Естонија

ДОБРО ДОШЛИ у Естонију! Очараће вас живописна лепота овог прелепог балтичког драгуља — шуме и ливаде, приобална села, преко 1 400 језера и више од 1 500 острва. Скоро половина Естоније прекривена је густим шумама и шипражјем, што су остаци прастарих шума које су некада покривале већи део Европе. Ова земља није много већа од Швајцарске или Данске и спада у најмање европске државе.

Установићете да љубазни, али и суздржани становници ове прелепе земље имају заиста изванредне особине. То су углавном добро образовани људи, имају високу стопу писмености и воле да читају.Премда око 30 процената становништва говори руски, званични језик је естонски. Тај језик није лако научити, јер је веома сложен. Примера ради, у естонском постоји неколико израза за реч „острво“ у зависности од његовог изгледа, величине и старости.

БУРНА ПРОШЛОСТ

Над Естонијом су један за другим владали моћни суседи. Немачки витешки ред и данска војска освојили су ову земљу почетком 13. века, након чега су се Данци, Литванци, Норвежани, Пољаци, Руси и Швеђани вековима борили за превласт над овом њом.

Након што је више од једног века Шведска доминирала овим подручјем, власт је преузела Русија 1721. године. После кратког периода независности од 1918. до 1940, Совјетски Савез је окупирао и анектирао Естонију. Године 1941.  окупирала ју је нацистичка Немачка, али ју је 1944. преузео Совјетски Савез. Естонија је скоро 50 година била део Совјетског Савеза, све до 1991. када је постала прва совјетска република која је прогласила независност.

Како су ови догађаји утицали на Јеховине сведоке у Естонији? Шта се дешавало са слугама истинитог Бога током окрутне немачке окупације и током тешког раздобља совјетске власти? Прочитајте занимљив извештај о њиховој вери, храбрости и домишљатости за време жестоког прогонства.

ПОСЛЕДИЦЕ УТИЦАЈА КРИВЕ РЕЛИГИЈЕ

Крсташи који су у 13. веку продрли у Естонију наметнули су становништву „хришћанство“ оштрицом мача. Међутим, то обраћење је било само формално. Након тога су у читавим селима људи прскали водом себе и своје куће како би спрали то присилно крштење, а затим су се вратили својим паганским боговима. Наставили су да обожавају природу и да упражњавају своје паганске обреде све док се они постепено нису испреплетали с католичким веровањима.

У 17. веку Естонци су се преобратили на лутеранство, а касније је Руска православна црква постала званична црква у Естонији. Године 1925, црква и држава су се одвојиле. Према једном истраживању, само 14 процената Естонаца је рекло да религија заузима важно место у њиховом свакодневном животу.

Међутим, у новије време су многи Естонци прихватили истину из Божје Речи, то јест ’здраво учење које је у складу са славном добром вешћу срећног Бога‘ (1. Тим. 1:10, 11). Као резултат тога, од 1991. године број Јеховиних сведока који објављују  Божје Краљевство порастао је са мање од 1 000 на преко 4 000. Али како је добра вест уопште стигла у ову малу државу?

„ИМАШ УСТА“

Почетком 20. века, док су били у Сједињеним Државама, Мартин Косе и његов брат Хуго добили су неке публикације које су издали Истраживачи Библије (како су се Јеховини сведоци тада звали). Пошто се Мартину веома допало оно што је сазнао, забринуо се за људе у својој домовини, јер је знао да тамо нема ниједног Истраживача Библије. У једној брошури је пронашао адресу централе у Њујорку. Касније је отишао тамо и рекао брату Ратерфорду шта га мучи, пошто је он у то време надгледао дело Истраживача Библије.

„Шта да радим?“, питао га је Мартин.

„Па, имаш уста, зар не?“, одговорио му је брат Ратерфорд. „Онда иди тамо и причај.“

Мартин је управо то и урадио. Вратио се у Естонију отприлике 1923. и почео да проповеда, поставши тако први Истраживач Библије у тој земљи. Мартин је пренео својој породици библијску истину, а његов син  Адолф је постао веран Божји слуга и прави ослонац другој браћи у тешким временима која су уследила. Мартинов брат Хуго такође је постао Истраживач Библије, али се никада није за стално вратио у Естонију.

„НЕЋЕШ БИТИ САМ“

На конгресу Истраживача Библије у Лондону 1926. брат Ратерфорд је питао ко би желео да оде у неку од балтичких земаља. Јавили су се Алберт Вест, Перси Данам и Џејмс Вилијамс. Убрзо након тога добили су задатак да организују дело проповедања добре вести у Естонији, Летонији и Литванији. Вилијам Деј који је тада из Данске надгледао дело у северној Европи отпутовао је са Албертом Вестом у Талин, главни град Естоније. Након што су нашли собу за Алберта, брат Деј га је потапшао по рамену и рекао: „Па, довиђења Алберте. Нећеш бити сам. Ускоро ће ти стићи Стражарска кула!“

Колпортери, како су пионири тада били познати, долазили су из Енглеске, Немачке и других земаља да помогну, али нису могли остати дуго јер је било тешко продужити визу. Колпортери из Финске су се углавном брзо прилагођавали пошто су естонски и фински сродни језици. Десетине пуновремених објавитеља из других земаља вредно су и обилно сејали семе о Краљевству.  Странци, који су у то време били права реткост, били су срдачно дочекивани и често су добијали надимке, као што је на пример „Финска Мина“. Ако је говорник био из Велике Британије, једноставно су га представили као „Лондонца“.

ПРВА ПОДРУЖНИЦА

Било је тешко наћи одговарајуће место за канцеларију, а пошто су људи сматрали да су странци богати од њих би тражили више новца за кирију. Па ипак, 1926. године отворена је подружница у једном малом стану у Талину у улици Кројцвалди 17, а Алберт Вест је био слуга подружнице. Те исте године су објављене и прве брошурице на естонском, а међу њима и брошурица Милиони који сада живе неће никада умрети!

Једна млада Естонка, Хилда Анг, чула је за истину од своје пријатељице. Када је дошла у подружницу да узме литературу, један брат из Немачке ју је замолио да му помогне око  превођења његовог јавног предавања. Она му је помогла, а 1928. године била је позвана да ради као преводилац. Касније се удала за једног брата из Велике Британије, Александера Брајдсона, који се због проповедања доселио у Естонију. Показало се да је Хилда добар и вредан преводилац, а касније када је дело било забрањено и када је с мужем морала да напусти земљу, она је неколико наредних деценија тајно преводила у иностранству. Брачни пар Брајдсон је у пуновременој служби укупно провео више од 100 година.

Харфа Божја је била прва књига коју су 1928. године Истраживачи Библије објавили на естонском. Осим тога, на естонском је пре Другог светског рата излазила и Стражарска кула, а преведено је још седам књига, као и бројне брошурице.

 ПРВИ ОБЈАВИТЕЉИ ДОБРЕ ВЕСТИ

Колпортери су на својим бициклима прелазили огромно подручје, а спавали су тамо где су могли добити смештај, било у сеоским кућама било на пластовима сена. Људи су били сиромашни, али су волели да слушају добру вест о Божјем Краљевству. Зато су пуновремени објавитељи проводили у служби проповедања између 150 и 200 сати месечно, а једна сестра је једном известила чак 239 сати. Били су вредни, храбри и истрајни у служби. Ево како је једној нашој сестри изгледао први дан у служби проповедања:

„Знаш ли да возиш бицикл?“, питала ју је једна ревна сестра која је дошла из Финске.

„Знам“, одговорила је она.

„Е па онда идемо на Сарему“, рекла је одушевљено Финкиња, мислећи на највеће естонско острво које је било удаљено око 200 километара.

Када су стигле до првог села на Сареми, сестра из Финске је предложила: „Ти можеш почети одавде, а ја ћу почети с другог краја. Увече ћемо се наћи у центру села.“ Ова нова сестра никада раније није проповедала, али је већ на првим вратима осетила Јеховину помоћ, што јој је улило самопоуздање, тако да је уживала све до краја путовања.

Хелин Алдонен (касније Гренлунд) наишла је на људе са острва Вормси који су говорили страним језиком.

„Зар ви не говорите естонски?“, питала је те острвљане.

„Не, ми говоримо шведски“, одговорили су.

„А да ли имате књиге на шведском?“, питала је Хелин.

 „Немамо их већ неколико стотина година“, рекли су они, преувеличавајући ствари.

Разумевши да овим људима са острва Вормси треба литература на шведском, Хелин је одлучила да на то острво дође с Фани Хијетала, која је говорила шведски.

„Узеле смо све књиге на шведском које смо нашле у подружници и отишле на острво“, каже Хелин. „За три дана смо обрадиле цело острво и поделиле скоро сву литературу коју смо понеле. Деценијама касније чула сам за једног брата из Шведске који је упознао истину преко књига које је добио на Вормсију.“ Објавитељи Краљевства су се много пута уверили у истинитост речи из Проповедника 11:6, где стоји: „Ујутру сеј семе своје и до вечери нека ти рука не почива. Јер не знаш где ће успети.“

ПРОБЛЕМИ С КОЈИМА СУ СЕ КОЛПОРТЕРИ СУОЧАВАЛИ

Није било лако бити колпортер. Зими су, на скијама или пешке, дневно прелазили између 20 и 40 километара. Било је веома хладно, а ретко кад су имали удобно преноћиште. Пошто су са собом носили кутије с литературом, могли су понети само најосновнију храну и најнеопходније личне ствари. Због јаких киша путеви су често били непроходни. Колпортери су много пута били принуђени да спавају напољу. За овакав вид службе била је потребна изузетна физичка снага и издржљивост. Међутим, како су ови предани објавитељи гледали на своју службу?

„Увек сам имао оно што ми је заиста било потребно“, каже Вилхо Елоранда, један ревни брат  из Финске који је многе месеце провео проповедајући у удаљеним подручјима. „Углавном сам сваки дан добијао храну и проналазио преноћиште у замену за литературу. Јако ретко ми је био потребан новац. Када би се приближило вече почео бих да тражим преноћиште. Ретко ко је одбио да ми пружи преноћиште, посебно када је већ било касно или када је следеће имање било сувише далеко.“

Вилхо даље каже: „Толико сам био заокупљен преношењем добре вести о Краљевству да скромни животни услови никако нису умањили задовољство и радост које ми је дело проповедања причињавало.“

Ова вредна браћа и сестре су поделили огромну количину литературе и тако су утрли пут за будући напредак дела. Године 1929. шачица објавитеља је поделила укупно 53 704 књига и брошурица.

Адолф Косе каже: „У Естонији је било око 30 колпортера и они су до Другог светског рата обрадили целу земљу.“

Још увек се примећују резултати рада тих првих објавитеља. Примера ради, Јеховини сведоци су почетком 1990-их срели једну старију жену, Рут. Њихова порука јој је зазвучала познато. Сетила се да је пре више од 60 година слушала једну жену из Немачке која је била Истраживач Библије и која је неколико пута била код њене комшинице. Иако је Рут сада већ скоро глува и у поодмаклим годинама прихватила је да проучава Библију и крстила се — скоро 70 година након свог првог контакта са Сведоцима.

РАД ПОДРУЖНИЦЕ У ПОЧЕТКУ

У почетку је подружница служила и као место на ком су се одржавали конгреси. На првом  конгресу, у јуну 1928, било је 25 присутних, а четворо се крстило. Следеће године је дошло 80 браће из Финске да би помогли око организовања конгреса и у делу проповедања.

Алберт Вест, који је био слуга подружнице у Естонији, добио је задатак да помаже брату Вилијаму Деју, а касније и да га замени као слуга подружнице у Данској. Али ко је заменио брата Веста као слуга подружнице у Естонији? Валас Бакстер из Шкотске. Био је то један срдачан брат с добрим смислом за хумор. Пре него што је упознао истину био је у британској војсци и борио се у Француској током Првог светског рата. Оно што је тамо видео и доживео није се слагало са учењима Исуса Христа.

„Био сам збуњен“, каже брат Бакстер, „и дошао сам до закључка да ниједан људски рат није оправдан, без обзира на то ко су непријатељи. Одувек сам веровао да су сви људи браћа и да ће свако ко тражи Бога на крају и успети да га нађе. Док сам размишљао о свему томе, клекнуо сам у својој земуници и заветовао се Богу да ћу му служити до краја живота ако преживим рат и вратим се кући.“

Управо то је и урадио. Након што је упознао истину, започео је с пуновременом службом  1926. године. Две године касније прихватио је позив да служи у Естонији, где је исто тако ревно проповедао. Када је 1930. брат Вест отишао из Естоније, брат Бакстер је наименован за слугу подружнице. Подружница је 1932. године пресељена у улицу Сур Тарту 72, у Талину, а следеће године је Watch Tower Bible and Tract Society регистрован у Естонији.

РАДИО-ЕМИСИЈЕ НА ВИШЕ ЈЕЗИКА

Још 1927. брат Вест је добио дозволу да се библијски говори емитују на једној радио-станици у Талину. Говор који је одржао, „Благослови Хиљадугодишње владавине“, превођен је на естонски. Овај говор, који се преносио преко радија, изазвао је доста интересовања, али и полемике, тако да је следећа дозвола за емитовање говора добијена тек 1929. Говори су емитовани сваке недеље, и то на енглеском, естонском, финском, руском, понекад на шведском и немачком, и барем  једном на данском. Ови говори су такође изазвали велико занимање и могли су се чути чак и у Норвешкој, Данској, Шведској, Финској и Лењинграду (сада Санкт Петербург) у Русији. Током службене 1932. године емитовано је 200 говора и они су се показали као делотворно средство у објављивању Божјег имена. Уопште не изненађује што су ти говори изазвали противљење свештенства.

Знајући колико су се власти у Естонији бојале свега што има неке везе с комунизмом, свештенство је тврдило да су Сведоци у спрези с комунистима. Власти, које су увек брзо реаговале на све за шта су мислиле да може угрозити државу, забраниле су та предавања 1934. године. Међутим, нису се сви слагали са овом забраном. Један дечак је написао следеће писмо на енглеском:

Драга Стражарска куло и судијо Ратерфорде,

Веома ми је жао што је у Естонији забрањено да се ваши говори преносе преко радија. Ја још увек идем у школу. Моји родитељи нису богати. Они напорно раде да би збринули нас децу, али љубав према Богу и нада коју нам он пружа су попут сунчевих зрака на њиховом лицу. Ове зиме сам био озбиљно болестан и једино што ми је давало снагу били су ваши говори на радију. Док сам их слушао сузе на мом лицу постајале су сузе радоснице... Зашто више нема тих говора?... Почео сам да учим енглески и ово је моје прво писмо на том језику, које сам написао без речника... Све најбоље и пуно поздрава судији Ратерфорду.

 Брат Ратерфорд је лично написао писмо овом дечаку и послао му неколико снимака својих говора.

„КОЧИЈЕ НЕБЕСКОГ КРАЉЕВСТВА“

Џон Норт, један ревни колпортер из Енглеске, живео је у камп-приколици са својом породицом док је проповедао у Естонији. То је изазвало доста интересовања широм јужне Естоније. Једне тамошње новине су његову камп-приколицу овако описале: „[Watch Tower] Society је у Тартуу направио возило налик кући којим се путује по читавој земљи и одржавају верске службе. Ови људи проповедају из ’кочије небеског Краљевства‘, деле књиге и објашњавају Библију. У овим ’кочијама‘ има пет путника, а то су главни мисионар, његова жена, њихово дете и два снажна младића. Ова два младића јуре (попут Јуја) на бициклима на све стране око ’кочија‘ и деле литературу.“

 Током политичких немира средином 1930-их један бивши војни пилот, Николај Туиман, био је послат у затвор јер је био укључен у фашистички покрет у Естонији. Николај је у затворској библиотеци нашао неке књиге од Џозефа Ратерфорда из којих је разумео да је био на погрешном путу. Када је пуштен из затвора, отишао је у Талин на адресу која се налазила на једној књизи коју је добила његова жена, а издали су је Сведоци. Уз помоћ брата Бакстера, Николај је потпуно променио свој начин живота, престао да се бави политиком и постао мирољубив и реван Сведок за Јехову. Касније, када је наше дело забрањено, он је био један од стубова скупштине и учествовао је у тајном штампању литературе. Остао је веран Јехови током отприлике 15 година изгнанства у Сибиру.

Још један човек који се бавио политиком и на крају се разочарао у њу био је лекар Артур Индус. Он је први пут чуо за истину када је као лекар био у кућној посети код Мартина Косеа. Брат Косе га је подстакао да проучава Библију, а пошто је Артур знао немачки, брат Косе је за њега наручио сву литературу која је постојала на немачком. Уз  Мартинову помоћ, Артур је прихватио истину, предао се Јехови и крстио се. Био је уважен доктор, а постао је познат и као реван и поштован брат.

НАДВИЈАЈУ СЕ ТАМНИ ОБЛАЦИ

Средином 1930-их наступила су бурна времена. Због притиска који је вршила нацистичка Немачка и католичка црква, у јануару 1935. конфискована је брошурица Праведан владар.

Те исте године је министар унутрашњих послова затворио Watch Tower Society у Естонији, конфисковао литературу и одузео право власништва над имовином. Премда је много литературе већ било сакривено, ипак је конфисковано око 76 000 примерака. Међутим, то није зауставило дело. На велико изненађење и радост браће, садржај две конфисковане брошуре био је објављен у два најчитанија листа, чији је укупан тираж био 100 000 примерака. Упркос губитку литературе, Божје име је добило већи публицитет него што би се то десило да су браћа само делила те брошуре.

 У међувремену, наставило се са организовањем дела и проповедањем. И током наредних година је заплењен велики број књига. Хелин Алдонен је радила у подружници када је једном приликом упала полиција.

Сестра Алдонен каже: „Три млада полицајца су првенствено дошла да заплене брошурицу Милиони који сада живе неће никада умрети!, али ми више нисмо имали ниједну. Они су покупили све књиге с полица и набацали их на једну гомилу. Брат Бакстер није могао ништа да уради јер су мотрили на њега. Али ја сам почела да сређујем тај неред за њима и дискретно сам отишла до стола брата Бакстера како бих проверила да ли су остали неки папири које полиција не треба да види. Приметила сам једно писмо са списком имена и адреса свих објавитеља. Бацила сам га у корпу за смеће у углу. Када је полиција почела да пакује књиге у кутије, главни полицајац је арогантно зграбио кутију и гурнуо је тако јако да је сломио руку. Полицајци су га брзо одвели у болницу, па смо имали времена да пре него што се врате проверимо шта су све ставили у кутије.“

Брат Бакстер даље каже: „Кад су се полицајци вратили и почели да односе кутије, приметио сам како један од њих ставља у џеп свог капута књигу Избављење. Често сам се питао колико су још књига ти људи узели и прочитали.“

Година 1939. била је година страха и неизвесности. Бројним совјетским трупама било је дозвољено да уђу у Естонију. „Сваког дана смо преко радија били бомбардовани комунистичком пропагандом“, написао је брат Бакстер. „Било је пуно спекулација, напетости, стрепње и великог  страха. Небо је брујало од совјетских авиона с падобранским јединицама.“ Хоће ли то зауставити дело проповедања?

Упркос свим тим немирима, Јеховине верне слуге су током 1940. поделиле 59 776 књига и брошурица, што је стварно било изузетно јер је било свега 27 објавитеља и 15 пионира. Преостали период слободе искористили су најбоље што су могли.

ПОСЛЕДЊИ КОНГРЕС НА СЛОБОДИ

Непосредно пре него што су Совјети дошли на власт браћа су организовала један конгрес у Талину и то је био последњи конгрес одржан на слободи у наредних пет деценија. На том конгресу су се разматрали чланци из Стражарске куле као што су „Теократија“, „Неутралност“, „Замке“ и „Пропаст религије“, што је била правовремена  духовна храна која је помогла Божјим слугама да се припреме за оно што их је чекало.

Други светски рат само што није захватио Естонију и наша браћа нису могла избећи његове последице. Савез Совјетских Социјалистичких Република је 16. јуна 1940. естонској влади поставио ултиматум да формира нову владу и дозволи да још совјетских трупа уђе у Естонију. Естонска комунистичка партија која је имала мање од 150 чланова била је законски призната и Естонија је припојена Совјетском Савезу. Током наредних месеци хиљаде Естонаца је било прогнано у Сибир, а њихове куће и имања су остала напуштена или су била спаљена, док су нека дата Русима. Хиљаде других су покушали да побегну у рибарским бродићима, углавном у Шведску. Многи су успели у томе, док су други нестали у немирном мору.

ОДЛАЗЕ И ПОСЛЕДЊИ СТРАНЦИ

С доласком комунистичког режима подружница је поново била затворена. Премда брат Бакстер, као ни Александер и Хилда Брајдсон нису желели да оду, за странце је постало веома опасно да остану у земљи. Зато их је брат Ратерфорд саветовао да напусте земљу. Брат Бакстер и Данамови из Летоније су кренули возом преко Сибира и на крају су стигли у Аустралију. Брајдсонови су годину дана касније отишли у Шведску. Брат Бакстер је верно служио у аустралијском Одбору подружнице све до краја свог земаљског живота 21. јуна 1994. a

Шта ће бити с малом групом објавитеља у Естонији сада када су браћа из иностранства отишла?  Били су релативно нови у истини и нашли су се у вртлогу суровог рата. Рат је узео свој данак и браћа су успорила у служби проповедања. Након задњег извештаја 1941. године, о њима се ништа није чуло скоро 20 година.

ЖЕСТОКИ ИСПИТИ ВЕРЕ

Док је Други светски рат беснео, немачке трупе су протерале Совјете из Естоније и држале је под окупацијом од 1941. до 1944. Међутим, то никако није донело олакшање нашој браћи. Док је Јан Парат, један глуви брат, проповедао у Тартуу 1942. године Немци су га ухапсили. Био је оптужен да подрива власт и послат у затвор. Према затворској документацији, управнику затвора је наређено да затвореника Јана Парата „депортује на посебно место“. То је заправо било наређење да се он погуби. Неколико људи је видело како га одводе, а затим су чули пуцње. Никада се није вратио нити су га поново видели.

То је било јако тешко време за браћу. Прво су Совјети регрутовали младиће, а затим су то исто чинили Немци. Адолф Косе каже: „Морали смо да се кријемо како нас не би регрутовали. Уколико би нас ухватили могли смо или да се придружимо војсци или би нас стрељали. Наравно, дело проповедања је трпело јер се скоро ништа није могло урадити.“

Поново је дошло до преокрета у рату и до краја 1944. совјетска војска је протерала Немце из Естоније. Естонија се поново нашла под окрутном влашћу Совјета. Рат и године репресије које су уследиле оставили су разорне последице на естонском народу. Најмање четвртина становништва била је побијена или изгнана у удаљене крајеве Совјетског Савеза, а неки су успели да  побегну из земље. Током година се стотине хиљада Руса доселило у Естонију, тако да се структура становништва знатно променила. Као што ћемо видети, Совјетска власт је представљала озбиљан испит вере за нашу браћу.

„ШУМСКИ БРАТ“ ПОСТАЈЕ НАШ ДУХОВНИ БРАТ

Чланови једног националистичког, антисовјетског, партизанског покрета из тог времена били су познати као „Шумска браћа“ зато што су се крили у густим шумама. Међу њима су били и многи који нису били партизани али су морали да се крију јер их је тражио Совјетски комитет државне безбедности (КГБ). Процењује се да се тада у шумама крило између петнаест и двадесет хиљада људи, а неки од њих су годинама успевали да се крију од власти. Задњи је пронађен тек 1978. Да ли ће неко од „шумске браће“ прихватити истину и постати наш духовни брат?

Пошто је Ерик Хејнло раније радио у служби државне безбедности знао је да ће сада бити у опасности. Када су Совјети окупирали Естонију он и његова жена Магда много пута су покушали да побегну у Шведску. Последњи пут када су се укрцали на један бродић, мотор се покварио тако да су морали да се врате. Седам година је бежао од власти скривајући се по шумама све док га на крају нису ухапсили. Затим су он и његова жена послати у различите радне логоре у Совјетском Свезу.

Док је била у логору Магда је упознала две наше сестре које су јој пренеле наду у Краљевство. Магда је одмах разумела да је пронашла истину и била је толико одушевљена тиме да је дословно играла од среће. Ослобођена је 1956, а крстила се 1960. Ерик је прихватио истину седам година  након што се вратио из логора. Тако је овај „шумски брат“ постао наш духовни брат.

ГОЊЕНИ И ХАПШЕНИ

Након што су браћа која су дошла из иностранства морала да напусте Естонију, Мартин Косе, који је био храбар и реван, замољен је да надгледа дело у северном делу Естоније. Дело у јужном делу земље надгледао је Фридрих Алтпере, један висок и учтив Естонац који је предавао енглески у средњој школи. Њега су негде 1930-их замолили да у Воруу преводи говор једног пионира који је дошао из иностранства. Фридрих је тада схватио да је пронашао истину. С временом је толико напредовао да је могао да предводи у делу проповедања у јужној Естонији.

Браћи није било лако да надгледају дело јер нису могли бити у контакту са организацијом, а нису имали ни неко велико искуство. Иако су морали да раде под забраном, ова два брата су верно служила од 1940. до 1948. године када су били ухапшени.

Након њиховог хапшења формиран је Службени одбор у ком су били Алберт Крус, Карл Талберг и Артур Индус, а Лембит Том је био њихов  помоћник. Сви они су морали да се крију осим брата Лембита Тома који је могао слободно да путује и посећује групе. Како то? Он је био млинар у једној ветрењачи, а када није било ветра и ветрењача није могла да ради имао је слободу да иде где хоће.

Одговорна браћа у Естонији су ризиковала свој живот како би помагала својим суверницима. Власти су их третирале као криминалце за којима је била расписана потерница. Фотографије оних за које се сматрало да су вође у организацији биле су постављене на железничким станицама. КГБ је ангажовао и по четворицу агената да прате сваког од ове понизне браће. Раздобље од 1948. до 1951. било је веома тешко, али Јехова је благословио труд својих преданих слугу у делу проповедања. Тако је број објавитеља порастао на више од 100.

„ОПРЕЗНИ КАО ЗМИЈЕ, А БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ“

Исусови ученици у Естонији су све више и више увиђали колико је важно послушати следеће упозорење њиховог Господа: „Будите опрезни као змије, а безазлени као голубови. Чувајте се људи, јер ће вас предавати судовима и бичеваће вас у својим синагогама. Због мене ће вас водити пред намеснике и краљеве, за сведочанство њима и незнабошцима“ (Мат. 10:16-18). Међутим, било је неких који су имали јаку веру, али ипак нису разумели да Јехова неће увек неким чудом заштитити своје слуге од Сатаниних напада (Јов 1:9-12; 2:3-6). Неки Сведоци нису баш увек били „опрезни као змије“, као што је то требало, и тако су постали лак плен окрутних прогонилаца.

 „Један човек који се интересовао за Библију био је наизглед врло реван и храбар“, каже Адолф Косе. „Дате су му неке одговорности у скупштини и био је веома омиљен међу сестрама. Међутим, браћи је био сумњив тако да су упозорили сестре да га не воде баш на сва места на којима смо се састајали.“ Нажалост, било је неких сестара које нису мариле за то упозорење, тако да је тај човек могао пренети доста информација директно КГБ-у.

Лембит Том прича: „Из Немачке смо 1950. године добили неколико примерака Стражарске куле које смо желели поделити са свом нашом браћом у Естонији.“

Планирано је да се одржи скуп на једном сеоском имању у једном забаченом месту. Међутим, КГБ је сазнао за тај план и спремали су се да ухапсе сву браћу и сестре. На железничкој станици на којој је требало да браћа сиђу била су паркирана два камиона с војницима. Тројица Сведока су чекала код једног знака на путу да би делегатима објаснили где ће се одржати конгрес. Један од њих је чуо сумњив звук у шуми и отишао је да провери о чему се ради. Одједном је пред очима видео пушчану цев уперену у њега. Војници су отишли с њим до места где су друга двојица браће стајала и ухапсили су сву тројицу.

Кад су Лембит Том и Ела Кикас (касније Том) схватили да су та тројица браће ухапшена, одмах су нешто предузели. Брзо су сели на Лембитов мотоцикл и возили најбрже што су могли до претходне железничке станице како би упозорили браћу која су долазила следећим возом. Кад су стигли на станицу утрчали су у воз и рекли браћи да одмах сиђу. Када је касније воз стигао на  станицу где су агенти КГБ-а чекали, у возу није било ниједног Сведока.

За то време друга браћа су брзо пронашла друго имање на ком би конгрес могао бити одржан. Затим су браћа и сестре споредним путем пешачили више од десет километара до тог места. Све то време војници су по главним путевима тражили Сведоке који су мистериозно нестали. Скуп на ком је било 111 присутних одржан је без икаквих сметњи. Атмосфера је била веома озбиљна јер су сви знали да сваког часа могу бити ухапшени. У програму су изнети извештаји о браћи и сестрама из других земаља, укључујући и оно што се дешавало Јеховиним сведоцима у нацистичким концентрационим логорима, што је ојачало веру присутних. Браћа су тог пута избегла масовно хапшење, и на том скупу су добили неопходне смернице, као и снагу, што им је све било потребно за кушње које су их чекале.

ИСПИТИВАНИ И ЗАТВАРАНИ

Током наредних месеци, власти су једног по једног похапсиле сву одговорну браћу, као и 70 објавитеља и других људи који су били у неком контакту с Јеховиним сведоцима. Јеховине мирољубиве слуге сада су се суочиле с бесконачним испитивањима, док су они који су још увек били на слободи знали да могу бити следећи.

Пошто су испитивања обично спровођена ноћу и трајала су месецима, затвореници све то време нису могли нормално да спавају. Што су дуже били лишени сна, све су више били ментално исцрпљени. Браћа су добијала казне без суђења — једноставно им је било речено да су осуђени на 5 до 12 година затвора или радног логора. Углавном су добили по десет година. За шта су били  оптужени? Према званичној документацији, за „антидржавну пропаганду и субверзивну делатност“. Убрзо након тога закон се променио и Сведоци су почели да добијају затворске казне у трајању од 25 година. Када је изречена казна 63-годишњем Аугусту Пресрауду, он је наводно иронично рекао: „Хвала часни суде што сте ми дали тако дугу казну. Ја сам мислио да ћу поживети још само десетак година, а ви сте ми дали четврт века!“

Сведоци су били слати у злогласне затворе или радне логоре широм Совјетског Савеза, углавном у Сибир као и на далеки исток и север Русије, где владају сурови услови живота. Изгледало је да нема наде за повратак и многи затвореници су мислили да би било најбоље да умру.

Чак ни лажна браћа која су сарађивала с властима нису могла избећи њихово тлачење. Типичан пример тога је оно што се десило двојици браће која су постали шпијуни КГБ-а. Чим су извршили свој задатак, и сами су постали њихова мета и на крају су изгнани у радне логоре. Изгледа да КГБ није нимало поштовао те кукавичке потказиваче. b

ИЗ ЕСТОНИЈЕ ЗА СИБИР

Сад кад су били ухапшени они за које се мислило да су главни међу Сведоцима, КГБ је био решен да искорени све преостале Јеховине сведоке. Рано ујутру 1. априла 1951. спровели су једну изузетно добро координисану акцију којом су били обухваћени сви делови земље (као и Летонија, Литванија и западна Украјина).

 Готово сви Јеховини сведоци, многи њихови ближи рођаци, па чак и заинтересоване особе, на брзину су били одведени из својих домова, сакупљени на неколико железничких станица и укрцани у теретне вагоне. Дозвољено им је да понесу нешто хране и личних ствари, а све остало им је конфисковано. Тог дана, без икаквог суђења или објашњења, скоро 300 људи из Естоније је возом депортовано у Сибир, углавном у област Томска који је удаљен око 5 000 километара.

ХРАБРИ ИАКО МЛАДИ

Корина Еника, која је тада имала 17 година, и њена 13-годишња сестра Ена биле су у посети код рођака. Замислите како су се уплашиле када су дошле кући и виделе да је све закључано и да им мајка није ту. Међутим, лакнуло им је када су сазнале да је она ухапшена. Како то да им је лакнуло?

„Барем смо знале да је жива“, каже Корина. „Схватиле смо да су највероватније и други Сведоци ухапшени, што је значило да је наша мајка негде заједно с другом браћом и сестрама. Стварно смо осетиле да нам Јехова пружа велики мир и подршку. Нисам плакала, а није ни Ена иако је она осетљивија и крхкија. У понедељак смо обе отишле у школу, али никоме нисмо рекле да нам је мајка ухапшена.“

Корина и Ена су остале прибране чак и када су дошли да и њих одведу. „У нашем вагону су сви били смирени“, каже даље Корина. „Једна сестра нас је тешила и рекла нам да Јехова никада неће дозволити да будемо искушани више него што можемо поднети и да треба да се поуздамо у његово обећање да ће нам помагати.“ Њих две су биле одвојене од мајке више од шест година.

 Један документ о изгнанству једне шестомесечне бебе показује колико је мржња ових прогонитеља била неразумна. У том документу стоји да је та беба прогнана као „непријатељ државе“.

Депортација је била једно веома трауматично искуство. Изгнаници су били понижавани и срамоћени на сваки могући начин. Сваког јутра и сваке вечери могли су изаћи из вагона да би отишли у тоалет, иако у ствари нигде није било тоалета. „То је било испод сваке границе пристојности и уљудности“, рекла је једна сестра. „Било је неизводљиво да мушкарци и жене буду одвојени. Поред нас су пролазили људи који су се тамо затекли, а око нас су стално стајали чувари и будно нас мотрили.“

ЖИВОТ И СМРТ У СИБИРУ

Након исцрпљујућег двонедељног путовања возом, изгнаници су заједно са својим оскудним пртљагом коначно могли да изађу из вагона и кроче на снег. На оближњем колективном пољопривредном газдинству (колхозу) скупили су се надзорници таквих газдинстава да би одабрали најбоље раднике, баш као што су некада робовласници долазили да купују робове.

Многи од оних који су живели у Сибиру и сами су били изгнаници, па су имали разумевања за нове који су долазили. Тако су изгнана браћа и сестре уз помоћ суверника и других добрих људи убрзо успели да се негде сместе. Неки су чак и релативно нормално живели. Било је и оних којима је у здравственом погледу неочекивано користило ово изгнанство, као што су рецимо биле две сестре које су имале туберкулозу и опоравиле се јер је клима у Сибиру била много сувља.

 Али нису сви били те среће. Најмање једно дете је умрло у возу, а један старији брат је умро или због тешких услова или због емоционалне трауме. Некој браћи је здравље било озбиљно нарушено због исцрпљујућег рада или због недостатка добре медицинске неге. Други су трпели због лоших животних услова, слабе исхране, болести, несрећних случајева и екстремне хладноће. Сем тога, неки су патили јер су годинама били отргнути од своје породице и нису добијали писма од њих.

„Пошто су нашу породицу чинила само деца и младе девојке, смештени смо у један прилично сиромашан колхоз“, каже Тина Крусе. „Људи у овој заједници нису имали довољно хране ни за себе, а камоли за нас. Они који су били нови јели су кору боровог дрвета, јестиво корење и чорбу од коприве.“

Зиме у Сибиру су дуге и изузетно хладне, а Естонци нису били навикнути на тако сурове климатске услове. Чак и најобичнији посао, као што је узгој кромпира, ретко кад се исплатио. За већину је прва година у изгнанству била изузетно тешка јер је била пропраћена сталном глађу.

 „Температура се спуштала 50 степени испод нуле“, каже Хиси Лембер. „Због хладноће смо кавез с кокошкама држали испод нашег кревета како се не би смрзле. Неки су у кући држали чак и теле ако би им се крава отелила зими.“

ПРОПОВЕДАЊЕ НА НОВИМ ПОДРУЧЈИМА О ТРОШКУ ДРЖАВЕ!

Вилијам Деј је годинама раније рекао да уколико би Совјетски Савез припојио себи балтичке земље браћа би добила огромно подручје на коме треба да се проповеда. Био је у праву. Совјетска власт је заиста помогла Јеховиним сведоцима да проповедају у Сибиру и другим удаљеним подручјима тако што их је тамо протерала. Иако је Јехова дозволио да његове слуге буду искушане, многи који никада нису чули за његово име добили су прилику да упознају истину.

Примера ради, Лембит Трел је био ухапшен зато што је радио против државе. Он је чуо за истину 1948. године на један необичан начин, у затворској ћелији у Тартуу. Један руски официр који је такође био у затвору причао му је о Сведоцима које је упознао у једној другој затворској ћелији. Тај официр му је укратко испричао која су њихова учења. Објаснио му је да је Божје Краљевство једино решење и да ће Бог убрзо почети да влада над читавим светом. То му се веома допало.

Лембит је касније послат у радни логор у Воркути, на далеком северу Сибира, близу Северног леденог океана. Тамо је случајно чуо како једна група Сведока разговара о Библији. Када је пришао ближе, схватио је да разговарају баш о ономе што је раније чуо од руског официра, па им се прикључио у разговору.

 „Зашто си у затвору?“, питала су га браћа.

„Зато што сам се борио за правду“, одговорио је.

„Јеси ли се изборио за правду?“, питао га је један од Сведока.

Одговор је био очигледан, али Лембит је ипак одговорио: „Нисам.“

„Па, борио си се на погрешној страни“, рекао је један брат Лембиту. „Зар се не би радије борио на правој страни?“ Затим су почели да му објашњавају шта Библија каже о духовном рату. Што је више слушао, било му је све јасније да је пронашао истину и све је више увиђао потребу да стане на Јеховину страну у овом духовном рату.

Када је пуштен на слободу, Лембит се вратио у Естонију и почео свој духовни рат. Сада је општи пионир. Његова жена, Маиму, упознала је истину на сличан начин. Чула је за њу у затвору, и то од особе која није била Сведок.

Браћи и сестрама који нису добро знали руски није било лако да проповедају. Али чак и са својим ограниченим фондом речи, увек су могли лако да започну разговор тако што би почели да причају о томе зашто су прогнани у Сибир. То им је помогло да се извеште у неформалном сведочењу. Осим тога, имали су много прилика да на матерњем језику сведоче прогнаним Естонцима. Једна сестра која се вратила из Сибира процењује да је у радним логорима истину упознало између 15 и 20 Естонаца, као и много Руса и Литванаца.

КАКО ДОЋИ ДО ДУХОВНЕ ХРАНЕ

Браћа су на разне начине дотурала Библије и друге публикације браћи која су се налазила у затвору  или су била прогнана на удаљена подручја. Један брат каже: „Добијали смо странице наших публикација у лонцима с машћу. Пошто маст на хладноћи постаје бела, папир се није могао лако открити. Иако су стражари ножем проверавали да ли се нешто налази у масти, тешко су могли открити танак папир који је био прилепљен уз унутрашњу страну лонца.“ Стражари су ретко кад успевали да нађу духовну храну скривену у лонцима с дословном храном.

Делови литературе су били ушивани у торбе или одећу, сакривани у кутије са сапуном или чак у рупе издубљене у комадима сапуна. „У једном комаду сапуна могла сам сакрити и по четири Стражарске куле“, каже Ела Том.

Премда су писма била цензурисана, Сведоци су научили како да библијска учења и теократски речник камуфлирају уобичајеним свакодневним изразима. На пример, једна сестра је написала овако: „Отац се веома добро брине о нама, а имамо и уже помоћу ког можемо захватати воду из бунара.“ Када је рекла „Отац“ мислила је на Јехову, који се бринуо о њима у духовном смислу, а када је споменула „бунар“ хтела је да каже да имају контакт с Јеховином организацијом и да преко ње добијају воде истине, то јест библијску литературу.

Премда су добар део литературе браћа преписивала, неке публикације су умножаване помоћу једноставних метода штампања. Сведоци који су преписивали публикације били би захвални када би због проповедања били стављени у изолацију. Зашто? Једна сестра каже: „Одговарало ми је да будем у изолацији. Тамо ми је било лакше да преводим Стражарску кулу јер ме нису тако често узнемиравали.“ Ово је само  један од многих примера из којих се види да су тактике прогонитеља биле неуспешне и да су чак допринеле напретку дела Краљевства (Ис. 54:17).

ВАЖНОСТ ОКУПЉАЊА НА САСТАНЦИМА

Сведоци су ретко кад могли да се окупљају и зато су веома ценили такве прилике. Корина Еника прича како су она и њена сестра скупиле храброст да без дозволе одсуствују с посла неколико дана како би отишле на један састанак: „Увече смо отишле с посла и пешачиле око 25 километара до железничке станице. Воз је полазио у два сата ујутру и путовале смо шест сати, а затим смо пешачиле још десет километара до места где је планиран састанак. Пронашле смо кућу где је био планиран састанак и баш смо се договарале ко ће рећи лозинку када је један брат изашао, схватио да смо сестре и уз осмех рекао: ’На правом сте месту. Уђите.‘ Разматрали смо Стражарску кулу и певали песме Краљевства. Тај састанак нас је веома ојачао и помогао нам у духовном погледу.“ Кад су се после три дана вратиле на посао, лакнуло им је када су сазнале да управник газдинства није ни приметио да их нема. Тајни састанци су храбрили Јеховине верне слуге и јачали њихову веру.

У једном затвору, браћа су управо одржавала састанак када су упали чувари тражећи литературу. Брат који је у рукама држао неколико страница једне публикације, брзо је зграбио метлу и почео да чисти под. Пошто ништа нису нашли, чувари су отишли. За то време су се те странице, обавијене око дршке метле, исцепале у чврстом стиску брата који је својски прионуо на посао.

 СНАГА ПРАВЕ ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ

„Пет година сам радио под земљом у рудницима угља“, каже Адолф Косе. „Налазили смо се изнад Северног поларника, где током зиме скоро уопште нема дневне светлости. Када смо на крају смене излазили из рудника био је мркли мрак. Месецима смо живели у мраку. Нисмо добијали ни довољно хране. Све је то утицало на моје памћење и осећај за време. Због тешког посла, слабе исхране и исцрпљености, једва да смо имали снаге да само неколико минута разговарамо о свакодневним стварима. Али када смо разговарали о библијским темама, никада нисмо осећали умор. Могли смо сатима разговарати о томе.“

Све ове потешкоће кроз које су прошли помогле су браћи и сестрама да развију самопожртвовану љубав. Брат Косе каже: „Све што смо имали и све што смо добијали делили смо међу собом. Сви смо били у оскудици тако да смо научили да све што имамо делимо једни с другима“ (1. Јов. 4:21).

Чак су и чувари знали да се Јеховини сведоци увек међусобно помажу. Када је Ајно Етма била премештена из једног логора у други није имала кашику и посуду за храну, без чега се није могло живети у логору.

„Није то никакав проблем“, рекао је управник логора, „твоје сестре ће ти дати све што ти треба.“ Тако је и било. Увек изнова, хришћанска љубав на делу величала је Божје име.

Па ипак, испити верности за нашу браћу и сестре никако нису престајали. На пример, иако је сестра Етма већ неко време била у логору, чувари су је увек изнова питали: „Да ли још увек одбијаш да сарађујеш с нама?“ Наравно, сарадња  коју су они очекивали било је у ствари одавање поверљивих информација о Јеховиним сведоцима.

Сестра Етма би увек одговорила овако: „Држите ме у логору и криви сте за смрт мог оца и мајке. Зар мислите да бих могла да сарађујем с вама?“

Прогнани Сведоци су чак и „у оковима“ преносили добру вест о Краљевству коме год су могли и тако су показивали хришћанску љубав на делу. Али коме су је могли преносити? Совјетска политика расељавања друштвене елите која није подржавала комунизам у ствари је ’отворила врата нашој поруци‘. Многа браћа и сестре су уживали у разговорима са овим високообразованим изгнаницима, што је донело добре резултате с обзиром на то да би они у другим околностима можда тешко саслушали или прихватили добру вест о Божјем Краљевству (Кол. 4:2-4).

Брат Косе још каже: „Касније су нас распоредили у различите логоре. Проповедало се у свакој ћелији. Никада пре тога, а ни после тога, нисам имао толико прилика да сведочим.“

Јеховини сведоци су током свих ових година у изгнанству били немилосрдно тлачени. Одузета им је имовина и слобода, и понижавани су на све могуће начине. Али њихови непријатељи нису успели да их сломе у моралном и духовном погледу.

ПОВРАТАК У ЕСТОНИЈУ

Када је 1953. Јосиф Стаљин умро, многе његове предане присталице биле су у жалости. Ела Том је у то време била у затворској ћелији са још шест сестара. Уплакани стражар је дошао и наредио им да устану и одају почаст Стаљину. Оне су то храбро одбиле.

 Након Стаљинове смрти, политичка ситуација у земљи је почела да се мења. Јеховини сведоци из разних делова света су 1956. и 1957. слали петиције совјетској влади да се наша браћа пусте на слободу. Прогнани Сведоци су један по један били амнестирани. Они који су били у затвору пуштени су на слободу, а онима који су били прогнани дозвољено је да се врате кући. Неки су били ослобођени одмах након Стаљинове смрти, док су други морали да чекају још неко време. Примера ради, породица Туиман је била прогнана 1951. али им је тек 1965. било дозвољено да се врате кући. Иако су браћа могла да се врате у Естонију, морали су сами да се снађу где ће живети јер им је сва имовина била конфискована када су били прогнани.

ОСВРТ НА ПРОШЛОСТ

Како су застрашивања, окрутност, тежак физички рад и ужасни услови у затвору утицали на Сведоке? Велика већина њих остала је верна и духовно јака чак и по цену живота. Најмање 27 Сведока из Естоније умрло је у затвору или изгнанству. Међу њима је био и Артур Индус, који је пре депортовања био у Службеном одбору у Естонији. Фридрих Алтпере је умро убрзо након што је ослобођен, по свему судећи од последица тешког физичког рада. Јеховини сведоци су се суочили са жестоким испитима вере али су из свега тога много научили и успели су да остану беспрекорни. Вратили су се јачи у вери и још одлучнији да истрају (Јак. 1:2-4).

Виљард Карна каже: „Сва одговорна браћа била су у радним логорима, а ми смо били у контакту с њима. Зато смо у Сибиру увек имали литературу и остали смо близу Јехове. У Естонији  је било много теже редовно добијати духовну храну. Не сматрамо да би нам било боље да смо остали у Естонији.“

Многи људи који су били прогнани постали су огорчени због онога што су претрпели. С друге стране, Јеховини сведоци су на изгнанство гледали као на нешто што их је у духовном смислу ојачало.

Корина Еника каже: „Све оно што смо претрпеле научило нас је послушности. Уздале смо се у Јехову и никад нисмо зажалиле због тога. Виделе смо колико нам је мало потребно да бисмо преживеле. Моја сестра Ена и ја имале смо само један мали кофер и кутију испод кревета. Сада кад год помислимо да нам треба више од онога што имамо сетимо се како нам је било у Сибиру. Тамо смо провеле најбоље године наше младости. Често се питам да ли бисмо биле духовно јаке да нисмо биле у изгнанству. Мислим да је у то време Сибир био најбоље место за нас.“

Једна друга сестра каже: „Брзо сам заборавила тих пет година које сам провела у Сибиру. Чини ми се као да је то био само филм који сам гледала неколико сати.“

Ајно Етма каже: „Никада нећу заборавити игру поларне светлости, ледене дане када су се  живописни облаци водене паре дизали изнад мора и река, поларне дане када сунце две недеље не би залазило и поларне ноћи када сунце две недеље не би излазило. Сећам се јагода којих је било током кратког лета и арктичких барских птица које су се храниле танким гранчицама с дрвећа. И поред свих потешкоћа, чинило ми се као да сам на пропутовању по Сибиру. Схватила сам да је уз Јехову чак и тамо могуће бити срећан.“

НОВО ДОБА, СТАРЕ ТАКТИКЕ

Прогонство није престало ни по повратку из Сибира. Тајна полиција је користила и директне и индиректне методе да би прикупила информације о организацији и клеветала је.

Јуриј Шенберг, који је био ухапшен због одбијања војне службе, одведен је из радног логора на детаљно саслушање. Специјални агент КГБ-а допутовао је у Естонију из Кијева у Украјини да би га убедио да ради за КГБ. Он је покушавао да докаже Јурију да литература Јеховиних сведока подрива државу и да је пуна грешака. Дао му је да прочита неколико Стражарских кула. Иако је изгледало да су то били оригинални примерци, Јуриј није хтео да их узме. Плашио се да су то фалсификоване Стражарске куле које је КГБ понекад правио како би изазвао пометњу међу Сведоцима. Тај агент је читаве седмице, од јутра до мрака, убеђивао Јурија да сарађује с КГБ-ом, али наш брат је остао чврст и није погазио своја уверења.

ПОНОВО У КОНТАКТУ С „МАЈКОМ“

Гвоздена завеса је била практично непробојна, али ипак није могла спречити да светло библијске истине продре кроз њу. Браћа су годинама опстајала користећи литературу из ранијих година.  Међутим, док су била у Сибиру, браћа из Естоније су долазила у контакт с браћом из других делова Совјетског Савеза. Након што су се вратили у Естонију они су одржавали контакт с другом браћом у Совјетском Савезу и тако су с времена на време добијали свежу духовну храну. На пример, почевши од 1956, били су у контакту са Иваном Дзјапком и другима из Украјине и тако су добијали литературу од њих. Ти контакти су ипак били ретки, а количина литературе коју су могли добити била је ограничена. Браћи је било потребно више од тога и Јехова је убрзо благословио њихову храброст и њихов труд.

У складу са упутствима Водећег тела, подружница у Финској је направила планове како да систематски помаже браћи у Естонији. Вилхо Елоранда, који је 1930-их био пионир у Естонији, замољен је да ступи у контакт с тамошњом браћом. Током свог првог путовања у Естонију почетком 1960-их, успео је да ступи у контакт са сестром Фани Хијетала. Након тога су многа браћа из Финске, претварајући се да су туристи, служили као курири и помагали да се редовно одржава веза с браћом у Естонији. Браћа у Естонији су најзад имала контакт с „Мајком“, како су називали Јеховину организацију. Могли су да шаљу извештаје службе проповедања и писма, а литературу су добијали на микрофилмовима. Међутим, пошто су се такви контакти морали одржавати у потпуној тајности и уз највећи могући опрез, били су ограничени на два или три пута годишње.

Братанац Адолфа Косеа, Хуго Косе млађи, који живи у Сједињеним Државама, 15 пута је  долазио у Естонију као курир. Једном приликом цариници су га детаљно претресли али ништа нису нашли. Међутим, ситуација је постала напета када су га отворено питали којој религији припада. Пошто је приметио да цариници не знају добро енглески, почео је да прича веома брзо. Цариници нису тражили да прича спорије јер нису желели да се види да не знају добро енглески, па су му чим је телефон зазвонио рекли да пожури на брод који само што није испловио. Он је то без оклевања и учинио.

Они који су служили као курири знали су колико је тај задатак важан, па су веома озбиљно гледали на њега. Увек су били опрезни и стално су пазили да не постану превише самоуверени. Извештаји службе проповедања су писани у шифрама за случај да доспеју у погрешне руке. Курири су знали да могу довести у опасност и свој и туђи живот уколико би били непажљиви. Понекад су приметили да их агенти КГБ-а прате. Рецимо, док је Виљард Карна чекао два брата од којих је требало да добије пакет видео је како их један агент фотографише и прати. Очигледно је прикупљао доказе против Јеховиних сведока. Па ипак, током свих тих година браћа нису изгубила ниједну испоруку литературе, ниједно писмо нити извештај.

ОРГАНИЗАЦИОНА ПОБОЉШАЊА

Неко време је дело проповедања у Совјетском Савезу надгледао Одбор земље који се налазио у Украјини. Осим тога, нека браћа су служила као обласни надгледници широм те огромне земље. Али, пошто је број Сведока у Естонији стално растао, био је потребан неко ко ће надгледати дело само на том подручју. Адолф Косе, који је по природи  био тих човек и прекаљен у многим кушњама, 1967. године је био замољен да помогне око организовања дела у Естонији. Касније је био задужен за кореспонденцију и извештаје за Летонију, Литванију, Карелију, Лењинград и Мурманск. Брат Косе је помагао и у организовању штампања на различитим локацијама.

Како је брат Косе успевао да испуњава све те дужности и да уједно напорно ради са својом женом Коидулом на фарми свиња близу града Тапе? Он је изумео неке машине које су му донекле олакшале посао на фарми, тако да је имао више времена за теократске одговорности.

Касније су браћа Виљард Карна, Лембит Том и Силвер Силиксар посећивали скупштине у Естонији и суседним републикама Совјетског Савеза. С напретком дела на руском говорном подручју у Естонији, на сличан начин је почео да служи и Александар Јевдокимов. С временом је посао око штампања био подељен, тако да су браћа у Естонији која говоре руски сама за себе штампала публикације. Када је стизао микрофилм с публикацијама оне су већ биле на руском језику тако да су се одмах могле умножавати на фотографском папиру. Међутим, како су скупштине расле више се није користио овај мукотрпан начин умножавања, зато што се њиме није могло ићи у корак с порастом броја објавитеља и зато што је било потребно много браће која би штампала литературу на неколико локација. Упркос ограниченим материјалним средствима, браћа су за време забране одштампала више од 20 различитих књига, у неколико стотина примерака. Између 1966. и 1989. ручно је умножено више од пет милиона страница литературе на естонском и руском језику.

 УВЕК НА ОПРЕЗУ

Полицајци су једном дошли да претресу дом једног брата под изговором да траже украдени мотоцикл. Али отишли су право до полице с књигама где би се тешко могао сакрити мотоцикл! Очигледно је да су заправо тражили забрањену литературу. Баш су се разочарали када ништа нису нашли.

Како су браћа камуфлирала литературу и успевала да је сакрију? Често су је увезивали у корице старих световних књига или часописа. Зато су приликом изненадних претреса такве „старе“ публикације обично остајале непримећене.

 Сведоци су користили посебне прилике, као што су рецимо свадбе, да би одржали састанке или веће скупове. Примера ради, свадба Хејмара и Елви Туиман трајала је два дана. Понекад су такви скупови трајали три или четири дана. Старешине су саветовале младенце да не праве превелике свадбе. Мање групе нису биле толико упадљиве, привлачиле су мање пажње и постојала је мања вероватноћа да ће изазвати проблеме.

ДОЛАЗЕ БРАЋА РУСИ

Дугогодишњи Сведоци из Украјине, Белорусије и других делова Совјетског Савеза почели су да се досељавају у Естонију 1970. године. Многима од њих било је много лакше живети у Естонији него у својој земљи где су трпели жестоко прогонство.

Уз помоћ браће попут Николаја Дубовинског, дугогодишњег старешине из Украјине, у Тартуу је 1972. године основана прва скупштина на руском језику која је имала око 50 објавитеља. Руско подручје је било плодно и 2010. године у Естонији је било 27 скупштина и четири групе на руском језику, што је више од половине броја објавитеља у тој земљи.

КАКО СЕ НЕФОРМАЛНО СВЕДОЧИЛО

Браћа која говоре руски била су храбра и ревна и нису се устручавала да неформално сведоче. Примера ради, прилазили би туристима који су обилазили цркве у Талину и сведочили им. Туристи су често мислили да је особа која прича о Библији туристички водич, тако да су помно пратили све што су им браћа говорила.

Неке сестре су проповедале у возовима. Купиле би повратну карту од Тартуа до Талина.  Путовање је трајало осам сати па су имале доста времена да разговарају с путницима и пренесу им добру вест.

„Молила сам се за библијски студиј“, каже Марија Пасечник, која се у Естонију доселила из Казахстана. Кад је мало размислила како би то могла да постигне, одлучила је да проповеда људима с којима сатима чека у дугим редовима да би купила храну.

„Једног дана док сам стајала у реду“, каже Марија, „почела сам да разговарам с једном женом и полако сам усмеравала разговор на Библију. Испоставило се да она није била нешто нарочито заинтересована, али ме је одвела до својих познаница, упознала ме с њима и оставила нас да разговарамо. Тако сам почела да проучавам Библију са четири жене. Једна од њих се крстила и још увек верно служи Јехови.“

Као и свуда у свету, многи Јеховини сведоци су се на послу издвајали као примерни радници. На пример, представница Комунистичке партије у једној електрани у којој је радио Леонард Нилск рекла је да он тамо више није потребан зато што је верник. Међутим, шеф његовог одељења се умешао и рекао: „Да ли нам комунисти који пију и не извршавају своје радне обавезе требају више него један верник који је познат по свом поштењу?“ И остале Леонардове колеге су га браниле због његовог доброг понашања тако да није добио отказ. Та представница партије је очигледно хтела да се додвори вишим партијским руководиоцима, али када су комунисти изгубили власт у Естонији она је добила отказ.

 СВЕДОЧЕЊЕ ПОД ЗАБРАНОМ

„Док сам ишао у школу“, каже Лембит Рејле, који сада служи у Одбору подружнице у Естонији, „опрезно сам сведочио многим школским друговима. Једног од њих сам звао код себе кући и дискретно му сведочио. После завршетка школе нисам га видео двадесетак година. Недавно сам у скупштини у свом родном граду држао јавно предавање и погодите ко је био у публици? Управо он! Тада је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима и убрзо се крстио. Баш сам био срећан због тога.“

Пошто је наше дело било забрањено браћа су морала да буду опрезна. Један старешина објашњава како су сведочили: „Прво смо посматрали људе око себе да бисмо видели с ким можемо да разговарамо. Морали смо да будемо веома обазриви када смо разговарали с непознатима. С временом смо углавном могли да препознамо доушнике КГБ-а. Били би нам сумњиви и они који су били превише причљиви или гласни. Углавном је било безбедније разговарати са онима који су били повученији. Често смо започињали разговоре са онима који нису подржавали комунистичку власт — с такозваним дисидентима, који су обично били ширих схватања.“

ОХРАБРУЈУЋ САСТАНАК У ПАРКУ

Водеће тело је организовало да се један његов члан, Лојд Бари, заједно с Вивом Морицом из финске подружнице, види са Адолфом Косеом, који је организовао дело у Естонији. Састали су се у једном лењинградском парку.

Брат Мориц следећим речима описује њихов тајни састанак: „У почетку се брат Косе  устручавао да говори, правећи се да чита новине. Али како је разговор одмицао, спустио је новине и почео да се отвара.“

„Није прихватио наш предлог да негде одемо на ручак“, рекао је брат Бари. „Рекао је да је боље да разговарамо о ономе што је неопходно.“

Када је брат Косе изразио забринутост због тешког јарма прогонства и ограничења наметнутог Сведоцима у Совјетском Савезу, брат Мориц и брат Бари су га охрабрили неким позитивним мислима. „И браћа у другим земљама имају испите вере“, рекли су. „Они су наизглед лакши, али су опаснији. Имамо многа искушења која ви немате и више људи напушта истину у земљама где нема забране него овде.“

Браћа су дошла у право време и духовно окрепила брата Косеа. Тек касније је сазнао да је разговарао с једним чланом Водећег тела и радо је пренео охрабрење од Јеховине организације свима онима који су остали верни Јехови и поред прогонства које су доживљавали.

„Саосећамо с нашом браћом у Совјетском Савезу“, написао је после тога брат Бари. „Било је право задовољство упознати брата Косеа. На растанку смо се руковали и срдачно загрлили, чиме се завршио овај диван сусрет.“

ХРАБРИ У ШКОЛИ

Младе Јеховине слуге су нарочито биле под притиском да постану чланови политичких организација. Од њих се очекивало и да учествују у активностима које им њихова библијски обликована савест није допуштала.

Естер Там каже: „Једном је учитељица свима у разреду рекла да устану и да приђу и потпишу  рођенданску честитку диктатору Јосифу Стаљину.“

Естер је устала али није пришла столу, већ је љубазно рекла да не жели да потпише честитку. Учитељица је била љута, али су неочекивано неки ученици стали на Естерину страну и рекли да ни они не желе да потпишу честитку. На томе је и остало.

Још један проблем представљало је и ношење црвене мараме у знак подршке комунизму. Они који нису хтели да је носе добијали су ниже оцене или су на неки други начин били кажњени. Наша млада браћа и сестре нису хтели да прекрше библијска начела. Били су одани Јехови баш као и Данило и његова три пријатеља у древном Вавилону (Дан. 1:8).

ПОЧИЊЕ НОВО ДОБА

Само седам посто становника Естоније били су чланови Комунистичке партије, из чега се види да Естонци у принципу нису подржавали Совјетски систем. Естонски функционери нису увек били вољни да следе директиве из Москве, а неки од њих су чак помагали Сведоцима. Примера ради, 1985. године један функционер је дошао код Лембита Тома и рекао му: „Знам да си ти на неком положају међу Сведоцима. Немојте одржавати састанке кад су државни празници.“

„Пренећу то другима“, рекао је Лембит. Очигледно се КГБ-у није свиђало што су се Сведоци састајали за државне празнике. Изгледа да су се браћа превише слободно састајала, па су зато послушала тај пријатељски савет.

Ново доба је почело 1986. године када је у Совјетском Савезу уведена перестројка, то јест  реструктурирање. Водеће тело је подстакло браћу да искористе новостечену слободу и организују конгресе у Источној Европи. Наша браћа у Совјетском Савезу нису могла да верују да је слобода наступила пре Армагедона. Све оно што су претрпели још увек је било свеже у њиховим мислима, а и претресање кућа је још увек било уобичајено.

ПОЗИВАНИ ДА ДРЖЕ ПРЕДАВАЊА

Са стицањем све веће слободе растао је број људи који су се занимали за религију и Библију. Људе је углавном занимало какве ставове имају Јеховини сведоци и зато су браћа позивана у разне установе да држе предавања о нашим веровањима.

Али једна таква прилика је била право изненађење. Лембит Рејле је прихватио позив да одржи предавање пред једном групом људи. Ајнар Ојаранд, који је уговорио то предавање, тог дана је слушао радио док се бријао када је чуо следећу најаву: „Данас у Центру Сакала биће одржано предавање под насловом ’Шта Библија научава?‘“ То је био главни конференцијски центар у Талину где су се обично одржавали састанци Комунистичке партије. Замало му није испао бријач из руке! Али све док се нису нашли на аутобуској станици није могао да јави Лембиту да ће имати много већи аудиторијум него што су мислили.

Лембит каже: „Сала је била дупке пуна. Никада раније нисам држао говор пред толико људи. Никада раније нисам користио микрофон нити сам говорио с подијума. Кад сам се кратко помолио сетио сам се Павла кад је био на Ареопагу  и смислио сам увод. У публици су углавном били вегетаријанци па сам почео говор рекавши да је Бог првим људима за јело дао само воће и поврће. Тек им је након Потопа дозволио да једу месо.“

Изгледа да им се увод свидео и многи од њих су после тога стали у ред да дају своје име и адресу да би добили литературу. Годинама су многа браћа држала предавања пред бројном публиком у библиотекама, школама и културним центрима. Тако су многи препознали и прихватили истину.

ДОБРА ПРИЛИКА ДА СЕ ДЕЛО ОРГАНИЗУЈЕ

Јеховини сведоци у Совјетском Савезу су 1989. године почели да добијају све већу верску слободу и тако су неки могли да отпутују на конгрес који се одржавао у Пољској. Како је изгледало окупити се у слободи након толико година угњетавања?

„Били смо пресрећни!“, присећа се Ела Том. „Много смо плакали. На том конгресу нам је било као у правом духовном рају.“

„Пошто смо у Пољску стигли нешто раније браћа су нас одвела у Дворану Краљевства на један састанак“, каже једна друга сестра. „Када сам видела браћу и сестре како улазе у дворану почела сам да плачем. Тада сам први пут била у Дворани Краљевства.“

Те године су чланови Водећег тела, Теодор Џерес и Милтон Хеншел, заједно с Вилијем Полом из немачке подружнице, путовали широм Совјетског Савеза. Циљ им је био да се састану с браћом, да их ојачају и виде каква је тамо ситуација. Сцена овог света се брзо мењала и  требало је одмах искористити промене које је донела перестројка. То је било време да се реорганизује дело Краљевства, почевши од превођења.

Један неуморан брат, Томас Едур, некадашњи хокејаш естонског порекла, од 1983. године је у подружници у Канади преводио неке публикације на естонски. У то време су те публикације биле доступне првенствено Естонцима који су живели у иностранству. Али 1990. године, када је дело у Естонији почело да хвата замах, Томас и његова супруга Елизабет су почели да служе у подружници у Финској где су помагали око превођења литературе. Недуго затим су били премештени у Естонију.

Раније су преводиоци одвојено радили на различитим локацијама. Било је очигледно да би било боље да преводиоци раде заједно као тим. Тако су многи од њих почели да раде у кући Лембита Тома у Тартуу. Међутим, пошто је у Совјетском Савезу било скоро немогуће набавити компјутере, преводиоци нису имали одговарајућу опрему да би успешно обављали свој посао. Али ситуација се поправила када је један брат из тог града био у посети подружници у Сједињеним Државама и одатле донео два компјутера, што је био добар почетак за преводилачко одељење.  Преводиоцима није било лако јер је само неколико њих знало да ради с компјутерима и Вишејезичним електронским фотослог системом (МЕПС) који су развила наша браћа. Али били су спремни да уче и убрзо су обављали изузетан посао.

ЈОШ ЈЕДАН ДИВАН КОНГРЕС У ИНОСТРАНСТВУ

Како је утицај совјетске власти над Источном Европом све више слабио, људи су почели да уживају све већу слободу. Око 200 браће и сестара из Естоније је добило визу за Финску да би могли да оду на Обласни конгрес „Чист језик“ који се у јуну 1990. одржавао у Хелсинкију.

Када су се делегати из Естоније искрцали, браћа из Финске која су их сачекала у пристаништу громогласно су запљескала и то је трајало око пола сата. Људи који су се тамо нашли питали су се шта се дешава и ко су те славне личности. Каква промена! Наша понизна браћа коју је Совјетска власт деценијама малтретирала била су дочекана као олимпијски прваци!

Браћа из Естоније су била одушевљена што су део програма могла да прате на естонском и што су добили неке нове публикације на свом језику. „Када смо први пут узели у руке брошуру на естонском“, рекао је један дугогодишњи Сведок, „осећали смо се као да држимо скупоцени драгуљ“.

Делегати из Естоније су се још више одушевили када су чули обавештење током задњег говора. Говорник је рекао да је Водеће тело одобрило да од јануара 1991. године четворобојна Стражарска кула на естонском излази полумесечно, симултано са енглеским издањем. Браћа су са  одушевљењем устала и проломио се дуг аплауз. А онда, када је наступила тишина, неко из публике је питао: „Да ли ће свака група имати само један часопис као и до сада или ће свако имати свој примерак?“ Брат је одговорио да ће свако имати свој лични примерак, што је било просто невероватно, а затим се проломио још један аплауз.

Подружница у Финској је одмах почела са штампањем литературе на естонском и такође је обезбедила преостала издања из 1990. године. Поред тога што су Сведоци у Естонији добили помоћ у духовном погледу, добили су, а и делили с другима, многе пошиљке хуманитарне помоћи од браће из разних земаља, која је због тешке економске ситуације била преко потребна.

ПРВИ КОНГРЕС НА СЛОБОДИ

Јеховина организација је одмах искористила већу верску слободу да би широм Совјетског Савеза организовала велике обласне конгресе. Браћа у Естонији су била веома узбуђена што су имала прилику да буду домаћини првог у низу конгреса „Љубитељи божанске слободе“ који је одржан 13. и 14. јула 1991. у Талину.

Овом конгресу су се посебно радовали неки старији делегати. Зашто? Зато што је последњи конгрес у Естонији који су одржали на слободи био 1940. Били су пресрећни што су се после више од 50 година поново слободно састали.

Браћа која говоре руски са северозапада Совјетског Савеза, из балтичких земаља и Калињинграда, окупила су се у Концертној дворани у Талину. У оближњој Леденој дворани где се  налазио естонски сектор, било је скоро хиљаду људи, тако да је у обе хале било укупно 4 808 присутних. С обзиром на то да је крштено 447 особа, било је то време велике радости.

Конгреси попут ових су некима много помогли да прихвате истину. Примера ради, Амелија, бака Леонарда Нилска, ишла је у адвентистичку цркву али је имала неке сумње у погледу њихових веровања. Леонард ју је подстакао да истину потражи у Библији. Али прекретница за Амелију је била када је присуствовала конгресу у Талину 1991. године. После првог дана конгреса Амелија је рекла да више никада неће крочити у адвентистичку цркву. Оно што јој је Леонард говорио није јој било довољно — једноставно је морала да својим очима види какав је Јеховин народ. Почела је да проучава Библију и касније се крстила.

СНОВИ ПОСТАЈУ СТВАРНОСТ

Сада када Јеховине слуге више нису биле прогоњене и угњетаване, некима је било тешко да верују да заиста имају слободу вероисповести. На пример, један дугогодишњи старешина је жељно ишчекивао време када ће књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи бити преведена на естонски. То је била наша прва књига која је 1991. штампана на естонском, у периоду веће слободе.

„Нисам могао да верујем својим очима када сам је узео у руке“, каже тај старешина. „Када сам је показао на састанку, сузе су ми наврле на очи. За тренутак је завладала тишина јер браћа нису могла да верују својим ушима. А онда су показала своје одушевљење. Браћа су у исто  време и плакала и радовала се. То никада нећу заборавити. Очи ми засузе кад год помислим на то.“

Браћи се сваки пут чинило ’као да сањају‘ (Пс. 126:1-6). Након деценија недаћа, многи су се лично уверили у истинитост онога што Божја Реч каже, наиме да ће ’ако се не уморе, жети кад дође време‘ (Гал. 6:9).

НАПРЕДАК ТЕОКРАТИЈЕ

Наша браћа и сестре у Естонији дуго ће се сећати 31. октобра 1991. Тог дана је регистрована прва скупштина Јеховиних сведока у Естонији.

Предстојала је велика реорганизација дела Јеховиних сведока. Интересовање за добру вест је било стварно велико и људи су се отворено занимали за Библију и религију. Требало је водити библијске студије и скупштинске састанке и организовати покрајинске састанке и конгресе. Преводиоцима је био неопходан одговарајући простор за рад јер су имали све више посла.

У међувремену су почели да стижу мисионари из Галада, па је требало пронаћи простор који ће послужити као мисионарски дом. Требала им је помоћ око проблема с визом и око добијања дозволе за боравак. С властима је требало решавати питање неутралности. Биле су потребне и дозволе за изградњу Дворана Краљевства.

Рејно Кеск који је у то време служио као покрајински надгледник каже: „Те године су пролетеле брзо као неколико месеци јер је било пуно посла око организовања ствари на теократски начин. Било је то и веома узбудљиво време. Људи су волели истину и брзо су је  прихватали. У свакој скупштини је било много оних који су желели да се крсте. Неке заинтересоване особе које су дошле на конгрес и нису много знале о Јеховиним сведоцима одмах су желеле да се крсте после говора у којима су стварно уживали. Требало је урадити још много тога да би им се помогло.“

Док је Естонија била под совјетском влашћу дело проповедања је надгледала подружница у Немачкој. Немачка и Естонија су тајним каналима међусобно комуницирале и преко подружнице у Финској. Али када су се границе отвориле и када се могло слободно комуницирати, дело у Естонији почела је да надгледа подружница у Финској, и то од 1992. године.

ВРЕДНИ И РЕВНИ

Многи су брзо напредовали, па није било лако пратити напредак свих оних који су желели да постану некрштени објавитељи. На пример, када је Том Едур на дан Спомен-свечаности организовао састанак за службу у једној новој групи, веома се изненадио када је видео колико је људи дошло на тај састанак.

„Познајеш ли све ове људе?“, питао је једног брата из тог места.

„Па, неки нису објавитељи“, рекао је.

Том је одржао састанак за службу и на крају је рекао: „Било би добро да са свима вама који још нисте објавитељи поразговарам понаособ.“

Јавило се десетак људи који су проучавали Библију и рекли су да желе да иду у службу проповедања. Када је Том поразговарао с њима о основним условима које треба да испуне некрштени објавитељи, три младе жене су рекле да  се још нису исписале из цркве. Том им је објаснио да морају да се испишу из цркве ако желе да буду Јеховини сведоци. То су и урадиле. Одмах су отишле у своју бившу цркву, рекле да се њихова имена уклоне из регистра, а затим су се придружиле другима у служби проповедања.

Један човек који је био на том састанку за службу још увек је пушио. Пошто му је требало неко време да среди свој живот, отишао је кући с циљем да ускоро постане објавитељ.

Сада када су браћа могла да слободно иду у службу проповедања желела су да искористе сваку прилику да би добру вест пренели што већем броју људи. Неки су били толико ревни да им је био потребан савет да би у духовном погледу остали уравнотежени. На пример, када је Том Едур с једним младићем разматрао питања за крштење питао га је да ли су му старешине дале неки савет.

„Јесу“, рекао је тај младић, „старешине су ми рекле да треба да будем мало уравнотеженији што се тиче времена.“

„А у чему је био проблем?“, питао га је Том.

„Пошто сам у служби проводио 150 сати месечно“, рекао је тај младић, „занемарио сам друге теократске одговорности. Старешине су ми рекле да ако бих ишао у службу 100 сати месечно, стигао бих да проучавам и да се припремам за састанке.“

ЈЕДАН НЕЗАБОРАВАН КОНГРЕС У РУСИЈИ

Још један значајан догађај у теократској историји био је међународни конгрес који је одржан у Санкт Петербургу у Русији у јуну 1992. Из Естоније је дошло 1 000 делегата и многи од  њих су били срећни што могу да се опет виде с браћом с којом су били у затвору и другим Сведоцима које су упознали током изгнанства у Сибиру.

„Што се нас тиче, то је било идеално време за одржавање конгреса“, каже један од делегата. „Закупили смо посебан воз по прилично ниској цени у руским рубљама. А онда се у Естонији само недељу дана пре конгреса променила валута и са рубље се прешло на естонску круну. Да смо те недеље били на конгресу, ван Естоније, не бисмо могли да променимо свој новац. Међутим, сума коју смо могли да заменимо била је ограничена. Шта да радимо с рубљама које нисмо могли да променимо? Пошто су се у Русији и даље користиле рубље, браћа су их понела на конгрес и ставила их у кутије за добровољне прилоге. А да  се конгрес одржавао недељу дана касније, када су ступили на снагу нови прописи што се тиче преласка границе, морали бисмо да имамо визе које су биле скупе. Конгрес се одржавао у време које је за браћу било најповољније.“

Међу многима за које је овај конгрес био посебно дирљив била је и једна жена из Естоније која је планирала да путује са Сведоцима на тај конгрес. Она каже: „Изгледа да нисам добро разумела када је време поласка. Када сам стигла на станицу, воз је већ отишао. Али ја сам већ платила карту. Нисам знала шта да радим. Молила сам се Јехови да ми помогне, а ја ћу урадити све што је до мене да будем на том конгресу.

„Отправник возова је рекао да ћу за други воз морати да купим нову карту, али ја нисам имала довољно новца. Изненада сам видела групу људи како стиже на станицу. Сви су били веома радосни и лепо обучени. То су били Сведоци са острва Сареме. Моја карта је важила и за њихов воз који је тек требало да стигне. Какво олакшање!

„Сведоци су током путовања певали песме Краљевства, што је на мене оставило посебан утисак. Осећала сам се као део њихове духовне породице. Била сам с њима током целог конгреса и видела колико су били добри и искрени. Све моје сумње су нестале. Било ми је јасно да сам нашла Божју земаљску организацију.“ Та жена сада заједно са својим мужем служи као општи пионир.

ДОЛАЗИ ПОЈАЧАЊЕ

Дело проповедања и организација су брзо напредовали и постојала је све већа потреба за  браћом која су била искусна што се тиче теократских ствари. Ко би могао да притекне у помоћ? Многи су попут Исаије рекли: „Ево мене, мене пошаљи“ (Ис. 6:8).

Прва два пара мисионара из Галада, Веса и Лена-Марија Едвик, и Еса и Јаел Нисинен, стигли су 1992. године. Рејно и Лесли Кеск који су провели 17 година у путујућој служби у Канади такође су били послати у Естонију. Затим је у пролеће 1993. године 20 пионира из Финске послато да као специјални пионири служе на естонском и руском говорном подручју, а стигла су и два брачна пара мисионара.

После тога су дошли мисионари из неколико узастопних разреда Галада, доносећи са собом радост и ентузијазам. Дошли су и неки мисионари који нису били у Галаду. Енергични мисионари и ревни специјални пионири су наставили да граде на чврстом темељу који су током деценија поставила верна браћа и сестре у Естонији.

Поред тога, око двеста браће и сестара из иностранства дошло је да служи тамо где је била већа потреба за објавитељима. Њихова духовна зрелост је допринела јачању и стабилности скупштина. Основане су многе нове скупштине, а у некима од њих су та браћа била једине старешине све док тамошња браћа нису довољно напредовала да би преузела веће одговорности.

Лембит Ваља је био међу онима који су дошли да помогну. Он се родио у Естонији и после Другог светског рата преселио се у Аустралију где је упознао истину. Када је био пред пензијом одлучио је да се врати у Естонију 1990. године да би многим заинтересованим људима помогао  да угасе жеђ за библијском истином. Он се сећа времена када је на подручју нешто већем од пола Естоније имао 18 група са око 80 заинтересованих особа с којима је проучавао Библију. До њих је путовао аутобусом и често је ноћио на аутобуској станици у врећи за спавање. Крстило се више од 50 особа с којима је проучавао, а и у 84. години води четири библијска студија. Његова самопожртвованост и марљив рад уродили су плодом и сада у већини тих градова постоје напредне скупштине, као и Дворане Краљевства.

Долазак у Естонију је користио и тој вредној браћи која су дошла да помогну. Многи су рекли да их је обогатило то што су упознали тамошње људе и видели како се тамо живи. Рејно Кеск каже: „То вам проширује видике и помаже да ваше виђење ствари буде мало сличније оном које Јехова има када гледа читав свет.“

ПРВЕ ПОСЕТЕ ПОКРАЈИНСКИХ НАДГЛЕДНИКА

У то време брзог пораста, охрабрујуће посете путујућих надгледника умногоме су доприносиле јачању скупштина. Путујући надгледници су заиста били предани свом послу и често су били активни по 15 сати дневно, што је обухватало службу проповедања, присуствовање  састанцима, као и вођење неких састанака, и одговарање на многа питања која су им браћа постављала.

Прва покрајина која је била основана обухватала је Естонију, Летонију, Литванију и Калињинград. На том подручју је било 46 скупштина и 12 група, и то на четири језика. Покрајински надгледник је имао и додатне обавезе које су захтевале време као што је рецимо био поступак регистрације у Летонији и Литванији. Сада само у Естонији постоје четири покрајине.

„Објавитељи су веома ценили посете покрајинског надгледника“, каже Лаури Нордлинг, тамошњи брат који служи као покрајински надгледник од 1995. године. „Често би на састанцима за службу било толико људи да би једва стали у просторију. Једном приликом се у један мали једнособан стан збило око 70 браће и сестара. Да сте бацили јабуку увис, не би могла да падне на под.“

ИЗАЗОВИ УЧЕЊА СТРАНОГ ЈЕЗИКА

Већини људи није лако да науче страни језик, а естонски спада у оне којима је тешко овладати. На пример, једном приликом је новопридошли мисионар Марку Кетула разговарао с једним човеком о Исусу Христу. Уместо да каже да је Исус Рахувурст, то јест Кнез Мира, неколико пута је истакао да је Исус рахуворст, то јест кобасица мира. Тек када му је показао Исаију 9:6, збуњени човек је схватио да се не ради о нечему што се једе.

Једна пионирка је почела да учи руски када се преселила у Естонију. Док је била у служби проповедања, покуцала је на једна врата не знајући да ту живи један старешина, а када је он  отворио врата није га препознала. С речником у руци, почела је свој увод. Брат је покушао да јој објасни да је он старешина у скупштини. Брзо је у речнику потражила реч „старешина“ и видела је да то значи „стар“.

„Ма, нисте ви тако стари“, рекла је сестра. „А и подмладићете се у рају.“ Тек кад јој је показао библијску литературу коју има, схватила је да јој он у ствари говори да је старешина.

СУДИЈА КОЈИ ЈЕ БИО АТЕИСТА ПРИХВАТА ИСТИНУ

За време владавине Совјета, Виктор Сењ био је осуђен на две године затвора јер није хтео да служи војску. После годину дана затвора поднео је молбу у којој се добровољно пријављује да се као изгнаник настани у Сибиру, јер би тако имао више слободе. На саслушању за условно пуштање, судије су биле толико бесне на њега да је један од њих чак рекао да такве људе треба обесити или стрељати.

Неколико година касније, на једном конгресу један брат је представио Виктора групи заинтересованих особа и питао га: „Да ли познајеш некога од њих?“

„Не“, одговорио је Виктор.

„Стварно?“, питао је брат. А онда је показао  на једног човека из те групе коме је очигледно било веома непријатно и питао: „А њега?“

Виктор и даље није могао да га се сети. Како се само изненадио када је сазнао да је то Јуриј, један од судија на његовом саслушању. Јуриј је почео да проучава Библију и био је на истом конгресу као и Виктор. Зашто је Јуриј променио мишљење о Јеховиним сведоцима?

„Одрастао сам у породици загрижених атеиста“, каже Јуриј. „Док сам се школовао, често сам држао говоре о томе колико је религија опасна. Годинама касније, присуствовао сам библијским студијима које су неки моји пријатељи имали с Јеховиним сведоцима. Схватио сам да много тога знам о лажима које религија пласира, а ништа о Библији. Тако сам пожелео да сазнам нешто о Библији.“

 Када се Јуриј крстио, рекао је Виктору: „Када смо последњи пут били заједно у судници, седели смо на супротним странама. Али ако икада опет завршимо у судници, бићемо на истој страни. Више ти никада нећу бити судија.“ И Јуриј и Виктор сада служе као старешине у Талину.

НЕЗАБОРАВНА СПОМЕН-СВЕЧАНОСТ

Један брат који се тек преселио у Естонију пришао је Павелу и Маргарити и иако је слабо знао естонски успео је да им каже да ако желе вечни живот, те вечери морају доћи на обележавање Христове смрти. То је побудило занимање овог брачног пара, па су одлучили да прихвате позив.

Павел и Маргарита су били срдачно дочекани. Али како је програм одмицао, мало су се узнемирили када су видели једног човека како иде од првог до задњег реда, посматра људе и нешто бележи. Нису знали да он само пребројава присутне. Павел и Маргарита су почели да се питају да ли је уопште требало да дођу, али су се бојали да оду јер им је изгледало као да два крупна човека чувају врата, не схватајући да су то само редари.  Сматрали су да би било боље да не покушавају да оду.

Међутим, заинтригирало их је то што је говорник на крају рекао да они који желе да бесплатно проучавају Библију могу да се јаве после програма. Њихови страхови су нестали када су им браћа срдачно пришла да се упознају, па су затражили да неко с њима проучава Библију. Пошто су планирали да се за две недеље одселе, питали су да ли би могли да проучавају сваки дан. Чим су се преселили, јавили су се браћи која су живела у близини и наставили су да проучавају Библију.

’КАДА ВИДЕ ВАША ДОБРА ДЕЛА‘

Јеховини сведоци у Естонији воле једни друге, као и њихова браћа и сестре широм света (Јов. 13:35). Други људи то примећују и бивају привучени Божјој организацији (1. Петр. 2:12).

Тоиво је добио књигу Човечанство у потрази за Богом од једне наше сестре код које се шишао. Чим је прочитао књигу пожелео је да дође на састанак у Дворану Краљевства, али се устручавао зато што је чуо лоше ствари о Јеховиним сведоцима. Зато је одлучио да из својих кола посматра Сведоке који долазе у Дворану Краљевства. Хтео је да види какви људи долазе на састанак и како изгледају када после састанка изађу из Дворане.

На њега је најснажнији утисак оставила срдачност с којом су се сестре поздрављале. Видео је да се ови људи заиста воле. Једва је чекао да крене на састанке и да почне да проучава Библију. Брзо је напредовао и ускоро је почео да ревно проповеда. Сада је он наш брат.

 „ЈЕХОВА ЈЕ УСЛИШИО МОЈУ МОЛИТВУ!“

Марија која живи у једном малом месту које се зове Тотси, 1997. године је добила примерак Вести Краљевства бр. 35. Прочитала је тај трактат и писала подружници, тражећи библијски студиј. Убрзо су Марку и Сирпа Кетула, мисионари који су живели у Парнуу, почели да проучавају Библију с Маријом. Недуго затим, Марија је почела да разговара о Библији с другима и убрзо су јој се на студију придружиле њена снаха Ингрид и њена комшиница Мале. Када је Марија желела да крене у службу проповедања, старешине су је посаветовале да прво буде редовна на састанцима. Међутим, најближа скупштина је била у Парнуу, који је удаљен 40 километара, а она није имала новца за превоз. Послушала је савет мисионара да се моли Јехови за помоћ.

„Јехова је услишио моју молитву!“, радосно је рекла Марија следећи пут када су мисионари дошли.

„Како?“, питали су је Марку и Сирпа.

„Позваћу неке људе у своју кућу“, рекла је она сва одушевљена, „а ви можете да организујете састанке и да овде оснујете скупштину. Тада ћу моћи да долазим на састанке и да кренем у службу проповедања.“

Мисионари нису хтели да је обесхрабре, већ су јој тактично објаснили да није тако лако основати нову скупштину. Подстакли су је да покуша да иде на састанке у Парну, за почетак барем недељом.

Марија се опет молила да јој Јехова помогне да посећује састанке. Поред тога, одлучила је да  уштеди новац тако што ће отказати претплату на новине. Тако је убрзо имала довољно новца да четири пута месечно иде на састанке и била је срећна што може да крене у службу проповедања. Али, очекивали су је још већи благослови.

Пошто је у Тотсију било све више заинтересованих, старешине су организовале да се тамо одржава студиј књиге, коме су могле присуствовати Марија, Ингрид, Мале и друге заинтересоване особе. Марија и Мале су се крстиле само неколико месеци касније, а Ингрид следећег лета. Недуго затим крстио се Малин муж, а њена сестра наредне зиме. Браћа и сестре из ове мале напредне групе у Тотсију захвална су што је с Вешћу Краљевства бр. 35 истина дошла у њихово место и што су осетили да их је Јехова благословио и услишио њихове многе молитве.

У последње две деценије браћа су била богато запослена у делу Краљевства, што је уродило плодом и донело много радости јер је велики број људи искреног срца дошао у Јеховину организацију. Али где би сви ти људи који су волели истину могли одржавати састанке и поучавати се из Божје Речи?

ПРЕКО ПОТРЕБНЕ ДВОРАНЕ КРАЉЕВСТВА

Прво место за састајање које је изграђено налазило се у Рапини у јужној Естонији и годинама је добро служило браћи. Али било је очигледно да што се тиче грађевинских пројеката браћа у Естонији неће моћи да држе корак с великим порастом броја објавитеља. Канцеларија за пројектовање и градњу у подружници у Финској прискочила је у помоћ и почела да пројектује Дворане Краљевства и Бетеле за балтичке  земље. Било је право задовољство гледати како 1993. године у Мардуу ниче прва Дворана Краљевства, а за њом и многе друге.

Сада у Естонији има 33 Дворане Краљевства и 53 скупштине. Браћа су срећна што имају и две Конгресне Дворане, једну у Талину а другу у Тартуу, чија је градња довршена 1998.

Александра Олесјук, која већ годинама служи Јехови, каже: „Маштали смо о томе да у Тартуу имамо своју Дворану Краљевства. Када смо били замољени да помогнемо око рашчишћавања плаца на ком ће се градити дворана прва сам  дошла да помогнем иако сам имала 79 година. Рашчишћавала сам и преносила ствари. Сваки пут кад бих аутобусом пролазила поред нашег градилишта, наврле би ми сузе радоснице. Плакала сам и кад је дворана била завршена.“

НОВИ ОБЈЕКТИ

Како је број објавитеља у земљи све више растао, били су потребни већи објекти у којима би се могао обављати посао којег је било све више, нарочито у преводилачком одељењу. Браћа су нашла једну недовршену стамбену зграду у Талину, у улици Херцени (сада Пухангу) број 77, коју су морали да преуреде како би одговарала њиховим потребама.

Подружница у Финској је обезбедила архитектонске планове, грађевински материјал, новац и радну снагу за овај грађевински пројекат. Без њихове помоћи, овај пројекат би практично био неизводљив. На пример, у Естонији је у то време грађевински материјал био лошег квалитета или се једноставно није могао набавити. Поред тога, мало тамошње браће се разумело у грађевину. Али, браћа су постепено учила и стицала искуство. До фебруара 1994. био је завршен један део тог комплекса. Исте године је оформљен Одбор земље (Томас Едур, Рејно Кеск и Лембит Рејле) који је надгледао дело у три балтичке земље, под надзором подружнице у Финској. Пошто је требало више простора, овај објекат је прошириван 1997. и 1999. године.

Управи градског водовода, која се налазила у суседној згради, свидело се како је уређено бетелско двориште. Зато су им браћа помогла да уреде своје двориште, ограду и осветљење, у замену  за нижу цену воде. Тако је на крају њихова зграда личила на Бетел. Касније су је продали браћи по веома повољној цени. Тај додатни простор је добро искоришћен јер је од њега направљен студио за снимање конгресних драма и DVD-ова, укључујући и оне на знаковном језику. У преуређеном делу зграде се одржава и Школа за обучавање наименоване браће.

МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕСИ У ТАЛИНУ

Браћа и сестре у Естонији су били пресрећни када су сазнали да ће 1996. године бити домаћини међународног конгреса „Гласници божанског мира“. На два конгреса одржана у Талину била су браћа која говоре естонски и руски, као и браћа из Летоније и Литваније. Били су позвани и делегати из 15 других земаља. Та два тродневна конгреса одржана су у августу. Петорица чланова Водећег тела — браћа Барбер, Сидлик, Хеншел, Џерес и Шродер — били су ту да ојачају браћу својим охрабрујућим говорима. Највећи број присутних на тим конгресима био је 11 311, а крстила се 501 особа.

Конгреси су пружили изузетно сведочанство и привукли велику пажњу јавности. Чак је била и једна десетоминутна репортажа на телевизији. Власник једне радио-станице је у свом програму хвалио Сведоке као веома „добре људе“.

Када је на крају ових конгреса дошло време за растанак срдачна братска љубав је дошла до пуног изражаја. Оно што Јеховине слуге осећају једни према другима видело се по сузама радосницама и трибинама пуним људи који су махали марамицама. Сви присутни су дугим аплаузом након закључне молитве изразили велику  захвалност нашем великодушном и брижном небеском Оцу Јехови. Ти конгреси су важан део историје Јеховиних сведока у Естонији.

ПОНОВО ПОДРУЖНИЦА

У Талину је између 1926. и 1940. постојала канцеларија за потребе дела проповедања у Естонији. Онда је 1994. у Естонији отворено представништво које је надгледала подружница у Финској. Ту се обављало много посла и многи су се питали да ли ће Естонија поново имати своју подружницу. Одговор је стигао 1. марта 1999, када је Водеће тело наименовало Томаса Едура, Рејна Кеска (који сада служи у Демократској Републици Конго), Лембита Рејлеа и Томија Каука да буду чланови Одбора подружнице. Тренутно у подружници служи око 50 особа које раде за добробит 4 300 вредних и верних Јеховиних слугу у Естонији.

И ДАЉЕ С ПОУЗДАЊЕМ У ЈЕХОВУ

Шта у будућности очекује Јеховин народ у Естонији? Јехова је увек водио и јачао своје верне слуге. Браћа и сестре у Естонији који су остали беспрекорни за време нацистичког и совјетског прогона осетили су како их Јехова јача на посебан начин и то никада неће заборавити. Заједно са својом браћом и сестрама широм света они се радују што се Божје велико име обзнањује и посвећује до свих крајева бившег Совјетског Савеза (Мал. 1:11).

У Естонији још увек има много понизних и добрих људи који желе да уче о истинитом Богу. Верска слобода коју Сведоци тренутно имају омогућава им да као никада раније објављују добру вест о Јеховином Краљевству.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 172. страни]

„Увек сам имао оно што ми је заиста било потребно“

[Истакнути текст на 204. страни]

„Одговарало ми је да будем у изолацији“

 [Оквир на 168. страни]

Естонија

Природне одлике.

Естонија је једна незагађена, ретко насељена земља, с густим шумама, с више од 1 400 језера, око 7 000 потока, река и мочвара. Једну десетину ове земље сачињава преко 1 500 острва. Највећи део земље чине равнице које се налазе на мање од 50 метара надморске висине. Југоисток ове земље карактеришу прелепи, таласасти пејзажи.

Становништво.

Од етничких група у овој земљи Естонци чине 68 процената, Руси 26, а остатак углавном чине Украјинци, Белоруси и Финци. Што се тиче религије, заступљене су лутеранска, православна и друге хришћанске религије, а има и муслимана и Јевреја. Многи становници ове земље не припадају ниједној религији или се не изјашњавају о томе.

Језик.

Службени језик је естонски и припада истој породици језика као и фински и мађарски. Руски говори више од једне четвртине становништва.

Исхрана.

У исхрани су најзаступљенији леиб (црни хлеб) и кромпир, затим компот од бундеве, салата од цвекле и кисели купус. Међу специјалитете спадају зуелт (телеће пихтије), росоље (харинга са цвеклом), чорба од дивљих печурака, свињетина, риба и димљено месо. Уобичајене посластице су крингел (слатко пециво у облику плетенице посуто сувим грожђем и језграстим воћем) и палачинке.

Клима.

Лета су свежа, а зиме умерено хладне. Најдужи летњи дан има више од 19 сати дневног светла, а најкраћи зимски дан само 6. Иако становници на југозападној обали лети могу да уживају у благим медитеранским температурама, зими се температура може спустити и до минус 20 степени Целзијуса.

 [Оквир/Слике на странама 183, 184]

„Били смо као једна породица“

АДОЛФ КОСЕ

РОЂЕН: 1920.

КРШТЕН: 1944.

ПРЕМИНУО: 2004.

НЕКИ ПОДАЦИ: Од 1951. до 1956. био у логору у Сибиру. Учествовао у организовању дела проповедања у балтичким земљама и северозападном делу Совјетског Савеза.

◼ АДОЛФ је испричао: „Ухапсили су ме 1950. године и послали у радни логор у Инти, у Сибиру. Првих годину и по дана нисам ништа знао о својој жени и нашим двема ћеркицама које су биле прогнане у један други део Сибира.

„Међу браћом и сестрама је владало посебно јединство. Били смо као једна породица. Међусобно смо делили и физичку и духовну храну.

„Кад смо се вратили у Естонију, суочили смо се с многим проблемима. Како да дођемо у контакт с нашом организацијом, коју смо називали ’Мајком‘? Како да одржимо јединство међу браћом? Како да наставимо с делом проповедања?

„Желео сам да научим фински како бих се боље споразумевао с куририма. Али то је било много лакше рећи него урадити јер се нигде нису могли купити граматички приручници нити речници.

„Што се тиче штампања литературе, у то време је и само поседовање непријављене писаће машине представљало кршење закона, а камоли поседовање штампарске опреме. Свако ко би штампао забрањену литературу могао је бити осуђен на седам година затвора. Било је тешко и зато  што је владала несташица свега што је било потребно за штампање. Након много неуспелих покушаја с материјалом који је био доступан, коначно сам успео да развијем једну технику штампања. Прво сам направио машину за штампање (слика доле). Затим сам куцао текст на платну које смо премазали воском. На воштаном слоју су при куцању остајале рупице. Прве публикације смо штампали користећи мастило које је заправо било смеша чађи и катрана. Приликом штампања, то домаће мастило би пролазило кроз рупице у воштаном платну и остављало отисак на папиру који се налазио испод њега. Овај посао је био компликован, захтевао је доста времена и био је штетан по здравље због испаравања мастила и других хемикалија. Није било могуће проветравати просторију где смо штампали јер су прозори морали бити добро затворени како би све остало у строгој тајности.“

Током овог веома тешког времена, Адолф је неустрашиво следио упутства организације, увек уверен да ће Јехова у право време деловати у корист својих слугу. Верно и непоколебљиво је служио Јехови све до смрти 2004. године.

 [Оквир/Слика на 186. страни]

Писмо Стаљину

Првог јуна 1949. године, браћа одговорна за дело у Естонији била су храбра па су послала писма званичницима у Москви. Једно је било упућено Јосифу Стаљину, а друго Николају Швернику, председнику Президијума Врховног совјета СССР-а.

Браћа су у писмима тражила да се Јеховини сведоци који су били ухапшени одмах ослободе и да се престане с прогонством Сведока. У тим писмима су изнели и једно озбиљно упозорење, упоредивши ситуацију у Совјетском Савезу са стањем у древном Египту када је фараон одбио да пусти Израелце да слободно служе Јехови (Изл. 5:1-4). Браћа су храбро написала: „Организацији Јехове Бога... треба дозволити да несметано проповеда добру вест о Јеховином Краљевству свим становницима Совјетског Савеза; у противном, Јехова ће потпуно уништити Совјетски Савез и Комунистичку партију.“

„Знали смо да је то била прилично смела порука“, рекао је Адолф Косе. „Нисмо желели да ризикујемо и пошаљемо писма из Талина, јер би нам тако могли ући у траг. Зато смо отпутовали до Лењинграда како бисмо одатле послали писма.“

Не зна се да ли је Стаљин лично прочитао то писмо, али оно сигурно није прошло незапажено. Браћи би током испитивања показали копију овог писма на којој је писало: „Ова организација мора бити искорењена!“ Убрзо после тога је још више браће послато у затвор, а прогонство се пооштрило. Писмо упућено Швернику пронађено је у државној архиви, а на њему се налази печат владе.

 [Оквир/Слика на 189. страни]

КГБ и наша организација

Крајем 40-их година прошлог века, тајна полиција се својски потрудила да открије како су Јеховини сведоци организовани. Било је неких који су се претварали да су заинтересовани за истину да би могли прослеђивати информације КГБ-у. Пропратна шема, пронађена у државној архиви у Талину, показује да је КГБ био прилично добро информисан. Ту су наведена имена браће која су била у Службеном одбору, затим имена браће која су надгледала дело у већим градовима у Естонији, као и оних који су учествовали у штампању литературе.

 [Оквир/Слика на 191. страни]

Противници је нису ућуткали

ЕЛА ТОМ

РОЂЕНА: 1926.

КРШТЕНА: 1946.

НЕКИ ПОДАЦИ: Осуђена на укупно 13 година затвора, а ослобођена након што је одслужила пет година и шест месеци.

◼ „ВЛАСТИ су ме три дана држале у самици како би ме натерали да се одрекнем своје вере и да више не говорим о Божјем Краљевству нити да верујем у њега. Службеници су викали: ’Јехова се више неће спомињати у Естонији! Ти ћеш ићи у логор, а остали у Сибир!‘ Затим су заједљиво додали: ’Где ти је сад твој Јехова?‘ Нисам хтела да погазим своја уверења. Боље је бити у логору, држећи се Бога, него бити кући без њега. Иако сам била у логору никада себе нисам сматрала затвореницом. Увек сам мислила да је Јехова дозволио да будем у затвору да бих тамо могла да проповедам.

„У једном логору сам сваки дан шетала с једном затвореницом која се занимала за Библију. Једног дана смо одлучиле да не одемо. Касније сам сазнала да су неки верски фанатици планирали да ме тог дана удаве у реци зато што сам проповедала.“ Ниједан противник није успео да ућутка Елу и она још увек верно служи Јехови као општи пионир. c

[Фуснота]

 [Оквир/Слике на странама 193, 194]

„Јехова, нека буде твоја воља“

ЛЕМБИТ ТОМ

РОЂЕН: 1924.

КРШТЕН: 1944.

НЕКИ ПОДАЦИ: Био у Естонији током немачке окупације и затим у сибирском радном логору од 1951. до 1956.

◼ ЛЕМБИТ је био један од многих младих Јеховиних сведока који нису желели да буду регрутовани у немачку војску, па су морали да се скривају. Једне ноћи су полицајци упали у кућу у којој се Лембит крио. Неко им је јавио да се неки сумњив човек крије на том имању. Лембит је брзо сакрио свој кревет и полуобучен се увукао у празан простор испод патоса. Чуо је бат њихових чизама изнад главе.

Полицајац је уперио пиштољ у главу домаћина и викнуо: „У овој кући се неко крије! Како се долази до простора испод пода?“ Домаћин је ћутао.

„Ако тај човек не изађе, бацићемо вам бомбу!“, викао је полицајац.

Лембит је затим видео светло џепне лампе којом су покушавали да га пронађу. Могао је само да се помоли: „Јехова, нека буде твоја воља.“

Лембит каже: „Стрес којем сам био изложен био је скоро неподношљив. Допузао сам до једног другог места испод пода, готово спреман да изађем.“

Затим је тамо мирно легао, а након неколико крајње стресних минута, полиција је отишла. Чекао је на том месту још око сат времена како би био сигуран да се полиција неће вратити. Пре него што је сванула зора  напустио је ту кућу и отишао да потражи неко друго место где би се могао сакрити.

Када су на власт дошли Совјети, суочио се с другачијим кушњама. „Осуђен сам на десет година и послат у сибирски логор у Нориљск, удаљен око 8 000 километара од Естоније. То је значило да ћу тешко радити на отвореном копу рудника никла. Услови у логору били су испод сваког стандарда, а посао крајње исцрпљујућ. На северу Совјетског Савеза, изнад Северног поларника, зиме су немилосрдне. Температуре се спуштају и до 30 степени испод нуле, а некада су и ниже. Осим тога, сунце се током зиме два месеца уопште не појављује на хоризонту.“

Лембит је био ослобођен након пет година принудног рада и 1957. оженио се Елом Кикас. Током година је помагао у превођењу и штампању литературе. Познат је као саосећајан и срдачан старешина који је увек спреман да неким библијским стихом ојача сувернике. d

[Фуснота]

[Слика]

Лембит и Ела Том

 [Оквир/Слика на 199. страни]

„Ово је твоја мајка“

КАРИН РЕЈЛЕ

РОЂЕНА: 1950.

КРШТЕНА: 1965.

НЕКИ ПОДАЦИ: Рођена у затвору, одузета од мајке и дата на чување баки по мајци.

◼ „МОЈА мајка, Маиму Силд (касније Трел), родила ме је док је издржавала затворску казну због своје политичке активности“, каже Карин. „Била сам слабашна беба и два пута сам добила упалу плућа због хладноће у затворској ћелији. Преживела сам захваљујући једној другој затвореници, Лајни Прем, која је касније постала наша сестра.

„У то време су многе бебе рођене у затвору послате у сиротишта широм Совјетског Савеза да би заборавиле своје родитеље. На сву срећу, мене су дали баки. Моја мајка је била послата у затворенички логор у Мордовији, где је упознала Елу Том, једну храбру сестру. Тамо је прихватила истину и крстила се.

„Пет година ме је одгајала бака. Једног дана се у нашој кући изненада појавила једна непозната жена. Бака ми је рекла: ’Ово је твоја мајка.‘ То ме је веома збунило и требало ми је неколико година да то прихватим.“ Карин и њена бака такође су прихватиле истину.

Карин је касније научила енглески и почела да помаже око превођења наших публикација. Удала се за Лембита Рејлеа и сада заједно служе у естонској подружници.

 [Оквир/Слике на 201. страни]

Божје име у Библији на естонском

Грчки део Светог писма преведен је на јужни дијалект естонског језика још 1686, а на северни дијалект 1715. године. Превод комплетне Библије, Piibli Ramat, објављен 1739, био је доступан већини Естонаца. Вредно је запазити да се у овом преводу Библије користи Божје име, Јехова, где год се оно појављује у хебрејским списима, а с том праксом се наставило и у наредним вековима. У једном издању Библије на естонском из 1988, Божје име се у хебрејском делу појављује 6 867 пута. Због тога многи Естонци знају да се Бог зове Јехова.

Трећег јула 2009. године на обласном конгресу Јеховиних сведока у Тартуу, у Естонији, Гај Пирс, члан Водећег тела, објавио је излажење Хришћанских грчких списа — превод Нови свет на естонском, што је био заиста значајан догађај.

 [Оквир/Слике на 202. страни]

Ручно рађене књиге

ХЕЛМИ ЛЕК

РОЂЕНА: 1908.

КРШТЕНА: 1945.

ПРЕМИНУЛА: 1998.

НЕКИ ПОДАЦИ: Ухапшена и послата у Сибир.

◼ ХЕЛМИ је ухапшена због своје вероисповести и послата у Сибир. Тамо је направила једну торбицу за своју бележницу. На њој је извезла охрабрујуће речи из Посланице Римљанима 8:35: „Ко ће нас раставити од Христове љубави? Да ли невоља или мука или прогонство или глад или голотиња или опасност или мач?“

Хелми је пронашла нешто браон папира и искористила га да направи себи књигу. У њој је исписивала неке охрабрујуће мисли из Библије. Многа браћа су преписивала читаве књиге, пошто тамо није било много штампаних публикација.

Када се Хелми вратила из Сибира, представницима власти је рекла: „Хвала вам што сте ме послали у Сибир да видим те прелепе планине, јер никада не бих скупила новац за тако далек пут!“

 [Оквир/Слике на странама 209, 210]

Дух самопожртвованости

ФАНИ ХИЈЕТАЛА

РОЂЕНА: 1900.

КРШТЕНА: 1925.

ПРЕМИНУЛА: 1995.

НЕКИ ПОДАЦИ: Преселила се у Естонију 1930. да би тамо служила као пионир и усвојила је једно сироче чији је отац био Јеховин сведок.

◼ ФАНИ се крстила 1925. у Финској и две године касније започела је с пуновременом службом. На једном конгресу у Хелсинкију упознала је Вилијама Деја који је надгледао дело у северној Европи. Иако нису говорили истим језиком, брат Деј је упорно понављао реч „Естонија“. Закључивши да је он подстиче да се пресели тамо где је већа потреба за објавитељима, Фани се 1930. године заједно с још неким пионирима преселила у Естонију. Током година које су уследиле, користећи бицикл као превозно средство проповедала је добру вест широм Естоније у неколико округа, укључујући и острво Сарему.

Никада се није удавала, али је усвојила једну девојчицу по имену Естер која је до своје осме године остала без мајке и оца који је био Сведок. Фани ју је с пуно љубави одгајила и она је прихватила истину.

Када су комунисти дошли на власт и када је почело прогонство, Фани је могла да се врати у Финску. Али она је ипак остала с малом групом тамошњих објавитеља и тако показала дух самопожртвованости. Та одлука јој је донела многе потешкоће и морала је да  живи веома скромно, али због свог финског држављанства није била прогнана у Сибир.

Фани је 50-их година прошлог века служила као курир, преносећи микрофилмове и писма из Финске у Естонију. Била је позната по храбрости и опрезности, и премда је било неколико веома критичних ситуација, никада је нису ухватили. Примера ради, једном приликом је отпутовала у Лењинград како би од једног брата из Финске у једном парку примила пакет са микрофилмовима. Требало је да што пре преда тај пакет двојици браће из Естоније. Међутим, та браћа су приметила да их прати тајна полиција па су покушали да се склоне тако да их Фани не примети. Али авај! Фани и тај брат из Финске су ишли право према њима. Уколико би их поздравили или покушали да им дају пакет, тајна полиција би их открила. Зачудо, Фани је прошла поред њих као да их уопште не познаје. На крају се испоставило да их уопште није ни приметила, иако их је врло добро знала. Тако тајна полиција никада није открила ко су били курири, а пакет је касније безбедно стигао на своје одредиште. Фани је као курир допринела томе да духовна храна редовно пристиже. На сву срећу, никада није откривена ниједна пошиљка микрофилмова.

Ова сестра великог срца верно је служила Јехови 70 година. Умрла је у Естонији у својој 95. години.

[Слика]

У Лењинграду 1966, док је била курир

 [Оквир/Слика на 213. страни]

На мети клеветника

Исус је својим ученицима рекао: „Срећни сте кад вас због мене вређају и прогоне и лажући вам приписују свакаква зла“ (Мат. 5:11). Баш као што је њихов Господ и рекао, Јеховини сведоци су често на мети злобних клеветника. Сведоци су оптуживани да су политичка организација умешана у подривање власти и шпијунажу. Нарочито крајем 1950-их и почетком 1960-их година новине су тврдиле да наше дело води влада Сједињених Држава и да нас експлоатишу богати амерички капиталисти.

Када је Силвер Силиксар одбио војну службу 1964. године, био је оптужен за издају и осуђен на затвор. Направљен је и један кратак филм о његовом суђењу проткан елементима комунистичке пропаганде, који је био приказиван у свим биоскопима широм Естоније. Већина браће која је одбила да иде у војску била је послата у затвор на две или три године. Јуриј Шенберг, Тави Куск и Артур Микит били су по два пута у затвору, а брат Микит је у затвору провео укупно пет и по година.

[Слика]

Силвер Силиксар на суђењу због своје вере

 [Оквир на 226. страни]

Тајна Теократска школа проповедања

Када је дело било забрањено браћа нису знала колико ће још дуго имати литературу, па чак и Библију. Зато су се, поред тога што су сакривали литературу на најразличитијим местима, трудили да науче напамет што више библијских стихова.

Често су на дружењима учили стихове и разговарали о њима. Неки су за таква дружења правили картице које су им служиле као помоћ при памћењу. На једној страни картице био је наведен неки библијски стих, на пример Матеј 24:14, неко питање или библијска личност, а на другој страни би био цитиран тај библијски стих или одговор на питање.

Браћа су на састанцима разматрала литературу која им је била на располагању. Примера ради, у Теократској школи проповедања која се одржавала сваке седмице било је домаћих задатака, усменог одговарања, па чак и испита. Свака три месеца било је понављање градива, а на пролеће завршни испит.

Један брат каже: „Један од домаћих задатака био је да научимо напамет пет библијских стихова, које бисмо пред свима рецитовали на следећем часу. Сећам се завршног испита 1988. године. Једно од питања које смо могли да извучемо било је: ’Цитирај 100 библијских стихова.‘ Можда звучи чудно, али сви су се надали да ће извући баш ту картицу. То што смо имали такве задатке много нам је помагало у служби проповедања пошто Библију углавном нисмо смели да користимо у јавности.“ Браћа у Естонији су била пресрећна када су од 1990. године напокон могла да одржавају Теократску школу проповедања као и остала браћа у свету.

 [Оквир/Слике на странама 236, 237]

„Служба проповедања је била предивна“

Ево шта су неки мисионари рекли о томе како им је било у Естонији:

Марку и Сирпа Кетула: „Тамо где смо ми дошли раније се скоро уопште није проповедало. Служба је била изванредна јер су неки људи били веома заинтересовани за Библију. У Пернуу је било тридесетак објавитеља када смо ми дошли. Сада тамо има три скупштине.“

Веса и Лена-Марија Едвик: „Радње су биле скоро празне. Пошто су људи ретко ишли у куповину имали су времена да разговарају о Библији. Када смо сведочили на улици људи су често стајали у реду да би добили литературу!“

Еса и Јаел Нисинен: „Много тога се може научити од других. За нас је била част што смо имали прилике да упознамо толико браће која су остала верна и под најтежим испитима вере.“

Ане и Илка Леинонен: „Из дана у дан, из недеље у недељу, на свим подручјима, сретали смо људе који никада  нису чули за добру вест из Библије. Проповедали смо од раног јутра до касно увече и уживали у томе што видимо како дело брзо напредује. Нисмо могли да верујемо да ћемо на крају 20. века имати ту част да доживимо такав пораст. Никада нећемо заборавити како је било тих година.“

Ричард и Рејчел Иргенс: „Људи су били врло гостољубиви и служба проповедања је била предивна. Проповедали смо у селима дуж Чудског језера. Никада нисмо морали да носимо нешто за јело јер су нас људи позивали да уђемо у кућу и нудили нас храном. Видели смо да се Исусове речи забележене у Матеју 10:9, 10 испуњавају чак и данас. У Естонији смо научили да се морамо усредсредити на важне ствари и да не смемо дозволити да нам пажњу одвуче нешто небитно.“

[Слике]

Марку и Сирпа Кетула

Веса и Лена-Марија Едвик

Ане и Илка Леинонен

Еса и Јаел Нисинен

Ричард и Рејчел Иргенс

 [Табела/Слике на странама 244, 245]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ Естонија

 1920.

1923: Мартин Косе се враћа у Естонију да проповеда

1926: Основана подружница у Талину

Долазе колпортери из иностранства

1928: Одржан први конгрес у подружници

1930.

1933: Регистрован Watch Tower Bible and Tract Society

1940.

1940: Последњи конгрес који су браћа слободно одржала пре забране која је трајала наредних пет деценија

1948: Неки Сведоци послати у затворе и логоре у Совјетском Савезу

1949: Браћа шаљу протестно писмо Стаљину

1950.

1951: Скоро 300 Сведока и многи чланови њихових породица прогнани у Сибир

1953: Умро Стаљин; Сведоке почињу да пуштају на слободу

1960.

1970.

1972: Основана прва скупштина на руском језику

1980.

1990.

1991: Преводилачко одељење почиње с радом у Тартуу

Јеховини сведоци добијају верску слободу

У Талину одржан први конгрес на подручју Совјетског Савеза

1992: Стижу први мисионари из Галада

1993: Изграђена прва Дворана Краљевства у Естонији

1994: Преводилачко одељење пресељено у Талин

1998: У Талину и Тартуу изграђене Конгресне дворане

1999: Естонија поново постаје подружница

2000.

2000: Одржан први разред Школе за обучавање наименоване браће

2009: Објављен грчки део Светог писма — превод Нови свет на естонском језику

2010.

[Графикон/Слика на 246. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Број објавитеља

Број пионира

4 000

2 000

1990. 2000. 2010.

 [Мапе на 169. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ФИНСКА

ХЕЛСИНКИ

Фински залив

РУСИЈА

Санкт Петербург

ЛЕТОНИЈА

РИГА

ЕСТОНИЈА

ТАЛИН

Нарва

Марду

Тапа

Вормси

Перну

Језеро Ворцјарв

Тарту

Рапина

Вору

Хјума

Сарема

Ришки залив

Чудско језеро

Псковско језеро

 [Слика на целој 162. страни]

[Слика на 165. страни]

Хуго и Мартин Косе

[Слика на 166. страни]

Алберт Вест

[Слика на 167. страни]

Александер и Хилда Брајдсон 1930-их

[Слика на 167. страни]

Прва канцеларија се налазила у овој стамбеној згради

[Слика на 170. страни]

Прве пионирке из Финске, Јени Фелт и Ирја Магела

[Слика на 174. страни]

Канцеларија је 1932. премештена у улицу Сур Тарту 72, у Талину

[Слика на 175. страни]

Карло Хартева држи говор који се емитује преко радија

[Слике на 177. страни]

Џон Норт и његове „кочије“

[Слика на 178. страни]

Николај Туиман

[Слика на 179. страни]

Полиција је конфисковала велику количину литературе

[Слика на 181. страни]

Последњи конгрес на слободи одржан 1940, пре него што су Совјети дошли на власт

[Слике на 188. страни]

У Службеном одбору били су браћа Крус, Талберг, Индус и Том

[Слика на 200. страни]

Маиму и Лембит Трел 1957.

[Слика на 212. страни]

Ена и њена сестра Корина

[Слика на 218. страни]

Свадба Хејмара и Елви Туиман — конгрес који је трајао два дана

[Слика на 227. страни]

Томас и Елизабет Едур

 [Слике на странама 228, 229]

Значајни конгреси

Дочек делегата на Обласни конгрес „Чист језик“ у Хелсинкију 1990.

 Обласни конгрес „Љубитељи божанске слободе“ у Талину 1991.

[Слика на 238. страни]

Међународни конгрес у Санкт Петербургу, 1992.

[Слика на 241. страни]

Лаури и Јелена Нордлинг

[Слика на 243. страни]

Рејно и Лесли Кеск

[Слика на 247. страни]

Јуриј и Виктор

[Слике на 251. страни]

Дворана Краљевства у Мардуу и Конгресна Дворана у Тартуу

 [Слике на 254. страни]

Подружница у Естонији

Одбор подружнице у Естонији, слева надесно: Томи Кауко, Томас Едур и Лембит Рејле