би преноћили код неке породице. Следећег дана би их неко чамцем одвезао даље низ реку, како би могли да сведоче у следећем селу. Једног послеподнева посетили су пилану. Пословођа је прекинуо посао, окупио раднике и дозволио браћи да одрже 15-минутни говор. Сви радници су узели литературу.

Томас Маркевич, дипломац 19. разреда Гилеада, стигао је у Гвајану у јулу 1952. Он је такође путовао на недодељена подручја. Том прича: „Посебна је радост када преносиш поруку о Краљевству некоме ко никад није имао прилику да је чује. Али, понекад се прилично изненадиш, као што се мени десило. Путовао сам бродом низ реку Демерара, а затим сам пешице отишао дубоко у џунглу, где сам наишао на малу колибу. Власник ме је поздравио, позвао ме да уђем, понудио ми да седнем и слушао оно што сам му причао. На моје велико изненађење, када сам мало погледао око себе, запазио сам да су зидови колибе прекривени страницама часописа Кула стражара, с датумима из 1940-их! По свему судећи, мој домаћин је већ чуо поруку о Краљевству, можда на неком речном броду или у Џорџтауну или Макензију.“

Мисионар Доналд Болинџер први је кренуо на мукотрпно путовање копном до Кајатур Фолса. Док је сведочио Индијанцима, упознао је владиног службеника који је тамо радио. С временом је тај човек извршио предање Јехови и предводио је групу која је касније тамо основана. Неки објавитељи су се у потрази за послом преселили на удаљена подручја, где су се налазили рудници дијаманата или злата. Упркос томе што су били одвојени од остале браће, често су проповедали у камповима, од бараке до бараке. Шта им је помогло да остану духовно јаки? Редовно су проучавали Библију и ишли у службу.

’Узбудљива и радосна‘ служба

Мисионари Џон и Дејзи Хемавеј служили су у Гвајани од 1946. до 1961. Они су понекад ишли на двонедељни одмор у северозападни део земље, близу границе с Венецуелом, где живе Кариби, Араваци и друга индијанска племена. Једном приликом, оставили су много литературе Аравацима. То се није свидело католичким опатицама које су водиле локалну школу. У ствари, опатице су питале децу да ли су њихови родитељи добили неку литературу. То распитивање је наљутило родитеље, који су рекли свештенику да ће сами изабрати шта ће читати. Упркос томе, свештеник је током недељне службе оштро искритиковао брошурицу Можеш ли заувек срећно живети на Земљи?, коју су многи узели. Али и ова тактика је имала супротан ефекат, јер када су Хемавејеви одлазили из тог места, многи сељани су им прилазили и тражили баш ту брошурицу.

Да би стигли до те области која се налази око 300 километара у унутрашњости, Џон и Дејзи су путовали трајектом, возом и камионом. Носили су неопходне намирнице, као и литературу и један бицикл, који им је био неопходан за путовање земљаним путевима који воде до уских шумских стаза које користе Индијанци. „Те стазе“, објашњава Џон, „воде у свим правцима и морате да памтите пут или да ломите гранчице на местима где се укрштају ако не желите да залутате. Када на путу сретнете неку велику мачку, по правилу треба да стојите савршено мирно и да је нетремице гледате у очи док не обори поглед. На крају ће тихо отићи својим путем. Мајмуни који се веру по крошњама дрвећа, вриште на уљезе у знак протеста, док лењивац виси на грани и незаинтересовано посматра пролазника. Ту и тамо се на неком пропланку накратко могу видети шарени тукани који се хране папајом.“

Након 15 година проведених у мисионарској служби у Гвајани, брат Хемавеј укратко описује своје утиске следећим речима: „Стварно је узбудљиво! И пружа толико радости! Седети на земљаном поду у колиби од палминог лишћа и причати Индијанцима о Божјем Краљевству, учећи их новом начину живота, задовољство је које се ни са чим не може упоредити. Посматрати те понизне људе како се одазивају на библијска учења и затим предају свој живот Богу, за нас је незаборавно искуство.“

Локални пионири се школују у Гилеаду

Неколико локалних пионира такође је имало јединствену прилику да похађа Школу Гилеад, а неки од њих су поново додељени у Гвајану. Међу њима су Флоренс Том (сада Брисет; 21. разред, 1953), Алберт и Шила Смол (31. разред, 1958) и Фредерик Макалман (48. разред, 1970).

Флоренс Брисет прича: „Надала сам се да ћу добити доделу у некој страној земљи, али то што сам послата у Скелдон у Гвајани, био је благослов од Јехове. Многи моји некадашњи школски другови, професори, пријатељи и познаници прихватили су библијски студиј зато што су ме познавали. У ствари, неки су сами тражили да проучавају! Међу њима је био и Едвард Кинг, чија је супруга већ проучавала са мном. Занимљиво, англикански свештеник је чуо да Едвардова супруга проучава Библију. Стога је позвао Еварда, захтевајући од њега да јој то забрани. Али, уместо да га послуша, и Едвард је почео да проучава.“

Након што су се Смолови вратили из Гилеада, Алберт је више година служио као члан Одбора подружнице и као покрајински надгледник. Упркос здравственим проблемима, он и Шила тренутно служе као специјални пионири у једној локалној скупштини, где је брат Смол уједно и старешина. Наравно, нису сви полазници Гилеада који су дошли из Гвајане враћени да служе тамо. Примера ради, Линет Питерс, која је дипломирала у 48. разреду, послата је у Сијера Леоне. Она још увек верно служи на својој страној додели.

Филм подстиче занимање

Током 1950-их, Јеховини сведоци су у служби често користили филм Друштво новог света у акцији. У њему је била приказана светска централа у Бруклину и велики конгрес који је одржан 1953. на Јенки стадиону у Њујорку. Филм је помогао свима — како Јеховиним сведоцима тако и другима — да боље упознају Јеховину организацију и начин и обим њеног деловања. Нема сумње, он је снажно утицао на људе који су живели дубоко у тропским шумама — био је то први филм који су многи од њих икада видели!

Овај филм је често приказиван под ведрим небом у великим ограђеним просторима. Људи су понекад пешачили километрима да би га видели. Можда се питаш: ’Како су браћа могла да приказују филм на местима где није било струје?‘ Алан Џонстон, дипломац Гилеада који је у Гвајану дошао 1957. и који је служио као покрајински надгледник, много пута је организовао пројекције тог филма. Он пише: „Тамо где није било струје, користили смо генераторе које су нам љубазно позајмљивали власници радњи који су их ноћу користили за осветљење. Један велики чаршав, чврсто затегнут између два дрвета, служио је као екран.“

Након једне такве пројекције, Џон и Дејзи Хемавеј су се враћали кући паробродом. Многи путници су чули за филм и желели су да га виде. Тако су, након што је капетан то одобрио, Хемавејеви поставили екран на палубу, а пројектор у кабину чији се прозор налазио на одговарајућем месту. „На броду су се налазили католички и англикански свештеници“, пише Џон. „Иако на копну нису желели да гледају филм, на броду су, можда против своје воље, ипак били у публици. У ствари, пројектор се налазио у њиховој кабини. Путници су их касније обасули питањима на која би само Јеховини сведоци могли да одговоре.“

Коментаришући о утицају филма, Џон Понтинг пише: „Приказивање филма у то време показало се посебно корисним у подручјима у којима је било мало Сведока и где су их људи сматрали безначајном групом. Они који су били сумњичави имали су прилику да виде једну изванредну, светом раширену организацију коју су сачињавали људи свих раса, након чега су нас више поштовали. За многе је то била прекретница и прихватили су библијски студиј. Неки од њих су касније постали старешине. Један покрајински надгледник је за само две седмице 17 пута приказао филм, углавном под ведрим небом, пред укупно 5 000 људи.

„На другом путовању, које је обухватало дводневну пловидбу реком с брзацима и затим пешачење уском стазом кроз џунглу, напор који је уложио један покрајински надгледник више се него исплатио када су мноштва Индијанаца имала прилику да гледају филм — први који су икада видели. Сутрадан су многи мештани, углавном презбитеријанци, узели наше часописе. Након те посете, цело село је имало много позитивнији став према Јеховиним сведоцима.“

Од 1953. до 1966. у Гвајани је дошло до политичких и расних превирања. Најгори период је био од 1961. до 1964. године, када је избио генерални штрајк, а дешавале су се и побуне, пљачке и убиства. Јавни превоз престао је да саобраћа, а људи су били обузети страхом. Браћа нису била директно прогоњена, али неки од њих су трпели због стања које је владало у земљи. На пример, два брата су била претучена, а двојица других, од којих је један био Алберт Смол, погођени су пушчаном сачмом и морали су да иду у болницу како би је извадили. Ситуација је постала тако озбиљна да је интервенисала британска војска.

Заиста је било прикладно што су се током тих бурних времена, у филму Друштво новог света у акцији могли видети људи из свих народа који пружају пример правог мира и јединства! Осим тога, браћа нису дозволила да их прекид јавног превоза спречи да присуствују састанцима и учествују у служби. Они су једноставно пешачили мало више него обично или су користили бицикле. Што је најважније, показивали су праву хришћанску љубав. „Бринули су једни о другима и делили су оно што су имали“, известио је Алберт Смол.

Сестре доприносе ширењу дела

У преношењу поруке о Краљевству до удаљених подручја учествовале су и сестре. На пример, Ајви Хајндс и Флоренс Том су биле послате као специјални пионири у Бартику, место на самој ивици џунгле. Тамо је живео само један објавитељ, Махадио, и његова супруга Џамела. Попут већине девојака индијског порекла у то време, Џамела није имала прилику да се школује, тако да није знала ни да чита ни да пише. Па ипак, она је желела да сама чита Библију и да поучава своја два мала сина. „Уз Јеховин благослов и моју помоћ“, каже Флоренс, „она је брзо научила да чита, пише и да сведочи другима.“

По доласку на своју доделу, Флоренс и Ајви ни након два месеца нису успеле да нађу одговарајуће место за становање. Такође им је било потребно и место где би могле да одржавају састанке, пошто су већ водиле више од десет библијских студија. Посебно им је било тешко када су добиле обавештење да ће их ускоро посетити покрајински надгледник. Уз то, посета је била планирана за исту седмицу у којој се иначе радници из унутрашњости и велики број проститутки из Џорџтауна окупљају у Бартики, услед чега се број становника у граду утростручи!

Али Јеховина рука није кратка. Флоренс се присећа: „Дан пре доласка покрајинског надгледника, касно поподне, упознале смо једног човека који је пристао да нам изнајми двособну кућицу у центру града. Те вечери смо напорно радиле — орибале смо и окречиле зидове и исполирале подове. Затим смо окачиле завесе и унеле намештај. Завршиле смо рано ујутро следећег дана. Каква је то ноћ била! Џон Понтинг, покрајински надгледник, просто није могао да верује када смо му све испричале. Те вечери је на састанку било 22 присутних, што нам је дало наду да ће ускоро бити основана скупштина Бартика.“

Објавитељи Краљевства плове рекама

У почетку су браћа користила сваки чамац или кану који су могли добити како би стигли до насеља дуж речних обала. Касније су набавили чамце које су назвали Објавитељ Краљевства I, Објавитељ Краљевства II и тако даље, до Објавитеља Краљевства V. (Прва два се више не користе.)

Фредерик Макалман прича: „Веслали смо низводно и проповедали дуж источне обале Померуна, све до Хакнија, који се налази 11 километара од ушћа. Тамо бисмо преноћили и добро се наспавали у дому сестре Дикамбра, која је радила као бабица. Рано следећег јутра, настављали смо пловидбу до ушћа, а затим бисмо прешли на западну обалу реке. Тада бисмо веслали 34 километра узводно до Чаритија.“ Браћа су пет година веслала Померуном узводно и низводно, док нису купили полован ванбродски мотор од шест коњских снага.

Пловидба воденим путевима обично није ризична, али браћа су морала да буду пажљива јер је било и других чамаца и бродова. Пошто су Објавитељ Краљевства I и II били чамци с веслима, нису могли да плове брзо. Фредерик прича: „Када сам се једне суботе по подне враћао кући из службе на реци Померун, велики теретни брод који је пловио пуном брзином ударио је у мој чамац. Капетан и посада нису обраћали пажњу јер су попили мало више рума. Од силине ударца, испао сам из чамца и потонуо под њихов брод. Нашао сам се у тами, борећи се за живот и покушавајући да изроним, али бих сваки пут ударио главом о дно њиховог брода, и то само неколико центиметара од великог пропелера. Један младић који се налазио на броду, видео је у каквој сам невољи, скочио је у реку, заронио и спасао ме. Због повреда сам неколико седмица стално имао болове, али био сам срећан што сам жив!“

Ова незгода није обесхрабрила Фредерика. „Био сам одлучан да наставим с проповедањем, због занимања за Библију које су показали људи дуж реке“, објашњава он. „У Сирикију, селу које се налази 11 километара од Чаритија, одржавао се Скупштински студиј књиге, и та група је зависила од мене.“

Седмица с покрајинским надгледником

Бити покрајински надгледник у унутрашњости Гвајане прави је испит физичке и менталне издржљивости. Осим што морају да путују рекама, земљаним путевима и стазама које воде кроз џунглу, покрајински надгледници и њихове супруге понекад морају да се боре с комарцима и другим инсектима, наилазе на велике мачке, суочавају се с провалама облака, а у неким подручјима и с пљачкашима. Такође су изложени ризику да оболе од маларије, трбушног тифуса или неке друге тропске болести.

Један покрајински надгледник описује посету неким објавитељима у удаљеном подручју поред реке Демерара. Он пише: „Након посете скупштини Макензи у понедељак смо кренули моторним чамцем да бисмо посетили једног брата у селу Јаруни, које се налази на Демерари, око 40 километара од Макензија. Кад смо стигли тамо, проповедали смо дуж обе речне обале, пловећи кануом низводно према Макензију.

„Људи су били веома гостољубиви, давали су нам воће и чак нас позивали на оброк. У петак смо се из чамца укрцали на пароброд. У Суздајку смо прешли из пароброда у кану и затим се превезли до обале. Тамо смо се срели с једним братом који нас је превезао преко Демераре до своје куће у селу Џорџија. Исте вечери, одржали смо састанак с том породицом.

„Следећег дана, сви смо прешли Демерару да бисмо проповедали у Суздајку, као и у насељеном подручју у близини аеродрома Тимери. Такође смо ишли на пешчана брда на којима се песак товари у камионе, а затим превози у Џорџтаун. У суботу увече, одржали смо још један састанак с породицом у Џорџији. Следећег дана, сви смо још једном ишли преко реке у Суздајк, где смо пре подне проповедали, а после подне организовали јавно предавање на отвореној веранди поште. Тиме смо привели крају ту седмицу.“ Напоран рад тих оданих покрајинских надгледника и њихових супруга није био узалудан, јер у Суздајку данас постоји напредна скупштина. Браћа имају властиту Дворану Краљевства, која је саграђена 1997. године.

Покрајинским надгледницима се понекад деси и нека незгода. Путујући мотоциклом, Џери и Делма Мари дошли су до канала на ком се налазио мост направљен од неколико повезаних дасака. Делма је чекала док је Џери прелазио мотоциклом преко моста. Али, нешто је пошло наопако, јер су одједном мотоцикл, Џери и кофер који је носио, пали с моста и нестали у мутној води. Делма је почела да вришти и сељани су дотрчали у помоћ. Неколико тренутака касније, забринутост је била замењена смехом када је, као што је писао један брат, „тај белац, гацајући по води, изашао на обалу прекривен воденом травом и с ципелама пуним блата.“

Индијанци прихватају добру вест

Почетком 1970-их, док је сведочио на пијаци у Чаритију, Фредерик Макалман је уручио часописе Кула стражара и Пробудите се! Индијанки по имену Моника Фицален. (Види оквир на 176. страни.) Моника, која је живела у индијанском резервату, понела је часописе кући. Када је због болести била везана за кревет, прочитала их је и препознала је звук истине. Недуго затим постала је први објавитељ добре вести у том резервату и крстила се 1974. године.

Моника прича: „Ревно сам проповедала од куће до куће, срећна што своје новостечено знање могу да пренесем људима у мом месту. Међутим, да бих дошла до њихових кућа, морала сам да веслам дуж река и потока. Пошто је било све више заинтересованих, почела сам да одржавам састанке, на којима сам читала и осматрала материјал из књиге Истина која води до вечног живота, која се тада користила за проучавање Библије.“

Да ли је Моникин велики труд уродио плодом? Јесте, јер она сада сарађује са 13 објавитеља, међу којима је њен супруг, као и њихови син, снаха и унука. Донедавно је ова мала група морала да путује 12 сати кануом до Чаритија, где се налази најближа скупштина. Међутим, сада имају састанке у свом насељу, а број присутних је три пута већи од броја објавитеља!

У међувремену је и скупштина у Чаритију порасла. Сада има 50 објавитеља, од којих многи путују реком Померун да би дошли на састанке. Просечан број присутних је преко 60, а 2004. на Меморијал је дошла 301 особа. Скупштина Чарити такође има нову Дворану Краљевства.

Изузетан пораст у Барамити

Још једно подручје у Гвајани где су се многи староседеоци одазвали на поруку о Краљевству јесте Барамита. У овом подручју које се налази на северозападу земље живе Индијанци из племена Кариб. Они су били међу првим становницима Кариба, области која је названа по њима. Говоре карипски језик.

Руби Смит, која потиче из овог племена, упознала је истину 1975, када је од своје баке добила један трактат. (Види оквир на 181. страни.) Руби је тада имала 16 година. Духовно је напредовала и крстила се 1978, на конгресу „Победоносна вера“. Кратко након тога, њена породица се због посла преселила у Џорџтаун. Тамо се Руби удала за Јустаса Смита. Иако Јустас није знао карипски, њих двоје су жарко желели да се врате у Барамиту како би пренели поруку о Краљевству Рубиним рођацима и осталима. Руби прича: „Јехова је видео шта нам је у срцу и одговорио је на наше молитве, јер смо 1992. године успели да се вратимо у Барамиту.“

Руби наставља: „Чим смо стигли, одмах сам почела да проповедам. Састанке смо одржавали испод наше мале куће, која стоји на око метар и по високим стубовима. Убрзо је број присутних толико нарастао да није било довољно места за све, па смо позајмили велики шатор. Како се вест о састанцима ширила, растао је и број присутних и на крају је долазило више од 300 људи! Пошто сам течно говорила карипски, мој задатак је био да преводим Кулу стражару. Како су ме сви могли чути? Користили смо један јефтин FM радио-предајник, а многи из публике доносили су своје радио-апарате које би једноставно подесили на праву фреквенцију и слушали.

„Јустас и ја смо закључили да је нашој групи заиста потребна Дворана Краљевства. Зато смо прорачунали трошкове и разговарали с другима о градњи, након чега смо почели с радовима. Мој старији брат Сесил Берд поклонио је већи део материјала, док су остали учествовали у градњи. Радови су почели у јуну 1992. и завршени су почетком следеће године, баш у време Меморијала. Били смо одушевљени што је 800 особа присуствовало говору који је одржао путујући надгледник Гордон Данијелс.

„Група у Барамити постала је скупштина 1. априла 1996, а Дворана Краљевства је посвећена 25. маја исте године. Од тада је проширена и сада може да прими више од 500 људи, тако да браћа могу да је користе за покрајинске састанке и за дане посебног састанка. Заиста, ова некада мала група данас је скупштина од скоро 100 објавитеља, а просечан број присутних на Састанку за јавност је 300. На Меморијал је дошло чак 1 416 особа!“

Једно заиста велико венчање!

У области Барамита, многи парови који су живели невенчано, озаконили су свој брак како би удовољили библијским мерилима. Некима је било тешко да добију потребну документацију, као што је извод из матичне књиге рођених. Па ипак, уз много труда и уз помоћ браће утврђени су датуми рођења и друге појединости, тако да су ови парови успели да се венчају.

Једном приликом, венчало се 79 парова. Един Силс, члан Одбора подружнице, одржао је говор за венчање. Након три дана, 41 особа је изразила жељу да постане некрштени објавитељ. То су углавном били они који су се управо венчали.

У Барамити је толико особа показало интересовање за Божју Реч да се у читавој заједници примећује значајан напредак. На посвећењу Дворане Краљевства, један старешина је рекао: „Барамита је сада место у ком владају спокојство и мир. Разлог за то је што често више од 90 посто мештана редовно присуствује састанцима.“

Ову област је 1995. погодила тешка суша. Како је Јеховин народ пребродио ту кризу? Учитељица Џилијан Персад је у то време предавала у Барамити. Једном приликом, чула је како се мала летелица спушта на оближњи аеродром. Потрчала је што је брже могла, како би стигла до пилота пре него што узлети. Успела је да га убеди да је повезе у Џорџтаун, где је отишла право у подружницу да би известила о потешкоћама које браћа подносе.

Џејмс Томпсон, који је тада служио као члан Одбора подружнице, прича: „Водеће тело нам је дало дозволу да авионом пошаљемо храну и друге потрепштине у Барамиту. Такође смо успели да организујемо да 36 објавитеља авионом отпутује у Џорџтаун како би могли да присуствују обласном конгресу. Многи су тада први пут били на неком конгресу.“

Школа за оспособљавање слугу

Откако је 1987. основана Школа за оспособљавање слугу, многим земљама је користила служба неожењених старешина и слугу помоћника који су похађали ову школу. Тако је било и у Гвајани. Након дипломирања у овој школи, која се одржава на суседном Тринидаду, многа локална браћа су била оспособљена да пруже већу подршку делу Краљевства у Гвајани. Неки сада служе као општи или специјални пионири и скупштинске старешине. Они који се врате у своје скупштине, настављају да несебично брину за Јеховино стадо.

Неколико дипломаца Школе за оспособљавање слугу било је у прилици да прихвати додатне одговорности. На пример, рођена браћа Флојд и Лавани Данијелс, послати су као специјални пионири у скупштине у којима су хитно биле потребне старешине. Дејвид Персад добио је предност да служи као покрајински надгледник. Едсел Хејзел, из истог разреда, наименован је за члана Одбора подружнице у Гвајани. Један покрајински надгледник је о некима који су похађали ову школу рекао следеће: „Имао сам прилику да видим како сви они духовно напредују и то нарочито по завршетку Школе за оспособљавање слугу.“

Служење тамо где је већа потреба

Крајем 1970-их, на атлантској обали западно од реке Есекибо било је око 30 000 становника и само 30 објавитеља. Зато је подружница повремено слала специјалне пионире да обрађују делове тог подручја по месец дана. Брат који је био задужен за једну групу, рекао је: „Браћа су успела да обраде цело подручје и уруче 1 835 књига, извршили су велики број накнадних посета и започели више библијских студија.“

Други брат је известио: „Веслали смо чамцем два сата и прешли смо 27 километара. Повремено смо морали да вучемо или гурамо чамац кроз муљ који нам је досезао до колена, али наш труд је био награђен јер су људи које смо посећивали били веома гостољубиви. Један од њих, учитељ музике, користио је нашу песмарицу док је поучавао. ’Веома ми се допадају мелодије‘, рекао је. Затим нам је одсвирао две песме и узео шест књига.“

Друга браћа и сестре су се пријавили да служе на подручјима где је већа потреба. Међу њима су били Шерлок и Џулијет Пахалан. Шерлок пише: „Џулијет и ја смо 1970. били позвани да помогнемо скупштини Еклез, која се налази на Демерари, 13 километара јужно од Џорџтауна. Тамо је било проблема и појединци су морали да буду искључени, након чега је у скупштини остало око 12 активних објавитеља с њиховом некрштеном децом. Неко време сам био једини старешина. Осим тога, ова скупштина је бринула о малој групи у забаченом селу Мока. Понедељком увече водио сам Скупштински студиј књиге у Моки, а затим и у Еклезу.

„Такође сам водио Студиј Куле стражаре. Најчешће није било довољно часописа за све, тако да смо прво читали сваки одломак, а затим постављали питање, насупрот уобичајеној процедури у то време. Због честих искључења струје на састанке смо носили свеће, а током кишног периода морали смо да се боримо с најездама комараца. У то време, већина браће је на састанке и у службу ишла пешице или бициклом. Објавитељи из Моке долазили су у Еклез на исти начин. Након састанка, сместио бих што је могуће више њих у свој мали комби и одвезао их назад у Моку.“

Да ли се сав тај труд исплатио? Осврћући се на то време, брат Пахалан пише: „Док смо били у Еклезу, моја супруга и ја смо проучавали Библију с великим бројем људи, од којих су многи са својим породицама још увек у истини. Неки од њих служе као скупштинске старешине. Ништа се не може упоредити с таквим благословима!“

Служење у „рају за пионире“!

Током протеклих неколико година, скоро 50 браће и сестара — углавном пионира — из Британије, Ирске, Канаде, Сједињених Држава и Француске, дошло је у Земљу вода̂ да би учествовали у ширењу позива: „’Дођи!‘... ко год жели нека узме воду живота забадава“ (Откр. 22:17). Неки су могли да остану неколико месеци, други више година. Када би њихова уштеђевина била при крају, многи би се вратили у своју земљу, радили неко време, а затим би поново дошли у Гвајану. Већина службу у Гвајани сматра благословом. Они посебно цене то што су о духовним стварима могли да разговарају с људима који углавном високо поштују Библију. Чак и многи од оних који се не изјашњавају као хришћани воле да разговарају с Јеховиним сведоцима. Осим тога, станари често позивају браћу на оброк. „Зато није претеривање назвати Гвајану рајем за пионире“, каже Рикардо Хајндс, садашњи координатор Одбора подружнице.

Арлин Хејзел, која са супругом Едселом служи у подружници, присећа се неких искустава која су имали док су служили у унутрашњости Гвајане: „Године 1997, након што смо контактирали с подружницом, додељено нам је да служимо у Летему, граду који се налази дубоко у унутрашњости, близу границе с Бразилом. Служили смо тамо с Робертом и Џоаном Велч, који су такође из Канаде, и са Саром Дион, сестром из Сједињених Држава, која је стигла у Летем неколико месеци пре нас. У то време тамо је живео један крштени брат, Ричард Ачи, који је радио као ветеринар. Подружница нам је дала имена двадесетак особа које су раније проучавале, али установили смо да већина њих није искрено заинтересована. Међутим, две особе су желеле да постану некрштени објавитељи.

„На првом састанку који смо одржали под манговим дрветом било је 12 особа, укључујући и нас 6 пионира. Неколико месеци касније, првој прослави Меморијала присуствовало је 60 људи. У међувремену, наша група пионира смањила се на троје. Па ипак, настојали смо да редовно водимо 40 библијских студија! Кад је дошао покрајински надгледник, посаветовао нас је да прекинемо студиј са онима који не долазе на састанке. Показало се да је то био добар савет, јер су они с којима смо наставили да проучавамо добро напредовали.“

И заиста, четири године касније, Летем је постао скупштина са 14 објавитеља. Број присутних на данима посебног састанка у Летему порастао је на 100. Такав јасан доказ да Јехова благосиља труд својих слугу, далеко је надмашио све тешкоће кроз које су можда пролазили.

Изнајмљене сале и „куће испод кућа“

Откако је отпочело дело проповедања у Гвајани, било је тешко наћи одговарајуће место за обожавање. Давне 1913, неколицина браће је у Џорџтауну изнајмила једну просторију у Кући Самерсет, у којој су се састанци одржавали 45 година. До 1970, само су две скупштине имале своје Дворане Краљевства — скупштина Чарлстон у Џорџтауну и скупштина Палмира у Бербису — иако је три године раније у Гвајани било више од 1 000 објавитеља! Већина скупштина се састајала у изнајмљеним објектима који су често били далеко од идеалних.

На пример, крајем 1950-их, скупштина Визмар, на реци Демерара, толико се увећала да су браћа морала да траже одговарајућу салу. Омогућено им је да користе место звано Ајландер Хол. Средином седмице одржавали су Теократску школу службе и Састанак службе, а недељом увече Састанак за јавност и Студиј Куле стражаре. Али, да би све било спремно за састанак, био је потребан добар план и много труда. Најпре су браћа малим чамцем прелазила Демерару између Макензија и Визмара. Један брат је носио кутију с часописима, други с књигама, а трећи је носио различите формуларе и кутије за прилоге. Наравно, требало је све то поставити на своје место пре састанка. Након састанка, читава процедура се понављала.

Састанци су такође одржавани у простору испод кућа. Због опасности од поплаве, куће у Гвајани се углавном граде изнад тла, на дрвеним или бетонским стубовима, то јест шиповима. Захваљујући таквом начину градње, испод кућа постоји простор који се може користити у друге сврхе, на пример за скупштинске састанке. Међутим, многи људи у Гвајани чврсто верују да религија која не може да обезбеди прикладно место за састајање, нема Божји благослов.

Осим тога, састанци који су одржавани испод кућа понекад су прекидани, чиме се умањивало достојанство тог окупљања. Једном приликом, неки пас је преплашио пиле које је улетело на место где се одржавао састанак и слетело на једну шестогодишњу девојчицу. Она је тако продорно вриснула да су се сви препали. Након састанка, било је смеха на рачун те незгоде, али она је потврдила да нам је потребно боље место за обожавање. Штавише, састанци у „Дворанама Краљевства“ испод кућа нису били нарочито привлачни за заинтересоване особе.

Градња Дворана Краљевства

„Током 32 године колико сам провео у скупштини Чарити“, присећа се Фредерик Макалман, „изнајмили смо пет ’сала‘ испод кућа. Пошто смо се налазили испод саме куће, морали смо да будемо пажљиви како не бисмо ударили главом у дрвене греде. Једна сестра с дететом у наручју, погрешно је проценила висину неке греде, тако да је дете ударило главом о њу. Касније је то испричала свом оцу који није Сведок. Њени родитељи су закључили да скупштина треба да има своје место за обожавање. У ствари, њена мајка је понудила да поклони скупштини плац, а отац је обећао да ће финансирати градњу Дворане Краљевства. Тако је и било. Та прва дворана, која је у међувремену неколико пута реновирана, и данас је центар правог обожавања у том месту. Она такође служи и као мала конгресна дворана за тамошњу покрајину.“

У то време, градња Дворана Краљевства трајала је више месеци. То је био случај и с двораном у Еклезу. Шерлок Пахалан, који је у то време служио као старешина у Еклезу, прича: „Састанке смо одржавали у школи. Били смо свесни чињенице да би било више заинтересованих када бисмо имали своју Дворану Краљевства. Али у Еклезу је било мало објавитеља и били су сиромашни. Упркос томе, усвојили су резолуцију за изградњу дворане. Покушао сам да пронађем одговарајуће земљиште на нашем подручју, али узалуд.

„У међувремену, браћа из Џорџтауна позајмила су нам два калупа и научила нас да правимо бетонске блокове. У почетку нам је било потребно неколико сати да бисмо направили само 12 блокова, али уз мало праксе, постали смо прилично вешти у томе, посебно сестре. Осим тога, било је тешко набавити цемент јер је у то време снабдевање било ограничено. Морао сам да тражим дозволу за добијање одређене количине. Затим, да бисмо заиста добили оно што нам је следовало, морао сам рано ујутро да будем на пристаништу и да чекам ред. Затим сам морао да нађем камион који иде у Еклез и има довољно места да превезе цемент. Јехова нам је помогао сваки пут. Али, и даље нисмо имали земљиште за градњу.“

Шерлок наставља: „Џулијет и ја смо 1972. отишли у Канаду на одмор и посетили смо мог брата од ујака који није Сведок. Споменуо је да поседује две парцеле у Еклезу, али да су их рођаци који брину о њима запустили. Зато је затражио моју помоћ. Рекао сам му да ћу радо помоћи и додао да управо тражим плац за Дворану Краљевства у Еклезу. Без оклевања, рекао ми је да могу да изаберем парцелу која ми одговара.

„Током градње видели смо још многе доказе Јеховине бриге. Иако је осим цемента, било тешко набавити и други грађевински материјал, ми смо користили замене, импровизовали и некако смо успели да довршимо посао. Осим тога, само је неколицина браће имала потребне вештине, и било је потребно много планирања и труда како би добровољци стигли на градилиште. Прешао сам стотине километара мојим малим комбијем, превозећи браћу тамо-амо. На крају је наша Дворана Краљевства била готова. Посвећењу је чак присуствовао један члан Водећег тела, Карл Клајн, који је одржао говор. Били смо пресрећни!“

Брзо изграђене Дворане Краљевства

Све до 1995, више од половине скупштина у Гвајани састајало се у изнајмљеним објектима, укључујући и просторе испод кућа. Стога је подружница основала регионални одбор за градњу како би се удовољило потреби за Дворанама Краљевства. У октобру исте године, браћа су изградила прву Дворану Краљевства користећи методу брзе градње, у Махајконију, који се налази око 50 километара источно од Џорџтауна, на реци Махајкони. Када је чуо да Јеховини сведоци планирају да за четири викенда изграде Дворану Краљевства, један комшија је рекао: „За то време бисте могли да изградите кокошињац, али бетонску зграду — никад.“ Вероватно погађаш да је тај човек ускоро променио мишљење.

У земљи у којој су међурасни односи понекад прилично затегнути, током градње Дворана Краљевства сви су могли видети да Јеховини сведоци раде заједно у правом хришћанском јединству, без обзира на расу или националност. То потврђују и речи једне старије жене која је посматрајући градњу у Махајконију, одушевљено рекла покрајинском надгледнику: „Запазила сам да овде заједно ради шест раса!“

Изградња подружнице

Прва канцеларија подружнице, отворена је 1914. и налазила се у дому Филипсових, где је остала до 1946. Те године је у Гвајани био активан 91 објавитељ. До 1959, број објавитеља се повећао на 685, а дело је и даље напредовало. Зато су у јуну 1960. браћа купила земљиште у улици Брикдам бр. 50, у Џорџтауну. Уз неколико измена, постојеће зграде су служиле и као подружница и као мисионарски дом. Али до 1986. ни тај комплекс више није одговарао потребама. Зато је уз одобрење Водећег тела, на истом месту изграђена нова подружница. Међународне слуге и локална браћа завршили су градњу 1987. године.

Попут Салумових ћерки које су помагале свом оцу приликом обнове јерусалимских зидина, сестре су пружиле непроцењиву помоћ током градње подружнице (Нем. 3:12). Примера ради, 120 сестара, подељених у десетак тимова, направило је 12 000 бетонских блокова потребних за градњу. Користиле су 16 калупа и завршиле су посао за 55 дана. А то уопште није било лако! Смеса од које се ти блокови израђују мора да буде добро направљена — не треба да буде превише чврста, али ни толико влажна да блокови изгубе облик када се изваде из калупа.

Браћа која су ноћу служила као чувари, често су на градилиште долазила право са свог радног места. Други су радили раме уз раме с међународним слугама који су их научили корисним вештинама. Један од те младе браће, Харинарин (Индал) Персад, присећа се: „Добио сам задатак да поставим украсне лајсне на једну прозорску даску — нешто што никад раније нисам радио. Намучио сам се док нисам успео да их поставим како треба. Након што их је прегледао, брат који је надгледао градњу, очигледно задовољан мојим радом, рекао ми је: „Е, сад можеш да их поставиш на све остале прозоре на згради.“ Данас тај млади брат приликом градње Дворана Краљевства поучава друге овој вештини.

Пошто су браћа морала да увозе део грађевинског материјала, било је потребно да сарађују с властима. Због тога су на градилиште долазили многи званичници, укључујући и председника Форбса Бернама с пратњом. Сви су били задивљени вештином браће. Један тесар је рекао: „Ово сте стварно обавили првокласно.“ Овај објекат је посвећен 14. јануара 1988, а говор за посвећење одржао је брат Дон Адамс, представник светске централе који је служио као зонски надгледник.

Темељ за градњу поново је постављен 12. фебруара 2001. — овај пут на другом месту. И овај објекат градиле су међународне слуге уз помоћ локалне браће. Нова подружница посвећена је у суботу, 15. фебруара 2003. Ричард Келси који је дошао из немачке подружнице одржао је говор за посвећење пред 332 присутних.

Многи од првих мисионара вратили су се у Гвајану да би присуствовали посвећењу, неки после више деценија! У недељу је одржан специјалан састанак ком су присуствовале 4 752 особе из 12 земаља — што је више него двоструко од броја објавитеља у Гвајани.

Већи скупови захтевају довитљивост

Браћа су често изнајмљивала објекте за покрајинске састанке и дане посебног састанка. У сеоским подручјима су чак сами градили места за одржавање већих скупова. Томас Маркевич, који је служио у Гвајани од 1952. до 1956, прича: „Требало је да одржимо конгрес поред Демераре, око 60 километара узводно од Џорџтауна. Око двеста Сведока из града желело је да присуствује како би пружили подршку локалној браћи. Зато смо одлучили да изградимо привремену конгресну дворану користећи материјале који су се тамо могли наћи — бамбус за носеће стубове и седишта, и лишће банане за кров.

„Сакупили смо сав материјал, натоварили га у један мали вагон који смо затим гурали низ падину. Али, авај, на једној кривини вагон нам је измакао, преврнуо се и сав терет је пао у реку. Међутим, та незгода се ускоро показала као предност, јер је терет пловио директно према месту градње, што нам је одговарало! Када је конгрес почео, браћа која су дошла из града била су одушевљена што могу да уживају у тродневном програму с неколико стотина браће са сеоског подручја.“

Томас додаје: „Након конгреса, сви смо проповедали на оближњем недодељеном подручју. На јавно предавање које смо организовали у једном селу дошли су сви мештани, чак и један мајмун — кућни љубимац. Неко време је слушао, а затим је одлучио да све погледа из другог угла. Направио је неколико скокова и нашао се на мом рамену. Кратко је посматрао публику, а затим је одскакутао назад до свог власника, где је, на моје велико олакшање, остао до краја говора!“

Обласни конгреси

Почетком 20. века, већи скупови су обично били организовани приликом посете неког од представника из светске централе, као што су браћа Кауард и Јанг. Године 1954, Натан Нор и Милтон Хеншел су дошли у Гвајану на конгрес Друштво новог света, ком је присуствовало 2 737 особа.

Неколико деценија касније, 1999. године, на два конгреса у Гвајани окупило се 7 100 делегата. Један конгрес је одржан у Џорџтауну, а други у Бербису. За конгрес у Џорџтауну било је потребно извршити неке прилично велике измене и то у последњем тренутку, што је браћи створило доста проблема. „Један веома популаран глумац је са својом плесном групом стигао из Индије, и надлежни су сматрали да се његова представа мора одржати баш оног дана када је планиран конгрес, иако смо ми први резервисали објекат“, извештава подружница.

„Брзо смо пронашли друго место — стадион за крикет — и одмах смо обавестили скупштине. До конгреса је остало само осам дана! Али, то није био крај проблемима. На Карибима се крикет веома цени и терени за ову игру сматрају се скоро светињама. Зато је управи стадиона помисао да ће неко ходати по трави била просто незамислива. Али, како ћемо онда извести драму? И где ћемо поставити бину?

„Упркос свему, наставили смо с припремама, уверени да ће нам Јехова помоћи. Он је то и учинио! Добили смо дозволу да користимо терен, под условом да подијум и стазу која води до њега направимо тако да буду издигнути изнад тла. Да бисмо удовољили том захтеву, сви смо напорно радили целе те ноћи. Ни време нам није било наклоњено, јер је киша готово непрестано падала. Упркос свим тим потешкоћама, програм је почео на време.

„Конгрес је текао без проблема, а време је било ведро, све до недеље, закључног дана. Ујутро нас је пробудио звук кише. Убрзо је терен за крикет био под водом, а вода је стигла на пет центиметара испод стазе и подијума. Киша је престала непосредно пред почетак програма. На сву срећу, електрични каблови нису били постављени на тло, већ су били причвршћени за доњу страну дасака од којих су били направљени подијум и стаза. Показало се да је то што смо морали да направимо издигнути подијум и стазу, у ствари било добро за нас!“

Када је драма почела, свих 6 088 присутних уживали су у блиставој светлости сунца. Две седмице касније, другом конгресу који је одржан у Бербису присуствовало је њих 1 038. На оба конгреса било је укупно 7 126 особа, што је тада био највећи број присутних који је икада забележен у Гвајани. Недавних година, тај број се попео на близу 10 000.

Сјајни изгледи за будућност

У свом пророчанству, Језекиљ је видео Јеховин обновљен и прослављен храм. Из њега је извирала вода која је била све шира и дубља, док од ње није постала „набујала река“, која доноси живот чак и сланом, беживотном Мртвом мору (Јез. 47:1-12NW).

Посматрајући напредак чистог обожавања од 1919, Божји народ је видео испуњење тог пророчанства. У данашње време, права река духовних дарова — Библија, помоћних средстава за проучавање Библије, састанака, већих скупова и конгреса — гаси духовну жеђ милиона људи широм света.

Јеховини сведоци у Гвајани сматрају предношћу што имају удео у испуњењу тог пророчанства. Осим тога, они ће наставити да користе дословне реке како би са животодајном духовном храном дошли до свих који ’имају исправан став према вечном животу‘, без обзира на то где такве достојне особе живе у овој Земљи вода̂ (Дела 13:48).

[Фуснота]

a Када је Британска Гвајана стекла независност у мају 1966, име државе је промењено у Гвајана. У извештају ћемо користити то име, где год то контекст дозвољава.

[Оквир на 140. страни]

Гвајана

Земља: Приобални појас, који већим делом лежи испод нивоа мора и заштићен је са око 230 километара насипа, састоји се од тла које је настало изливањем река. Око 80 посто територије прекривено је шумама, укључујући и висоравни у унутрашњости земље, где извире већина река.

Становништво: Око половине становништва потиче из Индије, више од 40 посто су потомци афричких црнаца или мелези, а око 5 посто су Индијанци. Око 40 посто Гвајанаца изјашњавају се као хришћани, 34 посто као хиндуси, а 9 посто као муслимани.

Језик: Службени језик је енглески, али велики број људи говори и креолски.

Привреда: Око 30 посто становништва бави се пољопривредом. Заступљени су и риболов, шумарство и рударство.

Исхрана: Главне културе су пиринач, какао, агруми, кокосов орах, кафа, кукуруз, маниока (касава), шећерна трска и друго тропско воће и поврће. Гаје се стока, свиње, пилићи и овце. Од морске хране најзаступљенији су риба и шкампи.

Клима: Гвајана је тропска земља, с малом разликом између годишњих доба. У приобалном подручју годишње падне између 150 и 200 центиметара кише. Иако се налази у близини екватора, Гвајана има благу климу, захваљујући пасатима који непрестано дувају са Атлантика.

[Оквир⁄Слика на странама 143-145]

Нико није могао да „закључа“ његова уста

Малком Хол

Рођен: 1890.

Крштен: 1915.

Неки подаци: Рођен је на острву Легуан. Био је међу првима који су проповедали добру вест у тој области и бринуо је о групи која је ту основана.

Испричала Ивон Хол, унука његовог старијег брата.

Било је време избора и један службеник је питао деда-Малкома: „Да ли је истина да ти не гласаш? Ако јесте, ставићемо те под кључ и одузећемо ти Библију.“ Гледајући га право у очи, деда је одговорио: „Али шта ћете урадити с мојим устима? Можете ли и њих да закључате јер говоре истину коју ваше црквене вође тако дуго крију од вас?“ Једино што је тај службеник успео да прозбори било је: „Још ћемо причати о томе.“

Деда-Малком се крстио 1915. и био је један од првих проповедника Краљевства у Гвајани. Био је „прави борац за истину“, како је рекао један брат. Упознао је истину о Краљевству док је живео и радио у Џорџтауну. Било је довољно да чује само један библијски говор у Кући Самерсет, и да препозна истину. У ствари, када се те вечери вратио кући, проверио је све стихове у својој Библији.

Након тога, вратио се на Легуан и одмах је почео да сведочи другима. Међу првима који су прихватили поруку о Краљевству биле су његове две рођене сестре и нека од деце његовог старијег брата. Они су чинили темељ групе која се састајала у дединој кући.

У то време, свештенство је вршило изузетно снажан утицај на острвљане, и био је потребан огроман труд да би људи прихватили истину. Свештеници су често говорили да је деда „сишао с ума, залуђен Библијом“. Али, то није умањило његову ревност. Примера ради, недељом ујутро је стављао фонограф на своју веранду и пуштао снимљене библијске говоре. Људи би често застали на улици и слушали.

С временом су неки показали цењење и прихватили истину. То се нарочито могло видети на прослави Меморијала, када је цео горњи спрат дедине куће био пун људи. Он је био и председавајући, и говорник, и једини који је узимао симболе. Један од његових студената Библије, Лирој Денбо, постао је пионир и неко време је чак служио као покрајински надгледник.

Деда је радио као бродски благајник на реци Есекибо. Након што је отишао у пензију, започео је пионирску службу и проповедао је на Легуану и на суседном острву Вакенам. Његов дан је почињао у пола пет ујутро, када је музао краве и хранио свиње. Око пола осам би се окупао и пресвукао, након чега је читао дневни цитат и неки одломак из Библије и доручковао, а затим би се припремао за службу. Још увек се јасно сећам како је пред полазак пумпао гуме на бициклу. Сваког дана је прелазио најмање 20 километара.

Деда је завршио свој земаљски пут 2. новембра 1985, након што је око 70 година верно служио Јехови. Током читавог тог периода, нико није могао да „закључа“ његова уста. У ствари, сада на острвима Легуан и Вакенам постоји по једна скупштина.

[Оквир⁄Слика на странама 155-158]

Одговори на питања из детињства изменили су мој живот

Алберт Смол

Рођен: 1921.

Крштен: 1949.

Неки подаци: Почео је да служи као пионир 1953. Он и његова супруга Шила дипломирали су 1958. у Гилеаду и послати су назад у Гвајану.

„Бог те је створио“ — то су ми често говорили када сам био дечак. Зато, када би мама рекла да сам најгори од њено четворо деце, мислио сам да је Бог створио троје добрих и једног лошег.

Када сам имао око десет година, питао сам учитеља веронауке у Недељној школи: „Ко је створио Бога?“ Нисам добио одговор. Без обзира на то, попут већине људи у то време, када сам одрастао, прикључио сам се цркви — у мом случају била је то Презбитеријанска црква. Па ипак, на многа питања нисам добио одговоре. На пример, у цркви смо певали хвалоспев који је делимично гласио: „Богаташ у свом замку, сиромах му на прагу. Бог створи једног да буде узвишен, другог да буде убог, он је то одредио.“ Питао сам се: ’Да ли је заиста Бог „то одредио“?‘ Једном приликом сам упитао свештеника: „Ако је Бог створио Адама и Еву, одакле потичу различите расе?“ Његов одговор био је, укратко речено, да је извештај из Постања легенда.

Затим смо, током Другог светског рата, били подстакнути да се молимо за британске војнике. То ме је коначно уверило да се учења моје цркве разликују од онога што сам читао у Библији. Ипак, питао сам се: ’Где бих могао да одем?‘ Зато сам остао у цркви. Када сам имао 24 године, оженио сам се Шилом.

Једног дана, тек што сам стигао из цркве, посетио нас је један Јеховин сведок. Њихова религија, коју смо звали „црква без пакла“, није ме занимала. Сведоци су се састајали по кућама и нико од њих није носио свештеничку одећу. Осим тога, неки догађаји у мом животу, на пример то што сам се оженио предивном женом, навели су ме да закључим да Бог брине о мени.

Када је тај Сведок — Несиб Робинсон — пришао и представио се, ја сам управо крпио гуму на бициклу. „Ова гума је пробушена“, рекао сам. „Ако си хришћанин, помози ми да је закрпим.“ Затим сам се нагло окренуо и ушао у кућу. Следеће седмице, када сам кренуо у цркву, с Библијом у руци, срео сам Несиба на степеништу. „Не занима ме ваша религија“, рекао сам му. „Моја жена је код куће. Разговарајте с њом.“ Затим сам отишао у цркву.

Покајао сам се што сам то рекао, јер сам у цркви, уместо да слушам пастора, мислио: ’Ако Шила буде причала с господином Робинсоном, можда неће стићи да припреми нашу омиљену супу коју кува недељом.‘ Али, није било потребе да бринем; када сам дошао кући, супа је била готова. Радознао, питао сам Шилу: „Да ли си разговарала са оним Робинсоном?“ „Јесам“, одговорила је. „Седео је и проповедао ми док сам кувала.“

Убрзо након тога, Шила је почела да проучава Библију. Нешто касније се породила, али је дете било мртворођено. Питао сам господина Робинсона зашто се дешавају такве ствари. Одговорио ми је да за то није одговоран Бог, већ да је то последица непослушности Адама и Еве, као и несавршености коју смо наследили од њих. Био сам задовољан тим одговором.

Несиб је често свраћао у моју столарску радионицу. Наши разговори су се обично вртели око мог посла, али он би увек споменуо неку мисао из Библије пре него што би отишао. С временом, све мање смо разговарали о намештају, а све више о Божјој Речи. Једног дана, одлучио сам да му поставим нека од оних питања која су ме мучила целог живота, мислећи да ће га то збунити — на крају крајева, то су била питања на која чак ни „прави“ свештеници нису знали одговоре.

Инсистирајући да се одговор темељи искључиво на Писму, брзо сам поставио Несибу своје прво питање: „Ко је створио Бога?“ Несиб је прочитао Псалам 90:2, где пише: „Пре него се горе родише, и пре него си земљу саздао и васељену, од искона и довека ти си, Боже!“ Погледао ме је и рекао: „Да ли си запазио шта ту пише? Нико није створио Бога; он одувек постоји.“ Овај јасан, логичан одговор ме је задивио. Он је уједно уклонио све баријере, јер сам након тога поставио Несибу сва она питања о којима сам годинама размишљао. Његови одговори темељени на Библији, посебно у вези с тим да Бог има намеру да претвори земљу у рај, унели су у моје срце радост какву никада раније нисам осетио.

Посебан утисак на мене оставила је прва посета Дворани Краљевства. Зашто? Био сам задивљен када сам видео да сви учествују на састанку — тако нешто никада нисам видео у цркви. Моја супруга која још није присуствовала неком састанку, била је у то време на путу. Када сам јој испричао своје утиске, рекла је: „Хајде да идемо заједно.“ И то још увек чинимо, након 55 година!

Шила и ја смо се крстили у Атлантском океану 1949. Пионирску службу сам почео 1953. Две године касније, Шила ми се придружила у ономе што је постало 50-годишња каријера у пуновременој служби. Године 1958, позвани смо да похађамо 31. разред Гилеада и додељено нам је да наставимо са службом у Гвајани. У путујућем делу смо провели 23 године, а затим смо наименовани за специјалне пионире, што је предност коју још увек имамо. Заиста сам захвалан Јехови, не само за то што ми је пружио одговоре на питања из детињства, већ и што је мојој супрузи и мени дозволио да му служимо.

[Оквир⁄Слика на странама 163-166]

„Ево мене, мене пошаљи“

Џојслин Рамало (девојачко Роуч)

Рођена: 1927.

Крштена: 1944.

Неки подаци: У пуновременој служби провела је 54 године, укључујући и путујућу службу са супругом. Сада је удовица.

Рођена сам на карипском острву Невис. Мајка је била самохрани родитељ, радила је као болничарка и припадала је методистичкој цркви. Она ме је поучила да верујем у Бога. Због њеног посла, преселиле смо се у једно мало село на острву. Следеће недеље, отишле смо у методистичку цркву и селе у једну клупу. Међутим, након неколико минута, речено нам је да су „власници“ тих места стигли и да морамо да седнемо негде другде. Иако нам је други жупљанин љубазно дозволио да седимо у „његовој“ клупи, мама је одлучила да више нећемо крочити у ту цркву. Уместо тога, прикључиле смо се Англиканској цркви.

Почетком 1940-их, док је била у посети својој пријатељици, мама је упознала једну Сведокињу из Сент Китса од које је добила неку литературу. Пошто је била страствени читач, мама је све то прочитала у једном даху и препознала је истину. Кратко након тога, она се удала, и преселили смо се на Тринидад. У то време су публикације Сведока тамо биле забрањене, али могле смо да присуствујемо састанцима у Дворани Краљевства. Недуго затим, мајка је прекинула везе са Англиканском црквом и почела да служи Јехови, а исто је учинио и мој очух, Џејмс Хенли.

На Тринидаду сам упознала младу сестру по имену Роуз Куфи. Тада нисам ни слутила да ће 11 година касније она бити једна од мојих сарадница у мисионарској служби. У међувремену је моја жеља да служим Јехови бивала све јача. Још увек се сећам како сам први пут сама сведочила. Када се на првим вратима појавио станар, ја сам одједном занемела. Не знам колико дуго сам тако стајала док нисам отворила Библију, прочитала Данила 2:44 и брзо отишла!

С пионирском службом сам почела 1950, а само нешто више од две године касније, са одушевљењем сам примила позив да похађам 21. разред Гилеада. Три сестре из нашег разреда добиле су доделе у Гвајани: Флоренс Том, која је дошла из Гвајане, моја цимерка Линдор Лурај и ја. Стигле смо у новембру 1953. и послате смо у град Скелдон који се налази око 180 километара од Џорџтауна, близу ушћа реке Корантајн. Тамо нас је с нестрпљењем очекивала група објавитеља.

Већина људи у Скелдону потиче из источне Индије и углавном су или хинудуси или муслимани. Пошто су многи од њих били неписмени, када смо им сведочиле, често би нам рекли: „Поједностави то мало, сестро.“ У почетку је састанцима присуствовало између 20 и 30 особа, али тај број се смањио када су престали да долазе они који нису били истински заинтересовани.

Једна жена је напредовала и изразила је жељу да учествује у служби на терену. Али, када сам у договорено време дошла по њу, њен 14-годишњи син је био спреман и жарко је желео да иде са мном у службу. Његова мајка је рекла: „Госпођице Роуч, поведите Фредерика уместо мене.“ Касније смо сазнале да је на ту жену утицало снажно противљење њеног оца који је био ватрени англиканац. Упркос томе, њен син, Фредерик Макалман, одлично је духовно напредовао и касније је био у Гилеаду. (Види оквир на 170. страни.)

Касније сам послата на нову доделу — у градић Хенриета, где је живео само један брат. То подручје је припадало скупштини Чарити. Моја нова сарадница у служби била је Роуз Куфи, коју сам већ споменула. Роуз и ја смо четири дана седмично проводиле у Хенриети, а петком смо рано ујутро кретале бициклима у више од 30 километара удаљен Чарити да бисмо присуствовале састанцима. Возиле смо прашњавим путевима, носећи намирнице, чаршаве, ћебад и мреже за заштиту од комараца.

Успут смо сведочиле и свраћале да охрабримо неке изоловане објавитеље и једну неактивну сестру. Обично смо с њима проучавале Кулу стражару. Враћале смо се у Хенриету у недељу и тада смо одржавале Студиј Куле стражаре с нашим студентима Библије као групом. Осим што би нам се понекад пробушила гума или што бисмо покисле када би наишла провала облака, никад нам се није десила нека озбиљнија незгода.

Наша радост је увек била очигледна. Штавише, једна жена нам је рекла: „Ви сте увек срећне; као да уопште немате проблема.“ Јехова нас је благословио плодном службом, што нас је чинило још радоснијима. Чак је и неактивна сестра коју смо посећивале поново почела да служи Јехови. Од тада је прошло око 50 година, а она је и даље верна.

Удала сам се 10. новембра 1959, за Имануела Рамала, који је служио као пионир. Заједно смо служили у Садију, 23 километра јужно од Хенриете. Док смо били тамо, остала сам у другом стању, али сам имала спонтани побачај. Успела сам да пребродим тај период захваљујући томе што сам била запослена у служби. Касније смо добили двоје деце, али смо успели да наставимо с пионирском службом.

Имануел је умро 1995. године. Заједно смо служили Јехови на многим подручјима. Видели смо како неке мале групе постају напредне скупштине, са старешинама, слугама помоћницима и чак с властитом Двораном Краљевства! Такође смо десет година служили у путујућем делу. Иако ми Имануел много недостаје, велику утеху налазим у подршци коју ми с пуно љубави пружају Јехова и скупштина.

Пророк Исаија је следећим речима одговорио на Јеховин позив за службу: „Ево мене, мене пошаљи“ (Иса. 6:8). Мој покојни супруг и ја много смо се трудили да опонашамо добар пример тог пророка. Истина је да смо, попут Исаије, имали тренутке када нам је било тешко и када смо чак били обесхрабрени. Али радост коју смо доживљавали била је неупоредиво већа.

[Оквир⁄Слика на странама 170-173]

Из Гилеада сам послат у своју домовину

Фредерик Макалман

Рођен: 1942.

Крштен: 1958.

Неки подаци: Након што је дипломирао у Гилеаду, враћен је у Гвајану. Он и његова супруга Маршалинд сада служе као општи пионири.

Када сам имао 12 година, мисионарка по имену Џојслин Роуч (сада Рамало) почела је да проучава Библију с мојом мајком. Често бих се и ја придружио. Мама је с временом престала да проучава, али ја сам наставио студиј и почео сам да идем на све састанке. Када сам имао 14 година, сестра Роуч и њене сараднице, Роуз Куфи и Линдор Лурај, возиле су ме у службу на својим бициклима. Тада нисам ни био свестан колико је њихов мисионарски дух утицао на мене.

Почео сам да проучавам с Јеховиним сведоцима у исто време када сам се припремао за конфирмацију, то јест да постанем пуноправни члан Англиканске цркве. Једном приликом, свештеник је покушао да објасни „свето“ Тројство. Неко време сам га слушао, а затим сам рекао да не верујем да се та доктрина научава у Библији. Он је оштро узвратио: „Ја знам да ти читаш књиге које те трују. Немој их читати. Мораш веровати у Тројство.“ Након тога престао сам да идем у Англиканску цркву и наставио сам да проучавам са Сведоцима. Крстио сам се 1958.

У септембру 1963, добио сам писмо из подружнице којим сам позван да служим као специјални пионир. Прихватио сам тај позив. Моја нова додела била је скупштина Фајриш, на реци Корантајн, а мој сарадник био је Волтер Макбин. Годину дана смо заједно обрађивали подручје уз реку. То нас је припремило за следећу доделу — скупштину Рај, која је 1964, када смо стигли, имала десет објавитеља. Тамо смо служили четири године и током тог периода број објавитеља порастао је на 25.

Године 1969, позван сам да похађам 48. разред Гилеада. Био сам усхићен што сам био гост бруклинске бетелске породице и што сам могао да присуствујем међународном конгресу „Мир на земљи“, који је одржан исте године. Какву ми је само радост причињавало дружење с многом верном браћом и сестрама! Никада нећу заборавити како нас је једном приликом Фредерик Франц, један од чланова Водећег тела, позвао у своју собу. Имао је толико књига, да сам се питао где држи кревет! Још један изузетан истраживач Божје Речи био је Јулисиз Глас, један од инструктора у Гилеаду. Још увек ми у ушима одзвањају његове речи: „Основна начела доброг писања и поучавања јесу тачност, сажетост и јасноћа.“

Морам признати да сам био разочаран када сам сазнао да је моја додела Гвајана. За мене је Гвајана била дом, а не страна додела. Међутим, брат Глас је љубазно попричао са мном и помогао ми да на ствари гледам другачије. Указао ми је на то да је похађање Гилеада само по себи изузетна предност и рекао ми да ћу вероватно бити послат у неки део Гвајане који се разликује од места где сам одрастао. Тако је и било, јер сам послат у скупштину Чарити, на реци Померун. У то време, тамо је било само пет објавитеља.

Пошто мој сарадник Алберт Толбот и ја нисмо имали искуства у пловидби реком, морали смо да научимо како да управљамо чамцем. То можда изгледа једноставно, али могу вам рећи да уопште није лако. Ако не водите рачуна о струјама и ветру, стајаћете у месту или ћете се бесциљно вртети укруг. Срећом, имали смо одличног инструктора, једну сестру из тог краја.

Десет година смо путовали користећи само весла и снагу мишића. Тада је један мештанин понудио скупштини мотор на продају, али нисмо имали довољно новца да га платимо. Стога можете замислити колико смо били одушевљени када смо из подружнице добили чек посебно намењен за ту куповину. Изгледа да су неке скупштине чуле шта нам је потребно и желеле су да нам помогну. С временом смо набавили још неколико чамаца — сви су носили име Објавитељ Краљевства и сваки је био означен посебним бројем.

Након што сам сарађивао с више пионира, упознао сам свог доживотног сарадника, Маршалинд Џонсон, специјалну пионирку из скупштине Макензи. Многи су познавали њеног покојног оца Јустаса Џонсона који је пре смрти око десет година служио као покрајински надгледник. Маршалинд и ја сада служимо као општи пионири. Нас двоје смо у пуновременој служби до сада провели укупно 72 године, од чега смо 55 година провели у специјалној пионирској служби. За то време, подигли смо шесторо деце.

Јехова је благословио и наше залагање у служби. Примера ради, почетком 1970-их, док смо сведочили дуж реке Померун, упознали смо младог кројача који је прихватио библијски студиј. Био је одличан студент. Подстакли смо га да научи називе библијских књига. Не само што их је за недељу дана све научио напамет, већ је запамтио и на којим странама се налазе! С временом су он, његова супруга и седморо од деветоро њихове деце прихватили истину, и нас двојица сада заједно служимо као старешине у Чаритију. Вероватно никада не бих имао такве благослове да није било изванредног примера ревности који су пружиле прве мисионарке.

[Оквир⁄Слика на странама 176-177]

Проучавала сам Божју Реч путем писама

Моника Фицален

Рођена: 1931.

Крштена: 1974.

Неки подаци: Због удаљености, две године је проучавала Божју Реч путем писама и ревно сведочила својим сународницима. Сада је слепа, па стихове које користи у служби учи напамет.

Живим у индијанском резервату Варамури, који се налази на реци Морука, у северозападном делу Гвајане. Почетком 1970-их, када сам упознала истину, најближа скупштина била је у Чаритију, на реци Померун. Да бисмо стигли тамо, морали смо путовати кануом 12 сати.

Јеховине сведоке сам срела у Чаритију, док сам била у куповини. Фредерик Макалман ми је понудио Кулу стражару и Пробудите се! Узела сам их, однела кући и ставила у сандук за одећу, где су стајали две године. Затим сам се разболела и неко време сам била везана за кревет, због чега сам постала веома депресивна. Тада сам се сетила часописа. Прочитала сам их и одмах сам препознала истину.

Негде у то време, мој супруг Јуџин је тражио посао и одлучио је да отпутује низводно до Чаритија. Пошто сам се тада донекле опоравила, пошла сам с њим. Међутим, то сам учинила пре свега у жељи да нађем Јеховине сведоке. Нисам морала много да тражим пошто је једна Сведокиња дошла баш у кућу у којој смо одсели. „Да ли ви припадате Кула стражара људима?“, питала сам је. Када је одговорила потврдно, питала сам је за човека кога сам срела на пијаци пре две године. Она је одмах кренула да потражи Фредерика Макалмана, који је управо проповедао у близини с једном групом објавитеља.

Кад су се њих двоје вратили, брат Макалман ми је помоћу књиге Истина која води до вечног живота објаснио како изгледа библијски студиј. Пристала сам да проучавам. Пошто смо Јуџин и ја морали да се вратимо кући, наставила сам студиј путем писама. На тај начин сам проучила две књиге — Истина и „Ствари у којима Богу није могућно да лаже“. Док сам проучавала књигу Истина, иступила сам из Англиканске цркве и постала сам некрштени објавитељ. Свештеник ми је послао писамце у ком ми је поручио: „Немојте слушати Јеховине сведоке. Њихово разумевање Библије је плитко. Доћи ћу да разговарам с вама о томе.“ Али, никад није дошао.

Пошто сам била једини објавитељ у резервату, причала сам својим комшијама о ономе што сам научила. Такође сам сведочила свом мужу који се, на моју велику радост, крстио годину дана после мене. Данас је он један од 14 објавитеља у нашем месту.

Пре неколико година сам изгубила вид услед глаукома и катаракте, тако да сада учим напамет стихове које користим у служби. Без обзира на то, захвална сам Јехови што још увек могу да му служим.

[Оквир⁄Слике на странама 181-183]

Јехова је испунио ’жељу мог срца‘

Руби Смит

Рођена: 1959.

Крштена: 1978.

Неки подаци: Пореклом је из племена Кариби, и знатно је допринела ширењу добре вести у Барамити, индијанском резервату који се налази у унутрашњости Гвајане.

Први пут сам дошла у контакт с Јеховиним сведоцима 1975, када сам имала 16 година. Моја бака је добила један трактат од свог пасторка и замолила ме је да јој га преведем, пошто није знала да чита енглески. Била сам одушевљена библијским обећањима о којима се говорило у трактату, па сам попунила купон који се налазио на њему и послала га у подружницу. Када сам добила публикације које сам тражила, пажљиво сам их проучавала и почела сам да причам с другима о библијским истинама које сам сазнала. Прве особе с којима сам разговарала биле су моја бака и тетка. Нажалост, отац се противио томе.

Није прошло много, а бака и тетка су такође почеле да сведоче. Заинтересоване особе из нашег места долазиле су код нас како би сазнале више о Библији. У међувремену, што сам више читала, постајало ми је све јасније да морам извршити неке промене у свом животу ако желим да угодим Јехови. То је значило да треба да признам оцу да сам украла нешто из његове радионице и да се помирим с једним од моје браће. Након многих усрдних молитви, успела сам да урадим и једно и друго.

У међувремену је подружница послала једног специјалног пионира, Шика Бакша, да посети наш крај. Међутим, брат Бакш није могао да остане дуго, тако да су он и још један брат, Јустас Смит, за кога сам се касније удала, проучавали са мном путем писама.

Године 1978, отпутовала сам у Џорџтаун да бих присуствовала конгресу „Победоносна вера“. Чим сам стигла, отишла сам право у подружницу и изразила жељу да се крстим. Организовано је да Алберт Смол размотри са мном питања која старешине осматрају са онима који желе да се крсте. Била сам пресрећна када сам се вратила у Барамиту као крштени Јеховин слуга!

Пуна ревности, одмах сам почела да проповедам. Пошто је било много заинтересованих, замолила сам неке од њих да саграде неко једноставно место за обожавање. Тамо сам сваке недеље присутнима преводила Кулу стражару са енглеског на карипски. Међутим, отац се противио томе и захтевао да недељом остајем код куће. Зато сам кришом снимала чланке на аудио-касету, а један од моје браће је пуштао те снимке на састанцима. До тада је састанцима редовно присуствовало око 100 особа.

Кратко након тога, наша породица се због посла преселила у Џорџтаун, а бака се преселила у село Метјуз Риџ. Тетка је остала у Барамити, али је престала да преноси добру вест другима. Због тога је у Барамити дело Краљевства неко време мировало.

У Џорџтауну сам лично упознала Јустаса Смита и убрзо смо се венчали. Иако Јустас није знао карипски, и он и ја смо желели да одемо у Барамиту како бисмо наставили с проповедањем и поучавањем. Наша жеља се остварила 1992. Чим смо стигли, почели смо да проповедамо и да одржавамо састанке. Није прошло много, а број присутних је порастао на око 300!

Осим тога, након Студија Куле стражаре организовали смо часове описмењавања. Јоланда, наше прво дете, почела је да нам помаже у томе када је имала 11 година и била некрштени објавитељ. Данас она и наша млађа ћерка, Мелиса, служе као општи пионири.

Јехова је 1993. благословио Барамиту Двораном Краљевства. Такође нам је послао „дарове у облику људи“, браћу која говоре карипски и могу да преузму вођство у скупштини (Еф. 4:8). Од 1. априла 1996, званично смо постали скупштина Барамита. Пресрећна сам што могу да кажем да су међу члановима скупштине и моја мајка, бака, сестра и скоро сва моја браћа. Јехова је заиста испунио ’жељу мог срца‘ (Пс. 37:4).

[Слика]

Јустас и ја данас

[Карта/Слике на странама 148-149]

ГВАЈАНА — ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1900: Појединци почињу да читају и разматрају Сионску кулу стражару и друге библијске публикације.

1910.

1912: И. Џ. Кауард одржао говоре пред стотинама окупљених у Џорџтауну и Њу Амстердаму.

1913: У Кући Самерсет изнајмљена просторија за одржавање састанака која је коришћена до 1958.

1914: У Џорџтауну отворена прва канцеларија подружнице.

1917: Под утицајем свештенства, влада забрањује неке публикације.

1922: Забрана се укида. Џорџ Јанг посећује Гвајану.

1940.

1941: Забрањени су часописи Кула стражара и Утеха (сада Пробудите се!).

1944: Забрањене су све публикације Јеховиних сведока.

1946: Забрана се укида у јуну. Стижу први мисионари из Гилеада.

1950-е: Филм Друштво новог света у акцији приказује се широм Гвајане.

1960: Купљено земљиште у Џорџтауну за потребе подружнице. Постојеће зграде служе као подружница и као мисионарски дом.

1967: Активно је више од 1 000 објавитеља.

1970.

1988: Посвећена нова подружница, на постојећем имању.

1995: Завршена прва Дворана Краљевства грађена методом брзе градње.

2000.

2003: Посвећење подружнице на новом земљишту.

2004: У Гвајани је активно 2 163 објавитеља.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

2 000

1 000

[Мапе на 141. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ГВАЈАНА

Барамита

Хакни

Чарити

Хенриета

Сади

ЏОРЏТАУН

Махајкони

Сусдајк

Бартика

Јаруни

Њу Амстердам

Макензи

Визмар

Скелдон

Бербис

Ориала

Летем

Есекибо

Демерара

Бербис

Корантајн

ВЕНЕЦУЕЛА

БРАЗИЛ

СУРИНАМ

[Слика на целој 134. страни]

[Слика на 137. страни]

Ивандер Кауард

[Слика на 138. страни]

Скупштински састанци су се од 1913. до 1958. одржавали у Кући Самерсет, у Џорџтауну

[Слика на 139. страни]

Џорџ Јанг

[Слика на 146. страни]

Фредерик Филипс, Натан Нор и Вилијам Трејси, 1946.

[Слика на 147. страни]

Ова објава, којом се званично укида забрана наше литературе у Гвајани, издата је у јуну 1946.

[Слика на 152. страни]

Натан Нор, Рут Милер, Милтон Хеншел, Алиса Милер (касније се удала за Вилијама Трејсија) и Дејзи и Џон Хемавеј

[Слика на 153. страни]

Џон Понтинг

[Слика на 154. страни]

Џералдина и Џејмс Томпсон служе у Гвајани већ 26 година

[Слика на 168. страни]

Одлазак чамцем у службу

[Слика на 169. страни]

Проповедање дуж реке Морука у „Објавитељу Краљевства III“

[Слика на 175. страни]

Џери и Делма Мари

[Слика на 178. страни]

Фредерик Макалман и Јуџин и Моника Фицален сведоче Индијанцу који поправља свој кану

[Слика на 184. страни]

Покрајински састанак у Барамити, 2003.

[Слике на 185. страни]

У области Барамита многи су се одазвали на библијску истину

[Слика на 186. страни]

Одлазак у службу кануом од издубљеног стабла

[Слика на 188. страни]

Шерлок и Џулијет Пахалан

[Слике на 191. страни]

Гвајана — „рај за пионире“

[Слика на 194. страни]

Дворана Краљевства у Ориали, Гвајана

[Слика на 197. страни]

Некадашња подружница у улици Брикдам 50, у Џорџтауну, изграђена 1987.

[Слика на 199. страни]

Одбор подружнице, слева надесно: Едсел Хејзел, Рикардо Хајндс и Един Силс

[Слика на странама 200, 201]

Новоизграђена подружница у Гвајани