Јужноафричка Република

АКО прошетате неком прометном улицом у Јужноафричкој Републици, можете запазити све нијансе боје коже, од веома тамне до изразито светле. Осим саобраћајне буке, на махове чујете разговоре на многим језицима. Док пролазите покрај продаваца воћа, сувенира и одеће, високе пословне зграде заклањају вас од жестине сунца. Ако желите, може вас ошишати берберин који има „салон“ на тротоару.

Усред такве разноликости међу више од 44 милиона становника, тешко је прецизно одредити како изгледа типичан становник Јужноафричке Републике. Од укупног становништва, 75 посто чине староседеоци из црначких племена Зулу, Коса, Сото, Педи и Цвана, као и из неких других мањих група. Белци углавном причају енглески и африканс. То су потомци Холанђана који су се доселили средином 17. века, а након њих дошли су француски хугеноти. Енглески досељеници пристигли су почетком 19. века.

Такође постоји и велика заједница Индијаца, потомака радника који су радили на пољима шећерне трске у Наталу (сада Квазулу-Натал). Због такве мешавине раса и култура становништво Јужноафричке Републике одговарајуће је названо „дугина нација“.

У прошлости су постојали проблеми у међурасним односима. Политика апартхејда доживела је међународну осуду. Зато су уследиле повољне реакције на укидање апартхејда и постављање владе изабране демократским путем.

 Сада се људи свих раса могу слободно мешати — могу посећивати сва јавна места као што су биоскопи и ресторани. Могу живети где год желе, у складу са својим финансијским могућностима.

Па ипак, након што је првобитно одушевљење спласнуло, појавила су се неизбежна питања. До које ће мере нова влада исправити неправду коју је нанео апартхејд? Колико ће времена бити потребно за то? Иако је прошло више од десет година, озбиљни проблеми и даље постоје.  Међу највећим проблемима с којима се влада суочава јесу пораст криминала, стопа незапослености од 41 посто и ширење вируса сиде којим је, према проценама, заражено око пет милиона људи. Многи су дошли до закључка да не постоји људска владавина која може искоренити ове проблеме и зато решење траже на другом месту.

ПРЕДИВНИ ПРЕДЕЛИ

Упркос проблемима с којима се ова земља суочава, туристи су још увек очарани њеним природним лепотама.  Прелепе сунчане плаже, величанствени планински венци и мноштво стаза за пешачење јесу неке од бројних туристичких атракција. У градовима се налазе елитне трговине и ресторани. Умерена клима чини Јужноафричку Републику још привлачнијом.

Главна атракција је разнолик животињски свет. У овој земљи живи око 200 врста сисара, 800 врста птица и има 20 000 врста биљака цветница. Људи масовно посећују резервате попут веома познатог Националног парка Кругер. Тамо се у природном окружењу може видети афричка „велика петорка“: слонови, носорози, лавови, леопарди и биволи.

Посета једној од неколико јужноафричких шума незаборавно је искуство. У миру који ништа не нарушава можете се дивити необичним папратима, лишајевима и цвећу, као и егзотичним птицама и инсектима. Док гледате раскошни подокарпус, то јест жуто дрво, задивљени сте сазнањем да се тај див развио из сићушне семенке. Нека од тих дрвета могу бити висока до 50 метара и стара хиљаду година.

Ипак, већ око сто година се у овој земљи сеје и узгаја једна другачија врста семена. То је добра вест о Божјем Краљевству која се сеје у срца људи. Псалмиста је особе које се одазивају на добру вест упоредио с великим дрвећем: „Праведник ће као палма цветати, као кедар на Ливану он ће расти“ (Пс. 92:12). Те праведне особе живеће дуже од најстаријег жутог дрвета јер им је Јехова обећао вечни живот (Јов. 3:16).

НЕКОЛИКО СЕМЕНКИ ДОНОСИ БОГАТ РОД

Током 19. века земља је била растрзана ратом и политичким сукобима. Проналажење дијаманата и злата у другој половини тог века имало је далекосежан утицај. У књизи The Mind of South Africa, Алистер Спаркс објашњава: „То откриће је преко ноћи претворило пољопривредну  земљу у индустријску, повукло сеоско становништво у градове и променило им живот.“

Прво семе библијске истине стигло је у Јужноафричку Републику 1902. године у пртљагу једног свештеника из Холандије. У једној његовој кутији налазиле су се неке публикације Истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Те публикације стигле су у руке Франса Еберсона и Стофела Фурија из Клерксдорпа. Увидели су да је оно што су прочитали истина и  почели су да сведоче другима. Више од 80 рођака из пет генерација Фуријеве породице, као и неколико потомака из Еберсонове породице, постали су предане Јеховине слуге. Један Фуријев потомак тренутно служи у јужноафричком Бетелу.

Године 1910. Вилијам Џонстон из Глазгова у Шкотској послат је у Јужноафричку Републику како би отворио представништво Истраживача Библије. Брат Џонстон, који је тада имао нешто више од 30 година, био је разборита и поуздана особа. Представништво је најпре почело с радом у малој соби у једној згради у Дурбану. Било му је поверено надгледање огромног подручја, практично целе Африке јужно од екватора.

У тим раним годинама, добра вест се ширила првенствено међу белцима. Тада је литература Истраживача Библије била доступна  само на холандском и енглеском језику, и тек су након много година неке публикације преведене и на локалне језике. С временом је дело проповедања напредовало на четири подручја: међу белцима, црнцима, мелезима и Индијцима.

Извештаји показују да је од 1911. добра вест почела да се шири у подручјима где су живели црнци. Јоханес Чанге се вратио у свој родни град Ндведве, у близини Дурбана. Познавао је библијску истину и разговарао је с другима о томе. Редовно је проучавао Библију с малом групом људи користећи Студије Писма на енглеском. По свему судећи, то је била прва црначка скупштина у Јужноафричкој Републици.

Та група је привукла пажњу тамошњег свештенства. Чланови Методистичке цркве разговарали су с њима да би утврдили да ли се они придржавају црквених учења. Особе из те групе одговориле су да они научавају оно што стоји у Библији. После многих дискусија били су искључени из Методистичке цркве. Брат Џонстон их је упознао и редовно их је посећивао да би водио састанке и да би им помагао. Премда је било мало Истраживача Библије, они су много постизали у служби проповедања. Извештај из 1912. године показује да је било уручено укупно 61 808 трактата. Такође, крајем 1913. године, у 11 новина су на четири језика биле објављиване проповеди Чарлса Расела, познатог Истраживача Библије.

 ТЕОКРАТСКИ НАПРЕДАК ТОКОМ РАТНИХ ГОДИНА

Година 1914. била је значајна за малу групу Јеховиних слугу у Јужноафричкој Републици, као и за Божји народ широм света. Многи су очекивали да ће тада примити небеску награду. У извештају за ту годину који је послао подружници у Бруклину, брат Џонстон је написао: „У прошлогодишњем извештају изразио сам наду да ћемо следећом приликом предати наш извештај подружници на небу. Та нада се није остварила.“ Међутим, он је додао: „Током протекле године дело жетве у Африци обављано је у већој мери него икада.“ Већина је разумела да има још много да се уради и били су срећни што могу учествовати у томе. То се посебно видело у извештају за 1915. у ком је стајало да је уручен 3 141 примерак Студија Писма, што је било дупло више у односу на претходну годину.

Један од оних који су упознали истину у то време био је Јапи Терон, познати адвокат. Он је у дурбанским новинама прочитао чланак о публикацијама које су објавили Истраживачи Библије деценијама раније. У том чланку објашњено је да су догађаји који су се одвијали од 1914. године проречени у серији књига Студије Писма, у којима су објашњена библијска пророчанства. Јапи је написао: „Морао сам да набавим те књиге, и након што сам безуспешно претражио све књижаре, коначно сам их добио када сам писао подружници у Дурбану. Какво откриће! Какво је само задовољство разумети ’скривене ствари‘ које се налазе у Библији!“ С временом, Јапи се крстио и почео да горљиво преноси другима библијску истину све до преране смрти услед болести 1921. године.

У априлу 1914. у Јоханесбургу је одржан први конгрес Међународних истраживача Библије у Јужноафричкој Републици. Од 34 присутних, 16 се крстило.

Године 1916, почела је да се приказује „Фото-драма стварања“ и људи широм земље повољно су реаговали.  Новине Cape Argus су известиле: „Позитивна реакција на ову изванредну серију библијских филмова у потпуности оправдава уложени труд, као и предвиђања Удружења међународних истраживача Библије када је у питању приказивање у овој земљи.“ Утицај „Фото-драме“ није био одмах видљив, али она је привукла мноштво људи и пружила добро сведочанство на великом подручју за кратко време. Брат Џонстон је прешао неких 8 000 километара широм земље док је приказивао драму.

Смрт брата Расела те године проузроковала је да дело проповедања у Јужноафричкој Републици привремено ослаби, што је био случај и у другим подручјима. Неки су одбијали да прихвате промене које су се морале извршити након његове смрти и проузроковали су раздор у скупштинама којима су припадали. На пример, у Дурбану се већина објавитеља одвојила од скупштине и почела засебно да одржава састанке. Називали су себе „Удружени истраживачи Библије“. Само дванаесторо је остало у првобитној скупштини, и то су углавном биле сестре. Због свега тога се један тек крштени тинејџер, Хенри Мјурдал, нашао у незавидној позицији. Његов отац се придружио отпадницима док је његова мајка остала уз ослабљену скупштину. Након што је пажљиво размишљао и молио се, Хенри је одлучио да не напушта скупштину. Као што је то обично случај, група која се одвојила од скупштине није се дуго одржала.

Подружница је 1917. године премештена из Дурбана у Кептаун. Тамо је стално растао број објавитеља. Процењено је да је до тада било 200 до 300 Истраживача Библије европског порекла, као и више напредних скупштина које су сачињавали црнци.

 Јужноафричка подружница је 1917. известила: „Упркос чињеници да немамо литературу на локалним језицима, овдашња браћа нимало не заостају у разумевању истине. Можемо само рећи да је то ’Господово дело, чудесно у нашим очима‘.“ Доста браће из Њасе (сада Малави) дошло је у Јужноафричку Републику ради посла и помогли су многим црнцима да постану ученици. Међу тим ученицима су били Џејмс Нејпијер и Макофи Нгулу.

НЕУСТРАШИВИ БОРЦИ ЗА ИСТИНУ

Током тих првих година, мала група проповедника неустрашиво је заступала истину. У Нилстрому, у Северном Трансвалу (сада покрајина Лимпопо), два школарца су прочитала брошуру Шта Писмо говори о паклу? Били су срећни што су сазнали истину о мртвима. Један од њих, Пол Смит, a рекао је: „У Нилстрому је завладао прави метеж, као да га је погодио циклон када смо нас двојица школараца јасно обзнанили да су црквена учења лажна. Убрзо су сви људи причали о тој новој религији. Наравно, свештенство је одиграло добро познату улогу оних који шире лажи о Божјем народу и прогоне га. Њихове недељне проповеди су месецима, па чак и годинама, биле усредсређене на ту ’лажну религију‘.“ Упркос томе, до 1924. године у Нилстрому је основана мала група од 13 активних објавитеља.

Године 1917, Пит де Јахер је студирао теологију на универзитету у Стеленбошу. Један други студент је читао и говорио о литератури коју су објавили Истраживачи Библије. Црквене власти су се забринуле због тога и замолиле су Пита да разговара с тим студентом и да га позове да присуствује недељном проучавању Библије које је организовало Хришћанско студентско удружење. Резултат није био онакав какав је црква желела. Пит је такође прихватио истину. Након узалудних расправа с професорима  о души, паклу и другим питањима, напустио је универзитет.

Касније је пред око 1 500 студената одржана јавна расправа између Пита и доктора теологије Двајта Снајмана који је припадао Холандској реформаторској цркви. Брат Ати Смит је испричао како се то одвијало: „Пит је оповргао све аргументе тог ученог доктора и доказао на темељу Библије да црква научава небиблијске доктрине. Један од студената укратко је изнео своје мишљење: ’Да нисам веровао да Пит де Јахер греши, могао бих да се закунем да је у праву зато што је све доказао библијским стиховима!‘“

СЕЈАЊЕ СЕМЕНА У ДРУГИМ ЗАЈЕДНИЦАМА

Приликом боравка у градићу Франсхук, у близини Стеленбоша, брат Џонстон је посетио неке мелезе који су тамо живели. Годинама раније, Адам ван Димен, учитељ из тог места, напустио је Холандску реформаторску цркву и основао малу религиозну групу. Брат Џонстон га је посетио и господин Ван Димен је узео литературу за себе и своје пријатеље.

Ван Димен и неки његови пријатељи прихватили су истину и разговарали су с другима о ономе што су сазнали. Тако је постављен добар темељ за ширење добре вести о Краљевству међу мелезима. Тада је истину упознао и 17-годишњи Џ. Е. Данијелс који је одано служио Јехови све до смрти.

Касније је Дејвид Тејлор, брат који је био мелез, такође ревно учествовао у ширењу библијске истине међу мелезима. Почео је да проучава са Истраживачима Библије  када је имао 17 година. Године 1950. био је наименован за покрајинског надгледника и додељено му је да посећује скупштине и удаљене групе које су сачињавали мелези, а којих је до тада било 24. То је изискивало честа путовања возом и аутобусом.

ТЕОРАТСКИ НАПРЕДАК У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА

Године 1918. брату Џонстону је поверено да надгледа дело проповедања о Краљевству у Аустралији, а Хенри Анкетил је био замољен да служи као надгледник подружнице у Јужноафричкој Републици. Он је раније био члан законодавне скупштине у Наталу. Био је у пензији и премда није био млад, у наредних шест година темељно је извршавао задатке на својој додели.

Упркос бурним ратним годинама и организационим променама, дело је и даље напредовало јер су многи одушевљено прихватали библијску истину. Године 1921, Кристијан Вентер, надзорник једне екипе за одржавање пруга, приметио је да се испод шине налази неко парче папира. Био је то трактат који су објавили Истраживачи Библије. Прочитао га је и отрчао до свог зета, Абрахама Селијеа. Кристијан је рекао: „Абрахаме, данас сам пронашао истину!“ Та два човека су набавила још литературе која се темељила на Библији и марљиво су је проучавали.  Обојица су постали крштени Сведоци и помогли су многима да упознају истину. Више од стотину њихових потомака су Јеховини сведоци.

ДАЉЊИ РАЗВОЈ

Године 1924. у Кептаун је допремљена штампарска машина. Такође су два брата из Британије дошла да би подупрла дело — Томас Волдер који је постао надгледник подружнице и Џорџ Филипс, b који га је неколико година касније заменио. Брат Филипс је служио у том својству скоро 40 година и знатно је допринео унапређивању и утврђивању дела проповедања у Јужноафричкој Републици.

Дело проповедања је још више напредовало након што је 1931. године резолуцијом прихваћено име Јеховини сведоци. Комплетна резолуција налазила се у брошури Краљевство, нада света, која је објављена у то време. Дистрибуисана је широм земље, а браћа су се посебно потрудила да уруче примерак свим свештеницима, политичарима и истакнутим пословним људима на том подручју.

НОВА ПОДРУЖНИЦА

Године 1933, подружница је премештена у већи изнајмљени простор у Кептауну и тамо се налазила све до 1952. До тада се број чланова бетелске породице повећао на 21. Први бетелити били су смештени у домовима браће и путовали су до подружнице и штампарије сваки дан. Свако јутро су се пре посла састајали у гардероби штампарије да би размотрили дневни стих. Након тога су заједно изговарали молитву Оченаш.

Неки су живели сувише далеко да би ишли кући на ручак. Они су добијали шилинг и шест пенија (15 јужноафричких центи) да купе ручак. С тим новцем могли  су да купе порцију кромпир-пиреа и малу кобасицу у ресторану на железничкој станици, или векну хлеба и неко воће.

Године 1935. Ендру Џек, квалификовани штампар, био је послат да помогне у штампарији у подружници у Кептауну. Он је био Шкот, витак и увек насмејан. Раније је пуновремено служио у балтичким државама Литванији, Летонији и Естонији. Након што је стигао у Јужноафричку Републику, Ендру је набавио још штампарске опреме. Сам је руковао штампаријом која је ускоро радила пуном паром. Прва аутоматска штампарска машина, Фронтекс, почела је да се  користи 1937. За више од 40 година, помоћу ње је одштампано на милионе позивница и формулара као и часописа на језику африканс.

Ендру је остатак живота служио у јужноафричком Бетелу. Чак и када је био у позним годинама, пружао је добар пример бетелској породици тиме што је редовно и потпуно учествовао у служби проповедања. Овај верни помазани брат завршио је земаљски пут 1984, у 89. години након 58 година верне службе.

ВЕЛИКИ ПОРАСТ ТОКОМ РАТНИХ ГОДИНА

Други светски рат није имао тако драматичан утицај на Јужноафричку Републику као што је то био случај са Европом, премда су се многи из ове земље борили у Африци и Италији. Рату је дат велики публицитет како би се задобила подршка јавности и привукли регрути. Упркос снажном патриотском духу међу људима у то време, до краја службене 1940. године достигнут је нови највећи број објавитеља који је износио 881, што је 58,7 посто више у односу на највећи број претходне године када је било 555 објавитеља!

У јануару 1939. часопис Утеха (сада Пробудите се!) објављен је први пут на африканс језику. То је такође био први часопис који су Јеховини сведоци штампали у Јужноафричкој Републици. Штампарска слова за тај часопис слагана су ручно што је веома спор процес. Убрзо је одлучено да се и Кула стражара објављује на африкансу. Иако браћа то тада нису разумела, била је то правовремена одлука с обзиром на будуће догађаје у Европи. Инсталирани су линотип и машина за слагање хартије. Прво издање Куле стражаре на африкансу изашло је 1. јуна 1940.

До тада је холандско издање Куле стражаре стизало из Холандије и било је намењено онима који знају африканс, пошто су та два језика слична. Али у мају 1940.  холандска подружница је изненада затворена због Хитлерове инвазије. Међутим, штампање Куле стражаре на африкансу већ је започело у Јужноафричкој Републици тако да браћи није недостајало ниједно издање. Месечно је уручивано 17 000 часописа.

НАПРЕДАК УПРКОС ЦЕНЗУРИ

Као резултат притиска религиозних вођа хришћанства и владиног неразумевања нашег неутралног става, цензура је 1940. запленила примерке Куле стражаре и Утехе намењене претплатницима. Службеном објавом те публикације су забрањене. Пошиљке часописа и друге литературе које су стизале из иностранства биле су одузимане по приспећу.

Упркос томе, браћа су и даље примала духовну храну на време. Примерак Куле стражаре на енглеском увек би пронашао свој пут до подружнице где је припреман за штампу и штампан. Џорџ Филипс је написао: „Док је забрана била на снази... много пута смо се уверили колико Јехова воли свој народ, брине о њему и штити га. Никада нам није недостајало ниједно издање Куле стражаре. Много пута бисмо добили само један примерак. Понекад би нам то доставио неки претплатник из Северне или Јужне Родезије [сада Замбија и Зимбабве], или из Португалске источне Африке [сада Мозамбик], или с неке усамљене фарме у Јужноафричкој Републици или неки посетилац с брода који се накратко зауставио у Кептауну.“

У августу 1941. цензура је запленила све пошиљке из подружнице без икаквог објашњења. Касније те исте године, министар унутрашњих послова је издао налог о заплени свих наших публикација. Једног јутра, у десет сати, Криминалистичко одељење стигло је у подружницу с камионима намеравајући да одузме сву литературу. Брат Филипс је прегледао налог и видео да није потпуно у складу с прописима. Књиге нису биле пописане по називима,  што је био законски захтев објављен у службеном листу.

Брат Филипс је тада замолио службенике Криминалистичког одељења да сачекају да позове адвоката како би хитно поднео молбу Врховном суду да изда судску забрану која би спречила министра унутрашњих послова да одузме литературу. Његова молба је уродила плодом. До подне је добијена судска забрана и полиција је отишла празних руку. Пет дана касније министар је повукао налог и платио судске трошкове.

Законска битка у вези са забраном наше литературе наставила се још неколико година. Браћа су скривала литературу у својим домовима. Пошто су имали мање литературе за службу, мудрије су је користили. Остављали су књиге само онима који су желели да проучавају Библију. Многи су у то време прихватили истину.

Крајем 1943. постављен је нови министар унутрашњих послова. Браћа су поднела молбу за укидање забране и она је повољно решена. Почетком 1944. забрана је укинута и огромна количина литературе која је била заплењена  донесена је у подружницу.

Колико су противници правог обожавања имали успеха у својим настојањима да зауставе дело проповедања о Краљевству? Извештај за службену 1945. годину показује да је Јехова благосиљао предану службу свог верног народа и дело је напредовало као никада пре. Објавитељи којих је у просеку било 2 991 уручили су 370 264 примерка литературе и водили 4 777 библијских студија. То је приличан напредак у поређењу са 1940-ом када је највећи број објавитеља био 881.

КОРИСТИ ОД ТЕОКРАТСКОГ ПОУЧАВАЊА

Увођењем Курса теократске службе (данас Теократска школа проповедања) 1943. године обезбеђена је обука која  је омогућила многој браћи да се оспособе као јавни говорници. То је такође помогло да служба проповедања буде још квалитетнија. До 1945. било је много способних говорника и почела су да се одржавају јавна предавања. Браћа су најављивала говоре користећи позивнице и плакате.

Пит Вентзел c је у то време био млади пионир. Присећајући се тих раних година, он каже: „Био сам послат у Веренигинг с Франсом Малером који је био мој партнер у пионирској служби. Пре него што смо у јулу 1945. почели да позивамо људе на јавна предавања припремао сам два од четири говора која је требало да буду одржана. Да бих стекао довољно сигурности да се обратим публици, око месец дана сам сваки дан у време ручка одлазио до реке и вежбао своје говоре обраћајући се реци и дрвећу.“ Када је одржан први говор у Веренигингу, присуствовало је 37 заинтересованих особа. Та група је била темељ за скупштину која је касније основана.

Након што је више година служио као покрајински надгледник, Пит је са својом женом Лином био позван у Бетел. Сада је члан Одбора подружнице, и даље је реван у служби и још увек је марљиви истраживач Библије. Лина је преминула 12. фебруара 2004, након што је 59 година пуновремено служила Јехови.

ПОМОЋ ПРУЖЕНА С ЉУБАВЉУ

Даљни напредак под вођством централе у Бруклину огледао се у наименовању браће која су називана слуге братства. То су били претходници данашњих покрајинских надгледника. Та наименована браћа били су самци доброг здравља који су имали довољно снаге да се држе претрпаног распореда.

У почетку су та браћа с већим скупштинама проводила два-три дана, а с мањим групама само један дан.  Због тога су много путовали. Углавном су користили јавни превоз, често путујући возом и аутобусом у касним сатима. Током својих посета пажљиво су прегледали скупштинске извештаје. Ипак, њихов главни циљ био је да с браћом иду у службу и да их обучавају за проповедање.

Један слуга братства који је наименован 1943. био је Герт Нел, који је упознао истину 1934. док је радио као учитељ у Северном Трансвалу. Он је помогао великом броју објавитеља и многи се још увек сећају његове верне службе. Висок, витак и прилично озбиљан, био је реван борац за истину. Био је познат по задивљујућем памћењу и по томе што је много волео људе. Учествовао је у служби од седам ујутро до седам или осам увече без одмора. Док је служио као покрајински надгледник, путовао је возом у свако доба, и дању и ноћу, и  проводио по неколико дана са скупштином у зависности од њене величине, а затим одлазио до следеће. Тако је радио из недеље у недељу. Позван је у Бетел 1946. као преводилац за африканс и ту је наставио да верно служи све до смрти 1991. године. Био је последњи помазаник који је служио у јужноафричком Бетелу. Друга верна помазана браћа — Џорџ Филипс, Ендру Џек и Џералд Гарард завршили су свој земаљски живот између 1982. и 1985. године.

ВЕЛИКОДУШНО СУ ДАВАЛИ СВЕ ОД СЕБЕ

Јеховине слуге су захвалне за службу путујућих надгледника и њихових жена, који дају све од себе док јачају скупштине у духовном погледу. На пример, Лук Дладла је био наименован за покрајинског надгледника 1965, а сада је општи пионир. Он је рекао: „Данас, 2006, имам 81 годину а моја жена 68, али још увек се можемо пењати на планине и силазити с њих и прелазити реке како бисмо преносили добру вест на нашем подручју. Преко 50 година смо провели у служби.“

Ендру Масондо је наименован за покрајинског надгледника 1954. Он је испричао: „Године 1965, послат сам у Боцвану и то је била права мисионарска додела. У земљи је владала глад јер није било кише три године. Моја жена Џорџина и ја смо схватили шта значи ићи у кревет без вечере и ићи ујутро у службу без доручка. Обично смо јели само једном, у подне.

 „Када сам се вратио у Јужноафричку Републику, био сам наименован за обласног надгледника и обучавао ме је Ернест Пандачак. Кад смо се опраштали, рекао ми је: ’Никад се не узвисуј изнад браће. Буди попут стабљике пшенице која се повија када је зрела, показујући богат плод.‘“

ПРВИ ДВОДНЕВНИ ПОКРАЈИНСКИ САСТАНАК

У априлу 1947, у Дурбану је одржан први дводневни покрајински састанак у Јужноафричкој Републици. Милтон Бартлет, који је завршио пети разред школе Галад и био први мисионар који је дошао у Јужноафричку Републику, рекао је о браћи која су присуствовала том скупу: „Било је право задовољство видети став Сведока црнаца. Били су тако чисти, мирни и уредни, тако искрени и жељни да науче још више о истини и горљиви за службу проповедања.“

Пошто се стицало све више људи из црначких заједница, била је обезбеђена даљња помоћ. Прво издање Куле стражаре на зулу језику изашло је 1. јануара 1949. Одштампано је у подружници у Кептауну на малој ручној машини за умножавање. То није био привлачан часопис у боји као данас, али пружао је вредну духовну храну. Године 1950. организовани су разреди за описмењавање на шест језика. Ти разреди су помогли стотинама ревне браће и сестара да сами читају Божју Реч.

Како је дело проповедања напредовало, појавила се велика потреба за одговарајућим местима за састајање. Године 1948. један пионир је послат у Странд, у близини Кептауна, где је имао предност да организује изградњу прве Дворане Краљевства у Јужноафричкој Републици. Сестра која је тамо живела финансирала је тај пројекат. Џорџ Филипс је рекао: „Желео бих да могу да ставим ову нову дворану на точкове и да је провозам широм земље како бих подстакао браћу да изграде још Дворана Краљевства.“ Прошло је неколико година док није започела  организована изградња Дворана Краљевства широм земље.

ПОВОЉНА РЕАКЦИЈА У ИНДИЈСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА

Између 1860. и 1911. године, најамни радници долазили су из Индије на поља шећерне трске у Наталу. Многи су тамо остали и након што су им истекли радни уговори, тако да се приличан број Индијаца — сада их има преко милион — населио у овој земљи. Почетком 1950-их у индијским заједницама се појавило интересовање за библијску истину.

Велу Најкер је рођен 1915. као четврти син у породици од деветоро деце. Његови родитељи су радили на једној плантажи шећерне трске и били су одани хиндуси. Школски часови на којима се разматрала Библија подстакли су његово интересовање, а нешто касније му је неко дао Библију. Читао ју је сваки дан и прочитао је за четири године. Он је писао: „Допао ми се стих из Матеја 5:6. Када сам га прочитао, схватио сам да се Бог радује ако је неко гладан истине и праведности.“

Велу је касније дошао у контакт са Сведоцима и почео је да проучава Библију. Крстио се 1954. и био је један од првих Индијаца који су прихватили истину у Јужноафричкој Републици. Припадници индијске заједнице у  Актонвилу, у покрајини Гаутенг, где је Велу живео, јако су се противили Јеховиним сведоцима. Један утицајни човек је чак претио да ће убити Велуа. Велу је изгубио посао као пословођа радње за хемијско чишћење зато што је заузео непоколебљив став за библијску истину. Упркос томе, наставио је да верно служи Јехови све до смрти 1981. Његов добар пример уродио је плодом — преко 190 чланова његове породице из четири генерације (укључујући и рођаке путем склопљених бракова) сада служе Јехови.

Гопал Купсами је имао 14 година када је од свог тече Велуа први пут чуо за истину. „Када је Велу разговарао о Библији с нас неколико омладинаца, ја још нисам проучавао“, присећа се он. „Као хиндус, нисам познавао Библију. Али оно што сам прочитао у њој имало је смисла. Једног дана, видео сам да Велу иде на Скупштинско разматрање књиге. Упитао сам га да ли и ја могу да пођем  с њим. Сложио се, и од тада посећујем састанке. Желео сам да још више научим о Библији и зато сам отишао до библиотеке и пронашао неке публикације Јеховиних сведока. Моја породица се прилично противила, али ја сам увек имао на уму речи из Псалма 27:10: ’Ако ме и отац и мајка оставе, Јехова ће ме прихватити.‘ Крстио сам се 1955, када сам имао 15 година.“

Гопал је сада председавајући надгледник у скупштини у којој служи са својом женом Сусилом. Они су помогли да око 150 особа постану предане Јеховине слуге. Када су их упитали како су успели у томе, Гопал је објаснио: „На нашем подручју живели су многи наши рођаци, и ја сам им сведочио. Многи од њих су се повољно одазвали. Такође сам приватно радио тако да сам имао више времена за службу. Био сам пионир четири године. Напрезао сам се у служби и брижљиво пратио сваки интерес.“

ЉУБАВ И СТРПЉИВОСТ ДОНОСЕ ПЛОД

Дорин Килгур и Изабела Елереј дипломирале су у школи Галад 1956, односно 1957. Служиле су 24 године у индијској заједници у Четсворту, предграђу Дурбана.

Дорин је описала како је изгледало служење на том подручју: „Морале смо да будемо стрпљиве. Неки никад нису чули за Адама и Еву. Људи су били гостољубиви. Хиндуси сматрају да није у реду пустити некога да стоји пред вратима. Обично су говорили: ’Попијте чај па онда идите‘, што је значило да пре него што одемо до следеће куће треба да попијемо чај. После извесног времена, имале смо осећај да нам очне јабучице пливају у чају. За нас је било чудо сваки пут када је неки Индијац напустио дубоко укорењена религиозна веровања и почео да служи Јехови.“

Изабела је испричала своје искуство: „Док сам била у служби проповедања, разговарала сам са човеком коме сам уручила часописе. Његова жена Даришни, која је  управо дошла из цркве, придружила му се. Држала је њихову бебу. Водили смо пријатан разговор и договорили смо се да их поново посетим. Међутим, никако нисам успевала да нађем Даришни код куће. Касније ми је признала да јој је њен свештеник рекао да оде од куће када ја треба да је посетим. То би, по његовом мишљењу, требало да ме наведе да помислим да она није заинтересована. Негде у то време сам отпутовала у Енглеску да посетим породицу. Док сам била тамо, размишљала сам о Даришни. Након што сам се вратила у Јужноафричку Републику, посетила сам је. Желела је да зна где сам била. Рекла је: ’Била сам сигурна да мислите да нисам заинтересована. Тако ми је драго што вас поново видим.‘ Почеле смо да проучавамо, мада нам се њен супруг није придружио. Горљиво је проучавала и с временом се крстила.

„У њеној религији постоји обичај да удате жене носе око врата жуту врпцу са златним привеском. То се назива тали. Жена га може скинути само ако јој муж умре. Када је Даришни желела да крене у службу проповедања, разумела је да треба да скине тали. Упитала ме је шта да уради. Саветовала сам је да прво пита мужа и види како ће он да реагује. Међутим, он јој није дозволио да скине тали. Рекла сам јој да буде стрпљива и да мало сачека, па да га поново пита када буде добро расположен. Након неког времена, дозволио јој је да то уради. Подстицале смо особе које су проучавале Библију да буду тактичне и да показују поштовање према хиндуистичким веровањима, али да у исто време заступају библијску истину. Тако би избегли да непотребно повреде пријатеље и рођаке, који су за узврат лакше прихватили то што су те особе промениле религију.“

Када су упитане шта им је помогло да годинама истрају као мисионарке, Дорин је рекла: „Заволеле смо људе. Давале  смо све од себе на нашој додели и уживале смо у томе.“ Изабела је додала: „Стекле смо много драгих пријатеља. Било нам је жао да напустимо доделу, али наше здравље је ослабило. Са захвалношћу смо прихватиле љубазан позив да служимо у Бетелу.“ Изабела је преминула 22. децембра 2003.

Други мисионари који су служили у Четсворту такође су увидели да због позних година не могу наставити да служе на својој додели као ни у мисионарском дому, због чега су такође позвани у Бетел. То су били Ерик и Миртл Кук, Морин Стајнберг и Рон Стивенс, који је преминуо.

ВЕЛИКИ ПОДУХВАТ

Када су Натан Нор и Милтон Хеншел, који су служили у светској централи у Бруклину, 1948. посетили Јужноафричку Републику, одлучено је да се у Илансфонтену, у близини Јоханесбурга, купи земљиште за бетелски дом и штампарију. Градња тих објеката довршена је 1952. године. Први пут су чланови бетелске породице могли да живе под једним кровом. Монтирано је доста додатне опреме за штампање укључујући и машину за равну штампу. Кула стражара је била штампана на осам језика, а Пробудите се! на три.

Бетелски дом и штампарија су проширени 1959. Нова зграда је била већа од претходне. Постављена је нова Тимсонова преса, прва ротациона преса у подружници.

Брат Нор је позвао четворицу младе браће да дођу из Канаде у Јужноафричку Републику како би помогли око рада у штампарији. Били су то Бил Маклелан, Денис Лич, Кен Нордин и Џон Кикот. Стигли су у новембру 1959. Бил Маклелан са својом женом Мерилин још увек служи у јужноафричком Бетелу, док Џон Кикот и његова жена Лора сада служе у Бетелу у Бруклину. Кен  Нордин и Денис Лич су остали у Јужноафричкој Републици, оженили се и подигли породице. Наставили су да и даље у великој мери учествују у делу проповедања о Краљевству. Оба Кенова детета сада служе у јужноафричком Бетелу.

Проширени Бетел и нова опрема у потпуности су служили да би се удовољило све већем интересовању за истину. Године 1952. број објавитеља у Јужноафричкој Републици премашио је 10 000. До 1959. достигао је 16 776.

ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО ТОКОМ АПАРТХЕЈДА

Да би се разумели проблеми с којима су се браћа суочавала под политиком апартхејда, добро је знати како је она спровођена. Закон је дозвољавао црнцима, белцима (потомцима Европљана), мелезима (потомцима различитих раса) и Индијцима да у градовима раде заједно у фабрикама, канцеларијама и ресторанима. Али увече се свака расна група морала вратити у своје насеље. Тако су све расе живеле одвојено једна од друге. Сви објекти су морали имати одвојене трпезарије и вешернице за белце и људе других раса.

Када је изграђена прва подружница у Илансфонтену, власти нису дозволиле да браћа црнци, мелези и Индијци живе у истој згради где и белци. У то време су већина оних који су служили у Бетелу били белци, јер је припадницима других раса било тешко да добију дозволу за рад у граду. Међутим, у Бетелу је било 12 црнаца и мелеза, браће и сестара који су служили углавном као преводиоци на локалне језике. Да би се та браћа сместила, влада је дозволила да се иза главне зграде изгради посебан део с пет соба. Касније су се правила апартхејда почела строже примењивати и та дозвола је била укинута, тако да су наша браћа морала путовати да најближег црначког насеља, удаљеног неких 20 километара, где су били смештени у самачком хотелу. Две сестре црнкиње биле су смештене у домовима Сведока у том насељу.

 Закон чак није дозвољавао тим бетелитима да једу с браћом белцима у главној трпезарији, а инспектори из тамошње општине су будно пратили сваку повреду закона. Међутим, браћа белци нису могли поднети помисао да једу одвојено. Зато су заменили прозирна стакла на прозорима трпезарије с непрозирним, тако да је цела породица могла заједно обедовати без ометања.

 Џорџ Филипс је 1966. године увидео да је због слабог здравља своје жене Стеле потребно да прекине са службом у Бетелу. Искусан брат по имену Хари Арнот постао је надгледник подружнице и у том својству је служио наредне две године. Од 1968. па надаље, надгледање подружнице поверено је Франсу Малеру d који је касније постао координатор Одбора подружнице.

„ПЛАВА БОМБА“ ВОДИ ДО ПОРАСТА

На обласном конгресу 1968. објављена је књига Истина која води до вечног живота. Ова књига, коју су од миља звали „плава бомба“, веома је позитивно утицала на службу проповедања. Пре тога је Одељење за отпрему слало скупштинама око 90 000 књига годишње али током службене 1970. године послато је 447 000 књига.

Брат Нор је 1971. године још једном посетио Јужноафричку Републику. До тада је Бетел поново постао претесан. У њему је служило 68 браће и сестара. Планирано је проширење и браћа су радо учествовала у радовима или прилагала новац за тај пројекат. Радови су трајали до 30. јануара 1972. Још неки додатни објекти изграђени су 1978. године. Будући да су власти у то време вршиле  снажан притисак на Божји народ, изградња нових објеката пружила је доказ о Јеховиној подршци, што је било врло охрабрујуће.

ИСПИТ НЕУТРАЛНОСТИ

Јужноафричка Република је иступила из британског Комонвелта и постала република у мају 1961. То је било време политичког превирања и све већег насиља у земљи. Да би држала ситуацију под контролом, тадашња влада је потпиривала дух национализма што је стварало проблеме Јеховиним сведоцима током наредних година.

Дуги низ година Јеховини сведоци нису били позивани у војску. То се променило крајем 1960-их када се држава у већој мери укључила у војне операције у Намибији и Анголи. По новом закону захтевало се да сваки млади белац доброг здравља иде у војску. Браћа која су то одбила осуђивана су на 90 дана војног затвора.

Мајк Маркс је био у једној групи ухапшене браће којима је било наређено да обуку униформу и ставе шлем. Он се присећа: „Пошто нисмо желели да нас неко доведе у везу с војском, одбили смо. Заповедник нам је зато одузео нека права, одредио нам самицу и оскудну исхрану.“ То је значило да браћа нису могла писати ни добијати писма, примати посетиоце нити су могли да поседују било какав штампани материјал изузев Библије. Оскудна исхрана — која је наводно следовала непоправљивим затвореницима — састојала се од воде и пола векне хлеба дневно. То су добијали два дана, затим је следило седам дана уобичајених војничких оброка а онда су опет два дана били само на  хлебу и води. И оброци које су називали уобичајеним, често су били оскудни и лошег квалитета.

Све је било учињено с намером да се сломи верност браће. Сваки брат је био затворен у једну малу ћелију. Једно време им није било дозвољено да се туширају. Уместо тога, сваки брат је добио једну кофу која је служила као тоалет и другу за купање. Касније им је поново дозвољено да се туширају.

„Једног дана“, присећа се Кит Вигил, „након што смо се усред зиме истуширали хладном водом, стражари су нам одузели душеке и ћебад. Нису нам дозволили да обучемо своју цивилну одећу, тако да смо остали само у шортсу и поткошуљи. Спавали смо на влажним пешкирима на бетонском поду који је био хладан као лед. Ујутро је старији водник био изненађен када је видео колико смо срећни и да смо добро. Признао је да нас је наш Бог чувао током те ледене зимске ноћи.“

Кратко пре истека 90-дневне казне затвора, браћа су поново извођена пред суд зато што нису желела да обуку војничку униформу нити да учествују у обуци са осталим војним затвореницима. Затим су поново враћани у затвор. Било је јасно да власти намеравају да увек изнова враћају браћу у затвор све док не напуне 65 година, када више не би били способни за војну службу.

Године 1972, због негодовања јавности и снажног политичког притиска, дошло је до промене закона. Браћа су затварана само једанпут на период који је одговарао дужини војног рока. То је у почетку било 12 до 18 месеци. Касније је продужено на три године, а затим на шест година. С временом су добили и неке олакшице тако да су браћа могла да одржавају један састанак недељно.

Док су била у затвору, браћа нису заборавила Христову заповест да стварају ученике (Мат. 28:19, 20).  Разговарали су са осталим затвореницима, надлежнима и другима с којима су долазили у контакт. Извесно време им је било дозвољено да суботом поподне пишу писма и они су то користили да би објављивали добру вест.

У складу с наредбом војних власти, једно време је 350 Сведока обедовало заједно са 170 војних затвореника. Војни затвор је постао једино подручје где је однос Сведока и осталих затвореника био 2 напрема 1, и власти су убрзо закључиле да током оброка Сведоке треба одвојити од осталих.

ЦРКВЕ ХРИШЋАНСТВА И НЕУТРАЛНОСТ

Какав су став имале цркве хришћанства када се радило о обавезној војној служби? Јужноафрички савез цркава (SACC) је у јулу 1974. године објавио резолуцију о приговору савести. Међутим, резолуција се тим питањем није бавила с религиозног становишта већ је била политичког карактера. У њој је подржан приговор савести, али је као разлог било наведено то што је војска бранила „неправедно друштво у ком влада дискриминација“ и на тај начин водила неправедан рат. Цркве у којима се говорило на африкансу као и остале црквене групе нису се сложиле с резолуцијом Јужноафричког савеза цркава.

Холандска реформаторска црква је подржавала владу и њене војне циљеве. Одбацила је резолуцију Савеза цркава образлажући да она представља кршење 13. поглавља посланице Римљанима. Друга група која се противила ставу Савеза цркава били су војни свештеници који су служили у одбрамбеним снагама Јужноафричке Републике, међу којима су били и свештеници цркава које су биле чланице Јужноафричког савеза цркава. У заједничком саопштењу, ти војни свештеници цркава у којима се служба обавља на енглеском језику осудили су резолуцију и објавили: „Ми... подстичемо све вернике,  а посебно младе људе, да дају свој лични допринос одбрани земље.“

Надаље, ни поједине цркве које су биле чланице поменутог савеза нису заузеле јасан став о неутралности. У књизи War and Conscience in South Africa (Рат и савест у Јужноафричкој Републици) признаје се: „Већина [цркава]... није успела да јасно образложи своје гледиште верницима, а камоли да их позове да уложе приговор савести.“ Та књига показује да су владина оштра реакција на резолуцију Јужноафричког савеза цркава, као и строги закони учинили да се цркве устежу да јасно изнесу своја уверења: „Настојања да се црква подстакне да предузме неку конструктивну акцију нису успела.“

Супротно томе, у тој књизи се признаје: „Међу затвореницима који су уложили приговор савести највише је било Јеховиних сведока.“ Такође се додаје: „Јеховини сведоци су истицали да појединац има право да се противи свим ратовима на темељу савести.“

Став Јеховиних сведока био је искључиво религиозне природе. Иако признају да је ’сваку власт која постоји Бог поставио на њен положај‘, Сведоци остају политички неутрални (Римљ. 13:1). Они су одани првенствено Јехови, који у својој Речи, Библији, открива да његове праве слуге неће учествовати у рату (Иса. 2:2-4; Дела 5:29).

Након што су браћа годинама била затварана, било је јасно да се Јеховини сведоци неће одрећи свог неутралног става само да би избегли малтретирање. Осим тога, војни затвори су били пренатрпани и на лошем гласу. Неки званичници су вршили притисак да се браћа шаљу у цивилне затворе.

Међутим, неки војни званичници који су ценили Сведоке, нису се слагали с тим. Поштовали су нашу младу браћу због њихових високих моралних мерила. Ако би  браћа била послата у цивилни затвор, имали би полицијски досије. Били би такође у друштву најгорих криминалаца и у опасности да буду силовани. Зато је организовано да они обављају неке послове у државним службама које нису повезане с војском. Када се политичка клима у земљи променила 1990-их, укинута је обавезна војна служба.

Како је на нашу младу браћу утицало то што су били тако дуго затворени у том важном периоду живота? Многи су истрајали у верној служби Јехови и мудро су користили то време тако што су проучавали Божју Реч и јачали своју духовност. „Боравак у затвору био је прекретница у мом животу“, каже Клиф Вилијамс. „Јасан доказ Јеховине заштите и благослова током мог заточеништва подстакао ме је да чиним још више у служби за Божје Краљевство. Убрзо након изласка из затвора 1973. године, постао сам општи пионир а следеће године сам позван у Бетел, где служим и данас.“

Стивен Вентер који је имао 17 година када је послат у војни затвор, рекао је: „Био сам некрштени објавитељ и требало је да још учим о истини. Духовна поука коју сам добијао током свакодневног разматрања дневног стиха — које смо одржавали ујутро док смо гланцали подове — редовни састанци и библијски студиј који је са мном водио један зрелији брат, учинили су све подношљивим. Иако је било тешких тренутака, задивљујуће је што се мало тога сећам! У ствари, три године које сам провео у затвору биле су можда најбоље године мог живота. То искуство ми је помогло да стекнем зрелост. Приближио сам се Јехови и то ме је подстакло да започнем с пуновременом службом.“

Такво неправедно затварање браће донело је и добре резултате. Гедеон Бенади, који је посећивао браћу у затворима, написао је: „Кад се осврнемо на то време, јасно је какво је снажно сведочанство дато.“ Истрајност  наше браће и многи новински извештаји о њиховим кушњама и затварањима оставили су неизбрисиво сведочанство о неутралном ставу Јеховиних сведока, што је утицало и на припаднике војске и на целу земљу.

ВЕРНОСТ БРАЋЕ ЦРНАЦА

На самом почетку апартхејда, браћа црнци се нису суочавали са истим испитима неутралности као белци. На пример, црнци нису позивани у војску. Међутим, када су црначке политичке групе започеле борбу против апартхејда, Сведоци који су били црнци суочавали су се са озбиљним кушњама. Неки су били убијени, други претучени или су морали побећи јер су им домови и сва имовина запаљени — зато што су остали неутрални. Да, били су одлучни да послушају Исусову заповест да не буду „део света“ (Јов. 15:19).

Неке политичке групе су захтевале од људи који су живели на њиховом подручју да купе партијску књижицу. Представници тих група су ишли по кућама тражећи новац за оружје или за сахрану њихових пријатеља који су погинули у борбама против снага безбедности белаца. Пошто су наша браћа с поштовањем одбила да дају новац за то, оптуживани су да су шпијуни за владу апартхејда. Нека браћа и сестре су нападнути док су проповедали и били су оптужени да шире пропаганду белаца, Африканера.

Осмотримо пример Елајџе Длодлоа, који је напустио перспективну спортску каријеру да би постао предани Јеховин слуга. Две недеље пре првих демократских избора у Јужноафричкој Републици, расла је напетост између супарничких црначких заједница. У скупштини којој је Елајџа припадао планирано је да се проповеда на ретко обрађиваном подручју удаљеном неколико километара. Елајџа, који је био крштен тек два месеца проповедао је с два дечака који су били некрштени објавитељи.  Док су разговарали с једном госпођом на вратима, наишла је једна група младића, припадника једног политичког покрета. Њихов вођа је носио шамбок, дебео кожни бич. „Шта се то овде дешава?“, питао је.

„Разговарамо о Библији“, одговорила је домаћица.

Не обраћајући пажњу на њу, љутити младић је рекао Елајџи и двојици његових другова: „Вас тројица, пођите с нама. Сада није време за Библију, време је да се боримо за своја права.“

Елајџа је храбро рекао: „Не можемо то да учинимо јер ми радимо за Јехову.“

Младић га је тада гурнуо и почео шибати. Приликом сваког ударца је викао: „Пођите с нама!“ Након првог ударца, Елајџа није више осећао бол. Снагу су му дале речи апостола Павла, који је рекао да ће сви прави хришћани ’бити прогоњени‘ (2. Тимотеју 3:12).

Младић се коначно уморио и зауставио. Онда је један од нападача искритиковао тог младића који је имао бич говорећи да Елајџа није из њиховог краја. Група се поделила и младићи су започели тучу између себе, а вођа групе је био тешко претучен сопственим шамбоком. У међувремену, Елајџа је побегао са своја два пријатеља. Тај испит је оснажио његову веру и он је наставио да напредује као неустрашиви проповедник добре вести. Данас је ожењен, има децу и служи као старешина у својој скупштини.

Наше сестре црнкиње такође су показале велику храброст када су биле под притиском да прекину с проповедањем. Осмотримо пример Флоре Малинда. Њену крштену ћерку, Маки, спалила је једна група младих зато што је покушала да одбрани свог брата који није желео  да се прикључи њиховом политичком покрету. Упркос том трагичном губитку, Флора није постала огорчена већ је наставила да шири добру вест у свом крају. Једног дана су представници политичког покрета који су јој убили ћерку захтевали да им се придружи или ће у противном сносити последице. Комшије су дошле да је избаве, објашњавајући да она није ни на једној политичкој страни већ помаже људима да проучавају Библију. Због тога је настала расправа међу тим активистима и коначно су одлучили да пусте Флору. Током тог тешког времена и све до сада, Флора је наставила да верно служи као општи пионир.

Један брат који је општи пионир објашњава шта му се догодило док се возио аутобусом до свог подручја. Један млади политички активиста га је гурнуо и упитао зашто носи литературу коју производе Африканери и продаје је црнцима. Брат објашњава шта се затим догодило: „Захтевао је да бацим литературу кроз прозор. Пошто сам то одбио, ошамарио ме је и притиснуо запаљену цигарету на мој образ. Нисам му узвратио. Затим је зграбио моју торбу с литературом и бацио је кроз прозор. Такође ми је стргао кравату говорећи да се тако облаче белци. Наставио је да ме вређа и исмева говорећи да људе попут мене треба спалити живе. Верујем да ме је Јехова избавио јер сам успео да изађем из аутобуса без других озледа. Тај доживљај ме није спречио да и даље наставим да проповедам.“

Јужноафричка подружница је примила много писама од појединаца и скупштина у којима се говорило о верности браће црнаца. Једно такво писмо стигло  је од старешине из једне скупштине у провинцији Квазулу-Натал. У њему је стајало: „Пишемо вам да вам јавимо за губитак нашег драгог брата Мозиза Нијамусуа. Његов посао био је заваривање и поправка аутомобила. Једном приликом је једна политичка група тражила од њега да завари њихове пушке које су сами направили, што је он одбио да учини. Затим су 16. фебруара 1992. одржали политички митинг, на коме су се сукобили с члановима супарничке групе. Када су се након тог окршаја увече враћали, срели су нашег брата који је ишао у тржни центар. Убили су га копљима. Зашто? ’Одбио си да завариш наше пушке и сада су наши другови погинули у борби‘, рекли су. То је био огроман шок за браћу, али ми ћемо наставити са својом службом.“

ПРОТИВЉЕЊЕ У ШКОЛАМА

У школама су се појавили проблеми јер деца Сведока нису желела да учествују у молитвама и певању религиозних химни на јутарњем окупљању. То није био проблем у школама које су похађали белци. Требало је да родитељи једноставно напишу писмо у ком би објаснили свој став и њихова деца би била изузета. Међутим, у школама које су похађали црнци, на одбијање да се учествује у религиозним церемонијама гледало се као на супротстављање ауторитету школе. Учитељи нису очекивали такав отпор. Када би родитељи дошли да објасне став Сведока, учитељи би рекли да никакав изузетак неће бити учињен.

Школске власти су инсистирале да деца Јеховиних сведока буду присутна на јутарњем окупљању зато што  су се тада давала и обавештења о неким школским питањима. Деца су присуствовала, али су за време песме и молитава стајала мирно, не учествујући у томе. Неки учитељи су шетали између редова и проверавали да ли су деца затворила очи током молитве и да ли певају религиозне химне. Било је дирљиво што су та деца, од којих су нека била јако мала, храбро сачувала своју верност.

Након што су многа деца била избачена из школе, браћа су одлучила да се обрате суду. Дана 10. августа 1976. године, Врховни суд Јоханесбурга донео је одлуку у вези с важним случајем који је укључивао 15 ученика једне школе. У одлуци је стајало: „Оптужени... признају да деца тужитеља имају право да не учествују у молитвама и певању химни и... такође признају да су суспензије и избацивање из школа... били противзаконити.“ Била је то важна правна победа, и с временом је то питање било решено у свим школама.

ДРУГЕ ПОТЕШКОЋЕ У ШКОЛАМА

Многа деца Сведока која су ишла у школе за белце суочавала су се с другачијим испитом верности, што је водило до тога да их избаце из школе. Влада апартхејда је желела да подстакне младе белце да подупиру њену идеологију. Године 1973. уведен је програм који се звао Приправност младих. Он је укључивао марширање, самоодбрану и друге патриотске активности.

Неки родитељи који су били Сведоци тражили су правни савет, и то питање је предочено министру образовања, али без успеха. Министар је тврдио да је програм Приправност младих чисто образовне природе. Због њиховог одбијања да учествују у том програму, влада је у јавности приказивала Сведоке у негативном светлу. Директори неких школа су били толерантни и дозволили су деци да не учествују у деловима програма  који су укључивали небиблијске активности, али у другим школама деца су била избачена.

Врло мало родитеља је било у могућности да своју децу пошаље у приватне школе. Неки су их уписали на дописне курсеве. Сведоци који су били просветни радници организовали су кућно школовање. Ипак, многа деца која су била избачена нису завршила средњу школу. Међутим, имали су користи од библијске поуке коју су добијали код куће и у својим скупштинама (Иса. 54:13). Многи од њих постали су пуновремене слуге. Ти храбри омладинци су били радосни што су истрајали под кушњама, у потпуности се уздајући у Јехову (2. Петр. 2:9). С временом се политичка ситуација у земљи променила и наша деца више нису била избацивана из школе због одбијања да учествују у патриотским активностима.

АПАРТХЕЈД И НАШИ КОНГРЕСИ

Да би се удовољило закону Јужноафричке Републике, за сваку расу су морали да буду организовани посебни конгреси. Први пут су све расе биле заједно на конгресу за целу земљу одржаном на стадиону Вембли у Јоханесбургу 1952. године. Браћа Нор и Хеншел су тада посетили Јужноафричку Републику и одржали говоре на том конгресу. Због прописа апартхејда, различите  расе су морале да седе одвојено. Белци су седели на западној страни, црнци на источној, а мелези и Индијци на северној страни. Свака раса морала је да једе одвојено. Упркос таквим ограничењима, брат Нор је писао у вези с тим конгресом: „Уживали смо у томе што смо били на истом стадиону и заједно обожавали Јехову.“

У јануару 1974. у исто време су одржана три конгреса на подручју Јоханесбурга — један за црнце, један за мелезе и Индијце и један за белце. Међутим, последњег дана конгреса организовано је нешто посебно: Све расе су биле заједно на стадиону Ранд у Јоханесбургу на послеподневном делу програма. Укупно 33 408 људи слило се на стадион. Како је то била радосна прилика! Људи свих раса су се слободно мешали и седели заједно. Били су присутни и многи посетиоци из Европе што је тај догађај учинило још незаборавнијим. Како је то било могуће? Иако то тада нису знали, организатори конгреса су закупили стадион који је био намењен за одржавање међународних, међурасних догађаја, и никаква дозвола није била потребна за тај део програма.

ОКУПЉАЊЕ УПРКОС ПРЕДРАСУДАМА

Неколико година раније, у току су биле припреме за конгрес за целу земљу у Јоханесбургу. Међутим, представник владе из Преторије посетио је Министарство за Банту (црначко) становништво у Јоханесбургу и у записнику с једног састанка приметио да су Јеховини сведоци изнајмили Мофоло Парк за конгрес ком ће присуствовати браћа која су црнци.

Он је о томе обавестио главно седиште у Преторији након чега је Министарство за Банту становништво одмах отказало резервацију уз образложење да Сведоци нису „призната религија“. Браћа белци су у исто време заказали свој конгрес на стадиону Милнар Парк Шоу Граундс у центру Јоханесбурга, а планирано је да се  браћа мелези окупе на стадиону Јунион у западном делу града.

Два брата из Бетела отишла су на састанак с министром који је случајно био бивши свештеник Холандске реформаторске цркве. Указали су на то да су Сведоци годинама одржавали конгресе на стадиону Мофоло Парк и да ће белци и мелези одржати своје конгресе, па зашто би онда ускратили право црнцима да се састану? Па ипак, министар није променио мишљење.

Пошто се Мофоло Парк налази у западном делу Јоханесбурга, та два брата су одлучила да покушају да уговоре конгрес на источној страни Јоханесбурга где је такође било доста црначких насеља. Састали су се с надлежним званичником али му нису ништа рекли о састанку с министром из Преторије. Он је био веома сусретљив када су тражили место за одржавање конгреса. Омогућио им је да користе стадион Ватвил. Тамо су постојале и трибине с местима за седење што је недостајало код Мофоло Парка.

Сва браћа су брзо обавештена о промени места. Конгрес је одржан без мешања Преторије и без икаквих проблема. Било је присутно око 15 000 браће. И наредних неколико година браћа су одржавала конгресе на стадиону Ватвил без икаквих проблема.

ОСНИВАЊЕ ЗАКОНСКОГ УДРУЖЕЊА

Дана 24. јануара 1981. према упутству Водећег тела, формирано је законско удружење од 50 чланова под називом: Јеховини сведоци Јужноафричке Републике. То законско тело помогло је да дело напредује на различите начине.

Годинама су браћа из подружнице безуспешно покушавала да добију дозволу да Јеховини сведоци имају своје матичаре за венчања. Франс Малер се присећа: „Сваки пут би нас одбили образлажући да наша  религија нема ни статус ни стабилност да бисмо могли имати своје матичаре.“

Штавише, без законског удружења, било је немогуће добити дозволу за изградњу Дворана Краљевства у црначким деловима града. Надлежни су увек одбијали браћу, говорећи: „Нисте призната религија.“

Међутим, кратко након што је формирано законско удружење, браћа су добила дозволу да имају матичаре. Такође им је дозвољено да граде Дворане Краљевства у црначким деловима града. У Јужноафричкој Републици сада има више од 100 старешина који служе као матичари. Они могу венчавати парове у Дворани Краљевства, тако да се не мора прво ићи у општину.

ЗНАЧАЈНЕ ПРОМЕНЕ У ШТАМПАЊУ

Методе штампања су се брзо мењале и опрема за штампање је застаревала. Такође, резервни делови су се тешко налазили и били су скупи. Зато је одлучено да је време да се фотослог и офсет-штампа обављају компјутерски. Купљени су уређаји за чување података и фотослог, а 1979. године инсталирана је TKS ротациона офсет-преса — великодушан поклон јапанске подружнице.

Пошто Јеховини сведоци производе литературу на тако много језика, увидели су да би било корисно када би развили свој систем за фотослог. Године 1979, браћа у Бруклину су започела да раде на систему који су назвали MEPS (вишејезични електронски фотослог систем). MEPS је у Јужноафричкој Републици инсталиран 1984. године. Употреба компјутера приликом превођења и фотослога омогућила је да се литература издаје симултано на многобројним језицима.

ПЛАНИРАЊЕ ЗА БУДУЋИ НАПРЕДАК

Почетком 1980-их бетелски комплекс у Илансфонтену постао је премали да би се удовољило све већим  потребама на подручју. Због тога је купљено земљиште у граду Кругерсдорпу који је удаљен од Јоханесбурга око 30 минута вожње. То земљиште од 87 хектара налази се на брдовитом подручју и оивичено је лепом речицом. Многа браћа су напустила посао да би радили на том пројекту, а други су користили своје годишње одморе да би помагали. Неколико волонтера је дошло из других земаља као што су Нови Зеланд и Сједињене Државе а градња је трајала шест година.

И даље је било тешко да се добије дозвола да браћа и сестре црнци, углавном преводиоци, живе на имању. Дозвола је добијена за само 20 особа, али су морали бити изграђени посебни објекти за њихов смештај. Ипак, с временом је влада ублажила политику апартхејда и браћа свих раса могла су имати собу у било ком делу Бетела.

Бетелска породица је била одушевљена лепим Бетелом са пространим, функционалним собама. Двоспратна зграда са фасадом од црвене цигле окружена је предивним вртовима. Када је започела изградња Бетела у Кругерсдорпу, у Јужноафричкој Републици је било 28 000 активних објавитеља. До посвећења, 21. марта 1987, број објавитеља се попео на 40 000. Ипак, неки су се питали да ли је тако велики објекат заиста био неопходан. Читав један спрат с канцеларијама није се користио и једно стамбено крило је било празно. Браћа су правила дугорочне планове јер су сматрала да треба извршити припреме за будући пораст.

УДОВОЉАВАЊЕ ВАЖНОЈ ПОТРЕБИ

Било је хитно потребно да се изграде додатне Дворане Краљевства за све већи број скупштина. Браћа која су живела у црначким подручјима састајала су се у лошим условима. Користили су гараже, помоћне зграде и школске учионице у којима су седели за малим столовима  предвиђеним за децу. Морали су бити заједно с другим религиозним групама које су користиле учионице у истој школи, и које су гласно певале и ударале у бубњеве правећи заглушујућу буку.

Крајем 1980-их, Регионални одбори за градњу су почели да испробавају нове грађевинске методе како би убрзали изградњу Дворана Краљевства. Године 1992, једанаесторица Сведока из Канаде који су имали искуства у брзој градњи добровољно су помагали при изградњи једноспратне зграде с две Дворане Краљевства у Хилброу, у Јоханесбургу. Обучавали су локалну браћу и помагали им да побољшају методе градње.

Прва Дворана Краљевства подигнута методом брзе градње изграђена је у Дипклофу, у Совету 1992. године. На том подручју су браћа покушавала да добију земљиште за Дворану Краљевства још од 1962. Захарија Седибе који је био укључен у потрагу за плацем, присуствовао је посвећењу Дворане Краљевства 11. јула 1992. Он је са широким осмехом рекао: „Мислили смо да никад нећемо имати Дворану Краљевства. Тада смо били млади. Сада сам у пензији, али имамо своју дворану, прву у Совету која је изграђена за само неколико дана.“

Данас постоји 600 Дворана Краљевства у земљама које надгледа јужноафричка подружница. Те дворане су центри чистог обожавања Јехове. Међутим, постоји још око 300 скупштина са 30 или више објавитеља које још немају своју Дворану Краљевства.

Подружница надгледа 25 Регионалних одбора за градњу који пружају практичну помоћ скупштинама које желе да изграде дворану. Скупштине могу добити бескаматне позајмице да би финансирале своје пројекте. Питер Бат, који је учествовао у градњи Дворана Краљевства више од 18 година, служи као председавајући Регионалног одбора за градњу у Гаутенгу. Истакао је да  су браћа у тим одборима углавном запослени породични људи који ипак радосно жртвују много свог времена у корист суверника.

Још један члан Регионалног одбора, Јакоб Раутенбах, рекао је да чланови одбора обично раде на градилишту током изградње дворане. Такође су укључени у целокупно планирање још пре него што градња започне. Одушевљено је описао радост и дух сарадње међу добровољцима. Понекад морају дуго да путују до градилишта и то чине о свом трошку.

Јакоб је рекао да многа браћа са задовољством користе своје време и средства за градњу Дворана Краљевства и навео је један пример: „Две рођене сестре које имају фирму за транспорт организују превоз нашег контејнера са опремом који је дугачак 13 метара, до градилишта широм земље — па чак и у суседним земљама — и то чине од 1993. То је значајан допринос! Многе фирме с којима сарађујемо биле су покренуте да дају прилоге или нам дају попусте када сазнају шта градимо.“

Након пажљивог планирања и организовања тимова, браћа често подигну дворану за три дана. Тиме су стекли поштовање многих посматрача. При крају првог дана градње на једном градилишту, браћи су пришла два човека која су прилично попила у оближњој пивници. Објаснили су да они обично прелазе преко једног празног плаца на путу до куће, али да се сада тамо налази нека дворана. Упитали су за правац куда треба да иду јер су били сигурни да су се изгубили.

САМОПОЖРТВОВАН ДУХ

Политичке промене које су се одиграле почетком 1990-их нису донеле мир и стабилност. Напротив, насиље је букнуло као никада раније. Ситуација је била веома тешка а људи су наводили многе разлоге за пораст  насиља. Углавном су то повезивали с политичким супарништвом и незадовољством због економске ситуације.

Ипак, градња Дворана Краљевства се наставила. Добровољци различитих раса долазили су у насеља у пратњи локалне браће. Неке добровољце су нападале бесне руље. Током градње једне дворане у Совету 1993. године, једна група насилника гађала је камењем три брата белца који су превозили материјал за градњу до градилишта. Сви прозори на возилу били су разбијени а браћа су била повређена. Успели су некако да наставе вожњу и да стигну до градилишта. Браћа из тог краја су их затим брзо одвезла у болницу сигурнијим путем.

Рад на пројекту није био обустављен. Предузете су мере предострожности и наредног викенда је на стотине браће свих раса радило на градилишту. Пионири из тог места проповедали су на улицама у близини дворане. Уколико би видели неку опасност, упозорили би браћу на градилишту. Неколико дана касније, браћа која су била повређена довољно су се опоравила да би се могла вратити на градилиште.

Скупштине су цениле преданост и жртве браће која су добровољно радила на градњи Дворана Краљевства. Током 15 година, Фани и Елејн Смит често су прелазили велике раздаљине о свом трошку и помогли су да 46 скупштина изграде своје Дворане Краљевства.

Једна скупштина с подручја Квазулу-Натал писала је Регионалном одбору за градњу: „Нисте могли да се наспавате, да будете с вашим породицама, нисте имали времена за разоноду и још много тога — све то да бисте дошли и изградили дворану за нас. Осим тога, знамо да сте потрошили много свог новца да бисте довршили пројекат. Нека вас се Јехова сети ’по добру‘ (Нем. 13:31).“

 Када скупштина добије своју Дворану Краљевства, то позитивно утиче на суседство. Уобичајени су били коментари попут овог из једне скупштине: „Пораст броја присутних након што је Дворана Краљевства изграђена био је тако велик да се скупштина морала поделити на две групе када се одржавало јавно предавање и разматрање Куле стражаре. Ускоро ћемо морати да формирамо нову скупштину.“

Малим скупштинама на сеоским подручјима понекад је тешко да финансирају дворану. Ипак, многи су пронашли начине да набаве новац. У једној скупштини, браћа су продала свиње. Када им је затребало још новца, продали су вола и коња. Затим су продали 15 оваца, још једног вола и још једног коња. Једна сестра је купила сву потребну фарбу, друга је купила итисон а трећа је дала новац за завесе. На крају су продали још једног вола и пет оваца да би купили столице.

Након што је Дворана Краљевства довршена, једна скупштина из Гаутенга је писала: „Бар две недеље након што је изграђена дворана, после службе проповедања ишли смо до ње и дивили се. Нисмо могли отићи кући после службе а да прво не видимо нашу Дворану Краљевства.“

И ДРУГИ ЗАПАЖАЈУ

Људи на подручју често запажају труд који Јеховини сведоци улажу да би имали прикладно место за обожавање. Скупштина у Умлазију у провинцији Квазулу-Натал примила је једно писмо у ком је између осталог стајало: „Друштво за очување лепоте Дурбана цени ваше напоре да одржавате своју околину чистом и такође вас подстиче да тако наставите. Ваша марљивост учинила је ово место прелепим. Наше друштво је предано борби против прљавштине и настојању да наша околина буде чиста. Верујемо да чиста околина поспешује добро здравље  на нашем подручју. То је разлог због ког подстичемо наше грађане да одржавају чистоћу. Хвала вам за ваш добар пример. Подржавамо вас у свим вашим настојањима да одржите подручје Умлазија чистим.“

Једна скупштина је писала: „Када је један познати лопов провалио у нашу нову дворану, људи који живе у близини напали су га. Оптужили су га да уништава ’њихову цркву‘ будући да је то била једина религиозна грађевина у околини. Истукли су га пре него што су га предали полицији.“

УДОВОЉАВАЊЕ ПОТРЕБИ ЗА ДВОРАНАМА КРАЉЕВСТВА У АФРИЦИ

Године 1999. Јеховина организација је отпочела с програмом градње Дворана Краљевства у земљама са ограниченим средствима. У јужноафричкој подружници је отворена Регионална канцеларија за градњу Дворана Краљевства како би се та активност организовала у више афричких земаља. Представници те канцеларије послати су у сваку подружницу да би помогли браћи да оснују Одељење за градњу Дворана Краљевства. То одељење се бринуло о куповини земљишта и организовању група за градњу Дворана Краљевства. Међународне слуге за градњу су такође послате да би помогли браћи и обучили их.

Регионална канцеларија из Јужноафричке Републике основала је у Африци 25 Одељења за градњу Дворана Краљевства која се брину око градње Дворана Краљевства у 37 земаља. Од новембра 1999. изграђено је 7 207 Дворана Краљевства у земљама које су укључене у овај програм. До средине 2006. установљено је да је потребно додатних 3 305 Дворана Краљевства у тим земљама.

ПОСЛЕДИЦЕ ПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА

Све веће незадовољство због раније владине расне политике довело је до немира и насиља, што је директно  утицало на неке Јеховине сведоке. Беснеле су жестоке борбе у црначким насељима и многи су изгубили живот. Међутим, браћа су била опрезна и наставила су да верно служе Јехови током тог тешког времена. Касно једне ноћи у дом једног брата и његове породице убачен је Молотовљев коктел док су спавали. Успели су да побегну и тај брат је касније написао подружници: „Вера моје породице и моја вера сада су још снажније. Изгубили смо све материјалне ствари, али смо још ближи Јехови и његовом народу. Браћа су нам помогла у материјалном погледу. Једва чекамо крај овог поретка и захвални смо Јехови за духовни рај.“

Дана 10. маја 1994, Нелсон Мандела, први црнац који је изабран за председника, положио је заклетву. Он је такође био први председник који је у тој земљи изабран демократским путем и било је то први пут да су црнци имали прилику да гласају. Завладала је еуфорија и дух национализма. То је представљало другачију врсту изазова за неку нашу браћу.

Већина браће је остала верна, али неки су нажалост погазили хришћанску неутралност. Многи од оних који су начинили компромис увидели су грешку, искрено се покајали и прихватили исправку на темељу Библије.

СВЕ ВИШЕ ЉУДИ ПРИХВАТА ИСТИНУ

Изградња толиког броја Дворана Краљевства доказ је Јеховиног благослова, али напредак који је заиста чудесан одиграва се у људским срцима (2. Кор. 3:3). Људи различитог порекла привучени су истини. Осмотримо неке примере.

Ралсан Мулаудзи је 1986. био затворен и осуђен на смрт због убиства. Он је нашао адресу подружнице у једној нашој брошури и писао је тражећи да му се помогне да научи нешто о Библији. Лес Ли, специјални пионир, добио је дозволу да га посети и почне да проучава  Библију с њим. Ралсан је ускоро почео да прича осталим затвореницима и чуварима о ономе што је научио. Крстио се у затвору, у априлу 1990. Ралсана редовно посећују чланови оближње скупштине и дозвољено му је да један сат дневно проведе ван ћелије. Он то време користи да би проповедао другим затвореницима. Помогао је да се три особе крсте и тренутно води два библијска студија. Његова смртна казна преиначена је у доживотну робију с могућношћу условног пуштања.

Други који су привучени Јехови имају сасвим другачије животне околности. Квини Русо, која је била заинтересована за истину, посећивала је Скупштинско разматрање књиге и замолила је надгледника групе за разматрање књиге да посети њеног 18-годишњег сина који се припремао за испит из катехизма. Тај брат је водио занимљив разговор с тим младићем који је потом почео да посећује састанке с мајком. Затим је госпођа Русо замолила брата да посети њеног супруга Џенија, који је био старешина у Холандској реформаторској цркви и председавајући црквеног одбора, јер је он желео да му постави нека питања. Брат је разговарао с њеним супругом и он се сложио да проучава Библију.

Те недеље се одржавао обласни конгрес и брат је позвао Квини да присуствује. На његово изненађење, Џени је такође дошао и био је присутан сва четири дана. Конгресни програм и љубав међу Сведоцима оставили су снажан утисак на њега. Њихов 18-годишњи син и њихов најстарији син, који је био ђакон у цркви, почели су да присуствују проучавању Библије.

Сви су се исписали из цркве и одмах почели да посећују састанке. Такође су долазили и на састанак за службу проповедања. Брат је објаснио Џенију да не може да иде у службу проповедања са Сведоцима због тога што још не испуњава услове да буде некрштени објавитељ.  Док су му се сузе сливале низ образе, он је рекао да је целог живота тражио истину и да више не може да издржи да не прича о томе.

Њихов трећи син, који је тада имао 22 године, био је на трећој години студија теологије. Џени му је писао и позвао га да дође кући јер му неће више плаћати школовање. Три дана након синовљевог повратка, Џени је са своја три сина и објавитељима из скупштине један дан радио у Бетелу у Кругерсдорпу. Син који је студирао теологију био је одушевљен оним што је видео у Бетелу и сложио се да се придружи својој браћи у проучавању Библије.  Након што је проучавао неко време, рекао је да је за један месец научио више о Библији него за две и по године на универзитету.

На крају се крстила цела породица. Отац сада служи као старешина а неки од његових синова су старешине или слуге помоћници. Једна ћерка је општи пионир.

 „ПРОДУЖИ УЖА СВОГ ШАТОРА“

Упркос ранијим настојањима да се обезбеди довољно простора за будуће проширење Бетела, само 12 година након што је посвећен бетелски комплекс у Кругерсдорпу, постало је очигледно да су неопходни већи објекти (Иса. 54:2). Током тог времена, пораст броја објавитеља у Јужноафричкој Републици и у земљама које је надгледала та подружница износио је 62 посто. Изграђено је складиште и три нове зграде за становање. Проширена је и вешерница и зграда с канцеларијама и изграђена је још једна трпезарија. Дана 23. октобра 1999. сви ти објекти посвећени су Јехови. Говор за посвећење је одржао Данијел Сидлик, члан Водећег тела.

У скорије време, штампарија је проширена за додатних 8 000 квадратних метара, тако да је могла бити смештена нова MAN Roland Lithoman ротациона преса. Подружница је такође добила машине за аутоматско сечење, бројање и паковање часописа. Немачка подружница је поклонила машину за увезивање књига тако да је Јужноафричка Република могла производити књиге и Библије с меким корицама за цело подручје супсахарске Африке.

ПРИКЛАДНА МЕСТА ЗА САСТАЈАЊЕ

Планирано је много грађевинских пројеката да би се удовољило потреби за Конгресним дворанама. Прва је  изграђена у Ајканхофу, јужно од Јоханесбурга, и посвећена је 1982. Друга Конгресна дворана је изграђена у Белвилу, у Кептауну, а говор за посвећење је одржао Милтон Хеншел 1996. године. Трећа је довршена 2001. у Мидранду између Преторије и Јоханесбурга.

Комшије које су се у почетку противиле изградњи у Мидранду, промениле су став када су се упознали с браћом и видели како они раде. Један комшија је доносио кутије воћа и поврћа сваке друге седмице више од годину дана. Неке компаније су биле покренуте да дају прилоге. Једна је поклонила компост за башту. Друга је поклонила чек на 10 000 ранда (око 1 200 евра) за изградњу. Наравно, и браћа су великодушно прилагала за изградњу Конгресне дворане.

Дворана у Мидранду је прелепа, добро осмишљена зграда. Гај Пирс из Водећег тела одржао је говор за посвећење истичући да се права лепота дворане огледа у томе што ће се користити на част нашег Великог Бога, Јехове (1. Краљ. 8:27).

НИСУ ИХ РАЗДВОЈИЛИ ЉУДСКИ ЗАКОНИ

Дуго је било тешко доћи до прикладних места за конгресе на подручјима где су живели црнци. У покрајини Лимпопо, браћа су живела у такозваном резервату, у који у то време белци нису имали приступ. Обласни надгледник Кори Сегерс није могао добити дозволу да уђе на то подручје и није могао пронаћи место за конгрес.

Брат Сегерс је отишао код човека који је имао фарму одмах уз тај резерват, али он није дозволио да се конгрес одржи на његовом земљишту. Међутим, дозволио је брату Сегерсу да паркира своју камп-приколицу тамо. На крају су браћа одржала конгрес у резервату, на једном пропланку који је од имања тог фармера био одвојен оградом од бодљикаве жице. Брат Сегерс је паркирао своју приколицу на земљишту тог фармера одмах до тог пропланка и држао говоре с тог места. Браћа су  била одвојена од „подијума“ оградом али су слушала конгресни програм и брат Сегерс им се могао обратити а да није био прекршен закон.

ПРОМЕНЕ ДОБРО УТИЧУ НА ДЕЛО ПРОПОВЕДАЊА

Водеће тело је одлучило да од 2000. све скупштине у Јужноафричкој Републици спадају у групу оних које могу делити литературу без надокнаде свима који покажу да су искрено заинтересовани. Објавитељи ће подстицати особе да дају скромне прилоге за наше дело проповедања које се обавља широм света.

Показало се да је финансирање путем добровољних прилога корисно не само за људе на подручју већ и за браћу. Раније многи нису могли да плате публикације које су се користиле за Разматрање Куле стражаре или за Скупштинско разматрање књиге. У неким скупштинама од 100 објавитеља само их је око 10 имало лични примерак Куле стражаре. Сада свако може имати свој примерак.

Посао који обавља Одељење за отпрему у Бетелу знатно се повећао недавних година. У мају 2002. у друге афричке земље отпремљено је укупно 432 тоне различитих пошиљки, углавном библијске литературе.

Подружница из Јужноафричке Републике сада складишти литературу за подружнице у Малавију, Мозамбику, Замбији и Зимбабвеу. То укључује сву литературу на различитим језицима који се говоре у тим земљама. Наручена литература за сваку скупштину пакује се у камионе на такав начин да када камиони стигну до подружница она може бити одмах пребачена у возила подружнице која је возе до одредишта.

Откако је успостављен систем финансирања путем прилога, знатно је порасла потражња за литературом. Производња часописа у Јужноафричкој Републици је скочила са 1 милион на 4,4 милиона примерака месечно. Наруџбе литературе су достигле 3 800 тона годишње,  за разлику од 1999. када је било наручено 200 тона.

У неке афричке земље се шаље и материјал за градњу. Надаље, Јужноафричка Република је организовала пружање материјалне помоћи браћи којој је то потребно. Помоћ је више пута обезбеђена за браћу из Малавија која су због жестоког прогонства морала да напусте своје домове и живе у избегличким логорима. Хуманитарна помоћ била је послата у Анголу која је била опустошена великом сушом 1990. Услед грађанског рата, многа браћа у тој земљи су остала без основних средстава за живот и послати су им камиони хране и одеће. Помоћ је обезбеђена 2000. године за браћу у Мозамбику након страшне поплаве. Више од 800 тона кукуруза било је послато браћи у Зимбабвеу која су била погођена великом сушом током 2002. и почетком 2003. године.

НАПРЕДАК У ПРЕВОЂЕЊУ

У јужноафричкој подружници налази се велико преводилачко одељење. Неколико година раније било је проширено како би се удовољило све већој потреби за превођењем Библије. Тренутно 102 добровољца раде на превођењу литературе на 13 језика.

Свето писмо — превод Нови свет сада је доступно на седам локалних језика. Говорећи о преводу Библије на цвана језик, један брат је рекао: „Разумљив је и право је задовољство и читати га и слушати. Желео бих да захвалим Јехови и његовој организацији коју води својим духом за начин на који нас духовно храни.“

Напредна технологија је од велике помоћи преводиоцима. Водеће тело је браћи из подружнице  у Бруклину поверило задатак да израде софтвер који би преводиоцима олакшао рад. Касније су браћа из јужноафричке подружнице била замољена да помогну у томе. Заједно су направили програм који је назван Watchtower Translation System и који сада користе преводиоци широм света.

Браћа нису настојала да направе компјутерске програме који би аутоматски преводили текст, што неке светске компаније покушавају са ограниченим успехом. Супротно томе, они су усмерили пажњу на инсталирање помоћних средстава за преводиоце. На пример, на располагању су им Библије у електронском облику. Преводиоци такође могу да направе своје електронске речнике. То је јако корисно јер неки језици немају одговарајуће речнике.

СЕЈАЊЕ НА ПОЉУ ТИШИНЕ

Објавитељи поруке о Краљевству настоје да дођу до свих. Комуницирање с глувима представља изазов, али резултати су одлични. Током 1960-их, Џун Карикас је почела да проучава Библију с једном глувом госпођом. Та госпођа и њен супруг, који је такође глув, напредовали су и крстили се.

Од тада све више глувих особа прихвата истину, и групе на знаковном језику су формиране у градовима широм земље. Браћа су се навикла на то да постоји издвојени део за глуве на конгресима. Дирљиво је видети како те особе певају песме на знаковном језику и „аплаудирају“ заједно са остатком публике тако што машу рукама.

Прва група на знаковном језику формирана је у скупштини Брикстон у Јоханесбургу. О њој брине Џунин супруг Џорџ који служи као старешина. За чланове те скупштине, као и за неке бетелите који су желели да науче знаковни језик, организован је курс. На подручју које надгледа јужноафричка подружница сада постоји једна скупштина и пет група на знаковном језику.

 ДЕЛО КРАЉЕВСТВА У ДРУГИМ ЗЕМЉАМА

Подружница из Јужноафричке Републике надгледа дело проповедања у још пет земаља. Следи кратак приказ напретка дела Краљевства у тим земљама.

Намибија

Ова земља се простире од Атлантског океана до западне границе Боцване. Након Првог светског рата, Намибија је била под влашћу Јужноафричке Републике према одлуци Друштва народа. Након многих нереда и крвопролића, Намибија се коначно изборила за независност 1990. Иако је већи део земље неплодан и ретко насељен, у њој такође постоје места невероватне и задивљујуће лепоте с разноврсним животињским светом и необичном вегетацијом. Пустиња Намиб привлачи бројне посетиоце који су одушевљени када виде многобројне врсте дивљих животиња које преживљавају под тим суровим условима. Осим јединствених пејзажа, Намибија има разнолико становништво које говори девет народних језика.

С проповедањем поруке о Краљевству у Намибији започело се 1928. Те године је подружница из  Јужноафричке Републике послала поштом велику количину литературе људима до којих се није могло доћи лично. Негде у то време је Бернхард Баде, први Намибијац који је постао предани хришћанин, упознао истину на необичан начин. Купио је јаја која су била умотана у исцепане странице једне наше публикације. Прочитао их је у једном даху, али није знао одакле су. На крају  је једно од јаја било умотано у последњу страницу те публикације на којој се налазила адреса подружнице у Немачкој. Писао је и затражио још литературе. Покрајински надгледник који је посећивао Бернхардову скупштину запазио је да је Бернхард све до смрти био активан у служби проповедања.

Године 1929, Лени Терон је била послата у Виндхук, главни град Намибије. Та пионирка је сведочила у свим већим градовима Намибије, путујући возом и поштанским колима. За четири месеца уручила је 6 388 књига и брошура на африкансу, енглеском и немачком. Иако су пионири повремено проповедали у Намибији, ниједан од њих није остао тамо како би помагао заинтересованим особама. То се променило 1950. када су стигли неки мисионари. Међу њима су били Гас Ериксон, Фред Хејхерст и Џорџ Кут који су верно служили све до смрти.

До 1953. године било је осам мисионара у земљи укључујући Дика Волдрона и његову супругу Корали. e Они су се суочавали са снажним противљењем свештенства, као и тамошњих власти. Премда су Волдронови желели да разговарају о Библији с припадницима староседелачких племена, морали су да добију дозволу од владе да би ушли на подручја где су живели црнци. Дик је покушавао, али без успеха.

Након што им се родила ћерка 1955, брачни пар Волдрон је морао да прекине с мисионарском службом, али је Дик још неко време био пионир. Године 1960, Дик је коначно добио дозволу да уђе у четврт Катутуру у којој су живели црнци. Он се присећа: „Показали су изузетно интересовање.“ За кратко време, бројне особе из те четврти посећивале су састанке. Сада, више од 50 година откако су дошли у Намибију, Дик и Корали и даље  верно служе у тој земљи. Они су много помогли у напретку дела проповедања на овом подручју.

Било је изазов преносити библијске истине различитим расним групама у Намибији. Није постојала библијска литература на локалним језицима као што су хереро, квангали и ндонга. У почетку су образовани мештани који су проучавали Библију преводили неке трактате и брошуре под надзором тамошњих Сведока. Естер Борман, која је тада била специјални пионир, поред једног локалног језика који је већ знала, научила је и језик квањама. Она и Ејна Некваја, сестра која је говорила ндонга језик, преводиле су Кулу стражару, која излази делом на квањама а делом на ндонга језику. Оба језика се говоре у Овамболенду и већина тамошњег становништва их разуме.

 Године 1990, у Виндхуку је основана добро опремљена преводилачка канцеларија. Дошло је још преводилаца и, поред раније споменутих језика, литература се сада преводи на хереро, квангали, кукуковаб и мбукушу језик. Андре Борман и Стивен Џенсен служе као надгледници преводилачког одељења.

Намибија је главни произвођач дијаманата. Кула стражара од 15. јула 1999. осврће се на то у чланку „Живи драгуљи у Намибији!“ У њему су особе искреног срца назване „живим драгуљима“ и речено је да су, иако се много проповедало, нека подручја у овој земљи скоро недирнута. Упућен је следећи позив: „Да ли можеш да служиш тамо где је велика потреба за ревним објавитељима Краљевства? Онда те молимо пређи у Намибију и помози нам да пронађемо и углачамо још духовних драгуља.“

 Одазив је био дирљив. Било је заинтересовано око 130 браће из различитих земаља као што су Аустралија, Немачка, Јапан, као и из још неких јужноамеричких земаља. Као резултат, 83 Сведока је дошло у Намибију а око 18 њих је остало. Када су дошли, међу њима је било шеснаест општих пионира, од којих су неки наименовани за специјалне пионире. Дух који су показали ови добровољци био је заразан. Чак и сада, подружница прима писма од објавитеља који су заинтересовани за позив који је објављен у том издању Куле стражаре. Вилијам и Елен Хајндел служе као мисионари у северној Намибији од 1989. Морали су да науче језик ндонга којим говори племе Овамбо, које живи на том подручју. Истрајност и марљивост на том необичном подручју донели су им богате благослове. Вилијам каже: „Видели смо како дечаци, међу њима и неки с којима смо ми проучавали, израстају у духовно зреле особе. Неки служе као старешине и слуге помоћници у скупштинама. Наше срце је испуњено поносом кад их гледамо како држе предавања на покрајинским састанцима и конгресима.“

Недавних година, у Намибију су послати многи дипломци Школе за оспособљавање наименоване браће који су заиста много учинили у помагању заинтересованим особама и у служењу скупштинама. Године 2006, у Намибији је било 1 264 објавитеља што је пораст од 3 посто у односу на претходну годину.

Лесото

Мала земља Лесото која има 2,4 милиона становника са свих страна је окружена територијом Јужноафричке Републике. Смештена је на подручју Дракенских планина, с којих се љубитељима планинарења пружа величанствен поглед.

Иако у овој земљи углавном влада мирна атмосфера, било је и политичких превирања. Године 1998, спорови око избора довели су до сукоба између војске и полиције у главном граду, Масеруу. Вијо Кесман и његова жена  Сирпа у то време су служили као мисионари. Он се присећа: „На срећу, само неколико браће је било повређено током тог сукоба и обезбедили смо помоћ за оне који нису имали храну и огрев. То је ојачало јединство скупштине и посећеност на састанцима повећала се широм земље.“

У економском погледу, Лесото углавном зависи од пољопривреде. Због тешке економске ситуације, многи мушкарци сезонски раде у рудницима у Јужноафричкој Републици. Иако је земља сиромашна у материјалном погледу, у том краљевству планина постоји вредно духовно богатство и многи људи су се одазвали на библијску истину. Године 2006, број објавитеља износио је 3 101, што је пораст од 2 посто у односу на претходну годину. Три пара мисионара — брачни парови Хитингер, Нигрејн и Парис тренутно служе у Масеруу.

Ејбел Модиба је служио као покрајински надгледник у Лесоту од 1974. до 1978. Сада са својом женом, Ребеком, служи у јужноафричком Бетелу. На свој миран и сталожен начин прича о неким својим утисцима о Лесоту: „У већини сеоских подручја није било путева. Понекад сам пешачио и по седам сати да бих стигао до удаљене групе објавитеља. Браћа би често обезбедила два коња, једног за мене а другог да носи мој пртљаг. Понекад смо чак носили пројектор за дијапозитиве и батерију од 12 волти. Ако би нека река набујала, чекали смо неколико дана док се не повуче. У неким селима је поглавица позивао све становнике да дођу на јавно предавање.

„Неки су морали да пешаче сатима да би стигли на састанке, и због тога је било уобичајено да они који су долазили издалека остану код браће која живе ближе Дворани Краљевства током посете покрајинског надгледника. То је било нешто посебно. Увече би се сви скупили и причали искуства и певали песме Краљевства. Сутрадан би ишли у службу проповедања.“

 Пирела и Биргита Нигрејн служе као мисионари у Масеруу од 1993. Биргита прича искуство које показује колико су часописи вредни у помагању другима: „Године 1997. почела сам да проучавам Библију с једном женом по имену Мапалеса. Она је почела да посећује састанке. Али, кад бисмо дошли да проучавамо, није увек била код куће и често се скривала од нас. Прекинула сам да проучавам с њом али сам јој редовно доносила часописе. Годинама касније, дошла је на један састанак. Рекла је да је једног дана у Кули стражари прочитала чланак о контролисању гнева. Сматрала је да је то био Јеховин одговор на њен проблем јер су се она и њени рођаци непрестано свађали. Поново смо почеле да проучавамо и од тада није пропустила ниједан састанак. Такође је почела да учествује у служби проповедања.“

Годинама су браћа у Лесоту користила импровизоване објекте за Дворане Краљевства. Међутим, недавних година, подружница из Јужноафричке Републике помогла је скупштинама у Лесоту у финансирању изградње Дворана Краљевства.

Дворана Краљевства у Макотлонгу налази се на надморској висини од око 3 000 метара, што је чини највишом двораном у Африци. Да би је изградили, добровољци су долазили издалека, чак из Аустралије и Калифорније. Браћа из покрајине Квазулу-Натал из Јужноафричке Републике пружила су финансијску помоћ и обезбедила возила за превоз опреме и материјала до градилишта. Услови за живот тих добровољаца били су примитивни. Морали су сами обезбедити постељину и посуђе за спремање хране. Дворана је била завршена за десет дана. Један старији брат из тог краја који је рођен 1910. долазио је сваки дан на градилиште да би гледао како радови напредују. Чекао је дворану од када је почео да служи Јехови 1920-их и био је одушевљен тиме како напредује „његова“ Дворана Краљевства.

 Године 2002. у Лесоту је завладала глад. Кукурузно брашно и друге намирнице биле су допремљене камионом и подељене Сведоцима у погођеним подручјима. У једном писму захвалности је стајало: „Када су браћа дошла до моје куће и донела кукурузно брашно, био сам задивљен. Како су знали шта ми је потребно? Захвалио сам Јехови за помоћ о којој нисам ни сањао. То је ојачало моју веру у Јехову Бога и његову организацију, и одлучан сам да му служим целом душом.“

Боцвана

Ова земља обухвата велики део пустиње Калахари и има више од 1,7 милиона становника. Клима је углавном топла и сува. Бројни национални паркови и резервати дивљих животиња привлаче посетиоце. Живописна делта реке Окованго позната је по неометаном спокојству и обиљу живота. Уобичајено превозно средство у делти је мокоро, то јест чун направљен од издубљеног дебла неког дрвета које ту расте. Боцвана има напредну економију, углавном због налазишта дијаманата. Од када су дијаманти откривени у пустињи Калахари 1967, Боцвана је постала један од водећих извозника дијаманата у свету.

Изгледа да је вест о Божјем Краљевству први пут дошла у Боцвану 1929, када је један брат проповедао тамо неколико месеци. Јошуа Тонгоана је наименован за покрајинског надгледника у Боцвани 1956. f Он је испричао да је у то време литература коју су штампали Јеховини сведоци тамо била забрањена.

Мисионари пуни одушевљења жању богат род на овом плодном подручју. Блејк и Гвен Фризби и Тим и Вирџинија Крауч много су се трудили да науче језик цвана. На северу земље, Вијо и Сирпа Кесман ревно помажу људима у духовном погледу.

Хју и Керол Кормикан ревно служе на југу земље. Хју каже: „У нашој скупштини је један 12-годишњи брат по  имену Еди. Још кад је био веома мали, желео је да научи да чита да би могао да учествује у Теократској школи проповедања и иде у службу проповедања. Чим је испунио услове да постане некрштени објавитељ, почео је да проводи много времена у служби и започео је библијски студиј с једним школским другаром. Откако се крстио, Еди често служи као помоћни пионир.“

Многе скупштине у Боцвани налазе се у њеном напредном главном граду Габарону или у његовој  околини. То подручје се налази уз источну границу земље и густо је насељено. Остатак становништва живи у селима на западу и у пустињи Калахари, где неколико бушманских породица и даље лута, а преживљавају тако што сами налазе храну и лове луком и стрелом. Објавитељи су уложили огроман труд у специјалним проповедничким акцијама на удаљеним подручјима, путујући хиљаде километара да би пренели библијску истину номадским сточарима на сеоским подручјима. Ти људи су заокупљени узгајањем биљака које користе за исхрану, изградњом склоништа од материјала који сами налазе и сакупљањем дрвета за огрев. Имају мало времена за друге ствари. Међутим, када дође странац са освежавајућом поруком из Библије, радо се сложе да се одржи састанак под ведрим небом, на меком пустињском песку.

Стивен Робинс, један од шест привремених специјалних пионира запазио је: „Овдашњи људи су увек у покрету. Изгледа да прелазе границе као што ми прелазимо улице. Када смо прелазили реку Окаванго, на трајекту смо срели Маркса, који проучава Библију с нама. Било нам је веома драго када смо чули да је узео слободне дане да би могао да путује и разговара о библијским истинама са својим пријатељима и рођацима. Маркс све своје слободно време користи у делу проповедања.“

Дело проповедања у Боцвани наилази на повољан одазив. Године 2006, у делу проповедања учествовало је 1 497 објавитеља, што је 6 посто више у односу на претходну годину.

Свазиленд

Ова мала монархија има око 1,1 милион становника. То је углавном пољопривредна земља, мада многи траже посао у Јужноафричкој Републици. Свазиленд је прелепа земља с неколико природних резервата. Становници те земље су пријатељски настројени и још увек се држе многих традиционалних обичаја.

 Пређашњи краљ Собуза II имао је добро мишљење о Јеховиним сведоцима и поседовао је много наше литературе. Сваке године је позивао у своју краљевску палату не само свештенике већ и једног Јеховиног сведока да говоре о Библији. Сведок ког је позвао 1956. говорио је о доктрини о бесмртности душе као и о почасним титулама које носе религиозне вође. Након тога, краљ је  питао религиозне вође да ли је оно што је Сведок говорио истина или не. Нису могли да оповргну оно што је брат рекао.

Наша браћа су морала да заузму чврст став што се тиче обичаја оплакивања који су повезани са обожавањем предака. У неким деловима Свазиленда, племенске поглавице су избацивале Јеховине сведоке из њихових кућа јер нису следили традиционалне обичаје оплакивања. Суверници из других подручја увек би се побринули за ту браћу. Врховни суд Свазиленда пресудио је у корист Јеховиних сведока и наложио да им треба дозволити да се врате својим кућама и на своја имања.

Џејмс и Дон Хокет су мисионари у главном граду Свазиленда, Мбабану. Дипломирали су у школи Галаду 1971, односно 1970. године. Џејмс је користио следећи пример да би приказао како се мисионари морају прилагођавати различитим обичајима: „Проповедали смо на једном недодељеном подручју и поглавица је затражио да одржим јавно предавање. Окупио је људе. Седели смо на неком градилишту на коме су унаоколо лежали бетонски блокови. Земља је била влажна па сам узео један блок и сео на њега, а Дон је села крај мене, такође на блок. Једна Свази сестра је дошла до Дон и замолила је да седне на земљу до ње. Дон је рекла да јој је сасвим добро тамо где је села, али сестра је инсистирала. Касније су нам објаснили да пошто су неки мушкарци седели на земљи, жена није могла седети на нечем вишем. Такав је обичај у сеоским срединама.“

Џејмс и Дон су посетили једну школу да би разговарали са учитељицом која је раније показала интересовање. Она је послала једног дечака да им каже да није прикладно време за разговор. Они су одлучили да разговарају с тим дечаком, Патриком, и питали су га да ли зна зашто су дошли. Након разговора, дали су му књигу  Млади питају — практични одговори на њихова питања и почели да проучавају Библију с њим. Патрик је био сироче и живео је у једној соби уз стричеву кућу. Морао је сам да се стара о себи, да спрема храну и да ради скраћено радно време да би платио школарину. Добро је напредовао, крстио се и сада служи као скупштински старешина.

Откако се 1930-их отпочело с делом проповедања у Свазиленду, одазив је био веома добар. Године 2006. било је 2 292 активна објавитеља добре вести о Божјем Краљевству на том подручју и вођено је 2 911 библијских студија.

Света Јелена

Ово мало острво дуго 17 километара и широко 10 километара налази се западно од југозападне обале Африке. Углавном влада умерена и пријатна клима. Света Јелена има око 4 000 становника различитог порекла — европског, азијског и афричког. Говори се енглески језик с карактеристичним акцентом. На острву не постоји аеродром већ једна компанија обезбеђује превоз до Јужноафричке Републике и Енглеске. Телевизијски програм се почео емитовати тек од средине 1990-их, путем сателита.

Добра вест о Божјем Краљевству стигла је на Свету Јелену почетком 1930-их када су два пионира била у краткој посети. Том Скипио, полицајац и уједно ђакон у баптистичкој цркви, добио је литературу од њих. Почео је да говори другима о томе што је научио и у својим проповедима је јасно дао до знања да не постоји Тројство, паклена ватра и бесмртна душа. Он и други који су заступали библијску истину били су замољени да напусте цркву. Ускоро су Том и та мала група учествовали у служби проповедања користећи три фонографа. Прешли су цело острво пешке или на магарцу. Том се такође побринуо да његова велика породица са шесторо деце буде чврсто утемељена у истини.

 Године 1951. из Јужноафричке Републике је послат Јакобус ван Стаден да би охрабрио и сарађивао с групом верних Сведока на острву. Помогао им је да буду још ефикаснији у служби и организовао је редовне скупштинске састанке. Џорџ Скипио, g један од Томових синова, присећа се потешкоћа које су имали да би сви стигли на састанке: „За све заинтересоване особе на располагању су била само два аута. Терен је нераван и брдовит и било је само неколико добрих путева у то време... Неки су кретали на пут рано ујутро. У свом малом ауту повезао бих троје и затим их оставио на једном делу пута. Они би наставили пешице. Затим бих се вратио назад, узео других троје, возио их донекле, оставио их и враћао се. Коначно би сви на тај начин стигли на састанак.“ Иако се Џорџ касније оженио и добио четворо деце, био је пионир 14 година. Три његова сина служе као старешине.

Џени Малер је посетио Свету Јелену као покрајински надгледник неколико пута током 1990-их са својом женом Аналис. Он каже: „Када идеш у службу са објавитељем, он ће ти увек рећи ко живи у следећој кући и како ће да реагује. Када смо посетили то острво и делили Вест Краљевства под називом ’Да ли ће сви људи икада волети једни друге?‘, обрадили смо цело острво за један дан, и то од пола девет ујутро до три поподне.“

Џени се посебно сећа њихових долазака и одлазака. Он каже: „Када је брод стизао, већина браће би се окупила на пристаништу да нас поздрави. А дан нашег одласка описали су као дан суза — тако је и било док смо их гледали како стоје на кеју и машу нам.“

 Године 2006. на том острву је у ширењу библијске истине учествовало 125 објавитеља. На Меморијалу је било присутно 239 особа. Однос броја објавитеља и становника на овом острву најнижи је на свету — износи 1 напрема 30.

БУДУЋИ ИЗГЛЕДИ

У атмосфери расних сукоба у Јужноафричкој Републици, Јеховини сведоци свих раса су повезани јединственом ’свезом савршенства‘ (Кол. 3:14, фуснота). Други то запажају. Године 1993, многи гости из прекоморских земаља су дошли на међународне конгресе. Око 2 000 Сведока дошло је на аеродром у Дурбану да би поздравили делегате из Сједињених Држава и Јапана. Певали су песме Краљевства када су посетиоци стигли. Срдачно су их поздравили и загрлили. Међу посматрачима је био један познати политичар. У разговору с неком браћом, рекао је: „Да поседујемо такав дух јединства који ви имате, одавно бисмо решили наше проблеме.“

Међународни конгрес „Дај славу Богу“ који је одржан 2003. духовно је ојачао све присутне. У већим градовима Јужноафричке Републике одржани су међународни конгреси, као и бројни мањи обласни конгреси. Два члана Водећег тела, Самјуел Херд и Дејвид Сплејн, били су на међународним конгресима. Били су присутни делегати из 18 земаља. Неки су носили народне ношње што је још више истакло међународни карактер тог скупа. На свим конгресима било је присутно 166 873, а крштено је 2 472.

Џанин, која је била на међународном конгресу у Кептауну, своју захвалност за књигу Учи од Великог Учитеља која је тада објављена, изразила је на следећи начин:  „Немам речи којима бих описала колико ми је драгоцен овај дар. Ова књига је обликована тако да допре до срца наше деце. Јехова зна шта је потребно његовом народу и Исус, Поглавар скупштине, види какву борбу водимо у овом безбожном свету. Захваљујем Јехови и његовим слугама овде на земљи од свег срца.“

Када се осврнемо на историју Јеховиних сведока у Јужноафричкој Републици током протеклог века, радосни смо због истрајности и постојаности верних особа. Године 2006, било је 78 877 објавитеља који су водили 84 903 библијска студија. На Меморијалу 2006. било је присутно 189 108 особа. Све то указује да се на ово подручје и даље могу применити следеће Исусове речи: „Ево, кажем вам, подигните очи и погледајте поља, како су зрела за жетву“ (Јов. 4:35). Још увек има много посла. Обиље доказа Јеховиног вођства подстиче нас да кличемо с браћом из свих крајева земље: „Кличите победнички Јехови, сви људи на земљи! Служите Јехови радосно!“ (Пс. 100:1, 2).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 174. страни]

Однос броја објавитеља и становника на Светој Јелени најнижи је на свету — износи 1 напрема 30

[Оквир на странама 68, 69]

Шта је апартхејд?

Реч „апартхејд“ дословно значи „одвојено живљење“ и први пут ју је користила Национална партија током политичких избора 1948. Та партија је тада победила на изборима и строго раздвајање расних група у Јужноафричкој Републици постало је званична владина политика коју је свесрдно подржавала Холандска реформаторска црква. Таква политика заснивала се на решености да се засигура превласт белаца. Донесени су закони којима су регулисани главни аспекти живота — место становања, запослење, образовање, коришћење јавних објеката и политичке активности.

Главне расне групе биле су класификоване на следећи начин: белци, Банту (црнци), мелези и Азијати (Индијци). Поборници апартхејда заступали су гледиште да свака раса треба да има посебно подручје где би њени припадници могли да живе и да се развијају у складу са својом културом и обичајима. Оно што је некима теоријски могло изгледати оствариво, није било оствариво у пракси. Уз претњу пиштољима, сузавцима и уз режање паса, многи црнци су истерани из својих домова и са оскудним средствима премештени на друго подручје. Многе јавне установе као што су банке и поште имале су одвојене секторе за белце и за остале. Ресторани и биоскопи били су резервисани само за белце.

Белци су и даље зависили од јефтине црначке радне снаге, како у привреди тако и у домаћинству. То је водило до раздвајања породица. На пример, било је дозвољено да мушкарци црнци одлазе у градове да раде у рудницима или фабрикама. Они су били смештени у самачким хотелима, док су њихове жене морале да остану у црначким насељима. Многе породице су се због тога распале и неморал је постао раширен. Црнци који су служили у домаћинствима белаца обично су живели на имању газде. Пошто њихове породице нису могле живети тамо где и белци, родитељи су ретко виђали своју децу. Црнци су све време морали да носе легитимације које су служиле као пропуснице.

Апартхејд је штетно утицао на многа подручја живота, као што су образовање, брак, запослење и поседовање имовине. Иако су Јеховини сведоци добро познати по расној хармонији, били су послушни законима владе докле год их то није спречавало да врше свету службу Богу (Римљ. 13:1, 2). Они су тражили прилике да се друже са суобожаваоцима свих раса кад год је то било могуће.

Почев од средине 1970-их, уведене су бројне реформе тако да расна политика више није била толико строга. Дана 2. фебруара 1990, тадашњи председник, Де Клерк, прогласио је мере за укидање апартхејда. Између осталог званично су признате црначке политичке организације, а Нелсон Мандела је пуштен из затвора. Апартхејд је званично укинут 1994, када је демократским путем изабрана влада у којој су већину чинили црнци.

 [Оквир/Мапе на странама 72, 73]

Јужноафричка Република

Природне одлике

Приобални део Јужноафричке Републике је уска низија оивичена планинама које се уздижу према пространој висоравни у унутрашњости која чини највећи део ове земље. Највиши део висоравни налази се на истоку, дуж обале Индијског океана, где се Дракенске планине уздижу на више од 3 400 метара. Површина Јужноафричке Републике је око четири пута већа од површине Британских острва.

Становништво

Јужноафричка Република има 44 милиона становника који су разноликог порекла. Влада је 2003. године објавила резултате пописа становништва у којем су грађани били подељени у следеће четири групе: црнци (79 посто), белци (9,6 посто), мелези (8,9 посто) и Индијци, то јест Азијати (2,5 посто).

Језик

У земљи постоји 11 службених језика иако многи говоре енглески. Према томе колико се користе, најзаступљенији су следећи језици: зулу, коса, африканс, педи, енглески, цвана, сесото, сонгајски, свази, венда и ндебеле.

Привреда

Земља поседује огромна природна богатства и највећи је светски произвођач злата и платине. Милиони становника раде у рудницима, на фармама или у фабрикама у којима се производи храна, аутомобили, машине, тканине и други производи.

Клима

У јужном делу земље, укључујући Кептаун, влада медитеранска клима с влажним зимама и сувим летима. У унутрашњости, где је већа надморска висина, временски услови су другачији: олује с грмљавином лети доносе освежење, док су зими дани релативно топли а небо ведро.

 [Мапа]

(За комплетан текст, види публикацију)

НАМИБИЈА

ПУСТИЊА НАМИБ

Катутура

ВИНДХУК

БОЦВАНА

ПУСТИЊА КАЛАХАРИ

ГАБОРОНЕ

СВАЗИЛЕНД

МБАБАНЕ

ЛЕСОТО

МАСЕРУ

Тејатејаненг

ЈУЖНОАФРИЧКА РЕПУБЛИКА

Национални парк Кругер

Нилстром

Бушбакриџ

ПРЕТОРИЈА

Јоханесбург

Клерксдорп

Данди

Ндведве

Питермарицбург

Дурбан

ДРАКЕНСКЕ ПЛ.

Странд

Кептаун

ПРЕТОРИЈА

Мидранд

Кругерсдорп

Кагизо

Јоханесбург

Илансфонтен

Совето

Ајканхоф

Хајделберг

[Слике]

Кептаун

Рт добре наде

 [Оквир/Слике на странама 80, 81]

Први покушај да сведочим

АБЕДНЕГО РАДЕБЕ

РОЂЕН: 1911.

КРШТЕН: 1939.

НЕКИ ПОДАЦИ: Служио је у првој скупштини црнаца у Питермарицбургу, у покрајини Квазулу-Натал. Био је веран све до смрти 1995. године.

РОЂЕН сам и одрастао у околини Питермарицбурга. Мој отац је био методистички проповедник. Средином 1930-их добио сам нешто од литературе коју су издали Јеховини сведоци. Иако сам се слагао са свим што сам прочитао, нисам имао прилику да ступим у контакт с њима.

Неко од оних који су живели са мном у истом самачком хотелу дао ми је брошуру Небо и чистилиште. До тада никада нисам прочитао тако нешто. Та брошура ми је помогла да разумем шта Библија говори о ускрсењу и земаљској нади. Затим сам писао подружници у Кептауну и наручио неке књиге.

Устручавао сам се да приђем Сведоцима које сам виђао у граду. Међу мојим сународницима важило је правило: „Не прилази први белом човеку. Сачекај да он приђе теби.“

Једно вече када сам се након посла враћао кући, видео сам да је испред зграде у којој сам живео паркиран аутомобил са озвучењем који су користили Сведоци. Кад сам стигао до капије, пришао ми је један крупан старији човек у летњем оделу.  Рекао је да се зове Данијел Јансен. Закључио сам да је то прилика да упознам Сведоке па сам га упитао да ли могу да чујем неко предавање брата Ратерфорда. Окупило се много људи. Када се предавање завршило, Јансен ми је ставио микрофон у руку и рекао: „Испричај овим људима на зулу језику о чему је говорио овај снимак тако да то и њима може користити.“

Одговорио сам му: „Не могу да се сетим свега што је речено.“

„Само испричај оно што си запамтио“, рекао ми је он.

Док су ми се руке тресле, промуцао сам неколико речи у микрофон. Био је то мој први покушај да сведочим за Јехову. Јансен ме је тада позвао да му се придружим у делу проповедања. Прво је проверио како сам разумео основна веровања да би видео да ли је моје разумевање потпуно у складу с библијским учењима. Био је задовољан. Четири године сам служио у групи, то јест скупштини белаца у којој сам био једини црнац. Наша мала група састајала се у кући једног брата.

У то време, сваки објавитељ је имао картицу за сведочење коју је користио да би пренео библијску поруку станару. Такође смо носили фонограф, снимке четвороминутних предавања, и торбу с литературом.

Да би уштедео време, пре него што би покуцао на врата објавитељ би навио фонограф и припремио нову иглу. Када би станар отворио врата, поздравио би га и уручио му картицу с најавом за снимљено предавање. Када би снимак био при крају, објавитељ би отворио своју торбу како би одмах по завршетку могао да понуди станару одговарајућу књигу.

 [Оквир/Слике на странама 88, 89]

Пример верности

 ЏОРЏ ФИЛИПС

РОЂЕН: 1898.

КРШТЕН: 1912.

НЕКИ ПОДАЦИ: Постао је општи пионир 1914. Служио је као надгледник подружнице у Јужноафричкој Републици скоро 40 година и био веран све до смрти 1982.

ЏОРЏ ФИЛИПС се родио и одрастао у Глазгову, у Шкотској. Започео је с пионирском службом 1914, кад је имао 16 година. Због неутралности је био затворен 1917. године. Брат Ратерфорд га је 1924. лично позвао да служи у Јужноафричкој Републици. Рекао му је: „Џорџ, то ће можда бити на годину дана, а можда и мало дуже.“

Након што је неко време боравио у Јужноафричкој Републици, Џорџ је забележио своје утиске: „Услови су се знатно разликовали од оних у Британији и све што је повезано с делом проповедања било је тек на почетку. Тада је било само шест пуновремених слугу и четрдесетак других који су проповедали у мањој мери. Наше подручје се протезало од Рта добре наде све до Кеније. Како ћемо га обрадити и дати добро сведочанство за годину дана? Закључио сам да не треба бринути око тога. Треба проповедати користећи средства која имамо на располагању, а резултате препустити Јехови.

„Јужноафричка Република је земља с много различитих раса и језика. Било је право задовољство упознати те различите људе. Организовање дела на тако великом подручју и постављање неопходног темеља на ком би се даље градило нису били лаки задаци.

„Током година које су уследиле, Јеховина љубав и брига за све моје потребе, његова заштита, вођство и благослов увек су се испољавали у великој мери. Научио сам да је ’побожност са задовољством извор велике добити‘ и да онај ко жели да остане „у скровитом заклону Свевишњега“ мора да буде тесно повезан с његовом организацијом и да улаже велики труд док врши његову вољу“ (1. Тим. 6:6, King James Version; Пс. 91:1).

 [Оквир/Слика на странама 92-94]

Помагање породици у духовном погледу

ЈОСЕФАТ БУСАНЕ

РОЂЕН: 1908.

КРШТЕН: 1942.

НЕКИ ПОДАЦИ: Породичан човек који је упознао истину док је радио у Јоханесбургу, далеко од свог дома у Зулуленду, у покрајини Квазулу-Натал.

РОЂЕН сам 1908. у Зулуленду, у Јужноафричкој Републици. Иако је моја породица била задовољна једноставним животом на фарми, када сам имао 19 година почео сам да радим као трговац у граду Данди. Чуо сам да су многи младићи добро зарађивали у Јоханесбургу, јужноафричком центру рударства и производње злата. Зато сам се преселио тамо и годинама сам радио постављајући рекламне плакате. Био сам импресиониран занимљивостима и приликама које су се тамо пружале, али убрзо сам схватио да градски живот поткопава традиционалне моралне вредности мог народа. Многи младићи су заборавили своје породице које су живеле на селу, али ја своју породицу нисам заборавио и редовно сам им слао новац. Године 1939. оженио сам се девојком из Зулуленда по имену Клодина. Иако сам био ожењен, наставио сам да радим у 400 километара удаљеном Јоханесбургу. Већина мојих пријатеља је чинила исто. Иако је било тешко живети одвојено од породице, сматрао сам да ми је дужност да јој обезбедим виши животни стандард.

Док сам био у Јоханесбургу, мој пријатељ Елајас и ја почели смо да тражимо праву религију. Посећивали смо цркве у нашем комшилуку, али ни са једном нисмо били задовољни. Тада је Елајас срео Јеховине сведоке. Нас двојица смо редовно посећивали састанке прве скупштине Јеховиних  сведока у Јоханесбургу коју су чинили црнци. Након што сам предао живот Јехови, крстио сам се у Совету 1942. године. Када сам долазио кући у Зулуленд, трудио сам се да упознам Клодину са својим веровањима, али она је била веома предана црквеним активностима.

Међутим, почела је да упоређује нашу литературу с Библијом и истина из Божје Речи постепено је допрла до њеног срца. Крстила се 1945. и постала је реван јеванђелизатор. Разговарала је о библијској истини с комшијама и усађивала ју је у срца наше деце. У међувремену, ја сам имао прилику да некима у Јоханесбургу помогнем да упознају библијску истину. До 1945. било је четири скупштине црнаца у близини Јоханесбурга, а ја сам био слуга групе у скупштини Смол Маркет. С временом, ожењени мушкарци који су радили далеко од куће били су на темељу Библије саветовани да се врате својим породицама и да поклоне више пажње одговорностима које имају као поглавари породице (Еф. 5:28-31; 6:4).

Зато сам 1949. године напустио посао у Јоханесбургу да бих бринуо о својој породици онако како то Јехова жели. Кад сам се вратио кући, добио сам посао као помоћник ветеринарског инспектора. Било је тешко издржавати породицу са шесторо деце с малом платом коју сам примао. Зато сам, да бих могао да подмирим све трошкове, такође продавао поврће и кукуруз које смо узгајали код куће. Премда нисмо били богати у материјалном погледу, били смо духовно богати због послушности Исусовом упутству забележеном у Матеју 6:19, 20.

Да би се дошло до тог духовног блага потребно је напорно радити, баш као када се копа злато у рудницима у околини Јоханесбурга. Свако вече сам са својом децом читао Библију и свако дете бих питао шта је научило из тога. Викендом сам их редом водио у службу проповедања. Док смо ишли од фарме до фарме, разговарао сам с њима о библијским темама и покушавао да им у срце усадим висока морална мерила из Библије (П. зак. 6:6, 7).

Годинама је једино наша породица била у могућности да угости путујуће надгледнике. Та браћа и њихове жене су добро утицали на нашу децу и пробудили су у њима жељу да постану пуновремени проповедници. Имали смо пет дечака и једну девојчицу. Свих шесторо су сада одрасли и духовно су јаке особе. Како сам захвалан за упутство Јеховине организације којим су браћа попут мене била подстакнута да посвете већу пажњу духовним потребама своје породице! Благослови који су проистекли из тога далеко су већи од било чега што се може купити новцем (Посл. 10:22).

Брат Јосефат Бусане је верно служио Јехови све до смрти 1998. Његова деца су наставила да и даље чувају своје духовно наслеђе. Један од његових синова, Теофил, сада служи као путујући надгледник. Можете прочитати још неке детаље о брату Бусану у издању „Пробудите се!“ од 8. октобра 1993, стране 19-22 (енгл.).

 [Оквир/Слика на странама 96, 97]

’Служба проповедања ми је помогла да се приближим Јехови‘

ТОМАС СКОСАНА

РОЂЕН: 1894.

КРШТЕН: 1941.

НЕКИ ПОДАЦИ: На својим пионирским доделама научио је шест језика да би помагао људима у духовном погледу.

ЈЕДАН учитељ ми је 1938. дао неке брошуре које су издали Јеховини сведоци. У то време сам био проповедник у методистичкој цркви у Делмасу, неких 60 километара источно од Јоханесбурга. Већ дуго ме је Библија јако интересовала. У цркви сам био поучен да је душа бесмртна и да се зли муче у паклу. Али у тим брошурама је на темељу Библије било објашњено да то није истина (Пс. 37:38; Јез. 18:4). Такође сам сазнао да већина Божјих слугу неће ићи на небо већ ће вечно живети на земљи (Пс. 37:29; Мат. 6:9, 10).

Био сам веома срећан што сам научио те истине и желео сам да то проповедам у својој цркви, али други проповедници су се противили томе и планирали су да ме искључе. Зато сам напустио цркву и повезао се с малом групом Јеховиних сведока у Делмасу. Крстио сам се 1941. и започео с пионирском службом 1943.

Преселио сам се у Рустенбург, где је постојала потреба за објавитељима Краљевства. Пошто сам био придошлица, морао сам да се пријавим тамошњем поглавици ради смештаја и дозволе за боравак. Рекао ми је да треба да платим 12 фунти за дозволу. Нисам имао довољно новца за то, али један љубазан брат белац је платио и помогао  ми финансијски тако да сам могао да и даље будем пионир. Један човек с којим сам проучавао Библију добро је напредовао, и након што сам отишао с те доделе наименован је за слугу скупштине.

Затим сам се преселио западно, у Лихтенбург. Овог пута сам дозволу за боравак у црначком делу града морао да тражим од начелника полиције који је био белац. Он је одбио да ми да дозволу. Замолио сам једног пионира из оближњег Мафикенга који је био белац да ми помогне. Заједно смо посетили начелника полиције, али он је рекао: „Не желим да будеш овде. Ви учите да нема пакла. Како ће људи да раде добре ствари ако се не плаше паклене ватре?“

Пошто нисам успео да добијем дозволу, отишао сам у Мафикенг где још увек служим као општи пионир. Мој матерњи језик је зулу, али када сам упознао истину одлучио сам да научим енглески како бих могао да читам све публикације Јеховиних сведока. То ми је помогло да духовно напредујем.

Да бих постигао што боље резултате у служби, такође сам научио сесото, коса, цвана и помало африканс. Током година, имао сам прилику да помогнем многима да предају живот Јехови, укључујући и четворицу који су сада старешине. Пуновремена служба је била корисна и за моје здравље.

Захвалан сам Јехови што сам дочекао дубоку старост служећи му. Знање које сам стекао и успех у служби нису само моја заслуга. Јехова ми је помогао помоћу свог светог духа. Изнад свега, захваљујући томе што сам редовно, пуновремено учествовао у служби проповедања приближио сам се Јехови и научио сам да се ослањам на њега.

Брат Скосана је ово испричао 1982. Био је помазаник и верно је служио до краја живота. Умро је 1992.

 [Оквир/Слике на странама 100, 101]

Први обласни надгледник у Јужноафричкој Републици

МИЛТОН БАРТЛЕТ

РОЂЕН: 1923.

КРШТЕН: 1939.

НЕКИ ПОДАЦИ: Био је први мисионар школован у Галаду који је послат у Јужноафричку Републику. Свесрдно се залагао у делу проповедања и стварања ученика, посебно у црначким заједницама.

У ДЕЦЕМБРУ 1946. године Милтон Бартлет је стигао у Кептаун као први мисионар који је из Галада послат да служи у Јужноафричкој Републици. Његов задатак је био да организује покрајинску и обласну службу, што је и учинио. У то време, брат Бартлет је био једини обласни надгледник. У годинама које су уследиле, путујући надгледници су у великој мери допринели напретку дела Краљевства у Јужноафричкој Републици, посебно међу црнцима.

Браћа у Јужноафричкој Републици су заиста волела Милтона. Био је стрпљив човек који је пажљиво слушао док су му браћа причала о својим проблемима. Због тога је могао да шаље детаљне и тачне извештаје јужноафричкој подружници о проблемима с којима су се браћа суочавала. То је помогло да се понашање браће и начин обожавања што тесније ускладе с библијским начелима.

Милтон је могао да им пружи такву помоћ зато што је веома добро познавао Свето писмо и био способан учитељ. Такође је био одлучан и упоран, што је било неопходно да он, као белац, од званичника апартхејда добије дозволу да уђе у подручја где су живели црнци. Пуни предрасуда, ти званичници су често одбијали да му дају дозволу,  и зато се Милтон обраћао за помоћ вишим властима, као што је градско веће. Затим је морао да чека док веће не одржи следећи састанак и укине неповољну пређашњу одлуку. Увек је на неки начин стизао до већине црначких насеља.

Понекад је послат полицајац у цивилу да би се упознао са садржајем Милтонових говора. Један разлог за то био је што су свештеници хришћанства лажно оптуживали Јеховине сведоке да су комунистички агитатори. Један полицајац црнац је био послат на један конгрес да би забележио оно што чује. „То се за њега показало као веома корисно“, написао је Милтон око 20 година касније, „јер га је оно што је чуо тог викенда подстакло да прихвати право обожавање и још увек служи Јехови.“

Када је Милтон стигао у земљу као 23-годишњи самац, било је 3 867 објавитеља. Након што је служио у Јужноафричкој Републици наредних 26 година, број објавитеља је достигао 24 005. Године 1973. Милтон и његова жена Шила су се са својим једногодишњим сином Џејсоном вратили у Сједињене Државе да би се бринули о Милтоновим остарелим родитељима. Фотографија на овој страни снимљена је 1999. када су се Милтон и Шила вратили у Јужноафричку Републику да би присуствовали посвећењу нових зграда у склопу јужноафричке подружнице. Како су само били срећни што након 26 година поново уживају у друштву многих дугогодишњих сухришћана који памте њихов труд и љубав!

[Слика]

Милтон и Шила Бартлет, 1999.

[Оквир/Слика на 107. страни]

Јединствен положај

Кептаун се налази у подножју планине Тејбл (сто) која чини положај овог града јединственим. Неки сматрају да је Кептаун најлепши град Африке.

Понекад је током лета заравњени врх ове планине прекривен густим облаком који се одговарајуће назива „столњак“. Он настаје због снажних ветрова који дувају уз планинске обронке, услед чега се влага кондензује у густи облак који се спушта на планину Тејбл.

 [Оквир/Слике на странама 114-117]

Верност у затвору

ИНТЕРВЈУ С РОУАНОМ БРУКСОМ

РОЂЕН: 1952.

КРШТЕН: 1969.

НЕКИ ПОДАЦИ: Био је у затвору од децембра 1970. до марта 1973. због хришћанске неутралности. Започео је с општом службом 1973. а годину дана касније позван је у Бетел. Сада је члан Одбора подружнице.

Какви су били услови у затворским баракама?

Бараке су биле дугачке и правоугаоног облика. Свака је имала два реда са по 34 ћелије, које су биле окренуте према одводном каналу између барака. Били смо смештени у самице величине 2 метра са 1,8 метара. Само два пута дневно могли смо да излазимо из ћелија: ујутро да бисмо се умили, обријали и очистили кофе које смо користили као тоалет, и поподне да бисмо се истуширали. Није нам било дозвољено да пишемо ни да примамо писма. Нисмо смели да поседујемо ниједну књигу осим Библије као ни наливпера или оловке. Нисмо имали право на посете.

Пре доласка у затвор већина браће је спојила своју Библију с неком другом књигом, као што је Aid to Bible Understanding (Помоћ за разумевање Библије). Стражари то нису примећивали јер је тако личила на њихове велике старе породичне Библије на африкансу или холандском.

Да ли сте успевали да набавите библијску литературу?

Да, прокријумчарили бисмо литературу кад год смо могли. Све наше ствари налазиле су се у коферима у једној од празних ћелија. Тамо нам је био и прибор за личну хигијену. Једном месечно стражари су нас пуштали да узмемо из кофера  оно што нам је потребно. У тим коферима држали смо и литературу.

Док је један од нас одвлачио пажњу стражара разговарајући с њим, други брат би сакрио књигу испод шортса или поткошуље. По повратку у ћелије, поделили бисмо књигу на мање делове које је било лакше сакрити. Ти делови су кружили међу нама како би сви могли да их прочитају. Пронашли смо многа места где смо их сакривали. Неке ћелије су биле толико запуштене да је у њима посвуда било рупа.

Наше ћелије су биле често претраживане, понекад и усред ноћи. Стражари би увек пронашли нешто литературе, али никад нису нашли све. Један од стражара који нам је био пријатељски наклоњен често нас је упозоравао када ће бити претрес. Онда бисмо умотали литературу у најлон и гурнули је у одводне цеви. Једног дана је била страшна олуја и на наше запрепашћење, видели смо како један од тих пакета плута у каналу између барака. Неки војни затвореници почели су играти фудбал с њим. Изненада се појавио један стражар и наредио им да се врате у ћелије. Лакнуло нам је, јер нико није обратио пажњу на пакет тако да смо га могли узети када смо убрзо након тога пуштени из ћелија.

Да ли сте у затвору имали испите вере?

Све време. Затворски службеници су увек нешто покушавали. На пример, били би јако добри према нама — давали би нам више хране, изводили нас да вежбамо и чак нам дозвољавали да се сунчамо. А онда би нам неколико дана касније наредили да обучемо војничке униформе. Када бисмо то одбили малтретирали су нас још више него пре.

После тога наредили су нам да ставимо војничке шлемове, што смо одбили да учинимо. Капетан се толико разљутио да нам од тада није дозвољавао чак ни да се туширамо. Свако од нас је добио једну кофу како би се могао опрати у ћелији.

Нисмо имали ципеле. Стопала неке браће су крварила и зато смо сами правили обућу. Сакупљали смо делове старих ћебади која су се користила за полирање подова. Затим смо нашли парче бакарне жице, чији смо један крај спољоштили,  а други наоштрили. Направили смо рупу у спљоштеном делу и користили смо ту жицу као иглу за шивење. Конац смо извлачили из наших ћебади и тако смо шили мокасине од старих ћебади.

Без икаквог објашњења, једном нам је било наређено да у свакој ћелији буде по три особе. Иако нам је било тесно, то је имало и неких предности. Распоредили смо се тако да су духовно слабија браћа била са искуснијима. Проучавали смо Библију и вежбали за службу проповедања. Наш дух био је још јачи, што је разочарало капетана.

Увидевши да је тај план пропао, капетан је наредио да сваки Сведок буде у ћелији с два затвореника који нису Сведоци. Иако им је било строго забрањено да разговарају с нама, почели су да нам постављају питања тако да смо имали много прилика да им сведочимо. Као резултат, један или двојица од тих затвореника одбили су да учествују у неким војним активностима. Ускоро смо сви поново били у засебним ћелијама.

Да ли сте могли да одржавате састанке?

Редовно смо одржавали наше састанке. Изнад врата сваке ћелије налазио се прозор са жичаном мрежом и седам вертикалних шипки. Свако од нас би свезао крајеве ћебета за две од тих вертикалних шипки и тако направио малу висећу лежаљку на којој се могло седети. Одатле смо могли видети брата у ћелији преко пута наше и могли смо викати тако да нас и остали чују. Свакодневно смо разматрали дневни цитат и, ако смо имали часопис, разматрали смо Кулу стражару. На крају сваког дана смењивали бисмо се у јавној молитви. Чак смо саставили програм за дводневни покрајински састанак.

Нисмо били сигурни да ли ће неко од старешина добити дозволу да дође и прослави Меморијал с нама. Зато смо сами начинили припреме. Направили смо вино тако што смо потопили нешто грожђа у воду, а хлеб тако што смо спљоштили и осушили нешто од хлеба који смо добијали. Једном приликом је било дозвољено да нам браћа донесу малу боцу вина и мало бесквасног хлеба.

 Да ли су се услови с временом променили?

С временом су се услови побољшали. Закон се променио и наша група је пуштена на слободу. Од тада су они који су одбијали војну службу због својих уверења само једном били осуђивани на период прописан законом и више нису поновно затварани. Касније, након што су 22 брата била ослобођена, осталих 88 браће у затвору добили су уобичајене повластице. Могли су примати посете једном месечно и писати и примати писма.

Да ли вам је било тешко да се прилагодите након ослобођења?

Да, било нам је потребно време да се прилагодимо животу ван затвора. На пример, осећали смо нелагодност када смо се налазили у мноштву људи. Родитељи и сухришћани су нам љубазно помагали да постепено преузмемо више одговорности у скупштини.

Иако су то била тешка времена, оно што смо доживели показало се корисним. Испити вере су нас ојачали духовно и научили нас истрајности. Развили смо још веће цењење за Библију и научили смо колико је вредно да је читамо и дубоко размишљамо о њој сваки дан. И несумњиво смо научили да се поуздамо у Јехову. Након што смо толико пропатили да бисмо остали верни Јехови, били смо одлучни да истрајемо дајући му најбоље од себе, служећи пуновремено уколико је могуће.

 [Оквир/Слика на странама 126-128]

Поуздали смо се у Јехову током опасних времена

ЗЕБУЛАН НКУМАЛО

РОЂЕН: 1960.

КРШТЕН: 1985.

НЕКИ ПОДАЦИ: Пре него што је упознао истину био је растафаријанац. Убрзо након крштења започео је с пуновременом службом. Сада служи као покрајински надгледник са својом супругом Номусом.

НАКОН што смо помагали око изградње Бетела у Кругерсдорпу, мој партнер у пионирској служби и ја послати смо да служимо на подручју где је постојала већа потреба — у Кванденгезију, месту у близини лучког града Дурбана. Неколико дана након нашег доласка, једна политичка група је послала петорицу својих младих чланова у наш дом да извиде ко смо ми. Позвали су нас да им се придружимо у одбрани тог места од супарничке политичке групе. Због непријатељства између тих двеју група које су говориле зулу, у том делу Јужноафричке Републике било је много крвопролића. Упитали смо их шта мисле да је решење за то насиље. Они су рекли да главни проблем лежи у томе што су на власти белци. Указали смо им на друге афричке земље које су биле разорене ратом и чији су становници живели у беди. Затим смо их подсетили на изреку: Историја се понавља. Сложили су се да би криминал, насиље и болест и даље постојали, чак и када би црнци преузели власт у земљи. Затим смо отворили Библију и показали им да је Божје Краљевство једина владавина која може решити људске проблеме.

Неколико ноћи касније чули смо како велика група младих пева ослободилачке песме и видели смо људе с ватреним  оружјем. Палили су куће и убијали. Обузети страхом, молили смо Јехову за снагу да не дозволимо да претње или застрашивање ослабе наш дух или нам сломе веру. Такође смо се присетили оних који су пропатили под сличним околностима али се нису одрекли Исуса (Мат. 10:32, 33). Одједном, група млађих и старијих особа закуцала је на наша врата. Без икаквог поздрава, тражили су новац да купе интелези, како се на зулу језику назива једно средство које се сматра лековитим, а прави га врач. Замолили смо их за стрпљење и упитали: „Мислите ли да је у реду то што врачеви подстичу на убијање помоћу својих враџбина?“ Такође смо упитали: „Замислите да ваш драги рођак постане жртва враџбина. Како бисте се осећали?“ Сви су се сложили да би то било страшно. Тада смо отворили Библију и замолили њиховог вођу да прочита какво је Божје гледиште о врачању, што је записано у Поновљеним законима 18:10-12. Након што је то учинио, упитали смо их шта мисле о томе. Били су запањени. Искористили смо тајац који је настао да их упитамо шта мисле да је за нас мудрије — да послушамо Јехову или њих. Сви су отишли без иједне речи.

Преживели смо многе такве ситуације и уверили се да је Јехова био уз нас. На пример, једно вече је друга група дошла у нашу кућу тражећи новац да купе оружје како би „заштитили“ становнике. Пожалили су се да осећају несигурност због супарничке политичке групе и рекли су да је решење у томе да се набави боље оружје и изврши противнапад. Захтевали су да им дамо новац или ћемо у противном сносити последице. Подсетили смо их на то да је њихова организација потписала повељу којом су загарантована људска права и поштовање туђе савести. Упитали смо их да ли се слажу да човек треба да буде спреман да радије умре него да учини нешто што је у супротности с начелима у која верује. Сложили су се с тим. Затим смо им објаснили да ми припадамо Јеховиној организацији и да се држимо начела из Библије, а у њој се убиство забрањује. На крају је вођа групе рекао осталима: „Разумем став ових људи. Јасно су нам дали до знања да би радо дали новац ако би се он користио за развој нашег места, на пример за изградњу старачког дома или ако би њиховом комшији требао новац за болницу. Али они не желе да нам дају новац за убијање.“ На то је цела група устала са својих места и ми смо се руковали с њима и захвалили им за њихово стрпљење.

 [Оквир/Слике на странама 131-134]

Неудате сестре које укупно 100 година служе у преводилачком одељењу

Много браће и сестара који служе у јужноафричком Бетелу користе свој дар самаштва тако што дају драгоцени допринос делу Краљевства (Мат. 19:11, 12). Три сестре чија искуства следе, укупно 100 година учествују у превођењу духовне хране коју обезбеђује „верни и разборити роб“ (Мат. 24:45).

Марија Молепо:

Рођена сам у јужноафричкој покрајини Лимпопо. Моја старија сестра Алет поучила ме је истини још док сам ишла у школу. Када сам завршила школу, моја друга сестра која није Јеховин сведок понудила је да ми плати трогодишње школовање на колеџу да бих постала учитељица. Одбила сам њену љубазну понуду јер сам желела да служим Јехови с мојим двема старијим сестрама, Алет и Елизабет, које су биле пионирке. Крстила сам се 1953. и до 1959, када сам испунила молбу и била наименована за општег пионира, повремено сам испуњавала захтев у сатима за пионире.

Године 1964. позвали су ме из јужноафричке подружнице да скраћено радно време преводим духовну храну на језик педи. Док сам то радила, наставила сам с пионирском службом. Затим сам 1966. позвана да постанем члан бетелске породице. Бетелска служба није изгледала онако како сам је замишљала. Недостајало ми је да идем у службу проповедања сваки дан. Међутим, ускоро сам се прилагодила. На викенд, од суботе поподне до недеље увече, гледала сам као на време за пионирску службу, иако нисам могла  да испуним захтев у сатима за пионире. Толико сам уживала у служби током викенда да бих често у суботу или недељу закаснила на вечеру. Када је донесена одлука да старије сестре не раде суботом пре подне, била сам тако срећна што сам то додатно време могла користити за службу проповедања.

Током првих осам година бетелске службе делила сам собу у згради одвојеној од бетелског дома с још једном сестром која је била преводилац. Власти апартхејда су нам у почетку дозволиле да живимо близу наше браће белаца, али од 1974. то више није било могуће. Преводиоци који су били црнци попут мене били су принуђени да живе у подручјима предвиђеним само за црнце. Становала сам код једне породице Сведока у Тембиси и морала сам сваки дан дуго да путујем до Бетела и назад. Када је изграђен нови Бетел у Кругерсдорпу, политика апартхејда више се није тако стриктно спроводила и поново сам могла да живим са осталим бетелитима.

Веома сам захвална Јехови што ми је омогућио да служим као преводилац у Бетелу до данашњег дана. Пошто сам дар самаштва користила тако што сам му служила, обилато ме је благословио. Један од благослова је и то што је и моја млађа сестра Ана одлучила да остане неудата и већ 35 година пуновремено служи у делу проповедања.

Целенг Мочекеле:

Рођена сам у граду Тејатејаненгу, у држави Лесото. Моја мајка је била религиозна и захтевала је од мене и моје браће и сестара да идемо с њом у цркву. Нисам волела да идем у цркву. Онда је моја тетка постала Јеховин сведок и разговарала је о својој вери с мојом мајком. Била сам срећна када је мама престала да иде  у цркву, али нисам прихватала истину јер ме је привлачио свет и забава коју он пружа.

Године 1960. преселила сам се у Јоханесбург како бих завршила школовање. Када сам полазила од куће, мајка ми је рекла: „Молим те, Целенг, кад стигнеш у Јоханесбург, потражи Јеховине сведоке и покушај да и ти постанеш Сведок.“ Кад сам стигла у Јоханесбург, била сам одушевљена свим приликама за забаву. Међутим, након што сам боље сагледала животе људи, била сам шокирана тиме колико је сексуални неморал био уобичајен. Сетила сам се мајчиних речи и почела сам да посећујем састанке Јеховиних сведока у Совету. На првом састанку, молила сам се: „Јехова помози ми да постанем твој Сведок.“ Ускоро сам почела да учествујем у служби и крстила сам се у јулу те године. Након завршетка школе, вратила сам се код мајке у Лесото. У међувремену се и она крстила.

Године 1968. позвали су ме из јужноафричке подружнице да пуновремено радим као преводилац на сесото језик. Годинама сам служила на тој додели и живела код мајке. У тешким периодима, говорила сам породици да би можда требало да престанем с пуновременом службом и нађем посао како бих им помогла. Међутим, моја мајка и најмлађа сестра Лиопело, која је такође била крштена, нису хтеле ни да чују тако нешто. Биле су срећне што могу да ме подупиру на мојој додели.

Године 1990. постала сам члан бетелске породице која се налазила у новим објектима подружнице у Кругерсдорпу, где сам наставила да служим као преводилац. Нисам се покајала што сам одлучила да останем неудата. Напротив, дубоко сам захвална Јехови што ме је благословио срећним и испуњеним животом.

Нарс Нкуна:

Рођена сам у североисточном делу Јужноафричке Републике у граду Бушбакриџу. Моја мајка је  била Јеховин сведок и одгајала ме је у истини иако је радила пуно радно време да би допунила очеву зараду. Мајка ме је научила да читам пре него што сам кренула у школу. То ми је омогућило да викендом учествујем у служби проповедања с једном старијом сестром која је била општи пионир. Она није добро видела тако да сам ја читала у служби. И након што сам кренула у школу, наставила сам да идем у службу с њом током поподнева. Дружење с пуновременим слугама усадило је у мене љубав према служби. Радује ме кад видим како људи прихватају истину. Када сам имала око десет година, рекла сам Јехови у молитви да бих желела да свој живот проведем служећи пуновремено у делу проповедања. Крстила сам се 1983. и наредних неколико година радила сам да бих подмиривала потребе моје породице. Да бих била сигурна да нисам развила љубав према новцу која би ме ометала у томе де испуним циљ да пуновремено служим, замолила сам мајку да располаже мојом платом. Напустила сам посао 1987, када је прихваћена моја молба да служим у Бетелу као преводилац на зулу језик.

То што своје самаштво користим да бих служила у Бетелу доноси ми много радости. Коментари на јутарњем обожавању помажу ми да се побољшам у служби проповедања. Блиска сарадња са суобожаваоцима различитог порекла помаже ми да још више развијам хришћанске особине. Истина, немам своју децу, али имам много духовне деце и унучади коју можда не бих имала да сам се удала и засновала своју породицу.

Док су као преводиоци марљиво служиле на својим доделама у Бетелу, ове три неудате сестре су помогле да 36 особа постану предане и крштене Јеховине слуге.

[Оквир/Слике на странама 146, 147]

Величанствене планине

Дракенске планине су планински венац који се простире око 1 050 километара дуж Јужноафричке Републике. Најупечатљивији део тог венца формира природну границу између Квазулу-Натала и Лесота. Он се често назива „јужноафричка Швајцарска“.

Изазовни планински врхови — као што су огромни Sentinel (стражар), глатки и опасни врх Monk’s Cowl (калуђеров плашт) и несигурни Devil’s Tooth (ђавољи зуб) са стрмим странама — привлаче планинаре жељне авантуре. Пењање уз такве планине може бити опасно. Међутим, многе стазе за пењање су сигурне иако су стрме, тако да није потребна специјална опрема за планинарење. Наравно, неопходно је поштовати правила која намећу планински услови. Топла одећа, шатор и залиха хране су од животне важности. На стрминама може бити веома хладно а ноћу дувају снажни ветрови.

Сваке године хиљаде излетника, кампера и планинара у жељи да се ослободе стреса напуштају загађене градове и долазе овде привучени свежим планинским ваздухом, дражесним жуборењем планинских потока и величанственим планинским врховима.

[Слика]

Камен који су осликали Бушмани

 [Оквир/Слике на странама 158, 159]

Ослобођен спиритизма и полигамије

АЈЗАК ЦЕХЛА

РОЂЕН: 1916.

КРШТЕН: 1985.

НЕКИ ПОДАЦИ: Пре него што је упознао истину био је богати врач, разочаран у хришћанство.

АЈЗАК и његова три пријатеља — Матлабане, Лукас и Филип — одрасли су у планинама Секукуне које се налазе у североисточном делу Јужноафричке Републике. Та четири младића су одлучила да напусте Апостолску цркву због лицемерства које су видели међу њеним члановима. Заједно су почели да траже праву религију. С временом су изгубили контакт.

Тројица од њих су са својим супругама касније постали Јеховини сведоци. Али шта се десило с Ајзаком? Он је следио стопе свог оца, који је био познати врач. Ајзак је желео да стекне богатство и успео је у томе. Имао је 100 говеда и велики рачун у банци. И као што се по традицији очекује од богатих људи, имао је две жене. У међувремену, Матлабане је одлучио да пронађе Ајзака да би му испричао како су он и друга двојица њихових пријатеља пронашли праву религију.

Ајзаку је било драго што се поново срео с Матлабаном и желео је да сазна зашто су његови стари пријатељи постали Јеховини сведоци. Почео је да проучава Библију помоћу брошуре Радуј се заувек животу на Земљи! У издању на његовом језику, на слици под бројем 17 приказан је афрички врач који баца кости на земљу да би добио одговор на питање неке особе. Ајзак је био запањен када је из Поновљених закона 18:10, 11 сазнао да Бог не одобрава такве спиритистичке обичаје. Узнемирила га је слика под бројем 25 на којој је приказан човек с више жена. Поред слике је био цитат из 1. Коринћанима 7:1-4, који показује да прави хришћанин не може имати више жена.

Ајзак је желео да послуша Свето писмо. Са 68 година, отпустио је другу жену и законски се венчао с првом женом, Флорином. Такође је престао да се бави врачањем и бацио је кости за прорицање. Док је једном приликом проучавао Библију, посетила су га два клијента. Дошли су издалека да би му платили 550 ранда (што је у то време износило 140 америчких долара), колико су му дуговали због његових услуга врачања. Ајзак је одбио да прими новац и сведочио је тим људима објаснивши им да се више не бави врачањем и да сада проучава Библију и жели да постане Јеховин сведок. Ускоро је остварио свој циљ. Године 1985, он и Флорина су се крстили, и протеклих неколико година, Ајзак, који сада има 90 година, служи као старешина у хришћанској скупштини.

 [Табела/Графикон на странама 124, 125]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Јужноафричка Република

1900.

1902: Библијска литература стиже у Јужноафричку Републику

1910: Вилијам Џонстон отвара представништво у Дурбану

1916: Приказује се „Фото-драма стварања“

1917: Представништво премештено у Кептаун

1920.

1924: У Кептаун допремљена штампарска преса

1939: Први часопис Утеха одштампан на африкансу

1940.

1948: У близини Кептауна изграђена Дворана Краљевства

1949: Кула стражара се штампа на зулу језику

 1952: Довршен Бетел у Илансфонтену

1979: Инсталирана ТКС ротациона офсет-преса

1980.

1987: Изграђен нови Бетел у Кругерсдорпу; проширен 1999.

1992: Прва Дворана Краљевства изграђена методом брзе градње у Совету

2000.

2004: Проширена штампарија. Штампарска преса MAN Roland Lithoman пуштена је у погон

2006: Највећи број објавитеља 78 877

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

80 000

40 000

1900 1920 1940 1980 2000

 [Табела/Слике на странама 148, 149]

Мноштво језика

У Јужноафричкој Републици се „Кула стражара“ штампа на 33 језика

 Различити стилови одевања

У Африци се могу видети разнолике народне ношње, накит и шаре на тканинама

Зулу

ПОЗДРАВ „Санибона“

ГОВОРИ ГА 10 677 000 h

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 29 000 i

Сесото

ПОЗДРАВ „Лумеланг“

ГОВОРИ ГА 3 555 000

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 10 530

Педи

ПОЗДРАВ „Тобела“

ГОВОРИ ГА 4 209 000

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 4 410

Сонгајски

ПОЗДРАВ „Ксевани“

ГОВОРИ ГА 1 992 000

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 2 540

Коса

ПОЗДРАВ „Молвени“

ГОВОРИ ГА 7 907 000

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 10 590

Африканс

ПОЗДРАВ „Хело“

ГОВОРИ ГА 5 983 000

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 7 510

Цвана

ПОЗДРАВ „Думеланг“

ГОВОРИ ГА 3 677 000

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 4 070

Венда

ПОЗДРАВ „Ри а вуса“

ГОВОРИ ГА 1 021 800

БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 480

[Фуснота]

 [Слика на целој 66. страни]

[Слика на 71. страни]

Подокарпус (жуто дрво)

[Слика на 74. страни]

Стофел Фури

[Слика на 74. страни]

„Студије Писма“

[Слика на 74. страни]

Скупштина у Дурбану с Вилијамом Џонстоном, 1915.

[Слика на странама 74, 75]

Јоханес Чанге с породицом

[Слика на 75. страни]

Прво представништво налазило се у једној малој просторији у овој згради

[Слика на 77. страни]

Јапи Терон

[Слика на 79. страни]

Хенри Мјурдал

[Слика на 79. страни]

Пит де Јахер

[Слика на 82. страни]

Хенри Анкетил, 1915.

[Слика на 82. страни]

Грејс и Дејвид Тејлор

[Слика на 82. страни]

Ова брошура објављена 1931. садржала је резолуцију којом је прихваћено име Јеховини сведоци

[Слике на 84. страни]

Бетелска породица 1931. у Кептауну, укључујући Џорџа и Стелу Филипс

[Слика на 87. страни]

Снимање аудио-материјала на коса језику

[Слика на 87. страни]

Ендру Џек ради на штампарској машини Фронтекс, 1937.

[Слика на 87. страни]

Прва „Утеха“ и „Кула стражара“ на африкансу

[Слика на 90. страни]

Конгресни делегати у Јоханесбургу, 1944.

[Слика на 90. страни]

Најављивање говора с плакатима, 1945.

[Слика на 90. страни]

Франс Малер и Пит Вентзел с фонографима, 1945.

[Слика на 95. страни]

Герт Нел, слуга братства, 1943.

[Слика на 95. страни]

Сведочење на сеоском подручју 1948.

[Слика на 99. страни]

Ендру Масондо и његова друга супруга Ајви

[Слика на 99. страни]

Лук и Џојс Дладла

[Слика на 99. страни]

Прва „Кула стражара“ на зулу језику

[Слика на 102. страни]

Велу Најкер је пружио пример који је помогао да 190 чланова његове породице прихвате истину

[Слике на 102. страни]

Гопал Купсами када је имао 21 годину и данас са супругом Сусилом. Они су довели 150 особа до предања

[Слика на странама 104, 105]

Изабела Елереј

Дорин Килгур

[Слика на странама 108, 109]

прва зграда Бетела, 1952.

Бетел у Илансфонтену, 1972.

 [Слике на 110. страни]

Посебни догађаји на конгресима

Горе: Објављивање књиге „Деца“, 1942; у средини: кандидати за крштење, 1959; доле: Хор изражава добродошлицу делегатима на коса језику, 1998.

Прошле године је крштено 3 428 особа!

[Слика на 120. страни]

Елајџа Длодло је био ишибан

[Слика на 121. страни]

Флора Малинда је општи пионир. Њена ћерка је свирепо убијена

[Слика на 122. страни]

Мозиза Нијамусуа је убила руља

 [Слике на странама 140, 141]

Убрзана градња Дворана Краљевства

Скупштини у Кагизу је пружена помоћ да би добили ново место за обожавање

Стара дворана

Током градње

 Нова дворана

Скупштина Ратанда из Хајделберга поносна је на своју нову Дворану Краљевства

У 37 афричких земаља изграђено је 7 207 дворана, а потребно је још 3 305!

[Слика на 147. страни]

Породица Русо данас

[Слике на 150. страни]

Конгресна дворана у Мидранду

[Слика на 155. страни]

Припремање хуманитарне помоћи за Зимбабве, 2002.

[Слика на 155. страни]

Направљен је компјутерски софтвер да би се помогло преводиоцима

 [Слике на странама 156, 157]

 Јужноафрички Бетел, 2006.

Зграде с канцеларијама и собама, нова штампарска преса и Одељење за отпрему

[Слике на странама 156, 157]

Одбор подружнице

Пит Вентзел

Лојисо Пилисо

Роуан Брукс

Рејмонд Мталане

Франс Малер

Питер де Хер

Џени Диперинк

[Слике на странама 161, 162]

Намибија

Вилијам и Елен Хајндел

Корали и Дик Волдрон, 1951.

Преводилачко одељење у Намибији

[Слике на 167. страни]

Лесото

На врху: Ејбел Модиба у покрајинској служби; горе: мисионар у посети племену које живи у пећинама; лево: Пирела и Биргита Нигрејн

 [Слике на 168. страни]

Боцвана

Сведоци из народа Тонга сведоче уличном продавцу

Проповедање од колибе до колибе

[Слике на 170. страни]

Свазиленд

Џејмс и Дон Хокет

Проповедање на пијаци сувенира у Мбабану

[Слике на 170. страни]

Света Јелена

Акција с „Вешћу Краљевства“ обављена је у једном дану; доле: лучки град Џејмстаун

[Слика на 175. страни]

Међународни конгрес, 1993.