Летонија

У УЛИЦИ Бривибас (то јест Улици слободе) у центру Риге, главног града Летоније, налази се Споменик слободе који је висок 42 метра. Овај споменик је откривен 1935. године и представља симбол политичке слободе. Међутим, од 1920-их народу Летоније на располагању је много драгоценија врста слободе — слобода која долази од познавања истине из Библије. У погледу ове духовне слободе у једном извештају стоји: „Обични људи... и мушкарци и жене, прихватају поруку са сузама радосницама.“ Деценијама су непријатељи покушавали да зауставе ову драгоцену поруку и у томе су донекле успевали. Али, као што ће овај извештај и показати, ниједна сила на земљи не може зауставити руку Свемоћног Бога и његовог Сина, јер њихова власт надмашује све политичке границе (Откр. 11:15).

Од времена Тевтонског реда, који је основао град Ригу 1201. године, па до совјетског комунизма Летонију су освајале и њом владале многе политичке силе укључујући Немачку, Пољску, Русију и Шведску. Летонија је 1918. године први пут прогласила своју независност. Међутим, 1940. ова земља је постала једна од совјетских република. Затим је 1991. повратила своју независност као Република Летонија.

Ипак, политичка независност не представља истинску слободу. Једино Јехова може у потпуности да ослободи човечанство, а његово обећање о слободи је једна дивна одлика добре вести о Божјем Краљевству (Лука 4:18; Јевр. 2:15). Како је та добра вест стигла до Летоније? Извештај  о томе започиње молитвом једног морнара, Анса Инсберга.

Анс је написао: „Током једне ведре ноћи на мору излио сам своје срце Господу и замолио га да ме води до људи који га обожавају духом и истином (Јов. 4:24). Видео сам много лицемерја међу онима који су ишли у цркву у мојој домовини Летонији и нисам желео да имам ништа с тим. Онда сам 1914. у Кливланду у Охају видео ’Фото-драму стварања‘ темељену на Библији, коју су произвели Међународни истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Моја молитва је била услишена — пронашао сам истину! Крстио сам се 9. јануара 1916. и започео са службом проповедања, а када бих остао без новца радио бих као морнар.“

 Кратко након Првог светског рата Анс је проповедао поруку о Краљевству широм Летоније. У летонским новинама је о свом трошку објављивао текстове у којима је говорио о Божјем Краљевству. Један учитељ у пензији који се презивао Крастиниш упознао је истину из тих текстова и вероватно је био први Истраживач Библије из Летоније који је предао свој живот Јехови. Анс је 1922. почео да служи у светској централи Истраживача Библије у Бруклину у Њујорку. Тамо је редовно обилазио докове — „моју фасцинантну проповедаоницу“, како их је он звао — да би разговарао о библијској истини с другим морнарима. Завршио је свој живот на земљи 30. новембра 1962.

У Копенхагену у Данској 1925. године отворено је представништво за северну Европу. Задатак тог представништва био је надгледање проповедања у три балтичке земље — Естонији, Летонији и Литванији — као и у Данској, Финској, Норвешкој и Шведској. У јулу 1926. Рис Тејлор из Велике Британије наименован је да надгледа дело проповедања у Летонији. У граду Риги отворио је представништво за Летонију и организовао један мањи конгрес. Од 20 особа које су биле присутне, њих 14 је учествовало у првој проповедничкој акцији у земљи. Браћа су тада добила дозволу од полиције да одржавају јавне скупове и 975 људи је чуло библијска предавања у Риги, Лијепаји и Јелгави. Говори су одржани на немачком који је други језик којим говори велики број Летонаца. Многи су затражили да се састанци и надаље одржавају.

„СЛОБОДА ЗА СВЕ ЉУДЕ“

У септембру 1927. око 650 делегата из Естоније, Летоније и Скандинавије окупили су се у Копенхагену да би слушали говор Џозефа Ратерфорда из светске централе, под називом „Слобода за све људе“. Наредне године једна брошурица која је имала исти назив преведена је на летонски. Колпортери, то јест пионири, предводили су у дељењу те брошурице.

 Међу тим првим пионирима било је најмање десет браће из Немачке који су дошли у Летонију да би помогли у проповедању. Један од њих био је 22-годишњи Јоханес Бергер. Он је написао: „Када би дошли у град који им је био додељен, пионири би прво одржали јавне говоре. Захваљујући томе, одржали смо говоре у скоро свим градовима Летоније. У граду Слока изнајмили смо један биоскоп и ја сам током зиме сваког понедељка држао говоре. Људи су долазили из удаљених места на својим малим коњима.“ Сећајући се тог времена он додаје: „Иако нисам имао неко велико образовање, имао сам важна задужења у служби за Бога.“

Око 40 објавитеља Краљевства, од којих се 15 крстило, учествовали су у проповедању 1928. Године 1929. када је представништво премештено у улицу Шарлотес у Риги крстило се још девет особа, а више од 90 000 књига и брошурица је уручено у служби проповедања.

Пре тога, 1927. крстили су се један млађи човек по имену Фердинанд Фрук и његова мајка Емили. Четири године касније, док је сведочио у пекари у свом родном граду  Лијепаји, Фердинанд је пронашао неког ко ће касније постати његов партнер у пионирској служби. Било је то овако. Пекар ком је он сведочио отрчао је до бербернице свог брата која је била одмах поред. „Хајнрих! Дођи брзо!“, рекао је. „У мојој радњи је један човек који говори о нечему што је скоро невероватно.“ За берберина, Хајнриха Цека, библијска истина није била нешто невероватно и он се убрзо крстио. Придружио се Фердинанду и њих двојица су путовали бициклима до многих градова ширећи поруку о Краљевству.

ИЗНЕНАДНО ПРОТИВЉЕЊЕ

Иако је браће било мало, њихова ревност је разгневила свештенство. Штавише, један истакнути свештеник у Риги претио је да ће искључити из цркве сваког ко би ишао на састанке Истраживача Библије. У Лијепаји свештенство је делило летке у којима су оптуживали браћу да не верују у Исуса Христа и говорили су људима да не узимају њихову литературу. Такође, да би оклеветали Истраживаче Библије, користили су и истакнуте црквене новине.

Власти су 1929. попустиле притиску цркве и протерале немачке колпортере из Летоније. До 1931. био је забрањен већи део материјала за проучавање Библије. Да ли су ови напади зауставили браћу? Представништво у Летонији је навело следеће: „Ђаволово противљење само нас подстиче да будемо још јачи у вери. Овде је права радост учествовати у служби... и ми смо одлучни да наставимо.“

Неколицина браће из Велике Британије одазвала се 1931. на позив који је упућен пионирима да се преселе у балтичке земље. Нека од ове браће помагала су да се у Летонију пренесе духовна храна из суседне Естоније и Литваније. Едвин Риџвел који је тада имао 18 година био је додељен да служи у Литванији. Данас брат Риџвел има 90 година и присећа се: „Моја два партнера за службу, Ендру Џек и Џон Семпи, и ја добили смо посебан задатак — да унесемо литературу у Летонију. Кренули бисмо  ноћним возом у Ригу, а у простор испод седишта где је током дана била смештена постељина крили бисмо пакете литературе, који су били тако направљени да су могли тамо да стану. Пре него што бисмо изашли из воза ставили бисмо пакете заједно с нешто одеће у посебно направљене кофере који су могли да се прошире. Сваку испоруку, током које смо били веома напети, ми бисмо прославили. Перси Данам, који је надгледао службу проповедања, извео би нас на вечеру у неки ресторан у Риги.“

Фердинанд Фрук се обично састајао с браћом на граници с Литванијом. Они би му дали литературу коју би он чувао испод сена на тавану свог амбара. Међутим, његова активност је привукла пажњу власти и због тога је полиција често долазила и правила изненадне претресе његових поседа тражећи забрањене публикације. Током једног претреса један полицајац није желео да се попне на таван па је уместо тога послао Фердинанда! Да би умирио тог полицајца Фердинанд се вратио с неколико старијих бројева Куле стражаре и предао их полицајцу. Задовољан тиме полицајац је отишао.

НАПРЕДАК УПРКОС ПРОТИВЉЕЊУ

Шкотланђанин Перси Данам, који је раније поменут, именован је 1931. да надгледа проповедање у Летонији. Пошто је био Истраживач Библије још пре 1914, Перси је имао искуство које је било од непроцењиве вредности. При крају 1931. представништво у Летонији је писало: „Проповедање се обавља под тешким околностима и обављају га особе које су материјално сиромашне али су богате вером у Бога... Постоји све веће занимање за нашу поруку... Сваке седмице заинтересоване особе долазе у представништво тражећи књиге и питају када ће друге књиге бити на располагању.“ О једном веома важном напретку, тај извештај даље наводи: „На једном недавном састанку у Риги, једногласно смо донели резолуцију којом смо прихватили ново име [Јеховини сведоци] које је Господ дао свом народу.“

 Године 1932. представништво је било премештено у улицу Цесу у Риги. У исто време, Маргарет (Меџ) Браун, једна пионирка из Шкотске која је служила у Ирској и која се крстила 1923, преселила се у Летонију и удала се за Персија Данама. У међувремену, противљење делу се појачало. Меџ каже: „У једним ришким новинама 9. фебруара 1933. били смо оптужени да смо комунисти. Следећег јутра неко је зазвонио и када сам отворила врата полицајци су упали унутра машући пиштољима и вичући: ’Руке увис!‘ Неколико сати су тражили књиге које су биле забрањене. Када је дошло време за ручак, понудила сам их шољом чаја, што су и прихватили.

„Главни део залихе литературе за браћу био је сакривен на тавану. Пре тога, када је надлежни полицајац претресао мог мужа, у његовим џеповима је нашао неке кључеве. ’Од чега су ови кључеви?‘, упитао је. ’Они су од тавана‘, рекао је Перси. Ипак, полицајац се није попео на таван. У ствари, пре него што ће отићи, тај полицајац је вратио Персију кључеве! Кад су прегледали нешто од литературе, рекли су да не виде ниједан разлог зашто би је запленили.

„И поред тога, запленили су је заједно с неким писмима, новцем, машином за умножавање и писаћом машином. Полиција је извршила сличне упаде у још шест домова летонских породица које су Сведоци али нису пронашли ниједан доказ о неисправном поступању и нису поднели ниједну пријаву.“

У то време у целој земљи било је мање од 50 објавитеља Краљевства. Па ипак, браћа су поднела захтев за регистрацију да би добила законско признање. Замислите како су само били одушевљени када су 14. марта 1933. законски били регистровани као International Bible Students Association! Иако нису добили дозволу за увоз библијске литературе браћа су искористила то што су законски признати да би одштампали неке брошурице у земљи. Превод на летонски урадио је признати писац и главни уредник новина Rīts, Александар Гринс.

 РЕГИСТРАЦИЈА ЈЕ БИЛА КРАТКОГ ВЕКА

Државни удар у мају 1934. довео је до увођења ванредног стања. Непријатељи истине су искористили ту политичку нестабилност да би оптужили Божји народ да су комунисти. Министар унутрашњих послова затворио је 30. јуна наше представништво и запленио преко 40 000 књига и брошурица заједно с мањом количином новца. За извршиоце тог дела били су постављени свештеници! Молбе за поновну регистрацију биле су одбијене.

Други светски рат је букнуо 1939. и у јуну 1940. руска војска је умарширала у Летонију. У августу, Летонија је постала једна од 15 република СССР-а и названа је Летонска Совјетска Социјалистичка Република. Брачни пар Данам је 27. октобра морао да напусти Летонију и своју драгу браћу и сестре. Добили су нову доделу у аустралијској подружници где је Перси завршио свој живот на земљи 1951, а Меџ 1998.

Затварање тог представништва, протеривање браће која су предводила, невоље рата и деценије сурове комунистичке владавине имале су поражавајуће последице на делатност Сведока. У ствари, тек почетком 1990-их коначно су били скинути тешки окови нетолерантне прошлости.

ЈЕХОВА ТЕШИ ОНЕ КОЈИ СУ МУ ВЕРНИ

Током Другог светског рата та мала група Сведока из Летоније није имала никакав контакт са светском централом у Њујорку. Упркос томе, они су сачували своју наду „утехом из Писама“ (Римљ. 15:4). Након рата, крајем 40-их немачка подружница је коначно могла да пошаље писма том малом броју браће у Јелгави, Кулдиги, Риги и Вентспилсу.

У Кулдиги, граду који се налази 160 километара западно од Риге, Ернестс Грундманис, који је тада био у истини 20 година, примио је неколико писама из Немачке која су садржавала правовремену духовну храну. У једном писму је стајало: „У свему имај поуздање у Јехову Бога, нашег  доброг Оца. Он ће те у право време подржати и ојачати.“ У том писму је даље био цитиран стих из 2. Летописа 16:9: „Јехова очима својим претражује сву земљу да би показао своју силу штитећи оне који су му одани целим срцем.“ Како су само правовремена и охрабрујућа била таква писма!

Браћа су користила сваку прилику да би неформално сведочила. На пример, Марта Балдоне, једна масерка у здравственом центру у Вентспилсу, проповедала је својим пацијентима међу којима је била и Александра Преклонскаја (сада Резевскис). Александра се сећа: „Марта ме је научила да је Божје име Јехова и ја сам веома заволела то име.“

Александрин отац, Петар, који се родио 1880. такође је прихватио библијску истину. Његова ћерка пише: „Отац се пре револуције 1917. прикључио Комунистичкој партији и живео је у Санкт Петербургу [познатом као Петроград од 1914. до 1924, а као Лењинград од 1924. до 1991]. Међутим, коначан исход револуције није испунио очеве наде, тако да је вратио своју партијску књижицу и био је приморан да напусти град. Дошао је у Летонију где сам га упознала с Мартом. Пошто је отац био искрен, добар човек, спремно је прихватио истину. Вратио се у Русију 1951, али овог пута као затвореник због своје вере. Умро је у Сибиру 1953. године.“

ПРОГНАНИ У СИБИР

У Летонији као и у другим земљама под совјетском влашћу, нова влада је почела да спроводи своју намеру да обликује све културне и политичке институције према совјетским узорима. Комунисти су такође колективизирали, то јест удруживали имања која су била приватна својина, након чега су она долазила под управу државе. Поред ове акције, било је и неколико таласа депортације, који су достигли свој врхунац 1949, тако да је око 100 000 Летонаца протерано у северну Русију укључујући и Сибир. Две године касније, комунисти су усмерили своју пажњу на Јеховине сведоке, депортујући на хиљаде њих из земаља  СССР-а, међу којима је било и најмање 20 од приближно 30 објавитеља, који су тада још увек били у Летонији.

Иако није била крштена, Валија Ланге из Вентспилса била је међу онима које је КГБ (Комитет државне безбедности) ухапсио приликом полицијских рација током септембра 1950. За време једног саслушања које се одвијало у току ноћи била је упитана: „Зашто ви као држављанин Совјетског Савеза радите против државе?“ Валија је смирено и с поштовањем одговорила: „Моја једина жеља је да служим Јехови Богу, да разумем његова учења и да разговарам с другима о томе.“

Заједно с још 19 Сведока, Валијино име је било на документу с датумом од 31. октобра 1950. Сви који су се налазили на том списку били су осуђени на десет година принудног рада у Сибиру, а њихова имовина је била конфискована. Некима је било дозвољено да се врате кући али онда би били поново оптужени. На пример, након што су открили да је поштом добијала библијску литературу, власти су Паулину Серову поново послали у Сибир на још четири године.

У радним логорима браћа су наставила да проповедају и стварају ученике, међу којима је био и Јанис Гаршкис. Крстио се 1956. и сада живи у Вентспилсу. Он каже: „Захвалан сам Богу што је допустио да ме пошаљу у радни логор, јер иначе не бих упознао истину.“ Какав диван став!

Текла Онцкуле која је пореклом Летонка, била је оптужена да је подстицала на политичке немире и послата је у Сибир. У удаљеном граду Омску она је упознала истину од прогнаних Сведока. „Никада нећу заборавити своје крштење“, каже Текла. „Било је то у току ноћи у једној ледено хладној реци. Тело ми је дрхтало од хладноће, али сам била веома срећна.“ Текла се 1954. удала за Алексеја  Ткача који се крстио 1948. у Молдавској Републици (данашњој Молдавији) и касније је био протеран у Сибир. Овај пар се заједно с малом групом других Сведока 1969. вратио у Летонију. Нажалост већина других прогнаника из Летоније умрла је у тим радним логорима.

ПОВРАТАК КУЋИ И ИЗБЕГАВАЊЕ КГБ-а

Мали број Сведока избегао је хапшење. „Избегла сам депортацију тако што сам стално била у покрету радећи на различитим имањима и избегавајући КГБ. Током тог времена, наставила сам да проповедам свима које бих упознала. Људи су слушали и неки су прихватили истину“, пише Александра Резевскис. Агенти КГБ су ревно  тражили неколицину Сведока који су се још увек налазили по различитим местима у земљи, оптужујући их да раде против Русије. Влада је чак делила једну брошуру у којој је стајала лажна оптужба да су Сведоци амерички шпијуни. Када су проповедала, браћа су морала да буду веома опрезна јер су их комунистички доушници помно пратили. Такође су морала да одржавају састанке у тајности и на различитим местима.

Након што се Алексанра венчала с Карлисом Резевскисом, њих двоје су се уселили у колибу која је припадала Карлисовим родитељима. Смештена дубоко у шуми у  близини града Тукума, који се налази 68 километара од Риге, колиба је била идеално место за одржавање састанака током зиме. Дита Грасберга, тада Андришака, присећа се: „Док сам још била дете моја породица је ишла на састанке који су се одржавали у дому Резевскиса. Путовање аутобусом у Тукум и пешачење кроз шуму по снегу било је за мене узбудљиво искуство. Када бисмо коначно ушли у колибу, често би нас дочекао мирис укусне супе која се крчкала на шпорету и мамила нас својим мирисом.“

Карлис је сакривао литературу у шуми. Једном приликом је сакрио две торбе пуне књига и пажљиво означио то место. Али те ноћи снажна олуја је уништила знак. Карлис је покушао да пронађе те торбе, али без успеха. Оне су до дан-данас остале закопане негде у шуми.

Током лета браћа су одржавала састанке у шуми, поред језера или на морској обали. Као и у другим совјетским републикама, они су користили венчања и сахране као прилике да се одрже библијски говори. Током 1960-их и 70-их браћа из Естоније, између осталих и Виљард Карна, Силвер Силиксар и Лембит Том, редовно су одлазили у Летонију да би одржавали говоре, доносили литературу и сакупљали извештаје службе проповедања од око 25 тамошњих крштених објавитеља. Браћа су била веома срећна када су добила Кулу стражару на руском, коју су Паулс Бергманис и Валија Ланге затим преводили на летонски језик пишући је својеручно у школским вежбанкама.

„ИМАЛИ СМО САМО ЈЕДНУ КУЛУ СТРАЖАРУ“

Током 1970-их и 80-их браћа из Естоније су добијала Кулу стражару на микрофилму из Русије и кријумчарили је у Летонију. Пошто је фотографисање било популаран хоби у то време, браћа су имала средства да развију негативе код куће и да те примерке проследе даље. С времена на време и друге публикације су биле на исти начин уношене у земљу, углавном из Литваније и Украјине.

 „Имали смо само једну Кулу стражару“, сећа се Вида Сакалаускиене, која је тада имала десетак година. „Неко време, свака група је добијала часопис на фотографском папиру, који је био развијен са негатива, и онда би тај примерак био прослеђиван из породице у породицу тако да су сви могли да га прочитају и направе белешке. Нико није могао да задржи часопис дуже од 24 сата. На састанку је само водитељ имао часопис у ком се налазио чланак за разматрање, а ми смо давали одговоре на питања користећи наше белешке или на основу онога чега смо се сећали.“ Ова духовна храна помогла је Види да стоји чврсто у истини током свог школовања. Такође је помогла и њеном брату Ромуалдасу да остане беспрекоран док је био у затвору због своје хришћанске неутралности.

СВЕ ВРСТЕ ЉУДИ ПРИХВАТАЈУ ИСТИНУ

Вера Петрова је била 27 година активан члан Комунистичке партије. „Једно од мојих задужења“, каже она, „било је да присуствујем црквеним службама да бих видела колико је тамо чланова Комунистичке партије и да о томе известим партијског секретара. У међувремену, једна од моје две сестре је упознала истину и почела да ми сведочи. Пошто је моје интересовање расло, затражила сам Библију од једног руског православног свештеника.

„’Шта ће ти Библија?‘, питао је.

„’Желим да знам да ли је оно чему поучавате у складу с њом‘, одговорила сам. Он ми није дао Библију, тако да сам је набавила из другог извора и почела да је читам. Ускоро сам схватила да се црквена учења не заснивају на Библији. Наставила сам да духовно напредујем и напустила сам Комунистичку партију. Крстила сам се 1985.“

Пре Другог светског рата, Теофилија Калвите, једна медицинска сестра, удала се за председника општине града Даугавпилса. Нажалост, још на почетку рата, он је проглашен несталим. И сама Теофилија је доживела многе невоље и нагледала се велике патње и смрти. Након рата,  постала је председница Црвеног крста Летоније и током 61 године медицинске службе добила је најмање 20 државних одликовања. Када је имала око 65 година, упознала је Сведокињу Паулину Серову која јој је из Библије објаснила зашто Бог допушта зло. Теофилија је прихватила истину и од тада има још већу част него што је раније имала, а то је да помаже људима да духовно оздраве. Остала је верна до своје смрти 1982. године.

„А ДА, ТО ЈЕ РЕЧНИК“

Године 1981, Јуриј Каптола који је тада имао 18 година, био је у осуђен на три године затвора због своје хришћанске неутралности. Јуриј каже: „Одслужио сам две године у Сибиру, где смо живели у шаторима и радили у шуми чак и када би температура пала на минус 30 степени Целзијуса! a Јехова је у духовном погледу увек бринуо за мене. На пример, једном приликом мајка ми је послала Нови завет у једном пакету с храном. Док је чувар прегледао пакет, угледао је тај примерак.

„’Шта је ово?‘, упитао је.

„Пре него што сам одговорио, један инспектор који је био у близини је додао: ’А да, то је речник‘, и дозволио ми да га задржим.

 „Био сам пуштен на слободу 1984. Уместо да останем у својој домовини, Украјини, преселио сам се у Ригу, где сам око две године служио заједно с једном малом групом Сведока. Међутим, пошто је Летонија и даље била део Совјетског Савеза, опет сам добио позив да служим војску. Какав је био исход? Поново сам 26. августа 1986. био осуђен на радни логор у Летонији, овог пута на четири године. Након што сам одслужио казну у Риги, пребачен сам у логор близу града Валмијере. Када је на суду почетком 1990. разматран мој случај, судија је рекао: ’Јуриј, када је пре четири године одлучено да будеш затворен, то је била незаконита одлука. Није требало да те осуде.‘ Одједном сам био на слободи!“

Јуриј је 1991. године постао члан једине скупштине у Летонији и служио је као један од двојице тамошњих старешина. „Поље је заиста било зрело за жетву“, пише он.

Чим је Јуриј стигао у Летонију, разговарао је с једном женом која је чистила гроб. Он се присећа: „Када сам је упитао шта мисли зашто је живот тако кратак, она ми је пришла неколико корака и почели смо да разговарамо. Неколико минута касније, од дрвета се одломила једна велика грана и треснула на земљу баш тамо где је до малочас радила. Да је тамо остала, сигурно би била озбиљно повређена. Дала ми је своју адресу и ја сам организовао да је једна сестра посети. Та жена, њен син и снаха крстили су се 1987.“

ОНИ СУ ВИШЕ ВОЛЕЛИ ЉУДЕ ОД ЛАГОДНОГ ЖИВОТА

Многи млади су се преселили из различитих делова Совјетског Савеза у Летонију да би помогли у служби проповедања. Њихов живот није био лак, али су били спремни да се жртвују. На пример Ана Батња, која сада служи као специјални пионир, тада је радила у једној фабрици текстила и становала у једном скромном дому. „Услови су били далеко од идеалних“, каже она. „Неформално смо сведочили у возовима, на железничким станицама, у парковима, на гробљима и у близини цркава.

 „У возовима, који су увек били пренатрпани, проповедали бисмо по двоје од вагона до вагона. Док би један од нас сведочио други би стражарио. Људи који су ту били често би се укључили у наш разговор. Као резултат тога, понекад бисмо били бомбардовани питањима која су долазила из свих праваца. Када би се воз зауставио ми бисмо прешли у други вагон, уколико би то било потребно. Било је велико задовољство посматрати како Јехова благосиља нашу службу проповедања.“

Ангелина Цветкова је први пут чула за библијску истину након што се једном приликом помолила у својој цркви. Она прича: „Године 1984. срела сам Алдону Дронуку, једну Јеховину сведокињу. Она ми је пришла и упитала ме да ли сам икада читала Библију. ’Прочитала сам неке делове‘, одговорила сам. ’Али ништа од тога не разумем, мада ме много тога интересује.‘ Размениле смо адресе и редовно смо разговарале о Божјој Речи. Неколико месеци касније Алдона ме је позвала на једно венчање у Литванији и ја сам прихватила позив. Било је присутно око 300 људи. На том скупу смо слушали више библијских говора, што ме је у извесној мери збунило.

„Управо ту сам схватила да у ствари проучавам Библију с Јеховиним сведоцима и такође да је венчање заправо конгрес! Упркос томе, моје срце је било дирнуто љубављу  и јединством ових понизних људи. Крстила сам се 1985, а 1994. започела сам с пионирском службом. Данас је петоро од шесторо моје деце крштено, а најмлађе је некрштени објавитељ.“

СЛОБОДА САСТАЈАЊА НА ВЕЋИМ СКУПОВИМА

Средином 1980-их услови у многим комунистичким земљама више нису били тако сурови и Јеховини сведоци су могли да се слободније састају. Године 1989. на Обласном конгресу „Божанска оданост“ у Пољској било је  присутно око 50 делегата из Летоније. „То што сам била са свом том браћом и сестрама била је прекретница у мом духовном напретку“, каже Марија Андришака, која сада служи као специјални пионир.

Преко 50 делегата из Летоније присуствовало је 1990. конгресу у Пољској, под називом „Чист језик“. Једна од њих, Ана Манчиска, учинила је све што је могла да би била присутна. Она се присећа: „Док сам путовала до железничке станице, схватила сам да сам заборавила нека  документа која ће ми бити потребна на граници. Тако да сам се таксијем одвезла до куће, узела документа и вратила се на станицу, али кад сам стигла воз је већ био отишао. Брзо сам се одвезла до следеће станице, али сам и тамо прекасно стигла. На крају сам се таксијем одвезла у Литванију и коначно стигла на тај воз 250 километара од Риге. Та вожња таксијем била је прескупа, али вредело је!“ Ана данас служи као члан летонске бетелске породице.

Браћа су коначно 1991. могла јавно да одржавају конгресе у земљама које су некада биле совјетске републике. Неколико аутобуса који су били пуни делегата из Летоније путовало је у Талин у Естонији да би били на конгресу „Љубитељи божанске слободе“. Како је само прикладна била та тема!

Рута Баракауска из Вајњоде убедила је свог мужа Адолфса, који није био Сведок, да пође с њом у Талин.  „Нисам намеравао да идем на конгрес“, каже Адолфс. „Имао сам у плану да купим резервне делове за аутомобил. Али, након првог дела конгреса био сам толико импресиониран предавањима, пријатељским ставом Јеховиних сведока, њиховим чистим говором и љубављу коју су показивали један према другоме да сам остао све до краја конгресног програма. Након што сам се вратио кући, почео сам да проучавам Библију и да улажем велики напор да бих контролисао своју нарав. Године 1992. придружио сам се својој жени као крштени Јеховин сведок.“

Почетком 1990-их било је немогуће изнајмити пристојно место за одржавање обласног конгреса у Летонији, па су браћа у почетку одлазила у Естонију и Литванију. Први конгрес који је одржан у Летонији био је 1998. под називом „Божји пут живота“, а одржан је у једној великој спортској дворани у Риги. У зависности од језика, публика је била подељена на три сектора: летонски, руски и летонски знаковни језик. Након завршне молитве сви су аплаудирали, а многи су плакали од среће, захвални Јехови за овај веома значајан догађај.

ПЕРИОД НАГЛОГ ПОРАСТА

Након раздобља комунизма остварен је велики напредак у делу проповедања у Летонији. Међутим, Наша служба за Краљевство на летонском није излазила све до 1995, тако да је требало побољшати презентације које су браћа износила у служби проповедања. Али, Сведоци су тај недостатак надокнадили својом ревношћу. Даце Шкипсна описује како је први пут чула за библијску истину: „На уличном киоску купила сам 1991. једну књигу о паклу и загробном животу. Направила сам неколико корака када сам зачула један глас иза себе који је рекао: ’Купили сте отров!‘

„Од ових речи сам се на месту скаменила. Двоје Јеховиних сведока — један брачни пар — представили су ми се  и започели са мном разговор о Библији. У ствари, разговарали смо скоро о свему: хаду, гехени, Божићу, крсту и на крају, о последњим данима! Морам признати да су ми неке ствари биле нејасне, али ми се ипак свидело оно што сам чула. Разменили смо бројеве телефона и током наредних седмица овај брачни пар Сведока је одговорио на моја многобројна библијска питања.“

„ДРАГО МИ ЈЕ ШТО СЕ НИСАМ ПОВУКАО“

Јанис Фолкманис је био првак у дизању тегова у СССР-у, а на последњем такмичењу на ком је учествовао у марту 1993. постао је првак Летоније. Јанис каже: „Године 1992, један мој колега Јанис Цјелавс позвао ме је да присуствујем његовом библијском студију. То ми је потпуно  променило живот. Три месеца након што сам постао првак Летоније, постао сам објавитељ Краљевства. Крстио сам се у августу 1993. Када сам сведочио у сали за вежбање, то се није допало мом тренеру. Али драго ми је што се нисам повукао. Моји пријатељи Едуардс Ејхенбаумс и Едгарс Бранцис објасниће зашто.“

Едуардс прича: „Јанис Фолкманис ми је понудио да бесплатно проучава Библију са мном. ’Ако је стварно бесплатно можемо одмах да почнемо‘, рекао сам. И заиста смо почели! Оно што сам сазнавао имало је смисла, посебно учење о ускрсењу, које је било логичније него доктрина о бесмртности душе. Моја жена је такође почела да проучава и 1995. смо се крстили.“

 Едгарс каже: „Јанис је ревно проповедао у сали за вежбање. Четири пута ми је понудио да проучава Библију са мном и ја сам га сваки пут одбио. Међутим, узео сам часописе Кулу стражару и Пробудите се! и књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. У том периоду сам се стално питао: ’Зашто би једног тако познатог спортисту интересовала Библија?‘ На крају је моја знатижеља надвладала и ја сам почео да проучавам. С којим резултатом? Крстио сам се 1995. и сада служим као специјални пионир.“

Неки су морали да савладају лоше навике да би угодили Богу. На пример, Ајварс Јацкевичс је имао проблем с алкохолом. Он каже: „Теревенка за викенд почела би с пивом за доручак након чега би уследила флаша вотке. Док сам једне вечери у јануару 1992. био код куће с руком у завоју и сав депресиван, размишљао сам о самоубиству. Дан раније, док сам био пијан неко ме је опљачкао. А сада сам чуо како неко куца на врата. Био је то један комшија — исти онај који је са мном у неколико наврата причао о Библији. Разговарали смо, и он се понудио да проучава Библију са мном и ја сам прихватио.

„Оним данима када бисмо проучавали, уздржавао сам се од алкохола што ми је помогло да напредујем. Након што сам схватио у каквом се стању мртви заиста налазе и да нећу горети у пакленој ватри — нешто чега сам се одувек плашио — почео сам да проучавам три пута недељно. За мање од четири месеца постао сам некрштени објавитељ. Међутим, Библија нас упозорава да онај ’ко мисли да стоји пази да не падне.‘ Био сам непромишљен па сам једно вече провео с лошим друштвом, превише сам пио и поново размишљао о самоубиству. Али Јехова је милосрдан и стрпљив, а и нека брижна браћа су дошла да ме охрабре. Каква је само лекција било то искуство! Крстио сам се 1992. и данас сам члан летонске бетелске породице (1. Кор. 10:12; Пс. 130:3, 4).“

Марис Круминиш, који такође служи у Бетелу, морао  је да направи велике промене у животу да би служио Јехови. „Након што сам одслужио војску“, објашњава Марис, „постао сам разочаран животом. Касније су ме избацили с факултета јер нисам долазио на предавања. Био сам без икаквог циља, уплео сам се у криминал и једне ноћи су ме ухапсили након што сам се напио и потукао. Док сам седео у ћелији, размишљао сам о законима које сам прекршио и закључио да многи од њих заправо потичу од Божјих закона. Први пут у животу помолио сам се Богу за опроштај и обећао да ћу трагати за њим.

„Након што сам пуштен из затвора, одлазио сам у различите цркве али сваки пут бих се разочарао. Тако сам почео да читам Библију и неке друге религиозне књиге. Године 1990. док сам путовао возом срео сам једног бившег школског друга и сазнао да је Јеховин сведок. Током тог кратког путовања Јехова ми је отворио срце док сам слушао мог старог друга како ми објашњава шта је Божја намера за човечанство и шта је узрок патње у свету. Почео сам да проучавам Библију и 1991. сам постао објавитељ  Краљевства. Крстио сам се 1992. Годину дана касније постао сам члан летонске бетелске породице, а 1995. сам се оженио Симоном, пионирком из Финске.“

Едгарс Ендзелис је био студент права. „Почетком 1990-их“, каже Едгарс, „била је на помолу политичка промена. Студирао сам на правном факултету у Риги. Многи студенти су расправљали о сврси живота. Ја сам читао књиге о филозофији и источњачким религијама. Такође сам се бавио једном врстом борилачких вештина која се зове аикидо. Затим смо моја жена Елита и ја дошли у контакт с Јеховиним сведоцима.

 „На првом састанку на ком смо били, подједнако срдачно су нас дочекала и летонска и руска браћа. Ова истинска љубав нас је дубоко дирнула. Отприлике у исто време, изненадило ме је када је мој учитељ аикида изјавио да само они који практикују зен будизам могу да постану учитељи аикида. Након тога престао сам да се бавим аикидом! Недуго затим, ошишао сам своју дугу косу и у марту 1993. Елита и ја смо се крстили. Отада сам имао предност да користим своје знање из правосуђа да бих помогао ’у одбрани и законском потврђивању права на проповедање добре вести‘ (Фил. 1:7).“

 ХРИШЋАНСКА ВЕРА НА ИСПИТУ

Четири студенткиње музичке академије у Јелгави доживеле су испит своје вере када је 1993. њихов хор био изабран да пева на једној приредби поводом Дана независности. Иако су биле младе у истини, ове девојке су биле одлучне да угоде Богу. Због тога су писале диригенту хора с поштовањем тражећи одобрење да не учествују на тој приредби због своје хришћанске савести. Како је он реаговао? Родитељима тих девојака је написао један ултиматум у ком је рекао да ће, уколико не буду певале на тој приредби, бити избачене с академије. Попут три древна Јевреја и те девојке су биле послушне Јехови (Дан. 3:14, 15, 17; Дела 5:29).

Једна од њих била је Даце Пунцуле. Она се присећа: „Оно што нам је помогло да останемо верне била је молитва  Богу и подршка браће. Биле смо избачене, али никада нисам зажалила што сам задржала чврст став за истину. У ствари, Јехова је добро бринуо о мени. Након само неколико месеци пронашла сам посао у једној адвокатској фирми, а искуство које сам тамо стекла касније ми је користило у Бетелу где служим од 2001.“

Неки су своју беспрекорност бранили када су се суочили с питањем крви. Елена Годлевскаја, једна 17-годишњакиња, задобила је вишеструке преломе карлице када ју је 6. септембра 1996. ударио аутомобил. Као духовно зрела особа Елена је у срцу била одлучна да се уздржава од употребе крви (Дела 15:29). У то време већина лекара у Летонији није била упозната с бескрвним методама, тако да су лекари који су је лечили одбили да изврше операцију. Затим, око недељу дана касније два лекара су у току ноћи насилно дала Елени трансфузију крви и она је умрла.

Еленина мајка Марина тада није била Сведок. Марина каже: „Била сам задивљена како је моја ћерка имала јаку веру у Јехову и његова обећања. Остала је непоколебљива.“ Марина, која је сада крштена, и њена породица једва чекају да загрле Елену када буде ускрснула (Дела 24:15).

ДУХОВНО ЗРЕЛА БРАЋА УДОВОЉАВАЈУ ЈЕДНОЈ ВАЖНОЈ ПОТРЕБИ

Наглим порастом броја објавитеља појавила се потреба за духовно зрелом браћом која ће предводити скупштине. Године 1992, тројица браће из Сједињених Држава који су говорили летонски добили су могућност да служе као мисионари у Летонији. То су били Валдис Пуриниш и Алфредс Елкснис, са супругама Линдом и Дорис, и брат Иварс Елкснис. Свих петоро је стигло у Ригу у јулу 1992. Њихов четворособни стан је постао мисионарски дом, складиште литературе и преводилачки центар.

Добар смисао за хумор помаже особи када учи страни језик. „Док сам проучавала Библију с две младе жене“, прича Дорис Елкснис, „покушавала сам да им објасним  како је Сатана говорио с Евом преко једне змије. Међутим, употребила сам једну летонску реч која звучи јако слично речи за ’змију‘. С каквим резултатом? Рекла сам да је Ђаво говорио преко једне свиње!“

Из Аустралије су 1994. дошли Петар и Џин Лутерс. Петар, који се крстио 1954, рођен је у Летонији, али је одрастао у Аустралији. Нажалост, Џин, коју су многи волели због њене љубави и доброте, умрла је 1999. Петар је одлучио да остане у Летонији и сада служи у Одбору подружнице. „Када смо стигли“, каже он, „запазили смо да су наша летонска браћа ревни проповедници. Међутим, скупштине још увек нису имале своја подручја, и неки делови Риге нису били обрађивани. Такође је само неколико скупштина имало распоред за редовна јавна предавања. Морали смо се брзо позабавити са оба ова проблема.“

МИСИОНАРИ ИЗ ШКОЛЕ ГАЛАД ПРУЖАЈУ ПОМОЋ

Први мисионари који су били обучени у Галаду пристигли су почетком 1993. Брачни парови из Шведске, Андерс и Агнета Берглунд и Торњи и Лена Фридлунд, били су додељени у Јелгаву, град с преко 60 000 становника и 28 објавитеља. „Након што смо стигли“, прича Андерс, који је сада члан Одбора подружнице, „придружили смо се браћи у служби проповедања и потпуно смо се заокупили тиме! Неким данима се дешавало да смо с њима дословно трчали с једног студија на други око седам или осам сати без паузе за оброк! Њихова ревност је била заразна. Многе од тих особа које су проучавале сада и саме служе пуновремено.“

Торњи Фридлунд се присећа: „Након тромесечног курса језика осећали смо се спремни да и сами водимо разговоре с људима. Изабрали смо подручје на коме се није проповедало још од Другог светског рата, али људи нису реаговали позитивно. Да ли је наш приступ био погрешан? Након што смо разговарали о томе, покушали смо с другачијим приступом — да читамо један стих на сваким вратима. После тога, започели смо неколико студија.“

 У априлу 1995. почели су да пристижу још неки мисионари који су завршили Галад. Међу њима су били Баса и Хајди Бергман из Финске, који сада служе у путујућој служби на руском говорном подручју. „Замолио сам неку тамошњу браћу да ме исправе када бих у служби проповедања нешто погрешно изговорио“, каже Баса. „И они су то радо прихватили, спонтано су ме исправљали не само у служби проповедања већ и током састанака! Данас ми причињава велико задовољство када чујем браћу како кажу: ’Баса је постао један од нас.‘“

Карстен и Јани Ајструп из Данске служили су заједно у Летонији док Јани, која је имала тридесетак година, није умрла од рака. „Најбољи начин на који могу да покажем цењење Јехови је тај да наставим да верно обављам своју мисионарску доделу“, каже Карстен. Какав су само пример таква браћа!

ПОМОЋ БРАЋЕ КОЈА СУ ЗАВРШИЛА ШКОЛУ ЗА ОБУЧАВАЊЕ НАИМЕНОВАНЕ БРАЋЕ

Почетком 1994. године, више од 20 оних који су завршили Школу за обучавање наименоване браће из Велике Британије, Немачке и Пољске додељени су у Летонију. Први који су стигли били су Мајкл Удсен и Јес Кјер Нилсен из Данске. Они су били додељени у индустријски град Даугавпилс, други по величини град у Летонији.

Јес прича: „Једног хладног јануарског поподнева кренули смо за Даугавпилс, који се налази око 240 километара југоисточно од Риге. У ствари, у Риги је падао снег када смо ушли у један стари комби који је био пун литературе. Брат који је возио није говорио енглески, а ми нисмо говорили ни летонски ни руски. На отприлике сваких 50 километара он би зауставио возило и нешто чепркао око мотора. Једно сигурно није поправљао а то је било грејање јер је унутра било исто толико хладно као и напољу! Ипак, преживели смо ту вожњу по веома неравном путу и око поноћи пристигли у Даугавпилс. У то време у граду је  било око 16 објавитеља. До краја следеће године тај број се скоро удвостручио.“

ПРЕВОЂЕЊЕ НА ЛЕТОНСКИ

Пре 1992. литература је била доступна углавном на руском, који говори већина Летонаца. Ипак, многи су били везани за свој матерњи језик. „Вредно је запазити“, стоји у једном извештају, „да међу неколико стотина нових објавитеља има неких који су вешти у превођењу те стога можемо видети како Божји свети дух пружа вођство у том делу овој спремној младој браћи и сестрама.“

Захваљујући вредном раду тих преводилаца, у јануару 1995. почела је да излази Кула стражара на летонском и то једном месечно, а у јануару 1996. полумесечно. Мећу публикацијама које су сада доступне на летонском налазе се и неке књиге, брошуре и часопис Пробудите се!

Почетком 1993. године преводилачки тим се преселио из једне скучене просторије у мисионарском дому у Риги у један стан у улици Бривибас. Затим су се у августу 1994. преселили у реновиране канцеларије у Бетелу у улици Мијера бр. 40. Како су браћа добила свој нови посед?

ВЕЛИКОДУШАН ПОКЛОН

Георг Хакманис и његова жена Зигрид напустили су Летонију као избеглице током Другог светског рата. Тај брачни пар је упознао истину у Лондону и крстили су се 1951. Наредне године су имигрирали у Сједињене Државе, а 1992. су се вратили у Летонију на период од пет година.

Након што је 1991. Летонија иступила из Совјетског Савеза, људи су могли да траже повраћај своје имовине коју им је држава одузела. Зигрид и њена сестра, која је такође Сведок, чувале су породичне документе више од 50 година, тако да су могле да добију имовину у улици Мијера бр. 40. Након што су је добиле, великодушно су је даровале Јеховиној организацији. Браћа су ту зграду преуредила у четвороспратни преводилачки центар са смештајем за 20 особа.

 Милтон Хеншел, један од тадашњих чланова Водећег тела, присуствовао је посвећењу тог објекта 20. августа 1994. Док је био у посети предложио је браћи да купе суседно имање у улици Мијера бр. 42, у оквиру ког је била и једна петоспратница. Власник, који је живео у Сједињеним Државама, пристао је да га прода. Ова зграда је такође била потпуно реновирана, а бетелска породица је порасла на 35 чланова. Отада, даљње проширење  омогућило је више канцеларија и соба за укупно 55 бетелита.

ЗАКОНСКО ПРИЗНАЊЕ

Још увек има потешкоћа што се тиче законског признања дела проповедања у Летонији. Званичници су 1996. искористили непријатељске новинске извештаје о Елени Годлевској као основу за одбијање захтева за регистрацију. Један члан парламента је чак споменуо да би наше дело могло бити забрањено! Ипак, браћа су наставила да контактирају са званичницима и да им објашњавају природу нашег дела. Коначно, 12. октобра 1998. председник Националне канцеларије за људска права објавио је законску регистрацију две скупштине — Рига Центар и Рига Торњакалинс — на пробни период од годину дана. Месец дана касније, скупштина у Јелгави је регистрована на сличан начин.

Летонски закон захтева да се нове скупштине сваке године поново региструју. Да би се добила трајна регистрација, најмање десет скупштина мора да се региструје током периода од десет година. У међувремену, они који су чекали на регистрацију могли су да се састају без мешања државе.

ПРОНАЛАЖЕЊЕ МЕСТА ЗА САСТАНКЕ

Нагли пораст током 1990-их захтевао је већа места где ће се одржавати састанци. У Даугавпилсу је 1997. године на јавној аукцији био понуђен један погодан посед и браћа су била једина која су желела да га купе. Реновирање је започело у децембру 1998. и осам месеци касније више од 140 тамошњих објавитеља са одушевљењем се окупило у својој Дворани Краљевства.

Прва Дворана Краљевства која није била реновирана, већ у потпуности изграђена завршена је 1997. у граду Јурмали. Квалитет рада је оставио тако снажан утисак на једног тамошњег човека који је проучавао Библију да је он питао Сведоке да и њему саграде кућу! Наравно, браћа нису пристала на то објаснивши му да је сврха њиховог  рада религиозна, а не комерцијална. У међувремену, браћа у Торњакалинсу, предграђу Риге, купили су по нижој цени један биоскоп који је изгорео. До августа 1998. та изгорела грађевина била је претворена у комплекс од две прелепе Дворане Краљевства!

ПОМОЋ ИЗ ФИНСКЕ

Браћа из Финске су учинила много тога да би подупрла дело проповедања у Летонији, чак су и надгледала тамошње дело од 1992. до 2004. У Финској се такође штампа сва литература за Летонију и током година су из Финске послата многа искусна браћа да би помогла у давању смерница. Међу њима је био и Јуха Хутунен и његова жена Тајна, који су дошли у Летонију 1995. Јуха сада служи у Одбору подружнице. Рубен и Ула Линд, који су укупно провели преко 80 година у пуновременој служби, такође су дали велики допринос делу проповедања. Брат Линд је четири године служио у летонском Одбору земље пре него што се вратио у Финску.

Осим тога, преко 150 браће из Финске пружило је помоћ у различитим грађевинским пројектима. Захваљујући свем том раду који је обављен с љубављу и Јеховином богатом благослову у служби проповедања коју врше објавитељи, пионири и мисионари, Летонија је 1. септембра 2004. постала подружница.

ПОСЕБНЕ ПРОПОВЕДНИЧКЕ АКЦИЈЕ

Већина објавитеља у Летонији живи у већим и мањим градовима и њиховој околини. Почетком 2001. скупштине су добиле једно писмо у ком се објавитељи позивају да искористе део свог годишњег одмора да би учествовали у посебној проповедничкој акцији у забаченим подручјима. Деведесет и три објавитеља која су се пријавила била су подељена у девет група и њима је био додељен велики број мањих места и села.

Вјачеславс Зајцевс, члан бетелске породице, користио је свој годишњи одмор да би могао да учествује у овој акцији.  „Била је то предивна могућност да се боље упознам с браћом и сестрама“, каже он. „Након службе проповедања, уживали смо у заједничком оброку, причали искуства и правили планове за следећи дан. Затим смо играли фудбал и освежили се у једном језеру. Била је то предслика Раја.“

Браћа су провела 4 200 сати у служби проповедања, у просеку више од 41 сат по објавитељу, уручили су преко 9 800 примерака литературе, извршили 1 625 накнадних посета и започели 227 библијских студија. Отада се сваке године организују сличне акције.

МНОГИ НАЛАЗЕ ПУТ КА ПРАВОЈ СЛОБОДИ

Наша прича је започела с Ансом Инсбергом, Летонцем који је једне ведре ноћи на мору излио своје срце Богу. Анс је желео да пронађе људе који су обожавали Бога „духом и истином“ (Јов. 4:24). Јехова је чуо ту искрену молбу. Отада су преко 2 400 људи искреног срца из Летоније упознали истину о Богу и скоро још толико њих проучава Библију. Има још пуно тога да се уради! (Мат. 9:37, 38).

Јеховини сведоци у Летонији једва чекају да помогну свима који трагају за истинском слободом, не тиме што ће их упућивати на оно што представља Споменик слободе у улици Бривибас, већ тиме што ће их усмеравати на Божје Краљевство. Ускоро ће они који чезну за тим Краљевством и који обожавају Јехову „духом и истином“ бити ослобођени сваког бола и патње. Да, они ће доживети савршену слободу — „славну слободу Божје деце“ (Римљ. 8:21).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 190. страни]

„Никада нећу заборавити своје крштење. Било је то у току ноћи у једној ледено хладној реци. Тело ми је дрхтало од хладноће, али сам била веома срећна.“

[Истакнути текст на 203. страни]

’Зачула сам један глас иза себе који је рекао: „Купили сте отров!“‘

 [Оквир/Мапе на странама 184, 185]

Летонија

Природне одлике

Летонија се простире на око 450 километара од истока ка западу и 210 километара од севера према југу. Око 45 процената земље покривају шуме. Ово подручје настањују следеће животињске врсте: даброви, јелени, лосови, рисови, видре, фоке, дивље свиње и вукови. Овде живе и многе врсте птица укључујући и црне роде, чапље, славује и детлиће.

Становништво

Од 2,3 милиона становника више од трећине живи у главном граду Риги. Главне религије су лутеранска, римокатоличка и руска православна религија. Међутим, већина Летонаца се изјашњава да нису религиозни.

Језик

Главни језици су летонски, којим говори око 60 посто становништва, и руски, којим говори преко 30 посто становништва. Многи говоре више од једног језика.

Привреда

Близу 60 посто становништва ради у услужним делатностима, док је осталих 40 посто запослено у фабрикама и пољопривреди.

Исхрана

Од пољопривредних култура заступљени су: јечам, кромпир, шећерна репа и различите врсте поврћа и житарица. Од домаћих животиња узгајају се говеда, козе, свиње и овце. Такође има и много живине.

Клима

Влажност је висока и дани су претежно облачни. Лета су умерена, а зиме нису екстремно хладне.

 [Мапа]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЕСТОНИЈА

РУСИЈА

ЛЕТОНИЈА

Валмијера

РИГА

Јурмала

Слока

Тукум

Вентспилс

Кулдига

Лијепаја

Вајњоде

Јелгава

Даугавпилс

ЛИТВАНИЈА

БАЛТИЧКО МОРЕ

Ришки залив

[Слика]

Рига

 [Оквир/Мапа на 186. страни]

Четири летонске области

Летонија је подељена на четири главне географске и културолошке области, од којих свака има посебне карактеристике и лепоту. Централно-видземска висораван, која се граничи с Ришким заливом, највећа је област и у њој се налазе градови Сигулд и Цесис с многим древним замковима, као и главни град Летоније, Рига. На истоку је Латгаљска висораван са низијама и плавичастим језерима и другим градом по величини у земљи, Даугавпилсом. Земгаљска низија, названа житницом Летоније, смештена је јужно од Западне Двине, која тече од Белорусије кроз Летонију према Ришком заливу. У овој области се налазе два раскошна замка у барокном стилу које је пројектовао италијански архитекта Растрели, који је такође пројектовао Зимски дворац у Санкт Петербургу, у Русији. Четврта је Курземска висораван, богата њивама, шумама и плажама. Она обухвата обалу Балтичког мора, градове Вентспилс и Лијепају и многа рибарска места.

[Мапа]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЦЕНТРАЛНО- -ВИДЗЕМСКА ВИСОРАВАН

ЛАТГАЉСКА ВИСОРАВАН

ЗЕМГАЉСКА НИЗИЈА

КУРЗЕМСКА ВИСОРАВАН

 [Оквир/Слике на странама 192, 193]

Сведочење које је једном свештенику и мени променило живот

АНА БАТЊА

РОЂЕНА: 1958.

КРШТЕНА: 1977.

НЕКИ ПОДАЦИ: Одгајана у хришћанској породици у Украјини, проучавала је с 30 особа које су се на крају крстиле; сада служи као специјални пионир.

КАДА сам чула да у Летонији постоји потреба за објавитељима, 1986. сам се преселила тамо. Нисмо могли да јавно проповедамо тако да сам своју Библију крила у торби с намирницама и прилазила сам људима у парковима и на другим јавним местима. Усредсредили смо се на наду у Краљевство и користили смо своје Библије само онда када би неко позитивно реаговао. Плашећи се рођака или комшија, људи су нас ретко кад позивали да уђемо у њихове домове, тако да смо са заинтересованим особама обично проучавали на другим местима где смо се договорили.

Литературе је било веома мало. У ствари, неколико година је наша скупштина имала само један примерак књиге Истина која води до вечног живота на руском, која је била помоћно средство за проучавање Библије. У служби проповедања смо добро користили оно што смо научили из ње, али сама књига никада није била изнесена ван скупштине!

Док сам с једном сестром сведочила у близини цркве, наишле смо на једног свештеника који се звао Петар Батња. Да бисмо започеле разговор с њим, питале смо га где можемо да купимо Библију. „И мене занима Библија“, одговорио је. Затим је уследио веома пријатан разговор. Наредног дана, нашле смо се с њим у оближњем парку и показале му списак тема у књизи Истина и упитале га о чему би желео да разговарамо. Изабрао је тему „Обичаји који се не допадају Богу“. Тај разговор се показао делотворним и он је почео редовно да проучава Библију и на крају је постао брат.

Петар је другим свештеницима с којима је радио постављао библијска питања, а онда је схватио да не знају да му објасне ни основна библијска учења, док је он знао многа од њих! Убрзо након тога, Петар је напустио свој свештенички позив и предао свој живот Јехови.

Петар и ја смо се венчали 1991. и започели с пионирском службом. Нажалост, само неколико година касније он је погинуо у једној несрећи. Шта ми је помогло да то поднесем? У великој мери ми је помогло то што сам се потпуно посветила служби проповедања, помажући другима да упознају ’Бога сваке утехе‘ (2. Кор. 1:3, 4). У ствари, 1997. имала сам предност да будем наименована за специјалног пионира.

[Слика]

Петар

[Оквир/Слике на странама 200, 201]

Жарко сам желела једну праведну владавину

ИНДРА РЕЈТУПЕ

РОЂЕНА: 1966.

КРШТЕНА: 1989.

НЕКИ ПОДАЦИ: Бивша комунисткиња, почела с пионирском службом 1990. и проучавала с више од 30 особа које су се на крају крстиле.

ДОК сам одрастала нисам веровала ни у Бога ни у Библију. Ипак, увек сам се трудила да се залажем за оно што је праведно и никада нисам разумела зашто су сви људски покушаји да се успостави добра и праведна владавина били безуспешни.

Када сам се први пут сусрела с Јеховиним сведоцима, била сам изненађена оним што су ми показали из Библије. Оно што су говорили имало је смисла! Дирнуло ме је када сам сазнала за Божје Краљевство и за правду за коју се Исус залагао. Крстила сам се 1989. у једном језеру и шест месеци касније почела сам да служим као општи пионир. У то време мој муж и ја смо добили дете. Касније смо добили близанце. Мој муж Иван је такође Јеховин сведок и уз његову подршку пуну љубави успела сам да наставим с пуновременом службом.

Док су деца била мала, често бих неформално сведочила на улици или у неком парку. У ствари, близанци су ми били од велике помоћи јер су изазивали знатижељу код људи, који су тада били опуштенији и спремнији за разговор.

Када сам једном приликом сведочила у једном парку у Риги, упознала сам једну госпођу по имену Ана. Седела је на клупи и чекала на почетак концерта за који је купила карту. Међутим, толико је желела да сазна више о библијској нади за човечанство да није отишла на концерт. Заједно смо читале библијске стихове и договориле се да се у том парку поново нађемо. Шест месеци касније, Ана (десно) постала је наша сестра и сада служи у Бетелу у преводилачком тиму. Моје срце се прелива радошћу када размишљам о томе колико је Јехова благословио моју службу.

[Слика]

С мојом породицом

[Оквир/Слика на странама 204, 205]

Као да су ми прочитале мисли

АНДРЕЈ ГЕВЉА

РОЂЕН: 1963.

КРШТЕН: 1990.

НЕКИ ПОДАЦИ: Приказан на слици са својом женом Еленом, служи као пионир, заменик путујућег надгледника и надгледник града.

У ВОЗУ на путу ка Риги у јануару 1990. две жене су ме упитале да ли сам икада читао Библију. Као да су ми прочитале мисли, јер сам одавно желео да прочитам Библију али нисам могао да је набавим. Тим женама, од којих је једна била Индра Рејтупе, дао сам своју адресу и број телефона. (Види оквир на странама 200-201.) Неколико дана касније појавиле су се на мојим вратима, а ја сам их с нестрпљењем очекивао. На мене је снажан утисак оставило то што су вешто користиле Библију да би одговориле на моја питања. Убрзо након тога, Петар Батња, пуновремени проповедник који је некада био свештеник, започео је да проучава Библију са мном. (Види оквир на странама 192-193.)

Четири месеца касније први пут сам присуствовао састанку Сведока. Током лета састанци су одржавани једном месечно у једној шуми, и то од 10 сати ујутро до 6 сати поподне. Браћа су разматрала изабране делове из Теократске школе проповедања и Поучавања за хришћанску службу и обично би се неко крстио, што је значило да смо имали говор за крштење пре подневне паузе.

Знање о Библији и братска љубав која је била очигледна на тим састанцима испунили су ме радошћу. Желео сам да се што пре крстим. Та прилика ми се указала крајем августа исте године и крстио сам се у једном језеру.

Почетком 1990-их, проучавао сам Библију с неколико особа у свом атељеу. Неки од њих су постали моја духовна браћа. Године 1992. Јехова је у великој мери повећао моју радост, наиме моја драга жена Елена постала је моја духовна сестра.

[Оквир/Слике на странама 208, 209]

Након 50 година поново код куће

АРИЈА Б. ЛЕЈВЕРС

РОЂЕНА: 1926.

КРШТЕНА: 1958.

НЕКИ ПОДАЦИ: Пореклом Летонка, живела је у неколико земаља пре него што се вратила у Летонију да би тамо служила због веће потребе за објавитељима Краљевства.

ТОКОМ Другог светског рата, отац је одлучио да наша породица узме све своје ствари и напусти Летонију. Касније сам се удала и са мужем се преселила у Венецуелу. Тамо сам први пут срела Јеховине сведоке и прихватила да у свом дому проучавам Библију с једном сестром мисионарком. Проучавале смо на немачком. Када сам почела да долазим на састанке, научила сам шпански, који је званични језик у Венецуели.

Године 1958. наша породица се преселила у Сједињене Државе и ја сам се крстила два месеца касније. Након смрти мог мужа, ћерка и ја смо се преселиле у Шпанију где сам служила као пионир. У то време је владао диктатор генерал Франко, а понизни, богобојазни људи су имали жеђ за истином. Током 16 година које сам провела у Шпанији имала сам предност да проучавам Библију са око 30 особа које су се на крају крстиле.

Након пада комунизма у СССР-у 1991. године, посетила сам Летонију и увидела да је тамо велика потреба за објавитељима Краљевства. Мој давно жељени циљ да се вратим у своју домовину да бих служила као пионир остварио се 1994. — тачно 50 година након што сам отишла.

У Летонији је поље заиста било зрело за жетву. На пример, сведочила сам једном човеку који је затражио једну од наших књига. Рекао је да се његова ћерка занима за духовне ствари и да жели да ту књигу да њој. Добила сам њену адресу, започеле смо да проучавамо Библију и за годину дана она се крстила. Захваљујем Јехови што ми је дао предност и снагу да будем пионир у мојој домовини након тако дугог периода.

[Слика]

Када сам имала 20 година

 [Табела/Графикон на странама 216, 217]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ Летонија

1920.

1916: Крстио се морнар Анс Инсберг. После Првог светског рата он пише кратке чланке у летонским новинама у којима објављује Божје Краљевство

1926: Отворено представништво у граду Риги

1928: Објављена брошурица Слобода за све људе, прва публикација на летонском. Колпортери стижу из Немачке

1931: Перси Данам постаје надгледник представништва

1933: Регистрован International Bible Students Association (IBSA)

1934: Власти затварају представништво IBSA

 Од 1939. до 1992. не постоје извештаји службе проповедања

1940.

1940: Летонија постаје део Совјетског Савеза; Данамови морају да оду

1951: Сведоци прогнани у Сибир

1960.

1980.

1991: Летонија задобија политичку независност

1993: Стижу први мисионари из Галада

1995: Кула стражара излази једном месечно на летонском

1996: У Риги основан Одбор земље

1997: Прва потпуно нова Дворана Краљевства саграђена у Јурмали

1998: Законски признате две скупштине у Риги

2000.

2001: Организована прва посебна проповедничка акција

2004: Летонија 1. септембра постаје подружница

2006: Завршено проширење подружнице; у Летонији има преко 2 400 активних објавитеља

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

2 000

1 000

1920 1940 1960 1980 2000

 [Слика на целој 176. страни]

[Слика на 178. страни]

У овој згради је 1926. било отворено прво представништво Истраживача Библије у Риги

[Слика на 178. страни]

„Слобода за све људе“ донела је радосну вест 1928. у Летонију

[Слика на 178. страни]

Рис Тејлор

[Слика на 180. страни]

Фердинанд Фрук, крштен 1927.

[Слика на 180. страни]

Хајнрих Цек и његова жена Елса испред своје радње у Лијепаји

 [Слике на 183. страни]

Едвин Риџвел (лево) и Ендру Џек кришом су уносили литературу у Летонију

[Слика на 183. страни]

Перси и Меџ Данам

[Слика на 183. страни]

Особље представништва и други Сведоци 1930-их

[Слика на 191. страни]

Списак Сведока које је 1950. КГБ ухапсио. Многи су послати у Сибир

[Слика на 191. страни]

Сибир почетком 1950-их

 [Слика на 194. страни]

На већим скуповима као што је ова сахрана, браћа су слушала библијске говоре

[Слика на 194. страни]

Паулс и Валија Бергманис преводили су „Кулу стражару“ на летонски, пишући је својеручно у школским вежбанкама

[Слика на 194. страни]

Користећи микрофилм (приказан у природној величини) браћа су развијала, умножавала и дистрибуисала „Кулу стражару“

[Слике на 197. страни]

Теофилија Калвите, једна медицинска сестра, упознала је истину од Паулине Серове

[Слика на 199. страни]

Јуриј Каптола 1981. године

[Слика на 199. страни]

Данас, испред затвора где је одлежао своју затворску казну

[Слике на 202. страни]

Конгрес 1998. „Божји пут живота“, први који је одржан у Летонији, на ком је био и сектор на знаковном језику

[Слике на 207. страни]

Три месеца након што је Јанис Фолкманис постао шампион Летоније у дизању тегова, постао је објавитељ Краљевства

[Слике на 207. страни]

Када је био у затвору, Марис Круминиш се први пут молио Богу

[Слика на 210. страни]

Даце Пунцуле је избачена из школе јер је одбила да пева националистичке песме

[Слика на 210. страни]

Елена Годлевскаја је умрла након што јој је насилно дата трансфузија крви

[Слика на 210. страни]

Путујући надгледници и њихове жене духовно изграђују скупштине

 [Слика на 215. страни]

Летонска бетелска породица

[Слике на 215. страни]

Одбор подружнице 2006. године

Петар Лутерс

Андерс Берглунд

Хану Канканпа

Јуха Хутунен

[Слика на 215. страни]

Три зграде подружнице у улици Мијера у Риги

[Слике на 218. страни]

Јеховин народ у Летонији сада може слободно да проповеда

[Слике на 218. страни]

Овај изгорели биоскоп (лево) претворен је у комплекс од две Дворане Краљевства (доле)