Уганда

ИСТРАЖИВАЧИ су вековима трагали за извором моћне реке Нил, која протиче кроз велики део Африке и улива се у Средоземно море. Касније су у потрази за главним извором њених непресушних вода обратили пажњу на Викторијино језеро и околне планине. У последњих неколико деценија, многи становници тог подручја били су срећни када су открили извор драгоценије воде —„живе воде“ која пружа „вечни живот“ (Јов. 4:10-14). Ово је прича о народу Уганде ’жедном праведности‘ (Мат. 5:6).

„БИСЕР АФРИКЕ“

Уганда је прелепа земља са умереном климом у средишњем делу Африке коју пресеца екватор. Пенушаве бујице воде отопљених глечера с врхова планинског масива Рувензори — познатог и као Месечеве планине — сливају се низ његове обронке и стварају небројене реке и језера. Захваљујући плодној земљи и обилним падавинама Уганда је идеална за узгајање кафе, чаја и памука. Брашната банана која се користи за кување расте у изобиљу и од ње се прави матуке, једно од главних јела у Уганди. Становништво у исхрани такође користи маниоку, јела од кукуруза, просо и сирак.

Ова тропска земља је станиште лавова, слонова, нилских коња, крокодила, леопарда, жирафа и антилопа, као и занимљивих шимпанзи и угрожене врсте планинских горила. Свуда се разлеже пој прекрасних птица. Заиста, Уганда је толико пуна природних лепота да је позната као „бисер Африке“.

 ДИВАН НАРОД УГАНДЕ

У Уганди живи око 30 милиона људи који потичу из отприлике 30 етничких група. Многи су религиозни и припадају црквама хришћанства, али као и у другим афричким земљама званична религија је проткана традиционалним верским обичајима. Народ Уганде је пријатељски расположен и гостољубив и није необично да неко клекне када жели да поздрави или послужи старију особу.

Нажалост, током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, политички немири су однели хиљаде жртава и оставили дубоке ожиљке на овом прелепом „бисеру“ и његовом дивном народу. Тој невољи је допринела и епидемија сиде која је опустошила земљу. Под таквим околностима, Јеховини сведоци су овом истрајном народу пружали утеху и наду.

ПИОНИРИ У ПРАВОМ СМИСЛУ ТЕ РЕЧИ

Први извештај о делу проповедања о Краљевству у Уганди забележен је давне 1931, када је подружница у Јужноафричкој Републици надгледала дело у свим земљама јужно од екватора. Да би се започело с проповедањем на том огромном подручју, подружница је послала два пионира, Роберта Низбета и Дејвида Нормана, на територију данашње Кеније, Уганде и Танзаније.

Брат Низбет и брат Норман били су одлучни да с добром вешћу о Краљевству стигну дубоко у унутрашњост Африке. Службу су започели 31. августа 1931. у Дар ес Саламу са 200 пакета литературе. Одатле су отишли на острво Занзибар а затим су преко лучког града Момбасе наставили пут до планинског подручја Кеније. Путовали су возом,  проповедајући у градовима дуж пруге све до источне обале Викторијиног језера. Прешавши на другу страну језера паробродом, ова два неустрашива пионира стигла су у Кампалу, главни град Уганде. Након што су уручили доста литературе и успоставили претплате на Златни век, продужили су аутом даље у унутрашњост земље.

Четири године касније, 1935, четири пионира из Јужноафричке Републике кренули су на још једно путовање до источне Африке. То су били Греј Смит и његова жена Олга, као и Роберт Низбет и његов млађи брат Џорџ. Са два добро опремљена комбија прилагођена за живот, ови смели пионири су савладавали лоше путеве и пробијали се кроз слонову траву високу и до три метра. „Често су спавали у дивљини“, наводи се у једном извештају, „и могли су видети, чути и осетити откуцаје срца Африке и њеног живог света — лавова чија се рика разлегала ноћу, зебри и жирафа које су мирно пасле, као и носорога и слонова чије је присуство уливало страх у кости.“ Они су храбро обилазили градове до којих порука о Краљевству никада раније није стигла.

Док су Греј и Олга Смит провели неко време у Тангањики (данашњој Танзанији), Роберт и Џорџ  Низбет упутили су се у Најроби у Кенији. Када су касније колонијалне власти наредиле Смитовима да напусте Тангањику, они су отишли у Кампалу. Међутим, овог пута околности нису биле тако повољне и били су под сталном присмотром полиције. То их није застрашило и за само два месеца уручили су 2 122 књиге и брошурице и одржали шест јавних предавања. Ипак, на крају је гувернер издао налог за депортацију и морали су да напусте Уганду. Отпутовали су у Најроби, где су се срели с браћом Низбет пре него што су се вратили у Јужноафричку Републику.

Уз Јеховин благослов, те проповедничке акције биле су изузетно успешне и дато је изванредно сведочанство. Упркос противљењу цркве и огромном притиску колонијалних власти, пионири су уручили преко 3 000 књига и више од 7 000 брошурица и успоставили многе претплате. Након тих акција, прошло је много година пре него што је дело у Уганди поново оживело.

ДЕЛО ПРОПОВЕДАЊА ОЖИВЉАВА

У априлу 1950, млади брачни пар Килминстер из Енглеске доселио се у Кампалу. Горљиво су проповедали добру вест и били су пресрећни када су се две породице, грчког и италијанског порекла, одазвале на поруку о Краљевству.

Затим су у децембру 1952. брат Нор и Хеншел из централе Јеховиних сведока у Њујорку посетили Најроби. Брат Килминстер није желео да пропусти прилику да их види, те је допутовао из Кампале у Најроби. Брат Нор и Хеншел охрабрили су малу групу у Најробију и помогли да се оснује скупштина у Кампали. Ускоро је та нова скупштина почела да постиже  добре резултате, а током службене 1954. проповедало је укупно десет објавитеља.

Те исте године, Ерик Кук из подружнице у Јужној Родезији (данашњи Зимбабве) посетио је источну Африку и провео неко време у новој скупштини у Кампали. Иако су браћа имала седмично скупштинско разматрање Стражарске куле, они нису били много активни у служби. Зато је брат Кук подстакао брата Килминстера да води све скупштинске састанке, укључујући и Поучавање за хришћанску службу. Да би дело проповедања даље напредовало, брат Кук је истакао важност службе од врата до врата и неким објавитељима лично помогао да се оспособе.

До тада се углавном проповедало Европљанима који су живели у Уганди. Међутим, брат Кук је запазио да већина локалног становништва у Кампали говори језик луганда. Да би се допрло до срца тих људи, предложио је браћи да преведу једну публикацију на тај језик. Године 1958. објавитељи су почели да користе нову брошурицу „Ова добра вест о Краљевству“. То се показало као прави корак! Дело је  напредовало и током 1961. у служби је учествовало чак 19 објавитеља.

Брат Килминстер је на послу упознао Џорџа Кадуа, живахног човека од четрдесетак година који је осим свог матерњег језика луганда течно говорио енглески. Када је сазнао да је Божје име Јехова, заинтересовао се за библијску истину и почео да проучава Библију. Убрзо је заједно с братом Килминстером ишао од куће до куће и преводио док је он проповедао. Затим је 1956, када је одржано прво крштење у Уганди у Викторијином језеру близу Ентебеа, Џорџ симболизовао своје предање Јехови.

Нажалост, недуго после тога, дело Краљевства је поново успорило. Нека браћа из иностранства вратила су се у своју земљу када су им истекли пословни уговори. Неколико браће је искључено, док су се неки спотакли због небиблијског понашања појединаца у скупштини. Међутим, брат Каду је волео Јехову и знао је да је пронашао истину. Чврсто се држао ње и „у повољно време и у тешко време“ и верно служио као старешина све до своје смрти 1998. (2. Тим. 4:2).

СЛУЖЕЊЕ ТАМО ГДЕ ЈЕ ВЕЋА ПОТРЕБА

Подручје источне Африке било је огромно, а потреба за објавитељима Краљевства велика. Постојао је још један проблем. Колонијалне власти нису дозвољавале мисионарима улазак у земљу. Шта се могло учинити?

Године 1957. објавитељима широм света упућен је позив да служе тамо где је већа потреба. Духовно зрела браћа била су подстакнута да се преселе на та подручја. Тај позив је био сличан оном који је упућен апостолу Павлу у визији када га је један човек  молио: „Пређи у Македонију и помози нам!“ (Дела 16:9, 10). Како је овај позив у савремено доба утицао на напредак дела проповедања о Краљевству у Уганди?

Показавши дух попут Исаије, Френк и Мери Смит одазвали су се на позив и одмах почели с припремама за пресељење у источну Африку a (Иса. 6:8). У јулу 1959. запловили су из Њујорка и преко Кејптауна стигли до Момбасе. Затим су путовали возом до Кампале, где је Френк склопио уговор за радно место хемичара у Државном заводу за геолошка истраживања. Смитови су се населили 35 километара јужно од Кампале у Ентебеу, прелепом граду на обали Викторијиног језера који је био нетакнуто подручје што се тиче дела проповедања. Они су редовно одлазили на састанке у малу али напредну скупштину у Кампали.

Убрзо су Смитови проповедали Питеру Џабију, који је имао одговоран положај у државној служби, као и његовој жени Естер. Питер је раније добио  књигу Шта је религија учинила за човечанство? b али није обратио пажњу на њу јер је био веома заузет због свог посла и честих службених путовања. Једном је послат да посредује између две племенске заједнице које су биле у затегнутим односима због спора око земљишта. Молио се: „Боже, ако ми помогнеш, потражићу те.“ Када је тај проблем мирно решен, сетио се своје молитве и почео да чита књигу. Схватио је да је оно што чита истина и почео да тражи Сведоке. Како је био срећан када је упознао Френка Смита, који се сложио да редовно проучава Библију с њим и његовом женом! На крају се овај диван пар крстио и још увек ревно објављује Краљевство након више од четири деценије верне службе.

Друга браћа из иностранства такође су се одазвала на позив да служе тамо где је већа потреба. Неки су склопили уговоре за посао у местима која су била далеко од мале групе објавитеља из скупштине Кампала. Један пар се доселио у Мбарару, градић у брдовитом крају југозападне Уганде, око 300 километара од Кампале. У свом дому су одржавали Разматрање Стражарске куле и разматрање књиге. Међутим, повремено су путовали чак до Кампале или Ентебеа да би уживали у срдачном друштву браће. Такође су били у контакту с подружницом у Луаншји у Северној Родезији (данашњој Замбији) која је у то време надгледала дело проповедања у источној Африци. Хари Арнот, координатор подружнице, служио је као зонски надгледник и посетио је Кампалу како би охрабрио шачицу објавитеља у Уганди. Они су то веома ценили.

 Још један пар који је жарко желео да служи тамо где је већа потреба за објавитељима Краљевства били су Том и Ен Кук из Енглеске. Том је конкурисао за посао у више земаља и добио радно место службеника при Министарству просвете у Уганди. Због посла, брачни пар Кук је са својом четворогодишњом ћерком Саром најпре живео у малом граду Иганги, који се налазио око 130 километара источно од Кампале. Када се родила њихова друга ћерка Рејчел, преселили су се у Џинџу, град који се налазио на месту познатом као извориште Нила. Касније су се настанили у Кампали.

ЖРТВЕ И БЛАГОСЛОВИ

Све ове породице су заиста много учиниле у делу проповедања у Уганди! Истина, они су напустили начин живота и удобности на које су навикли. Али су зато доживели радост гледајући како се кротки људи одазивају на добру вест о Краљевству и мењају свој живот. Такође су осетили снажну везу хришћанске љубави која је постојала између њихових породица  и породица тамошњих Сведока док су заједно служили Богу и уживали у међусобном друштву.

„Задивила нас је срдачност и достојанство скромних људи које смо сретали у служби“, присећа се Том Кук. „За нас је била изузетна част што смо барем мало допринели напретку скупштине.“

На питање шта мисли о животу у новој средини, Том одговара: „За породицу с малом децом није постојало боље окружење за служење Јехови. Имали смо добар пример браће и сестара из многих земаља, друштво срдачне и верне локалне браће, бројне задатке и благослове у служби, били смо ослобођени утицаја телевизије и уживали смо у чудесним лепотама афричке дивљине. А то су били само неки од бројних благослова.“

Они који су служили тамо где је већа потреба показали су своје искрено цењење према хришћанском братству и тиме што су били спремни да путују чак до Кеније како би присуствовали покрајинским састанцима. То је подразумевало путовање од 750 километара аутобусом или возом у једном правцу!

Путовање на обласни конгрес захтевало је још већи труд. На пример, 1961. делегати из Уганде и Кеније присуствовали су обласном конгресу у Китвеу у Северној Родезији (Замбији). „То је значило да бисмо четири дана путовали 1 600 километара лошим, углавном неасфалтираним путевима Тангањике (Танзаније)“, присећа се један од делегата, „а затим још четири дана кроз спарну и прашњаву афричку савану назад до Уганде. То је била права авантура, а наше радосно дружење са свом том браћом и сестрама било је велики благослов.“ Иако је тај огроман  подухват захтевао доста труда, били су заиста духовно освежени!

МИСИОНАРИ ОБАВЉАЈУ ВАЖНО ДЕЛО

Уганда, бивша британска колонија, стекла је независност 1962. Следеће године брат Хеншел је посетио Најроби у Кенији и размотрио могућност слања мисионара у Уганду. Ко ће отићи тамо?

Том и Бетел Маклејн, дипломци 37. разреда Галада, тек што су почели да служе у Најробију. Били су веома изненађени када су послати у Кампалу! Али, они су спремно прихватили промену и били први мисионари из Галада у Уганди. „У почетку нам је недостајала Кенија“, признаје Том, „али убрзо смо у потпуности уживали у Уганди — у друштву пријатељски расположених људи који су се у великом броју одазивали на дело сведочења.“

Том и Бетел су у Кенији учили свахили, али сада су морали да уче нов језик — луганда. Нису имали ништа друго осим чврсте одлучности, поуздања у Јехову и једног приручника за самостално учење језика.  Током првог месеца у Уганди, проводили су по 250 сати у учењу новог језика, а током другог месеца 150 сати — и све то поред 100 сати службе. С временом су савладали нови језик и били веома успешни на подручју.

У јануару 1964. придружили су им се Гилберт и Џоун Волтерс из 38. разреда Галада. Још два брачна пара из истог разреда, Стивен и Барбара Харди и Рон и Џени Бикнел, најпре су додељени у суседни Бурунди, али су због проблема с визом послати у Уганду. За кратко време, у Кампали је био потребан нов мисионарски дом.

Скупштина у Кампали је била незаборавна. У њој су били брат Каду и његова породица, Џон и Јунис Бвали, брачни пар специјалних пионира из Северне Родезије с децом, као и Маргарет Њенде и њени малишани. Састанци су се одржавали практично на отвореном. „Пролазници су нас могли видети  и чути, иако нас је било мало“, присећа се Гилберт Волтерс. „Наочиглед свих, породица Бвали је срчано предводила у певању песама Краљевства, и то у више гласова и без музичке пратње. То нам је давало подстрек да не посустанемо.“

Недуго после тога, Гилберт и Џоун Волтерс послати су да оснују мисионарски дом у Џинџи, где још није било организованог проповедања. Касније су отворена још два мисионарска дома — један у Мбалеу недалеко од кенијске границе, а други у Мбарари. Мисионари који су живели у тим домовима служили су заједно са специјалним пионирима који су дошли из других земаља. Поље је заиста било ’зрело за жетву‘ (Јов. 4:35). Али шта се могло учинити како би се убрзало сакупљање рода?

БОЉЕ ОРГАНИЗОВАЊЕ ДЕЛА

Пуновремене слуге у Уганди настојале су да колико год је могуће систематски обраде то огромно подручје. Током седмице, проповедали су у плански изграђеним насељима, где су улице и парцеле биле означене именима и бројевима. Међутим, како ће успети да обраде подручја где су улице биле без назива а куће без бројева?

„Подручје смо поделили по брдима“, објашњава Том Маклејн. „Један пар би обрађивао једну страну  брда, док би други пар проповедао на другој страни. Пратили смо стазе које су се успињале и спуштале све док се не бисмо срели.“

Браћа из иностранства су убрзо добила помоћ све већег броја локалних Сведока који су добро познавали терен и културу. С друге стране, ти објавитељи су стекли драгоцено искуство сарађујући с браћом и сестрама из иностранства. На пример, у Џинџи су тамошња браћа већ неко време проповедала с мисионарима. Сваке недеље су од осам до десет сати пре подне сведочили од куће до куће. Затим су проводили још један сат у накнадним посетама и потом су са заинтересованим особама проучавали Библију до поднева. Тако су сви у скупштини извлачили корист из међусобне размене вештина и охрабрења.

Џинџа, која је у то време била други град по величини, имала је хидроелектрану и захваљујући томе била је привлачна локација за индустријски развој. Мисионари су имали одличне резултате сведочећи на прометним аутобуским и такси станицама. Путници из удаљених места радо су узимали библијску литературу коју су читали током путовања. Тако је семе Краљевства посејано посвуда по околним сеоским подручјима.

Браћа су такође користила радио таласе како би добру вест пренели што већем броју људи. На националном радију су добили редован седмични термин за емисију која се звала „Теме о којима људи размишљају“. Актуелне и занимљиве теме као што су  „Суочавање с проблемима у породици“ и „Како се заштитити од криминала и насиља“ разматране су у виду дијалога између „господина Робинса и господина Лија“. Један од њих се присећа: „Било је заиста необично слушати радио и чути разговор између Американца и Шкотланђанина на афричкој радио-станици. Често бисмо од људи на подручју чули коментаре о нашој емисији, што је био доказ да је испунила своју сврху.“

ПОМОЋ ЗА НОВЕ ОБЈАВИТЕЉЕ

У то време је група у Џинџи одржавала састанке у друштвеним просторијама у највећем насељу, Валукуба. Том Кук се присећа: „Многа браћа су била нова у истини и имала су само неколико публикација  из којих су могла да припреме тачке за састанак.“ Шта се могло учинити?

„Мисионари су направили библиотеку у дому једног брата који је живео у центру тог насеља“, сећа се Том. „Сваког понедељка увече они који су имали говоре одлазили би тамо како би пронашли материјал и добили помоћ да се припреме.“ Сада у Џинџи и њеној околини постоји неколико скупштина које су увиделе да је рибарење људи још увек успешно у главном изворишту Нила.

ПУТУЈУЋИ НАДГЛЕДНИЦИ ДОПРИНОСЕ ДУХОВНОМ НАПРЕТКУ

У септембру 1963. дело проповедања у Уганди почела је да надгледа новооснована подружница у Кенији. Уганда је додељена Вилијаму и Мјуријел Низбет као део покрајине чији је центар био у Најробију. Занимљиво је да је Вилијам пратио стопе своје неустрашиве старије браће Роберта и Џорџа, који су утрли пут делу проповедања у Уганди неких 30 година раније. Објавитељи су сада добили помоћ „друге смене“ Низбетових.

Било је све више заинтересованих, основано је још група а објавитеља је широм тог огромног подручја било посвуда. Зато су редовне посете путујућих надгледника имале важну улогу у пружању обуке и охрабрења и уверавале су браћу и сестре из удаљених подручја да „Јеховине очи гледају праведнике“ (1. Петр. 3:12).

Стивен и Барбара Харди су 1965. посетили скупштине у покрајини која се протезала од Уганде до Сејшелских острва у Индијском океану, која су од обале удаљена 2 600 километара. Једном су се упутили на „извиђачку експедицију“ по Уганди како би  утврдили где би пионири имали највише успеха. Користећи фолксвагенов комби позајмљен од подружнице у Кенији у ком су путовали и становали, за само шест седмица обишли су већи део Уганде и посетили градове Масака, Мбарара, Кабале, Масинди, Хоима, Форт Портал, Аруа, Гулу, Лира и Сороти.

„Путовање је било узбудљиво“, присећа се брат Харди, „а проповедање прави ужитак. Сви, укључујући и локалне власти, били су пријатељски наклоњени и спремни да помогну. Када бисмо свратили у нечији дом да бисмо поразговарали с домаћином, посета би се често претворила у ’јавно предавање‘ пошто би комшије и пролазници дошли да чују нашу поруку. Чак и када смо се кратко зауставили у једном месту које је изгледало готово пусто, насмејани људи су убрзо почели да нам прилазе, мислећи да смо им дошли у посету. Залихе литературе су се  брзо трошиле. Уручили смо око 500 књига и успоставили многе претплате на Стражарску кулу и Пробудите се!“

Пријатељски став, радозналост и духовна глад тамошњег народа указивали су на велики потенцијал за духовни напредак. Што је најважније, Хардијеви су имали Јеховин благослов док су проповедали на овом плодном подручју.

ЈЕХОВА ДАЈЕ ДА РАСТЕ

Један важан догађај у историји Јеховиног народа у Уганди одиграо се 12. августа 1965, када је регистровано Удружење Међународних истраживача Библије, чиме је законски признато наше дело стварања ученика. Искрени појединци као што су Џорџ Мајенде, Питер и Естер Џаби и Ајда Сали, сачињавали су мало али чврсто језгро непоколебљивих Сведока током шездесетих. Године 1969. у Уганди је било 75 објавитеља раштрканих међу становништвом од осам милиона, што значи да је однос био један Сведок на сто хиљада становника. До 1970. број објавитеља Краљевства порастао је на 97, а следеће године на 128. Године 1972. у Уганди су била 162 активна Јеховина сведока.

Иако је напредак био охрабрујућ, браћа су знала да њихова снага није била у све већем броју већ је долазила од ’Бога који даје да расте‘ (1. Кор. 3:7). Тада нису знали да ће седамдесете донети драматичне промене у њиховом животу и тешке испите вере. Након војног пуча под вођством генерала Идија Амина 1971, уследила је диктатура која ће постати кошмар за милионе људи и однети више хиљада жртава. Све чешће је долазило до окршаја између владе и фракција које су се противиле новом политичком  уређењу. Границе са суседним земљама повремено су биле затворене. Уведен је полицијски час. Људи су почели да нестају. Други су били под присмотром. Како ће наша мирољубива браћа и сестре у Уганди реаговати на та превирања, застрашивање и насиље?

„БОЖЈА ВЛАДАВИНА“ ИЛИ ЉУДСКА ВЛАСТ?

Баш у то време, у Кампали је планирано одржавање Обласног конгреса „Божја владавина“ за 1972, што је био први такав конгрес у Уганди. Позвани су делегати из Кеније, Танзаније и чак Етиопије. Како ће се изборити са растућом тензијом, све чешћим политичким и племенским сукобима и ризичним преласцима преко границе? Да ли ће конгрес морати да се откаже? Браћа су се усрдно молила тражећи Јеховин благослов за одржавање конгреса и  за делегате који ће допутовати.

Ситуација је изгледала још озбиљније када су делегати по доласку на границу видели велике групе људи који беже из земље! Већина је одлазила због наређења владе да се протерају сви досељеници из Азије — пре свега Индијци и Пакистанци. Многи, као што су просветни радници из иностранства, одлазили су из страха да ће слично наређење ускоро бити упућено и другим етничким групама. Упркос томе, делегати су пристизали. Шта ће затећи у граду у ком се осећала све већа политичка тензија?

На њихово изненађење, у граду је било мирно, а браћа и заинтересоване особе радосно су ишчекивали долазак гостију на конгрес. Такође су били изненађени када су сазнали да су власти дозволиле да се изнад најпрометније улице у Кампали постави огроман транспарент с датумом и местом одржавања конгреса. Усред града, у време незапамћених немира, крупним словима био је истакнут наслов јавног предавања: „Божја владавина — једина нада за човечанство“!

 Конгрес је успешно одржан, без ометања, а број присутних достигао је 937. Био је то веома важан догађај у историји обожавања Јехове у Уганди. Касније, иако су страни делегати у повратку имали проблема на граници, нису се поколебали у својој ревности и сви су безбедно стигли кући. Усред све веће политичке неизвесности, Јеховин народ је храбро обзнанио да њихова оданост припада Врховном Владару. У тим критичним тренуцима, Бог је свој народ учинио ’одважним и улио му снагу‘ (Пс. 138:3).

Међу локалним Сведоцима који су присутвовали конгресу били су Џорџ и Гертруд Охола. „То је био мој први конгрес“, присећа се Гертруд, „и конгрес на ком сам се крстила!“ Међутим, Џорџ још није био Сведок. Он је био страствени љубитељ фудбала и стадион га је више занимао као место спортских дешавања. Ипак, с временом га је добро понашање његове супруге и проучавање Библије подстакло да се преда Јехови и крсти 1975. у Кенији.

Гертруд је била међу првима у северној Уганди који су прихватили истину. „Када сам се крстила 1972“, сећа се она, „мислила сам да живим у забаченом крају. Данас овде постоји Дворана Краљевства, као и мисионарски дом и преводилачко одељење. Због тога сам сада још више одушевљена него када сам се крстила!“

У „ТЕШКО ВРЕМЕ“

Без икаквог упозорења, 8. јуна 1973. преко радија и телевизије објављена је вест да је 12 религиозних група, укључујући и Јеховине сведоке, забрањено. Нова влада је створила атмосферу општег страха и неповерења, лажно представљајући странце као шпијуне. Мисионарима је било све теже да учествују  у служби. За Јеховине сведоке у Уганди наступило је посебно „тешко време“ (2. Тим. 4:2). Шта ће се десити с њима?

Два брачна пара мисионара су те године већ напустила земљу јер су им молбе за продужење боравка биле одбијене. До средине јула протерано је и осталих 12 мисионара. Браћа из иностранства која су дошла да би служила тамо где је већа потреба могла су да остану мало дуже због посла, али њихова слобода није дуго трајала. До следеће године, сви су били приморани да напусте земљу.

’ПОСТОЈАНИ И НЕПОКОЛЕБЉИВИ‘

Разумљиво је што су објавитељи из Уганде били тужни због одласка драге браће и сестара. Али уз снагу од Јехове показали су се као ’постојани и непоколебљиви‘ (1. Кор. 15:58). Типичан пример верности тамошње браће била је спонтана реакција једног старијег брата по имену Ернест Вамала када је чуо да су Јеховини сведоци забрањени. Питао је: „Како они могу забранити оно што ми је у срцу?“

Како ће се локалне старешине, као што су Џорџ Каду и Питер Џаби, снаћи по одласку браће из иностранства? Њихова јака духовност и познавање локалне културе показали су се као благослов. „Да би неко упознао истину и служио Јехови у Уганди“, објашњава брат Џаби, „потребно је да буде веома дисциплинован да би прекинуо с обичајима који нису у складу с Јеховиним мерилима. Самодисциплина је била посебно важна и за одговорну браћу која су морала потпуно да се ослањају на писана упутства Јеховине организације.“ Дубоко проучавање  им је помогло да не буду заведени преварном људском мудрошћу. Захваљујући томе, овај тежак период није се негативно одразио на Јеховин народ, већ је допринео духовном напретку.

С друге стране, читаво становништво је осећало све већу несигурност. Многи су били малтретирани, а неки су живели у страху од војске. Корупција је узела маха, што је довело до економске кризе. Овој прелепој земљи нанете су болне ране. Да ли ће верне Јеховине слуге у Уганди и даље налазити разлоге за радост током тог тешког периода?

РАДОСНА ОКУПЉАЊА

Власти су учиниле све што су могле да спрече сва политичка окупљања која су могла представљати претњу за режим. Иако су Јеховини сведоци били строго неутрални, они су поштовали библијско упутство да не пропуштају састанке како би се међусобно јачали (Јевр. 10:24, 25). Било им је потребно доста храбрости и довитљивости да би се састајали под присмотром сумњичавих власти. Како ће Божје слуге успети да не привуку пажњу на своје мирољубиве скупове?

Као прво, организовали су одржавање састанака у мањим групама у приватним домовима. Када су се окупљали у већим групама, чинили су то претварајући се да су на излету. На пример, једном месечно цела скупштина би се састала да чује предавање и одржи разматрање Стражарске куле. Браћа су организовала излет у неком парку или у нечијем дворишту. Ова тактика је била успешна будући да је народ Уганде дружељубив и ником није било необично да се група пријатеља или рођака окупи како би уживали у дружењу. Осим што су дискретно носили са  собом Библије и публикације за проучавање, браћа би понела и све што је било потребно за један комплетан пикник! Таква окупљања подсетила су их на то како су се древни Израелци радовали током својих верских празника (П. зак. 16:15).

Током забране, на сличан начин су одржавани и скраћени покрајински састанци. Упркос настојањима владе да их заустави, браћа никада нису престала да се састају и проповедају добру вест. Неки су чак успели да присуствују конгресима у Најробију и затим су по повратку с другима могли да поделе своја радосна искуства.

 „ОПРЕЗНИ КАО ЗМИЈЕ, А БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ“

Одговорна браћа су с разлогом сматрала да их забрана неће строго ограничити и да ће моћи да наставе с теократским активностима ако буду „опрезни као змије, а безазлени као голубови“ (Мат. 10:16). Тако су, уз неопходан опрез, специјални пионири остали на својим доделама а објавитељи су наставили да проповедају од куће до куће.

Наравно, није свима било драго да виде Јеховине сведоке на вратима. Једног дана средином седамдесетих, Питер Џаби и тинејџер Фред Њенде били су у служби. Фред је био мали дечак када је његова мајка прихватила истину 1962. Сад је порастао и дошло је време да се његова зрелост испита.

Један љутити станар — очигледно полицајац у цивилу — препознао је да су Јеховини сведоци. Ухапсио их је и присилио да уђу у његов ауто. Они су се сасвим разумљиво забринули јер су хиљаде људи који су на сличан начин ухапшени једноставно нестали. Дешавало се да буду и мучени, понекад без икаквог објашњења. На путу до полицијске станице, Питер и Фред су имали времена да се помоле Јехови за снагу да остану смирени и верни. Полицајац их је  одвео код шефа полиције, оптужујући их и засипајући питањима. Међутим, Питер и Фред су се лично уверили у истинитост речи из Пословица 25:15: „Стрпљивошћу може да се утиче на заповедника, и благ језик кости ломи.“ На срећу, тог поподнева није сломљена ниједна дословна кост. Захваљујући томе што је Питер мирно објаснио да су Јеховини сведоци савесни грађани који поштују закон и држе се библијских учења, као и томе што су се браћа достојанствено понашала и одговарала с поштовањем, срушене су предрасуде овог човека. Шта се на крају десило?

Шеф полиције не само што је пустио Питера и младог Фреда већ је и наредио полицајцу који их је ухапсио да их одвезе назад на подручје! Њихов понижени „пратилац“ нерадо се сложио, а браћа су захвалила Јехови за избављење.

Други сусрети с полицијом нису били тако стресни. На пример, Емануел Чамиза и његова супруга тајно су одржавали састанке у свом дому у Ентебеу за чланове своје породице и малу групу заинтересованих особа. Да их не би видели увек на истом месту и у исто време, Емануел је одлазио на различита места када је проучавао Библију с другима. Након  извесног времена закључио је да је његова метода да умакне полицији врло успешна. Једног дана, након што је завршио библијски студиј у ботаничкој башти, пришао му је полицајац а он је покушао да брзо сакрије публикацију коју су проучавали. „Зашто кријеш своје књиге?“, питао га је полицајац. „Знамо шта радите. Знамо да сте Јеховини сведоци. Чак знамо и где се састајете. Да смо хтели, одавно бисмо вас ухапсили. Али, можете да наставите као и досад.“ Емануел је тако и учинио — са истом верношћу!

Касније, када се Емануел пензионисао и преселио у родно село, суочио се с много већим противљењем и исмевањем. Попут Исуса, он је био ’без части у свом завичају‘ (Мар. 6:4). Па ипак, у својим поодмаклим седамдесетим, Емануел је још увек ’цветао и кад му је коса оседела‘ и редовно је возио свој бицикл 30 километара како би ишао на састанке (Пс. 92:14). Данас, у касним осамдесетим, и даље верно служи као слуга помоћник, иако не може да вози бицикл онолико колико би желео.

ИСТРАЈНИ ПИОНИРИ

Упркос сталној неизвесности, увек је било појединаца који су пронашли начин да служе као пионири. Један ревни пионир из тог времена био је Џејмс Луверекера, владин службеник који се крстио 1974. Убрзо након крштења посветио се земљорадњи како би проповедао добру вест онима који су живели близу његовог родног села. Његова жена је такође кратко проучавала Библију, али како је време пролазило она му се све више противила.

На пример, једног јутра пре сванућа, Џејмс и још нека браћа кренули су на обласни конгрес у  Најробију. Касније, када је полицајац зауставио њихово возило на контролном пункту, браћа су запазила да се Џејмс чудно обукао — имао је распарену одећу што није било њему својствено. Најпре се нашалио да је то зато што се на брзину облачио по мраку. Али када су његови пријатељи инсистирали да им објасни прави разлог, признао је да му је супруга сакрила одећу како би га спречила да оде на конгрес. Зато је морао да зграби било шта што је пронашао. Његови сапутници су му радо дали нешто од своје одеће тако да је на конгрес стигао прикладно одевен.

Понекад је противљење Џејмсове породице и комшија била само нека мања непријатност. У другим приликама било је озбиљније. Али трајало је годинама. Све то време, Џејмс је истрајавао с благошћу и био познат по верности до своје смрти 2005. Браћа се и данас диве његовој вери, а сасвим сигурно је памти и његов Бог, Јехова.

’БРАТ У НЕВОЉИ‘

„Прави пријатељ воли у свако доба, и у невољи брат постаје“ (Посл. 17:17). Браћа из Кеније су се показала као прави пријатељи у време невоља и опасности с којима су се током седамдесетих суочили Сведоци из Уганде. Путујућим надгледницима и представницима подружнице била је потребна храброст да би прешли границу и пружили подршку и охрабрење својој драгој браћи и сестрама.

Године 1978. наступили су политички немири када је фракција угандске армије извршила инвазију на територију Танзаније. Танзанијска војска је узвратила тако што је срушила угандску владу у априлу 1979, присиливши озлоглашеног диктатора Идија Амина  да побегне. Његов изненадни одлазак донео је многе промене у Уганди. „Са одласком Амина“, каже један брат, „престала је и забрана.“ Новине Uganda Times су објавиле: „Мисионари могу да се врате.“ Јеховин народ је поново имао верску слободу!

„ЧАК И АКО ХОЋЕ ДА МЕ УБИЈУ, ИЋИ ЋУ“

У метежу који је настао након смене владе, Уганда је упоредо са стицањем слободе постала и стециште разбојништва. Безвлашће је довело до пљачкања и невиђеног насиља. Ипак, браћа из подружнице у Кенији одмах су се побринула да Гинтер Решке и Стенли Макумба посете Уганду и организују одржавање покрајинских састанака.

„Две седмице пре него што смо отишли у ту послератну посету“, присећа се Гинтер, „држали смо школу за пионире у Меруу, близу планине Кенија. Сећам се да сам у новинама читао о многим убиствима у Кампали, која су се дешавала посебно ноћу. Након што сам наглас прочитао један одломак, узвикнуо сам: ’И то је место које треба да посетимо следеће седмице!‘ Али онда сам помислио: ’Да ли ћу бити попут Јоне и побећи са свог задатка?‘ Одмах сам одбацио своје страхове и рекао себи: ’Чак и ако хоће да ме убију, ићи ћу. Нећу побећи као Јона.‘“

Браћа су урадила како су планирала — Стенли је посећивао скупштине у унутрашњости земље, а Гинтер је служио у већим градовима. „Доста тога је требало поново организовати после рата“, известили су. „У то време у Уганди је било активно свега 113 објавитеља. Сви су били радосни што су се поново слободно окупили како би одржали покрајински састанак на отвореном, и било је право задовољство  видети да је присуствовала 241 особа.“ Иако је семе истине било згажено, очигледно је још увек могло уродити плодом.

ОПАСНА ВРЕМЕНА

У Мбалеу, недалеко од источне границе Уганде, Гинтер и Стенли су увече оставили ауто испред куће свог домаћина. Током ноћи чули су како лопови скидају делове с њиховог аутомобила. Гинтер је хтео да виче на разбојнике, али се тада сетио да су те исте седмице пљачкаши пуцали на човека који је покушао да их заустави у крађи и убили га. Размисливши боље, закључио је да је живот много вреднији од аута и одлучио да не интервенише. Када је свануло јутро, видели су да су украдене две гуме и ветробран. Пријавили су крађу у полицији, где су их посаветовали: „Склоните ауто пре него што се лопови врате по још делова!“

Браћа су кренула у Кампалу чим је то било могуће. Али, са само једним ћебетом којим се покрио Гинтер и шеширом којим се штитио Стенли, путовање од 250 километара по влажном и ветровитом времену без ветробрана није било нимало пријатно. Једну украдену гуму заменили су резервном а другу позајмљеном која је испуштала ваздух. Да невоља буде већа, речено им је да позајмљену гуму морају вратити  за два дана! Браћа су дубоко удахнула и кренула, надајући се да се гума неће испумпати до краја путовања.

Путовање је отежавало и то што су Гинтер и Стенли морали возити кроз шуму која је била озлоглашена због пљачкаша. „Возите брзо“, саветовао их је домаћин, „и не дозволите никоме да вас претекне.“ Ова неустрашива браћа су одахнула када су безбедно стигла у Кампалу — и то у рекордном року. Имали су таман толико времена да пронађу некога ко ће позајмљену гуму вратити у Мбале.

НОВИ ИЗАЗОВИ И МОГУЋНОСТИ

Када је 1980. посетио светску централу у Бруклину, брат Решке је био замољен да бетелској породици да̂ кратак извештај о дешавањима у Уганди. Касније су чланови Водећег тела изразили наду да би мисионари поново могли бити послати у Уганду. Сви су се сложили да је било право време да мисионари помогну. Већи скупови поново су били могући, а до 1981. број објавитеља у Уганди скочио је на 175. Заправо, у јулу исте године, Уганда је радосно известила рекордни број од 206 објавитеља.

Нажалост, након сукоба током протеклих десет година остало је доста оружја и муниције која је доспела у руке многих бескрупулозних људи. Насумичне пуцњаве и пљачке биле су забрињавајуће честе. Уз опрез, проповедници добре вести трудили су се да широм тог подручја дистрибуишу библијску литературу са утешном поруком и свако од њих је током јула у просеку уручио око 12 часописа. Међутим, разборитост је налагала да се служба на терену као и друге активности ограниче на време током дана, јер је ризик од напада био много већи кад се спусти  мрак. Упркос свему, могућности за напредак биле су очигледне.

МИСИОНАРИ ПОНОВО ДОЛАЗЕ

Дипломци Галада Џефри Велш и Ари Палвиајнен стигли су из Кеније у Кампалу септембра 1982. Од самог почетка, Џеф и Ари, како су их звали, били су веома успешни. „Људи су у то време били духовно гладни“, сећа се Џеф, „тако да су се часописи са својим привлачним темама практично сами делили.“

У децембру су им се придружили Хајнц и Маријане Вертхолц из ванредног разреда школе Галад у Визбадену у Немачкој. Од првог тренутка, овај брачни пар је био задивљен начином на који су браћа из Уганде успела да напредују у овој разореној и опасној земљи.

„Много тога“, присећа се Хајнц, „као што је снабдевање водом и телекомуникације није функционисало. Политичка ситуација је и даље била напета. Посвуда су се шириле гласине о државном удару, а војска је на многим местима блокирала путеве. Пуцњаве и пљачке су биле честе, посебно ноћу. Када би се смрачило, на улици се није могла видети ниједна особа. Сви би остали код куће надајући се и често молећи да ноћ прође без незваних гостију.“

Хајнц и Маријане су се сместили код Сема Ваисве и његове породице док не пронађу кућу која би послужила као мисионарски дом. Иако је Сем био педагог, због економске ситуације у земљи приходи су му били знатно смањени, што је гостољубивост његове породице чинило заиста посебном.

„Било је тешко пронаћи кућу у безбедном подручју“, каже Хајнц, „тако да смо на крају остали у Семовом  дому пет месеци. За то време смо се добро упознали. Понекад је његова велика породица имала само један оброк дневно, али су увек били срећни, а деца су била послушна и пуна поштовања. Будући да снабдевање градском водом није било редовно, деца су морала да доносе воду у пластичним балонима од 20 литара које су носила на глави. Када бисмо се вратили из службе, увек је било свеже воде за нас. Наравно, научили смо да будемо штедљиви. На пример, купали смо се само са неколико литара, а коришћену воду смо чували за тоалет.“

Априла 1983, око десет година након што су претходни мисионари прогнани из Уганде, четири нова мисионара пронашла су дом у релативно безбедном подручју. Општа несигурност и оскудица стварали су многе тешкоће, али је љубав тамошње браће више него надокнадила све те неугодности.

 „Увек смо са уживањем преносили добру вест“, објашњава Маријане. „Људи су били религиозни и отворени за разговор, а већина је поседовала Библију. Били су веома приступачни и учтиви. Упркос економским и другим недаћама, на лицу су увек имали срдачан осмех.“

СТАРИЈИ ЖЕЛЕ ДА УЧИНЕ ВИШЕ

Многе старије особе, које су веома цењене у угандском друштву, одазвале су се на добру вест и у својим поодмаклим годинама служиле Јехови. На пример, бивши учитељ Пауло Мукаса имао је 89 година када је сазнао за истину. Пошто је преживео два светска рата, колонијалну власт, диктаторски режим и друге политичке промене, Пауло је био жељан да учи о Божјем Краљевству. Одушевио се када је сазнао да ће Месијански Краљ Исус Христ ’избавити убогога и невољника од тлачења и насиља‘ (Пс. 72:12, 14).

Када је Пауло био спреман за крштење две године касније, браћа су се питала: ’Можемо ли потпуно уронити под воду особу у овим годинама?‘ Али није било разлога за бригу. Док је један бојажљиви младић оклевао да уђе у воду, 91-годишњи Пауло се крстио и изронио с великим осмехом. Иако су га околности ограничавале у служби, он је свима који су га посећивали ревно проповедао добру вест о Краљевству, све до своје смрти неколико година касније.

Ловинса Накајима је још једна старија особа која се поред својих поодмаклих година суочава и са слабим здрављем. Због болести ноге су јој биле толико отекле да се није могла кретати без помоћи. Па ипак, када су објавитељи били подстакнути да учествују у помоћној пионирској служби током периода Спомен-свечаности, Ловинса је желела да покуша. Објавитељи  су јој помагали тако што су доводили заинтересоване особе у њен дом да би проучавали Библију. Мисионари су је научили како да пише писма људима у селима, што је могла чинити било кад. Такође ју је сваке суботе један старешина водио на прометно место у Кампали, где се могла удобно сместити на мали зид и цео дан сведочити пролазницима. Срећна и задовољна на крају месеца, рекла је: „Сада видим да ја то могу — и да чак уживам у томе!“ Она није била помоћни пионир само један месец, већ је уз подршку скупштине то чинила током 11 узастопних месеци!

„КАКО СЕ КАЖЕ...?“

Током осамдесетих, вредни објавитељи из Уганде срдачно су дочекивали ревне мисионаре који су стално пристизали. Неки су дошли право из школе Галад, а други су били приморани да напусте мисионарску доделу у Заиру (данашњој Демократској Републици Конго). Захваљујући све већем броју мисионара у Кампали и Џинџи, могла су се темељније обрадити густо насељена подручја, а мисионари су били пресрећни када су видели да су поља зрела за жетву. Заправо, изазов није био само пронаћи заинтересоване већ и пратити њихов напредак.

Пун полета након неколико месеци обуке у Галаду, Метс Холмквист је једва чекао да научи локални језик како би помогао особама које су се занимале за истину. У то време, Фред Њенде је био специјални пионир у Ентебеу и његово преводилачко умеће добро је дошло како би се  новим мисионарима помогло да лакше савладају језик луганда, који је пун речи тешких за изговор. Заправо, за Метса је учење новог језика био велики изазов.

„Како се каже ’Божје Краљевство‘ на језику луганда?“, питао је Метс на једном од првих часова.

„Обвакабака бва Катонда“, гласио је Фредов мелодични одговор.

’Ово звучи немогуће‘, помислио је Метс, зажаливши што је уопште поставио то питање. Ипак, одлично је напредовао и успешно савладао језик.

ЖЕТВА НАПРЕДУЈЕ

Упркос тешкоћама које су задесиле Уганду током осамдесетих, одзив на библијску истину био је изванредан. Број објавитеља нагло се повећао за преко 130 процената — са 328 колико их је било 1986. на 766 објавитеља 1990. Нове групе су ницале широм земље. У Кампали је удвостручен број скупштина. Број објавитеља у Џинџи повећао се више него троструко, док је група у Иганги брзо постала скупштина.

„Пораст је био толико велик“, присећа се један старешина из Џинџе, „да смо се питали одакле долазе сви ти нови објавитељи. Неко време смо морали скоро сваку недељу да планирамо за разговоре са онима који су желели да постану некрштени објавитељи.“

ЖЕТВА НА ВЕЋЕМ ПОДРУЧЈУ

Изванредном порасту допринео је између осталог и изузетан пионирски дух браће. Попут Павла, Силе и Тимотеја, проповедника из првог века, пуновремене слуге из Уганде ’послужиле су као пример на који треба да се угледамо‘ (2. Сол. 3:9). Због њиховог  доброг примера и веће потребе на терену, многи ревни објавитељи су били подстакнути да прошире службу. Млади и стари, самци и они који су у браку, мушкарци и жене и чак неки који су издржавали породицу приступили су редовима марљивих пионира. Крајем осамдесетих је у просеку више од 25 посто свих објавитеља учествовало у неком виду пионирске службе. Неки су наставили с пуновременом службом све до данас.

Пионири су спремно подупирали специјалне годишње проповедничке акције које су од милоште звали македонске акције (Дела 16:9, 10). Оне се организују већ годинама. Скупштине проповедају на недодељеним или ретко обрађиваним подручјима и до три месеца. Осим тога, неки општи пионири послати су као привремени специјални пионири у подручја где постоји већа потреба. Резултати су били одлични. Многи искрени људи изразили су захвалност за овакве акције путем којих су упознали истину и основане су многе нове групе и скупштине.

Током једне акције, мисионари Питер Абрамов и Мајкл Рајс проповедали су у Кабалеу и пронашли Маргарет Тофајо која је раније проучавала Библију. Она је била уверена да је оно чему је поучена истина и већ је разговарала с другима о својим веровањима. Да би јој помогли колико год су могли, мисионари су јој дали свој једини примерак књиге Резоновање на темељу Светог писма. Када су браћа посетила Маргарет последњи пут пре одласка, она их је изненадила посебним оброком. Били су веома захвални за њену љубазност и великодушност, али им није било свеједно јер су схватили да је спремила једину кокошку коју је имала. Знали су да су јаја од ове кокошке допуњавала  оскудне оброке њене породице. „Не брините“, рекла је, „оно што сте ви мени дали током своје посете много је вредније од овог оброка.“ Касније се крстила и наставила да служи као ревни објавитељ до краја живота.

Велики напредак такође се може приписати начину на који су браћа користила изванредне публикације. „Иако смо се трудили да будемо вештији учитељи“, каже раније поменути Метс, „заправо су Библија и публикације утицале на људе и подстицале их да направе промене у свом животу. Наше практичне брошуре допрле су до срца чак и оних који не знају добро да читају али су духовно гладни.“

СУОЧАВАЊЕ С ПРЕПРЕКАМА

Међутим, упечатљив напредак крајем осамдесетих није прошао без проблема. У јулу 1985. дошло је до државног удара када је војска поново преузела власт. Опет је наступио талас несигурности и заоштравао се герилски рат. Трупе које су се повлачиле отеле су се контроли, пљачкајући имовину и насумице пуцајући у људе. Неко време борбе су беснеле у подручју Џинџе где су живели мисионари. Једног дана су војници изненада упали у њихов дом али када су сазнали ко су они, нису ништа уништили и мало тога су однели. Затим је у јануару 1986. на власт дошао други режим који је настојао да обнови стабилност земље.

Нова влада је ускоро морала да се суочи с једним новим и опаким непријатељем — сидом. Када се пандемија проширила током осамдесетих, Уганда је била једна од најтеже погођених земаља. Сматра се да је милион људи умрло, што је вероватно више него за  15 година политичких немира и грађанског рата. Колико су браћа била погођена?

„Неку нову браћу и сестре који су прихватили истину с пуно ревности и жара“, објашњава општи пионир Вашингтон Сентонго, „убрзо је покосила сида. Они су били заражени вирусом ХИВ-а пре него што су упознали истину.“ Друге је заразио брачни друг који није био Сведок.

„Понекад готово да ниједан месец није прошао а да нисмо чули да је сахрањен неко кога смо познавали и волели“, каже Вашингтон, „и свако је изгубио неког члана породице. Људи су такође били веома сујеверни. Многи су сиду повезивали с враџбинама и бацањем чини. Такво искривљено гледиште заплашило је људе, испунило их неоправданим предрасудама и поткопало здраво расуђивање.“ Па ипак, наша браћа и сестре верно су тешили једни друге надом у ускрсење и уверавали их у своју искрену хришћанску љубав.

Док су се осамдесете ближиле крају, Угандом је завладао оптимизам. Живот у земљи је поново био безбедан и наступио је период економског опоравка. Инфраструктура се побољшала и социјални програми су заживели.

Међутим, док је све више људи полагало наде у политичке идеале, неутралност Јеховиних сведока понекад је била погрешно схваћена. Једном приликом, власти су без икакве основе прекинуле градњу Дворане Краљевства. Дозвола за одржавање неких конгреса била је поништена и неки мисионари су морали да напусте земљу када су им боравишне визе истекле. До краја 1991. остала су само два мисионара. Шта се могло учинити да би се ситуација поправила?

 Група браће се састала с властима како би објаснила шта подразумева наша неутралност. Када су власти разумеле наш став, мисионарима је било дозвољено да се врате у Уганду. Дело је несметано напредовало и 1993. Уганда је радосно известила 1 000 објавитеља. Затим је за само пет година било 2 000 објавитеља Краљевства. Данас око 40 мисионара ревно проповеда широм земље.

ПРЕВОЂЕЊЕ УБРЗАВА ЖЕТВУ

Енглески језик се користи широм Уганде. Међутим, луганда је најзаступљенији локални језик, иако има више од 30 језика које говоре различите етничке групе. Зато је главни фактор који је допринео брзом порасту у скорије време био напредак у превођењу публикација.

„Иако је моја мајка верни Сведок“, каже Фред Њенде, „састанци су јој још више користили када сам јој чланке за разматрање преводио с енглеског на језик луганда. Тада нисам ни слутио да је то била припрема за много већи задатак превођења.“ Шта је Фред тиме мислио?

Убрзо након што је започео с пионирском службом 1984, Фред је био замољен да држи курс језика за мисионаре. Следеће године је био позван да постане члан преводилачког тима за језик луганда. На почетку су он и други преводиоци радили код куће у слободно време. Касније је тим почео пуновремено да преводи у малој соби у склопу мисионарског дома. Занимљиво је да су се током забране средином седамдесетих нека издања Стражарске куле преводила и умножавала мимеографом. Ипак, након неког времена с тим се прекинуло. Тек је 1987. Стражарска  кула поново почела да се издаје на језику луганда. Од тада се преводилачки тим повећао и преводиоци марљиво раде како би превели још више публикација за све већи број скупштина на језику луганда. Сада је скоро половина скупштина у земљи на том језику.

С временом су наше публикације почеле да се преводе и на друге језике. Сада постоје стални преводилачки тимови за језик ачоли, луконзо и руњанкоре који пуновремено раде. Осим тога, неке публикације се преводе на језик атесо, лугбара, мади и руторо.

Тимови за језике ачоли и руњанкоре раде у преводилачким канцеларијама у Гулуу и Мбарари, где се ти језици претежно говоре. То помаже преводиоцима да остану у току с матерњим језиком као и да њихов превод буде лако разумљив. У исто време, тамошње скупштине уживају у сарадњи с преводиоцима.

Превођење без сумње захтева много труда и знатна средства. Марљивим преводиоцима из Уганде, као и другим преводилачким тимовима из целог света, веома је користила обука за боље разумевање језика и примењивање преводилачких техника. Резултати су вредни сваког труда и трошкова — све већи број људи из Уганде из разних „племена и народности и језика“ извлачи корист из читања библијских публикација на свом матерњем језику (Откр. 7:9, 10). Због тога је до 2003. било више од 3 000 објавитеља у Уганди, а само три године касније 4 005.

ПОТРЕБА ЗА ВИШЕ МЕСТА САСТАЈАЊА

Браћа су се ранијих година састајала у приватним домовима, месним заједницама и школским учионицама. Први објекти који су коришћени искључиво за хришћанске састанке били су направљени од  непечене опеке с кровом од трске у сеоским подручјима Намаинга и Русесеа. Спреман дух и труд тамошње браће били су очигледно благословљени и скупштине у тим местима постале су јаке.

Међутим, у градовима су чак и за најједноставније грађевине била потребна велика улагања, а због економског стања градња дворана изгледала је као неостварива жеља. Тек је у марту 1988. посвећена прва Дворана Краљевства у Џинџи. Колико је само труда било потребно за то — обарати дрвеће у оближњој шуми, превозити дебла по блатњавим путевима и затим градити дворану! Касније су марљива браћа у Мбалеу, Кампали и Торороу такође изградила Дворане Краљевства користећи своје вештине.

Градња Дворана Краљевства још више је напредовала од 1999. када је под надлежношћу Регионалне канцеларије за градњу из подружнице у Јужноафричкој Републици оформљена група за градњу. Подружница је послала групу од девет чланова која је укључивала двојицу међународних слугу за градњу с њиховим супругама. Чланови групе су с пуно жара брзо научили посао и такође су могли да обуче другу браћу. Програм градње је брзо узнапредовао и изграђено је 67 дворана, у просеку свака за месец и по дана — што је изузетно брзо када се узме у обзир да је електричног алата било мало, воде често нестајало, а снабдевање грађевинским материјалом било непредвидиво.

Већина скупштина у Уганди сада се радосно састаје у својим Дворанама Краљевства и увиђа предности поседовања дворане у свом месту. Заинтересовани људи радије долазе на прикладно место састајања него у школску учионицу, тако да се присутност на  састанцима нагло повећала и скупштине доживљавају велики пораст.

УДОВОЉИТИ ПОТРЕБАМА БРЗОГ ПОРАСТА

Међутим, изванредан пораст броја објавитеља представљао је изазов када се узме у обзир недовољан број места за одржавање покрајинских састанака и конгреса. Шта се могло предузети да би се нашла одговарајућа места, тако да браћа не морају далеко да путују, нарочито из сеоских подручја? Пронађено је погодно решење када је добијена дозвола за градњу Дворана Краљевства које се могу проширити. То су дворане стандардне величине с додатним простором који је само наткривен. Приликом одржавања покрајинских састанака или конгреса, задњи зид дворане се отвори, тако да има довољно места за већи број присутних. Такве дворане су већ направљене у Каџансију, Русесеу и Лири, а у току је градња четврте дворане у Сети.

То што је Јехова благосиљао духовни напредак у Уганди такође је изискивало измене у организацији. Пре 1994. постојала је само једна покрајина у земљи. Касније је основано више покрајина како би се удовољило све већем броју скупштина и група на различитим језицима. Са 111 скупштина и око 50 група Уганда данас има осам покрајина, од које су три на језику луганда.

Аполо Мукаса, који служи као покрајински надгледник, крстио се 1972. Године 1980. постао је пуновремени слуга уместо да тежи за високим образовањем. Да ли је зажалио због те одлуке?

„Нипошто“, рекао је Аполо. „Имао сам много лепих искустава као специјални пионир и док сам као  покрајински надгледник посећивао најпре групе, а касније скупштине. Посебно ми је значила Школа за обучавање наименоване браће у којој сам добио богату духовну поуку и смернице о организационим стварима.“

Осим Апола, више од 50 браће из Уганде примило је драгоцену поуку у Школи за обучавање наименоване браће почев од 1994, када је у подружници у Кенији одржан први разред. Многа од те ревне браће обављају вредну службу као специјални пионири у мањим скупштинама и групама, док остали служе својој браћи и сестрама као покрајински надгледници.

Године 1995. у Уганди је оформљен Одбор земље који је служио под надлежношћу подружнице из Кеније. Један од мисионарских домова у Кампали постао је дом за нову породицу од осам пуновремених добровољаца, укључујући и преводилачки тим за језик луганда. У септембру 2003. Уганда је постала подружница.

„МИ СМО ВЕЋ У РАЈУ“

Одбор земље се неко време трудио да води рачуна о све већем броју преводилачких тимова и службених дужности. Да би се удовољило тој потреби, купљена су два суседна имања у Кампали. Ипак, касније су због даљњег пораста били потребни већи објекти. Водеће тело је 2001. одобрило куповину поседа од 4 хектара за нове објекте подружнице на периферији Кампале, близу обале Викторијиног језера.

Најбоље опремљена грађевинска фирма у почетку није пристала да ради за нас зато што је већ имала превише посла. Али, изненада су променили одлуку  и за дивно чудо дали најповољнију понуду за изградњу нове подружнице. По свему судећи, неочекивано им је пропао један важан уговор због чега су прихватили да одмах почну с градњом подружнице.

Бетелска породица је била пресрећна када се у јануару 2006. преселила у нов, прелепи једноспратни објекат са 32 собе. Комплекс обухвата зграду с канцеларијама, пространу трпезарију, кухињу и вешерницу. На имању се такође налази канализациони систем који није штетан по околину, складиште за одељења  за отпрему и литературу, зграде у којима се налази радионица, складиште за залихе воде и генератор. „Ми смо већ у рају“, рекао је један брат одушевљено, „само нам још недостаје вечни живот!“ Говор за посвећење одржан је у суботу 20. јануара 2007. и изнео га је Ентони Морис, члан Водећег тела.

ПРАВО ЗНАЊЕ СЕ УМНОЖАВА

Током последњих деценија, и у бурним и у мирним временима, Јеховин народ у Уганди научио је шта значи ’проповедати реч Божју и у повољно време и у тешко време‘ (2. Тим. 4:2). Током 2008. године 4 766 објавитеља водило је 11 564 библијска студија а на Спомен-свечаности биле су присутне 16 644 особе. Те бројке, као и однос од 1 објавитеља напрема 6 276 становника, показују да су овде поља још увек „зрела за жетву“ (Јов. 4:35).

У исто време, наша браћа и сестре у Уганди из горких искустава научили су како се околности изненада могу променити и како нас брзо могу задесити испити вере. Па ипак, из тога што су доживели научили су да се уздају у Јехову и његову Реч, као и у подршку међународног братства.

Један анђео је остарелом верном пророку Данилу рекао да ће се ’у времену краја право знање умножити‘ (Дан. 12:4). Захваљујући Јеховином благослову, право знање се заиста умножило у Уганди. Без сумње, у том подручју где се налази извор моћне реке Нил, обилне воде истине наставиће да теку на радост свих који су духовно жедни. Док Јехова наставља да благосиља дело проповедања широм земље, ми жељно ишчекујемо време када ће сви људи бити уједињени у упућивању снажног израза хвале Јехови — и то у сву вечност!

[Фусноте]

[Истакнути текст на 84. страни]

’Било је заиста необично чути разговор између Американца и Шкотланђанина на афричкој радио-станици‘

[Истакнути текст на 92. страни]

„Како они могу забранити оно што ми је у срцу?“

[Истакнути текст на 111. страни]

„Како се каже ’Божје Краљевство‘ на језику луганда?“ „Обвакабака бва Катонда“

 [Оквир/Слика на 72. страни]

Уганда

Природне одлике.

Густе тропске шуме, простране саване, небројене реке и језера и величанствене, снежне планине Рувензори чине Уганду земљом невероватних контраста. Она заузима површину од 241 551 квадратног километра и обухвата скоро половину Викторијиног језера, које је највеће у Африци.

Становништво.

Више од 85 посто становништва, које се састоји од око 30 етничких група, живи у сеоском подручју.

Језик.

Од преко 32 језика који се говоре у Уганди, најзаступљенији је луганда. Службени језици су енглески и свахили.

Привреда.

Уганда је пољопривредна земља. Производи се кафа, чај, памук и друге комерцијалне културе. Већина становника су земљорадници који узгајају културе за своје потребе, док неки зарађују за живот бавећи се риболовом или туризмом.

Исхрана.

Јело матуке (на слици) које се прави од брашнате банане и кува на пари, популарно је на југу земље. У исхрани су заступљени кукуруз, сладак кромпир, као и хлеб од проса или маниоке, заједно са разноврсним поврћем.

Клима.

Смештена на висоравни која се спушта са неких 1 500 метара надморске висине на југу на приближно 900 метара на северу, Уганда је тропска земља са умереном климом. У скоро свим деловима земље смењују се сушна и кишна сезона.

 [Оквир/Слика на 77. страни]

Дирнула нас је искрена хришћанска љубав

ПИТЕР ЏАБИ

РОЂЕН: 1932.

КРШТЕН: 1965.

НЕКИ ПОДАЦИ: Служи као старешина. Током забране учествовао је у превођењу публикација. Он и његова супруга Естер родитељи су четворо одрасле деце.

◼ КАДА су први мисионари Јеховиних сведока стигли у Уганду, многи у земљи су имали расне предрасуде, а већина белаца држала се подаље од афричких црнаца. Искрена хришћанска љубав мисионара дирнула је наша срца и веома смо их заволели.

Током седамдесетих, наша породица се дружила и проповедала с мисионарима који су живели у Мбарари која је удаљена око 65 километара. Једног дана, на путу до тамо, војници су зауставили наш ауто. Један од њих је рекао: „Ако не желите да погинете, боље да се вратите.“ Изгледало је мудро да се вратимо кући. Међутим, како су дани пролазили, све више смо бринули за мисионаре. Желели смо да што пре одемо до мисионарског дома како бисмо сазнали да ли су добро. Контрола је била строга, али пошто сам био здравствени радник, искористио сам свој положај као и болничку налепницу на ауту да бих се пробио кроз блокиране путеве. Како смо само одахнули када смо видели да су мисионари добро! Донели смо им нове залихе хране и провели неколико дана с њима. Након тога, посећивали смо их сваке седмице све док није било безбедно да се преселе у Кампалу. Што је ситуација била тежа, то смо више осећали љубав која везује наше драгоцено братство.

 [Оквир/Слика на 82. страни]

„Мислила сам да нећу моћи ни реч да изустим“

МАРГАРЕТ ЊЕНДЕ

РОЂЕНА: 1926.

КРШТЕНА: 1962.

НЕКИ ПОДАЦИ: Прва сестра из Уганде која је прихватила истину. Служила је као општи пионир више од 20 година. Данас је још увек активна у служби.

◼ МОЈ супруг је волео да проучава Библију с братом Килминстером и сматрао је да и ја треба то да чиним због своје велике љубави према Библији. Зато смо се договорили да проучавам са Јунис, супругом Џона Бвалија.

Свидело ми се оно што сам учила, али сам имала страх да другима проповедам. По природи сам била стидљива и мислила сам да нећу моћи ни реч да изустим. Али Јунис је била стрпљива са мном, и најпре ми је помогла да прочитам само један стих. Затим ми је, док смо ишле до следеће куће, показала како да прокоментаришем прочитани стих. Уз Јеховину помоћ, савладала сам страх.

Када је кратко пре мог крштења супруг напустио истину и оставио ме са седморо деце, то је био велики ударац. Међутим, браћа и сестре су били дивни; пружили су мојој деци и мени практичну и духовну помоћ. Један брачни пар из иностранства који је путовао у Кампалу на састанке свратио би да нас повезе. Веома сам срећна што четворо моје деце заједно са својим породицама служи Јехови.

Касније сам могла да служим као општи пионир. Када ми је због артритиса кретање постало отежано, испред куће сам поставила један сто с литературом и разговарала с пролазницима. Тако сам успела да наставим с пуновременом службом.

 [Оквир/Слике на странама 98, 99]

Бог је благословио нашу духовну жетву

САМУЕЛ МУКВАЈА

РОЂЕН: 1932.

КРШТЕН: 1974.

НЕКИ ПОДАЦИ: Самуел је много година заступао организацију у правним стварима и такође је служио као старешина и пионир.

◼ НИКАДА нећу заборавити шта се догодило приликом обиласка кенијске подружнице у Најробију.

„Шта означавају ове чиоде у боји?“, питао сам док сам посматрао мапу Уганде.

„То су места где има много заинтересованих за истину“, одговорио је Роберт Харт, члан кенијског Одбора подружнице.

„Када ћете послати пионире овде?“, питао сам показујући на чиоду која је означавала Игангу, мој родни град.

„Никога нећемо послати“, рекао је. Затим је са сјајем у очима погледао право у мене и додао: „Ти ћеш ићи тамо.“

Био сам изненађен његовим одговором јер нисам био пионир нити сам живео у свом родном граду. Међутим, тај разговор ми се урезао у мисли и када сам се пензионисао након свог посла у државној служби, одлучио сам да се вратим кући и постанем општи пионир. Било је велико задовољство посматрати како од шачице објавитеља за кратко време постаје јака скупштина која има своју Дворану Краљевства.

Када је Патрик Балигеја послат у Игангу као специјални пионир, живео је код мене и заједно смо служили као  пионири. Такође смо засејали једну њиву кукуруза како бисмо се издржавали. Сваки дан започињали смо разматрањем дневног цитата рано ујутро, након чега смо неколико сати радили на нашем пољу кукуруза. Око 9 сати отишли бисмо на подручје и остатак дана провели у служби.

Док је наш кукуруз растао, неке комшије су говориле да занемарујемо њиву због проповедања. Били смо и те како свесни да је потребно заштитити кукуруз од мајмуна док клипови сазревају. Па ипак, нисмо желели да прекидамо духовну жетву како бисмо јурили мајмуне.

Недуго након тога, запазили смо два велика пса како лутају око наше њиве. Нисмо знали одакле су дошли нити чији су, али их нисмо отерали већ смо им сваког дана остављали храну и воду. Наравно, док су пси патролирали око њиве, мајмуни нису смели да приђу. Затим су након четири седмице пси нестали исто тако неочекивано као што су се и појавили — и то тачно у дан када наш кукуруз више није био у опасности! Захвалили смо Јехови за обилан род који је служио као храна нама а не мајмунима. Што је још важније, били смо захвални што је Бог такође благословио нашу духовну жетву!

 [Оквир/Слика на странама 101, 102]

Јехова је био уз мене у притвору

ПАТРИК БАЛИГЕЈА

РОЂЕН: 1955.

КРШТЕН: 1983.

НЕКИ ПОДАЦИ: Започео је с пуновременом службом кратко након крштења. Данас је у путујућој служби са својом супругом Симфронијом.

◼ КАДА је нови режим дошао на власт 1979, сви који су били повезани с пређашњим режимом „позвани“ су у притвор. Јавно је речено да ће свако ко се томе не повинује бити сматран државним непријатељем и да ће тако бити и третиран. Пошто сам радио као музичар при војсци, морао сам да одем у притвор.

Значило ми је што сам у притвору могао сваки дан да читам Библију и да тиме запослим ум. Осим тога, трагао сам за истином и волео да разговарам с другим затвореницима о библијским темама. Заједно са мном био је и један Јеховин сведок, Џон Мундуа, који је био притворен зато што је раније радио у државној служби и припадао племену за које се сматрало да подржава пређашњи режим.

Џон ми је радо пренео добру вест, а ја сам се спремно одазвао. Иако смо имали само 16 примерака Стражарске куле и књигу Добра вест која усрећује, c одмах сам схватио да је оно што учим истина. Након што сам проучавао Библију три месеца, Џон је сматрао да испуњавам услове за објавитеља. Убрзо након  тога, он је био ослобођен свих оптужби и пуштен на слободу. Тако сам изгубио једину везу коју сам имао с Јеховином организацијом. Па ипак, дао сам све од себе како бих и даље проучавао Библију са заинтересованим особама у притвору.

Пуштен сам из притвора у октобру 1981. и вратио сам се у своје село, где није било Сведока. Рођаци су вршили притисак да им се придружим у верским обичајима. Међутим, Јехова је видео моју жељу да му служим и подржао ме је. Знао сам да треба да следим Исусов пример, тако да сам почео са̂м да проповедам и ускоро сам водио много библијских студија. Једног дана је станар донео књигу Истина која води до вечног живота и рекао: „То што причате слично је ономе што сам прочитао у овој књизи.“ d Човек није баш био много заинтересован за истину, а ја сам јако желео да прочитам ту књигу као и гомилу Стражарских кула које је имао. Тако је у овом случају станар уручио литературу мени!

Међутим, још увек нисам пронашао сувернике. Брат Мундуа је поменуо да у Џинџи има Сведока. Зато сам одлучио да тамо потражим браћу. Након што сам се скоро целу ноћ молио, кренуо сам рано ујутро а да нисам ни доручковао. Први човек кога сам срео носио је провидну најлон-кесу. Нисам могао да верујем када сам видео да у њој има часопис Пробудите се! Пронашао сам брата!

Био сам пресрећан када сам 1984. похађао први разред Школе за пионире у Уганди. Ко је био са мном у разреду? Нико други него мој драги брат Џон Мундуа. Чак и сада са 74 године он верно служи као општи пионир.

[Фусноте]

 [Оквир/Слика на 113. страни]

Коначно је пронашао праву религију

Једна сестра је замолила мисионара Метса Холмквиста да се састане с човеком по имену Мутесаасира Јафеси, који је раније био пастор у цркви Адвентиста седмог дана. Сада се занимао за Јеховине сведоке и припремио је списак од двадесет читко исписаних питања. Када се сусрео с Метсом, показао му је тај списак.

Након двочасовног разговора о Библији, човек је рекао: „Мислим да сам коначно пронашао праву религију! Молим вас дођите у моје село. Има још људи који желе да сазнају више о Јеховиним сведоцима.“

Након пет дана, Метс и још један мисионар кренули су мотоциклом у село Калангало — што је пут дуг 110 километара по блатњавим стазама преко плантажа чаја. Били су изненађени када их је Мутесаасира одвео у једну колибу на којој је стајао натпис „Дворана Краљевства“. Он је већ припремио место које се може користити за проучавање Библије и састанке!

Било је још десет особа које су се заинтересовале за истину због онога што им је Мутесаасира причао. Започети су библијски студији и Метс их је водио два пута месечно не дозволивши да га спречи велика раздаљина. Они су добро напредовали. Више од 20 особа постали су објавитељи у Калангалу, а у оближњем месту Митјани постоји напредна скупштина. У међувремену је Мутесаасира брзо напредовао и крстио се. Сада има преко 70 година и служи као скупштински старешина.

 [Табела/Графикон на странама 108, 109]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ Уганда

1930.

1931: Роберт Низбет и Дејвид Норман проповедају у источној Африци

1940.

1950.

1950: Брачни пар Килминстер стиже у Уганду

1952: Основана прва скупштина

1956: Одржано прво крштење

1959: Браћа из иностранства пружају помоћ

1960.

1963: Стижу мисионари из Галада

 1972: Одржан први обласни конгрес

1973: Јеховини сведоци забрањени, а мисионари протерани

1979: Забрана укинута

1980.

1982: Мисионарима поново дозвољен боравак у земљи

1987: Стражарска кула редовно излази на језику луганда

1988: Посвећена прва Дворана Краљевства

1990.

2000.

2003: Основана подружница

2007: Посвећена нова подружница

2010.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

5 000

3 000

1 000

1930 1940 1950 1960 1980 1990 2000 2010

 [Мапе на 73. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ДЕМОКРАТСКА РЕПУБЛИКА КОНГО

СУДАН

КЕНИЈА

УГАНДА

КАМПАЛА

Аруа

Гулу

Лира

Сороти

Језеро Кјога

Масинди

Хоима

Мбале

Тороро

Намаинго

Иганга

Џинџа

Сета

Каџанси

Ентебе

Митјана

Калангало

Форт Портал

Русесе

Албертово језеро

Рувензори

екватор

Едвардово језеро

Масака

Мбарара

Кабале

КЕНИЈА

ВИКТОРИЈИНО ЈЕЗЕРО

ТАНЗАНИЈА

БУРУНДИ

РУАНДА

УГАНДА

КАМПАЛА

КЕНИЈА

НАЈРОБИ

Меру

Кенија

Момбаса

ТАНЗАНИЈА

ДАР ЕС САЛАМ

Занзибар

[Мапа/Слика на 87. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

УГАНДА

КАМПАЛА

Аруа

Гулу

Лира

Сороти

Масинди

Хоима

Форт Портал

Масака

Мбарара

Кабале

ВИКТОРИЈИНО ЈЕЗЕРО

[Слика]

Брат Харди је са својом супругом обишао већи део Уганде за шест седмица

 [Слика на целој 66. страни]

[Слика на 69. страни]

Дејвид Норман и Роберт Низбет донели су добру вест у источну Африку

[Слика на 71. страни]

Џорџ и Роберт Низбет и Греј и Олга Смит са својим возилима на сплаву пре преласка реке

[Слика на 75. страни]

Мери и Френк Смит, кратко пре венчања 1956.

[Слика на 78. страни]

Ен Кук са својом децом и братом и сестром Макумба

[Слика на 80. страни]

Том и Бетел Маклејн били су први мисионари из Галада у Уганди

[Слика на 81. страни]

Први мисионарски дом у Џинџи

[Слика на 83. страни]

Барбара и Стивен Харди, мисионари Галада

[Слика на 85. страни]

Мери Низбет (у средини) са својим синовима Робертом (лево), Џорџом (десно) и Вилијамом и његовом супругом Мјуријел (иза)

[Слика на 89. страни]

Том Кук држи говор на Обласном конгресу „Божја владавина“ у Кампали

[Слика на 90. страни]

Џорџ и Гертруд Охола

[Слике на 94. страни]

Упркос забрани, браћа нису престала да се састају

[Слика на 95. страни]

Фред Њенде

[Слика на 96. страни]

Емануел Чамиза

[Слика на 104. страни]

Стенли Макумба са својом женом Есиналом 1998.

[Слика на 107. страни]

Хајнц и Маријане Вертхолц похађали су први ванредни разред школе Галад у Немачкој

 [Слике на 118. страни]

Преводилачки тимови

Луганда

Ачоли

Луконзо

Руњанкоре

[Слике на 123. страни]

Савремене Дворане Краљевства се много разликују од првобитних (лево)

 [Слике на 124. страни]

Подружница у Уганди

Одбор подружнице: Метс Холмквист, Мартин Ловум, Мајкл Рајс и Фред Њенде; службена зграда (доле) и стамбена зграда (десно)