Белизе

НА ПОЛУОСТРВУ Јукатан налази се Белизе, драгуљ тропских крајева, који се граничи с Мексиком и Гватемалом и излази на Карипско море. У овој малој држави која се некад звала Британски Хондурас стопиле су се различите културе, језици, обичаји и религије, као и националне кухиње.

Белизе је са око 300 000 становника ретко насељен у поређењу са осталим земљама Средње Америке. У његовим бујним џунглама живе прекрасне птице и занимљиве животиње укључујући и неухватљиве јагуаре. Овде можете видети и многе остатке древне цивилизације Маја и величанствене планине које красе горостасне палме и водопади. Једна фасцинантна одлика ове земље су многобројне пећине од којих су неке повезане чистим вијугавим рекама. Баријерни корални гребен који се протеже дуж целе обале Белизеа састоји се од задивљујућег мноштва корала и многобројних ниских острва са белим пешчаним плажама и кокосовим палмама.

РАНА ИСТОРИЈА

Араваци и Кариби који су мигрирали из Јужне Америке били су први досељеници у Белизеу. Вековима пре него што су Европљани крочили на тло које су назвали Новим светом, Белизе је сматран средиштем цивилизације Маја због мноштва обредних центара и величанствених храмова.

Нема много података о раним покушајима Европљана да колонизују Белизе. Оно што је познато јесте да Шпанци нису успели да покоре Маје.  Британски пирати су се 1638. године населили на обалу Белизеа. До средине 17. века основане су насеобине ради експлоатације кампешевине (дрвета кампеш од ког се добијала драгоцена боја).

Британци су у ову земљу довозили робове с пијаца Јамајке и из Сједињених Држава, као и директно из Африке, да би секли кампеш и махагони. Премда у дрвној индустрији гоничи робова обично нису бичевали робове као што је то био случај на другим местима у Америци, услови за живот били су бедни, а било је и злостављања. Многи робови су се побунили, извршили самоубиство или побегли и основали независне заједнице у Белизеу. Белизе је 1862. проглашен британском колонијом, а 1981. стекао је независност. a

СЕМЕ ИСТИНЕ ПУШТА КОРЕН

Један од првих Сведока који је дошао у Белизе био је Џејмс Гордон, који се крстио на Јамајци 1918. Сведоци су тада били познати под називом Међународни истраживачи Библије. Овај мршави младић благог гласа преселио се са Јамајке у Белизе. Настанио се у Бомби, забаченом мајанском селу, где се оженио и основао породицу. Иако је био далеко од суверника, преносио је добру вест својим пријатељима и комшијама.

Како је добра вест о Краљевству допрла до осталих делова ове британске колоније? Године 1931. Фрида Џонсон, ситна жена која је имала скоро 60 година, дошла је из Сједињених Држава да би проповедала на подручју Средње Америке. Путовала је  сама, понекад на коњу, и проповедала у градовима, селима и на плантажама банана раштрканим по обали Карипског мора.

Када је 1933. Фрида дошла у Белизе Сити, изнајмила је собицу код госпође Бикс. Она је чула Фриду како чита Библију и пева хвалоспеве сваког јутра пре него што изађе из куће. Многи су код Фриде приметили непоколебљиву ревност по томе што се, рецимо, није одмарала поподне, као што ради већина људи у тропским пределима. Током шестомесечног боравка у Белизе Ситију, она је изазвала занимање за Библију код једног пекара с Јамајке који се звао Тадијас Хоџисон. Иако је Фрида углавном проповедала у том граду, била је и на неким сеоским подручјима, а у Бомби је разговарала са Џејмсом Гордоном. Оно што је Фрида урадила омогућило је онима који су се интересовали за библијску истину да се упознају и почну да се састају.

ЈОШ НЕКИ ПРИХВАТАЈУ ИСТИНУ

Иако је у то време било веома тешко комуницирати на даљину, Џејмс и Тадијас су одржавали контакт док су проповедали свако на свом подручју. Већ 1934. године Тадијас је писао централи Јеховиних сведока у Бруклину с молбом да му пошаљу фонограф и снимке библијских говора.

Суботом увече Тадијас је пуштао снимке говора испред зграде Врховног суда, у малом парку у ком су војници имали своје вежбе. Тај парк који су људи звали „Бојно поље“ постао је управо то. На једној страни парка Тадијас је пуштао говоре брата Ратерфорда, а на другој страни је свирао оркестар Војске спаса уз бучну пратњу великог бубња који је свирао  Бомонт Боуман. Међутим, убрзо је Бомонт прихватио добру вест о Краљевству и придружио се Тадијасу на супротној страни овог бојног поља. „Захвалан сам мом Богу Јехови“, рекао је Бомонт, „што ме је подстакао да оставим тај бубањ!“

Још једно добро место где се могло проповедати већем броју људи био је мали простор испред пијаце познат као Парк мазги где су се везивале мазге које су вукле кола за превоз робе по граду и околини. Тамо су људи често могли чути Тадијаса, високог и стаситог црнца који је био познат као веома енергичан говорник. Упркос томе што су хришћанске цркве у Белизеу имале снажан утицај на људе који су ценили Библију, многи истинољубиви људи су прихватили добру вест. Међу њима су били Џејмс Хајат и Артур Рандал, обојица с Јамајке.

Тадијас је почео да одржава састанке у својој пекари која се налазила у северном делу Белизе Ситија. Да би било места морао је да склони у страну пулт за продају и да преко столица стави даске како би направио једноставне клупе. У јужном делу града састанци су одржавани у дому Коре Браун. Нора Фајад се присећа да се док је она још била мала једна група Сведока из њеног краја састајала у дворишту њиховог првог комшије Артура Рандала.

РЕВНО ПРОПОВЕДАЊЕ ДОНОСИ РЕЗУЛТАТЕ

Многи од тих првих Сведока у Белизеу били су познати по томе што су неуморно проповедали. Примера ради, иако је био слеп Џејмс (Џимзи) Џенкинс је ишао по целом Белизе Ситију помажући се штапом. Моли Тилет каже да га је још издалека могла чути како проповеда на пијаци. Џејмс је остао  упамћен и по томе што је помно пратио програм на састанцима. Благо би се нагнуо напред ослањајући се на штап како му ниједна реч не би промакла. Научио је напамет многе библијске стихове и цитирао их у служби проповедања.

У међувремену, Џејмс Гордон је у селима у околини Бомбе постао познат по томе што је проповедао свакоме кога би срео, у једној руци носећи библијску литературу у коферу од махагонија, а у другој фонограф. Сваке недеље у праскозорје веслао је узводно у свом кануу од издубљеног дебла, а затим је километрима пешачио док је проповедао. У сумрак се стазом поред реке уморан враћао кући. После вечере је проучавао Библију са своје шесторо деце док му књига не би испала из руке колико је био уморан.

У то време жена брата Гордона још увек није била Сведок. Чак му је једном док није био код куће спалила већи део библијске литературе. Кад се Џејмс вратио и видео шта је урадила, није плануо на њу већ јој је само озбиљно рекао: „Да то више никад ниси урадила!“ Његова деца су била задивљена што је показао такво самосавладавање јер су знала колики је то губитак био за њега.

ЈЕХОВИН ДУХ ИХ ЈЕ ПРИВУКАО

Једног недељног преподнева Џејмс је проповедао једној ревној англиканки, Дерин Лајтберн, и она је узела књигу Харфа Божја. Није чула баш све што јој је рекао овај човек благог гласа, али је желела да сазна о чему се ради. После тога, док је била код своје тетке Алфонсине Робато у Белизе Ситију, један човек је застао код капије и питао да ли сме да уђе у двориште.

 „Изгледа баш као човек који ми је донео ону лепу књигу о којој сам ти причала“, рекла је Дерин својој тетки.

Испоставило се да то није био Џејмс Гордон, већ Џејмс Хајат. Пустио им је говоре преко фонографа и Алфонсини дао књигу Харфа Божја. Иако су Алфонсина и њена сестра Октабел Флауерс биле веома ангажоване у политици, трагале су за истином. Оно што је Алфонсина чула тог дана подстакло ју је да каже својој сестри: „Замисли, био је један човек који је причао о Божјем Краљевству. Мислим да је то оно што смо тражиле!“ Октабел је одлучила да буде тамо када он поново дође. Све три, Алфонсина, Октабел и Дерин, прихватиле су истину и крстиле се 1941.

Када је кратко пре тога Алфонсинина и Октабелина мајка умрла, Ејмибел Ален, њихова млађа сестра, молила се да и она умре да би била на небу са својом мајком. Октабел је позвала Ејмибел да чује говор „Где су мртви?“. Ејмибел се одазвала и од тада је редовно долазила на састанке.

„Тим људима је било довољно да само прочитају нешто од литературе и дођу на састанак и Јеховин  дух би их привукао“, каже Деринина ћерка Олга Најт. „Били су толико одушевљени истином да су убрзо почели да говоре другима о ономе што су сазнали.“

Примера ради, Олгин отац Херман Лајтберн прихватио је истину када је прочитао књигу Деца док је лежао у болници. Био је толико одушевљен оним што је сазнао да је сваког петка изнајмљивао камион и возио групицу објавитеља у оближња села да тамо сведоче. Такође је много проповедао на сеоском подручју Блек Крика, где је имао фарму.

„Моји родитељи су проповедали близу реке Белизе“, сећа се Олга, „и људи би увече долазили с фењерима да их слушају.“ Када смо током распуста били на фарми, сваког јутра бисмо моји родитељи, моја тетка Ејмибел, њена ћерка Моли Тилет и ја узјахали очеве коње и једни иза других ишли стазом до природног резервата Криво дрво. Тамо смо проучавали Библију са заинтересованим особама док су коњи пасли. Тако су неке од породица из тог краја упознале истину.

Прва група објавитеља крштена је 1941. године у Белизе Ситију, у водама Карипског мора.  Међу њима је био и Џорџ Лонгсворт који је био пионир од те године све до 1967. када је умро у 87. години живота. Много је проповедао у унутрашњости где се раније није проповедало, а до градова и села је стизао јашући на коњу. То што је Џорџ увек био реван за службу и што је редовно долазио на састанке позитивно је деловало на нове. Јехова је на моћан начин користио ове ревне и верне слуге да би људе који воле истину привукао у своју организацију.

СТИЖУ ПРВИ МИСИОНАРИ

У Белизе су 5. октобра 1945. године стигли Елмер Ајриг и Чарлс Хејен, мисионари из првог разреда библијске школе Галад. Међутим само један дан пре тога ураган је погодио подручје које се налази 160 километара јужно од Белизе Ситија. Под водом је било 16 километара пута који је повезивао аеродром с градом, па су мисионаре превезли велики војни камиони. Тадијас Хоџисон је у воду испред своје куће ставио бетонске блокове и дрвене кутије да се мисионари не би поквасили када буду улазили у кућу.

 Браћа у Белизеу су једва чекала да први мисионари дођу. Џејмс Гордон, Леон Рекења и Рафаел Медина су дошли са севера земље да би упознали нове мисионаре, што у то време није било нимало лако! „Тада није било аутопута који би повезивао север земље с Белизе Ситијем“, каже Рафаелов унук Исмаел Медина. „Било је само пикадоса, изрованих путева за теретна кола која су вукле мазге. Дуж пута није било кућа, тако да би преспавали где год би их ноћ затекла, иако је било змија. Када су ова три брата упознала мисионаре и добила смернице и литературу, вратила су се кући, такође пешке. За то им је требало неколико дана.“

Мисионари су на крајње необичан начин представљени јавности у Парку мазги. Џејмс Хајат је почео програм оштро критикујући свештенство зато што научава лажне доктрине, на шта су неки посматрачи бурно реаговали и почели да псују. На крају говора, изненада је упро прстом у два нова мисионара и рекао: „Предајем вам ову двојицу!“ То је било отприлике све што су људи тада сазнали о двојици мисионара!

Нема сумње да су та браћа веома волела Јехову и библијску истину и да су исто тако снажно мрзела лажна религиозна учења. Било је јасно и то да су мисионари имали драгоцено искуство које би ревним објавитељима помогло да буду делотворнији у служби.

Ова два мисионара су почела да служе у Белизе Ситију који је у то време имао око 26 700 становника. Град је био подигнут на насутој земљи и камењу и био је издигнут само тридесетак центиметара изнад нивоа мора, а канализација је била лоша.  Поред тога клима је топла и влажна. У кућама није било воде, али скоро свако двориште је имало велику дрвену бачву у коју би се, за време кишних сезона, скупљала кишница. Међутим, понекад су падале обилне и јаке кише као што је било 1931. када је ураган потпуно уништио град и однео више од 2 000 људских живота.

НАПРЕДАК УПРКОС СМЕТЊАМА

Иако дело Јеховиних сведока у Белизеу никад није било забрањено, влада је током Другог светског рата на неко време ставила забрану на наше публикације. Али нешто пре него што су дошли мисионари, ова ограничења су укинута.

Па ипак, у извештају о двојици мисионара у Белизеу, у Стражарској кули од 15. јула 1946. стајало је следеће: „У унутрашњости земље, један римокатолички свештеник још увек покушава да издејствује забрану литературе која стиже поштом. Римокатоличком свештенству смета што су та двојица мисионара Јеховиних сведока у Белизеу; а један ирско-амерички свештеник... разбеснео се што их је британска колонијална власт пустила у земљу... Двојица [мисионара] су подсетила свештеника да је и сам тврдио да је Американац и када су му рекли да статистички подаци о америчким затворима показују да Римокатоличка црква не побољшава морал Американаца, посрамљен је брже-боље отишао.“

Први тачан извештај о броју објавитеља у Белизеу потиче из 1944. када је седам објавитеља известило своју службу. Да би ефикасније преносили добру вест, објавитељи су у служби од врата до врата почели да користе картице за сведочење. За годину  дана од доласка мисионара број објавитеља је порастао на 16.

Браћа из светске централе Натан Нор и Фредерик Франц дошли су у земљу и основали подружницу Јеховиних сведока. Брат Нор је одржао предавање о организацији објашњавајући зашто је важно да се даје извештај о служби проповедања на формуларима предвиђеним за то. Брат Франц је подстакао браћу да буду милосрдни према људима тако што ће и даље проповедати добру вест о Краљевству. Касније у току те седмице брат Нор је објаснио присутнима којих је било 102, међу којима је било много заинтересованих, зашто треба да буду повезани с Јеховиним народом. Подстакао их је да редовно проучавају Библију са Сведоцима.

Те исте године стигли су Чарлс и Ени Рут Париш и Кордис и Милдред Сорел. После њих су 1948. стигли Труман Брубекер и Чарлс и Флоренс Хомолка. Браћа су се много обрадовала њиховом доласку, јер је било још много посла.

ПУНЕ РУКЕ ПОСЛА

„У то време је постојала само једна мала скупштина“, написао је Елмер Ајриг, „а у унутрашњости није било ниједне. На тим подручјима сам проводио и по неколико недеља сејући семе истине тако што сам уручивао књиге, успостављао  претплате и држао говоре.“ Током те прве године Чарлс Хејен је путовао камионом до Оринџ Вока, где је проповедао и подстицао браћу да редовно одржавају састанке.

До градова на југу могло се доћи само бродићем. Тако су Елмер и Чарлс путовали бродићем који се звао Херон Х до приобалних градова Стан Крика (сада Дангрига) и Пунта Горде, где су живели припадници народа Гарифи, да би тамо почели да проповедају. У то време се до Пунта Горде могло стићи само бродићем који је од Белизе Ситија путовао 30 сати. Елмер је тамо отпутовао, а затим одржао јавно предавање пред двадесетак људи у холу хотела у ком је одсео.

Олга Најт се сећа како је Елмер заједно с њеном породицом ишао до удаљеног села у резервату Криво дрво, где је њен отац водио састанке дуж реке оивичене дрвећем. Браћа су ценила мисионаре јер су били вредни и понизни.

До 1948. било је у просеку 38 објавитеља, и ван Белизе Ситија основане су четири нове скупштине. Ове мале скупштине састојале су се од шачице објавитеља из сеоских подручја, као што су породица  Лајтберн у Блек Крику, породица Гордон у Бомби, породице Хјум и Алдана у Сантани и браћа Рекења и Медина у Оринџ Воку. Мисионари и специјални пионири усредсредили су се на Белизе Сити као што им је и било саветовано. Јехова је благословио њихов труд и број Јеховиних слугу је стално растао.

Када је Брат Нор следећи пут дошао у децембру 1949. било је то охрабрење у прави час. Једно вече је провео у мисионарском дому причајући о изазовима на које наилазе мисионари. Многи нови објавитељи су желели да служе Јехови, али нису разумели да треба да му се предају и то симболизују крштењем. Брат Нор је подсетио мисионаре да треба да буду стрпљиви и истрајни и да воле људе. Такође их је подсетио да су већ постигли одличне резултате.

ЗАБРАЊЕН УЛАЗАК НОВИМ МИСИОНАРИМА

До 1957. браћа су приметила да власти помно прате активности Јеховиних сведока у Белизеу. На пример, приликом пројекције једног од филмова Заједнице у Оринџ Воку, један полицајац је питао браћу из подружнице када су дошли у село и када ће отићи. Он је рекао да их то пита јер треба да поднесе извештај шефу полиције и да је на недавно одржаном конгресу био један полицајац у цивилу ради сличног извештаја.

Између 1951. и 1957. још десет мисионара је добило дозволу да уђе у земљу. Али онда су у јуну 1957. године браћа изненада добила писмо из полиције и одељења за странце, у ком је писало: „Влада Британског Хондураса [сада Белизе] донела је одлуку да  више ниједном слуги ваше Заједнице не дозволи улазак у Британски Хондурас из прекоморских земаља, што одмах ступа на снагу.“ Молба браће да се састану с гувернером ради образложења ове одлуке била је одбијена.

Иако је и неким другим верским заједницама био забрањен долазак нових мисионара, било им је дозвољено да уместо једних мисионара дођу други. Та могућност је била ускраћена Јеховиним сведоцима када је требало да уместо двојице мисионара дођу други. Браћа су се 1960. писменим путем обратила властима у Белизеу и у Лондону наглашавајући да не траже улазак нових мисионара, већ само замену оних који су морали да оду.

Одговор је био штур и гласио је: „Генерални гувернер је донео чврсту одлуку да више ниједном мисионару Јеховиних сведока не дозволи улазак у Британски Хондурас.“

Када су браћа затражила разговор, добила су следећи одговор: „Генерални гувернер је 1957. године донео чврсту одлуку да више ниједном мисионару ваше Заједнице не дозволи улазак у Британски Хондурас, и узимајући то у обзир, Његова екселенција сматра да не би било ни од какве користи да се састане с вама тим поводом.“ Изгледало је да браћа не могу ништа да промене.

Коначно је у октобру 1961, након скоро пет година улагања жалби, у подружницу стигло писмо из секретаријата у Белизеу у ком је писало: „Обавештавам вас да је влада Британског Хондураса размотрила ваше најскорије жалбе и одлучила да, за сада, дозволи мисионарима улазак у земљу, али само у  својству замене мисионара који су већ овде.“ Тако су 1962. Мартин и Алис Томпсон с Јамајке добили дозволу да уђу у земљу као мисионари.

ДЕЛО НАПРЕДУЈЕ УПРКОС ПРЕПРЕКАМА

Било је очигледно да су верски противници покушавали да успоре наше дело, али да ли су у томе успели? Према извештају за службену 1957. годину у седам скупштина је било укупно 176 објавитеља. У то време је Белизе имао 75 000 становника, што значи да је у просеку на сваког објавитеља долазило 400 становника. Службене 1961. године било је 236 објавитеља, што је био пораст од 34 посто, тако да је на једног објавитеља долазило 383 становника. Обистинило се оно што је Јехова обећао свом народу: „Никакво оружје начињено против тебе неће бити успешно, и сваки језик који се на суду подигне на тебе прогласићеш злим“ (Иса. 54:17). Дело проповедања је и даље напредовало.

Многи парови који су проучавали Библију живели су невенчано, а неки су мењали партнере. Али чим су сазнали за Јеховина висока мерила, многи су се законски венчали, што је подразумевало и велике трошкове. Неки од њих су имали и више од 80 година!

ПОТРЕБНА ЈЕ ДВОРАНА КРАЉЕВСТВА

У децембру 1949. браћа су унапред платила закуп Либерти Хола у Белизе Ситију, где је у јануару 1950. године требало да се одрже четири посебна предавања. Дан пре последњег говора на радију је емитовано обавештење да ће се наредног дана у тој дворани одржати погребни говор за једну угледну личност. Иако су се браћа неколико пута жалила  власницима дворане, посебно предавање прекинула је група људи која је ушла у дворану и бучно почела с припремама. На крају су браћа морала да позову полицију. Браћи је очигледно требала Дворана Краљевства. Дворане које су могли да изнајме користиле су се као клубови и плесне дворане, а изнајмљивање је било скупо.

„У недељу увече на разматрању Стражарске куле било је 174 присутних“, рекао је Доналд Снајдер који је тада био надгледник подружнице. „У дворани није било довољно седишта за толико људи, па су многи морали да стоје. У њој је било јако вруће јер је била препуна.“ Подружница и мисионарски дом су неколико пута били премештани на изнајмљене локације.

У септембру 1958. почела је изградња једноспратног објекта. У приземљу су се налазиле просторије подружнице и мисионарски дом, док је дворана за састанке заузимала цео спрат. Изградња је завршена 1959. и скупштина у Белизе Ситију напокон је имала своју Дворану Краљевства.

ПОРАСТ НА ШПАНСКОМ ГОВОРНОМ ПОДРУЧЈУ

Јеховин народ у Белизеу је доживео изузетан пораст на шпанском говорном подручју. Још 1949. у Белизеу је било подручја на којима су људи говорили шпански, али нико од мисионара није знао тај језик. Међутим, касније су послата нека браћа која знају шпански. Један од њих био је Лесли Пичер који је стигао 1955. Био је послат у Бенке Виехо, град у ком се говори шпански, који се налази на западу Белизеа, близу границе с Гватемалом. Кад је стигао, неки су га очекивали. Како то?

 Око годину дана пре тога у граду Сан Бениту, још западније, у Гватемали, Наталија Контрерас је упознала истину и крстила се. Прешла је границу и дошла у Белизе да би сведочила рођацима у Бенке Виеху. На једног од њих, Сервилијана Контрераса, посебно је утицало оно што му је Наталија на темељу Библије објаснила о обожавању идола, и он је прихватио истину. Био је веран Јехови све док није умро 1998. када је имао 101 годину. Многа његова деца и унучад постали су Сведоци. У то доба подручје за проповедање те мале групе објавитеља у Бенке Виеху простирало се све до града Мелчор де Менкоса у суседној Гватемали, где су одржавали састанке. На крају је формирана скупштина у Мелчор де Менкосу, а скупштина у Бенке Виеху је и данас позната по ревности.

Још од 1956. године делови програма обласног конгреса и покрајинских састанака износили су се на шпанском језику. Али тек је у фебруару 1968. целокупан покрајински састанак одржан на шпанском у Дворани Краљевства у Оринџ Воку. Било је 85 присутних, а 4 се крстило.

 Марсело Домингез и Рафаел Медина који су говорили шпански, заједно с неким Сведоцима са шпанског говорног подручја, међу којима су били Дионисио и Каталина Тек, редовно су ишли на састанке и конгресе на енглеском, иако нису добро знали тај језик. Тек у октобру 1964. године у Оринџ Воку је основана скупштина на шпанском са 20 објавитеља која је сарађивала са енглеском скупштином.

Током 1980-их и у суседном Ел Салвадору и у Гватемали беснео је грађански рат због чега су многи пребегли у Белизе. Међу њима је било и неколико породица Сведока са шпанског говорног подручја, а неки од њих су били старешине, слуге помоћници и пионири. Они, као и неки мисионари који су знали шпански, допринели су напретку дела на шпанском говорном подручју.

„ПРАВИ ХРИШЋАНИ ПРОПОВЕДАЈУ ОД ВРАТА ДО ВРАТА“

Једног дана две непознате жене су покуцале на врата Маргарите Салазар у Оринџ Воку и питале је: „Да ли познајете Маргариту Салазар која је Јеховин сведок?“ То су биле Теофила Мај која је тада имала 23 године и њена мајка из Огуст Пајн Риџа, једног села које се налази 34 километра јужно од Оринџ Вока. Зашто су тражиле Маргариту?

„Отприлике годину дана пре тога“, каже Теофила, „разболео ми се деветомесечни синчић. Зато сам га однела у село Ботес да га посветим девици Санта Клари. Путовала сам камионом и седела до возача који је био из мог краја. Почео је да ми сведочи. Када је сазнао зашто носим бебу у Ботес, рекао ми је да Библија не одобрава обожавање идола. То ме је  веома заинтригирало. С временом ми је испричао много тога из Библије што је сазнао од Јеховиних сведока.

„Једном приликом док смо путовали“, каже Теофила, „тај возач ми је рекао да прави хришћани проповедају од врата до врата. Споменуо је да то раде Јеховини сведоци и да тада читају људима стихове као што су Софонија 1:14 и 2:2, 3. Зато сам држећи  синчића за руку и носећи бебу у наручју ишла од врата до врата у Огуст Пајн Риџу и читала те стихове мојим комшијама. Касније ми је тај човек предложио да ако стварно хоћу да сазнам истину треба да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима. Рекао ми је за породицу Салазар и где у Оринџ Воку могу да их нађем. Пошто никад нисам била у Оринџ Воку, отишла сам с мајком да их потражим.

Маргарита се сећа тог јутра када су Теофила и њена мајка први пут дошле код ње. Она каже: „Поставиле су ми многа питања у вези с Библијом и дуго смо разговарале. Желеле су да знају да ли је тачно да Јеховини сведоци помажу људима да разумеју Библију, ма колико далеко морали да путују да би дошли до њих. Рекла сам им да јесте и обећала сам да ћемо долазити у њихово село сваке друге седмице да бисмо проучавали Библију с њима.“

Када су Маргарита и њен муж Рамон дошли у Огуст Пајн Риџ, Теофила је окупила шесторо својих рођака да би проучавали Библију. После тога су пионири из Оринџ Вока редовно путовали са Салазаровима 34 километра, уским, неасфалтираним и неравним путем да би проповедали у том селу док су Теофила и њена породица имали библијски студиј. Ејмибел Ален би често преноћила у селу да би тамо проучавала Библију с људима. Теофила се крстила 1972, после пет месеци проучавања. У Огуст Пајн Риџу је 1980. основана скупштина, а током година је 37 чланова Теофилине породице прихватило истину.

 ПРОПОВЕДАЊЕ У ДИВЉИНИ ЈЕ УРОДИЛО ПЛОДОМ

Премда се у Белизе Ситију и другим већим градовима у Белизеу темељно проповедало, сеоска подручја се нису редовно обрађивала. Први мисионари су бродићем ишли до градова на југу земље, а касније је изграђен пут који је повезивао јужне области, Стан Крик и Толедо, с другим деловима земље. Онда је почев од 1971. подружница једном годишње организовала одласке у удаљена подручја у дивљини да би добру вест чуле и Мопан и Кекчи Маје у кишним шумама Белизеа.

Користећи изнајмљена возила и кануе од издубљеног дебла, браћа и сестре су успевали да стигну до села и градова од Дангриге па све до Пунта Горде и Баранка на југу, који се налази близу границе с Гватемалом. Некада би браћа за превоз користила камионет и још два до четири мотоцикла. Сваке ноћи би се зауставили у другом селу. Током дана већина је проповедала у селу, док су они који су дошли мотоциклом ишли по двоје до забачених фарми.

У области Пунта Горде браћа су с ранцем на леђима пешачила од села до села. Пре него што би проповедали сељанима, обично су морали да разговарају са алкалдеом (поглавицом) у кабилду, где су се састајале сеоске старешине.

Рајнер Томпсон, који је у то време био мисионар, каже: „Браћа су у једно село стигла баш кад су се људи окупили у кабилду да се договоре око бербе кукуруза. Кад су завршили, замолили су браћу да им отпевају једну песму Краљевства. Браћа су била уморна и гладна и нису имала песмарицу.“ Брат Томпсон још каже: „Запевали су од свег срца на одушевљење тих људи.“ С временом је основана скупштина у Манго  Крику, а касније и у Сан Антонију, једном од највећих мајанских села.

„Понекад смо до наредног села пешачили ноћу да бисмо успели да остваримо своје планове“, каже Сантијаго Соса. „Научили смо да је добро да ходамо један иза другог средином пута, а не с краја, јер је у жбуњу поред пута било змија. Научили смо и да из једне биљке пијемо воду када би нам је понестало.“

Понекад би се поделили у групе од по двоје или четворо да би проповедали у различитим деловима села. Увече би се опет сви окупили. Два објавитеља би остала да спреме нешто за јело. „То је некад била права катастрофа“, смејући се каже Сантијаго, „јер неки баш и нису знали да кувају. Кад сам једном погледао шта имамо за јело запитао сам се: ’Шта ли је ово?‘ Онај ко га је спремио рекао је: ’Не знам, али је за јело.‘ Ако ни он не зна шта је, мислили смо да је боље да га прво проба један мршави пас луталица. Али чак ни изгладнели пас није хтео то да једе!“

НЕКИ ИЗ КЕКЧИ НАРОДА ПРИХВАТАЈУ ИСТИНУ

Родолфо Коком и његова жена Офелија преселили су се из Корозала у Крике Сарко, забачено село Кекчи народа на југу земље. Офелија је одрасла у том селу у које су Сведоци долазили само једном годишње. Кад јој је било око 14 година, испод једног дрвета поморанџе нашла је књигу Истина која води до вечног живота и почела да је чита. Желела је да о томе сазна више али се то десило тек кад се удала и преселила у Корозал. Тамо су она и њен муж Родолфо проучавали Библију са специјалним пионирима, Марсијалом и Мануелом Кеј.

Кад се брачни пар Коком 1981. преселио у Крике Сарко, хтели су да опет ступе у контакт са Сведоцима,  па је Родолфо отишао у Пунта Горду да их потражи, што је подразумевало најмање шест сати пешачења и пловидбе реком и морем. У Пунта Горди је упознао једног пионира, Доналда Нибруџија, и договорили су се да проучава с њима путем писама. Али постојао је један проблем. У Крике Сарку није било поште.

Доналд каже: „У пошти у Пунта Горди сам питао како да пошаљем писмо у Крике Сарко и рекли су ми да свештеник иде тамо једном недељно.“ Тако је скоро шест месеци свештеник носио писма не знајући да заправо служи као курир Јеховиних сведока.

„Кад је свештеник сазнао шта носи“, каже Доналд, „баш се наљутио и више није хтео да носи наша писма“.

Током тих месеци Доналд је неколико пута долазио у Крике Сарко да проучава с брачним паром Коком. Када су следећи пут браћа организовано дошла у то село, Родолфо је кренуо у службу проповедања. Доналд још каже: „Повели смо га са собом и четири дана проповедали у неколико села. То дружење с браћом стварно му је помогло да напредује.“

„Офелија и ја смо сами проповедали у нашем селу“, каже Родолфо. „Људи с којима сам проучавао  суочили су се с већим противљењем него ми. Некима су били ускраћивани лекови, храна и одећа што су се делили у селу. Моја ташта се такође веома противила ономе што смо радили. Офелија и ја смо схватили да у Крике Сарку нећемо моћи духовно да напредујемо. Били су нам потребни састанци. Зато смо се преселили у Пунта Горду и наставили да проучавамо. Тамо смо духовно напредовали и крстили се 1985. године.“ Данас брачни пар Коком припада скупштини у Лејдивилу у којој је Родолфо слуга помоћник.

ПУТОВАЊА МОРЕМ ДОНОСЕ ДОБАР ДУХОВНИ УЛОВ

Сваке године су била организована путовања морем да би се проповедало људима који живе на острвима и у селима дуж обале. У то време се копненим путем није могло доћи до села као што су Хопкинс, Сејн Бајт, Пласенсија и Пунта Негра, као ни до Монки Ривер Тауна. Полито Беванс је свој бродић којим је ишао у лов на јастоге, ван сезоне користио да поведе двојицу пионира и двојицу мисионара на двонедељно  путовање од севера ка југу, заустављајући се у сваком месту дуж пута.

Доналд Нибруџи који је често ишао на таква годишња путовања радо се сећа времена када су од Амбронсија Хернандеза позајмили бродић. После тога је Амбронсио, којег су од миља звали Бочо, почео да проучава Библију.

„Наредне године нас четворо смо планирали двонедељну пловидбу дуж обале“, каже Доналд, „али Бочо је већ био продао свој бродић. Предложио је да идемо с једним другим рибаром који је био вољан да поведе нас, свог колегу и Боча. Тако смо нас четворица специјалних пионира и та три рибара кренули на пут. Током тог путовања Бочо је кренуо у службу проповедања. У Пласенсији је било усидрено много бродића, па смо проповедали од бродића до бродића. Два рибара који нису били наша браћа, били су врло фини према нама током те две недеље. Једном су купили пиле и на малом петролејском шпорету спремили вечеру која нас је чекала кад смо се вратили након што смо цели дан проповедали у једном селу.“ До следећег оваквог путовања наредне године, Бочо се крстио. Он већ 18 година служи као старешина у Белизе Ситију.

НЕДОДЕЉЕНА ПОДРУЧЈА ДОНОСЕ ПЛОД

Област Толедо, у јужном делу Белизеа, јесте брдовито подручје са густим кишним шумама прошарано селима Мопан и Кекчи Маја који живе у кућама са сламнатим кровом и земљаним подом. Тамо људи углавном тешко живе јер обрађују земљу обичним мотикама. Током сушних периода морају да носе воду да би залили њиве с кукурузом, пасуљем и какаом. Многе жене се баве традиционалним Кекчи  везом и праве корпице које се као сувенири продају широм земље. Све више младих напушта село и одлази у град ради школовања или посла.

Френк и Алис Кардоза су 1995. били позвани да служе у области Толедо као привремени специјални пионири током априла и маја када се делила Вест Краљевства бр. 34 „Зашто је живот тако пун проблема?“. Френк каже: „Ишао сам на једно од годишњих путовања када смо проповедали у том крају, и увидео сам да би се Мајама више могло помоћи кад би се неко преселио у то подручје. Браћа из подружнице су ми предложила да изнајмим неко место где бисмо становали, да оформим групу за проучавање Библије и изнесем посебно предавање у Сан Антонију. Требало је да тамо и у још осам села делимо Вест Краљевства.

Брачни пар Кардоза је у изнајмљеној соби у подруму једном недељно водио библијски студиј с једном групом људи и у року од неколико недеља присуствовале су три-четири породице. Ови заинтересовани људи су кренули с брачним паром Кардоза на једночасовни пут у старом камионету по изрованом прашњавом путу до Пунта Горде, да би присуствовали Теократској школи проповедања и Поучавању за хришћанску службу. Тог првог месеца Френк је имао посебно предавање у Сан Антонију. Хесус Ич, један од оних који су дошли први пут, помно је пратио предавање. Будући да је био назарен, на њега је посебно снажан утисак оставило сазнање да је учење о паклу паганског порекла, и да пакао који се спомиње у Библији у ствари означава симболично место где почивају умрли. После састанка је позвао Френка на страну и засуо га питањима о тој теми. Тако је  почео да проучава Библију и крстио се годину дана касније.

Кад су прошла два месеца током којих су служили као привремени специјални пионири, брачни пар Кардоза је морао да донесе важну одлуку. Френк каже: „Започели смо много библијских студија, више него што смо могли да водимо. Срце и савест нам просто нису дали да се вратимо у наш удобни дом у Лејдивилу. Ако бисмо остали у Сан Антонију и уместо подрума изнајмили горњи спрат куће, имали бисмо боље услове за живот. Могао бих да направим неки мали лавабо, затим олук како бисмо могли да скупљамо кишницу, а с временом бих можда успео да уведем воду у купатило и спроведем струју. Молили смо се Јехови за то и били смо сигурни да би уз његов благослов на овом подручју могла бити основана скупштина. Онда смо писали подружници и јавили им да смо вољни да останемо у Сан Антонију као општи пионири.

Убрзо је било очигледно да је Јехова благословио одлуку овог брачног пара. У новембру, за само шест месеци, одржано је прво Јавно предавање у тој изнајмљеној кући. А у априлу следеће године почели су да одржавају Теократску школу проповедања и Поучавање за хришћанску службу. За ову групу је било право олакшање што више нису морали да сваке седмице путују на састанке 65 километара до Пунта Горде.

’НИЈЕ МЕ МОГАО ЗАУСТАВИТИ ПРЕТЊАМА‘

Једна група људи у Сан Антонију која је озбиљно проучавала Библију убрзо је почела да напредује и било је стварно дирљиво видети колико су волели истину. Френк каже: „У тим селима жене су посебно  стидљиве и традиција им налаже да буду подложне оцу и мужу. Обично не разговарају с непознатима. Зато је за њих проповедање од врата до врата био прави изазов.“

Присилијан Шо, која је тада имала 20 година, била је некрштени објавитељ и заиста је желела да проповеда својим комшијама. Једном приликом Присилијан је била у накнадним посетама са снајом, Амалијом Шо, када су се изненада нашле у незгодној ситуацији.

Присилијан каже: „Нисам рекла оцу да идем у службу проповедања зато што ми је то забранио и зато што сам га се бојала. Тог недељног преподнева док смо биле у служби изненада смо спазиле мог оца испред баптистичке цркве у коју је ишао. Испрва смо се шћућуриле у трави да нас не би видео. Али онда сам рекла: ’Амалија, па Јехова нас види. Не треба да се плашимо мог оца. Треба да се бојимо Јехове.‘“

Њен отац је био много љут, али чекао ју је још већи испит вере пошто се он жестоко противио томе да она постане Јеховин сведок. Она се молила у вези с тим све до дана који је претходио конгресу на ком ће се крстити, а онда је коначно скупила храброст да то каже свом оцу.

„Сутра идем у Белизе Сити“, рекла му је.

„Шта ћеш тамо?“, питао ју је.

„Крстићу се“, рекла је Присилијан. „Урадићу оно што Јехова жели од мене. Ја те волим али и Јехову морам да волим.“

„Стварно ћеш то да урадиш?“, љутито ју је питао.

 „Да“, рекла је Присилијан. „У Делима апостолским 5:29 пише да се Богу морам покоравати, а не људима.“

Њен отац је отишао веома бесан. „Нисам се осећала безбедном све док нисам ушла у камион којим смо ишли на конгрес“, сећа се она. „Нисам знала шта ме чека кад се вратим кући. Али знала сам да ћу се до тада већ крстити, тако да чак и ако ме убије, ја сам ипак урадила оно што је исправно.“

Иако јој отац није наудио кад се вратила кући, касније јој је претио да ће је убити. „Али видео је да ме претњама не може зауставити, и од тада је бољи према мени.“

ЈЕДАН ПРОТИВНИК СТАЈЕ НА ЈЕХОВИНУ СТРАНУ

Новооснована група ревних објавитеља у Сан Антонију лепо је напредовала када је брачни пар Кардоза од сеоског већа изненада добио писмо са обавештењем да треба да напусте Сан Антонио. Када је раније платио неку врсту таксе, Френк је од тог већа добио дозволу да остане у селу. Али сада је један уважени човек решио да истера овај брачни пар из села. Три особе с којима је Френк проучавао Библију браниле су га на једном од састанака већа. Затим је Френков газда упозорио веће да ће они морати да му плаћају станарину ако истерају овај брачни пар. Онда је сам Френк показао писмо из Управе за земљиште у ком се каже да особа која изнајмљује стан у приватном власништву не може бити истерана из села. На крају је веће дозволило брачном пару Кардоза да остане у селу.

Човек који је желео да истера брачни пар Кардоза био је Базилио Ах, некадашњи алкалде (поглавица) који је још увек био веома ангажован у политици. Базилио је користио свој утицај да се на сваки могући  начин супротстави Јеховиним сведоцима у Сан Антонију. Када је та мала група Сведока тражила земљиште на ком би изградила Дворану Краљевства, запретио им је: „Никада ви нећете изградити Дворану Краљевства у овом селу!“ Упркос томе, браћа су добила земљиште и саградила скромну и лепу Дворану Краљевства. За дивно чудо, на посвећењу Дворане Краљевства у децембру 1998. био је и Базилио. Како то?

Двојица Базилијевих синова који су били ожењени имали су породичне проблеме. Базилио је два пута тражио од своје цркве да помогне његовим синовима и ниједанпут није наишао на одазив. Онда су његови синови почели да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима. Базилијева жена Марија је приметила да јој се синови мењају набоље и да им се породични живот побољшао. Зато је и Марија пожелела да проучава Библију са Сведоцима.

„Стварно сам желела да упознам Бога Јехову“, каже Марија, „и рекла сам мужу да треба да идемо у Дворану Краљевства да више научимо о њему.“ Иако Базилио није тако лако променио мишљење о Јеховиним сведоцима и Френку Кардози, кога је звао „тај странац“, на њега су снажан утисак оставиле позитивне промене код његових синова откад су почели да примењују библијска начела. Базилио је одлучио да сам види ко су Јеховини сведоци и после неколико разговора  договорио се да проучава Библију. С ким? Управо с „тим странцем“, Френком Кардозом!

„Оно што сам прочитао у Библији променило је мој начин размишљања“, каже Базилио. „Шездесет година сам био католик и палио тамјан пред киповима у цркви. А сада сам учио о Јехови из његове књиге, Библије. Криво ми је због начина на који сам поступао с Френком Кардозом, који ми је сада брат. Не бојим се да признам да сам погрешио. Борио сам се за оно што сам веровао да је добро за моје село и моју веру. Али више се не држим мајанских обичаја у вези с лечењем путем магије, који су уобичајени у нашим селима, нити сам ангажован у политичким покретима Маја.“ Данас Базилио и Марија Ах радосно служе Јехови као крштени објавитељи.

Јеховине слуге су познате по љубави, радости и ревности. У забаченим подручјима Белизеа многи објавитељи понекад и више од три сата пешаче по стрмим брдима да би дошли до људи, и не воле да пропуштају састанке. Примера ради, Андреа Ич је добила задатак да једне вечери буде саговорник у Теократској школи проповедања. Тог дана је пешачила око четири километра кроз џунглу да би брала авокадо са својим синовима. Док је то радила осе су је изуједале, и то 23 пута. Ипак, кад је дошла кући, припремила је оброк за своју породицу и затим отишла на састанак на ком је имала и учешће. Лице јој је било отечено од уједа, али је зрачило радошћу. Увек је охрабрујуће видети како су наша драга мајанска браћа и сестре радосни што у јединству с другима могу обожавати истинитог Бога Јехову, иако можда цели дан морају да путују камионом или аутобусом да би дошли на веће скупове и конгресе.

 СНАЖНЕ ОЛУЈЕ ПОГАЂАЈУ БЕЛИЗЕ

Током протеклих 115 година Белизе је погодило око педесет тропских олуја и урагана. Од 1930. године 12 урагана је или директно погодило Белизе или су прошли довољно близу да би проузроковали штету и губитак људских живота. Један од најгорих урагана назван Хати, погодио је Белизе рано ујутру 31. октобра 1961. са ударима ветра који су достизали и до 300 километра на час, а плимни талас је однео на стотине људских живота. Белизе Сити који се налази на само 30 центиметара надморске висине, био је 30 центиметра у блату. У извештају подружнице је стајало: „Домови већине браће [у Белизе Ситију] су веома оштећени или потпуно уништени, али нико од браће није озбиљно повређен. Одећу им је упропастила или однела вода.

„Улице се рашчишћавају булдожерима, а оно што је остало од кућа се спаљује. Овде у [мисионарском] дому вода је била висине 60 центиметра и направила је велику штету. Напољу је вода сезала и до три метра... али добро је што је мисионарски дом изграђен изнад нивоа улице... Може се купити само мало хране... и још увек ископавају тела настрадалих.“

Десет дана касније подружница је известила следеће: „Услови [у Дангриги] су гори него овде [у Белизе Ситију]. Људи морају да раде осам сати дневно да би добили купоне којима би понешто могли да купе. Војска све контролише и ништа се не може купити новцем.“ Два дечака су погинула, а њихов отац је сломио ноге када им се срушила кућа. Оба дечака су била објавитељи, а онај који је имао 12 година био је познат по томе што је сведочио наставницима у школи.

 Такозвано „око“ урагана прошло је између Белизе Ситија и Дангриге, и већина тамошње браће претрпела је делимичан или потпун губитак онога што су имали. После урагана гувернер је увео посебна ограничења у циљу одржавања реда током овог ванредног стања. Увео је полицијски час, позвао британску војску да помогне у спровођењу ових мера и дао им дозволу да убију оне који користе ту ситуацију да краду. Мушкарци, жене и деца који би били ухваћени за време полицијског часа провели би ту ноћ у затвору, сви у истој ћелији.

Упркос овом хаосу, браћа су наставила да редовно одржавају састанке и иду у службу проповедања чим је то било могуће. То није било нимало лако јер је толико много људи живело у склоништима, а дворишта су била пуна воде и блата. Али људима је требала утешна добра вест о Краљевству, и Јеховини сведоци су били спремни да се жртвују да би им је пренели.

Услови живота су били врло тешки, али љубав и великодушност Јеховиних сведока из других земаља подигле су дух браће у Белизеу. Из других подружница је стигло 25 великих кутија одеће и других ствари које су подељене браћи као и многим њиховим комшијама. Подружница и Дворана Краљевства биле су међу малобројним зградама које су одолеле налету урагана. Када су власти затражиле да користе Дворану Краљевства као јавно склониште, браћа су спремно пристала на то. b

„ГОСПОЂО ПРАТ, ДА ЛИ БИСТЕ СЕ ПОМОЛИЛИ ЗА НАС?“

У октобру 2000. Сан Педро на Амбергрис Кеју захватио је ураган Кит који је три дана беснео са  ударима ветра који су достизали брзину од 205 километара на сат и јаком кишом. Лејдивил који се налази 16 километара северно од Белизе Ситија због тродневне кише је био поплављен, а вода је достизала висину од око 80 центиметара. Четрдесет два Сведока су се склонила у Конгресну дворану у Лејдивилу. Скоро све куће на Кеј Кокеру биле су уништене. Педесет седам објавитеља на Амбергрис Кеју и Кеј Кокеру изгубило је скоро све што има, и неколико недеља оба острвца су била без струје и воде, а и телефонске линије су биле у прекиду. Премијер је угроженим подручјем прогласио Амбергрис Кеј и Кеј Кокер, као и области Белизе, Оринџ Вок и Корозал. У тим подручјима је уведен полицијски час да би се спречило пљачкање.

Сесилија Прат, специјални пионир на Кеј Кокеру, чула је упозорење да се приближава ураган и спаковала је торбу у случају да мора да бежи. Тог дана је управо сакупила извештаје од 12 сестара и планирала да поподневним трајектом оде на копно и однесе их у подружницу. Сесилија је ставила извештаје у пластичну кесицу и спаковала их у торбу. И стварно, те ноћи Сесилија и неке сестре су морале да се склоне у школу која је била сазидана од бетона, док су се остале сестре склониле у месну заједницу.

 „Ветар је однео лимени кров са учионице у којој смо се налазиле“, каже Сесилија. „Зграбили смо своје ствари и побегли у другу просторију. Изгледало је као да се цела зграда тресе иако је била од бетона. Када смо извирили напоље чинило се као да смо усред мора — нигде се није видело тло. Сви у групи смо се држали заједно и усрдно се молили. У учионици је било 40 људи различитих вероисповести и сви су били уплашени. Неки су говорили: ’Ово је Божји прст!‘ Један католички проповедник ми је пришао и питао ме: ’Госпођо Прат, да ли бисте се помолили за нас?‘ Рекла сам: ’Не могу. Ја сам женско, а немам шешир.‘ На то је он рекао: ’Ево, имам ја.‘ Нисам била сигурна да ли смем да се молим за све њих, али сам желела да знају да Јехова није крив за ураган. Тако сам се молила с нашом малом групом довољно гласно да сви могу да чују. Управо кад сам завршила с молитвом и кад су сви рекли: ’Амин‘, ветар је престао да дува! У том тренутку смо били у „оку“ олује. Католички проповедник је рекао: ’То је стварно била изузетна молитва. Ваш Бог је прави Бог.‘ После тога нису нам дали да одемо из тог склоништа и у наредна три дана су се побринули да нас пет сестара добијамо храну и кафу.

„Ипак, бринула сам се за друге објавитеље. Када је сутра ујутру ветар стао, изашла сам из склоништа да их потражим. Свуда је било срушеног дрвећа и све је било у рушевинама. Неке куће ветар је носио 10 до 15 метара. Најпре сам отишла у месну заједницу и тамо нашла две сестре с њиховом децом. Кућу једне друге сестре однео је ветар, али је она остала жива.

После урагана браћи из подружнице је био проблем да прикупе извештаје из скупштина на погођеном подручју. Али извештаји с Кеј Кокера су стигли  први. Сесилија их је чувала на сигурном у својој торби и лично их дала браћи која су дошла из подружнице да виде како су објавитељи.

Током наредних недеља браћа на погођеним острвима добила су хуманитарну помоћ, а добровољци су им помагали да чисте и поправљају своје домове и Дворану Краљевства у Амбергрис Кеју.

Мерл Ричерт који је био у тиму у Кеј Кокеру каже: „Најпре смо обезбедили смештај и побринули се да се поделе основне ствари. Сутрадан смо почели да поправљамо куће наше браће и сестара. У недељу ујутру смо сви отишли у службу проповедања. Онда смо у дворишту једне сестре припремили место за састанак тако што смо направили клупе за публику, а као пулт је послужио пањ једног старог кокосовог дрвета. Променили смо време састанака због полицијског часа који је почињао у осам сати увече и на јавном предавању и разматрању Стражарске куле биле су присутне 43 особе.

ОРГАНИЗОВАЊЕ ВЕЋИХ СКУПОВА

Крајем 1960-их година коришћење шатора је омогућило да се конгреси одржавају на различитим местима у земљи. Ипак, требало је данима напорно радити да би се поставио велики шатор. Сантијаго Соса каже: „С радовима смо почињали почетком седмице. Постављали смо шатор, доносили клупе из Дворане Краљевства и позајмљивали столице. У то време се на конгресима служила храна, па смо позајмљивали шерпе и лонце и често смо целу ноћ кували и остајали да довршимо посао. Понекад бисмо све поставили, а онда би преко ноћи олујни ветар све срушио. Сутрадан смо морали да радимо све испочетка. Али нико се није жалио.“

 Џини Томпсон се сећа једног конгреса који је одржан у једном селу између Белизе Ситија и Оринџ Вока. Браћа су морала да посеку жбуње близу Дворане Краљевства да би могли да поставе шатор и наместе клупе. „Киша је падала током целог конгреса“, каже Џини, „тако да је свуда испод шатора било воде. Зато смо седели с ногама подигнутим на клупе испред нас. Нисмо ни знали да у том крају има коралних змија. Захваљујући киши остали смо под шатором и близу Дворане Краљевства. Било би опасно да смо били близу жбуња.

Током 1970-их година Бирдс Ајл, једно тропско острвце на 120 метара од југоисточног краја Белизе Ситија било је место на ком смо могли да одржавамо покрајинске састанке. Власник је наткрио један део острвца сламом, увео струју и воду и направио  тоалете с намером да се тај простор користи за забаву. Браћа су изградила дрвени мост који је повезивао острвце с копном како би се лако могло доћи до овог тихог и мирног места на ком су одржани многи покрајински састанци.

У марту 1983. браћа су од власти закупила земљу за Конгресну дворану у Лејдивилу. Најпре су изградила привремени објекат за покрајинске састанке, друге веће скупове и обласне конгресе. Онда је 1988. године у Гватемали купљен објекат са челичном конструкцијом која је искоришћена за Конгресну дворану у Лејдивилу.

НАПРЕДАК НА КИНЕСКОМ ПОДРУЧЈУ

Током 1920-их Кинези су почели да долазе у Белизе. Многи од њих воле да читају нашу литературу на свом језику. На пример Роберта Гонзалес каже: „Хтела сам да сведочим једној пријатној Тајванки која је имала пекару, али сам знала да је религија баш и не занима и да увек има пуно посла. Знала сам и да има двоје деце тинејџерског узраста, па сам јој једног дана док сам била у њеној пекари дала примерак књиге Млади питају на кинеском и рекла да бих волела да чујем њено мишљење о књизи. Неколико дана касније, док сам се возила поред пекаре видела сам је како ми узбуђено маше. Када сам се зауставила одушевљено ми је рекла да је једва чекала да опет дођем. Рекла је да већина тинејџера у тајванским породицама  има проблема откад су се доселили у Белизе. Мислила је да сви они треба да прочитају књигу Млади питају. Рекла је сину да изброји колико има тајванских породица с децом тинејџерског узраста, а онда је наручила 16 књига јер је свима хтела да поклони по једну.

У октобру 2000. подружница је организовала тромесечни курс мандаринског језика за пионире и објавитеље који су желели да проповедају Кинезима на свом подручју. С каквим резултатима? Формирана је група на кинеском у којој је било неколико пионира, и она је постепено прерасла у скупштину. Упркос жестоком противљењу неки су позитивно реаговали на добру вест и на љубав коју су осетили у скупштини.

На пример, Монџе Чен је почео да проучава Библију 2006. Испрва чланови његове породице нису имали ништа  против тога, али су убрзо почели да га исмевају и да му праве проблеме. Изненада су продали сву имовину, укључујући и продавницу коју је водио Монџе и дали му сат времена да одлучи да ли ће напустити своју нову религију и преселити се с њима у другу земљу. Он није хтео да се одрекне онога у шта верује, па се његова породица одселила и оставила га без ичега. Монџе се преселио код једног брата и наставио да проучава Библију и да редовно иде на састанке. „Изградио сам близак однос с Јеховом“, каже Монџе, „и он се бринуо о мени. Много ми је помогло то што сам проучавао Библију и размишљао о томе, као и подршка коју су ми пружила браћа.“

Монџе се крстио у новембру 2008, а чланови његове породице постали су бољи према њему када су видели како се променио у понашању и говору. Он још каже: „Послушност Јехови није ми донела сиромаштво, већ само радост. Јехова ме није напустио него ми је омогућио да будем део уједињеног братства у ком влада љубав.“

 ПОДРУЖНИЦА У МЕКСИКУ НАДГЛЕДА ДЕЛО ПРОПОВЕДАЊА У БЕЛИЗЕУ

Кад је Водеће тело са Одборима подружница у Белизеу и Мексику пажљиво размотрило шта је на том подручју потребно урадити за дело Краљевства, одлучило је да надгледање дела проповедања у Белизеу преузме подружница у Мексику. То је ступило на снагу 1. јануара 2001. на добробит и срећу наше браће у овом делу света.

Од тада је подружница у Мексику надгледала изградњу многих Дворана Краљевства у Белизеу. Посвећење скромне Дворане Краљевства са две сале у Белизе Ситију било је 16. марта 2002. године. Сутрадан је одржан програм посвећења за прелепи нови мисионарски дом и реновирану Конгресну дворану у Лејдивилу. Међу онима који су уживали у говору за посвећење који је одржао члан Водећег тела, Герит Лош, била су многа браћа која већ 50 или 60 година верно служе Јехови. Од кад је формирана Група за градњу Дворана Краљевства, широм земље је изграђено 20 дворана, што представља велики напредак.

 Током 2007. године 325 пионира из Мексика је дошло у Белизе да проповеда на ретко обрађиваном подручју. То је било веома подстицајно за другу браћу у Белизеу. После тога се број пионира значајно повећао.

За разлику од црквених вођа који се сваке године моле да урагани не погоде Белизе, Јеховини сведоци су 2007. године, пре сезоне урагана, добили корисна упутства шта да раде у случају природних непогода. Сигурно су били веома захвални за то када је ураган Дин, који је био сврстан у пету категорију, погодио Белизе у августу те године. Сва браћа у опасној зони била су евакуисана и смештена код браће у безбеднијим подручјима. После урагана Сведоци из целе земље су дошли да помогну да се поправе куће и Дворане Краљевства због чега је једна локална радио станица похвалила Јеховине сведоке као људе на које сви треба да се угледају.

УЈЕДИЊЕНИ ЉУДИ ИЗ СВИХ НАРОДА

Захваљујући Јеховином благослову у Белизеу сада има више од 1 800 објавитеља, то јест један објавитељ на 149 становника. А с обзиром на то да је на Спомен свечаност 2009. дошао сваки 39. становник, потенцијал за раст је заиста велик.

Захваљујући делу проповедања и стварања ученика, у Белизеу је у протеклих 80 година настала разнолика група дивних људи који цене духовне ствари и који су уједињени ’чистим језиком‘, као и тиме што знају истину о Богу и његовим намерама. „Раме уз раме“ са својом духовном браћом и сестрама широм света, Јеховини сведоци у Белизеу чистим језиком сведоче људима, што доноси част Јехови, нашем дивном Богу (Соф. 3:9).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 224. страни]

„Возач ми је рекао да прави хришћани проповедају од врата до врата“

[Истакнути текст на 234. страни]

„Не треба да се плашимо мог оца. Треба да се бојимо Јехове“

 [Оквир на 208. страни]

Белизе

Природне одлике.

Ниска приобална равница на југу прелази у Мајанско побрђе. У шумама живе јагуари, пуме, мексички дрекавци, пекарији, зелене игуане, крокодили као и око 60 врста змија, у које спада и веома отровна обична копљоглавка. Ту живи и скоро 600 врста птица међу којима су и угрожени светлоцрвени макао и прелепи тукан. Задивљујуће разнолик подводни свет обухвата и корале, сунђере, рибу-папагаја, манатије, баракуде и кита-ајкулу.

Становништво.

Народи који овде живе су: Маје (Кекчи, Мопан и Јукатек), Креоли (мешавина Африканаца и Европљана), местици (мешавина Шпанаца и Маја), Гарифи (мешавина Африканаца и карипских народа), Индијци, Либанци, Кинези и Европљани, међу којима су менонити из Немачке и Холандије.

Језик.

Службени језик је енглески, али се говоре и белижански креолски, шпански, гарифуна, кекчи, мајански, немачки и мандарински.

Привреда.

Велики део становништва се бави узгајањем и извозом шећерне трске и тропског воћа. Многи живе од рибарења и туризма.

Исхрана.

Разноликост култура носи са собом најразличитије начине припремања хране. Пиринач и пасуљ скувани у кокосовом млеку омиљено је традиционално јело које се често служи уз пржену или димљену пилетину, говедину или рибу и пржене зреле брашнасте банане. Изврсних плодова мора има у изобиљу и спадају у омиљену храну.

Клима.

Будући да се налази на карипској обали Средње Америке, Белизе има топлу, влажну, суптропску климу, а урагани су уобичајена појава.

 [Оквир/Слика на 215. страни]

Неки из Гарифи народа прихватају истину

БЕВЕРЛИ ЕН ФЛОРЕС

РОЂЕНА: 1961.

КРШТЕНА: 1993.

НЕКИ ПОДАЦИ: Припадница народа Гарифи која је прихватила истину и сада помаже својим сународницима да упознају Јехову.

◼ НАРОД Гарифи настао је почетком 17. века мешањем карипских народа са црначким робовима. Језик гарифуна спада у аравакан језике и има елементе француског и свахилија.

Религија овог народа је мешавина афричке и индијанске традиције уз снажан утицај католицизма. Примера ради, дугу је сложени обред којим се умирују мртви преци тако што им се приносе храна и пиће. „Моја мајка није веровала у то“, каже Беверли. „Није јој било логично да Бог тражи да се сва та храна закопава. Говорила је: ’Храна је за живе људе! И зашто би наше вољене особе које су умрле желеле да нам науде?‘“

Беверли затим каже шта се десило кад је упознала истину. „То што припадам овом народу подстакло ме је да одем у Дангригу и проповедам мојим сународницима. Знала сам да ће боље реаговати ако им проповеда неко из њиховог народа. Када говорим на гарифуна језику, многи стану и слушају, а неколико њих је почело да долази на састанке. Схватили су да их зли духови неће убити ако се више не буду држали небиблијских обичаја.

 [Оквир/Слика на 218. страни]

„Јехова је увек бринуо о нама“

ЛИЛИ МИЛЕР

РОЂЕНА: 1928.

КРШТЕНА: 1960.

НЕКИ ПОДАЦИ: Сама је одгајила шесторо деце и већ 47 година је у пуновременој служби.

◼ „ЕЈМИБЕЛ Ален ми је 1959. причала о Библији“, каже Лили својим благим гласом. „У цркви су нас упозорили да се чувамо свих тих ’лажних пророка‘ који иду од врата до врата. Пристала сам да проучавам, али с тим да користимо само Библију. Прихватила сам истину и следеће године се крстила.

„У почетку ми је било тешко да проповедам. Руке су ми толико дрхтале да сам једва држала Библију. Али моја жеља да говорим о ономе што сам сазнала била је ’као распламсала ватра затворена у мојим костима‘, као што је рекао Јеремија, и морала сам да говорим без обзира да ли ће ме слушати или неће“ (Јер. 20:9).

Како је Лили успела да сама одгаји шесторо деце и уз то буде пионир? „Молила сам се Јехови и он ми је то омогућио“, каже Лили. „Три пута недељно устајала сам у пола четири ујутру да замесим колачиће. Моје ћерке и ја смо их пекле у пећи на дрва и људи би чекали у реду да их купе још онако вруће. Кад бисмо их све продали деца би отишла у школу, а ја у службу проповедања. Јехова се увек бринуо о нама.“

Од 1969. Лили служи као пионир у Корозалу. Њен најстарији син и две ћерке су у пуновременој служби, а она је до сада проучавала Библију са 69 особа које су се крстиле.

 [Оквир/Слика на странама 227, 228]

Проповедање у кишним шумама

„У марту 1991. године, нас 23 браће и сестара из целе земље окупили смо се у Пунта Горди и кренули на узбудљиво десетодневно путовање у кишне шуме како бисмо тамо проповедали“, каже Марта Сајмонс. „Поред одеће, ћебади и висећих лежаљки понели смо и литературу на енглеском, шпанском и кекчи језику. Носили смо храну, укључујући и 200 паковања двопека.

„Сутра ујутру смо запловили немирним морем у кануу од издубљеног дебла једног великог дрвета капока. У селу Крике Сарко смо распаковали наше ствари. Док су браћа постављала висеће лежаљке, сестре су кувале једно од наших омиљених јела — вариво од маниоке, јама, брашнастих банана, кокосовог ораха, куваних јаја и, наравно, свињског репа. Пронео се глас да смо стигли и убрзо су многи Кекчи дошли да нас поздраве. Тако смо за два сата сведочили целом селу. Те ноћи су браћа спавала у висећим лежаљкама испод полицијске станице подигнуте на шиповима, док су сестре спавале у кабилду од сламе, где су иначе сеоске старешине одржавале састанке.

„Сутрадан смо испловили и кренули уз залив који је на неким местима обрастао мангровим дрвећем због чега је изгледао мрачно и језиво. Око пола сата касније смо се искрцали и још сат и по пешачили кроз џунглу до села Сандејвуд. Тамошњи људи су ниски и имају тамну кожу и равну црну косу. Углавном иду босоноги, а жене носе традиционалне сукње и огрлице од перли. Куће имају сламнати кров, земљани под, само једну просторију, а од намештаја само висеће лежаљке.  У близини кућа се налазило заједничко огњиште где се припремала храна.

„Људи су били веома пријатни и доста њих је било заинтересовано за добру вест. Посебно их је задивило то што смо имали литературу на кекчи језику и што смо им читали из Библије на том језику.

„Ујутру су нас пробудили петлови, шумске птице и дрекавци. Кад смо добро доручковали посетили смо све који су претходног дана показали интересовање за истину. Започели смо библијски студиј с неколико особа и подстакли их да наставе да сами проучавају док опет не дођемо следеће године. Наредни дани су слично изгледали док смо све дубље залазили у кишну шуму на путу до забачених села.

„После тих десет предивних дана које смо провели у шуми, у мислима смо се враћали у пределе кроз које смо прошли, многа села у којима смо били и присећали се свих људи које смо упознали. Молили смо се Јехови да заштити семе истине које смо посејали док опет не дођемо следеће године. Ноге су нас болеле и били смо уморни, али смо били толико захвални Јехови што смо и ове године осетили радост проповедања у дивљини.“

 [Оквир/Слике на странама 235, 236]

Маје које воле Јехову

ХОРХЕ И НИКОЛАС ШО (СА СВОЈОМ СЕСТРОМ ПРИСИЛИЈАН)

РОЂЕНИ: 1969. и 1971.

КРШТЕНИ: 1997.

КАРАКТЕРИСТИКЕ НАРОДА: Маје стављају велик нагласак на беспоговорну послушност родитељима чак и кад одрасту и оснују своју породицу.

◼ КАДА су Николас и Хорхе упознали и заволели Јехову, њиховом оцу се то нимало није свидело.

„Објаснио сам оцу да учим корисне ствари“, каже Николас, „али он је био баптиста и није делио моје мишљење. Неколико пута сам прекидао с проучавањем јер нисам хтео да га повредим. Али сам знао и то да опијајући се са оцем нисам давао добар пример својој деци. Моја жена и деца су били толико несрећни да се никад нису смејали.

„Кад сам почео да озбиљно проучавам Библију и да  редовно идем на хришћанске састанке, истина ми је помогла да променим понашање. Напорно сам радио за своју породицу и напокон сам целу плату доносио кући. Сада смо као породица заокупљени служењем Јехови и у нашој кући влада радост и чује се смех.“

Хорхеова ситуација је била врло слична. Пио је и псовао што је стварало проблеме његовој породици, а викендом никад није био код куће. Али много се поправио захваљујући проучавању Библије.

„Што сам ја био бољи“, каже Хорхе, „мој отац је био све гори. Звао нас је лажним пророцима. Више пута нам је претио мачетом. Брат Кардоза који је са мном проучавао Библију, покушао је да нас припреми за неке ситуације. ’Шта бисте урадили ако би вас отац отерао од куће?‘, питао нас је. ’Мој отац ме воли‘, рекао сам, ’и он то никада не би урадио.‘ Али нажалост, управо то се десило.

„Па ипак“, наставља Хорхе, „волео сам оно што сам сазнавао и мој живот је постајао све бољи. Откад сам почео да развијам хришћанске особине и мојој породици је боље. Сада се међусобно поштујемо и срећни смо кад смо заједно. Данас ми служба проповедања причињава велико задовољство и захваљујући Јехови служим као општи пионир.“

[Слика]

Френк Кардоза је сведочио Хорхеу

 [Оквир/Слике на странама 238, 239]

Радосно служе тамо где је већа потреба

Пресељење у земљу где постоји велика потреба за објавитељима представља велики корак. Међутим, истрајавати у томе из године у годину често захтева још више труда и самопожртвованости. Многа наша браћа и сестре храбро се суочавају с таквим изазовима не губећи радост.

На пример, Артур и Роберта Гонзалес су 1989. дошли из Сједињених држава у Белизе са својим трогодишњим сином Далтоном. Роберта искрено каже: „Најтеже је било оставити сигуран, добро плаћен посао и отићи у земљу у којој има много незапослених.“

Артур каже: „Једноставно мораш да се ослониш на Јехову. Када у Библији читам о Аврахаму дивим му се што је оставио свој дом, рођаке и све што му је било познато. Али Јехова се добро бринуо о њему. Било нам је тешко да научимо белижански креолски, али ослонили смо се на Јехову и он се бринуо о нама.“

Френк и Алис Кардоза су 1991. године дошли из Калифорније у Белизе да служе као пионири. „Док сам читао Дела апостолска“, каже Френк, „пожелео сам да будем мисионар. Али пошто имамо четворо деце, знао сам да никада нећемо испуњавати услове за школу Галад. Када је наша најмлађа ћерка завршила са школовањем сматрали смо да је то прилика да се преселимо у другу земљу. Када смо у Стражарској кули прочитали чланак о Белизеу, знали смо где ћемо.“

 „Пристала сам се да одемо на три године“, каже Алис. „Сада смо ту већ 18 година и дивно ми је!“

„Волимо људе и волимо да будемо активни“, додаје Френк, „и зато нам је лако да се приближимо онима који воле Јехову. Започињемо више библијских студија него што можемо да водимо и гледамо како људи прихватају истину. Зато су нам ово најлепше године живота. Не бих то мењао за све благо овог света.“

Карл и Марта Сајмонс су из Тексаса дошли у Белизе 1988. године. Марта каже: „Наша деца су имала десет и осам година кад смо се преселили у Белизе. По цео дан смо проповедали у селима у дивљини заједно с браћом из скупштине. Радили смо заједно и на изградњи Конгресне дворане, а за време конгреса кућа нам је била пуна браће и сестара који су код нас ноћили. Срећни смо што смо овде одгајали децу јер су тако могла да се друже са специјалним пионирима и мисионарима. Истина, некад нам је дошло да седнемо у авион и одемо, на пример кад нисмо имали струју, воду, батерије и телефон. Па ипак, ако бисмо опет морали да бирамо, рачунајући и оно што је било добро и оно што је било лоше, урадили бисмо исто. Сматрамо да је то што служимо тамо где је већа потреба заиста обогатило наш живот.“

[Слике]

С лева надесно Далтон, Роберта, Артур и његова мајка Марта Гонзалес

Алис и Френк Кардоза

Карл и Марта Сајмонс

 [Оквир на 250. страни]

„Неко брине!“

АЛЕХАНДРО И РЕБЕКА (БЕКИ) ЛАКАЈО

РОЂЕНИ: 1950. и 1949.

КРШТЕНИ: 1966. и 1959.

НЕКИ ПОДАЦИ: Кад су 1972. завршили школу Галад, служили су као мисионари у Ел Салвадору, Белизеу, Никарагви, Мексику и Хондурасу. Сада служе у покрајинској служби у Сједињеним Државама, али не могу да забораве време кад су учествовали у пружању хуманитарне помоћи у Белизеу.

◼ „ЗАХВАТИО нас је ураган Кит!“, написала је Беки у понедељак, 2. октобра 2000. „Киша пада без престанка већ око два и по дана.“

Сутрадан када су се ветар и киша утишали, Алехандро и специјални пионир Доналд Нибруџи успели су да доставе помоћ браћи на Амбергрис Кеју. Они су заједно с двојицом тамошњих старешина посетили браћу из две скупштине да виде да ли су добро.

„У среду“, сећа се Беки, „браћа из разних делова земље су у подружницу донела храну, воду и одећу за браћу на острвима. Убрзо су хол и библиотека били пуни пакета.“

„У међувремену су Алехандро и још тројица браће однели помоћ на Кеј Кокер, охрабрили браћу и молили се с њима. Сведоке, као и оне који то нису, дубоко је дирнула љубав и брига других Сведока према њима. „Већ годинама дајем прилог мојој цркви“, жалила се једна жена, „и нико из ње није дошао да пита како сам.“

„Погледајте друге људе“, рекла је једна сестра кроз сузе радоснице, „а погледајте нас! О нама неко брине!“

 [Табела/Графикон на странама 244, 245]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Белизе

1923: Џејмс Гордон проповеда у Бомби

1930.

1933: Фрида Џонсон проповеда у Белизе Ситију

1934: Тадијас Хоџисон одржава састанке у својој пекари

1940.

1941: У Белизе Ситију крштени први објавитељи

1945: Стижу први мисионари

1946: Основана подружница

1950.

1957: Забрањен улазак новим мисионарима

1959: Изграђене подружница, мисионарски дом и Дворана Краљевства

1960.

1961: Поново дозвољен улазак мисионара у земљу

 1961: Ураган Хати пустоши Белизе

1971: Већи скупови почињу да се одржавају на Бирдс Ајлу

1980.

1988: У Лејдивилу изграђена Конгресна Дворана

1990.

2000.

2000: Ураган Кит погађа Белизе

2001: Дело у Белизеу почиње да надгледа подружница у Мексику

2002: Посвећење Дворане Краљевства са две сале (лево), мисионарског дома и реновиране Конгресне Дворане

2010.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

1 000

1 200

400

1930 1940 1950 1960 1980 1990 2000 2010

[Слика]

Браћа бродом иду на конгрес

 [Мапе на 209. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

МЕКСИКО

ГВАТЕМАЛА

Мелчор де Менкос

КАРИПСКО МОРЕ

БЕЛИЗЕ

Амбергрис Кеј

Сан Педро

Кеј Кокер

КОРОЗАЛ

Корозал

ОРИНЏ ВОК

Оринџ Вок

Огуст Пајн Риџ

БЕЛИЗЕ

Бомба

Сантана

Криво дрво

Блек Крик

Лејдивил

Белизе Сити

КЕЈО

БЕЛМОПАН

Бенке Виехо

СТАН КРИК

Долина Стан Крик

Дангрига

Хопкинс

Сејн Бајт

ТОЛЕДО

Манго Крик

Пласенсија

Монки Ривер Таун

Пунта Негра

Сан Антонио

Пунта Горда

Сандејвуд

Баранко

Крике Сарко

Белизе

МАЈАНСКО ПОБРЂЕ

 [Слика на целој 200. страни]

[Слика на 206. страни]

Алфонсина Робато и Ејмибел Ален с тројицом специјалних пионира

[Слика на 207. страни]

Херман и Дерин Лајтберн са својим сином Стивеном

[Слика на 210. страни]

Група Сведока у Белизе Ситију 1940-их и кола са звучником; (1) Тадијас Хоџисон, (2) Џорџ Лонгсворт

[Слика на 213. страни]

Елмер Ајриг је проповедао на многим удаљеним подручјима

[Слика на 214. страни]

Чарлс Хејен је подстицао браћу да редовно одржавају састанке

[Слика на 221. страни]

Подружница, мисионарски дом и Дворана Краљевства у Белизе Ситију

[Слика на 223. страни]

Први покрајински састанак у целости изнесен на шпанском у Дворани Краљевства у Оринџ Воку, 1968.

[Слика на 229. страни]

Специјални пионири Марсијал и Мануела Кеј

[Слика на 230. страни]

Типично мајанско село, област Толедо

[Слика на 240. страни]

Марија и Базилио Ах

[Слика на 246. страни]

Сесилија Прат

[Слика на 249. страни]

Покрајински састанак под шатором у Пунта Горди 1960-их

[Слика на 251. страни]

Беки и Алехандро Лакајо

[Слике на странама 252, 253]

Објекат са челичном конструкцијом (доле), сада служи као Дворана Краљевства (десно)

[Слика на 253. страни]

Реновирана Конгресна Дворана

[Слика на 254. страни]

Браћа и сестре на градилишту Дворане Краљевства са две сале у Белизе Ситију