Пређи на садржај

Пређи на садржај

Реинион

Реинион

Реинион

ПРВИ људи који су угледали Реинион били су највероватније арапски трговци који су случајно открили овај тропски рај. Налик на зелени драгуљ у тамноплавим водама Индијског океана, ово острво се по разноликости и богатству природних лепота може мерити с читавим континентима. Плаже с песком вулканског порекла, безбројни водопади, кишне шуме, бујно дивље цвеће, долине у подножју високих планина, кршевити вулкански врхови, зеленилом обрасли кратери угашених вулкана пречника по више километара, као и један активни вулкан — све су то само нека од обележја Реиниона.

Иако живе на тако чудесном острву, многи његови житељи увидели су да постоји нешто још лепше од природних лепота којима су окружени. Они су заволели драгоцене истине из Божје Речи. Први објавитељ Краљевства који је крочио на Реинион био је мисионар Роберт Низбет, који је служио на оближњем Маурицијусу. Било је то у септембру 1955. Иако је на Реиниону боравио само неколико дана, Роберт је код многих пробудио интересовање за Библију, оставио доста литературе и успоставио велики број претплата на Пробудите се! Даљњи контакт са заинтересованим особама одржавао је путем писама.

Између 1955. и 1960, Роберт Низбет и зонски надгледник Хари Арнот неколико пута су кратко боравили на овом острву. Француска подружница је 1959. замолила Адама Лисјака, пензионисаног рудара пољског порекла који је служио као пионир на Мадагаскару, да посети Реинион. Адам је то учинио и те године је цео децембар провео на Реиниону. Он је написао: „Деведесет посто становника су предани католици, али многи би волели да сазнају више о Божјој Речи и о новом свету. Свештенство покушава да заустави ширење истине. Неко је рекао једном претплатнику на Пробудите се! да свештеник жели да позајми од њега нашу књигу ’Нека Бог буде истинит‘. ’Позајмићу му је ако лично дође по њу‘, одговорио је тај човек. Свештеник се није појавио.“

СТИЖЕ ПОМОЋ ИЗ ФРАНЦУСКЕ

Француска подружница која је у то време надгледала дело позвала је способне објавитеље да се преселе на Реинион. На тај позив се одазвала породица Пегу — Андре, Жанин и њихов шестогодишњи син Кристијан — као и њихова рођака Ноеми Дуре. Стигли су бродом у јануару 1961. Ноеми, коју су звали Мими, служила је две године као специјални пионир, а затим се вратила у Француску.

Чим су почели да проповедају, наишли су на велико интересовање и чак су одржавали састанке у својој хотелској соби, у главном граду Сен-Денију. Касније су састанке одржавали у једној кући у коју су се преселили. Око годину дана након њиховог доласка, новоформирана група је у Сен-Денију изнајмила малу салу у коју је могло да се смести око 30 особа. Била је то дрвена грађевина с кровом од таласастог лима, два прозора с капцима и једним вратима. Након што су добила дозволу, браћа су срушила унутрашње зидове, направила мали подијум и поставила дрвене клупе без наслона.

Једног ведрог, тропског недељног јутра, лимени кров се претворио у прави радијатор и ускоро су сви присутни били обливени знојем, нарочито браћа која су била на подијуму, само неколико центиметара испод крова. Поред тога, пошто је дворана често била дупке пуна, многи су стајали напољу, слушајући програм кроз отворене прозоре или стојећи на вратима, због чега је унутра било још загушљивије.

’ПРЕЗАПОСЛЕНИ СМО!‘

Упркос тим неприликама, свима је указивана срдачна добродошлица и крајем те прве године на састанке је редовно долазило око 50 особа. Број објавитеља Краљевства порастао је на седам, а било је 47 библијских студија! Неке заинтересоване особе проучавале су двапут недељно. „Заиста смо радосни, веома радосни, али и презапослени“, писала су браћа.

Међу заинтересованим особама била је Мирјам Андријен, која је почела да проучава Библију на Мадагаскару 1961. године. Она се сећа да је малопре споменута дворана такође служила и као привремена конгресна дворана. Браћа би једноставно направила продужетак, надстрешницу од палминих грана. Тим првим већим скуповима присуствовало је и до 110 особа.

На једном већем скупу који је одржан у октобру 1961. на Маурицијусу, крштени су између осталих Давид Сури, Маријана Лан-Нго и Лисијен Вешо. Сви они су имали велики удео у делу проповедања. Следеће године, број објавитеља је порастао на 32, а сваки пионир је водио чак 30 студија! Недељом је на састанку било присутно и до 100 особа различитог етничког порекла.

Многи житељи Реиниона пореклом из Индије придржавају се обичаја који представљају спој католичких и хиндуистичких веровања. Некима је било веома тешко да прекину с пређашњим начином поступања. Али стрпљење и доброта Сведока, као и њихово одлучно заступање онога што је исправно, често су водили до добрих резултата. На пример, иако је две године проучавала с једном пионирком, једна жена је и даље припадала кривој религији, бавила се прорицањем судбине и живела у ванбрачној вези. Пионирка је одлучила да тај студиј преда другој сестри надајући се да ће она помоћи тој жени. „После неколико месеци“, написала је касније та сестра, „жена је почела да стиче дубље разумевање и на моју велику радост, престала је да се бави спиритизмом. Али, још увек је живела невенчано. Рекла ми је да човек с којим живи неће да се обавезује. На крају је одлучила да остане с њим, тако да нисам имала другог избора него да прекинем студиј.

„Једног дана сам срела ту жену на улици и она ме је питала да ли би могла поново да проучава. Рекла сам јој да може, под условом да своју искреност покаже тако што ће примењивати оно што је већ научила. Посаветовала сам је да се моли Јехови у вези с тим, и она ме је послушала. Затим је скупила храбрости да отворено разговара са својим партнером. На њену велику радост, сложио се да се венчају. Штавише, и он је почео да долази на састанке с њом.“

Током службене 1963. године, 11 пута је достигнут највећи број објавитеља Краљевства, који је на крају износио 93. Реинион је тада имао две скупштине и једну групу. У децембру 1962, на плажи у Сен-Жил-ле Бену одржано је прво крштење на овом острву и тада је крштено 20 особа. Следећом приликом, у јуну 1963, крстило се њих 38. На Реиниону је 1961. однос објавитеља према броју становника био 1 напрема 41 667. Три године касније, износио је 1 напрема 2 286. Нема сумње да је Јехова „дао да [семе истине] расте“ на овом острву које се показало плодним у духовном погледу (1. Кор. 3:6).

СВЕДОЧЕЊЕ О КРАЉЕВСТВУ НА ДРУГИМ ПОДРУЧЈИМА

До 1965 — само четири године након што је прва породица Сведока дошла на острво — скупштина у Сен-Денију имала је више од 110 објавитеља који су обрађивали тамошње подручје сваке три седмице! С друге стране, остала подручја на Реиниону била су скоро нетакнута. Како је тај проблем решен? Браћа су изнајмљивала аутобусе и проповедала у другим приобалним градовима као што су Сен-Ле, Сен-Филип и Сен-Пјер.

Путовање до неких подручја трајало је по неколико сати, тако да су браћа кретала рано ујутро и возила се путевима који су углавном били уски, стрми и кривудави. Вожња од Сен-Денија до Ле Пора, која данас траје 15 минута, тада је била двочасовно мучење. „Била је потребна вера да би се ишло тим путем“, сећа се један брат. Иако је касније изграђен нов пут, путовање је ипак ризично због одрона. На неким местима, планине се уздижу скоро вертикално поред пута, а обилне кише понекад проузрокују одрон стена које су тешке више тона. Током година је услед тога страдао велики број људи.

„Кад сам имао око осам година“, прича Кристијан Пего, „наша група је људима који живе на удаљеним подручјима уручивала 400 до 600 часописа Пробудите се! Тада је Кула стражара била забрањена. Мужеви неких наших сестара који нису делили наша веровања али су били пријатељски настројени, радо би ишли на излете са својим супругама, али нису сведочили. Након службе проповедања следило је дружење у природи, што је за нас децу било право уживање. Нема сумње да су те посебне прилике много утицале на мој живот.“

ОРГАНИЗАЦИОНЕ ПРОМЕНЕ УБРЗАВАЈУ ДЕЛО

У мају 1963. на Реинион је први пут дошао један представник светске централе. Био је то Милтон Хеншел, који је одржао посебно предавање пред 155 присутних. Током његове посете, четири објавитеља су наименована да као специјални пионири брину о скупштинама и проповедају у подручјима где добра вест још није стигла. Давид Сури је био послат у Ле Пор, Лисијен Вешо у Сен-Андре, а Маријана Лан-Нго и Ноеми Дуре (сада Тисеран) у Сен-Пјер.

До 1964. за дело на овом острву била је задужена подружница у Француској, а од 1. маја те године надгледање је поверено подружници с Маурицијуса. Уз то, на Реиниону је отворено складиште литературе. У међувремену су објавитељи позвани да обрађују више недодељених подручја, а браћа су била подстакнута да теже за скупштинским одговорностима како би нови који дођу у истину били добро збринути у духовном погледу. То је било сасвим разумљиво, јер се током службене 1964. крстило 57 нових — на једном скупу је крштена 21 особа!

Претходне године је група из Сен-Андреа поднела молбу да постане скупштина. У молби је писало: „Крајем јуна 1963. имаћемо 12 крштених објавитеља, уз могућност да у наредна два месеца добијемо 5-6 нових објавитеља. Браћа воде 30 библијских студија.“ Молба је одобрена, а о скупштини су бринула двојица браће — Жан Насо, као скупштински слуга, то јест председавајући надгледник и Лисијен Вешо, као његов помоћник. Обојица су била у истини непуне две године.

Тридесетосмогодишњи Жан, који се крстио 1962, био је наставник практичне наставе у једној техничкој школи и веома способан грађевинар. Био је висок и крупан, имао је велико срце, као и дар и умеће да организује активности којима се унапређује дело проповедања. У ствари, он је о свом трошку и на свом плацу у Сен-Андреу саградио другу Дворану Краљевства на Реиниону. Била је то стабилна и лепа дрвена зграда у којој је комотно могло да се смести више од 50 особа. Од тада је на подручју за које је првобитно била задужена група из Сен-Андреа основано осам скупштина. Жан је верно служио Јехови до смрти, 1997. године.

Трећа група која је формирана почетком 1960-их била је у лучком граду Ле Пору, а њој су припадале и заинтересоване особе из Сен-Пола, који се налази око осам километара јужније. Ле Пор је био препознатљив по једноставним дрвеним кућама окруженим стабљикама млечике налик на кактусе без трнова. Давид Сури је изнајмио једну кућу да би се у њој одржавали састанци. У децембру 1963, та група је поднела молбу да постане скупштина. Састојала се од 16 објавитеља, од којих је 8 било крштено. У просеку су проводили 22 и по сата месечно у служби проповедања. Само су Давид и брат који му је помагао водили 38 библијских студија! На јавном предавању које је тог истог месеца одржао покрајински надгледник, било је 53 присутних.

Групи у Ле Пору били су додељени и специјални пионири Кристијан и Жозет Бонкас. Кристијан се крстио у Француској Гијани, а на Реинион је дошао почетком 1960-их. У то време је био неожењен и нико од чланова његове породице није био у истини. Брат Сури се преселио на друго место да би Кристијан и Жозет могли да станују у кући у којој су се одржавали састанци. Међутим, скупштина је с временом постала толико велика да је и тај пар морао да се пресели!

У међувремену је свештенство у овој претежно католичкој земљи почело да распирује мржњу према Сведоцима. Преко дана, деца и тинејџери су често гађали објавитеље камењем, а ноћу су бацали камење на кровове њихових кућа.

Рафаела Оаро, која је тада почела да проучава Библију, познавала је неке од тих младих. Након што су гађали камењем једног брата, пратила је неке од њих до куће. „Ако опет будете гађали камењем мог брата, имаћете посла са мном“, рекла им је.

„Извините, госпођо Оаро“, одговорили су јој они. „Нисмо знали да је то ваш брат.“

Рафаела и њене три ћерке постале су Сведоци. Једна од ћерки, Јолен, удала се за Лисијена Вешоа.

Упркос предрасудама које су се јављале под утицајем свештенства, захваљујући ревности браће и Јеховином благослову, у Ле Пору је основана ревна скупштина и дворана је ускоро постала претесна. У ствари, често је било више оних који су током програма стајали напољу него оних који су били унутра. Столице су биле стављане практично свуда, чак и на подијум, а деца су седела на ивици подијума, лицем према публици. С временом су браћа изградила лепу Дворану Краљевства и данас на том подручју има шест скупштина.

ПИОНИРИ ПРЕДВОДЕ

Међу првим пионирима на Реиниону била је Аник Лапјер. „Аник је поучавала маму и мене“, сећа се Мирјам Тома. „Подстицала ме је да будем ревна у служби, а ја сам јој рекла да желим да будем пионир. Крстила сам се после шест месеци. Тада је цело острво било наше подручје и обично смо пешачили јер није било аутобуса, а и аутомобила је било врло мало. Брат Насо је имао ауто и возио нас је у службу кад год је могао. Уживали смо у проповедању и сви смо били пуни жара.“

Анри-Лисијен Гронден се присећа: „Увек смо подстицали децу да буду пионири. Покрајински надгледници су истицали колико је важно да дајемо Јехови најбоље. Наш најстарији син Анри-Фред који сада има 40 година, изабрао је пуновремену службу за свој животни позив.“

„У нашој скупштини било је много ревних младих особа“, сећа се Анри-Фред. „Неки су били крштени, а неки, међу којима сам био и ја, нису. Без обзира на то, сви смо током школског распуста проводили 60 сати месечно у служби проповедања. Никада нисмо изгубили из вида наше духовне циљеве. Данас, заједно са својом супругом Евелин, служим као покрајински надгледник.“

ДЕМОНСКИ НАПАДИ

На Реиниону се многи баве спиритизмом. Жанин Корино (девојачко Пего), присећа се: „У селу Ла Монтањ срела сам човека који ми је рекао да ће забости чиоде у лутку и тако бацити чини на мене. Нисам разумела о чему прича, па сам питала жену с којом сам проучавала шта то значи. ’Тај човек је врач‘, рекла ми је она, ’и хоће да призове духове да ти нанесу зло.‘ Уверила сам је да Јехова увек штити оне који се потпуно поуздају у њега. Наравно, ништа ми се није десило.“

Један брат се присећа да је његова породица, кад је био дете, одржавала спиритистичке сеансе. Године 1969, срео је Јеховине сведоке и почео да проучава Библију. Међутим, демони су покушавали да га спрече тако што су проузроковали да изгуби слух кад дође на састанак. Па ипак, он је и даље долазио и уз то је снимао говоре како би могао да их слуша код куће. Убрзо су га демони оставили на миру и почео је да учествује у служби проповедања (Јак. 4:7).

Розеда Каро, која је била пентекосталка, почела је 1996. да проучава Библију са Сведоцима. Пре тога је изгубила вид јер је послушала савет других из њене цркве и престала да узима лек за дијабетес. Њен муж Кледо био је члан комунистичке партије и сви су га се плашили јер је био насилан. Осим тога, бавио се врачањем, учествовао у хиндуистичким церемонијама и касније је постао пентекосталац.

Кад је Розеда почела да проучава Библију, Кледо јој се противио и чак је претио скупштинским старешинама, али њу то није застрашило. Неколико месеци касније, Кледо је примљен у болницу где је пао у кому. Када је дошао свести, две Сведокиње су га посетиле и донеле му чорбу коју су спремиле. Помислио је да је то за његову жену.

„Не, господине Каро, чорба је за вас!“, рекле су сестре.

„То ме је дубоко дирнуло“, присећа се Кледо. „Нико из пентекосталне цркве није ми дошао у посету. Посетили су ме само Јеховини сведоци — исти они људи којима сам се толико противио — и донели ми храну. Помислио сам: ’Јехова, Бог у ког верује моја жена, заиста постоји.‘ Тада сам се у себи помолио да Розеда и ја будемо уједињени у својим веровањима.“

Кледо није упутио ову понизну молитву понесен тренутним осећањима. Пре него што се разболео, његово противљење се донекле стишало и дозволио је својој жени да проучава у комшилуку. Онда је једног дана рекао Розеди и сестри која је проучавала с њом: „Није добро да проучавате тамо. Дођите у нашу кућу.“ Њих две су га послушале. Али, без њиховог знања, Кледо их је слушао из суседне собе и допало му се оно што је чуо. Иако је био неписмен, када је оздравио, проучавао је двапут недељно и крстио се 1998. Упркос здравственим тегобама које су уобичајене за позне године, Кледо и Розеда и даље верно служе Богу.

ПРОПОВЕДАЊЕ У УНУТРАШЊОСТИ ОСТРВА

Мали проценат становника Реиниона живи у унутрашњости острва, у подножју врлетних планина високих и преко 1 200 метара. Други живе на већим надморским висинама, у пространим зеленим кратерима једног огромног угашеног вулкана. Неки од тих људи ретко путују до океана, а неки га никад нису видели. Примера ради, до кратера Сирк де Мафат може се доћи само пешице или хеликоптером.

Луј Нелоп, потомак афричких робова, одрастао је у Сирк де Мафату. Као младић, помагао је при ношењу католичког свештеника у носиљци. Касније се преселио у Сен-Дени, где је упознао истину. Наравно, желео је да прича својим рођацима о веровањима која је прихватио. Зато су једног дана 1968. Луј, његова супруга Ан и две сестре, једна од 15 а друга од 67 година, кренули пешице ка унутрашњости острва. Понели су ранац, кофер и актенташну пуну литературе.

У почетку су се кретали дуж једног речног корита, а затим уском, кривудавом планинском стазом. На неким местима се с једне стране пута уздизала скоро вертикална литица, а с друге стране је била провалија. Проповедали су у свакој кући на коју би наишли. „Те ноћи се Јехова побринуо за нас преко власника једине радње у тој области“, прича Луј. „Ставио нам је на располагање двособну кућицу с креветима и кухињом. Ујутро смо продужили даље, а пут нас је водио преко обронка 1 400 метара високе планине ка кратеру угашеног вулкана, који изгледа као огроман природни амфитеатар.

„На крају смо стигли до куће једног старог пријатеља који нам је указао гостопримство. Сутрадан смо оставили део пртљага код њега и наставили пут до нашег одредишта. Хранили смо се гуавама, дивљим воћем које смо налазили успут, и проповедали смо понизним људима који никад раније нису имали прилику да чују поруку о Краљевству. Стигли смо до куће једне рођаке у шест сати поподне. Била је срећна што нас види и припремила нам је за вечеру укусно јело с пилетином, што нас је подсетило на Аврахама и Сару који су угостили Божје анђеле (Пост. 18:1-8). Наравно, сведочили смо јој док је кувала. Јели смо тек око 11 увече.

„Наредног дана, у четвртак, обилазили смо кратер, хранећи се гуавама и посећујући све мештане које смо могли наћи. Један љубазан човек позвао нас је на кафу, тако да смо могли мало да се одморимо — заправо, одмарала су се наша стопала, али не и језик! Тај човек је толико уживао у разговору о Библији да нас је пратио до свих кућа у кругу од једног километра од његове, свирајући усну хармонику док смо пешачили.

„На крају смо обишли цео кратер и стигли до места где смо оставили пртљаг. Ту смо и преноћили. До петка увече, када смо се вратили кући, нас четворо, укључујући и нашу драгу 67-годишњу сестру, препешачило је око 150 километара, посетило 60 кућа и оставило око 100 примерака литературе. Сасвим разумљиво, били смо физички уморни, али духовно окрепљени. Наравно, за мене је путовање у Сирк де Мафат уједно био и повратак завичају.“

ОД ДВА ОБЈАВИТЕЉА ДО ПЕТ СКУПШТИНА

Кристијан Пего и његова мајка преселили су се 1974. на југ, у град Ла Ривијер, у ком тада није постојала скупштина. „На састанке које смо одржавали у нашој гаражи убрзо је долазило 30 људи“, прича Кристијан, који је тада имао 20 година. „Почео сам да проучавам Библију с једном женом и њеном ћерком, Селин, која је била верена за Илиса Грондена. Илис је био борбени комуниста и није желео да његова вереница проучава с нама. Међутим, Селин га је убедила да нас саслуша и моја мајка је отишла да посети њега и његове родитеље. На нашу велику радост, они су је саслушали и допало им се оно што су чули. Читава породица је почела да проучава, а Илис и Селин су се 1975. године крстили и венчали. Касније је Илис наименован за старешину.“

Кристијан наставља: „Осим Ла Ривијера, наше подручје је обухватало и места у унутрашњости — Силао, Лезавирон, Ле Мак и Летан-Сале. У Ле Маку је било много заинтересованих особа. Изнад тог села уздиже се Ле Кап, део обода једног угашеног вулкана. Кад је јутро ведро, одатле се може видети огроман природни амфитеатар обрастао бујном вегетацијом, који се налази преко 300 метара ниже.“

На једном малом имању недалеко од подножја Ле Капа живела је породица Пудру. Њихов најстарији син, Жан-Клод, прича: „Наш отац је узгајао поврће за пијацу, а моја четворица браће, пет сестара и ја помагали смо му у томе. Он је такође гајио геранијуме из којих је дестилацијом добијао уље које се користи за производњу парфема. Пешачили смо пет километара до школе у оближњем селу, често носећи поврће. На повратку кући понекад смо носили 10 килограма намирница, и све то на глави.

„Отац је био веома вредан човек и поштовали смо га због тога. Али, попут многих, често се опијао и тада је био насилан. Моја браћа, сестре и ја често смо били сведоци ружних сцена у кући и страховали смо за будућност наше породице.“

Жан-Клод наставља: „Године 1974. упознао сам се с једним пиониром. Тада сам радио као учитељ у Ла Ривијеру. Због лицемерја и неправде које сам видео у црквама, сумњао сам у постојање Бога. Упркос томе, то што је брат одговарао на сва моја питања користећи Библију, оставило је дубок утисак на мене. Моја супруга Никол и ја почели смо да проучавамо. Такође смо посећивали моју породицу да бисмо разговарали о библијској истини. Често смо до касно у ноћ седели с мојом браћом и сестрама. Понекад су те разговоре слушали и наши родитељи.

„Убрзо су моја браћа Жан-Мари и Жан-Мишел, као и сестра Розелин, почели редовно да долазе код нас како би присуствовали нашем студију. Сви смо духовно напредовали, почели да идемо у службу и крстили смо се 1976. Нажалост, отац ме је оптужио да лоше утичем на моју браћу и сестре и престао је да разговара са мном. Постао је толико ратоборан да сам морао да избегавам да се сретнем с њим у јавности!

„Мајка је почела да проучава Библију иако је била неписмена. Срећан сам што је отац у међувремену променио свој став и постао блажи. У ствари, 2002. је и он почео да проучава Библију. Данас је 26 чланова наше породице крштено. Ту смо мојих деветоро браће и сестара и ја, наши брачни другови, као и наша мајка која је још увек ревна упркос поодмаклим годинама. Жан-Мишел и Жан-Ив су неко време служили као покрајински надгледници, али су морали да прекину због здравствених проблема. Обојица су скупштинске старешине, а Жан-Ив и његова супруга Розеда су уједно и пионири. Мој најстарији син и ја служимо као старешине.“

Године 1974, када су Кристијан Пего и његова мајка дошли у Ла Ривијер, у том граду и околним местима није било ниједне скупштине, а сада их има пет. Једна је у Силау, месту које се налази високо у подручју Сирк де Силао и познато је по планинским изворима и термалној бањи. Како је формирана скупштина у Силау? Објавитељи из Ла Ривијера су од 1975. до 1976. сваког четвртка путовали у 37 километара удаљени Силао, уским, вијугавим путем, на ком је често долазило до одрона, и проповедали су у том граду до око пет поподне. Њихов труд је уродио плодом, јер сада у Силау има око 30 објавитеља и изграђена је Дворана Краљевства.

ДУХОВНИ НАПРЕДАК НА ЈУГУ ОСТРВА

Житељи Реиниона с добрим разлогом називају јужни део овог острва „дивљи југ“. Огромни таласи свом силином ударају у пусту обалу изнад које се уздиже активни вулкан Питон де ла Фурнез (Врх пећи). Највећи град у тој области је Сен-Пјер. Специјалне пионирке Дениз Мело и Лилијан Пјепшик послате су тамо крајем 1960-их. Касније, како је заинтересованих особа било све више, овим двема сестрама придружио се брачни пар специјалних пионира, Мишел и Рене Ривијер.

Међу првим житељима овог подручја који су почели да проучавају Библију био је Клео Лапјер, грађевинар који је постао Сведок 1968. „Први састанак ком сам присуствовао био је одржан под једним великим дрветом“, прича Клео. „’Дворана Краљевства‘ — помоћна зграда величине три пута три метра — била је срушена како би се на том месту изградила већа зграда. И ја сам учествовао у њеној изградњи.“

Пошто је био у резервном војном саставу, Клео је те исте године добио позив за војску. „Користећи оно мало библијског знања које сам имао“, прича Клео, „писао сам надлежнима и објаснио им да сам заузео неутралан став. Пошто нисам добио одговор, отишао сам у војну базу у Сен-Денију, на другој страни острва, да видим о чему се ради. Један официр ми је рекао да идем кући, али да очекујем да ћу бити послат у затвор. Зато сам се често молио и марљиво проучавао. Ускоро сам био позван да поново дођем у базу. Када сам стигао, замолио сам брата који је ишао са мном колима да ме чека сат времена. ’Ако ме нема до тада, највероватније се нећу вратити‘, рекао сам му. ’У том случају, молим те, продај мој ауто и дај новац мојој жени.‘

„Када сам ушао унутра, приметио сам да се официри расправљају шта да раде са мном. После око 45 минута, пришао ми је један водник.

„’Губи ми се с очију!‘, рекао је. ’Иди кући.‘

„Нисам одмакао ни 50 метара када ме је позвао да се вратим. Обратио ми се другачијим тоном гласа и рекао: ’Дивим се вама Сведоцима. Чуо сам за вас у Француској али ти си први кога сам упознао.‘

„Пошто сам тада био једини брат у Сен-Пјеру, водио сам све скупштинске састанке. Међутим, с времена на време неко би ми помагао, а 1979. стигли су мисионари, брачни пар Антоан и Жилберта Бранка.

ГРАДЊА ДВОРАНА КРАЉЕВСТВА

Скупштине и групе су се у почетку обично састајале у домовима браће или у кућама које су преуређене да би се у њима могли одржавати састанци. Међутим, пошто се на том подручју често јављају циклони, биле су потребне издржљивије грађевине. Али, цигле су скупе, а и градња траје много дуже. Упркос томе, Јеховина рука није била кратка и с временом су на Реиниону почеле да ничу такве Дворане Краљевства (Иса. 59:1).

На пример, скупштина у Сен-Лују је добила планове за нову Дворану Краљевства баш у време када је један млади брат учио зидарски занат. Тај брат је сведочио мајстору од ког је учио, испричао му за дворану и објаснио да ће је градити волонтери. Како је тај човек реаговао? Довео је цео разред на градилиште да би уз рад добили практичну обуку! Учествовали су у копању темеља, а он је касније поклонио арматуру за тај темељ.

Браћа су планирала да једног празничног дана излију бетонску плочу површине 190 квадратних метара, и преко сто вредних добровољаца окупило се рано ујутро како би обавили тај посао. Међутим, из непознатог разлога у граду је нестало воде! Један брат који је познавао шефа ватрогасне службе одлучио је да нешто предузме и обратио се за помоћ том љубазном човеку, који је одмах послао ватрогасни камион с довољно воде да се заврши посао.

Када је Дворана Краљевства била довршена, један човек који је тек почео да проучава, одушевљен браћом и њиховим радом узео је своју чековну књижицу и приложио скоро целу суму која је била потребна за ново озвучење. Кери Барбер, члан Водећег тела, који је у децембру 1988. био у посети Маурицијусу, дошао је на Реинион да одржи говор за посвећење. Прва Дворана Краљевства изграђена методом брзе градње завршена је 1996. у месту Сен-Жил-ле Бен. Данас на овом острву има 17 Дворана Краљевства у којима се састају 34 скупштине.

ГДЕ ОДРЖАВАТИ ВЕЋЕ СКУПОВЕ?

Дело проповедања је на Реиниону напредовало таквом брзином да је било тешко наћи одговарајућа места за веће скупове. Браћа су 1964. планирала да одрже први дводневни покрајински састанак. Иако су месецима тражили, једино место које су нашли био је ресторан који се налазио на спрату у једној згради у Сен-Денију. Цена закупа је била прилично висока, а зграда је била стара и саграђена од дрвета. Власници су рекли да под може да издржи тежину више од 200 људи, што је био очекиван број присутних.

Пошто нису имала избора, браћа су резервисала ресторан, а један човек који је ценио Сведоке дао им је озвучење. Кад је тај дан дошао и браћа и заинтересоване особе почели да пристижу, под је шкрипао и савијао се под теретом, али је издржао. У недељу је било 230 присутних а крстила се 21 особа.

Кратко након тога, Луј Нелоп, брат који је одрастао у Сирк де Мафату, понудио је део свог имања у Сен-Денију за изградњу привремене Конгресне дворане. То је била једноставна грађевина отвореног типа. Имала је дрвену конструкцију, лимени кров и зидове од испреплетеног палминог лишћа.

Први већи скуп који је одржан на том месту био је тродневни обласни конгрес. Мирјам Андријен која је присуствовала том конгресу прича: „Првог јутра смо ишли у службу проповедања, а када смо се вратили чекао нас је топао ручак — прави креолски оброк од пиринча, пасуља и пилетине у који су биле додате љуте папричице. За оне чијим непцима нису пријале папричице кувари су припремили ругел мармај, мање зачињен сос.“

Како је број присутних растао, ова Конгресна дворана је проширивана, а служила је и као Дворана Краљевства. У међувремену су се одселиле породице које су живеле у изнајмљеним кућама на том имању и брат Луј је поклонио сву земљу скупштини. Ту се сада налази веома лепа Дворана Краљевства од цигала, у којој се састају две скупштине из Сен-Денија.

Конгресна дворана је изграђена 1997. у граду Ла Посесион, на плацу који је купљен пет година раније. Направљена је са отвореним странама, а базен за крштење је уграђен у подијум. Има 1 600 места и користи се најмање 12 пута годишње за покрајинске састанке и обласне конгресе. Поред ње се налази мисионарски дом у који може да се смести девет особа. Ту је и складиште за литературу и канцеларија за надгледање дела проповедања на Реиниону.

ГДЕ ОДРЖАВАТИ ВЕЛИКЕ КОНГРЕСЕ?

Пре него што је изграђена Конгресна дворана, браћа су за обласне конгресе изнајмљивала Олимпијски стадион у Сен-Полу. Чак и тада, често су у последњем тренутку морали да иду на друго место због спортских и културних манифестација којима је давана предност. Касније су надлежни замолили браћу да користе простор који се налази поред стадиона. Ту су се одржавали сајмови и изложбе, није било седишта нити надстрешнице, тако да су делегати морали да доносе своје столице и сунцобране. Због тога, говорници с подијума нису видели мноштво пажљивих слушалаца већ масу разнобојних сунцобрана.

„Једном су градски званичници за исти датум одобрили две резервације“, пише канцеларија с Реиниона. „Друга резервација била је за једну музичку групу с Мартиника која свира зук музику — мешавину афричких ритмова, регеа и калипса. Надлежни су дали предност тој групи, а нама су понудили да користимо излетиште које се зове Пећина првог Француза јер су се на том месту искрцали први француски досељеници. Околина је била прелепа — у позадини су се издизале високе литице и било је много дрвећа које је правило хлад — али није било седишта ни позорнице, као ни довољно тоалета.

„Међутим, овог пута нам је било драго што смо се налазили ту, јер је у суботу увече изненада избила олуја — гром је уништио комплетан електрични систем на стадиону и окончао зук концерт. На нашем конгресу, пет километара одатле, ништа се није десило. Мештани су чак причали да је то био ’Божји суд‘.“

ОРГАНИЗАЦИОНА ПОБОЉШАЊА

Дана 22. јуна 1967. основано је законско тело под називом Association Les Témoins de Jéhovah (Удружење Јеховиних сведока). У фебруару 1969, на острво је стигао први покрајински надгледник за то подручје, Анри Зами, који је рођен у Алжиру а одрастао у Француској. Његову покрајину сачињавало је шест скупштина на Реиниону и четири на Маурицијусу, као и више удаљених група. Данас само на Реиниону постоје две покрајине.

Године 1975, у Француској је укинута 22-годишња забрана Куле стражаре и браћа с Реиниона су одмах почела да користе овај часопис. До тада су добијали публикацију Bulletin intérieur (Интерни билтен), која је штампана у Француској. Садржала је исте информације као и Кула стражара, али није коришћена у служби проповедања. У јануару 1980. француска подружница је почела да штампа француско издање Наше службе за Краљевство које је било прилагођено потребама на Реиниону и другим острвима у тој области. Поред тога, мислило се и на људе који говоре реинионски креол, па су на тај језик преведени неки трактати и брошуре, као и књиге Спознање које води до вечног живота и Обожавај јединог истинитог Бога. Ова изванредна духовна храна допринела је ширењу добре вести у овом удаљеном делу света.

Истина, у огромном пространству Индијског океана, Реинион је само тачка. Али, каква се само велика хвала Богу уздиже одатле! То нас подсећа на речи пророка Исаије: „На острвима нека објављују [Јеховину] хвалу“ (Исаија 42:10, 12). Док надаље то чине, нека Јеховини сведоци с Реиниона буду постојани и верни баш као велики плаветни таласи који даноноћно запљускују вулканске обале овог острва!

[Оквир/Мапе на странама 228, 229]

Реинион

Природне одлике

Ово острво је дугачко 65, а широко 50 километара и највеће је у групи Маскаренских острва коју чине Маурицијус, Реинион и Родригес. У близини његовог средишњег дела налазе се три насељене калдере, то јест кратера обрасла бујном вегетацијом. То су долине са стрмим странама које су настале у далекој прошлости урушавањем једног огромног вулкана.

Становништво

Реинион има 785 200 становника мешовитог порекла. Њихови преци дошли су из Африке, Кине, Француске, Индије и југоисточне Азије. Око 90 посто становника су католици.

Језик

Службени језик је француски, али доста се говори и реинионски креол.

Привреда

Економија се углавном заснива на узгајању шећерне трске и на њеним производима као што су меласа (шећерни сируп) и рум, као и на туризму.

Исхрана

У исхрани су најзаступљенији пиринач, месо, риба, пасуљ и сочиво. Поред шећерне трске, гаје се и кокос, личи, папаја, ананас, купус, зелена салата, парадајз и ванила.

Клима

Реинион се налази нешто северније од јужног повратника. Има тропску и влажну климу, с периодичним променама у количини падавина и температури. Циклони су честа појава.

[Мапе]

(За комплетан текст, види публикацију)

Мадагаскар

Родригес

Маурицијус

Реинион

РЕИНИОН

СЕН-ДЕНИ

Ла Монтањ

Ла Посесион

Ле Пор

Сен-Пол

Сен-Жил-ле Бен

СИРК ДЕ МАФАТ

СИРК ДЕ САЛАЗИ

Силао

СИРК ДЕ СИЛАО

Сен-Ле

Ле Кап

Ле Мак

Лезавирон

Летан-Сале

Ла Ривијер

Сен-Луј

Сен-Пјер

Сен-Филип

Питон де ла Фурнез

Сен-Беноа

Сен-Андре

[Слике]

Сателитски снимак

Лава

Сен-Дени

[Оквир на странама 232, 233]

Кратак осврт на историју Реиниона

Древни арапски морепловци назвали су ово острво Дина моргабин (Западно острво). Португалски морепловци који су га открили почетком 16. века, кад је још било ненасељено, назвали су га Санта Аполонија. Острво је дошло под француску доминацију 1642, када је Француз Жак Прони на њега протерао 12 побуњеника с Мадагаскара. Године 1649, име острва промењено је у Ил Бурбон, по француској краљевској династији. Када је династија Бурбона пала 1793, током Француске револуције, острво је добило име Реинион у знак сећања на уједињење Париске националне гарде с револуционарима из Марсеја. Након још неких промена, име Реинион је поново враћено 1848. Године 1946, острво је постало прекоморски департман Француске.

Почетком 60-их година 17. века, Француска је на Реиниону основала колонију и отпочела са узгајањем кафе и шећерне трске на плантажама на којима су радили робови из источне Африке. Након укидања ропства 1848, Французи су довели најамне раднике, углавном из Индије и југоисточне Азије. Садашње мешовито становништво острва највећим делом води порекло од тих група. Почетком 19. века смањено је узгајање кафе, а шећерна трска је постала главна извозна култура.

[Оквир/Слике на странама 236, 237]

Боди-билдер постаје специјални пионир

ЛИСИЈЕН ВЕШО

РОЂЕН: 1937.

КРШТЕН: 1961.

НЕКИ ПОДАЦИ: Некада је био познат боди-билдер. Служио је као специјални пионир од 1963. до 1968, а од 1975. служи као старешина.

ЈОШ увек се сећам дана кад сам кренуо код свог пријатеља Жана да га „спасем“ од Јеховиних сведока. Било је то 1961. године. Жанова супруга ме је позвала да дођем, бојећи се да би ти лажни пророци, како је називала Сведоке, могли започети свађу и напасти њеног мужа!

’Ако га само такну‘, помислио сам, ’испребијаћу их.‘ Али они су били љубазни и разборити и нису били нимало агресивни. Убрзо сам се с великим занимањем укључио у разговор о крсту, током ког су Сведоци на темељу Библије јасно показали да је Исус умро на обичном стубу.

Касније сам их питао на шта је пророк Данило мислио кад је рекао да арханђео Михаило „стоји“ помажући Божјем народу (Дан. 12:1). Сведоци су ми из Светог писма објаснили да је Михаило заправо Исус Христ и да он „стоји“, то јест влада као Краљ Божјег Краљевства од 1914. године (Мат. 24:3-7; Откр. 12:7-10). Био сам задивљен одговорима које су пружили, као и њиховим познавањем Библије. Од тада, кад год су били у крају, користио сам прилику да разговарам с њима о Божјој Речи. Чак сам их пратио од врата до врата и учествовао у разговорима које су водили. Није много прошло и почео сам да долазим на састанке мале групе у Сен-Андреу.

Иако нисам добро читао, на првом састанку на који сам дошао прочитао сам неколико одломака из публикације Bulletin intérieur (Интерни билтен), коју смо у то време користили уместо Куле стражаре. Чим сам се крстио, замољен сам да водим разматрање књиге јер није било друге браће. ’Али, како ја да водим разматрање књиге?‘, питао сам се. Жанин Пего је разумела моју забринутост и несигурност, па је љубазно предложила да она чита одломке, а да ја постављам штампана питања. Захваљујући томе, разматрање је текло без потешкоћа.

Када је Милтон Хеншел 1963. посетио Реинион, подстакао је оне који су испуњавали услове за то да размисле о специјалној пионирској служби. Желео сам да служим Јехови што је могуће више, тако да сам попунио молбу и она је била одобрена. Послат сам у град Сен-Андре, где сам с временом водио девет библијских студија.

Новооснована скупштина састајала се у кући Жана Насоа. Кад је Жан у саобраћајној несрећи сломио кук, шест месеци сам са̂м бринуо о скупштини. То је подразумевало држање говора, вођење Теократске школе проповедања и Поучавања за хришћанску службу, као и предавање извештаја Бетелу. Све је то за мене било додатно драгоцено искуство.

Док смо проповедали, морали смо да се боримо са сујеверјем које се развило из збуњујуће мешавине католицизма и хиндуизма. Па ипак, људи су се одазивали на добру вест. На пример, најмање 20 чланова једне породице је прихватило истину. Данас на подручју Сен-Андреа има пет скупштина.

[Оквир/Слике на 238. страни]

Исмевање је било испит за моју веру

МИРЈАМ ТОМА

РОЂЕНА: 1937.

КРШТЕНА: 1965.

НЕКИ ПОДАЦИ: Служи као пионир од 1966. године.

КАДА смо 1962. мој рођак Луј Нелоп и ја почели да проповедамо, били смо позивани у скоро сваку кућу. Људи су нас нудили кафом, лимунадом, па чак и румом! Међутим, убрзо су под утицајем свештенства многи променили став. Неки су нам се ругали, понекад намерно изврћући Божје име. У једном граду су нас гађали камењем.

Због тога су неки од нас престали да користе Божје име у служби проповедања. Покрајински надгледник је то запазио и питао нас за разлог. Док смо му објашњавали о чему се ради, били смо помало посрамљени. Међутим, он нам је љубазно дао савет и подстакао нас да будемо одважнији. Били смо му веома захвални за то, гледајући на његове речи као на укор од Јехове (Јевр. 12:6). Да није било Божјег стрпљења, милосрђа и светог духа, одавно бих прекинула с пионирском службом. Али уз његову помоћ већ 40 година служим као пионир.

[Оквир/Слика на странама 246, 247]

Јехова ме је јачао током кушњи

СУЛИ ЕСПАРОН

РОЂЕН: 1947.

КРШТЕН: 1964.

НЕКИ ПОДАЦИ: Један је од првих који су се крстили на Реиниону. Због одбијања да служи војску био је три године у затвору.

ИМАО сам 15 година када сам прихватио истину. Родитељи су ме због тога избацили из куће, али то није ослабило моју одлучност да служим Јехови. Са општом пионирском службом започео сам 1964, а са специјалном 1965. године. Такође ми је било поверено да помажем у надгледању скупштина у местима Сен-Андре и Сен-Беноа. Жан-Клод Фирси и ја смо редовно путовали бициклом између те две скупштине које су имале 12 односно 6 објавитеља.

Године 1967. био сам позван у војску. Објаснио сам да као хришћанин не могу да узмем оружје. Међутим, пошто на Реиниону до тада није било таквих случајева, власти нису разумеле ни прихватиле мој став. У ствари, један официр ме је претукао пред око 400 регрута и затим ме повео у своју канцеларију до које сам се једва довукао. Ставио је униформу на сто и рекао ми да је обучем или ће ме поново тући. Стајао је изнад мене онако снажан и висок скоро метар и осамдесет. Па ипак, скупио сам храброст и рекао: „Ако ме поново ударите, тужићу вас јер Француска гарантује слободу вероисповести.“ На то је бесно закорачио према мени, али се суздржао. Затим ме је одвео код заповедника који је рекао да ми следују три године принудног рада у Француској.

Одслужио сам трогодишњу казну, али на Реиниону и нисам послат на принудни рад. Након што ми је изрекао пресуду, судија ме је позвао у своју канцеларију. Пружио ми је руку и са осмехом рекао да ме разуме, али да као судија мора да се држи закона. Помоћник управника затвора је такође био пријатељски наклоњен и доделио ми је да радим у судници. Чак је ишао са мном у просторију за примање посета како би упознао моје родитеље и једног члана скупштине.

У почетку сам делио ћелију с њих 20 до 30, али касније сам премештен у двокреветну ћелију где сам имао више приватности. Тражио сам да добијем електричну лампу и, за дивно чудо, то ми је било одобрено. Електрични апарати су иначе забрањени јер би затвореници могли покушати да се убију струјом. Пошто сам имао лампу, могао сам да проучавам Библију и да завршим дописни курс рачуноводства. Када сам 1970. пуштен из затвора, судија ми је нашао посао.

[Оквир на 249. страни]

Опасни циклони

У фебруару 1962, циклон Џени прохујао је Реинионом и Маурицијусом, претварајући Индијски океан у разбеснелог убицу који се сручио на приобална подручја, посебно на Реиниону. У Сен-Денију су зграде биле оштећене, дрвеће потпуно огољено, а свуда по улицама лежале су сломљене гране. Електрични стубови су били нагнути под опасним угловима, а каблови су дотицали тло. Зачудо, мала Дворана Краљевства није била оштећена. Циклон је однео 37 живота, 250 људи је било повређено, а хиљаде су остале без крова над главом. Браћа су у то време била на конгресу на Маурицијусу, који није био тако озбиљно погођен невременом. Иако неколико дана нису могли да се врате кући, барем нико од њих није био повређен.

Циклон Дајна проузроковао је 2002. године клизиште због ког је пут у Силао био три седмице блокиран. Канцеларија с Реиниона брзо је организовала да се теренским возилом пошаљу намирнице за 30 објавитеља у том граду. Конвој са овим и још 15 других возила предводила је полиција. Пошто се део асфалтираног пута сручио у реку, возачи су морали да се спуштају колима до речног корита и да се затим враћају на пут. Како су се само браћа у Силау обрадовала кад је возило с намирницама стигло!

[Табела/Графикон на странама 252, 253]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ Реинион

1955: Роберт Низбет борави на острву у септембру

1960.

1961: Једна породица Сведока долази из Француске и наилази на велико интересовање за истину

1963: Милтон Хеншел из светске централе држи говор пред 155 присутних

1964: Надгледање дела за које је до тада била задужена Француска поверено подружници с Маурицијуса; првом већем скупу присуствује 230 особа

1967: Регистровано законско тело Association Les Témoins de Jéhovah

1970.

1975: У Француској укинута забрана Куле стражаре

1980.

1985: Активно више од 1 000 објавитеља

1990.

1992: Број објавитеља премашио 2 000. У месту Ла Посесион подружница купује земљиште за градњу Бетела, Конгресне дворане и мисионарског дома

1996: Завршена прва Дворана Краљевства изграђена методом брзе градње

1998: У новој Конгресној дворани у Ла Посесиону одржан први конгрес

2000.

2006: На Реиниону активно око 2 590 објавитеља

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

3 000

2 000

1 000

1960 1970 1980 1990 2000

[Слика на целој 223. страни]

[Слика на 224. страни]

Адам Лисјак је 1959. месец дана проповедао на Реиниону

[Слика на 224. страни]

Ноеми Дуре, Жанин Пегу и њен син Кристијан током путовања на Реинион, 1961.

[Слика на 227. страни]

Дворана Краљевства у Ле Пору, 1965.

[Слика на 230. страни]

За проповедничка путовања изнајмљивани су отворени аутобуси, 1965.

[Слика на 230. страни]

Жозет Бонкас

[Слика на 235. страни]

Жанин Корино

[Слика на 235. страни]

Сведочење у Сен-Полу, 1965.

[Слика на 243. страни]

Клео Лапјер

[Слике на странама 244, 245]

Луј и Ан Нелоп сведочили су у удаљеним селима; успут су се хранили гуавама

Сирк де Мафат

[Слика на 248. страни]

Дворана Краљевства у Сен-Лују, 1988.

[Слике на 251. страни]

Покрајински састанци и конгреси

Први дводневни покрајински састанак одржан је у једном ресторану, 1964.

„Пећина првог Француза“, место на ком је одржан један обласни конгрес

Импровизовано место за састанке у Сен-Денију, 1965.