Румунија

У Библији је проречено да ће прогонство правих хришћана достићи врхунац током последњих дана (Пост. 3:15; Откр. 12:13, 17). Румунија је земља у којој се то пророчанство испунило на упечатљив начин. Упркос томе, као што ће овај извештај показати, Јеховини сведоци у Румунији нису дозволили да ишта угаси блистави пламен истине који гори у срцу Божјег народа (Јер. 20:9). Они су се препоручили „као Божје слуге, у истрајности у много чему, у невољама, у оскудицама, у потешкоћама, у батинама, у затворима“ (2. Кор. 6:4, 5). Нека извештај о њиховој беспрекорности охрабри све који током ових тешких времена желе да ходе с Богом.

Година 1914. означила је почетак најнемирнијег раздобља у људској историји. У многим европским земљама, било је то време немилосрдних диктатора, екстремних политичких идеологија и ужасних крвопролића. То се у великој мери одразило и на Румунију, чији је народ страховито патио. Патили су и они који су из послушности Исусу Христу били одлучни да дају „Богу Божје“ и да не учествују у обожавању државе (Мат. 22:21).

До 1945, православно и католичко свештенство предводило је у прогонству Јеховиног народа. Клеветали су браћу током службе у црквама и ковали су завере  с политичарима и полицијом, подстичући их да прогоне Јеховине слуге. Наредни талас прогонства дошао је од комуниста који су своју бруталну кампању систематски спроводили скоро четири деценије.

Како је упркос тако тешким околностима добра вест ипак напредовала? Само захваљујући томе што је Исус испунио своје обећање: „Гле, ја сам с вама све дане до свршетка система ствари“ (Мат. 28:20). Хајде да се вратимо око сто година уназад, у време кад је семе Краљевства први пут посејано на тло које је данас познато као Источна Европа.

Румуни се враћају у своју домовину

Истраживач Библије Чарлс Тејз Расел посетио је делове Источне Европе током једног проповедничког путовања 1891. године. Али, био је помало разочаран резултатима. „Нисмо нашли погодно тло за ширење истине, нити спремност да се она прихвати“, известио је. У Румунији се та ситуација убрзо променила. У ствари, брат Расел је на индиректан начин одиграо значајну улогу у започињању дела у тој земљи. Како?

Пред крај 19. века, друштвена и економска ситуација у Румунији приморала је многе да потраже посао у другим земљама, укључујући и Сједињене Државе. Некима од њих то пресељење није донело само материјалну добит — упознали су и истину из Библије. То је био случај с Карољем Сабом и Јожефом Кишом, који су ценили духовне ствари и присуствовали многим библијским говорима брата Расела.

Пошто је запазио да су Карољ и Јожеф искрено заинтересовани за Библију, брат Расел је преузео иницијативу да лично разговара с њима. Том приликом им је предложио да размисле о повратку у Румунију како би пренели поруку о Краљевству својим рођацима и пријатељима.  Они су се спремно сложили с тим и 1911. вратили су се у Румунију, у град Тиргу Муреш у Трансилванији.

Током путовања у домовину, брат Сабо се молио да неко из његове породице прихвати истину. Кад је стигао кући, поступао је у складу с том молитвом и сведочио је рођацима. Међу њима је била и Жужана Ењеди, код које је становао. Њен супруг је био баштован, а она је продавала цвеће на пијаци.

Жужана је била католикиња. Свако јутро пре посла ишла је на мису, а увече, након што би њена породица отишла на спавање, излазила је у врт да се моли. Карољ, који је све то запазио, пришао јој је једне вечери док је била у врту, пријатељски положио руку на њено раме и рекао: „Жужана, ти имаш искрено срце. Пронаћи ћеш истину.“ Тако је и било — та добра жена се одазвала на поруку о Краљевству и постала прва особа у Тиргу Мурешу која је извршила предање Јехови. Живела је 87 година и до смрти је верно служила Богу.

Брат Сабо је сведочио и Шандору Јожи, младићу који је радио код породице Ењеди. Шандор је присуствовао свим састанцима које су одржавали Сабо и Киш и брзо је напредовао. У ствари, тај 18-годишњак је ускоро почео да проповеда и држи изванредне библијске говоре у свом родном селу Сарацењ, у округу Муреш.  С временом је међу његовим ’писмима препоруке‘ било шест брачних парова и 24 деце — 13 девојчица и 11 дечака (2. Кор. 3:1, 2).

Браћа Киш и Сабо су проповедала у Тиргу Мурешу и широм Трансилваније. Док су били у општини Думбрава, 30 километара од Клуж-Напоке, упознали су Василеа Костеу, који је био баптиста. Василе је био низак, одлучан човек и страствени истраживач Библије. Пошто је био у недоумици око значења Христове хиљадугодишње владавине, пажљиво је слушао док су му Јожеф и Карољ објашњавали Свето писмо. Будући да је говорио и мађарски, Василе је након крштења темељно сведочио и Румунима и Мађарима у округу у ком је живео. Касније је постао колпортер (пуновремени проповедник) и служио је у том својству до краја живота.

Брат Сабо је проповедао добру вест и у граду Сату Маре, на крајњем северозападу Румуније. Тамо је упознао Параскиву Колмар, побожну жену која је спремно  прихватила истину. Параскива је у своје деветоро деце усадила љубав према Јехови. У њеној породици данас има пет генерација Сведока!

Још један Румун који је упознао библијску истину у Сједињеним Државама и вратио се у Румунију пре Првог светског рата био је Алекса Ромоча. Алекса се вратио у своје родно село, Бенесат, у северозападној Трансилванији. Убрзо је у том крају основана мала група Истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, и почели су да се одржавају састанци. У тој групи су били и Алексини братићи, Елек и Гаврила Ромоча. Данас и у његовој великој породици има пет генерација Сведока.

Пошто се због своје хришћанске неутралности суочио са снажним прогонством, Елек је емигрирао у Сједињене Државе, где је присуствовао посебном конгресу Истраживача Библије у Сидар Поинту у Охају, 1922. године. У ствари, имао је предност да на том конгресу служи као преводилац за румунски сектор. Гаврила је остао у Румунији и сарађивао је с Карољем Сабом и Јожефом Кишом док су проповедали  у Трансилванији и посећивали новоосноване скупштине и групе. Касније је служио у првој канцеларији подружнице.

Румун по имену Иманоил Кинца заробљен је током Првог светског рата и послат у војни затвор у Италији, далеко од свог завичаја. Тамо је упознао Истраживаче Библије који су били затворени због тога што су одбили да узму оружје. Иманоил је убрзо прихватио библијску поруку коју је чуо од њих. Након ослобођења, 1919. године, вратио се кући у Баја Маре, у округу Марамуреш, и почео ревно да проповеда добру вест. Помогао је да се оснује још једна група Истраживача Библије.

Захваљујући ревности и самопожртвованом духу првих пионира и оних који су се одазивали на њихову поруку, број заинтересованих је брзо растао и мале групе Истраживача Библије ницале су широм земље. У ствари, до 1919 — тачно осам година након што су се Карољ Сабо и Јожеф Киш вратили у Румунију — било је више од 1 700 објавитеља Краљевства и заинтересованих особа, организованих у 150 разреда за проучавање Библије (ти разреди се сада зову групе или скупштине). Брат Киш је служио као пионир у својој домовини до смрти, у 86. години. Брат Сабо се 1924. вратио у Сједињене Државе да би организовао дело на мађарском подручју.

Обезбеђивање духовне хране

Штампане публикације су играле веома важну улогу у ширењу поруке о Краљевству и у помагању духовно гладним особама. Да би се удовољило потреби за духовном храном, браћа су организовала штампање литературе у Румунији. Тај посао је био повераван различитим штампаријама. Од 1914. па надаље, у приватној штампарији Oglinda (Огледало), у Тиргу Мурешу, штампано је месечно издање часописа Кула стражара и гласник  Христове присутности на 16 страна, као и књиге и трактати — све на мађарском.

Са штампањем литературе на румунском отпочело се 1916. године. Неке од публикација биле су брошура Сенке табернакла ’боље жртве‘, затим часопис од осам страна Избор из „Куле стражаре“, књига Дневна небеска мана за домаћинство вере (сада Свакодневно разматрање Писма), као и песмарица Химне миленијумског свитања. Од 1918, једна штампарија из Детроита у Мичигену штампала је и слала у Румунију румунско издање часописа Кула стражара и гласник Христове присутности, као и месечно издање трактата Проповедаоница народа, у ком је неустрашиво разоткривана лажна религија.

Пошто је добра вест тако добро напредовала, Јаков Шима, Истраживач Библије румунског порекла, био је замољен да помогне да се дело организује и законски утврди. Шима је стигао у Клуж-Напоку 1920. године. Убрзо се састао с Карољем Сабом, а потом и с Јожефом Кишом. Пре свега, у Клуж-Напоки је требало наћи одговарајућу кућу у којој би била подружница. Међутим, пошто је то било врло тешко, стан једног брата привремено је служио као канцеларија подружнице. Тако је у априлу 1920. основана прва подружница, а Watch Tower Bible and Tract Society је добио статус правног тела. Румунска подружница је неко време надгледала и дело у Албанији, Бугарској, Мађарској и бившој Југославији.

У то време је револуционарни дух који је захватио Балкан почео да се осећа и у Румунији. Дошло је до политичких немира, а антисемитизам је почео да се шири попут пожара, нарочито на универзитетима, на којима је у више градова дошло до нереда. Влада је узвратила забраном јавних окупљања. Иако колпортери нису учествовали у немирима, више од 20 њих је ухапшено и малтретирано, а литература им је заплењена.

 Упркос томе, браћа су наставила да марљиво проповедају, а потражња за литературом је била све већа. Пошто су се трошкови штампања литературе у приватним штампаријама стално повећавали, подружница је разматрала друге могућности. Баш у то време је оглашено да се продаје једна штампарија чије су услуге браћа већ користила. Налазила се у Улици Ређина Марија бр. 36, у Клуж-Напоки. Након што је добила одобрење од светске централе, подружница је купила овај идеалан посед са две зграде, једном троспратницом и једном једноспратницом.

Реновирање је отпочело у марту 1924, а добровољци су долазили чак из Баја Маре, Бистрице и Родне. Да би подупрла тај пројекат, многа браћа су продала нешто од своје имовине, док су други поклањали храну и грађевински материјал. Многе од тих ствари су доносили у посебним торбама које су се звале десађи, и могле су да се носе преко рамена или да се пребаце преко коњских леђа.

 Да би побољшала квалитет штампања, подружница је између осталог набавила три линотип машине, две машине за равну штампу, једну ротациону пресу, једну машину за аутоматско савијање арака и машину за утискивање златних слова. Тако опремљена, штампарија се ускоро могла похвалити најбољим квалитетом штампе у земљи.

Бетелска породица је у то време бројала осам чланова. Један од њих је надгледао 40 запослених који нису били Сведоци и који су радили у три смене. Они су били веома марљиви, што се могло видети из извештаја за 1924, прву годину рада. Публикације су објављиване на румунском и мађарском и одштампано је укупно 226 075 књига, 100 000 брошура и 175 000 часописа! Међу књигама је било помоћно средство за проучавање Библије, Харфа Божја, као и првих седам томова Студија Писма, под називом Божански план векова.

Након двогодишње припреме, подружница је објавила и румунско издање књиге Сценарио Фото-драме стварања. Као што се из назива може видети, Сценарио се заснивао на „Фото-драми“ — говору у ком су коришћени слајдови у боји, покретне слике и синхронизован звук. Публици су приказивани догађаји од стварања Земље до краја Христове хиљадугодишње владавине. Иако није био тако упечатљив као „Фото-драма“, Сценарио је имао 400 штампаних слика, као и кратке, поучне текстове о доктринарним, историјским и научним темама. Све то је подстакло многе читаоце да темељније истраже Библију.

Све бројнији разреди за проучавање Библије

„Објављујте, објављујте, објављујте Краља и његово Краљевство!“, подстакао је Џозеф Ратерфорд 1922. на конгресу у Сидар Поинту, у Охају. Широм света, Божји  народ се са одушевљењем одазвао на овај снажан позив на већу ревност. У Румунији су браћа почела да проповедају добру вест на новим подручјима и да поучавају мноштва људи библијској истини.

Како су у то време заинтересоване особе проучавале Библију? У оквиру група које су се звале Веријски разреди за проучавање Библије. Питања су се налазила у Кули стражари, а штампани материјал који се обрађивао узиман је из различитих публикација које су се могле наручити поштом. Распоред за проучавање излазио је у Кули стражари. Осим тога, онима који су били напреднији користило је и поучавање у Међународној недељној школи, где су оспособљавани да постану учитељи Божје Речи.

Представници подружнице су повремено посећивали те групе за проучавање, држали говоре и на друге начине помагали у духовном погледу. Међутим, редовно пастирење и поучавање обављали су пилгрими, који се данас називају путујући надгледници. Године 1921. било их је шест, а само две године касније осам. Ти ревни хришћани су организовали састанке у стотинама градова, варошица и села и говорили пред десетинама хиљада људи који су у духовном погледу гладовали.

Двојица од тих пилгрима били су раније споменути Иманоил Кинца и Онисим Филипоју. Када је једном приликом брат Кинца држао говор у Буковини, на северу Румуније, међу слушаоцима је било много адвентиста и баптиста, од којих су неки повољно реаговали на истину. Касније су ова двојица браће служила у Букурешту, где су помогла још многима да стекну тачно спознање Божје Речи. Један човек је своје цењење за то изразио следећим речима: „Захвалан сам Богу што је послао браћу Иманоила и Онисима, који су морали прилично да се потруде да би ме просветлили и помогли ми да стекнем  веру. Господ ће учинити велико дело у овом граду, али потребно је стрпљење.“

Браћа су 1920. одржала прве покрајинске састанке — један у месту Бреби, у округу Салаж, а други у Окни Дежулуј, у округу Клуж. До оба места се могло доћи возом, а тамошња браћа и заинтересоване особе су се побринули за смештај. Било је присутно око 500 делегата из свих делова Румуније. Они су својим добрим понашањем пружили изванредно сведочанство.

Међутим, овај брзи пораст у редовима објавитеља Краљевства није текао без противљења. У ствари, браћа су од почетка Првог светског рата била изложена прогонству свештенства и власти.

Непријатељи користе ратну грозницу

Подстакнуте национализмом и под утицајем свештенства, власти нису имале наклоност према онима који нису испољавали патриотски дух и спремност да убијају за домовину. Кад је избио Први светски рат многа браћа су била ухапшена и осуђена, а неки су чак били погубљени. Међу њима је био Јоан Рус, тек ожењен млад човек из села Петрешти де Мижлок, јужно од Клуж-Напоке.

Данијел, унук Јоанове сестре, прича: „Године 1914, Јоан Рус је био позван у војску. Пошто је одбио да иде у рат, одведен је у Букурешт где је осуђен на смрт. Пре погубљења, био је приморан да сам себи ископа гроб и да стане испред њега, насупрот стрељачком воду. Надлежни официр је затим дозволио Јоану да каже своје последње речи. Јоан је одлучио да се помоли наглас. Дирнути његовом молитвом, војници су оклевали и нису хтели да пуцају. Официр је затим одвео једног од њих на страну и обећао му да ће добити три месеца плаћеног одсуства ако убије затвореника. Тај војник је прихватио понуду и зарадио је своје одсуство.“

 Године 1916, браћа Киш и Сабо су такође ухапшена и осуђена на пет година затвора. Пошто су окарактерисани као „опасни“, провели су 18 месеци у самици, у затвору с високим обезбеђењем који се налазио у Ајуду. Због чега су Јожеф и Карољ били „опасни“? Према речима судије, они су „ширили учења која су се разликовала од званично признатих“. Једноставно речено, нису били затворени само због тога што су одбили да учествују у убијању, већ и зато што су поучавали друге библијским истинама које су се косиле с традиционалном теологијом.

Њих двојица су из затвора писали скупштинама и групама како би охрабрили браћу. У једном писму је између осталог стајало: „Веома смо радосни због тога што је наш добри небески Отац, коме дугујемо захвалност, хвалу и част, дозволио да светло из Куле стражаре сија. Верујемо да су наша браћа свесна вредности Куле стражаре и да је чувају попут свеће која трепери на олујном ветру.“ Оба брата су ослобођена 1919, баш у прави час, јер су могли да помогну око оснивања подружнице наредне године.

Противљење свештенства се појачава

По завршетку Првог светског рата, 1918. године, свештенство је наставило да се противи Божјем народу. Један свештеник је јавно критиковао гледиште Истраживача Библије о бесмртности душе и о улози Марије. „Жарка жеља за бољим животом на земљи одузела је [Истраживачима Библије] разум“, писао је он. „Они тврде да смо сви ми браћа и сестре и да су људи свих нација једнаки.“ Затим се пожалио да је против Истраживача Библије тешко предузети законске мере зато што се они „претварају да воле истину, да су побожни, мирољубиви и понизни“.

 Свештеници из Буковине су се 1921. године обратили Министарству унутрашњих послова и правде, захтевајући да се дело Истраживача Библије забрани. У ствари, у скоро свим деловима земље где се истина ширила, љутити свештеници су киптели од беса на Божји народ. Православна, католичка и друге цркве организовале су кампање пуне мржње, подстичући појединце и групе насилника да нападају браћу. У писму подружнице светској централи, стајало је: „У овој земљи велики број свештеника има положаје у влади и наше дело у извесној мери зависи од њихове милости и немилости. Све би било у реду када би се придржавали закона, али они злоупотребљавају своју моћ.“

У одговору на бујицу жалби од стране свештенства, Министарство вера је одобрило коришћење „снага јавног реда“ у спречавању Јеховиног народа да проповеда и одржава састанке. Тако је полиција постала продужена рука свештенства, а браћа су хапшена на темељу лажне оптужбе да нарушавају мир. Међутим, пошто закон није био јасно дефинисан, казне су се разликовале. Проблем  је представљало и добро владање браће. „Не можете осудити Истраживаче Библије“, рекао је један судија, „јер су они изузетно мирољубиви људи.“

Па ипак, прогонство се појачавало. Крајем 1926, забрањена је Кула стражара. Али то није зауставило прилив духовне хране — браћа су једноставно променила име часописа! Почев од 1. јануара 1927. румунско издање је носило назив Жетва, касније Светлост Библије и на крају Свитање. Мађарско издање те публикације названо је Хришћански пилгрим, затим Јеванђеље, па Часопис за оне који полажу веру у Христову крв.

Нажалост, негде у то време, Јаков Шима је напустио истину. Његови поступци су 1928. довели до губитка целокупне имовине и опреме којом је подружница располагала! Браћа су била „расејана а њихово поверење у великој мери пољуљано“, писало је у Годишњаку за 1930. Због тих жалосних догађаја, надгледање дела је 1929. поверено немачкој подружници, а касније Канцеларији за средњу Европу, која се налазила у Берну, у Швајцарској. Обе подружнице су надгледање обављале преко канцеларије коју су браћа нешто касније отворила у Букурешту.

’Молим вас, немојте спалити моју књигу!‘

Упркос овим додатним испитима, верна браћа су се реорганизовала и наставила да сведоче, чак и на новим подручјима. Дана 24. августа 1933, канцеларија подружнице је известила: „Људи су гладни истине. Браћа и сестре нам пишу да их, док проповедају од врата до врата, многи сељани прате како би чули још нешто о истини.“

Једном приликом, једна сиромашна жена је узела књигу која јој је понуђена и чак је дала скроман прилог за дело Краљевства. Када је свештеник из њеног села чуо  за то, одмах је дошао код ње. „Дај ми ту књигу да је бацим у ватру!“, захтевао је он.

„Молим вас, Оче, немојте је спалити“, молила га је жена. „Та књига нам је донела утеху и помоћи ће нам да издржимо беду!“ Жена је одбила да преда књигу свештенику.

Међу онима који су изузетно ценили наше часописе била је и једна племкиња чије су слуге биле Јеховини сведоци. Једног дана она им је рекла: „Више нисте моје слуге већ моја браћа!“ У другом селу, један брат је рекао групи радознале деце да учествује у објављивању Божјег Краљевства. Деца су затим подстицала пролазнике да узму литературу. „То су књиге о Богу“, говорила су. Брат је остао без речи након ове одушевљене, неочекиване подршке. Убрзо је поделио сву литературу коју је имао!

Нику Палиес, пионир благе нарави, дошао је из Грчке како би помогао у делу проповедања у Румунији. Након што је неко време служио у Букурешту, преселио се у Галац, велику луку на Дунаву. Крајем 1933, Нику је писао: „Проповедао сам Румунима скоро два и по месеца и Јехова Бог ми је подарио многе благослове иако не говорим румунски. Након тога сам проповедао Грцима и Јерменима, и уз Божју помоћ, обишао сам 20 градова. Грци су се посебно радовали када су чули поруку.“

 Све ово показује да су, упркос томе што је свештенство покретало кампање с циљем да распирује мржњу, многи искрени појединци желели да чују добру вест. Међу њима је био један градоначелник који је у једном даху прочитао неколико брошура и касније изјавио да жељно ишчекује нови свет. У другом месту, један човек је затражио више примерака разних публикација и обећао да ће их поделити свима који буду желели да их читају.

Реорганизовање дела

Године 1930, две године након што је Јаков Шима отпао од вере, Мартин Мађароши, Румун мађарског порекла из Бистрице у Трансилванији, био је наименован да надгледа дело. Након обуке у немачкој подружници која је трајала месец и по дана, брат Мађароши је отворио канцеларију подружнице у Букурешту. Кратко након тога, румунско издање Куле стражаре, које је неко време штампано у Аустрији и Немачкој, поново је почело да се штампа у Румунији. Овај пут је тај посао поверен издавачкој кући Златна књига из Букурешта.

Након доста уложеног труда, браћа су 1933. успела да законски региструју ново правно тело — Библијско и трактатно друштво Јеховиних сведока, са седиштем у улици Кришана бр. 33, у Букурешту. Међутим, због религиозног и политичког противљења, нису могли да буду регистровани као религиозно већ као пословно удружење.

У сваком случају, то је помогло да се обнови поверење и убрза дело проповедања. Многи објавитељи су постали пионири, док су други повећали своју активност, нарочито током зиме кад људи на селу имају више слободног времена. Осим тога, браћа су преко радија слушала библијске говоре из иностранства. Ти говори су посебно користили људима који нису долазили на састанке  из страха од комшија или од свештеника. Информације о времену емитовања, насловима предавања и радио-фреквенцијама могле су се наћи у Кули стражари.

Напретку добре вести допринело је још једно средство — преносиви грамофон који је производила Јеховина организација. Током 30-их година прошлог века, скупштине и појединци су могли да наруче те грамофоне, као и снимљене библијске говоре. Ти снимци су коришћени с циљем да се охрабре „не само браћа већ и породице које воле истину и поседују грамофоне“, писало је у обавештењу из Билтена (сада Наша служба за Краљевство).

Нови испити унутар организације

С побољшаним разумевањем Божје Речи током 1920-их и 1930-их, браћа су увидела потребу да сваки хришћанин сведочи за истину. Посебно је било значајно то што су 1931. Истраживачи Библије усвојили име  Јеховини сведоци. То име које се темељи на Библији није само ознака — оно показује да особа која га носи подржава Јеховин суверенитет и уз то објављује да је он једини прави Бог (Иса. 43:10-12). То је спотакло неке Истраживаче Библије који нису желели да проповедају и зато су напустили организацију. Неки су чак постали отпадници и називали су себе миленаристима. Да ли ће вера лојалних издржати овај испит? Да ли ће они наставити да извршавају задатак да проповедају, упркос противљењу свештенства и отпадника?

Мада су неки попустили под тим притиском, остали су наставили да верно и ревно служе Јехови. У извештају за 1931. било је речено: „У Румунији има око 2 000 браће која су упркос великим потешкоћама током ове године уручила 5 549 књига и 39 811 брошура.“ Следеће године, браћа су постигла још више, уручивши укупно 55 632 књиге и брошуре.

Надаље, прогонство понекад има супротан ефекат од очекиваног. На пример, сви Сведоци из једног подручја одлучили су да јавно обзнане своје иступање из „Вавилона Великог“ (Откр. 18:2, 4). Пет дана заредом, та храбра браћа и сестре су долазили у зграду општине како би добили потврде о иступању из цркве којој су раније припадали.

Јавне личности су биле шокиране, а тамошњи свештеник ужаснут. Најпре је отрчао у полицијску станицу тражећи помоћ, али то је било узалудно. Затим се журно вратио у општину и оптужио одговорног службеника да је комуниста јер помаже тим људима да добију документе. Увређен због тога, службеник је љутито узвратио да би помогао свима да добију потврде о иступању, чак и кад би читаво место дошло због тога. Свештеник није могао да учини ништа и браћа су успела да добију потребне потврде.

 „Намераваш ли да ме убијеш?“

Свештеници су током својих проповеди оштро нападали Јеховине сведоке. Осим тога, непрестано су вршили притисак на власти како би издејствовали забрану дела. Наравно, Министарство вера, које је служило као политичко оруђе свештенства, наставило је да уз помоћ полиције ствара проблеме браћи. Једном приликом је шеф полиције у пратњи једног полицајца незаконито ушао у кућу у којој су одржавани хришћански састанци.

„Покажи ми дозволу за одржавање верске службе“, рекао је шеф полиције власнику куће, брату ког ћемо звати Ђеорђе.

Знајући да шеф вероватно нема налог, Ђеорђе је одговорио: „Ко вас је овластио да уђете у мој дом?“

Пошто није добио одговор на своје питање, Ђеорђе је замолио шефа полиције да изађе. Он је невољно кренуо према излазу. Успут је наредио полицајцу с којим је дошао да чува стражу испред капије и да ухапси Ђеорђа ако се усуди да изађе из дворишта. Касније, када је Ђеорђе пошао негде, тај полицајац га је ухапсио „у име закона“.

„У име ког закона?“, упитао је Ђеорђе.

„Имам налог за твоје хапшење“, тврдио је полицајац.

Пошто је и сам некад био полицајац, Ђеорђе је познавао закон. Зато је затражио да види налог. Као што је и мислио, налога није било. Пошто није имао законску основу за хапшење, полицајац је почео да пуни свој пиштољ како би уплашио Ђеорђа.

„Намераваш ли да ме убијеш?“, питао је Ђеорђе.

„Не“, одговорио је полицајац, „нисам глуп.“

„Зашто онда пуниш пиштољ?“

Кад је чуо то питање, човек је схватио колико је бесмислено то што ради и отишао је. Пошто није желео да  се овај инцидент понови, Ђеорђе је тужио шефа полиције због неовлашћеног уласка на приватни посед. Зачудо, шеф је био кажњен и осуђен на 15 дана затвора.

У другој прилици, један старији брат је дао одлично сведочанство на суду. Судија је у руци држао две књиге које су издали Јеховини сведоци. Машући њима пред братом, оптужио га је да шири верску пропаганду.

„Ако ме осудите због тога што објављујем истину из Божје Речи“, одговорио је брат, „то ће за мене бити част, а не казна. Господ Исус је рекао својим следбеницима да се радују кад су прогоњени због праведности јер су то доживљавали и пророци у старо доба. У ствари и сам Исус је био прогоњен, чак прибијен на стуб, и то не зато што је учинио нешто лоше, већ због тога што је говорио истину коју је примио од Бога.“

Брат је наставио: „Према томе, ако ме овај суд казни зато што помоћу ових двеју књига објављујем Исусову поруку о Краљевству, осудиће човека који није починио никакав преступ.“ Након тога, судија је повукао оптужбе.

’Нигде се браћа не суочавају са већим невољама‘

Након наглог пада цена пољопривредних производа 1929, велика незапосленост и политичка нестабилност убрзо су довеле до појаве бројних екстремистичких политичких група, укључујући и фашисте. Осим тога, Румунија је током 1930-их постепено потпадала под утицај нацистичке Немачке. Сви ти догађаји нису слутили на добро за Јеховине сведоке. У ствари, у Годишњаку за 1936. било је речено: „Нигде у свету се браћа не суочавају са већим невољама него у Румунији.“ Од 1933. до 1939. покренуто је 530 парница против Јеховиних сведока. Наравно, противници су стално захтевали да се дело забрани, а канцеларија подружнице у Букурешту затвори.

 На крају, 19. јуна 1935, у осам увече, полиција је упала у канцеларију подружнице, с налогом за који се касније испоставило да је нелегалан. Запленили су документацију и више од 12 000 брошура и поставили чувара на улаз. Ипак, један брат је успео да побегне на задња врата и да ступи у контакт с једним правником који је био члан сената и гајио је симпатије према Сведоцима. Након што је тај човек телефонирао надлежнима, противзаконито затварање је поништено и сва документација је враћена. Али, то је био само кратак предах.

Министарство вера је 21. априла 1937. донело решење које је објављено у службеном листу и у штампи. У њему је било речено да је активност Јеховиних сведока у Румунији строго забрањена и да ће они који деле или чак само читају њихову литературу бити ухапшени и кажњени, а публикације ће им бити заплењене.

Браћа су уложила жалбу на ту одлуку. Међутим, знајући да је одлука неоснована, министар који је учествовао у њеном доношењу три пута је одлагао судску расправу. Затим је, пре него што је стигао коначни рок, краљ Карол II успоставио диктатуру. У јуну 1938. ступила је на снагу нова забрана дела Јеховиних сведока. Браћа су поново уложила жалбу. Осим тога, упутили су краљу званично писмо у ком су објаснили да публикације Сведока имају образовну сврху, да нису подривачке и да не подстичу на немире. Позвали су се и на претходну одлуку вишег суда. Краљ је проследио писмо Министарству вера. Какав је био исход? Дана 2. августа 1938, министарство је запечатило канцеларију подружнице у Букурешту.

Током тог тешког периода, многа браћа — понекад и читаве породице — хапшена су и осуђивана на затворску казну, у неким случајевима само зато што су у свом дому певали песме Краљевства. Казне су се кретале од три месеца до две године. Али, како су та браћа била  откривана? Многе од њих су шпијунирали људи који су били под утицајем свештенства. Ти шпијуни су се прерушавали у раднике, путујуће трговце и слично.

Био би ухапшен и свако ко је поседовао нашу литературу. Један брат који је радио у шуми као дрвосеча, понео је са собом своју Библију и Годишњак. Једног дана, полиција је претресла личне ствари свих радника и пронашла његову литературу. Ухапсили су га и натерали да пешачи 200 километара до суда, где је добио казну од шест месеци затвора. Да узгред споменемо, затвори су били претрпани, прљави и пуни вашака. Водњикаве чорбе су биле једина храна.

Други светски рат доноси нове испите

У зору 1. септембра 1939, немачка војска је отпочела силовит напад на Пољску, покрећући још један глобални сукоб, сукоб који ће у Румунији оставити дубоке и трајне последице. Желећи да стекну превласт, Совјетски Савез и Немачка, потписнице пакта о ненападању, поделиле су Источну Европу на интересне сфере. Румунија је била раскомадана — Мађарска је узела северну Трансилванију, Совјетски Савез Бесарабију и Северну Буковину, а Бугарска јужну Добруџу. Румунија је тако изгубила око трећину свог становништва и територије. Године 1940, успостављена је фашистичка диктатура.

Нова влада је привремено укинула устав и издала декрет којим је признала само девет религија, од којих су главне биле православље, католицизам и лутеранство. Забрана дела Јеховиних сведока остала је на снази. Насиље је било свакодневна појава, а у октобру 1940. земљу су окупирале немачке трупе. Под тим екстремним околностима, комуникација између браће у Румунији и Канцеларије за средњу Европу која се налазила у Швајцарској практично је прекинута.

 Мартин Мађароши се из Букурешта преселио у Тиргу Муреш у Трансилванији, јер је већина Јеховиних сведока живела у тој области. Његова супруга Марија се због здравствених проблема преселила тамо нешто раније. Памфил и Елена Албу, који су такође служили у канцеларији подружнице у Букурешту, отишли су још северније, у Баја Маре. Браћа Мађароши и Албу су из та два града реорганизовала дело проповедања и илегално штампање Куле стражаре. Њихов сарадник Теодор Морараш остао је у Букурешту, где је све до хапшења, 1941, надгледао активност у преосталим деловима Румуније.

У међувремену, браћа су ревно проповедала, уручујући библијску литературу у свакој прилици, али веома опрезно. Примера ради, остављали су брошуре на јавним местима, од ресторана до купеа у возовима, надајући се да ће литература привући нечију пажњу. Поред тога,  наставили су да следе библијску заповест да се састају ради духовног охрабрења, наравно, водећи рачуна да не изазову сумњу (Јевр. 10:24, 25). На пример, они који су живели на селу користили су традиционална славља која су се одржавала у време жетве. Земљорадници су помагали једни другима да пожању усеве, а затим су то заједно прослављали, причајући шале и занимљиве приче. Браћа су уместо тих славља одржавала хришћанске састанке.

’Притиснути у сваком погледу‘

Брат Мађароши је ухапшен у септембру 1942, али је наставио да координира дело проповедања из затвора. Памфил и Елена Албу су такође ухапшени, заједно са око хиљаду браће и сестара од којих су многи пуштени након што су претучени и око шест седмица држани у притвору. Због своје хришћанске неутралности, сто Сведока, укључујући и неколико сестара, осуђени су на казне затвора од две до петнаест година. Петорица браће су била осуђена на смртну казну, што је касније преиначено у доживотну робију. Под окриљем мрака, наоружани полицајци су чак одводили мајке и малу децу из кућа. Домови браће су остајали празни, препуштени лоповима, а њихова стока без икога ко би бринуо о њој.

У логорима су чувари изражавали „добродошлицу“ браћи тако што би сваком од њих везали ноге и држали га на поду, а затим би га ударали по босим стопалима гуменом палицом која је била ојачана жицом. Кости су пуцале, нокти отпадали, а кожа је постајала црна и понекад се љуштила као кора са дрвета. Свештеници који су обилазили логоре и посматрали то злостављање, подругљиво би добацивали: „Где је ваш Јехова да вас ослободи из наших руку?“

Браћа су била ’притиснута у сваком погледу‘, али ’нису остављена на цедилу‘ (2. Кор. 4:8, 9). Штавише, тешили  су друге затворенике причајући им о нади у Краљевство, на шта су неки повољно реаговали. Осмотри пример Теодора Мирона из села Топлица, у североисточној Трансилванији. Теодор је још пре Другог светског рата закључио да Бог забрањује убијање и одбио је да ступи у војску. Због тога је у мају 1943. осуђен на пет година затвора. Кратко након тога, упознао је Мартина Мађарошија, Памфила Албуа и друге Сведоке који су били у затвору и почео је да проучава Библију. Брзо је напредовао у духовном погледу и за неколико седмица извршио је предање Јехови. Али, како се крстио?

Прилика за то се појавила док су Теодор и око 50 румунских Сведока заобилазним путем спровођени у нацистички логор у Бору, у Србији. На путу су се зауставили код Јасберења у Мађарској, где им се придружило више од сто мађарских суверника. Током тог краткотрајног прекида путовања, чувари су послали неколико браће на реку да напуне буре за воду. Пошто су имали поверење у њих, пустили су их да иду без надзора. Теодор је пошао с њима и крстио се у реци. Затвореници су путовање од Јасберења до Бора наставили возом и бродом.

У то време, у борском логору било је 6 000 Јевреја, 14 адвентиста и 152 Сведока. „Услови су били ужасни“, сећа се брат Мирон, „али Јехова је бринуо о нама. Један пријатељски настројен чувар који је често службено путовао у Мађарску доносио нам је литературу. Неки Сведоци које је познавао и којима је веровао бринули су о његовој породици док је он био одсутан, тако да их је заволео као браћу. Тај човек, по чину поручник, упозорио би нас сваки пут кад је нешто требало да се деси. У логору је било 15 старешина који су организовали три састанка недељно. Када им је то дозвољавао радни распоред, присуствовало је у просеку око 80 особа. Успевали смо и да одржимо прославу Меморијала.“

 Управа неких логора дозвољавала је Сведоцима са стране да доносе храну и друге ствари својим суверницима. Између 1941. и 1945, око 40 Сведока из Бесарабије, Молдавије и Трансилваније било је послато у концентрациони логор у Шиботу, у Трансилванији. Сваког дана су ишли да раде у тамошњој фабрици за прераду дрвне грађе. Пошто су браћа у логору оскудевала у храни, Сведоци из околине су им сваке седмице доносили храну и одећу у фабрику. Браћа су то затим делила према потребама.

Таквим врсним делима пружало се одлично сведочанство другим затвореницима и чуварима. Осим тога, чувари су приметили да су Јеховини сведоци одговорни и поуздани. Стога су им давали повластице које затвореници обично нису имали. Један чувар из Шибота је чак прихватио истину.

 Послератни благослови

Када је у мају 1945. у Европи завршен Други светски рат, сви Јеховини сведоци који су били у затворима и радним логорима пуштени су на слободу. Мартин Мађароши, који је тада имао 62 године, вратио се у Букурешт и отишао у стару канцеларију подружнице. Била је потпуно испражњена — у њој није остала чак ниједна писаћа машина! „Обнова Господовог дела почела је ни од чега“, писало је у једном извештају. Да би организовала дело, браћа су настојала да га законски региструју и њихов труд је ускоро уродио плодом. Удружење Јеховиних сведока у Румунији регистровано је 11. јула 1945.

Овај корак је олакшао организовање скупштинских и покрајинских састанака, као и штампање литературе. Све то је требало да омогући напредак дела проповедања и помогне да се отклоне пометња и нејединство који су се појавили током рата. Тако је и било — иако је у земљи владала несташица папира, браћа су током прве послератне године одштампала скоро 870 000 брошура и преко 85 500 примерака Куле стражаре! Осим тога, крштено је 1 630 особа.

Браћа су почела слободно да проповедају и пре него што је дело законски признато. Такође су организовали састанке и посебна јавна предавања. Говорећи о Сведоцима из округа Марамуреш, један очевидац прича: „Браћа су почела да одржавају састанке док су се војске још увек повлачиле. Могли сте их видети како долазе из свих села у том подручју, без имало страха. Било је то радосно време. Неки су пешачили и по 80 километара да би дошли на састанак, певајући и сведочећи успут. Сваке недеље, председавајући би најавио где ће се следеће недеље одржати састанак.“

Јавна предавања су најављивана и држана у варошицама и селима где Сведока није било или су били  малобројни. Да би дошла до места одржавања састанка, браћа су кретала око поноћи. Пошто је обућа била веома скупа, често су боси пешачили и по 100 километара. Наравно, имали су обућу, али су је носили преко рамена. Обували су је само кад је време било јако лоше, на пример изузетно хладно. Дан пре састанка, нудили су литературу, најављивали тему предавања и позивали људе да дођу. Након предавања, враћали су се својим кућама.

У градовима Баја Маре, Клуж-Напока, Тиргу Муреш и Окна Муреш, одржан је велики број покрајинских састанака којима су присуствовале стотине Сведока и заинтересованих особа. Најзначајнији догађај на скупу који је у јуну 1945. организован у месту Баја Маре било је крштење. Након говора који је одржан у башти једног брата, десет километара изван града, 118 кандидата је крштено у оближњој реци Лапушул. Било је то незаборавно крштење у прелепој околини.

 У Тиргу Мурешу, браћа су изнајмила позоришну салу у коју се могло сместити 3 000 особа. Дан пре покрајинског састанка, делегати су почели да стижу возом, чезама, бициклом и пешице. Неки су одмах почели да проповедају и да позивају људе на јавно предавање о Нојевој арки. Предавање је најављивано и помоћу плаката са лепо осмишљеним текстом који су се налазили свуда по граду. Када су их видела, многа браћа су заплакала од среће. Мислили су да никада неће имати такву слободу да проповедају добру вест!

Марљивост браће богато је награђена — било је толико присутних да су испред позоришта морали да поставе два звучника за оне који су остали напољу. Тако су многи који су становали у близини могли да слушају програм са својих прозора. Били су позвани и градски званичници и други истакнути појединци, како би лично могли да се упознају с Јеховиним сведоцима и њиховим веровањима. Зачудо, сви су дошли и заузели места која су била резервисана за њих. Такође су се придружили осталима у певању.

Први конгрес за целу земљу

Током викенда, 28. и 29. септембра 1946, Сведоци су одржали први конгрес за целу земљу. Делегати су се окупили на стадиону Римска арена (Аренеле Романе) у Букурешту. Управа железнице се сложила не само да обезбеди посебан воз за браћу, већ и да им наплати упола мању цену карте! Тим возом је више од хиљаду делегата из неких од најудаљенијих делова земље путовало у главни град. Многи од њих су носили плакате, што је изазвало приличну радозналост у местима кроз која је воз пролазио. Међутим, путовање није прошло без потешкоћа.

Свештенство је сазнало за одржавање конгреса и покушало је да заустави воз. У петак, дан пре конгреса,  Сведоци из Букурешта су почели да долазе на станицу у девет ујутру, очекујући да ће браћа која путују возом стићи за највише сат времена. Стрпљиво су чекали до шест увече, када је воз коначно ушао у станицу. Када су се гости и њихови домаћини срели, завладала је неописива радост. Наоружани полицајци који су послати да одржавају ред, нису имали шта да раде.

Није било лако побринути се за смештај делегата, пошто је током рата разорен већи део Букурешта, укључујући и око 12 000 домова. Али браћа су била сналажљива. Да би обезбедили што више „лежајева“, купили су брдо сламе и распрострли је на ливади, на имању једног брата који је живео у предграђу Берчени. Пошто је време било неуобичајено топло за крај септембра, породице које су присуствовале конгресу и њихова деца могли су удобно да се сместе и одморе на сламнатом мадрацу под звезданим небом. Данас се на истом том месту налази лепа нова Дворана Краљевства.

У суботу ујутро, 3 400 присутних било је одушевљено када су чули да ће Кула стражара на румунском и на мађарском поново излазити двапут месечно. У ствари, тог јутра је браћи подељено хиљаду примерака првог издања. У Кули стражари су неко време излазила четири студијска чланка, како би сви могли да добију информације које су пропустили током рата.

У недељу ујутро, браћа су ишла у службу. Свуда су се могле видети групе објавитеља који су најављивали јавно предавање. Носили су плакате на којима су били нацртани чекић, мач и наковањ. На плакатима је писало: „’Мачеви претворени у раонике‘ — ове речи потичу од Бога. Записала су их двојица пророка. Али, ко ће поступати у складу с њима?“ Објавитељи су делили позивнице и нудили часописе које су носили у белим платненим торбама окаченим преко рамена. На торбама су стајали  натписи: „Јеховини сведоци“, „Објавитељи Божјег Краљевства“, или „Објавитељи теократије“.

Тог послеподнева, Мартин Мађароши је започео јавно предавање следећим речима: „Данас се у Паризу одржава мировна конференција светских сила. Овде, на нашем конгресу, окупило се 15 000 особа. Ако бисте претресли сваког присутног Јеховиног сведока, не бисте нашли ниједан мач, нити ватрено оружје. Зашто? Зато што смо ми већ прековали своје мачеве у раонике!“ С обзиром на то да су се трагови рата могли видети свуда унаоколо, тај говор је био и снажан и правовремен.

У недељу су међу присутнима били и државни тужилац, секретар Министарства унутрашњих послова, више полицијских службеника и група православних свештеника. И браћа и званичници су очекивали да ће свештеници направити неки испад, јер су већ претили да ће то учинити. Али, само један је покушао да омета програм. Када су браћа приметила како се током јавног предавања крупним корацима запутио ка подијуму, пресрели су га, ухватили за руке и отпратили назад до места. „Нема потребе да се један православни свештеник обраћа овом скупу“, шапнули су му, „али сте више него добродошли ако седите и слушате.“ Више није покушао да уради тако нешто. Касније је државни тужилац рекао да је уживао слушајући програм и да је импресиониран редом који влада међу Јеховиним сведоцима.

 Размишљајући о том конгресу, један брат је касније написао: „Планови непријатеља су се потпуно изјаловили и браћа су се вратила кућама пуна радости.“ Осим тога, међу њима је поново владао дух мира и јединства, што је било охрабрујуће јер су многи пре конгреса били у недоумици због подела које су се појавиле током рата.

Међутим, свештенство није било тако одушевљено, јер у многим подручјима више нису могли рачунати на то да ће се световне власти повиновати њиховим захтевима у погледу Јеховиних сведока. Наравно, то их није спречило да погрдно говоре о браћи током својих проповеди. Неки свештеници су отишли још даље и ангажовали су банде хулигана да туку објавитеље Краљевства, и мушкарце и жене, кад их виде да проповедају. Једном приликом је супруга једног православног свештеника напала једну пионирку дрвеним штапом. Ударала ју је све док није сломила штап! „Покренули смо велики број судских поступака против таквих свештеника“, писало је у једном извештају из тог времена.

Даљња настојања да се обнови јединство

Алфред Рутиман, који је служио у швајцарској подружници, провео је током 1947. два месеца у Румунији. Првобитно је било планирано да му се придружи и Хејден Кавингтон из светске централе, као и да се током њиховог боравка одржи конгрес. Међутим, власти нису дозволиле да се конгрес одржи и одбили су да дају визу брату Кавингтону. Ипак, Алфред Рутиман је добио визу на два месеца, тако да је могао да борави у Румунији током августа и септембра.

Његова прва станица био је Букурешт, где га је на аеродрому дочекала група насмејане браће и сестара, с предивним букетом цвећа којим се традиционално изражава добродошлица. Одвели су га у канцеларију подружнице,  која се налазила у улици Алион бр. 38, у кући једне заинтересоване особе. Канцеларија је ту премештена у јануару 1947. Међутим, због све веће опасности од комуниста, браћа су задржала стару званичну адресу, Бесарабија бр. 38, где се налазио пословни простор који је купљен у јулу 1945. Тамо су били само један стари сто и кауч, неисправна писаћа машина и ормар пун пожутелих брошура и часописа — ствари чија заплена не би представљала посебан губитак. Једна сестра је повремено тамо радила.

Брат Рутиман се састао с Памфилом Албуом, председником корпорације, и с Мартином Мађарошијем, који је био задужен за надгледање дела у земљи. Оба брата су служила и као обласни надгледници. Пошто је комуникација годинама била ограничена, браћа из Румуније су била одушевљена када су сазнала за новине у Јеховиној  организацији, као што је увођење Теократске школе проповедања у скупштине и оснивање Школе Гилеад у којој су обучавани мисионари. Сасвим разумљиво, сви су желели да Теократска школа што пре почне и у Румунији. У ствари, браћа су одмах организовала да се приручник од 90 поглавља Теократска помоћ објавитељима Краљевства, који се користио у тој школи, одштампа део по део и на румунском и на мађарском.

Међутим, главни циљ брата Рутимана био је да посети што је могуће више скупштина и група како би одржао неке од кључних говора који би били изнесени на конгресу. Зато су он и брат Мађароши, који је служио као преводилац, почели да посећују браћу на подручјима где је истина била чврсто укорењена. Најпре су отпутовали у Трансилванију.

Од Трансилваније па надаље

Као и у многим другим деловима земље, објавитељи у Трансилванији уложили су велики труд да присуствују посебним састанцима који су одржани том приликом. Осим тога, били су спремни да остану будни до касно у ноћ, због тесног распореда двојице посетилаца. На пример, у селу Вама Бузаулуј, програм је трајао од десет увече до два ујутро, а да се нико од 75 присутних није ни најмање пожалио због тога.

„Људи овде имају сасвим другачију представу о времену“, писао је касније Алфред Рутиман. „Не смета им да устану у два или три сата ујутро да би дочекали посетиоце, и ретко мере време сатима, а још ређе минутима! Иако путују пешице — понекад босоноги пређу велике раздаљине — изгледа да имају више времена од нас и мање су под стресом. У почетку сам мислио да је неразумно што смо заказали састанак тако касно, али брат Мађароши ми је рекао да то неће бити проблем.“

 Следећа станица је био град Тиргу Муреш који је у то време имао 31 000 становника. И ту су се могли видети трагови рата, а скоро сви мостови су били срушени. Ипак, 700 браће и сестара из 25 скупштина путовало је скоро 50 километара у једном смеру да би присуствовали састанку који је одржан на једном шумском пропланку, недалеко од града.

Браћа су посетила и Клуж-Напоку, где је на састанак дошло 300 делегата из 48 скупштина. Током боравка у том граду, брат Мађароши је показао брату Рутиману штампарију коју је подружница изгубила 1928, када је Јаков Шима напустио истину. Шта се десило с њим? „Умро је прошле године“, написао је брат Рутиман у свом извештају. „Одао се алкохолу.“

Уследиле су посете градовима Сату Маре и Сигет Мармашеј, недалеко од границе са Украјином. У том подручју је било више од 40 румунских, мађарских и украјинских скупштина. Житељима тамошњих села скоро да није била потребна помоћ са стране. Бавили су се земљорадњом и сами производили храну, као и лан и конопљу и држали су домаће животиње, највише овце. Такође су сами правили одећу и покриваче и прерађивали кожу. Сеоски обућар им је правио обућу. Многи објавитељи су дошли на посебне састанке одевени у традиционалне, ручно рађене ношње од везеног лана и конопље.

Током другог дела путовања, браћа Рутиман и Мађароши посетили су Молдавију, на североистоку Румуније. Њихова прва станица била је општина Фратауци, где су им тамошња браћа, упркос сиромаштву, указала изузетну гостољубивост. Уз пригушену светлост уљаних лампи, послужили су госте свежим млеком, хлебом, палентом и куваним јајима умоченим у растопљени маслац. Сви су јели из малих чинија. „Храна је била веома укусна“, писао је брат Рутиман. Те ноћи су гости спавали у кухињи, на  креветима постављеним поред пећи, како би им било топлије. Њихови домаћини су спавали у близини, на џаковима напуњеним сламом.

Сведоци из тог подручја су били врло ревни у служби и Јехова их је богато благословио, што показује следећи извештај. У пролеће 1945. тамо је било 33 објавитеља, а 1947, у време ове посете, било их је 350 — што је десетоструки пораст за само две године!

Сеоска идила је била потпуна када су браћа пут од 120 километара до места Балкауци и Иванкауци наставила коњском запрегом. „Мали али изванредни румунски коњи могу да иду свим путевима, ма колико лоши они били, и у свако доба, и дању и ноћу“, писао је брат Рутиман. Скупштина Балкауци, основана 1945, састојала се од објавитеља који су некад били чланови евангелистичке цркве. Слуга скупштине је раније служио као лаички проповедник у тој цркви. У селу Иванкауци, састанак је због кише одржан у кући једног брата. Међутим, то није представљало нарочиту сметњу за 170 присутних од којих су неки боси препешачили 30 километара да би стигли дотле.

Кад се све сабере, ова два брата су одржала говоре на 19 места, пред укупно 4 504 објавитеља и заинтересованих особа из 259 скупштина. На повратку у Швајцарску, Алфред Рутиман је одржао говоре и у градовима Ораштије и Арад. Да би дошла на састанке у та места, многа браћа су пешачила од 60 до 80 километара. Један 60-годишњи сељак је бос препешачио 100 километара, што показује колико је ценио прилику да присуствује!

Ови посебни састанци су били прекретница у историји дела у Румунији. Били су правовремени, не само зато што је браћи било потребно охрабрење, већ и зато што су поља за духовну жетву била зрела. Људи су били уморни од окрутних власти и ратне беде, а многи су били разочарани у религију. Уз то, након драстичног пада вредности  националне валуте, леја, у августу 1947, многи су преко ноћи остали без пребијене паре. Зато су многи који су се раније противили поруци о Краљевству сада били спремни да слушају.

Постојао је још један разлог због ког су ти посебни састанци били правовремени — на помолу је била нова, још жешћа олуја прогонства. То прогонство које су спроводили немилосрдни, нетолерантни диктатори задојени атеистичком идеологијом, беснеће скоро четири деценије!

Гвоздена завеса се спушта на Румунију

У новембру 1946, годину дана пре посете Алфреда Рутимана, у Румунији су на власт дошли комунисти. Током наредних неколико година, њихова партија је уклонила сваки траг опозиције и убрзала процес совјетизације, то јест реорганизовања румунских културних и политичких институција по узору на совјетске.

Максимално користећи затишје пред олују, браћа су одштампала на стотине хиљада часописа, брошура и других публикација, које су затим сместили у 20 складишта широм земље. У исто време, многи објавитељи су појачали своју активност, а неки су почели с пионирском службом. Међу њима су били Михај Нистор и Василе Сабадаш.

Михај је био послат у северозападни и централни део Трансилваније, где је наставио с пионирском службом чак и током комунистичке забране. Дуго је био на мети непријатеља. Како је избегао хапшење? Он прича: „Направио сам торбу која је изгледала потпуно исто као торбе које су користили људи који су продавали прозоре. Обучен у радно одело,  носио сам прозорска окна и алат и ишао кроз центар села̂ и варошица на мом подручју. Кад год бих видео полицију или некога ко је изгледао сумњиво, гласно бих нудио прозоре. Друга браћа су користила различите методе да умакну прогониоцима. Било је пуно узбуђења, али и опасности — не само за нас пионире, већ и за породице код којих смо становали. Ипак, била је велика радост видети како особе с којима смо проучавали Библију напредују и придружују се редовима објавитеља.“

Василе Сабадаш је такође наставио с пионирском службом иако је морао често да путује с једног подручја на друго. Посебно се трудио да помаже браћи која су била расејана услед деловања Секуритатее, централног дела огромне обавештајне мреже новог комунистичког режима. „Да бих избегао хапшење“, причао је Василе, „морао сам да будем опрезан и домишљат. На пример, када сам путовао у други крај земље, увек сам се трудио да имам ваљан разлог за то, рецимо лекарски упут за лечење у бањи.

„Трудећи се да не будем сумњив, успео сам да успоставим комуникацију међу браћом како би могли да редовно добијају духовну храну. Моја водиља биле су речи из Исаије 6:8: ’Ево мене, мене пошаљи‘, и из Матеја 6:33: ’Стално, дакле, тражите најпре краљевство.‘ Ти стихови су ми давали радост и снагу да истрајем.“ Те особине су му заиста биле потребне — иако је био прилично опрезан, касније је ухапшен, као и многи други.

Жестоки напади на Божју организацију

До 1948, било је готово немогуће одржавати контакт са светском централом, тако да су браћа често прибегавала  писању шифрираних порука на разгледницама. У мају 1949, Мартин Мађароши је проследио поруку коју је послао Петре Ранка, сарадник у канцеларији подружнице у Букурешту. Он је написао: „Сви у породици су добро. Овде је дувао јак ветар и било је врло хладно, тако да нисмо могли да радимо на њиви.“ Касније је један други брат написао да „породица не може да добија слаткише“ и да су „многи болесни“. То је значило да није могуће слати духовну храну у Румунију и да су многа браћа у затвору.

Након одлуке коју је 8. августа 1949. донело Министарство правде, канцеларија и стамбени део подружнице у Букурешту били су затворени, а сва опрема, укључујући и личне ствари, била је заплењена. Током година које су уследиле, на стотине браће било је ухапшено и осуђено. За време владавине фашиста, Јеховини сведоци су оптуживани да су комунисти, али када су комунисти дошли на власт, назвали су браћу „империјалистима“ и оптужили их да „шире америчку пропаганду“.

Шпијуни и доушници су вребали са свих страна. У Годишњаку за 1953. речено је да су мере које су комунисти предузели „постале толико озбиљне да свако ко добије пошту са Запада доспева на црну листу и под помном је присмотром“. У извештају даље пише: „Терор који тамо влада просто је незамислив. Чак ни чланови породице не могу да верују једни другима. Слобода је потпуно нестала.“

Почетком 1950, Памфил и Елена Албу, Петре Ранка, Мартин Мађароши и многи други били су ухапшени и лажно оптужени да шпијунирају за Запад. Неки су били мучени како би открили поверљиве информације и признали да су „шпијуни“. Међутим, једино признање које су могли дати било је то да обожавају Јехову и да служе његовом Краљевству. Након тих тешких кушњи, нека браћа  су послата у затвор, а друга у радне логоре. Како је овај талас прогонства утицао на дело проповедања? Те исте године, број објавитеља у Румунији порастао је за 8 посто! Какав доказ моћи Божјег духа!

Брат Мађароши, који је тада имао скоро 70 година, послат је у Герлу, затвор у Трансилванији, где је умро крајем 1951. „Поднео је многе велике патње због истине, нарочито откако је ухапшен у јануару 1950.“, писало је у једном извештају. „Сада је тим патњама дошао крај.“ Као што је речено, Мартин се око 20 година суочавао са жестоким нападима свештенства, фашиста и комуниста. Његов пример верности подсећа нас на речи апостола Павла: „Добру сам борбу водио, трку сам до краја истрчао, веру сам одржао“ (2. Тим. 4:7). Иако није била затворена, његова супруга Марија је такође пружила добар пример истрајности у тешким временима. Један брат ју је описао као „разбориту сестру, потпуно посвећену Господовом делу“. Након што је Мартин ухапшен, о Марији су бринули рођаци, као и њихова усвојена ћерка Мариоара, која је и сама неко време била у затвору, одакле је пуштена у јесен 1955.

„Јеховини сведоци су добри људи“

Влада је 1955. године прогласила амнестију и већина браће била је ослобођена. Али њихова слобода није дуго трајала. У периоду од 1957. до 1964, Јеховини сведоци су поново прогоњени и хапшени. Неки су били осуђени на доживотну робију. Па ипак, браћа која су била у затвору нису очајавала, већ су храбрили једни друге да остану чврсти у вери. Постали су познати по својим високим моралним мерилима и беспрекорности. „Јеховини сведоци су добри људи. Они нису попустили под притиском и нису се одрекли своје вере“, присећа се један некадашњи политички затвореник. Додао је да су у затвору у ком је он био, Сведоци били „најомиљенији затвореници“.

 Још једна амнестија је проглашена 1964. Али, и то је било кратког века, јер су између 1968. и 1974. године уследила нова масовна хапшења. Један брат је написао: „Муче нас и исмевају зато што ширимо јеванђеље. Преклињемо вас да се у својим молитвама сетите браће која су у затвору. Свесни смо да је све ово испит који морамо проћи. Наставићемо да храбро проповедамо добру вест, као што је проречено у Матеју 24:14. Још једном, усрдно вас молимо да нас не заборавите!“ Као што ћемо видети, Јехова је чуо горљиве молитве које су му са сузама упућивале његове верне слуге и на различите начине им је пружао утеху.

Сатана сеје семе сумње

Ђаво не напада Божју организацију само споља, већ и изнутра. На пример, након што су 1955. пуштена из затвора, нека браћа која су раније служила као надгледници нису поново добила ту предност. Кивни због тога, почели су да сеју семе раздора. Иако су остали верни док су били у затвору, упали су у замку поноса кад су пуштени на слободу. То је заиста тужно! Да би избегао кажњавање, један истакнути брат је отишао тако далеко да је чак пристао да сарађује са Секуритатеом, чиме је проузроковао много проблема верној браћи и сметњи делу проповедања (Мат. 24:10).

Још један проблем с којим се Божји народ суочавао били су различити ставови у вези са одлукама које су питање савести. На пример, након хапшења, браћа су често имала прилику да бирају између одласка у затвор и рада у рудницима соли. По мишљењу неких, браћа која су изабрала рад у руднику прекршила су библијска начела. Други су пак сматрали да сестре не треба да користе шминку, као и да је неприкладно ићи у биоскоп или позориште, па чак и поседовати радио.

 Ипак, већина браће никад није изгубила из вида оно што је најважније — потребу да остану лојални Богу. То се могло јасно видети из извештаја за службену 1958. годину, који је показао да је у служби проповедања учествовало 5 288 објавитеља — преко 1 000 више него претходне године! Уз то, крштено је 395 особа, а број присутних на Меморијалу био је 8 549.

Још један испит за браћу почео је 1962, након што је у Кули стражари објашњено да су ’више власти‘ на које се указује у Римљанима 13:1 заправо људске државне власти, а не Јехова Бог и Исус Христ, као што се раније мислило. Пошто су толико пропатили од руку окрутних владара, многим Сведоцима је било тешко да прихвате то ново разумевање. У ствари, неки су искрено веровали да се ради о лукавој комунистичкој измишљотини чији је циљ да их наведе да буду потпуно подложни држави, супротно начелу из Матеја 22:21.

Један Сведок је разговарао с једним суверником који је био у Берлину, Риму и другим градовима. Присећајући се тог разговора, он каже: „Тај брат ми је потврдио да ново разумевање није комунистичка сплетка, већ духовна храна од класе роба. И поред тога, био сам несигуран. Зато сам питао нашег обласног надгледника шта да радимо.“

Он ми је одговорио: „Само да истрајемо у служби — то је оно што треба да радимо!“

„Био је то одличан савет, и драго ми је што могу рећи да још увек истрајавам.“

Упркос великим препрекама у комуникацији, светска централа и подружница која је надгледала дело у Румунији чиниле су све да тамошња браћа буду у току с бољим разумевањем истине, као и да им помогну да сарађују као уједињена духовна породица. У ту сврху, писана су писма и припремани одговарајући чланци за Нашу службу за Краљевство.

 Како је Јеховин народ добијао духовну храну? Сваки члан Одбора земље имао је тајне везе с путујућим надгледницима и скупштинским старешинама. Комуникација између њих обављала се преко поузданих курира који су такође преносили писма и извештаје за швајцарску подружницу која је надгледала дело, и обрнуто. Тако су браћа ипак примала барем нешто духовне хране и теократског вођства.

Верна браћа и сестре су такође свим снагама настојали да у њиховим скупштинама и групама влада слога. Један од тих објавитеља био је Јосиф Жукан, који је имао обичај да каже: „Не можемо се надати да ћемо преживети Армагедон ако не наставимо да редовно узимамо духовну храну и ако не останемо уз ’мајку‘.“ То је значило да треба остати уз Јеховину земаљску организацију. Таква браћа су била право благо и бедем против оних који су покушавали да унесу раздор међу Божји народ.

Тактике непријатеља

Настојећи да ослабе веру Јеховиних слугу и да их присиле на покорност, комунисти су користили шпијуне, издајнике, тортуру, лажну пропаганду и претњу смрћу. Међу шпијунима и доушницима биле су комшије, колеге, отпадници, чланови породице и агенти Секуритатее. Агенти су чак успевали да се увуку у скупштине, претварајући се да су заинтересовани за истину и учећи теократске изразе. Проузроковали су велику штету и због њих су многи ухапшени. Један од те „лажне браће“ био је Шаву Габор, који је неко  време чак заузимао одговоран положај. Разоткривен је 1969. године (Галатима 2:4).

Да би шпијунирали појединце и породице, владини агенти су користили и прислушкиваче. Тимотеј Лазар прича: „Док сам био у затвору због хришћанске неутралности, моји родитељи и млађи брат су редовно позивани у тајну полицију где су саслушавани, понекад и по шест сати без прекида. У једној од тих прилика, у нашу кућу су постављени уређаји за прислушкивање. Те вечери је мој брат, који је електричар, приметио да се електрично бројило окреће сувише брзо. Претражио је кућу и пронашао два прислушкивача које је фотографисао и склонио. Сутрадан су агенти Секуритатее дошли по своје играчке, како су их назвали.“

Лажна пропаганда је често ширена помоћу чланака који су првобитно били објављивани у другим комунистичким земљама. На пример, чланак „Секта Јеховаца и њен реакционарни карактер“ преузет је из једних руских новина. У том чланку, Јеховини сведоци су оптужени да имају „обележја типичне политичке организације“ чији је циљ да „врши подривачку активност у социјалистичким земљама“. У њему су читаоци позивани да пријаве свакога ко шири учења Сведока. Међутим, за разумне особе, ова политичка пропаганда била је индиректно признање неуспеха оних који су прогонили Сведоке, јер су из чланка сви могли видети да су Јеховини сведоци још увек веома активни и да ни у ком случају нису ућуткани.

Кад би агенти Секуритатее ухапсили неког брата или сестру, њихова свирепост није имала границе. Да би присилили своје жртве да проговоре, они су чак користили хемијске супстанце које су утицале на мозак и нервни систем. Самојла Барајан, који је био подвргнут таквом злостављању, прича: „Након што су почели са саслушавањима, натерали су ме да узмем дрогу, што је било много  штетније од батинања. Убрзо сам приметио да са мном нешто није у реду. Више нисам могао да ходам право нити да се пењем уза степенице. Затим сам почео да патим од хроничне несанице. Нисам могао да се концентришем и говорио сам испрекидано.

„Моје физичко стање је било све горе и горе. Око месец дана касније изгубио сам чуло укуса. Органи за варење су престали да функционишу, и имао сам осећај да ми се зглобови раздвајају. Осећао сам ужасан бол. Стопала су ми се толико знојила да су ми се ципеле распале за два месеца и морао сам да их бацим. ’Зашто и даље лажеш?‘ викао би иследник на мене током саслушања. ’Зар не видиш у шта си се претворио?‘ Била ми је потребна изузетна самоконтрола јер сам имао жељу да му узвратим на исти начин.“ Брат Барајан се с временом потпуно опоравио од овог страшног искуства.

Тајна полиција је прибегавала и менталној тортури, чега се сећа Алекса Бојчук: „Најгора ноћ је била када су ме пробудили и одвели у просторију из које сам могао да чујем како туку једног брата. Касније сам чуо једну сестру која је плакала, а потом глас моје мајке. То ми је теже пало него да су ме претукли.“

Прогонитељи су обећавали браћи да ће их пустити на слободу ако им открију имена других Сведока, као и време и место одржавања састанака. Такође су наговарали супруге затворених Сведока да напусте своје мужеве како би њихова деца имала бољу будућност.

Пошто им је држава одузимала имовину, многа браћа су била приморана да раде у пољопривредним задругама. Сам посао није био толико тежак, али се од свих очекивало да долазе на политичке састанке који су често одржавани. Они који нису присуствовали били су исмевани, а плата им је смањивана толико да би на крају добили безначајну суму. Сасвим разумљиво, то је стварало  потешкоће Јеховиним сведоцима, пошто нису долазили на такве састанке нити су учествовали у политичким активностима.

Приликом изненадних упада у домове Сведока̂, владини агенти су одузимали личне ствари, нарочито оно што се могло продати. Често су усред зиме уништавали пећи које су биле једини извор топлоте. Зашто су поступали тако нечовечно? Зато што су пећи, према њиховим речима, добро место за скривање литературе. Упркос томе, браћа нису престала да проповедају. Као што ћемо сада видети, чак су и они који су подносили злостављање и оскудицу у радним логорима и затворима настављали да сведоче за Јехову и да теше једни друге.

Давање хвале Јехови у логорима и затворима

Осим затвора, у Румунији су постојала и три велика радна логора. Један се налазио у делти Дунава, други на великом дунавском острву Браила, а трећи на каналу који повезује Дунав с Црним морем. Након што су комунисти дошли на власт, Сведоци су у затворима често били заједно с некадашњим прогонитељима, који су хапшени због веза с претходним режимом. Један покрајински надгледник  је био у затвору са 20 свештеника! Нема сумње да је у таквом друштву било много прилика за занимљиве разговоре.

Примера ради, један брат је у затвору дуго разговарао с једним професором теологије који је раније одлучивао да ли је неко подобан за свештеничку службу. Брат је брзо увидео да професор зна врло мало о Библији. Њихов разговор су слушали и други затвореници, међу њима и генерал који је служио у војсци бившег режима.

„Како је могуће“, питао је генерал професора, „да један обичан занатлија познаје Библију боље од вас?“

Професор је одговорио: „На богословији не изучавамо Библију, већ црквену традицију и сличне теме.“

Генерал није био задовољан тим одговором. „Уздали смо се у ваше знање“, рекао је професору, „али сада видим да смо били страшно заведени.“

С временом су многи затвореници упознали истину и предали живот Јехови. Међу њима је био и човек који је служио казну од 75 година затвора због разбојништва. Он се толико променио да је то запазила и затворска управа. Зато су му дали други посао, који иначе не би могла да обавља особа осуђена због пљачке. Наиме, био је задужен да без пратње иде у град и набавља ствари за затвор!

Ипак, живот у затвору је био изузетно тежак, а храна врло оскудна. Затвореници су чак молили да им се даје кромпир у љусци како би имали мало више за јело. Јели су и шећерну репу, траву, лишће и друге биљке, само да би утолили глад. Многи су умрли од неисхрањености, а сви су имали дизентерију.

Током лета, браћа која су радила у делти Дунава копала су и преносила земљу за брану у изградњи. Зими су секли водену трску стојећи на леду. Спавали су на старом, гвозденом трајекту, где су морали да трпе хладноћу,  прљавштину, ваши и безосећајне чуваре чија су лица остајала безизражајна чак и онда када би неки затвореник умро. Па ипак, у каквим год околностима да су била, браћа су се међусобно храбрила и помагали су једни другима да остану духовно јаки. Узмимо за пример искуство Дионисија Варчуа.

Кратко пре него што је Дионисије пуштен на слободу, један затворски службеник га је питао: „Онда, Варчу, да ли ти је затвор променио веру?“

„Извините“, одговорио је Дионисије, „да ли бисте врло квалитетно одело заменили за одело лошијег квалитета?“

„Не бих“, рекао је службеник.

„Исто тако“, наставио је Дионисије, „док сам био у затвору, нико ми није понудио ништа што је боље од моје вере. Зашто бих је онда мењао?“

На то му је службеник пружио руку и рекао: „Слободан си, Варчу. Чувај своју веру.“

Браћа и сестре попут Дионисија нису поседовала натчовечанске способности. Њихова храброст и духовна снага биле су резултат вере у Јехову, вере коју су сачували на задивљујућ начин (Посл. 3:5, 6; Фил. 4:13).

Проучавање на основу запамћеног

„Време које сам провео у затвору било је време теократске поуке“, сећа се Андраш Молнош. Зашто тако мисли? Зато што је увидео колика је вредност састајања с браћом сваке седмице ради проучавања Божје Речи. Андраш каже: „Врло често нисмо имали ништа на папиру, већ у мислима. Браћа су се присећала чланака из Куле стражаре које су проучавала пре него што су доспела у затвор. Неколико браће је чак запамтило садржај целог једног часописа, укључујући и питања из чланака за разматрање!“ У неким случајевима, радило се о браћи која су учествовала у преписивању литературе док су била на слободи и  захваљујући томе успела су да запамте тако пуно информација. (Види оквир „Методе умножавања“, на странама 132-3.)

Одговорна браћа су припремала хришћанске састанке и јављала другима о чему ће бити речи, а затим се сваки затвореник трудио да се сети што више информација у вези с том темом, од библијских стихова до мисли које је раније пронашао у библијској литератури. На крају би се сви окупили да заједно разговарају о томе. На састанку би изабрали водитеља који је након уводне молитве водио разматрање постављајући одговарајућа питања. Након што би сви рекли нешто, и он је коментарисао, а затим се прелазило на следећу тачку.

У неким затворима је састајање у таквим групама било забрањено. Али домишљатост браће није имала граница. Један брат се присећа: „Обично бисмо скинули прозор у купатилу и обојили стакло мешавином влажног сапуна и креча који бисмо састругали са зида. Кад би се та смеса осушила, стакло нам је служило као табла на којој смо исписивали градиво за тај дан. Један брат је тихо диктирао речи док их је други бележио на стакло.

„У затвору смо били распоређени у више ћелија. Свака од њих је представљала једну групу за разматрање, а припремљени материјал смо добијали на смену. Пошто је само једна ћелија имала таблу с градивом, браћа из других ћелија добијала су информације помоћу Морзеове азбуке. Како? Трудећи се да буде што тиши, један од нас би куцао о зид или у цеви за грејање и тако преносио садржај чланка. У исто време, браћа из других ћелија су држала своје шоље уза зид или уз цеви, и свако би прислонио ухо на шољу, помоћу које се преносио звук. Наравно, они који нису знали Морзеову азбуку морали су да је науче.“

У неким затворима, браћа су добијала свежу духовну храну споља. За то су се бринуле досетљиве и уједно  сналажљиве сестре. На пример, када су пекле хлеб, сакриле би литературу у тесто. Браћа су ту храну звала небески хлеб. Сестре су чак успевале да унесу у затвор делове Библије. Савијале су њене странице, правећи мајушне коцке које су стављале у пластичне лоптице. Затим су те лоптице преливале растопљеном чоколадом и какаом.

Негативна страна овог решења била је та што су браћа могла да читају само у тоалету, пошто је то било једино место где су могли да проведу неколико минута сами, без надзора чувара. Након што би неки брат прочитао материјал, сакрио би га иза водокотлића. За то скровиште су знали и затвореници који нису били Сведоци, и многи од њих су користили прилику да нешто на миру прочитају.

 Жене и деца остају верни

Попут многих Сведока, рођене сестре Виорика и Аурика Филип доживљавале су прогонство од породице. Оне имају седморо браће и једну сестру. Виорика прича: „Пошто је желела да служи Јехови, Аурика је 1973. морала да прекине студије на универзитету у Клуж-Напоки. Крстила се убрзо након тога. Посматрајући њену искреност и ревност, и ја сам се заинтересовала за Божју Реч и почела да је пажљиво проучавам. Кад сам сазнала да Бог обећава вечни живот у рају на земљи, помислила сам: ’Зар има нешто боље од тога?‘ Како сам стицала веће спознање, почела сам да примењујем библијска начела у вези с хришћанском неутралношћу и одбила сам да постанем члан Комунистичке партије.“

Виорика наставља: „Године 1975, извршила сам предање Јехови. Осим тога, одселила сам се у Сигет Мармашеј где сам становала код рођака и радила као учитељица. Због тога што нисам учествовала у политичким активностима, управа школе ме је обавестила да ћу на крају школске године добити отказ. Настојећи да то спречи, моја породица је почела да прави проблеме и мени и мојој сестри.“

Чак су и деца Сведока у школама била застрашивана. У неким случајевима, то је чинила Секуритатеа. Осим што су била физички и вербално злостављана, многа деца су избачена из школе у коју су ишла и морала су да се упишу у неку другу школу. Другима је било потпуно онемогућено да наставе школовање. Агенти су чак врбовали децу да буду шпијуни!

Данијела Малуцан, која сада служи као пионир, присећа се: „Често су ме понижавали пред школским друговима зато што нисам хтела да се учланим у Савез комунистичке омладине, који је био средство за политичко усмеравање младих. Кад сам пошла у девети разред, потешкоће  ми нису стварали само агенти Секуритатее него и професори и други запослени у школи који су били доушници. У периоду од 1980. до 1982, скоро сваке друге среде саслушавали су ме у канцеларији директора школе, коме, да узгред споменем, није било дозвољено да присуствује. Иследник, пуковник Секуритатее, био је добро познат браћи у округу Бистрица Насауд по својој мржњи према нама и по жестини с којом нас је прогонио. Једном ми је чак показао писма у којима се одговорној браћи приписују неисправни поступци. Циљ му је био да поткопа моје поверење у њих, да ме наведе да се одрекнем своје вере и да мене — девојчицу школског узраста — врбује да постанем шпијун Секуритатее. Није успео да постигне ништа од тога.

„Ипак, нисам имала само лоша искуства. На пример, мој професор историје, који је био члан партије, желео је да зна зашто ме тако често саслушавају. Једног дана, уместо да предаје нову лекцију, два сата ми је пред целим разредом постављао бројна питања о мојој вери. Био је импресиониран одговорима и сматрао је да је неправедно што тако грубо поступају према мени. Након тог разговора, почео је да цени наш став и чак је узимао литературу.

„Међутим, управа школе је наставила да ми прави проблеме. У ствари, на крају десетог разреда су ме избацили из школе. Па ипак, одмах сам нашла посао и никад нисам зажалила због тога што сам била верна Јехови. Захвална сам му што су ме одгајили хришћански родитељи који су остали беспрекорни упркос злостављању које су подносили под комунистичким режимом. Никад нећу заборавити њихов добар пример.“

Млада браћа на испиту

Посебна мета кампање коју је Секуритатеа спроводила против Јеховиних сведока била су млада браћа која су  чврсто заступала став хришћанске неутралности. Они су хапшени, затварани, пуштани, затим поново хапшени и враћани у затвор. Циљ је био да се ослаби њихов морал. Један од те браће, Јожеф Сабо, био је одмах после крштења осуђен на четири године затвора.

Након што је одслужио две године, Јожеф је пуштен из затвора 1976. и убрзо после тога упознао је своју будућу супругу. „Верили смо се и одредили датум венчања“, прича Јожеф. „Затим сам поново добио позив из Војног суда у Клужу. Рочиште је било заказано баш на дан венчања! Упркос томе, моја вереница и ја нисмо променили планове. Венчали смо се, а затим сам отишао право на суд. Иако сам био тек неколико сати у браку, осуђен сам на још три године затвора, које сам до краја одслужио. Не могу описати колико ми је раздвајање од супруге тешко пало.“

Још један Сведок, Тимотеј Лазар, прича: „Мој млађи брат и ја смо 1977. изашли из затвора. Наш старији брат, који је пуштен годину дана раније, дошао је да то прославимо заједно. Али упао је право у клопку — чекали су га агенти Секуритатее. Били смо против своје воље раздвојени две године, седам месеци и 15 дана, а сада је наш брат поново одвојен од нас и послат у затвор због своје хришћанске неутралности. Мој млађи брат и ја смо били скрхани.“

Обележавање Христове смрти

У ноћи Меморијала, противници су се свим силама трудили да нађу Јеховине сведоке. Вршили су рације по кућама, писали новчане казне и хапсили. Ради предострожности, браћа су се том приликом састајала у малим групама — понекад су били присутни само чланови породице.

„Једне вечери када се обележавао Меморијал“, прича Теодор Памфилије, „шеф полиције из нашег места пио  је са својим пријатељима до касно увече. Кад је кренуо да врши рацију по домовима браће, затражио је од једног непознатог човека да га повезе. Међутим, он није могао да покрене ауто. На крају је успео и довезли су се до наше куће, где је мала група одржавала прославу Меморијала. Међутим, пошто смо потпуно замрачили све прозоре, споља се ништа није видело и претпоставили су да нема никога. Зато су продужили до друге куће. Али тамо је Меморијал већ био завршен и сви су се разишли.

„У међувремену смо и ми завршили програм и браћа су брзо отишла. Када су два полицајца упала у кућу, унутра смо били само мој рођени брат и ја. Полицајци су стали насред собе и продерали се: ’Шта се то овде дешава?‘

„’Ништа‘, одговорио сам. ’Мој брат и ја разговарамо.‘

’Знамо да је овде био састанак‘, рекао је један од њих. ’Где су остали?‘ Погледао је у мог брата и питао: ’А шта ти радиш овде?‘

„’Дошао сам да га видим‘, одговорио је мој брат и показао према мени. Изнервирани, полицајци су изјурили напоље. Следећег дана смо сазнали да упркос свем труду, полиција није никога ухапсила!“

Светска централа се обраћа румунским властима

Окрутно поступање према Јеховиним сведоцима подстакло је светску централу да у марту 1970. упути писмо од четири стране румунском амбасадору у Сједињеним Државама. Осим тога, у јуну 1971, румунском председнику Николају Чаушескуу послато је писмо од шест страна. Обраћајући се амбасадору, браћа су рекла: „Пишемо вам подстакнути хришћанском љубављу према нашој браћи у Румунији и бригом за њих.“ Затим су наведена  имена седморо Сведока који су били затворени због своје вере, и речено је: „Сазнали смо да се с некима од поменутих особа врло нечовечно поступа у затвору... Јеховини сведоци нису криминалци. Они нигде у свету нису ни на који начин укључени у политику нити у субверзивне активности, већ је њихова делатност искључиво религиозног карактера.“ На крају писма, румунска влада је замољена да „оконча патње којима су изложени Јеховини сведоци“.

У писму упућеном председнику Чаушескуу речено је да „Јеховини сведоци у Румунији немају слободу вероисповести која је предвиђена румунским уставом“, већ да им прети опасност да буду ухапшени и злостављани кад разговарају с другима о својим веровањима и када се окупљају ради проучавања Библије. У писму је такође споменута недавна амнестија након које су многа браћа пуштена из затвора. „Надали смо се да ће то значити почетак новог доба и за... Јеховине сведоке. Али, нажалост, та очекивања се нису испунила. Вести које добијамо из свих делова Румуније откривају исту веома тужну причу: Држава и даље прогони Јеховине сведоке. У њиховим кућама се врше претреси, одузима им се литература, мушкарци и жене се хапсе и саслушавају, неки су осуђени на више година затвора, док се према некима окрутно поступа. А све то зато што читају и проповедају Реч Јехове Бога. Такве ствари нарушавају углед ваше земље. Веома смо забринути због онога што се догађа Јеховиним сведоцима у Румунији.“

Уз писмо су биле приложене две књиге: Истина која води до вечног живота на румунском и Вечни живот — у слободи синова Божјих на немачком.

Ситуација Јеховиних сведока се донекле побољшала након што је Румунија 1975. постала потписница Хелсиншке конференције о европској безбедности и сарадњи.  Та конференција је гарантовала људска права и основне слободе, укључујући и слободу вероисповести. Од тада су хапшени и затварани само они који су одбијали да служе војску.

Затим је 1986. године донет нови устав који је прописивао да нико, па ни службено лице, не може ући у нечији дом без одобрења власника, изузев у појединим ситуацијама када је то законски оправдано. Захваљујући томе, браћа су коначно могла да буду спокојнија док су у приватним кућама одржавала састанке, укључујући и обележавање Христове смрти.

Илегално штампање

Током забране, духовна храна је кријумчарена у Румунију у виду штампаног материјала, матрица или у неком другом облику, а затим је умножавана. Понекад је већ била преведена на румунски и мађарски, али углавном је морала да се преводи са енглеског, француског, немачког или италијанског. Као курири су служиле различите особе, на пример страни туристи који су посећивали земљу, студенти који су долазили на студије, као и Румуни који су се враћали с путовања.

Секуритатеа је свим силама настојала да открије курире, као и да сазна где се штампа литература. Браћа су била опрезна и радила су у различитим варошицама и градовима, у приватним кућама са звучном изолацијом. Унутар тих кућа, зидали су тајне просторије, где су монтирали опрему за умножавање. Неке од тих просторија биле су скривене иза камина, који су иначе причвршћивани за зид. Међутим, браћа су правила камине који су се могли померати и иза којих се налазио улаз у скривену просторију.

Шандор Парајди је радио у тајној штампарији у Тиргу Мурешу, где су штампани дневни цитат, Наша служба за Краљевство, Кула стражара и Пробудите се! „Викендом  смо радили по 40 сати. Спавали смо на смену по један сат“, присећа се Шандор. „Наша одећа и кожа би упиле мирис хемикалија. Једном приликом, када сам дошао кући, мој трогодишњи син ми је рекао: ’Тата, миришеш као дневни цитат!‘“

Трајан Кира, супруг и отац, умножавао је и превозио литературу у округу Клуж. Он је добио једну стару, ручну машину за умножавање звану Млин, која је одавно требало да оде у заслужену пензију. Додуше, радила је, али квалитет штампе не би освојио прву награду. Зато је Трајан замолио једног брата механичара да изврши  ремонт те машине. Брат је пажљиво прегледао машину, али његов озбиљан израз лица говорио је све — стара машина се није могла поправити. Онда се разведрио и рекао: „Могу да направим нову!“ Као што се испоставило, учинио је много више од тога. У импровизованој радионици, у подруму код једне сестре, направио је струг. Помоћу њега је израдио не само једну већ више од десет машина за умножавање! Ти нови Млинови су били послати у различите делове земље где су добро послужили.

Током 1980-их, више браће је обучено да рукује офсет машинама за умножавање, које су биле много боље. Најпре је обучен Николаје Бентару, који је потом поучавао друге. Као што је то често био случај, у производњу литературе  у његовом дому била је укључена цела породица. Свако је имао одређени задатак. Наравно, није било лако држати све у тајности, нарочито током периода када је Секуритатеа шпијунирала људе и изненада упадала у домове. Зато је била неопходна брзина, па су браћа викендом радила скоро без прекида како би одштампала и отпремила литературу. Зашто викендом? Зато што су током седмице радили на свом редовном послу.

Браћа су такође морала да буду опрезна приликом набавке папира. Чак и када је купац тражио само један пакет — око 500 листова — морао је да објасни зашто му је то потребно. Упркос томе, штампарије су трошиле и по 40 000 листова месечно! Зато су браћа морала да буду веома разборита у контакту са особљем продавница. Уз то, пошто је полиција често заустављала возила ради контроле, опрез је био неопходан и приликом превожења материјала.

Преводилачки рад и потешкоће

Неколицина браће и сестара из различитих делова Румуније преводила је литературу на језике који се у њој говоре, укључујући и украјински, који говори национална мањина на северу. Неки преводиоци су били средњошколски професори који су упознали истину, док су други сами научили неки страни језик, на пример на неком курсу.

Преводиоци су у почетку записивали превод у свеске, а затим су га носили на коректуру у Бистрицу, град на северу. Једном или двапут годишње, преводиоци и коректори су се састајали ради разматрања питања у вези с њиховим радом. Када би та браћа и сестре били ухваћени, није било необично да их претресају, саслушавају, туку и хапсе. Они који би били ухапшени држани су у притвору неколико сати или дана, након чега су пуштани. Затим су поново хапшени, што се понављало  више пута, с циљем да се заплаше. Други су били у кућном притвору или су свакодневно морали да се јављају у полицију. Многи су осуђени на казну затвора. Међу њима су били Думитру и Доина Чепанару и Петре Ранка.

Думитру Чепанару је предавао румунски језик и историју, а његова супруга Доина је била лекар. Секуритатеа их је после извесног времена открила. Ухапшени су и осуђени на седам и по година затвора које су провели у засебним установама. Од тога, Доина је пет година била у самици. Њихова имена су наведена у претходно споменутом писму које је светска централа упутила румунском амбасадору у Сједињеним Државама. Док је била у затвору, Доина је написала 500 писама свом супругу, као и сестрама које су биле затворене, како би их охрабрила.

 Годину дана након што су Думитру и Доина били ухапшени, ухапшена је и Думитруова мајка, Сабина Чепанару. У затвору је провела скоро шест година. Једини члан породице који је остао на слободи, мада под строгим надзором Секуритатее, био је Сабинин супруг, такође Јеховин сведок. Он је редовно посећивао своју супругу, сина и снаху, иако је тиме доводио себе у велику опасност.

Петре Ранка је 1938. био наименован за секретара представништва Јеховиних сведока у Румунији. Због тог задатка, а да и не говоримо о његовом преводилачком раду, доспео је на полицијску листу најтраженијих особа. Успели су да га открију 1948, неколико пута су га хапсили, а 1950. године изведен је на суд с Мартином Мађарошијем и Памфилом Албуом. Био је оптужен да је члан англо-америчке шпијунске организације и осуђен на 17 година затвора, које је провео у неким од најгорих казнених установа у земљи — у Ајуду, Герли и Жилави. Осим тога, био је и 3 године у кућном притвору у округу Галаци. Без обзира на све, тај верни брат је служио Јехови свим срцем до краја свог земаљског пута, 11. августа 1991.

Љубав и марљивост тих верних особа подсећа нас на следеће речи: „Бог није неправедан да заборави ваше  дело и љубав коју сте показали према његовом имену, тиме што сте служили светима и што и даље служите“ (Јевр. 6:10).

Конгреси под ведрим небом

Током 1980-их, Сведоци су почели да се састају у већим групама кад год би се указала прилика за то, као што је нека свадба или сахрана. Понекад би их било и по неколико  хиљада. Током припрема за свадбу, браћа би на неком прикладном месту у селу подигла велики шатор. Изнутра би га украсили лепим ћилимима на којима су биле изаткане библијске сцене и стихови. За многобројне „госте“ постављани су столови и столице, а иза подијума би стајао велики плакат са увећаним натписом Кула стражара и годишњим цитатом. Објавитељи из тог краја би се обично побринули за храну, у складу са својим могућностима. Тако су сви уживали у двострукој гозби — физичкој и духовној.

Програм је почињао посебним говором за ту прилику, а затим су следили говори о различитим библијским темама. Пошто говорници понекад нису успевали да стигну на време, друга способна браћа су увек била спремна да их замене, често користећи само Библију, јер нису имали копије предложака за говоре.

 Током лета, људи из града су хрлили на село ради одмора и рекреације. Јеховини сведоци су чинили исто. Међутим, они су ту прилику користили да одрже мале конгресе на брдима и у шумама. Чак су изводили костимиране библијске драме.

Још једно популарно летовалиште било је Црно море, које је било идеално за крштење. Како су браћа успевала да обаве крштење а да при том не привуку пажњу других? Један од начина је било играње неке „игре“. Кандидати за крштење и неки крштени објавитељи направили би круг у води и добацивали једни другима лопту. Говорник је стајао у средини и држао говор, након чега су кандидати крштавани, наравно дискретно.

Дворана за пчеларе

Године 1980, браћа из града Негрешти-Оаш, на северозападу Румуније, досетила су се сјајног начина да добију законску дозволу за градњу Дворане Краљевства. У то време, држава је подстицала становништво да се бави пчеларством. Нека браћа која су гајила пчеле досетила су се да оснују удружење пчелара, како би имала законско оправдање за градњу места за састанке.

Након што су се посаветовала са старешинама из своје покрајине, браћа су извршила регистрацију код Румунског удружења пчелара а затим су отишла у управу града да би затражила одобрење за градњу места за састајање. Градска влада је одмах одобрила изградњу дрвене зграде дужине 34 метра и ширине 14 метара. Одушевљени тиме, пчелари и њихови многобројни помагачи завршили су нову зграду за три месеца. Чак су добили посебну захвалницу од градских званичника!

Пошто су многи желели да присуствују програму посвећења који би трајао више сати, браћа су тражила и добила дозволу да користе дворану за прославу завршетка жетве. Том приликом, окупило се више од 3 000 Сведока  из свих делова земље. Градски званичници су били задивљени што је тако много људи дошло да помогне око жетве и да то затим „прослави“.

Наравно, то окупљање је било изузетно корисно у духовном погледу. С обзиром на званичну сврху новоизграђене дворане, пчеле су током програма често спомињане, али у теократском контексту. На пример, говорници су указивали на марљивост тих инсеката, на њихову организованост и способност да нађу прави пут, затим на самопожртвованост и храброст које испољавају кад штите своју кошницу, као и на многе друге одлике.

Након тог првог састанка, Пчелиња дворана, како су је назвали, служила је браћи током преосталих година забране и још три године након што је забрана укинута.

 Зонски надгледници доприносе јачању јединства

Комунисти су деценијама чинили све што је било у њиховој моћи да посеју семе сумње и нејединства, као и да онемогуће комуникацију међу Божјим народом. Као што је споменуто, донекле су успели у томе. У ствари, неке поделе су трајале чак до 1980-их. Решењу тог проблема допринеле су посете зонских надгледника, као и промена политичке ситуације у земљи.

Од средине 1970-их, Герит Лош, члан Одбора подружнице из Аустрије, који сада служи као члан Водећег тела, више пута је посетио Румунију. Године 1988, представници Водећег тела Теодор Џерес и Милтон Хеншел два пута су боравили у Румунији. С њима су били и брат Лош и преводилац Жон Бренка, који је у то време био члан бетелске породице у Сједињеним Државама. Након тих охрабрујућих посета, хиљаде браће која нису била уједињена са остатком Јеховиног народа, с поуздањем су се поново придружиле стаду.

У међувремену, све веће политичке промене потресале су комунистичку Европу, слабећи саме њене темеље. Те промене су довеле до пада већине тих режима крајем 1980-их. Ситуација у Румунији достигла је врхунац 1989, када се народ побунио против комунистичког режима. Вођа комунистичке партије, Николаје Чаушеску и његова супруга погубљени су 25. децембра. Следеће године, почела је с радом нова влада.

Коначно слобода!

Док се политичка ситуација у Румунији мењала, Јеховини сведоци су, као и увек, били потпуно неутрални. Па ипак, за 17 000 Сведока, колико их је било у то време, те промене су значиле слободу о којој је већина њих могла само да сања. „Након дуге 42 године“, писао је Одбор земље, „срећни смо што можемо да вам пошаљемо  извештај о активности у Румунији. Захвални смо нашем драгом Оцу, Јехови Богу, који је услишио усрдне молитве милиона браће и окончао немилосрдно прогонство.“

Деветог априла 1990, браћа су добила законско признање као Религиозна организација Јеховиних сведока и одмах су широм земље организовала покрајинске састанке. Тим скуповима је присуствовало више од 44 000 особа — што је знатно више од двоструког броја објавитеља којих је тада већ било око 19 000. Извештаји службе проповедања показали су да је од септембра 1989. до септембра 1990. остварен пораст од 15 посто!

У то време, дело у Румунији надгледао је Одбор земље, под надзором подружнице из Аустрије. Затим је 1995, након прекида од 66 година, у Румунији поново отворена подружница.

Помоћ у време економске кризе

Током 1980-их, румунска привреда је ослабила и завладала је несташица робе широке потрошње. Након пада комунистичке владе, уследио је потпуни привредни крах, а затим је наступила тешка немаштина. Реагујући на то, Јеховини сведоци из Аустрије, Мађарске, тадашње Чехословачке и Југославије, послали су више од 70 тона хране и одеће својој браћи у Румунији, која су нешто од тога поделила и са својим комшијама које нису Сведоци. „Сваки пут кад би стигла помоћ“, стоји у једном извештају, „објавитељи су користили прилику да дају темељно сведочанство.“

Осим материјалних ствари, браћа су добила пуне камионе духовне хране. То обиље их је дирнуло до суза, јер је до тада свака група обично имала само једну Кулу стражару. Штавише, од 1. јануара 1991, Кула стражара на румунском почела је да излази симултано са енглеским издањем, и то у боји! Након ових промена, објавитељи су почели да уручују много више литературе.

 Од група за разматрање до редовних састанака

Неки састанци, као што је Теократска школа проповедања, нису се током забране могли одржавати на уобичајен начин. Уместо тога, браћа су се састајала у малим групама, читала материјал а затим разговарала о њему. Обично су имали само неколико примерака, или само један примерак литературе за разматрање.

„Водич за Теократску службу оспособљавања објављен је на румунском 1992. године“, каже Жон Бренка, који сада  служи као члан Одбора подружнице. „До тада је само неколицина браће имала превод те књиге који је одштампан у Румунији. Године 1991, почели смо да обучавамо старешине како да воде Теократску школу проповедања и да дају савете. Ипак, они су се често устручавали да дају савет с подијума, као што се практиковало у то време. ’Браћи ће бити тешко ако их будемо саветовали пред другима‘, говорили су неки од њих.“

Било је и неких неспоразума. На пример, када је 1993. један дипломац Школе за обучавање наименоване браће посетио једну скупштину, старешина му је пришао с распоредом за школу у ком је писало да би веће скупштине могле да имају још једну школу у помоћној дворани. Мислећи да је она намењена особама које су брже напредовале, старешина је питао: „Када ћемо почети да одржавамо говоре у тој школи? Имамо способну браћу која би могла да напредују до вишег степена.“ Гост му је љубазно објаснио о чему се заправо ради.

„Покрајински састанци су много допринели поучавању браће“, каже брат Бренка, „јер је на њима приказивано како треба да изгледа Теократска школа проповедања,  при чему је као водитељ служио обласни надгледник. Па ипак, прошло је неколико година док су се сви потпуно привикли на то.“

Школа за пионире је у Румунији почела да се одржава 1993. и помогла је хиљадама пионира да духовно напредују и буду успешнији у служби. Треба споменути и то да у овој земљи није лако бити пионир јер је скоро немогуће наћи посао са скраћеним радним временом. Упркос томе, 2004. године је више од 3 500 браће и сестара учествовало у неком виду пионирске службе.

Помоћ за путујуће надгледнике

Италијанска подружница је 1990. послала у Румунију браћу Роберта Франческетија и Андреу Фабија. Њихов циљ је био да помогну да се реорганизује дело проповедања. „Тада сам имао 57 година“, прича брат Франческети. „Због тадашње економске ситуације у Румунији, нова додела није била лака за моју супругу Имелду и мене.

„У Букурешт смо стигли 7. децембра 1990, у седам увече. Температура је била –12 °С и све је било прекривено снегом. У центру града смо се састали с неком браћом и питали смо их где ћемо преноћити. ’Још не знамо‘, одговорили су. Једна девојка чије су мајка и бака Сведоци, чула је наш разговор и одмах нас је позвала у свој дом. Остали смо тамо неколико седмица док нисмо нашли одговарајући стан у граду. Браћа су нам пружала велику емоционалну подршку и охрабрење, што нам је помогло да се привикнемо на своју доделу.“

Роберто, који је 1967. дипломирао у 43. разреду Гилеада, провео је са својом супругом скоро девет година у Румунији. За то време, њих двоје су великодушно користили своје дугогодишње искуство у служењу Јехови да би помагали браћи. „У јануару 1991“, наставља Роберто, „Одбор земље је организовао састанак са свим путујућим надгледницима, којих је било 42. Већина њих је  служила у малим покрајинама од по шест-седам скупштина. Обично су у свакој скупштини боравили током викенда, две седмице заредом, најчешће без својих супруга. Током забране, покрајински надгледници су морали да имају запослење како би збринули своје породице и избегли да изазову сумњу власти. Али сада су та браћа могла да следе исту рутину као и покрајински надгледници у другим земљама, то јест да у свакој скупштини служе од уторка до недеље.

„Након што сам објаснио како то функционише, рекао сам свој присутној браћи: ’Ако сте спремни да наставите да служите као путујући надгледници, молим вас подигните руку.‘ Нико се није јавио! За само неколико минута остали смо без свих путујућих надгледника у земљи! Међутим, након што су уз молитву још мало размислили о томе, неки су се предомислили. Додатну помоћ су пружили дипломци Школе за обучавање наименоване браће који су стигли из Аустрије, Француске, Немачке, Италије и Сједињених Држава.“

Жон Бренка, који је пореклом Румун, дошао је у Румунију из бруклинског Бетела, где је служио десет година. Најпре је био покрајински и обласни надгледник. Он прича: „У јуну 1991, као обласни надгледник, почео сам да сарађујем с покрајинским надгледницима који су били спремни да служе по новом програму, то јест пуновремено. Ускоро сам увидео да они нису били једини који  су морали да направе велике измене у свом ставу — и скупштине су морале да савладају неке ’дечје болести‘. ’Објавитељи никако неће моћи да сваког дана учествују у служби проповедања‘, говориле су неке старешине. Ипак, сви су сарађивали и прихватили измене.“

Семинар за наименовану браћу и Школа за обучавање наименоване браће били су додатна помоћ. Током Семинара за наименовану браћу у граду Баја Маре, један старешина је са сузама у очима пришао једном од инструктора. „Већ годинама служим као старешина“, рекао је он, „али тек сада стварно схватам како треба вршити пастирске посете. Захвалан сам Водећем телу за ове дивне информације.“

Што се тиче Школе за обучавање наименоване браће, објавитељи су чули за њу, али помисао да ће се она одржати баш у њиховој земљи изгледала им је као сан. Стога можете замислити њихово одушевљење када је 1999. године одржан први разред и њихов сан тако постао стварност! Од тада је одржано још осам разреда, које су похађала и браћа из суседне Молдавије и Украјине која говоре румунски.

„Нашла сам истину!“

Док се већем делу румунског становништва сада редовно проповеда, око седам милиона људи, што је трећина становништва, живи на недодељеном подручју. Жетва је још увек велика будући да у многим деловима земље људи никад нису чули добру вест! (Мат. 9:37). Општи и специјални пионири, као и скупштинске старешине одазивају се на ту потребу тако што се селе у та подручја. Захваљујући томе, оснивају се нове групе и скупштине. Поред тога, подружница позива скупштине да учествују у посебним акцијама током којих се обрађују недодељена подручја. Као и у другим земљама, те акције су донеле изванредне резултате.

 Једна 83-годишња жена из једног забаченог села добила је Кулу стражару од своје ћерке, која је тај часопис нашла у Букурешту, у канти за смеће. Та жена није само прочитала часопис, већ је проверила сваки стих у својој Библији, у којој се налазило и Божје име. Кад је следећи пут разговарала са ћерком, узвикнула је: „Драга моја, нашла сам истину!“

Она је затим разговарала са сеоским свештеником и питала га зашто људима није рекао Божје име. Свештеник није одговорио на то, већ ју је замолио да му позајми Библију и часопис како би их прегледао. Жена је то с поштовањем учинила и то је био задњи пут да је видела своју Библију и Кулу стражару. Касније, када су Јеховини сведоци дошли у њено село да проповедају, она их је позвала у свој дом. Почела је да проучава Божју Реч помоћу књиге Спознање и одлично је напредовала. Данас су она и све њене ћерке у истини.

Дуго очекивана слобода окупљања!

Јеховини сведоци у Румунији били су пресрећни кад су се 1990. окупили на Обласном конгресу „Чист језик“. Многи су тада први пут присуствовали таквом скупу. Конгреси су одржани у два града — у Брашову и Клуж-Напоки. Две седмице раније, око 2 000 делегата из Румуније путовало је у Будимпешту, где су присуствовали конгресу на румунском. Иако су конгреси у Румунији трајали само један дан, браћа су била одушевљена што су могла да чују говоре двојице чланова Водећег тела, Милтона Хеншела и Теодора Џереса. Било је више од 36 000 присутних, а крштено је 1 445 особа, што је око 8 посто од тадашњег броја објавитеља!

Године 1996, било је планирано да се у Букурешту одржи један у серији међународних конгреса под мотом „Гласници божанског мира“. Међутим, православно свештенство се свим силама трудило да то спречи. Они и  њихове присталице лепили су плакате с порукама мржње свуда по граду — на црквама, зградама, ходницима и зидовима. На једном је стајало: „Православље или смрт“, док је на другом писало: „Захтеваћемо од власти да откажу тај конгрес. ДОЂИТЕ ДА БРАНИМО ВЕРУ НАШИХ ПРЕДАКА. Бог нам помогао!“

С обзиром на те околности, градски званичници су поново размотрили тај случај и повукли одобрење да се конгрес одржи у Букурешту. Па ипак, браћа су успела  да за период од 19. до 21. јула изнајме објекте и одрже конгресе у Брашову и Клуж-Напоки, као и да у Букурешту и Баја Мареу организују мање конгресе за оне који нису могли да путују.

Новински извештачи су били импресионирани тиме што су браћа мирно прихватила промену ситуације и брзо се прилагодила новим околностима. Стога су, без обзира на буку коју је дизало свештенство, дан пре конгреса медији објавили позитивне извештаје. Осим тога, чак су и неки ранији негативни извештаји имали своју позитивну страну у том смислу што су истакли Јеховино име. „За само три седмице“, рекао је један брат у Букурешту, „добили смо публицитет који бисмо иначе  постигли тек након дугогодишњег сведочења широм земље. Оно за шта је румунска православна црква мислила да ће нас зауставити имало је супротан ефекат и заправо је допринело ширењу добре вести.“ Конгресима је присуствовало укупно 40 206 особа, а крштено је 1 679.

Браћа су била одушевљена када су 2000. године на Обласном конгресу „Извршиоци Божје Речи“ добила Хришћанске грчке списе превода Нови свет на румунском. Један захвалан млади брат је рекао: „Још више сам се приближио Јехови док сам читао свој лични примерак овог превода који садржи његово име. Од срца сам захвалан Јехови и његовој организацији.“

 Од Пчелиње до конгресне дворане

У време комунизма није била изграђена ниједна Дворана Краљевства, осим Пчелиње дворане коју смо раније споменули. Зато је након укидања забране постојала огромна потреба за Дворанама Краљевства. Међутим, захваљујући посебно Фонду за Дворане Краљевства, браћа су током недавних година успела да у просеку сваких десет дана изграде по једну дворану! То су једноставне, функционалне зграде, направљене према стандардним нацртима и од материјала које је лако набавити. Као и у другим земљама, ефикасна организација и самопожртвован дух оних који су учествовали, нарочито када су у питању пројекти брзе градње, били су одлично сведочанство комшијама, пословним људима и градским званичницима.

У округу Муреш, браћа су се обратила надлежнима за дозволу да уведу струју у Дворану Краљевства која је била у изградњи. „Зашто толико журите?“, питао је један службеник. „Док добијете дозволу проћи ће најмање месец дана, а за то време нећете далеко одмаћи с радовима.“ Зато су се браћа обратила директору.

И он је упитао: „Чему журба? Па тек сте поставили темељ, зар не?“

„Јесмо“, одговорила су браћа, „али то је било прошле недеље. Сада постављамо кров!“ Директор је схватио о чему се ради и браћа су већ сутрадан добила дозволу.

Прва конгресна дворана у Румунији, изграђена у Негрешти-Оашу, има капацитет од 2 000 места у главној сали и 6 000 места у амфитеатру на отвореном. Брат Лош је био веома радостан што је позван да одржи говор за посвећење, који је изнео на румунском. У градњи те конгресне дворане учествовала су браћа из више од 90 скупштина из пет покрајина. Иначе, она је коришћена и пре посвећења — ту је у јулу 2003. одржан обласни конгрес  на ком је било 8 572 присутних. Сасвим разумљиво, та дворана је често била предмет разговора међу православцима у том крају. Али, нису сви коментари били негативни. У ствари, чак су и неки свештеници похвалили браћу за њихов самопожртвован дух.

Ниједно оружје против Божјих слугу неће бити успешно

Кад су се Карољ Сабо и Јожеф Киш 1911. вратили у своју домовину, нису ни слутили колико ће Јехова благословити дело које су започели. Размисли о следећем: У протеклих десет година, у Румунији је крштено око 18 500 особа, тако да број објавитеља сада износи 38 423. Обележавању Христове смрти је 2005. присуствовало 79 370 особа! Да би се удовољило потребама које су пратиле тај пораст, 1998. је изграђен леп нови Бетел, који је проширен 2000. Осим тога, на истом имању је подигнут комплекс од три Дворане Краљевства.

 Па ипак, темељ за овај изузетан пораст постављен је у време прогонства које је било толико жестоко и сурово да се многе појединости не могу изнети. Зато сва заслуга за тај пораст припада Јехови, под чијом су заштитничком сеном његови верни Сведоци нашли уточиште (Пс. 91:1, 2). Јехова је својим верним слугама обећао: „Никакво оружје начињено против тебе неће бити успешно, и сваки језик који се на суду подигне на тебе прогласићеш злим. То је наследство Јеховиних слугу“ (Иса. 54:17, NW).

Да би сачували то непроцењиво „наследство“, Јеховини сведоци у Румунији одлучни су да покажу дубоко поштовање према успомени на оне који су толико пропатили због праведности тако што ће настојати да опонашају њихову изванредну веру (Иса. 43:10; Јевр. 13:7).

 [Оквир на 72. страни]

Румунија

Земља: Румунија се простире на 238 000 квадратних километара. Помало је овалног облика и од њене источне до западне границе има 720 километара. Гледано од севера, у смеру казаљке на сату, њени суседи су Украјина, Молдавија, Бугарска, Србија и Црна Гора и Мађарска.

Становништво: Међу 22 милиона становника има припадника различитих етничких група, као што су Румуни, Мађари, Немци, Јевреји, Украјинци, Роми и други. Око 70 посто становништва је православне вере.

Језик: Службени језик је румунски. Води порекло од латинског језика који се говорио у старом Риму.

Привреда: Око 40 посто радне снаге запослено је у пољопривреди, шумарству и риболову; 25 посто се бави занатством, рударством или грађевинарством, а 30 посто ради у услужним делатностима.

Исхрана: Од пољопривредних култура заступљени су кукуруз, кромпир, шећерна репа, пшеница и грожђе. Највише се гаје овце, али и говеда, свиње и живина.

Клима: Просечна температура и количина падавина разликују се од области до области. У глобалу, клима је умерена, са изразитом разликом између четири годишња доба.

 [Оквир на 74. страни]

Земља разноликих предела

Румунија је претежно пољопривредна земља. Састоји се од неколико разноликих историјских области међу којима су Марамуреш, Молдавија, Трансилванија и Добруџа. Марамуреш, на северу, једина је област коју Римљани никад нису окупирали. Становништво живи у удаљеним планинским селима и сачувало је културу својих предака Дачана. На истоку се налази Молдавија која је позната по винарству, минералним изворима и манастирима из 15. века. На југу, у Влашкој, налази се највећи румунски град и престоница, Букурешт.

Смештена у централном делу Румуније, Трансилванија је заправо висораван окружена са свих страна великим планинским венцем Карпата. Красе је многи средњовековни замкови, градови и остаци старих насеобина. Ова област је постојбина чувеног Дракуле, који је у причама приказан као вампир. Верује се да су узори за лик Дракуле били гроф Влад Дракул (познат и као Влад Ђаво) и Влад Цепеш, који је био познат по томе што је своје непријатеље набијао на колац. Као што се може и очекивати, обилазак ових области обухвата и посету неком од њихових бројних боравишта.

Добруџа, која излази на Црно море у дужини од око 250 километара, поноси се величанственом делтом Дунава. Ова друга по величини река у Европи представља јужну границу Румуније и с њом отиче већи део површинских вода. Њена еколошки разнолика делта површине 4 300 квадратних километара, највеће је мочварно подручје у Европи и станиште је за преко 300 врста птица, близу 150 врста риба и око 1 200 врста биљака, од жалосних врба до локвања.

 [Оквир на 87. страни]

Од култа Замолксиса до православља

У столећима која су претходила новој ери, на подручју данашње Румуније живела су сродна племена, Гети и Дачани. Њихово божанство, Замолксис, био је највероватније бог неба и мртвих. Данас се скоро сви Румуни изјашњавају као хришћани. Како је дошло до те промене?

Током римске доминације на Балканском полуострву, снажан племенски савез Гета и Дачана представљао је озбиљну претњу. Заправо, њихов краљ Децебал двапут је поразио римске трупе. Међутим, почетком другог века нове ере, Рим је стекао надмоћ и ова област је постала римска провинција по имену Дакија. Била је веома напредна и привукла је мноштво романских досељеника од којих су Дачани научили латински језик. Из мешовитих бракова између досељеника и староседелаца потекли су преци данашњих Румуна.

Досељеници, трговци и занатлије донели су у ово подручје номинално хришћанство. Утицај хришћанства повећао се 332. н. е., када је цар Константин склопио мировни споразум са Готима, удруженим германским племенима која су живела северно од Дунава.

Након великог раскола 1054, када се Источна црква одвојила од Римске цркве, ово подручје је дошло под утицај Источне, то јест Православне цркве. Касније је из ње настала Румунска православна црква, која је пред крај 20. века имала више од 16 милиона чланова и била највећа независна православна црква на Балкану.

 [Оквир/Слика на странама 98-100]

Певали смо док су бомбе падале око нас

Теодор Мирон

Рођен: 1909.

Крштен: 1943.

Неки подаци: Библијску истину је упознао у затвору. У нацистичким концентрационим логорима и у комунистичким радним логорима и затворима провео је укупно 14 година.

Дана 1. септембра 1944, док су се немачке трупе повлачиле, налазио сам се међу 152 браће који су из концентрационог логора у Бору, у Србији, са осталим затвореницима спровођени у Немачку. Било је дана кад нисмо имали ништа за јело. Кад бисмо ипак успели да дођемо до неких остатака, као што је репа која је лежала уз поља дуж пута, све смо делили на једнаке делове. Кад је неко био преслаб да пешачи, они који су били јачи гурали су га у колицима.

Коначно смо стигли до једне железничке станице на којој смо се одмарали око четири сата, а затим смо морали да испразнимо два теретна вагона како бисмо се сместили у њих. Било је места само за стајање, а уз то нисмо имали топлу одећу — свако је имао само по једно ћебе којим би покрио главу када би почела да пада киша. Тако смо путовали целу ноћ. Следећег дана, у десет ујутро, на улазу у једно село два авиона су бомбардовала локомотиву и зауставила воз. Иако су наши вагони били одмах  иза локомотиве, нико није погинуо. Без обзира на то што се десило, вагони су закачени за другу локомотиву и наставили смо пут.

Док смо око два сата стајали на једној станици, стотинак километара одатле, видели смо неке мушкарце и жене како носе корпе с кромпиром. ’Носе кромпир да би га продали‘, помислили смо. Али, нисмо били у праву. То су била наша духовна браћа и сестре који су чули за нас и знали су да смо гладни. Сваком су дали три велика кувана кромпира, парче хлеба и мало соли. Та ’мана с неба‘ дала нам је снагу за наредних 48 сати путовања до мађарског града Сомбатхеља, где смо стигли почетком децембра.

Зиму смо провели у Сомбатхељу, хранећи се углавном кукурузом који је лежао под снегом. Током марта и априла 1945, тај лепи град је бомбардован, а на улицама су посвуда лежала унакажена тела. Многи људи су били заробљени у рушевинама и понекад смо могли чути њихове позиве у помоћ. Користећи ашове и друге алатке успели смо да спасемо неке од њих.

Бомбе су падале на оближње зграде, али не и на зграду у којој смо се ми налазили. Сваки пут кад би сирене означиле почетак ваздушног напада, сви су преплашено трчали у заклон. У почетку смо и ми трчали, али убрзо смо увидели да је то бесмислено, јер у граду није било одговарајућег склоништа. Зато смо остајали на свом месту и трудили се да сачувамо присебност. Ускоро су нам се и чувари придружили. Рекли су да ће наш Бог можда заштитити и њих! Првог априла, током последње ноћи коју смо провели у Сомбатхељу, бомбе су падале као никад до тада. Упркос томе, остали смо у згради, славећи Јехову песмом и захваљујући за мир који смо осећали у срцу (Филипљанима 4:6, 7).

Наредног дана стигло је наређење да кренемо за Немачку. Користећи двоја запрежна кола, возили смо се и пешачили око 100 километара док нисмо стигли у једну шуму која је била 13 километара удаљена од руског фронта. Преноћили смо на имању једног богатог земљопоседника, а следећег дана чувари су нас ослободили. Захвални Јехови што нам је дао физичку и духовну снагу, растали смо се са сузама у очима и кренули својим кућама, неки пешице, а неки возом.

[Оквир на 107. страни]

Хришћанска љубав на делу

Године 1946, у источном делу Румуније завладала је глад. Иако су били сиромашни, Јеховини сведоци из оних делова земље где су се у мањој мери осетиле последице Другог светског рата, слали су храну, одећу и новац својој браћи која су била у оскудици. На пример, Сведоци који су радили у руднику соли у Сигет Мармашеју, недалеко од границе са Украјином, куповали су со у руднику, продавали је у оближњим градовима и варошицама, а затим су од те зараде куповали кукуруз. У исто време, Јеховини сведоци из Шведске, Швајцарске, Сједињених Држава и других земаља такође су пружили помоћ пославши пет тона хране.

 [Оквир/Слика на странама 124, 125]

Присетили смо се 1 600 библијских стихова

Дионисије Варчу

Рођен: 1926.

Крштен: 1948.

Неки подаци: Почев од 1959, провео је више од пет година у неколико затвора и радних логора. Умро је 2002.

Током боравка у затвору било нам је дозвољено да контактирамо са својим породицама, од којих смо сваког месеца могли да добијемо пакет тежине пет килограма. Тај пакет су могли да приме само они који би испунили своје радне обавезе. Храну смо увек делили на једнаке делове, што је обично значило поделити је на око 30 особа. Једном приликом, то смо учинили са две јабуке. Иако је свако добио врло мало, то нам је донекле ублажило глад.

Мада нисмо имали Библије ни помоћна средства за проучавање, присећали смо се онога што смо научили док смо били на слободи и разговарали смо о томе, што нам је помогло да останемо духовно јаки. Имали смо свој посебан програм: требало је да се сваког јутра један од нас сети неког библијског стиха. Затим бисмо пригушеним гласом понављали тај стих и размишљали о њему током обавезне јутарње шетње која је трајала 15 до 20 минута. По повратку у ћелију — просторију величине два пута четири метра, коју је делило нас 20 — разговарали бисмо о том стиху још око пола сата. Сви заједно, успели смо да се присетимо 1 600 библијских стихова. У подне смо разговарали о различитим темама и осмотрили бисмо 20 до 30 стихова у повезаности са одговарајућом темом. Сви смо памтили те информације.

Један брат је у почетку мислио да је престар да би запамтио тако много библијских стихова. Међутим, потценио је своје способности. Након што нас је слушао док смо око 20 пута наглас понављали неке стихове, и он се сетио великог броја стихова и цитирао их, због чега је био јако срећан!

Истина је да смо били гладни и физички слаби, али Јехова нас је у духовном погледу хранио и јачао. И након што смо изашли на слободу, морали смо да чувамо своју духовност јер нас је Секуритатеа и даље прогонила, настојећи да сломи нашу веру.

 [Оквир на странама 132, 133]

Методе умножавања

Током 50-их година прошлог века, преписивање, често помоћу индиго папира, било је најједноставнија и најлакша метода умножавања библијске литературе. Иако је захтевала пуно времена и труда, та метода је имала једну веома корисну страну — преписивачи би запамтили већи део материјала. Тако су, када би доспели у затвор, могли да охрабре друге у духовном погледу. Браћа су користила и писаће машине, али оне су морале да буду регистроване у полицији и било их је тешко набавити.

Крајем 1950-их, доста су коришћени мимеографи. При изради матрица, браћа су употребљавала смесу од лепка, желатина и воска коју су у танком равном слоју наносили на глатку правоугаону површину, најчешће од стакла. Користећи специјално мастило које су сами правили, на папиру су израђивали рељефни отисак текста. Након што би се мастило осушило, равномерно су притискали папир на површину премазану воском и тако су добијали матрицу. Међутим, те матрице су биле кратког века, тако да су браћа стално морала да израђују нове. Уз то, као и у случају преписивања, матрице су представљале ризик — особа која је писала текст могла је да буде идентификована по рукопису.

Почев од 1970-их, браћа су направила више од десет преносивих машина за ручно умножавање које су служиле све до краја забране. Биле су израђене по узору на један модел из Аустрије. При раду на њима коришћене су штампарске плоче од пластифицираног папира. Браћа су их звала „млинови“. Осим тога, крајем 70-их година прошлог века набављено је неколико офсет машина за штампање у арцима, али су оне неко време биле ван употребе јер браћа нису умела да праве штампарске плоче. Међутим, један брат из тадашње Чехословачке, који је био хемијски инжењер, почео је 1985. да учи браћу како да праве штампарске плоче. Након тога се знатно побољшао квалитет и повећала количина произведене литературе.

 [Оквир/Слика на странама 136, 137]

Јехова ме је оспособио

Николаје Бентару

Рођен: 1957.

Крштен: 1976.

Неки подаци: У време комунизма помагао је у штампању литературе. Сада он и његова супруга Вероника служе као специјални пионири.

Почео сам да проучавам Библију 1972, у месту Сачеле. Крстио сам се четири године касније, када сам имао 18 година. У то време је наша активност била под забраном и састанци су одржавани у мањим групама. Упркос томе, редовно смо добијали духовну храну, чак и библијске драме на аудио-касетама, са дијапозитивима у боји.

После крштења, најпре сам добио задатак да радим на пројектору за дијапозитиве. Две године касније, поверено ми је додатно задужење — набавка папира за илегално штампање у нашем крају. Године 1980, научио сам како се штампа и помагао сам у штампању Куле стражаре, Пробудите се! и других публикација. За то смо користили мимеограф и једну малу ручну пресу.

У међувремену сам упознао Веронику, дивну сестру која је верно служила Јехови. Постала је моја супруга и увек ми је пружала велику подршку у служби. Године 1981, Ото Куглич из аустријске подружнице показао ми је како да рукујем нашом првом офсет пресом за штампање у арцима. Другу пресу смо монтирали 1987, у Клуж-Напоки, и мој задатак је био да обучавам оне који ће радити на њој.

Након укидања забране, 1990, Вероника, ја и наш син Флорин радили смо још око осам месеци на штампању и дистрибуисању литературе. Флорин је помагао при контроли одштампаних страна пре њиховог пресовања, спајања, паковања и отпреме. Године 2002, нас троје смо наименовани да служимо као пионири у месту Мизил, које се налази око 80 километара северно од Букурешта и има 15 000 становника. Вероника и ја служимо као специјални пионири, а Флорин је општи пионир.

 [Оквир/Слика на странама 139, 140]

Јехова је затворио очи непријатељу

Ана Вијусенку

Рођена: 1951.

Крштена: 1965.

Неки подаци: Од раних тинејџерских година помагала је родитељима при умножавању литературе. Касније је учествовала у превођењу публикација на украјински.

Било је то 1968. године. Тог дана сам преписивала Кулу стражару на папирне матрице за умножавање. Али, заборавила сам да сакријем матрице пре него што сам кренула на састанак. Вратила сам се у поноћ. Чим сам ушла у кућу, чула сам како се испред зауставља аутомобил. Пре него што сам успела да видим ко је, у кућу је бануло пет агената Секуритатее с налогом за претрес. Била сам страшно уплашена, али сам успела да останем смирена. У исто време, преклињала сам Јехову да ми опрости што сам била непромишљена, обећавајући да више никада нећу пропустити да склоним оно што сам радила.

Полицајац који је предводио истрагу седео је баш за столом на ком су се налазили папири које сам ја на брзину покрила столњаком када сам чула њихов аутомобил. Остао је ту неколико сати, све док претрес није завршен. Док је писао извештај — само неколико центиметара од матрица — неколико пута је поравнао столњак. У извештају је написао да забрањена литература није пронађена ни у кући ни код станара.

И поред тога, ти људи су одвели оца у Баја Маре. Мајка и ја смо се горљиво молиле за њега и уједно смо захваљивале Јехови што нас је те ноћи заштитио. На наше велико олакшање, отац се за неколико дана вратио кући.

Недуго после тога, док сам преписивала неке публикације, поново сам чула како се пред нашом кућом зауставља неко возило. Угасила сам светло и провирила кроз застор на прозору. Видела сам неколико људи у униформама, са сјајним ознакама чинова на еполетама, како излазе из кола и улазе у кућу преко пута. Следеће ноћи заменила их је друга група, што је потврдило наше сумње да се ради о шпијунима Секуритатее. Упркос томе, наставили смо да умножавамо литературу, али смо материјал износили кроз башту иза куће, како нас полиција не би открила.

Отац је имао обичај да каже: „Улица између нас и непријатеља је као стуб од облака који је стајао између Израелаца и Египћана“ (Изл. 14:19, 20). Лично сам се уверила колико је био у праву!

 [Оквир/Слика на странама 143, 144]

Спасао нас је оштећен ауспух

Трајан Кира

Рођен: 1946.

Крштен: 1965.

Неки подаци: Један је од браће која су током забране била задужена за штампање и испоруку литературе.

Једног летњег недељног јутра, спаковао сам осам врећа са литературом у свој ауто. Пошто нису све могле да стану у пртљажник, уклонио сам задње седиште и ту сместио преостале вреће. Прекрио сам их ћебадима и на све то сам бацио и један јастук. Свако ко би погледао унутра једноставно би закључио да наша породица иде на плажу. Као додатну меру опреза, ставио сам једно ћебе и преко врећа у пртљажнику.

Након што смо се помолили за Јеховин благослов, нас петоро — моја супруга, наша два сина, ћерка и ја — кренули смо у Тиргу Муреш и Брашов, где је требало да испоручимо литературу браћи. Током вожње, певали смо песме Краљевства. Након што смо прешли око 100 километара, наишли смо на део пута који је био пун рупа. Пошто је ауто био спуштен због тежине, ауспух је ударио у нешто на путу и издувна цев се напросто поцепала. Зауставио сам ауто и ставио оштећени део у пртљажник, на ћебе поред резервне гуме. Затим смо продужили даље, правећи велику буку!

У месту Лудуш, зауставио нас је полицајац који је контролисао исправност возила. Проверио је број мотора и тестирао сирену, брисаче, светла и остало, а затим је затражио да види резервну гуму. Док сам ишао ка задњем делу аута, сагнуо сам се и кроз прозор шапнуо супрузи и деци: „Почните да се молите. Сад нам само Јехова може помоћи.“

Када сам отворио пртљажник, полицајац је одмах угледао оштећени део ауспуха. „Шта је то?“, питао је. „Мораћете да платите казну!“ Задовољан што је пронашао неки недостатак, прекинуо је контролу. Затворио сам пртљажник и одахнуо. Никад нисам радосније платио казну! Остатак пута смо прешли без проблема и браћа су добила литературу.

 [Оквир/Слика на странама 147-149]

Сусрет са Секуритатеом

Виорика Филип

Рођена: 1953.

Крштена: 1975.

Неки подаци: У пуновременој служби је од 1986. Сада је члан бетелске породице.

Када смо моја сестра Аурика и ја постале Јеховини сведоци, наша породица је веома грубо поступала према нама. Колико год да је било болно, то нас је ојачало да издржимо предстојеће непријатне сусрете са Секуритатеом. Такав сусрет сам имала једне децембарске вечери, 1988. године. У то време сам живела са Ауриком и њеном породицом у граду Орадеа, недалеко од границе с Мађарском.

Када сам завршила коректуру једног часописа, ставила сам га у торбу и понела брату који је надгледао превођење. Нисам знала да су агенти Секуритатее тамо, да претресају кућу и испитују укућане и сваког ко наиђе. На сву срећу, када сам схватила шта се дешава, успела сам да спалим часопис који сам носила а да то нико не примети. Након тога, агенти су ме заједно с другим Сведоцима одвели у полицију ради даљњег испитивања.

Саслушавали су ме целу ноћ, а следећег дана су претресли моје званично место боравка, малу  кућу у оближњем селу Ујлеаку де Мунте. Ја нисам живела у њој, али браћа су ту држала материјал за илегални рад. Агенти су га пронашли, а затим су ме одвели назад у полицију и тукли гуменом палицом како би ме присилили да им откријем имена оних који су у било каквој вези с материјалом који су пронашли. Преклињала сам Јехову да ми помогне да издржим батинање. Почела сам да осећам спокојство, а бол након сваког ударца није трајао дуже од неколико секунди. Ипак, руке су ми ускоро толико отекле да сам се питала да ли ћу икада поново моћи да пишем. Те вечери су ме пустили — била сам без пребијене паре, изгладнела и исцрпљена.

Упутила сам се према главној аутобуској станици, а један агент Секуритатее пратио ме је у стопу. Пошто током саслушања нисам рекла где живим, нисам могла да одем право у Аурикину кућу из страха да ћу угрозити њену сигурност и сигурност њене породице. Нисам знала где да идем нити шта да урадим. Зато сам се усрдно молила Јехови, говорећи му да ми је очајнички потребна храна и да чезнем за тим да спавам у свом кревету. ’Можда тражим превише‘, помислила сам.

Стигла сам на станицу баш када је аутобус кретао. Потрчала сам и ушла, иако нисам имала новца да платим карту. Испоставило се да иде баш у село у ком се налазила моја кућа. Агент Секуритатее је такође ушао у аутобус, питао ме где он вози, а затим је брзо изашао. На основу тога сам закључила да ме у Ујлеаку де Мунте чека други агент. На моје олакшање, возач ми је допустио да останем у аутобусу. ’Али, зашто идем у Ујлеаку де Мунте?‘, питала сам се. Нисам желела да идем у моју кућу, јер у њој ионако нисам имала ништа за јело, чак ни кревет.

Док сам још увек у молитви износила своје бриге Јехови, возач је зауставио аутобус у предграђу Орадее да би неки његов пријатељ изашао. Искористила сам прилику да и ја ту сиђем. Док је аутобус одлазио, осетила сам велику радост. Опрезно сам наставила пут до стана једног брата ког сам познавала. Стигла сам баш кад је његова супруга скидала са шпорета гулаш, једно од мојих омиљених јела. Позвали су ме да останем на вечери.

Касније те ноћи, када сам мислила да је опасност прошла, отишла сам до Аурикине куће. Спавала сам у свом кревету. Да, Јехова ми је дао баш оно за шта сам га молила — укусан оброк и мој кревет. Како предивног Оца имамо!

[Оквир на 155. страни]

Млади усредсређени на духовне ствари

Током периода прогонства, млади хришћани су истрајали у својој оданости Богу, што је за сваку похвалу. Многи од њих су због добре вести ризиковали да изгубе слободу. Данас се они суочавају с другачијим испитима, и нажалост, неки су постали духовно слаби. Ипак, други су остали усредсређени на духовне ствари. На пример, неколико средњошколаца из места Кампија Турзи заједно разматра дневни цитат током великог одмора. Они то чине у школском дворишту или на игралишту, а понекад им се придруже и други ученици.

Једна млада сестра је запазила: „Разматрање дневног цитата с мојим пријатељима за мене је попут уточишта, кратко бекство од друштва оних који не служе Јехови. Уједно ме храбри то што знам да нисам једини Јеховин сведок у школи.“ Директорка школе и неки професори похвалили су ове примерне младе особе.

[Оквир на 160. страни]

Законско утврђивање добре вести

У четвртак, 22. маја 2003, румунско Министарство културе и вера објавило је указ којим се потврђује да је Религиозна организација Јеховиних сведока, регистрована 9. априла 1990, призната од стране државе као правно тело. Стога Јеховини сведоци имају право на све законске повластице које уживају и остале признате религије, на пример право да проповедају и граде Дворане Краљевства. Ово признање је резултат многих правних битака које су вођене дуги низ година.

 [Табела/Графикон на странама 80, 81]

РУМУНИЈА ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1910.

1911: Карољ Сабо и Јожеф Киш се враћају из Сједињених Држава.

1920: Основана подружница у граду Клуж-Напоки. Поверено јој је надгледање дела у Албанији, Бугарској, Мађарској, Румунији и бившој Југославији.

1924: У Клуж-Напоки купљено имање за зграду подружнице и штампарију.

1929: Надгледање поверено немачкој подружници, а касније Канцеларији за средњу Европу, у Швајцарској.

1938: Влада затвара и запечаћује канцеларију подружнице у Букурешту.

1940.

1945: Удружење Јеховиних сведока у Румунији законски регистровано.

1946: На првом конгресу за целу земљу који је одржан у Букурешту окупило се око 15 000 особа.

1947: Током августа и септембра Алфред Рутиман и Мартин Мађароши обилазе браћу широм Румуније.

1949: Комунистичка влада забрањује активност Јеховиних сведока и одузима сву имовину подружнице.

 1970.

1973: Уместо швајцарске подружнице, надгледање преузима аустријска подружница.

1988: Представници Водећег тела долазе у посету Румунији.

1989: Пад комунистичког режима.

1990: Јеховини сведоци добијају законско признање. Одржавају се покрајински састанци.

1991: Кула стражара на румунском почиње да излази у боји, симултано са енглеским издањем.

1995: Поново отворена подружница у Букурешту.

1999: Одржан први разред Школе за обучавање наименоване браће.

2000.

2000: Хришћански грчки списи превода Нови свет објављени на румунском.

2004: Посвећена прва конгресна дворана, у Негрешти-Оашу.

2005: У Румунији је активно 38 423 објавитеља.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

40 000

20 000

1910 1940 1970 2000

 [Мапе на 73. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ПОЉСКА

СЛОВАЧКА

МАЂАРСКА

УКРАЈИНА

МОЛДАВИЈА

РУМУНИЈА

Сату Маре

Орадеа

Арад

Негрешти-Оаш

Баја Маре

МАРАМУРЕШ

Бреби

Бистрица

Топлица

Клуж-Напока

Тиргу Муреш

Окна Муреш

ТРАНСИЛВАНИЈА

Карпати

Фратауци

Балкауци

Иванкауци

Прут

МОЛДАВИЈА

Брашов

Сачеле

Мизил

БУКУРЕШТ

ВЛАШКА

Галац

Браила

Дунав

ДОБРУЏА

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА

БУГАРСКА

МАКЕДОНИЈА

 [Слика на целој 66. страни]

[Слике на 69. страни]

Године 1911, Карољ Сабо и Јожеф Киш вратили су се у своју домовину како би проповедали о Краљевству

[Слика на 70. страни]

Параскива Колмар, са својим мужем и осморо деце

[Слика на 71. страни]

Гаврила Ромоча

[Слика на 71. страни]

Елек и Елизабет Ромоча

[Слика на 77. страни]

Изградња нове подружнице у Клуж-Напоки, 1924.

[Слика на 84. страни]

Због све већег прогонства, литература је излазила под различитим именима

[Слика на 86. страни]

Нику Палиес је дошао из Грчке како би помогао у делу проповедања

[Слика на 89. страни]

Слушање снимљеног библијског говора, 1937.

[Слика на 95. страни]

Мартин и Марија Мађароши (испред) и Елена и Памфил Албу

[Слика на 102. страни]

Покрајински састанак, Баја Маре, 1945.

[Слика на 105. страни]

Плакат који је коришћен поводом конгреса за целу земљу, 1946.

[Слика на 111. страни]

Михај Нистор

[Слика на 112. страни]

Василе Сабадаш

[Слика на 117. страни]

Уређај за прислушкивање који је користила Секуритатеа

[Слика на 120. страни]

Периправа, радни логор у делти Дунава

[Слика на 133. страни]

Млин

[Слике на 134. страни]

Вероника и Николаје Бентару у скровишту испод своје куће

[Слика на 138. страни]

Доина и Думитру Чепанару

[Слика на 138. страни]

Петре Ранка

[Слике на 141. страни]

Покрајински састанци који су одржавани током 1980-их

[Слика на 150. страни]

Прва школа за пионире у Румунији, 1993.

[Слика на 152. страни]

Роберто и Имелда Франческети

[Слике на странама 156, 157]

Хиљаде делегата присуствовало је 1996. међународним конгресима „Гласници божанског мира“, који су одржани упркос противљењу свештенства

 [Слике на 158. страни]

(1) Комплекс од седам Дворана Краљевства, Тиргу Муреш

(2) Румунска подружница, Букурешт

(3) Конгресна дворана, Негрешти-Оаш

[Слика на 161. страни]

Одбор подружнице, од горњег левог угла у смеру казаљке на сату: Данијеле ди Никола, Жон Бренка, Габријел Негроју, Думитру Оул и Јон Роман