Папуа Нова Гвинеја

У ДАЛЕКОЈ прошлости, током дужег низа година, бројне досељеничке групе су у потрази за домом путовале ка југу Азије. Прошле су источни крај Малајског архипелага и стигле на Нову Гвинеју, брдовито тропско острво — друго по величини на свету. a Полако су се кретале дуж обале с које се дизала пара и населиле се у огромним мочварама, густим прашумама и на оближњим раштрканим острвима. Неке су се попеле на њену планинску „кичму“ и настаниле се на висоравнима са умереном климом и у пространим плодним долинама.

Становништво Папуе Нове Гвинеје не чини један народ већ више хиљада малих племена која су често међусобно ратовала. Она имају другачије обичаје, карактеристичан начин облачења и говоре више од 800 језика. Већина тих племена живела је у заједницама које су љубоморно браниле своју територију, потпуно одсечене од остатка света. Многи су веровали да иза хоризонта почиње краљевство демона и предака који им могу помоћи или нанети зло. Најважније им је било да угоде тим духовима.

Становништво се разликовало и по физичком изгледу — осим једне заједничке карактеристике. То је запазио и португалски истраживач, Жорже де Менезес, који је 1526. посетио ово острво и назвао га Иљас дос Папуас, што значи „земља  коврџавих људи“. Шпанском морепловцу Инигу Ортизу де Ретесу острвљани су личили на становнике западноафричке земље Гвинеје, па је ово острво назвао Нуева Гинеа, то јест Нова Гвинеја.

Европске силе су у 19. веку поделиле острво на три дела. Холанђани су дошли први и присвојили западну половину која је данас део Индонезије. Британци и Немци су источну половину поделили на Британску Нову Гвинеју на југу (касније Папуа) и Немачку Нову Гвинеју на северу (касније Нова Гвинеја). Након Првог светског рата, цела источна половина острва је припала Аустралији. На крају су се 1975. Папуа и Нова Гвинеја ујединиле и формирале независну државу која је названа Папуа Нова Гвинеја. b

Ова држава је тек закорачила у савремени свет. Неки њени становници живе у развијеним градовима и користе савремену технологију. Па ипак, 80 посто Папуанаца живи у забаченим малим селима, где се начин живота током векова незнатно променио — богатим човеком се сматра онај ко поседује свиње, плаћа се цена за невесту, спиритизам је веома раширен и оданост племену је на првом месту.

Међутим, у протеклих неколико деценија, ова земља пуна разноликости доживела је једну још значајнију промену. Захваљујући томе, живот многих искрених људи из свих племена побољшао се на безброј начина. То је промена у духовном погледу која је наступила као резултат усвајања и примењивања учења из Божје Речи, Библије (Римљ. 12:2).

ПРВИ НОСИОЦИ ДОБРЕ ВЕСТИ

Библијска истина је допрла до Папуе Нове Гвинеје 1932. када се брат Пек, пионир из Велике Британије,  зауставио на овом острву док је путовао до Малаје (данашње Малезије). Не губећи време, неколико седмица је проповедао људима на које је наилазио. Уручио је стотине публикација темељених на Библији пре него што је наставио пут до свог одредишта.

Три године касније, седморица пионира који су пловили једрењаком Светлоноша морали су да се усидре у Порт Морсбију како би поправили мотор. Задржали су се месец дана и за то време ревно проповедали у граду и околини. Један од њих, издржљив Новозеланђанин Френк Дјуар, пешачио је с нарамком књига 50 километара од обале ка унутрашњости острва и успут делио библијске публикације мештанима.

Неке од тих публикација доспеле су у руке Хени Хени Ниокија, врача из племена Коијари. Тако је у његово срце посејано семе библијске истине које је мировало чекајући да се Јеховини сведоци врате и залију га како би наставило да расте (1. Кор. 3:6).

Крајем 1930-их, још један пионир је кренуо у подужу проповедничку акцију током које је посетио  многе веће градове на Папуи Новој Гвинеји, као и острва Нову Британију, Нову Ирску и Бугенвил. Уручио је много библијске литературе. Али пре него што је ико успео да настави где је он стао, и ова острва је захватио вихор Другог светског рата.

ПРОПОВЕДАЊЕ У „ВЕЛИКОМ СЕЛУ“

Дванаест година касније, 22. септембра 1951, један високи Аустралијанац је искорачио из авиона право у несносну врелину и влагу Порт Морсбија. Био је то Том Кито, 47-годишњи Сведок који се одазвао на позив упућен свима који су желели да се ставе на располагање и започну дело проповедања о Краљевству на острвима у Тихом океану. Његова супруга Роуина му се придружила шест седмица касније. Њихово подручје за проповедање била је цела Папуа Нова Гвинеја.

Том и Роуина су брзо увидели да белци у Порт Морсбију нису заинтересовани за поруку о Краљевству. Али онда су упознали Џефа Бакнела, Аустралијанца који је као младић одлутао од истине. Џеф је поново почео да проучава Библију и касније је верно служио Јехови са својом супругом Ајрин.

 Брачни пар Кито се затим преселио у место Хануабада, што на тамошњем језику моту значи „велико село“. Оно се налази у продужетку луке Порт Морсби и чине га стотине кућа на стубовима, међусобно повезаних дугачким дрвеним мостићима који се пружају од обале. „Људи су се окупљали око нас да би чули добру вест“, пише Роуина. „Било је толико много заинтересованих да смо увече поново долазили и проучавали Библију с њима. За два месеца смо пропустили само две вечери.“ Том додаје: „Обећања о ускрсењу и животу на рајској земљи су се веома допала овим људима. Иако су мисионари хришћанских цркава и један полицајац упорно захтевали од њих да прекину с проучавањем Библије, сви су то одлучно одбили. Истина је била дубоко у њиховом срцу.“

Међу онима који су чврсто пригрлили истину били су Рахо и Конио Ракатани, Ода Сиони, Гејва Ниоки и њен супруг Хени Хени који је добио неке публикације од посаде једрењака Светлоноша пре 16 година. Убрзо је група од око 30 заинтересованих особа редовно одржавала састанке у Хени Хенијевој кући. „Мушкарци су седели на једној страни собе, а жене на другој“, присећа се Ода Сиони који је тада био дечак. „Жене су на себи имале  само сукње од осушене траве, и носиле су бебе у шареним плетеним торбама које би окачиле на кровне греде. Након што би подојиле бебе, мајке су их спуштале у те торбе и лагано љуљале док их не успавају.“

Том Кито је водио састанке уз помоћ преводиоца. Разумљиво је да није све увек ишло глатко. „Једном приликом је преводилац био Хени Хенијев брат Баду Хени“, прича Дон Филдер који је стигао на Папуу Нову Гвинеју 1953. „У почетку је деловало да ће све протећи у најбољем реду јер је Баду преводио сваку Томову реч и чак опонашао његове покрете. Међутим, Баду је касније признао да није разумео ништа од онога што је Том говорио. Само је понављао учења која је већ знао и опонашао његове покрете да се не примети да нешто није у реду.“ И поред таквих потешкоћа, ова група је брзо расла и ускоро је у Хануабади основана још једна група која се састајала у кући Рахоа Ракатанија.

„ДОЂИТЕ И ПОУЧИТЕ МОЈ НАРОД“

Код Хени Хенија је почетком 1952. дошао један гост који је том приликом присуствовао састанку у његовом дому. Био је то Бобоги Најори, поглавица и уважени врач племена Коијари, Хени Хенијев ванток, то јест припадник истог племена. Задивљен оним што је видео и чуо, Бобоги је касније пришао Тому и рекао: „Молим вас, дођите и поучите мој народ истини!“

Недуго потом, Том и Роуина су својим старим камионетом кренули блатњавим земљаним путем ка  Бобогијевом дому у Хаими, малом селу удаљеном око 25 километара северно од Порт Морсбија. Том је сведочио окупљеним сељанима а Бобоги је преводио. Захваљујући томе, око 30 особа је почело да проучава Библију.

Група у Хаими је касније тог месеца направила малу дворану за састанке. „Дворана је имала дрвену конструкцију, кров од сламе и зидове од бамбуса висине струка“, присећа се Елси Хорсберг, која је касније ишла тамо на састанке. „У њој су се налазиле само столице од прућа, петролејска лампа и мала табла за писање.“ То једноставно здање било је прва Дворана Краљевства на Папуи Новој Гвинеји.

Бобоги је желео да и његови вантоци са оближњих планина чују добру вест. Зато су он и Том кренули на путовање стрмим планинским путем до висоравни Согери. Посетили су три тамошња села и убрзо почели да проучавају Библију са више од 90 људи.

Све то није прошло незапажено код владиних службеника. У Јоадабуу је један представник владе упао на састанак захтевајући да му кажу ко је дозволио Јеховиним сведоцима да поучавају житеље  тог места. Осим тога, полиција је неке заинтересоване особе испитивала о природи нашег дела. Поједини сеоски свештеници и власници плантажа су чак претили браћи насиљем.

Услед таквог притиска, било је оних који су одустали од проучавања. Па ипак, мала група која се  чврсто држала истине наставила је да напредује. Сведоци су 1954. обавили прво крштење на Папуи Новој Гвинеји и том приликом се у реци Лалоки код села Хаима крстило њих тринаесторо. Међу њима је био и Бобоги који је рекао: „Ако и цело племе Коијари одустане, ја нећу јер знам да је ово истина.“ Баш као што је и рекао, Бобоги је остао веран Богу, служећи као старешина у скупштини Хаима све до смрти 1974.

НЕЗАБОРАВНИ СКУПОВИ

У јулу 1955, Џон Катфорт, Канађанин који је као мисионар служио у Аустралији, стигао је у Порт Морсби као први покрајински надгледник. Џон је одмах заволео тропске пределе, једноставне људе и њихов начин живота. Тада није ни слутио да ће на Папуи Новој Гвинеји служити више од 35 година.

Џон је донео документарни филм Друштво Новог света у акцији, у ком је детаљно објашњено како је организовано дело Јеховиних сведока и како изгледају њихови конгреси. Током своје тронедељне посете, 14 пута је приказао тај филм пред публиком од неколико стотина до скоро 2 000 људи. То је веома утицало на мештане, од којих многи никада раније нису гледали филм.

 На крају Џонове посете одржан је једнодневни покрајински састанак у Хаими. Том Кито се сећа: „Када су они који су испуњавали услове за крштење били замољени да устану... то је учинило седамдесет особа! Срце нам је било препуно радости када смо видели четрдесеторицу браће и тридесет сестара како стоје у реду поред реке, спремни да се крсте у знак предања Јехови.“

Браћа су следеће године поново организовала покрајински састанак у Хаими. Бобоги, сеоски поглавица, био је задужен за изградњу неопходних објеката и спремање хране за присутне. Три дана пре тог састанка, Џон (Тед) Сјуел, нови покрајински надгледник из Аустралије, састао се с Бобогијем да би се договорили око припрема.

Тед је одмах прешао на ствар и питао: „Шта сте до сада урадили?“

„Још ништа“, одговорио је Бобоги.

„Али, Бобоги, данас је четвртак а састанак је у недељу!“, рекао је Тед запрепашћено.

„Све је у реду, брате“, рекао је Бобоги, „у суботу ће све бити завршено.“

Тед је био запањен и вратио се у Порт Морсби уверен да ће покрајински састанак бити катастрофално организован.

У недељу се пун зебње одвезао до Хаиме да би видео шта се догађа. Каква је то невероватна промена била! Испод огромног дрвета постављена је стабилна дрвена бина, испред које је био рашчишћен велики простор за публику. Мало даље су се налазиле ископане јаме с ужареним камењем на ком су се пекле свиње, валабији (врста малог кенгура), дивљач, голубови, риба, јам и слатки кромпир. Чај је кључао у котлићима на ватри. Веселе групе су седеле и причале у „ресторану“ од шумског дрвећа.  Усред свега тога, стајао је Бобоги и деловао потпуно спокојно. Тед није могао да верује својим очима!

„Бобоги, где си све ово научио?“, једва је изустио.

„Видео сам на филму који нам је Џон Катфорт пуштао прошле године“, одговорио је Бобоги.

Више од 400 људи из осам племена присуствовало је том скупу, а 73 је крштено. Наредних година су га звали Бобогијев покрајински састанак.

ПРОПОВЕДАЊЕ ПОМОЋУ СЛИКА

Џон Катфорт се 1957. трајно преселио на Папуу Нову Гвинеју и почео да служи као путујући надгледник. Још од прве посете острву много је размишљао о томе који начин би био најбољи за поучавање острвљана, међу којима је већина била неписмена. Сада је био спреман да своје идеје спроведе у дело.

Када је држао говор пред неком скупштином или групом, Џон би најпре написао на табли своје име и име преводиоца. Затим би показавши на небо питао присутне: „Бог, како се зове?“ Онда би на горњем делу табле написао њихов одговор: „Јехова“, као и стих „Псалам 83:18“. Испод тога би с леве стране написао „Стари свет“, нацртао два човека који се туку, уплакано лице и гроб, и написао „Римљанима 5:12“. С десне стране би написао „Нови свет“, нацртао два човека који се рукују, насмејано лице и прецртан гроб, и забележио стих „Откривење 21:4“. Након тога би изнео жив  говор у ком би објаснио цртеже. Затим би позивао присутне да дођу и понове његову презентацију. Када би се уверио да су добро разумели, рекао би им да нацртају те слике на папир и користе их у служби проповедања.

„Прва проповед у сликама“, како су је звали, много је допринела делу проповедања на Папуи Новој Гвинеји. Убрзо су састављене и друге проповеди у сликама. „Провели смо небројене сате прецртавајући те илустроване проповеди у свеске. Сви који су проучавали Библију добили су по примерак да би помоћу њега проповедали другима“, каже Лина Дејвисон која је служила у овој земљи 47 година. Деца су сама правила своје књиге с цртежима и поносно их бојила.

Оваква врста поучавања се користила и на скупштинским састанцима. „Цртежи на школској табли су се много користили током Јавног предавања и Разматрања Стражарске куле, што је било од велике помоћи онима који нису знали да читају“, објашњава Џојс Вилис, пионирка из Канаде која је служила на овом острву више од 40 година.  Илустроване проповеди, насликане на платну, такође су биле од помоћи у поучавању на покрајинским састанцима. „Та велика платна са сликама су била веома популарна и помагала су слушаоцима да упамте кључне мисли“, каже Мајк Фишер који је служио као покрајински надгледник. „Многа од њих су завршила на зиду у кућама објавитеља из удаљених места, а они су их поносно користили када су сведочили својим гостима.“

Наредних деценија је све више људи научило да чита и пише, илустроване публикације су биле све доступније, па се проповеди у сликама више нису користиле.

СВЕ ВИШЕ СЕ ПРОПОВЕДА

Крајем 1950-их, на Папуу Нову Гвинеју су се досељавали ревни Аустралијанци који су желели да на овом острву проповедају добру вест. Осим тога, многи Папуанци који су упознали истину у Порт Морсбију вратили су се у своја родна села носећи поруку о Краљевству. Тако се добра вест брзо проширила по целој земљи.

Дејвид Вокер, 26-годишњи брат који је дошао у Порт Морсби из Аустралије, чуо је 1957. да су становници оближњег села Ману Ману и области Габади заинтересовани за истину. Напустио је посао, почео да служи као специјални пионир и годину дана проповедао тамо потпуно сам. Други су касније  наставили његовим стопама и сада у области Ману Ману постоји једна скупштина која има своју Дворану Краљевства.

У међувремену је Дон Филдер, проповедајући на пијаци Коки у Порт Морсбију, упознао неколико рибара које је занимала библијска порука. Они су дошли из приморског села Хула, око 100 километара источно од Порт Морсбија. Да би њима и њиховим породицама помогли да сазнају више о Библији, Дон Филдер и Етол (Деп) Робсон су кренули у то село с још неким заинтересованим особама из Хуле. Возили су се Доновим новим, осам метара дугим чамцем с дуплим дном. Тамо су остали три дана и основали малу групу за проучавање Библије.

Дон се убрзо преселио у Хулу са супругом Ширли и двогодишњом ћеркицом Деби. Тамо је почео да служи као специјални пионир. „Направили смо малу колибу и проповедали смо у пет оближњих села“, прича Дон. „Свакодневно смо пешачили око 12 километара. Били смо физички уморни али срећни јер смо почели да проучавамо Библију  с много њих и ускоро нам се у служби придружило осам нових објавитеља.“

Доново и Ширлино проповедање је разбеснело тамошњег свештеника Уједињене цркве. Зато је приморао власника имања на ком се налазила њихова колиба да их отера. „Када су то чули људи из оближњег села, били су веома љути јер нису желели да одемо“, каже Дон. „Њих двадесетак нам је помогло да преместимо колибу — заједно с темељима и свим стварима — на земљиште које припада њиховом селу.“

Тај љутити свештеник није одустао. Свим силама се трудио да наговори власти у Порт Морсбију да забране Филдеровима изградњу колибе на целом том подручју. „Пошто нисмо желели да напустимо своју доделу“, прича Дон, „замолили смо Алфа Грина, врсног столара, да искористи дрвну грађу наше колибе и направи нам малу просторију на чамцу. Затим смо се усидрили у мангровој шуми у близини места где се оближња река улива у море. Тамо смо, међу ројевима комараца и крокодилима који су вребали плен, живели и служили као пионири наредне две и по године.“ Након рођења друге ћерке, Вики, Филдерови су се вратили у Порт Морсби. Касније су учествовали у путујућој служби, а Дон је био члан Одбора подружнице.

И ДРУГИ ЧУЈУ ДОБРУ ВЕСТ

Негде у то време, Ланс и Дафни Госон су у Порт Морсбију почели да проучавају Библију с неколицином младића из приобалног села Керема, око 225 километара западно од Порт Морсбија. Када су ти младићи отишли у своје село на одмор, Ланс и Џим Чамблис су одлучили да их посете и проведу две недеље у том селу проповедајући добру вест.

„Сви мештани су се окупили да би нас слушали“, пише Ланс. „Док смо им проповедали, дојурио  је свештеник Лондонског мисионарског друштва, устремио се на нашег преводиоца и ударио га песницом неколико пута док га остали сељани нису зауставили. Свештеник је тврдио да људи не желе да будемо ту и наредио нам да напустимо ’његово‘ подручје. Рекли смо да они који желе да нас слушају пођу с нама на други крај села, а остали могу да остану с њим. Цело село је кренуло с нама.

„Следећег јутра смо отишли до владиног службеника у тој области да бисмо пријавили оно што се догодило. На путу смо срели једну жену која је била веома болесна. Предложили смо јој да је одведемо у болницу, али нам је рекла да се плаши да иде код лекара. Након много убеђивања, пристала је да пође с нама. Оставили смо је код лекара и затим продужили до службеника коме очигледно није било драго што смо дошли. Заправо, љутито нас је оптужио да поучавамо људе да одбијају медицинску помоћ! Међутим, у том тренутку је наишао лекар из болнице и случајно чуо ту оптужбу. Испричао је службенику да смо управо наговорили једну болесну жену да оде у болницу и затражи лечење. Службеник се на то одмах извинио. Рекао нам је да га је малопре посетио католички свештеник и испричао му лажи о нашим веровањима. Онда је наредио двојици наоружаних полицајаца да нас заштите од могућих проблема. Било нам је веома необично што су два полицајца с пушкама седела с нама док смо проучавали Библију с другима!“

Убрзо након тога су два млада Аустралијанца, Џим Смит и Лајонел Дингл, послати у Керему као специјални пионири. Одмах су прионули на учење тамошњег језика тајрума. „Реч коју бисмо рекли на језику моту заинтересоване особе би нам превеле на тајрума језик, а ми бисмо је записали“, објашњава Џим. „Тако смо направили мали речник и учили смо напамет једноставне презентације. Људи су  били одушевљени када би чули да говоримо њихов језик јер то до тада ниједан белац није учинио. После три месеца смо на обе стране залива Керема почели да одржавамо састанке на тајрума језику.“

Глен Финли, још један млади пионир из Аустралије, служио је у Кереми након што су Џим и Лајонел отишли. Тамо је 18 месеци проповедао сам. „Било је то веома тешко време“, каже Глен, „понекад сам се питао да ли ишта постижем. Али једно дирљиво искуство ме је навело да променим мишљење.

„Међу онима с којима сам проучавао Библију био је стари сеоски пекар по имену Хевоко. Био је неписмен и после неколико месеци је успео да упамти тек понеко од основних библијских учења. Питао сам се да ли уопште вреди проучавати с њим. А онда сам једног јутра, док сам се приближавао његовој кући, чуо неки глас и застао. Хевоко се наглас молио Јехови. Захваљивао му је дирљивим речима што је сазнао истину о његовом имену и Краљевству. Та искрена молитва ме је подсетила на то да Јехова код људи гледа срце а не интелектуалне способности. Он добро зна ко га воли“ (Јов. 6:44).

 НЕСТАЈАЊЕ КАРГО КУЛТА

Још два специјална пионира из Аустралије стигла су 1960. Били су то Стивен Бланди и Ален Хоскинг који су се доселили у село Савајвајри, око 50 километара источно од Кереме. Најпре су три месеца живели у шатору а затим су се преселили у малу колибу на једној плантажи кокосових ораха усред огромне мочваре.

Савајвајри је био познат по снажно укорењеном карго култу. Како је тај култ настао? Током Другог светског рата, острвљани су били задивљени огромним богатством, то јест товаром (каргом) који су страни војници доносили на својим бродовима. Када се рат завршио, војници су се спаковали и отишли са острва. Будући да је товар на војним бродовима стизао из подручја иза хоризонта, где се по мишљењу сељана налазио свет духова, неки од њих су закључили да су им то богатство сигурно слали њихови преци, само су га војници присвојили. Да би духовима показали шта им је потребно, људи су изводили војне вежбе с лажним оружјем и правили пристаништа како би се припремили за славни дан када ће доћи бродови с новим товаром.

Стивен и Ален су убрзо проучавали Библију са око 250 припадника карго култа, међу којима  је био њихов вођа и неки од његових „дванаест апостола“. „Многи од тих људи су прихватили истину“, сећа се Стивен. „У ствари, владин представник за то подручје нам је касније рекао да је наше проповедање у великој мери допринело окончању карго култа у Савајвајрију.“

ПРЕВОЂЕЊЕ БИБЛИЈСКИХ ПУБЛИКАЦИЈА

Први пионири су брзо увидели колико би било корисно имати библијску литературу на тамошњим језицима. Али како да преведу публикације на 820 језика?

Године 1954, Том Кито је начинио први корак тако што се договорио с неколицином тамошње браће да преведу једно поглавље књиге „Нека Бог буде истинит“ c на језик моту, који се говори у Порт Морсбију. То поглавље под називом „Нова земља“ умножавано је мимеографом и коричено у виду брошурице. Подељено је више од 200 примерака, на радост многих људи који говоре моту језик.

Дело проповедања се ширило на нова подручја, па су пионири сатима марљиво преводили публикације на друге локалне језике. Џим Смит прича: „Записујући нове речи и изразе, пажљиво сам саставио речник и скраћену граматику тајрума језика, које сам користио у превођењу чланака за скупштинско разматрање Стражарске куле. Често сам до касно у ноћ прекуцавао преведене чланке како би сви који су долазили на састанке могли добити по примерак. Касније сам превео један трактат и брошурицу на тајрума језик. Те прве публикације су помогле многима у Кереми да упознају истину.“

Још неке публикације су преведене на језике хула и тоарипи. Пошто је било немогуће штампати публикације на свим језицима, браћа су с временом  највише пажње посветила језицима хиримоту и ток писин, јер се они користе у трговини. Хиримоту је поједностављени облик језика моту који говоре многи житељи папуанских обала. „Уложили смо доста труда да побољшамо писани облик овог језика“, каже Дон Филдер. „Заправо, превођење Стражарске куле и других публикација на хиримоту знатно је допринело томе да се овај језик развије и достигне данашњи облик.“ Ток писин је мешавина енглеског, немачког, куануа и других језика и заступљен је у планинским и приморским областима, као и на северним острвима Папуе Нове Гвинеје. Како се започело с делом проповедања на тако разноликом подручју?

ДОБРА ВЕСТ СТИЖЕ ДО СЕВЕРНИХ КРАЈЕВА

У јуну 1956, први Сведоци су стигли на Нову Ирску, острво у Бизмарковом архипелагу у североисточном делу Папуе Нове Гвинеје. Били су то Кен и Розина Фрејм, нововенчани пар пионира. Кен је радио као рачуновођа у једној великој трговачкој компанији у Кавијенгу, главном граду овог острва. „Пре него што смо пошли из Сиднеја“, сећа се Кен, „добили смо савет да најпре допустимо људима да нас упознају па да тек онда почнемо отворено да проповедамо. Розина је била вешта кројачица и убрзо је имала доста муштерија. Сведочили смо им неформално и за кратко  време се мала група заинтересованих особа састајала једном недељно код нас, трудећи се да не привуче пажњу других.

„Годину и по дана касније, посетио нас је покрајински надгледник Џон Катфорт и питао да ли би могао да прикаже филм Срећно друштво Новог света. Разговарао сам с власником тамошњег биоскопа и он је рекао да можемо користити салу и да нам неће наплатити пуштање филма. Мора да су запослени у биоскопу причали другима о тој пројекцији јер, када смо стигли тамо, нисмо могли да се пробијемо до улаза. Било је толико људи да је полиција морала да направи пролаз за нас. Више од 230 особа је гледало филм, не рачунајући оне који су вирили кроз отворене прозоре. Након тога смо почели слободније да проповедамо.“

У јулу 1957, основана је скупштина на Новој Британији, у Рабаулу, симпатичном лучком граду који се угнездио између два активна вулкана. Та скупштина се састајала у дворишту иза изнајмљене куће у којој су становали специјални пионири. „Више од стотину људи је долазило свако вече да проучава Библију“, каже пионир Норман (Норм) Шарин. „Делили смо их у групе од двадесетак и проучавали с њима испод дрвећа уз светлост лампи.“

Када је у том месту први пут одржан покрајински састанак, седморо је крштено на оближњој плажи. Петоро њих је убрзо започело с пионирском службом. Али где би њихова помоћ највише значила? Аустралијска подружница је одговорила на то питање — у Мадангу.

У том граду на североистоку копненог дела Папуе Нове Гвинеје, „поља“ су била зрела за жетву (Јов. 4:35). Мала група објавитеља је једва успевала  да помогне свим заинтересованим особама. Након што се пионир Метју Поуп доселио с породицом из Канаде и купио кућу с неколико дворишних просторија, било је могуће послати још пионира на то подручје.

Осморо пионира је стигло из Рабаула и започело с проповедањем у Мадангу и околини. Међу њима је био Тамул Марунг. Он је набавио бицикл који је ставио на чамац и пловио дуж обале до Баскена, свог села које се налази 48 километара северно од Маданга. Проповедао је у Баскену и затим се бициклом враћао у Маданг, сведочећи успут. Касније се поново настанио у Баскену, где је основао скупштину и служио као пионир још 25 година. За то време се оженио и добио децу. Његова ћерка и унука старијег брата једно време су служиле у Бетелу.

У међувремену су Џон и Лина Дејвисон у Мадангу упознали Калипа Канаја, учитеља из Талидига, сеоцета између Баскена и Маданга. Њих двоје су путовали до Талидига да би проучавали с Калипом и његовим рођацима. Школски инспектор, који је био католичке вероисповести, разбеснео се због тога. Наговорио је полицију да избаци Калипа и његове рођаке из њихових домова. Али њих то није застрашило. Преселили су се у оближње село Багилдиг и тамо основали скупштину која је лепо напредовала. Касније су изградили велику Дворану  Краљевства која се користила за покрајинске састанке и обласне конгресе. Сада у области Маданг има седам скупштина и две групе.

Док је дело у Мадангу фино напредовало, Џим Берд, Џон и Магдален Ендор су са успехом проповедали у великом приобалном граду Лаеу, око 210 километара према југоистоку. „Проучавали смо с великим групама људи скоро свако вече у нашем дому. За мање од шест месеци нам се у служби придружило десеторо нових објавитеља“, присећа се Џон. Касније те исте године, више од 1 200 особа је у биоскопу у Лаеу гледало филм Друштво Новог света у акцији. Многи од присутних су били најамни радници који су понели добру вест са собом у своја забачена планинска села.

Идући од Лаеа ка унутрашњости острва, марљиви објавитељи су такође постизали лепе резултате. У месту Воу је  Џек Арифеај, крупан човек округлог лица, ревно служио Јехови и основао напредну скупштину која се састајала у његовој кући. Око 30 припадника племена Кукукуку, некада озлоглашеног због канибализма, проучавало је Библију и добро духовно напредовало.

У међувремену су у оближњем селу Булоло ревно проповедали Воли и Џој Бусбриџ, што је изазвало гнев једног мисионарског друштва које је сматрало да полаже искључиво право на то подручје. Вршили су притисак на Волијевог послодавца који му је на крају рекао да одабере: „Или напусти своју религију или тражи други посао.“ Воли и Џој су се преселили у Лае и наставили да проповедају. Касније су почели с пуновременом службом и годинама су служили у путујућем делу.

Попондета је мали град југоисточно од Лаеа. Тамо су проповедали Џером и Лавинија Хотота који су се вратили у своје родно место из Порт Морсбија. Џером је био веома активан у служби и уверљиво је резоновао на темељу Светог писма. Лавинија је била срдачна жена која се искрено занимала за друге. Као што се могло очекивати, када су њих двоје почели да проповедају, англикански бискуп и велика група његових присталица убрзо су дошли до њихове куће и захтевали да престану с проповедањем. Али Џером и Лавинија се нису уплашили. Наставили су да проповедају и основали малу али ревну скупштину.

Добра вест је 1963. стигла до града Вевака који се налази на северу Папуе Нове Гвинеје. Карл Тејнор и Ото Еберхарт, два грађевинска радника из Немачке, радила су дању на изградњи болнице у Веваку а увече и током викенда су проучавали с преко 100 заинтересованих особа. То је разбеснело тамошњег  католичког свештеника који је окупио руљу и наговорио их да баце у море мотоцикле које су возили Карл и Ото. У томе је учествовао и један угледни сеоски поглавица чији је син касније постао Сведок. Задивљен променама које је видео код сина, тај поглавица је променио став и дозволио Сведоцима да проповедају у селима која су била под његовом управом.

ОТВАРАЊЕ ПОДРУЖНИЦЕ

Док је свештенство настојало да реши „проблеме“ са Сведоцима, браћа су предузимала све што је било потребно да би на највишем нивоу ’законски потврдила право на проповедање добре вести‘ (Фил. 1:7). Тако је 25. маја 1960, влада званично признала Међународно удружење истраживача Библије, законску корпорацију коју су Јеховини сведоци користили у многим земљама. То је омогућило браћи да од државе добију плацеве на којима би могли градити Дворане Краљевства и друге објекте неопходне за подупирање дела проповедања о Божјем Краљевству.

Касније те исте године, на Папуи Новој Гвинеји се почело с припремама за отварање подружнице Јеховиних сведока. Џон Катфорт је наименован за слугу подружнице. Међутим, браћи није полазило за руком да нађу и изнајме одговарајући простор. Где ће подружница бити смештена?

Решење је понудио новопридошли брачни пар, Џим и Флоренс Добинс. Џим је служио у америчкој морнарици на Папуи Новој Гвинеји за време Другог светског рата. Касније су он и Флоренс упознали истину и поставили циљ да више времена проводе у служби. „Један брат из Порт Морсбија је 1958. дошао у госте код нас у Охајо и показивао нам неке слајдове на којима су били пејзажи Папуе Нове Гвинеје“, присећа се Џим. „Касније смо нашли један  слајд који је случајно оставио. На њему је био један од најлепших призора који смо икада видели. ’Послаћемо га поштом‘, рекла је моја жена. Али ја сам одговорио: ’Не, хајде да му однесемо.‘“

Годину дана касније, Џим и Флоренс су се са своје две ћерке, Шери и Дебором, преселили у омању бетонску кућу у предграђу Сикс Мајл, у Порт Морсбију. Недуго након тога, Џим је питао Џона Катфорта где ће се налазити подружница.

„Претражио сам цео Порт Морсби, али нисам нашао ништа одговарајуће“, жалио се Џон.

„Шта кажеш за нашу кућу?“, одговорио је Џим. „Можете користити три предње собе, а ја ћу с породицом живети у задњем делу куће.“

Убрзо је све било договорено и 1. септембра 1960. кућа Добинсових је званично регистрована као прва подружница на Папуи Новој Гвинеји.

’ЗАБРАНИТЕ ЈЕХОВИНЕ СВЕДОКЕ‘

Напредак дела у овој земљи није се свидео противницима. Почев од 1960, хришћанске цркве, организација за помоћ бившим и садашњим припадницима аустралијске војске, као и тамошњи медији удружили су све своје снаге како би оцрнили Јеховине сведоке и издејствовали забрану њиховог дела.

Ситуација се посебно заоштрила када је одређеним лекарима, свештеницима и представницима власти уручена брошурица у којој је објашњено наше гледиште о трансфузији крви. Као и обично, свештенство је прво реаговало. На насловној страни новина South Pacific Post, 30. августа 1960. објављена је ударна вест: „Цркве љуте због питања крви“. У пропратном чланку су верске вође оптужиле Сведоке да су „антихристи [и] непријатељи цркве“.

 У наредним чланцима се лажно тврдило да Јеховини сведоци подривају државу и да својим учењима подстичу на бежање из школе, неплаћање пореза, учествовање у карго култовима, па чак и на неуредност. У другим извештајима су лажно оптужени да користе предстојеће помрачење сунца како би унели страх међу народ и „преузели контролу над умом примитивних људи“. У једном уводном чланку Сведоци су чак критиковани због тога што „живе, једу и раде са сељанима“. У новинама South Pacific Post им се замерало што научавају да су „сви људи једнаки“ и тврдило се да су Сведоци „веће зло од комунизма“.

Организација за помоћ бившим и садашњим припадницима аустралијске војске позвала је 25. марта 1962. колонијалне власти да забране дело Сведока. Међутим, аустралијска влада је јавно одбацила тај захтев. „Та објава је позитивно утицала на јавност широм земље“, каже Дон Филдер. „Разумни људи су могли видети да су тврдње наших противника биле чиста лаж.“

 У ПЛАНИНСКИМ ПРЕДЕЛИМА

Тог истог месеца, Том и Роуина Кито су кренули из Порт Морсбија на напорно путовање од неколико седмица. Намеравали су да проповедају добру вест на нетакнутом подручју — у планинским пределима Нове Гвинеје.

Тридесет година раније, аустралијски копачи злата су открили да на тим планинама живи око милион људи који су потпуно одсечени од света. Када су видели белце, престрашени староседеоци су помислили да су то духови предака који су се вратили из мртвих.

За петама копача злата стизали су мисионари хришћанских цркава. „Када су мисионари чули да долазимо, заповедили су сељанима да нас не слушају“, сећа се Роуина. „Али њихова упозорења су послужила као добра реклама. Ти брђани су по природи знатижељни и једва су чекали да стигнемо.“

Том и Роуина су отворили малу продавницу у Вабагу, 80 километара северозападно од града Маунт Хагена. „Свештенство је наложило верницима да не купују од нас, да нам ништа не продају, да не разговарају с нама и чак су их наговарали да траже  поништење наше дозволе за закуп“, прича Том. „Међутим, с временом су сељани увидели да смо другачији од осталих белаца које су упознали. Најупечатљивије је било то што смо били добри према њима. Заправо, наша љубазност би их често дирнула до суза и говорили су нам да желе да останемо.“

СТРПЉЕЊЕ ДОНОСИ ДОБРЕ РЕЗУЛТАТЕ

Од 1963, велики број Сведока из других земаља доселио се у планинске пределе како би помагали у делу проповедања. Та браћа и сестре су постепено проповедали од истока ка западу и на крају су обрадили целу ту област и основали групе и скупштине у многим местима.

У Гороки, која се налази у најисточнијој планинској области, мала скупштина се најпре састајала у приватној кући. Касније су од шумског дрвећа направили једноставно место за састајање. Онда су 1967. изградили лепу Дворану Краљевства са 40 места. „У шали сам говорио да ћемо попунити сва места до Армагедона“, присећа се Џорџ Коксен, који је десет година служио на том подручју. „Заиста сам се преварио! За 12 месеци је толико људи посећивало састанке да смо морали основати још једну скупштину!“

Нешто источније, у близини Каинантуа, Норман Шарин је проучавао Библију с више од 50 сељана који су долазили у његову колибу сваког дана. Пионири Бернт и Ерна Андерсон су касније бринули о тој групи две и по године. „Људи су се ретко купали, имали су само неколико комада одеће, били су неписмени и дубоко уплетени у спиритизам“, прича Ерна. „Па ипак, помагали смо им стрпљиво и с љубављу, и неки од њих су убрзо научили напамет 150 стихова, које су умели и да објасне.“

Бернт и Ерна су се зближили с тим сељанима. „Када је дошло време да одатле одемо у Кавијенг,  жене су се окупиле око мене и плакале, у ствари гласно јецале!“, каже Ерна. „Једна за другом су ми прилазиле и миловале ме по рукама и лицу док су им сузе непрестано текле. Повремено сам се враћала у колибу и плакала док је Бернт безуспешно покушавао да их утеши. Кад смо коначно кренули, мноштво њих је трчало низ планину за нашим колима, а жене су плакале и јецале све време. Још увек не могу да нађем праве речи да опишем колико нам је тешко пао тај растанак. Чезнемо да поново видимо те драге особе у новом свету!“ Други пионири су наставили с делом које су Бернт и Ерна започели и у Каинантуу је основана јака скупштина.

СЕМЕ КРАЉЕВСТВА ДОНОСИ ПЛОД

Почетком 1970-их, основана је мала група у Маунт Хагену, око 130 километара западно од Гороке. Тај град је био познат по огромној недељној пијаци на коју су долазиле хиљаде људи из села удаљених километрима одатле. „Уручивали смо на стотине публикација на тој пијаци“, каже Дороти Рајт, одважна пионирка. Људи су се враћали у своја села с поруком о Краљевству тако да је добра вест продирала до забачених места где пионири нису могли стићи.

 Касније је Доротин син Џим Рајт с још једним пиониром, Керијем Кеј-Смитом, био послат у Банз. Та област се налази у прелепој долини Ваги, источно од Маунт Хагена и у њој се узгајају чај и кафа. Када су стигли, наишли су на жестоко противљење мисионара других цркава, који су наговарали децу да бацају камење на њих и да их терају из села. Када је Кери послат у друго место, Џим је остао у Банзу и наставио сам с пионирском службом. Он се присећа: „Често сам ноћу лежао будан у својој колибици од сламе и молио се: ’Јехова, зашто сам овде?‘ Тек после много година добио сам одговор на то питање.

„Када сам 2007. допутовао из Аустралије у Банз на обласни конгрес“, наставља Џим, „недалеко од места где се налазила моја колибица стајала је лепа нова Дворана Краљевства која се користи и за покрајинске састанке. Тада се проширује и може да прими 1 000 људи. Чим сам ушао унутра, притрчао ми је један брат, чврсто ме загрлио и заплакао на мом рамену. Када се смирио, рекао је да се зове Пол Тај и објаснио ми да сам ја проучавао с његовим оцем пре 36 година. Он је касније прочитао очеве књиге и тако прихватио истину. Рекао ми је да сада служи као старешина.

„На том конгресу сам у једном интервјуу испричао какво смо прогонство у почетку доживљавали у Банзу“, каже Џим. „Скоро сви су заплакали. Након  програма ми је пришло неколико браће. Загрлили су ме и извинили се са сузама у очима. Они су ме као дечаци терали из свог села, бацали камење на мене и псовали ме. Штавише, један од њих, Манги Самгар, некада је био лутерански пастор и подстицао је децу на такво понашање. Он сада служи као старешина. Тај конгрес је заиста био диван поновни сусрет!“

СЕМЕ НИЧЕ У ЗАБАЧЕНИМ КРАЈЕВИМА

Док су многи на Папуи Новој Гвинеји упознали истину лично од неког објавитеља, семе истине је на различите начине налазило пут до оних у забаченим крајевима (Проп. 11:6). Примера ради, негде 1970. подружница је почела да редовно добија извештаје о служби проповедања непостојеће скупштине. Слала их је непозната особа из непознатог села у близини далеке реке Сепик. Мајк Фишер, који је служио као покрајински надгледник, био је замољен да отпутује тамо и види о чему се ради.

 „Да бих стигао до тог села, пловио сам десет сати кануом на моторни погон узаним речицама кроз прашуму пуну комараца“, присећа се Мајк. „Коначно сам стигао касно увече тог дана и упознао тајанственог дописника, човека који је пре много година био искључен док је живео у другом делу земље. Он се вратио у родно село, покајао за своје грехе и почео да проповеда другима. Више од тридесет мештана је за себе говорило да су Јеховини сведоци а неки од њих су испуњавали услове да се крсте. Ускоро је тај човек који се покајао био поново примљен и подружница је признала ту групу.“

Године 1992, други покрајински надгледник, Дарил Брајон, чуо је да у једном забаченом селу у унутрашњости има заинтересованих особа. „Да бих стигао до тог села, путовао сам колима 80 километара, пешачио кроз густу прашуму око сат и по и затим веслао кануом узводно још један сат“, објашњава Дарил. „Изненадио сам се када сам на обали реке окружене планинама угледао нову новцату зграду с натписом ’Дворана Краљевства Јеховиних сведока‘.

„Око 25 заинтересованих особа се сваке недеље састајало у дворани да би проучавали књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Пошто су тврдили да су Сведоци, питао сам их да ли жваћу бетелове орахе. ’Не, никако‘, одговорили су они. ’С тим смо прекинули пре годину дана када смо упознали истину!‘ Можете да замислите колико сам се обрадовао када је подружница уврстила ту групу међу скупштине и групе које сам посећивао.“

СТИЖЕ ЈОШ МИСИОНАРА

Током 1980-их и 1990-их, дело проповедања на Папуи Новој Гвинеји још више је напредовало захваљујући помоћи бројних мисионара из Галада, оних који су завршили Школу за обучавање  наименоване браће, као и специјалних пионира из Аустралије, Канаде, Енглеске, Финске, Немачке, Јапана, Шведске, Сједињених Држава, с Новог Зеланда, Филипина и из других земаља. За неке од њих је то био двоструки благослов јер су се касније овде венчали и наставили да служе са ревним брачним другом.

Када су допутовали на острво, већина је два или три месеца учила језике ток писин и хиримоту. Сваког јутра су имали часове језика а поподне су у служби проповедања примењивали оно што су научили. Ови курсеви језика су многима помогли да за само неколико месеци воде смисаоне библијске студије, као и да износе говоре.

Учење новог језика им је такође помогло да буду стрпљиви и саосећајни док проучавају с људима који не умеју да читају или пишу. На тај начин  су помогли многим заинтересованим особама да се описмене како би могли да читају Божју Реч (Ис. 50:4). Захваљујући томе, број објавитеља се од 1989. до 1998. повећао са 2 000 на око 3 000, што је пораст од 50 посто за само девет година!

Иако су многи од тих пуновремених слугу касније отишли с Папуе Нове Гвинеје због здравствених или других разлога, они су оставили неизбрисив траг. Многи још увек памте те драге особе и радо се сећају њихове верности и добрих дела (Јевр. 6:10).

ИЗГРАДЊА НОВИХ ОБЈЕКАТА УБРЗАВА НАПРЕДАК

С порастом броја објавитеља, расла је и потреба за новим Дворанама Краљевства, Конгресним дворанама и већим објектима подружнице. Како се удовољило тој потреби?

До 1975. године, аустралијско Министарство за просторно планирање је редовно издвајало земљиште за градњу верских објеката. Заинтересоване цркве су подносиле молбу за одређену парцелу и пред владиним Одбором за земљиште образлагале због чега им је потребна. Црква којој је молба одобрена добила би бесплатно ту парцелу али је била у обавези да изгради објекте у разумном периоду.

Упркос снажном противљењу свештенства, Међународно удружење истраживача Библије је 1963. добило на коришћење најбоље земљиште у Порт Морсбију. Налазило се на брду и имало прелеп поглед на пијацу Коки и азурно Корално море. На том месту је касније изграђена велика једноспратна кућа у којој су се налазиле подружница и Дворана Краљевства. Такође су добијене дозволе за изградњу Дворана Краљевства у још неким деловима Порт Морсбија, као што су Сабама, Хохола, Гереху и Гордон.

 Место у Гордону се налазило изнад самог центра града и првобитно је било намењено за изградњу англиканске катедрале. „Међутим, председник Одбора за земљиште је на јавној расправи рекао англиканском свештенику да одбор није задовољан што та црква гомила плацеве и често их користи у комерцијалне сврхе“, објашњава Рон Фин који је служио на Папуи Новој Гвинеји 25 година. „Председник је додао да Англиканска црква неће више ништа добити докле год се одбор не увери да се досадашњи плацеви користе за шта су и намењени.

„Када је то рекао, окренуо се према мени и питао ме за које земљиште смо ми заинтересовани. Рекао сам му да нас занима парцела у Гордону, где је требало да буде изграђена катедрала. Англикански свештеник је на то скочио као опарен и уложио приговор, али му је председник одлучно рекао да седне. Ја сам изнео наше услове до краја. Затим је на изненађење свих присутних, одбор доделио то земљиште нашој скупштини.“

На том месту је подигнута Дворана Краљевства и троспратна зграда подружнице. Та нова подружница је била посвећена 12. децембра 1987. Раније имање у близини пијаце Коки било је продато. Објектима подружнице су од 2005. до 2010. додате троспратна стамбена зграда, Дворана Краљевства и канцеларије за преводилачки тим. Посвећење тих објеката одржано је 29. маја 2010.

Данас широм ове земље постоји 89 Дворана Краљевства и других места за састајање. У многим сеоским подручјима се места за састајање још увек граде од шумског дрвећа. Међутим, у већим градовима се користе савремени грађевински материјали. Многе од тих новијих дворана су направљене захваљујући програму за изградњу у земљама са ограниченим средствима, у који је Папуа Нова Гвинеја укључена од 1999. године.

 ПРЕПРЕКЕ ИХ НИСУ ЗАУСТАВИЛЕ

На Папуи Новој Гвинеји је заступљено више религија које имају неписани договор у вези с тим где ће која деловати. Свака од њих има своје подручје и очекује да друге религије ту не залазе. Наравно, Јеховини сведоци преносе добру вест свима који желе да је чују, без обзира на то где живе. Такав став, као и чињеница да су многи прихватали истину, разбеснели су свештенство.

„Када сам се доселио на мало острво Кермалак, у близини западног дела Нове Британије, међу мојим првим посетиоцима био је један англикански свештеник“, прича Норм Шарин. „’Немате право да проповедате у мојој бискупији‘, рекао ми је. ’Они који овде живе већ су хришћани!‘

„Касније сам видео једног човека с којим сам проучавао Библију како бесомучно весла према обали, иако је киша пљуштала и море се узбуркало. Ризиковао је живот што је запловио по таквом невремену. Извукао је свој мали чамац на обалу и, борећи се да дође до даха, рекао да бродићем долази група католика предвођена њиховим вероучитељем. Намеравали су да ме претуку. Нисам имао где да побегнем, па сам се помолио Јехови за мудрост и снагу.

„Када је бродић стигао, из њега је изашло око 15 мушкараца зајапуреног лица — сигуран показатељ да се спрема нешто лоше. Уместо да чекам да дођу до мене, пошао сам им у сусрет. Нестао је страх који сам у почетку осећао. Док сам им се приближавао, вређали су ме и псовали, надајући се да ћу им узвратити и тако дати повод да започну тучу, али ја сам остао смирен.

„Однекуд се створио један старији човек с којим сам такође проучавао Библију. Он је такорећи био власник острва. С најбољом намером, обратио се  тим људима и рекао: ’Јеховини сведоци се не бију. Само напред, ударите га и видећете!‘

„’На чијој је он страни?‘, помислио сам, надајући се да неће више ништа рећи.

„Разговарао сам с њима неколико минута настојећи да их уразумим, а затим сам им предложио да се врате кући. У знак добре воље, пружио сам десну руку њиховом вођи. Изненађен, погледао је остале, а они у њега. Затим се руковао са мном, након чега је напетост попустила и сви смо се руковали. На моје велико олакшање, после тога су отишли. У мислима су ми одзвањале речи које је Павле написао Тимотеју: ’Господов роб не сме да се свађа, него треба да буде благ према свима... да се обуздава кад трпи зло‘“ (2. Тим. 2:24).

Бернт Андерсон се сећа да су у једном планинском селу лутерански пастор и група од око 70 мушкараца из другог села покушали да отерају Сведоке и униште Дворану Краљевства. Међутим, Бернт је изненадио ту руљу тако што им је кренуо у сусрет и сачекао их изван села. Пришао је пастору и питао га зашто лутерански мисионари кажу да се Бог зове Ануту, што је овдашње име које су почеле да користе неке хришћанске цркве. Он је одговорио да се то име налази у Библији, па га је Бернт замолио да му покаже где је записано. Пастор је отворио Библију и почео да је листа. Када је постало очигледно да неће наћи такав стих, Бернт му је предложио да прочита Псалам 83:18. Пастору је била потребна помоћ да нађе књигу Псалама, након чега је почео да чита наглас. Када је дошао до Јеховиног имена, брзо је затворио Библију и узвикнуо: „То је лаж!“ Прекасно је схватио да је управо оспорио истинитост властите Библије. Након овог догађаја, многе његове присталице су промениле став према Сведоцима.

 Верски противници су спалили неке Дворане Краљевства у унутрашњости, што је био случај у месту Аги, у области Милне Беј. Међутим, једног од учесника у подметању пожара, који је том приликом био пијан, касније је савест страшно гризла због тога. Обратио се браћи, почео да проучава Библију и с временом постао пионир. Касније му је чак било понуђено да станује у кући за пионире која се налазила тик поред новоизграђене дворане. Тако је постао домар и чувар на истом оном месту где је раније подметнуо пожар!

Данас је верско прогонство скоро потпуно престало. „Ушли смо у раздобље мира“, каже Крејг Спигл. „Али појавио се нови проблем — насиље које су почели да шире хулигани и лопови, звани расколи. Зато браћа, кад сведоче у опасним деловима града, иду у групама и пазе да не изгубе једни друге из вида.“

 „Добро је бити познат као Сведок“, кажу мисионари Адријан и Андреа Рајли. „Било да сте у куповини или у служби проповедања, увек треба носити литературу са собом“, прича Адријан. „Руку на срце, не мора да значи да се ништа неће десити, али је корисно јер показује да сте Јеховин слуга. Једном приликом ми се ауто покварио у опасном крају Лаеа. Био сам потпуно сам. Убрзо сам приметио да се приближава банда младића претећег изгледа.Али, двојица њих су ме препознала јер сам недавно разговарао с њима о Библији. Зато су почели да убеђују остале да ме не дирају. На моје велико изненађење и олакшање, нису ми ништа украли нити ме повредили већ је цела група гурала мој покварен ауто скоро пола километра назад до мисионарског дома!“

Другом приликом, једна сестра је била на пијаци када су јој пришли расколи наоружани ножевима и тихо рекли: „Дај торбу.“ Сестра је то одмах урадила и они су побегли. Међутим, после само неколико минута су се опет појавили, извинили јој се и вратили торбу са свим стварима. Зашто су то урадили? Када су отворили торбу, видели су Библију и књигу Резоновање, па су осетили кривицу због онога што су учинили.

РАЗЛИЧИТЕ МЕТОДЕ ПРОПОВЕДАЊА

„Проповедали смо свуда где је било људи“, присећа се Елси Тју. Она и њен супруг Бил служили су на Папуи Новој Гвинеји од 1958. до 1966. „Разговарали смо с људима у њиховим селима, кућама, баштама, на пијацама и шумским путевима. Прилазили смо рибарима на обали мора и река. У тим првим данима, носили смо са собом и карту  света како бисмо људима у забаченим крајевима показали одакле смо дошли. То је било важно јер смо у нека места стизали авионом, па су сељани, који нису имали никакав контакт са спољашњим светом, мислили да смо пали с неба! Зато бисмо им на карти показали да смо једноставно дошли из другог краја истог света у ком они живе.“

Бродићи и кануи су једина превозна средства којима се може стићи до бројних села раштрканих на дугачком појасу уз море и дуж речних обала. Стив Бланди каже: „Један стари брат, Дајра Губа из Хануабаде у Порт Морсбију, био је веома искусан у градњи чамаца. Испод своје куће на стубовима имао је два издубљена дебла, па смо му мој сарадник и ја помогли да набави још дрвне грађе која му је била потребна да направи пуапуа, неку врсту једрилице с два трупа. Дајра је направио и једра од платна. Он је био капетан, а двојица-тројица браће из Хануабаде посада. Тим бродићем смо заједно обишли приличан  број приобалних села у близини Порт Морсбија.“

Бернт Андерсон је крајем 1960-их са својом супругом служио на прелепом острву Нова Ирска, око 650 километара североисточно од главног дела Папуе Нове Гвинеје. Бернт пише: „Људи су долазили са околних острваца и молили нас да их посетимо. Међутим, за то нам је био потребан бродић, што је изгледало недостижно с обзиром на нашу малу месечну надокнаду. Додуше, у шупи смо имали неколико дебелих дасака, али то није било ни близу довољно да се направи бродић. Зато смо се молили Јехови за помоћ. Онда нам је сасвим неочекивано један брат из Лаеа послао 200 аустралијских долара да би нам помогао да посетимо удаљена острва. Захваљујући томе, успели смо да направимо бродић који смо назвали Пионир. Међутим, недостајао му је мотор. Поново нам је тај драги брат послао новац, овог пута  да бисмо купили мали ванбродски мотор. Коначно смо могли да се одазовемо на позив да посетимо та живописна острва!“

Око 1990, покрајински надгледник Џим Дејвис је планирао да с тројицом браће сведочи у једном удаљеном избегличком логору који се налазио узводно на реци Флај, недалеко од границе с Индонезијом. Смештај им је обезбедила једна жена која је била заинтересована за Библију. Њен супруг је био заменик управника логора. „Запловили смо реком Флај у моторизованом кануу. Путовали смо скоро два сата“, каже Џим. „Око девет ујутро смо стигли до једног пропланка у прашуми, где је почињао земљани пут који води до удаљеног логора. Ту смо чекали превоз.

„У пет сати поподне, коначно се појавило једно возило. Натоварили смо своје ствари, попели се унутра и кренули. Прешли смо једва стотинак метара и онда нам је отказао волан! Возач се није узрујавао због тога. Погледао је о чему се ради и кад је видео где је квар узео је мало жице, легао под кола и везао делове који су се раздвојили. ’С тим нећемо далеко стићи‘, помислио сам. Али, преварио сам се. Жица је издржала целу петочасовну вожњу, иако је због стања пута стално био укључен погон на сва четири точка. Више пута смо се заглавили у блату и морали смо да гурамо возило. Стигли смо у десет увече, мртви уморни и блатњави од главе до пете.

„Наредна три дана смо сведочили у логору, који се простирао на широком подручју у прашуми. Уручили смо сву литературу коју смо понели. Такође смо срели једног искљученог човека који је рекао да жели да се врати Јехови. На нашу радост, касније смо сазнали да је то и учинио. Сада су и његова супруга и нека од њихове деце у истини.  Брачни пар који нам је љубазно обезбедио смештај такође се крстио.“

ПОКРАЈИНСКА СЛУЖБА НА РЕЦИ СЕПИК

Река Сепик је дуга преко 1 100 километара и подсећа на велику браон змију која се вијугаво спушта с планина до мора. На неким местима је толико широка да се супротна обала једва назире. Ова река је својеврстан аутопут који често користе наша браћа, међу којима су и покрајински надгледници и њихове супруге. Придружимо се једном покрајинском надгледнику и његовој супрузи док посећују скупштине дуж овог моћног воденог тока.

Ворен Рејнолдс пише: „Рано ујутро, моја супруга Лин и ја крећемо из града Вевака. На кров аутомобила смо причврстили алуминијумски чамац дуг три и по метра. После трочасовне вожње, углавном с погоном на сва четири точка, паркирамо се поред реке, где ће наш аутомобил остати неколико дана док ми пловимо узводно да бисмо посетили око 30 објавитеља у четири села дуж притока реке Сепик.

„Стављамо ствари у чамац с равним дном, палимо ванбродски мотор од 25 коњских снага и пловимо узводно. После сат времена скрећемо у реку Јуат, притоку Сепика и путујемо још два сата до села Бајват. Ту нас срдачно дочекују браћа и људи који проучавају Библију. Неки од њих извлаче наш чамац на обалу и остављају га уз нечију кућу, где ће остати док траје наша посета. Потом следи предах уз кокосово млеко и јело од брашнастих банана. Након тога два сата пешачимо кроз прашуму пуну мочвара, док нам браћа показују пут и помажу да носимо ствари. На крају стижемо у мало село Димири. Гасимо жеђ кокосовим млеком и затим улазимо у колибу на стубовима  у којој ћемо преноћити. Намештамо мрежу против комараца и кревет, вечерамо кувани јам и идемо на спавање.

„У три села у овом крају живи четрнаест објавитеља. Током наредних неколико дана сведочимо у сваком селу и многи људи показују интересовање за добру вест. Радује нас што видимо да је један пар који проучава Библију озаконио своју везу, чиме су обоје испунили услов да постану објавитељи Краљевства. Браћа припремају једноставну свадбену вечеру — на трпези су јам, саго (скроб од саго палме), јестиво лишће и два пилета.

„У недељу нас чека ново пријатно изненађење — на јавно предавање су дошле 93 особе! После састанка, с пуним ранцима крећемо по подневном  сунцу назад у Бајват. Ту остављамо ранце у кући једног заинтересованог човека и идемо у службу проповедања. Неколико људи узима литературу, а неки прихватају понуду да проучавају Библију. Увече се враћамо у кућу нашег пријатеља и вечерамо збијени поред ватре, док нас дим штити од густих ројева комараца.

„Следећег јутра устајемо рано и враћамо се до чамца. Пловимо кроз јутарњу измаглицу, одушевљени разноликошћу птичјег света и рибама које искачу из воде. Тихо се мимоилазимо с породицама које на сплавовима од бамбуса превозе своју робу до најближе пијаце.

„Долазимо до наших кола, сипамо гориво у резервоар чамца, узимамо воду за пиће и друге ствари. Затим се поново враћамо на реку, овог пута да  бисмо посетили 14 објавитеља у селу Камбот. Стижемо после двочасовне пловидбе, мокри до голе коже, јер се у међувремену сручила провала облака. Из Камбота крећемо узводно, овог пута с чамцем пуним објавитеља, до једног великог села које се простире на обе стране речне обале. Сведочимо захвалним мештанима до касно поподне. У повратку сведочимо људима који стоје на плутајућим пристаништима од бамбуса. Видели су нас тог јутра док смо се возили узводно и чекали су да се вратимо. Пошто је у овом забаченом крају новац реткост, сељани нам дају храну — кокосове орахе, бундеве, сушену рибу и банане — чиме показују цењење за нашу посету и за трактате које смо им уручили. У смирај дана се враћамо у Камбот и спремамо вечеру од намирница које смо добили.

„Дворана Краљевства у Камботу је саграђена на стубовима, као и све куће у овом крају. За време кишне сезоне, када је све унаоколо поплављено, људи се кануима довозе до степеница дворане. Током наше посете, јавном предавању присуствују 72 особе. Неки су пешачили пет сати да би дошли.

„После тога се враћамо до наших кола. Подижемо чамац на кров и причвршћујемо га ременом, након чега следи трочасовно путовање до куће. Током вожње размишљамо о нашој драгој браћи и сестрама који живе дуж реке Сепик. Мислимо и на то колико их Јехова воли, што се види из труда који његова организација улаже како би редовно добијали квалитетну духовну храну. Права је част бити део тако дивне породице!“

БОРБА СА ЗЛИМ ДУХОВИМА

Премда се многи људи на Папуи Новој Гвинеји изјашњавају као хришћани, велики број њих се  истовремено држи традиционалних веровања, у која спада обожавање предака и веровање у моћ злих духова. У једном туристичком водичу се каже да су током недавних година „црна магија и врачање поново доживели процват“ на овом подручју. Због тога се болест и смрт често приписују бацању чини или духовима предака.

У таквој средини, библијска истина заиста ослобађа. Чак су се и неки врачеви уверили у снагу Божје Речи, због чега су напустили пређашње обичаје и прихватили истину. Упознајмо се с двојицом њих.

Соаре Мајга је живео у једном селу, око 50 километара од Порт Морсбија, и многи су га се плашили због моћи које је имао. Међутим, заинтересовао се за веровања Јеховиних сведока па се придружио једној групи која је проучавала Библију с њима. Убрзо је прихватио истину и прекинуо с дотадашњим начином живота. Али када је покушао да баци своје спиритистичке реквизите, они су се на неки необјашњив начин опет појављивали! Међутим, Соаре је био одлучан да се ’супротстави Ђаволу‘, па је једног дана ставио све те ствари у врећу, привезао за њу камен и бацио  је у море недалеко од Порт Морсбија (Јак. 4:7). Оно што је тада бацио више се није појавило. Након тога је тај храбри човек постао реван Сведок истинитог Бога, Јехове.

Кора Леке је лечио болести користећи враџбине и биљне препарате. Када је почео да проучава Библију, водио је праву борбу да се ослободи једног духа који му је помагао у врачању. Као Соаре, и Кора је био одлучан да прекине сваку везу с демонима и захваљујући Јеховиној помоћи успео је у томе. Касније је служио као општи и као специјални пионир. Овај верни брат је наставио да проповеда добру вест чак и у позним годинама, када су ноге почеле да га издају.

Како је Кора долазио до свог омиљеног места за сведочење? Браћа су га возила дотле у ручним колицима с једним точком, што је било најпрактичније превозно средство које су имали. Касније је један домишљати брат који служи у подружници направио за њега инвалидска колица, користећи челични рам обичне столице, точкове бицикла и платно за седиште. Ова колица су омогућила Кори већу слободу кретања, што је он добро искористио! Такве старије особе нас својим примером заиста подстичу да будемо ревни и веома радују Јеховино срце! (Посл. 27:11).

ПОУЧАВАЊЕ ЉУДИ ДА ЧИТАЈУ И ПИШУ

„Све што је некада написано, написано је нама за поуку“, стоји у Римљанима 15:4. Очигледно је да Бог жели да његове слуге буду писмене.  Као што смо већ споменули, Јеховини сведоци на Папуи Новој Гвинеји улажу велики труд да би помогли људима да се описмене.

Наравно, није увек лако савладати читање и писање, посебно кад је неко у позним годинама. Упркос томе, ако особа искрено жели да учи, успех неће изостати. Нема сумње да Божја Реч снажно утиче и на најскромније људе који немају никакво образовање.

То лепо показује пример Савеа Нанпена, младића који је живео узводно на реци Сепик. За њега је пресељење у Лае значило огромну промену, јер је начин живота у граду сасвим другачији. Први пут се сусрео с неким обележјима савременог света. Такође је упознао Јеховине сведоке, који су му говорили о нади у Краљевство. То је на Савеа оставило снажан утисак и почео је да долази на састанке Сведока. После извесног времена постао је некрштени објавитељ. Међутим, оклевао је да предузме следећи корак — крштење. Зашто? Обећао је Јехови да се неће крстити док не буде могао да чита Библију без ичије помоћи. Зато је марљиво учио и остварио своје духовне циљеве.

На Папуи Новој Гвинеји неписменост је још увек раширена, али сада у многим местима постоје државне школе које похађају и деца Сведока. Наши млади су често узор у погледу писмености — што је у знатној мери резултат поуке коју добијају у породици и на скупштинским састанцима као што је Теократска школа проповедања.

БИБЛИЈСКА ИСТИНА МЕЊА ЖИВОТЕ

Апостол Павле је написао: „Оружје нашег ратовања није телесно, него има велику снагу од Бога за рушење онога што је снажно утврђено“ (2. Кор.  10:4). Понекад један једини стих може имати велику моћ. Управо то је доживела Елфрида. Након што су јој Сведоци показали Божје име у њеној Библији на ведау језику, она је то проверила у једној енциклопедији и установила да је тачно оно што су јој прочитали из Библије. ’Јеховини сведоци говоре истину‘, помислила је. Међутим, њен супруг Арматиџ није хтео ни да чује за Сведоке. Он је био пијаница, жвакао је бетелове орахе, пушио и имао лошу нарав.

Након што се Арматиџ пензионисао, њих двоје су се из Лаеа преселили у место Алотау, у области Милне Беј, где није било Сведока. Елфрида је у међувремену поштом добијала Стражарску кулу и Пробудите се! и путем писама проучавала Библију с пионирком Кејлин Нилсен. „Елфрида је била веома савесна и сваке седмице ми је слала писмо са одговорима на питања“, каже Кејлин.

Касније су у Милне Беј били послати Џорди и Џоана Рајл, мисионари из Галада. Они су посетили Елфриду да би је охрабрили и ишли с њом у службу проповедања. „Арматиџ ми је рекао да би волео да проучава Библију“, сећа се Џорди. „Будући да је био на лошем гласу, питао сам се зашто то жели. Међутим, после месец дана проучавања, уверио сам се да је искрен. Касније се крстио и с временом постао слуга помоћник.“ Сада су три генерације те породице у истини, а њихов унук Кегавале Бијама служи у Одбору подружнице у Порт Морсбију.

Док су служили као пионири у месту Хула, Дон и Ширли Филдер су почели да проучавају Библију с Алогијем Палом и његовом женом Ренаги. „Алоги је био лопов и често се тукао“, пише Дон. „Одбојно је изгледао јер му је нека тропска болест напала кожу, а тропски чир му је уништио део уста.  И он и Ренаги су жвакали бетелове орахе, па су им десни између ретких поцрнелих зуба често биле крвавоцрвене. Нимало није личио на особу која ће прихватити истину. Па ипак, он и његова супруга су се заинтересовали за истину и долазили су на наше састанке, тихо седећи у последњем реду.

„У следећих шест месеци“, сећа се Дон, „код Алогија смо видели невероватну промену. Престао је да краде, да се бије и свађа. Он и Ренаги су уредни и чисти долазили на састанке и учествовали на њима. Такође су почели да проповедају добру вест. Њих двоје и још неколико других били су први објавитељи у околини Хуле.

Ејбел Варак је живео на Новој Ирској и боловао је од губе. Због тога су му шаке и стопала били потпуно неосетљиви. У време када је први пут чуо за истину, Ејбел се једва кретао и није му било до живота. Међутим, истина је потпуно променила његов поглед на живот и улила му нову радост и полет. С временом је чак постао пионир. Да би мало обогатио свој јеловник, некада је ловио рибу, али након што су му стопала постала неосетљива више није смео да хода по гребену јер се могао повредити. Зато су му браћа купила дубоке гумене чизме. Научио је и да вози бицикл, па је могао да сведочи даље од свог дома. Заправо, понекад би бициклом превалио 100 километара да би отишао у накнадну посету. Једном приликом је прешао 145 километара у једном смеру да  би позвао заинтересованог човека на Спомен-свечаност.

„Знање о Јехови“ помаже чак и људима који имају особине налик животињским да се из корена промене (Ис. 11:6, 9). Примера ради, на обласни конгрес који је 1986. одржан у Лаеу дошло је око 60 људи из два села недалеко од Банза. Седели су у првим редовима. Ти горштаци су били дугогодишњи непријатељи који су се често сукобљавали. Али, када су чули добру вест од специјалних пионира, схватили су да треба да живе у миру. Оваква искуства нас подсећају на речи из Захарије 4:6: „’Не војном силом ни снагом, већ мојим духом‘, каже Јехова над војскама.“ Тај исти дух помаже многим искреним људима да прихвате библијска морална мерила и живе по њима.

ПОШТОВАЊЕ БРАКА, ДАРА ОД БОГА

У многим земљама постоје локални или црквени обичаји који су у супротности с библијским гледиштем о браку (Мат. 19:5; Римљ. 13:1). Слично је и на Папуи Новој Гвинеји. Међутим, многи парови који су живели ванбрачно или у полигамном браку предузели су велике промене како би угодили Јехови. Погледајмо пример Франсиса и његове супруге Кристине.

Када је Франсис иступио из војске, они су се раздвојили. Кристина је с њихове две ћеркице отишла у своје родно село на острву Гудинаф, у области Милне Беј, а он се вратио у Маунт Хаген. Тамо је касније почео да живи с другом женом, која је такође имала децу. Њих двоје су ишли у Цркву скупштине Божје. Франсисова невенчана супруга је касније дошла у контакт са Сведоцима и почела да проучава Библију. И он је показао занимање, па су после краћег времена обоје почели да долазе на састанке Сведока.

 Франсис је желео да постане објавитељ Краљевства, што је значило да мора да реши свој брачни статус. Добро је размислио о томе и молио се, а онда је разговарао са женом с којом је живео. Она и њена деца су се затим преселили у другу кућу, а Франсис је отишао да се види с Кристином, од које је до тада био раздвојен шест година. Сасвим разумљиво, она и њени рођаци су били прилично изненађени што га виде. Користећи Свето писмо, Франсис је пред свима љубазно објаснио да жели да врши Јеховину вољу. Затим је позвао своју супругу да се с децом врати у Маунт Хаген и да поново живе заједно као породица. Сви су били запањени када су видели колико се променио. Кристина је прихватила његов позив, а он је њеним рођацима дао новчану надокнаду за све што су протеклих шест година чинили за њу и њихову децу.

Након што се Кристина доселила у Маунт Хаген, и она је почела да проучава Библију, због чега је научила и да чита. У међувремену је престала да жваће бетелове орахе и да пуши. Франсис и Кристина су сада крштене Јеховине слуге.

ДЕЦА КОЈА ИСКАЗУЈУ ЧАСТ СВОМ СТВОРИТЕЉУ

Многа деца су дала одлично сведочанство храбро се држећи своје савести обликоване по библијским начелима. На пример, почетком 1966, једна учитељица је позвала седморо деце Сведока и рекла им да ће морати да поздраве заставу током церемоније која ће се одржати следеће седмице. Када је тај дан дошао и окупило се око 300 ученика, свих седморо деце је одбило да поздрави заставу. Због тога су избачена из школе, иако су њихови родитељи раније замолили писаним путем да им деца буду изузета из таквих церемонија. Један скупштински старешина је то пријавио властима, и на Папуи Новој Гвинеји, и у Аустралији.

 Представник аустралијске владе надлежан за Папуу Нову Гвинеју телефонирао је 23. марта и наложио управама свих школа да сместа поново приме децу. Била је то мала законска победа у корист Јеховиних слугу. Данас влада Папуе Нове Гвинеје поштује право деце да на темељу савести не учествују у поздрављању заставе.

’Мала деца и одојчад‘ хвале Јехову и на друге начине (Мат. 21:16). То показује пример Наоми, која живи на једној планини. Њени родитељи Џо и Хелен нису били у истини. Када је Наоми имала близу три године, живела је око годину дана у Лаеу код Хеленине сестре која је Сведок и ревно проповеда. Тетка је редовно водила Наоми у службу и тада ју је обично носила у носиљци на раменима. Тако је Наоми сазнала за наду у Краљевство, тим више што ју је тетка поучавала, вешто користећи слике из Моје књиге библијских прича.

Када се Наоми вратила код родитеља, узела је једну публикацију Сведока, изашла из куће и снажно покуцала на врата. „Врати се унутра“, позвали су је родитељи. Девојчица је ушла у кућу и рекла: „Добар дан. Ја сам Јеховин сведок и дошла сам да вам причам о Библији.“ Док су је Џо и Хелен зачуђено гледали, Наоми је наставила: „У Библији пише да ће цела земља постати рај и да ћемо имати једног Краља, Исуса. Све што видимо око себе створио је Јехова.“

Џо и Хелен су били забезекнути. „Шта ће комшије помислити!“, викнуо је Џо и рекао својој жени: „Боље би ти било да је сутра закључаш у кућу.“

Сутрадан, док су њих двоје седели испред куће, Наоми је почела да лупа на зид своје собе. „Изађи напоље“, рекао је Џо. Наоми се појавила и започела нову презентацију: „Добар дан. Ја сам Јеховин  сведок и дошла сам да вам проповедам. Добри људи ће заувек живети на земљи. Али људи који се љуте и чине лоше ствари неће бити у рају.“ Потпуно збуњена, Хелен је почела да плаче, док је Џо бесно одјурио у спаваћу собу.

Из радозналости, Џо је те ноћи прелиставао своју стару Библију, превод King James, и случајно наишао на Јеховино име. Следећег јутра није отишао да ради већ је написао писмо Сведоцима и затим возио 40 километара до Маунт Хагена да би оставио писмо у Дворани Краљевства.

Браћа су нашла писмо и дошла да посете Џоа и Хелен. Почели су редовно да проучавају Библију с њима и уједно су научили Хелен да чита. Касније  су се Џо и Хелен крстили, а она је помагала другима да науче да читају — све то захваљујући једној малој девојчици која је свим срцем желела да хвали Јехову!

ПУТОВАЊА НА ХРИШЋАНСКЕ СКУПОВЕ

У неким деловима света браћа долазе на састанке и конгресе возећи се закрченим, загађеним аутопутевима или препуном подземном железницом. Али на Папуи Новој Гвинеји главни проблем је недостатак добрих путева и превозних средстава. Због тога многе породице бар део пута морају да пређу пешице или кануом, или наизменично користе оба начина. На пример, објавитељи и њихова деца често пешаче преко 160 километара клизавим, неравним планинским стазама да би присуствовали обласном конгресу у Порт Морсбију. За то напорно путовање им је потребно седам дана пешачења чувеним путем Кокода, који је у Другом светском рату био поприште многих жестоких борби. Са собом носе храну, посуђе, одећу и друге ствари које су им потребне за конгрес.

Браћа са далеког атола Нукуману обично иду на обласни конгрес у Рабаул, који се налази 800 километара западно. „Да не би закаснили на конгрес“, каже Џим Дејвис, „они понекад крећу шест седмица раније јер је бродски превоз непоуздан. Време повратка је исто тако несигурно. Једном приликом, једини брод који је пловио на Нукуману морао је због квара да скрене с курса и усидри се у некој аустралијској луци. Затим су власници упали у новчане проблеме. Због тога је нашој браћи требало више од шест месеци да се врате кући! Мора се признати да је то екстреман случај, али кашњење од неколико седмица је уобичајено. Наша браћа која се нађу у тако незгодној  ситуацији принуђена су да остану код својих суверника или рођака.“

ИЗВАНРЕДАН ПРИМЕР МИСИОНАРА

Служење у страној земљи, где је животни стандард обично нижи него у њиховој, често од мисионара изискује велику прилагодљивост. Па ипак, многима је пошло за руком да се навикну на другачије услове и уклопе у нову средину, чиме су стекли поштовање људи. Једна жена је овако описала две мисионарке које су проучавале с њом: „Њихова кожа је бела, али им је срце исто као наше.“

Неки мисионари служе као путујући надгледници. Да би посећивали скупштине, они морају да користе сва расположива превозна средства. То је радио и Едгар Мангома. Покрајине у којима је служио обухватале су реку Флај и језеро Муреј. „Када сам посећивао две скупштине на том језеру, путовао сам кануом који је понекад имао мотор а понекад не. Ако кану није имао мотор, требало ми је близу осам сати да бих стигао од једне до друге скупштине. Обично су ме пратила тројица или четворица браће који су знали да ће морати да веслају целим путем назад након што ме оставе на мом одредишту. Много сам их ценио!“

Захваљујући добром примеру мисионара, као и њиховој понизности и љубави према људима, много пута је пружено одлично сведочанство. „Сељани су били веома изненађени када су видели да боравим у кући заинтересованих особа и једем с њима“, написао је један покрајински надгледник. „Неки су ми рекли: ’Ви стварно служите Богу. Наши пастори не проводе време с нама попут вас.‘“

 Да ли је сестрама из других земаља тешко да се прилагоде условима живота на Папуи Новој Гвинеји? „Првих неколико месеци ми је било јако тешко“, присећа се Рут Боланд, која је пратила свог супруга Дејвида у покрајинској служби. „Много пута сам помишљала да одустанем. Али, драго ми је што нисам, јер сам боље упознала и заволела браћу и сестре. Дејвид и ја смо све мање мислили на себе а све више на друге. То нам је донело неописиву радост. У материјалном погледу нисмо имали ништа, али смо у духовном погледу били богати. У многим ситуацијама смо осетили Јеховину руку — не само у вези са ширењем добре вести већ и у свом животу. Када немаш ништа у материјалном погледу, тада се у потпуности ослањаш на Јехову и видиш како те благосиља.“

ГРАЂАНСКИ РАТ НА БУГЕНВИЛУ

На острву Бугенвил је годинама постојао покрет који се залагао за његово отцепљење. Напетост која је дуго тињала распламсала се 1989. у грађански рат који је беснео 12 година. Око 60 000 људи је морало да напусти своје домове, а 15 000 је погинуло. Међу избеглицама је било много објавитеља и већина њих је пронашла дом у другим деловима Папуе Нове Гвинеје.

Баш када се пионир Ден Ернест спремао да оде са острва, ухапсила га је Бугенвилска револуционарна војска. Војници су га одвели у једно велико складиште. Присећајући се тог догађаја, Ден каже: „Унутра ме је дочекао њихов генерал, у униформи пуној ордења и са сабљом на боку.

„’Да ли си ти Ден Ернест?‘, питао ме је.

„’Да‘, одговорио сам.

„’Чуо сам да си шпијун и да радиш за папуанску војску‘, уследила је оптужба.

 „Почео сам да објашњавам да Јеховини сведоци никада не учествују у сукобима, али он ме је прекинуо и рекао: ’Знамо! Мотрили смо на све. Друге религије су давале подршку страни за коју су мислиле да ће победити. Само сте ви били потпуно неутрални.‘ Затим је додао: ’Наш народ је у овом рату много пропатио и потребна му је ваша утешна порука. Волели бисмо да останете на Бугенвилу и наставите с проповедањем. Али ако то није могуће, побринућу се да безбедно одете са свим својим стварима.‘ После две недеље, када смо се супруга и ја спремали да наставимо службу на острву Манус, генерал је испунио своје обећање.“

Браћа из подружнице су се много трудила да остану у контакту са свим објавитељима на ратном подручју и успела су да им, упркос поморској блокади, пошаљу нешто хране, лекова и литературе. Један покрајински надгледник је известио: „Рат је свуда оставио трага, али браћа и сестре и даље ревно проповедају и одржавају састанке. Многи људи су почели да проучавају Библију.“

Коначно су 2001. године зараћене стране потписале мировни споразум којим су Бугенвил и оближња острва добили аутономију. На Бугенвилу тренутно нема Сведока, али на суседном острву Бука постоји јака скупштина од 39 објавитеља.

ВУЛКАНСКА ЕРУПЦИЈА РАЗАРА РАБАУЛ

Рабаул има велику природну луку која је настала на потопљеном кратеру угашеног вулкана. У септембру 1994. дошло је до ерупције два активна вулкана на супротним странама луке. Ова ерупција је разорила Рабаул и променила начин живота у тој области. Дворана Краљевства и мисионарски дом поред ње били су уништени, али нико од браће није страдао. Међутим, један брат који је  био срчани болесник умро је док је бежао за време ерупције. Сва браћа су се склонила на безбедна места километрима одатле, као што је препоручено у плану за евакуацију који је неколико година раније био постављен на огласну таблу у Дворани Краљевства.

Подружница је одмах предузела кораке да се помогне браћи из погођеног подручја и организовала је пружање хуманитарне помоћи. Послали су им одећу, мреже за комарце, лекове, бензин, дизел гориво и друге потрепштине, а једна скупштина из тог краја је приложила пиринач и таро. Прикупљање и расподела хуманитарне помоћи су се тако добро одвијали да су неки представници власти и многи други похвалили браћу.

Скупштина Рабаул је касније престала да постоји. Два дана после ерупције, око 70 објавитеља се са својом децом окупило у једној напуштеној средњој школи. Када су старешине стигле, објавитељи су питали: „Када ће почети разматрање књиге?“  Упркос недаћама, браћа никада нису запоставила присуствовање састанцима и службу проповедања (Јевр. 10:24, 25). Већина њих се прикључила оближњим групама, од којих је једна тако постала скупштина.

Тамошње власти су обећале свим верским заједницама које су изгубиле имовину да ће добити плацеве у градићу Кокопо, око 24 километра удаљеном од Рабаула. Међутим, док су друге религије добиле земљиште, Сведоци нису. Око седам година после ерупције, један брат из Африке је почео да ради у градском урбанистичком заводу. Видео је да је Сведоцима нанесена неправда, па је одмах пронашао одговарајуће место у Кокопу и помогао браћи да поднесу захтев, који је потом одобрен. Тим за градњу састављен од волонтера подигао је Дворану Краљевства и мисионарски дом. Премда је било неправедно што браћа нису добила плац кад и остали, испоставило се да је то добро. У ком смислу? Земљиште које је припало другим црквама налази се на стрмим падинама једног брда. Али оно које су браћа добила налази се на одличном месту, у самом центру града.

 НАПРЕДАК У ПРЕВОЂЕЊУ

„У земљи у којој се говори више од 800 језика, преко је потребно имати један или два главна језика како би људи могли да се међусобно споразумевају“, каже Тимо Раџалето, члан Одбора подружнице и надгледник Преводилачког одељења. „Једноставни трговачки језици као ток писин и хиримоту су идеални за то. Релативно их је лако научити као други језик и одлични су за свакодневну комуникацију. Међутим, помоћу њих није лако изразити сложеније појмове, тако да су због неких израза наши преводиоци често на мукама.

„На пример, увидели смо да у ток писину не постоји израз којим би се тачно могла превести реч ’начело‘. Да би решили тај проблем, преводиоци су од речи ’усмеравати‘ и ’говор‘ сковали нову реч која описује како начела ’усмеравају‘ људе на прави пут. Убрзо се тај нови израз могао чути у медијима и сада га користе многи који говоре ток писин.“

Стражарска кула је на језику моту почела да излази 1958, а на ток писину 1960. У почетку су превођени само чланци за скупштинско разматрање који су штампани у Сиднеју на појединачним листовима. Потом су спајани и отпремани у Порт Морсби. Овај часопис је 1970. почео да излази на 24 стране, а тираж му се повећао на преко 3 500 примерака. Пробудите се! од 24 стране на ток писину први пут је изашао у јануару 1972. Сада се у подружници припрема полумесечно издање Стражарске куле и тромесечно издање Пробудите се! на ток писину. На језику хиримоту издање Стражарске куле за скупштинско разматрање излази једном месечно, а издање за јавност тромесечно.

 „Недавно смо превели неколико трактата на још неке језике, као што су енга, куануа, мелпа, орокајва и џивака“, каже Тимо Раџалето. „Пошто људи који говоре тим језицима такође знају ток писин, енглески или оба, неко би могао питати зашто смо то учинили. Желели смо да видимо како ће људи реаговати на поруку о Краљевству када је прочитају на матерњем језику. Да ли ће то пробудити интересовање за истину и створити лепо мишљење о Сведоцима?

„Одговор је громогласно ’да‘! Било је много позитивних коментара. Започети су библијски студији, а неки противници су променили мишљење о  Сведоцима. На људе стварно снажно утичу публикације на њиховом матерњем језику.“

У Преводилачком одељењу тренутно служи тридесет једна особа. Постоје два тима који преводе литературу на језике хиримоту и ток писин. Сви су били срећни када су се након проширења подружнице уселили у нове преводилачке канцеларије у децембру 2009.

ОДУШЕВЉЕНИ ШКОЛОМ ЗА ПИОНИРЕ

Многим Јеховиним слугама је похађање Школе за пионире једно од најлепших искустава у животу. Она им помаже не само да духовно напредују већ и да буду делотворнији у служби. Ево шта су неки од њих рекли по завршетку те школе:

Луси Коимб: „Школа ми је помогла да увидим да је пуновремена служба један од најбољих избора у животу.“

Мајкл Карап: „Пре школе сам имао много накнадних посета и ниједан библијски студиј. Сада имам много студија!“

Бен Куна: „У школи сам научио да свој начин размишљања још више ускладим с Јеховиним.“

Сајфан Попо: „Никад у животу нисам толико проучавала! И научила сам да не проучавам на брзину већ да се удубим.“

Џули Кајна: „Једна од поука које сам добила у школи јесте исправно гледиште о материјалним стварима. Заиста нам није потребно онолико колико други кажу да нам треба.“

Ден Беркс, члан Одбора подружнице, рекао је: „Када постану вештији у служби, пионири су срећнији и ревнији. Не сумњамо да ће Школа за пионире бити од користи још стотинама пионира у овој земљи. Наравно, то је добро и за објавитеље и за заинтересоване особе на подручју.“

 СНАГА ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ

Исус Христ је рекао: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете волели један другога“ (Јов. 13:35). На Папуи Новој Гвинеји, хришћанска љубав савладава све препреке: језичке разлике, расне поделе, племенске обичаје и економску неједнакост. Када људи доброг срца виде такву љубав, покренути су да кажу: „Бог је с вама.“

До таквог закључка је дошао Манги Самгар, власник аутобуса и бивши лутерански пастор из Банза, о коме је раније било речи. Шта је утицало на њега? Браћа из скупштине у Банзу желела су да путују у Лае на обласни конгрес па су изнајмила један од Мангиових аутобуса. „Из знатижеље је и он кренуо с њима“, причали су Стив и Кетрин Давал, који су били на месту одржавања конгреса када је аутобус стигао. „Манги је био одушевљен редом и расним и племенским јединством међу Јеховиним народом. Када се вратио кући са Сведоцима, био је уверен да је пронашао истину. Касније су он и његов син почели да служе као скупштинске старешине.“

Сестра Хоела Форова је млада остала без мужа. Она служи као општи пионир и брине о својој мајци која је такође удовица. Раније су живеле у веома лошим условима и хитно им је била потребна нова кућа. Хоела је у два наврата успела да уштеди нешто новца који је дала једном рођаку да јој купи дрвну грађу, али он то није урадио нити јој је вратио новац. Видевши њену тешку ситуацију, браћа из тог краја су јој за три дана направила нову кућу. Она је све то време плакала, дубоко дирнута љубављу суверника. Тим својим поступком они су такође пружили изванредно сведочанство. Ђакон оближње цркве се ишчуђавао: „Како је могуће да људи који не скупљају прилоге и само  иду около с торбама пуним књига направе кућу за три дана!“

Апостол Јован је написао: „Дечице, немојмо волети само речју и језиком, него делом и истином!“ (1. Јов. 3:18). Због такве љубави, која долази до изражаја на много начина, дело проповедања на Папуи Новој Гвинеји и даље напредује. Сада 3 672 објавитеља воде 4 908 библијских студија. На Спомен-свечаности 2010. било је 25 875 присутних — снажан доказ да Јехова и даље благосиља свој народ! (1. Кор. 3:6).

Пре око 70 година, шачица одважне браће и сестара стигла је у ову прелепу и загонетну земљу, носећи истину која ослобађа (Јов. 8:32). У деценијама које су уследиле, многи други Сведоци — досељеници и мештани — придружили су им се у служби. Пред њима су стајале наизглед несавладиве препреке: густе прашуме, мочваре препуне комараца који преносе маларију, лоши путеви или непостојање путева, као и сиромаштво, племенски сукоби, дубоко укорењен спиритизам, а понекад и жестоко противљење свештенства и њихових присталица. Браћа су такође морала да се боре с неписменошћу и тешкоћама које је доносило проповедање хиљадама људи у племенима која говоре преко 800 језика! Њихов несебичан допринос делу проповедања о Краљевству неизмерно значи онима који су после њих наставили да граде на постављеном темељу.

Међутим, Јеховине слуге се на Папуи Новој Гвинеји још увек суочавају с многим од ових изазова. Али све је могуће уз Божју помоћ (Мар. 10:27). Зато се браћа и сестре у овој земљи разноликости потпуно уздају у Јехову, уверени да ће он још многим праведним људима „дати чист језик, да би сви призивали Јеховино име и служили му раме уз раме“ (Соф. 3:9).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 88. страни]

„Бобоги, где си све ово научио?“

[Истакнути текст на 100. страни]

’Рекао је да нам неће наплатити пуштање филма‘

[Истакнути текст на 104. страни]

„Напусти своју религију или тражи други посао“

[Истакнути текст на 124. страни]

Када су видели шта је у њеној торби, осетили су кривицу због онога што су учинили

[Истакнути текст на 149. страни]

„Њихова кожа је бела, али им је срце исто као наше“

 [Оквир/Слика на 80. страни]

Папуа Нова Гвинеја

Природне одлике.

Папуа Нова Гвинеја заузима источну половину острва Нова Гвинеја. Осим тога, ова земља обухвата 151 острвце и мало је већа од Шведске. У њеном средишњем делу се налазе планине, док се дуж обала нижу прашуме и мочваре.

Становништво.

Деведесет и девет посто становништва које броји 6,7 милиона чине Папуанци и Меланежани. Осталих један посто чине Полинежани, Кинези и белци. Већина припада некој хришћанској религији.

Језик.

Ни у једној земљи не постоји таква разноликост — има чак 820 језика, што је 12 посто од укупног броја у свету. Поред домородачких, већина људи говори ток писин, хиримоту или енглески језик.

Привреда.

Око 85 посто становништва живи у селима, где се начин живота већ генерацијама није променио, и узгаја поврће у малим баштама. У планинским подручјима се узгајају кафа и чај у комерцијалне сврхе. Додатни извор прихода обезбеђују минерали, гас и нафта, као и дрвна грађа.

Исхрана.

Основне животне намирнице су сладак кромпир, таро, касава, саго и банане, које се једу сирове или куване. Такође су заступљени поврће, тропско воће, као и конзервисано месо и риба. Свињетина се једе само у посебним приликама.

Клима.

Постоје два годишња доба — кишовито и „мање кишовито“. Пошто се Папуа Нова Гвинеја налази близу екватора, на њеним обалама влада тропска, а у планинама умерена клима.

 [Оквир/Слике на странама 83, 84]

„Надвладао сам стидљивост“

ОДА СИОНИ

РОЂЕН: 1939.

КРШТЕН: 1956.

НЕКИ ПОДАЦИ: Први Папуанац који је постао пионир. Сада служи као специјални пионир у скупштини Хохола Моту, у Порт Морсбију.

◼ КАДА је моја старија сестра видела Тома и Роуину Кито на дрвеним мостићима како проповедају у Хануабади, замолила ме је да одем на њихов састанак и видим о каквој се то „новој религији“ ради. У то време су се састанци одржавали у кући Хени Хени Ниокија који је тада проучавао Библију.

Имао сам 13 година и био сам врло стидљив. Отишао сам у Хени Хенијеву кућу, у којој се окупило око 40 сељана, сео позади, погнуо главу и подбочио је рукама. Свиђало ми се оно што сам тамо чуо па сам наставио да долазим на састанке. Недуго потом ме је Хени Хени замолио да преводим Томове говоре са енглеског на моту, језик који је говорила већина присутних.

После неколико година, почео сам да радим у једној болници јер сам желео да постанем лекар. Џон Катфорт ме је подстакао да добро размислим о тој одлуци. Рекао ми је: „Ако постанеш лекар, бринућеш о физичком здрављу људи, али ако им будеш помагао у духовном погледу, помоћи ћеш им да добију вечни живот.“ Те седмице сам започео с пионирском службом.

Најпре сам служио у месту Воу. Кратко пре тога сам ту пронашао неколико људи заинтересованих за истину. Један  од њих, Џек Арифеај, позвао ме је да одржим проповед у тамошњој Лутеранској цркви. Одлучио сам да говорим о Божјем закону о крви. Свих 600 окупљених људи ме је пажљиво слушало јер су многи веровали да онај ко пије нечију крв омогућава духу те особе да се усели у њега. Свештеник се разбеснео и рекао својим верницима да не смеју имати ништа са мном. Али многима се свидело оно што су чули и наставили су да проучавају Библију.

Око годину дана касније, почео сам да служим у Ману Мануу, око 50 километара северозападно од Порт Морсбија. Тамо сам упознао поглавицу Тома Сурауа који ме је позвао да проповедам у његовом селу. Након што сам три дана проучавао са сељанима, они су секиром исекли дрвени кип девице Марије и бацили га у реку.

Људи који су живели низводно нашли су остатке тог кипа и однели их католичком свештенику у свом селу, вичући: „Они су убили Марију!“ Двојица свештеника су дошла да се обрачунају са мном. Један од њих се запутио право према мени и песницом ме ударио у лице, при чему ми је посекао образ прстеном. Када су сељани дотрчали да ме одбране, они су побегли.

Отпутовао сам до Порт Морсбија да би ми лекар ушио посекотину и да бих пријавио случај полицији. Ти свештеници су касније новчано кажњени и разрешени дужности. У међувремену сам наставио да служим у том селу и с временом је ту основана група. Уз Јеховину помоћ, надвладао сам стидљивост.

[Слика]

У почетку су се састанци одржавали у Хени Хенијевој кући

[Оквир на 86. страни]

Шта је ванток?

Израз ванток на језику ток писин значи „један говор“ и односи се на снажну везу која постоји између припадника истог племена који говоре истим језиком. Та повезаност обухвата одређене обавезе и повластице. Примера ради, од свих се очекује да у материјалном погледу брину за остареле вантоке (особе које говоре њихов језик), као и за оне који су незапослени или нису способни за рад. Таква брига много значи у земљи у којој не постоји довољно средстава за пружање социјалне помоћи.

Овај систем има и своје лоше стране. На пример, када неко почне да проучава Библију и прихвати истину, дешава се да га породица одбаци. Тада се те особе морају ослонити на Јехову уколико остану без посла или им из неког разлога треба материјална помоћ (Пс. 27:10; Мат. 6:33). „Браћа су такође под великим притиском да проводе превише времена с рођацима који нису Сведоци, укључујући и оне који су искључени“, каже члан Одбора подружнице Кегавале Бијама. „Осим тога, за време политичких избора, кандидати понекад врше снажан притисак на рођаке који су Сведоци да погазе своју неутралност и гласају за њих.“ Наравно, браћа упркос томе остају верна Јехови.

 [Оквир/Слика на 91. страни]

Освојио је срце многих

Многи су заволели Џона Катфорта док је као мисионар служио на Папуи Новој Гвинеји. Ево шта су неки мисионари и други с којима је сарађивао рекли о њему (Посл. 27:2).

Ерна Андерсон: „Џон нам је говорио: ’Прави мисионар постаје све свима. Ако вам људи понуде да седнете на пањ, седите, то је најбоље што су имали да вам пруже. Ако вам дају грубо истесан кревет, спавајте на њему, желели су да учине добро дело. Ако изнесу пред вас необичну храну, поједите је, припремљена је с љубављу.‘ Џон је био изврстан пример самопожртвованог мисионара.“

Авак Дувун: „За време колонијалне власти, Џон је срушио предрасуде између црнаца и белаца. Боље речено, уништио их је! ’Црнац, белац — нема разлике!‘, често би говорио. Он је волео све људе.“

Питер Линки: „Једног поподнева, након што је већи део тог дана провео на путу, Џон је прашњав и уморан стигао у наш дом у Гороки. Па ипак, након вечере је рекао: ’Ништа нисам учинио ни за кога данас.‘ Затим је, док се смркавало, тако уморан отишао да посети и охрабри једну породицу. Увек је мислио на друге. Сви смо га волели.“

Џим Добинс: „Џон нас је саветовао да живимо и поучавамо друге на једноставан начин, користећи поређења која ће људи разумети, као што је то Исус чинио. То нам је помогло када смо сведочили онима који нису знали да читају и пишу.“

 [Оквир/Слика на 101. страни]

’Никада се нећемо одрећи своје вере‘

КАЛИП КАНАЈ

РОЂЕН: 1922.

КРШТЕН: 1962.

НЕКИ ПОДАЦИ: Један од првих житеља Маданга који је прихватио истину. Испричао његов син Улпеп Калип.

◼ ОТАЦ је био понизан човек који је дубоко размишљао о свему. Уколико би искрснуо неки проблем, пажљиво би слушао и све добро анализирао пре него што би изнео своје мишљење.

Када сам имао 15 година, ајкула ми је одгризла ногу испод колена па сам доспео у болницу у Мадангу. Док је био у посети код мене, отац је срео Џона Дејвисона. „У новом свету“, рекао му је Џон, „Јехова ће твом сину дати нову ногу.“ То је пробудило очево занимање. Почео је озбиљно да проучава Библију и убрзо је развио снажну веру.

Отац и неколико рођака су иступили из Католичке цркве, због чега су свештеници наговорили полицију да нас и наше рођаке отера одатле. Наших 12 кућа окружених баштама пуним цвећа биле су изграђене непуних годину дана пре тога. Полицајци су бацили запаљене бакље на сламнате кровове који су одмах букнули. Пожурили смо да спасемо ствари, али су нас јака ватра и дим приморали да изађемо. Плакали смо док су нам се куће претварале у пепео.

Тешка срца смо отишли у оближње село Багилдиг. Тамошњи поглавица нас је лепо примио и дозволио нам да се уселимо у малу колибу која је имала само једну просторију. Отац се тада обратио нашој породици: „Исус је био прогоњен. Зато и ми можемо очекивати да ће нас људи прогонити, али ми се никада нећемо одрећи своје вере!“

 [Оквир/Слика на странама 107, 108]

Срећан што је отишао у „погрешну“ школу

МАЈКЛ САУНГА

РОЂЕН: 1936.

КРШТЕН: 1962.

НЕКИ ПОДАЦИ: Почео је да служи као специјални пионир у септембру 1964. и у том својству служи дуже од свих пионира на Папуи Новој Гвинеји.

◼ ПРЕСЕЛИО сам се 1959. у Рабаул да бих наставио са школовањем. Када сам чуо да Сведоци имају неку школу, отишао сам до куће „учитеља“ Ланса Госона, мислећи да се ради о стручној школи. Ланс ми је рекао да сваке среде проучавају Библију и позвао ме да им се придружим. Упркос неспоразуму, прихватио сам његов позив. Веома сам ценио све што сам научио, поготово што сам сазнао да је Божје име Јехова и да ће у будућности постојати ’нова небеса и нова земља‘ (2. Петр. 3:13). Крстио сам се ујутро 7. јула 1962. и био сам веома срећан што сам отишао у „погрешну“ школу.

Тог истог дана сам присуствовао састанку за оне који желе да започну с пионирском службом. Састанак је водио обласни надгледник Џон Катфорт који је истакао да су поља зрела за жетву и да је потребно више радника (Мат. 9:37). Чим је то било могуће, почео сам да служим као феријални пионир, како су се тада звали помоћни пионири. У мају 1964. започео сам са општом, а у септембру са специјалном пионирском службом.

Када сам једном проповедао у близини Рабаула, човек из племена Толај ме је питао да ли може сам  да прочита стих из моје Библије. Када сам му је дао, исцепао ју је и бацио на земљу. Нисам се разбеснео већ сам то пријавио командиру полиције који је одмах послао полицајца да ухапси тог човека. Командир му је рекао: „Ти си лош човек. Прекршио си Божји закон и закон државе. Мораш сутра да купиш нову Библију овом човеку. Ако то не учиниш, послаћемо те у затвор.“ Затим се обратио мени и рекао да сутра у десет ујутро дођем у полицијску станицу и узмем новац за Библију. Када сам стигао, већ ме је чекао новац. Од тада су многи људи из тог племена прихватили истину.

Једном другом приликом сам са групом Сведока уручивао трактат Вест Краљевства на подручју западно од града Вевак. Они су ишли и сведочили пре мене. Међутим, један тамошњи поглавица је сазнао шта та браћа раде и сакупио је све трактате које су поделили. Сигурно је знао да долазим јер ме је чекао насред пута, с рукама на боковима и трактатима у једној руци. Питао сам га да ли се појавио неки проблем. Он ми је пружио трактате и рекао: „Ја сам овде главни и не желим да делите ово.“

Узео сам трактате од њега. У међувремену су се сељани окупили око нас. Погледао сам у њих и питао: „Ако желите да радите у башти или пецате рибу, да ли тражите посебну дозволу за то?“

„Не“, рекла је једна жена.

Онда сам их упитао: „Да ли желите да читате ово?“

„Да“, одговорили су. Зато сам им поново поделио трактате. Премда ме поглавица тада није спречио, касније сам морао да говорим у своју одбрану пред већем од око 20 сеоских вођа. На срећу, сви осим двојице су се сложили да можемо да проповедамо.

 [Оквир/Слика на 112. страни]

’Јесу ли ти појели срце?‘

АЈОКОВАН

РОЂЕНА: 1940.

КРШТЕНА: 1975.

НЕКИ ПОДАЦИ: Била је међу првим припадницима племена Енга који су прихватили истину.

◼ КАДА су Том и Роуина Кито дошли у Вабаг, у области Енга, мисионари других цркава су ширили лажи о њима. Примера ради, тврдили су да Том и Роуина ископавају лешеве и једу их. Такве приче су ме много плашиле.

Једног дана је Том питао мог оца да ли зна неку девојку која би могла да помаже његовој супрузи око кућних послова. Отац је показао на мене. Била сам преплашена, али ме је отац натерао да прихватим посао.

Касније су ме Том и Роуина питали: „Шта мислиш, шта се дешава с људима када умру?“

„Добри људи иду на небо“, рекла сам.

Онда су ме питали: „Да ли си то прочитала у Библији?“

„Не знам да читам јер нисам ишла у школу“, одговорила сам.

Њих двоје су ме научили да читам и полако сам почела да разумем библијска учења. Када сам престала да идем у католичку цркву, један од водећих људи из цркве ме је упитао: „Зашто више не долазиш у цркву? Јесу ли ти они белци појели срце?“

„Јесу“, одговорила сам, „моје срце је сада уз њих јер знам да ме поучавају истини.“

 [Оквир/Слика на 117. страни]

„Дај ми једну кокошку и твоја је“

АВАЈВА САРЕ

РОЂЕН: 1950.

КРШТЕН: 1993.

НЕКИ ПОДАЦИ: Упознао је истину у једном забаченом селу. Сада служи као слуга помоћник у скупштини Мундип.

◼ ДОК сам био код једног пријатеља, видео сам књигу Истина која води до вечног живота. Прочитао сам неколико поглавља и питао га могу ли да је добијем. „Дај ми једну кокошку и твоја је“, одговорио је он.

Размена је извршена и ја сам однео књигу кући и пажљиво је прочитао. Недуго затим, почео сам другима да говорим о предивним стварима које сам научио иако су ме црквене вође два пута позвале и рекле да престанем да проповедам.

Кратко после тога сам писао подружници и питао како да нађем Јеховине сведоке у мом крају. Они су ми помогли да ступим у контакт са Алфредом де Гусманом који ме је позвао на обласни конгрес у Мадангу.

Стигао сам на конгрес у похабаној сеоској одећи и с дугом црном брадом. Без обзира на мој изглед, сви су се опходили према мени љубазно и с поштовањем. Током програма сам заплакао јер ме је оно што сам чуо веома дирнуло. Следећег дана сам дошао свеже обријан.

Након тог конгреса, Алфредо је дошао у моје село — возио се камионом два сата до Маданга и затим пешачио пет сати. Моја породица и пријатељи су га обасули питањима и он је на свако одговорио из Библије.

Данас у скупштини Мундип има 23 објавитеља, а више од 60 особа долази на састанке.

 [Оквир/Слика на странама 125, 126]

„Шта имаш да кажеш у своју одбрану?“

МАКУИ МАРЕГ

РОЂЕНА: 1954.

КРШТЕНА: 1986.

НЕКИ ПОДАЦИ: Годинама је живела и служила као пионир на острву на ком није било Сведока.

◼ ГОДИНЕ 1980, док сам била у Мадангу, један пионир ми је дао трактат који сам понела кући на острво Багабаг, удаљено од Маданга шест сати вожње бродом. Свидело ми се оно што сам прочитала и писала сам подружници како бих добила још информација. Кратко после тога ми је писала Бадам Дувун, пионирка из Маданга, и позвала ме на обласни конгрес. Била сам код ње две седмице и почела да проучавам Библију. Такође сам ишла на све састанке у Дворани Краљевства. Када сам се вратила кући, наставила сам да проучавам путем писама.

Није много прошло и ја сам проучавала Библију са 12 породица на острву Багабаг. У кући мог стрица смо редовно одржавали састанке и заједно разматрали библијске теме, као што сам видела да се ради у Мадангу. То је разбеснело мог оца, уваженог члана Лутеранске цркве. „Ја знам за Јахвеа, али не знам за Јехову“, грмео је на мене. Отворила сам Библију на ток писину и показала му фусноту за Излазак 3:15, у којој се спомиње Божје име. Када је отац то видео, остао је без речи.

Три пута ме је изводио пред црквено веће, захтевајући да образложим зашто сам прихватила нову веру. Један  од тих састанака био је одржан у највећој цркви на острву. Била је дупке пуна јер је дошло преко сто људи. У ваздуху се осећала напетост. „Шта имаш да кажеш у своју одбрану?“, оштро ме је упитао председавајући. Чврсто држећи своју Библију, одговорила сам: „Ја само желим да живим према Матеју 6:33 и да ми Божје Краљевство буде важније од свега.“ На то је мој отац скочио и бесно повикао: „Је л’ ти то хоћеш нас да учиш?“ Један од стричева је пошао да ме удари, али је други рођак брзо устао да ме заштити. На скупу је завладао хаос. На крају су ми рекли да могу да идем.

Међутим, моје невоље се тиме нису завршиле. На несрећу, једној жени која је долазила на састанке умрла је беба која је неко време била болесна. Неки острвљани су ме кривили за смрт тог детета, тврдећи да се то десило зато што сам мајку поучавала новој религији. Отац ме је избацио из куће, претећи ми гвозденом шипком. Побегла сам у Маданг с тетком Ламит Марег, која је такође прихватила истину. Кратко после тога, обе смо се крстиле.

Отац је касније тешко оболео. Довела сам га код мене у Маданг и неговала док није преминуо. За то време је променио став према мојој религији. Пре него што је умро, подстицао ме је да се вратим на Багабаг и проповедам острвљанима. То сам и учинила 1987. године. Рођаци су ме лепо примили и саградили ми малу кућу. Наредних 14 година сам била једини Сведок на острву. Од тога сам 12 година служила као општи пионир.

Касније сам се вратила у Маданг да бих сарађивала с Ламит у пионирској служби. Шесторо људи с Багабага дошло је 2009. у Маданг на обележавање годишњице Христове смрти. Нисам се удала и срећна сам што сам своје самаштво користила да бих потпуније служила Јехови.

 [Оквир/Слике на странама 141, 142]

Јехова ме је прихватио

ДОРА НИНГИ

РОЂЕНА: 1977.

КРШТЕНА: 1998.

НЕКИ ПОДАЦИ: Веома млада је упознала истину и почела да проучава, због чега ју је породица одбацила. Касније је постала општи пионир, а сада служи у подружници.

◼ КАДА сам имала 17 година, до руку ми је дошла књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Убрзо сам схватила да се у њој налази нешто изузетно. Закључила сам да потиче од Јеховиних сведока јер су ми, када сам имала око четири године, две Сведокиње причале о Божјој намери да земља постане рај.

Кратко након што сам пронашла књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, помајка и поочим су ми рекли да они већ имају петоро своје деце и да зато треба да се вратим својој породици која је живела у приморском граду Веваку. Када сам дошла тамо, једно време сам становала код стрица.

Једва сам чекала да нађем Сведоке, па сам отишла у Дворану Краљевства. Стигла сам баш када је брат најављивао завршну песму. После састанка сам упознала Пем, мисионарку из Сједињених Држава и договориле смо се да заједно проучавамо Библију. Веома ми се допало оно што сам сазнала, али након што сам проучавала само три пута мој стриц се успротивио томе.

Када сам се једне недеље враћала са састанка, видела сам како се из стричевог дворишта диже дим. Запалио је све моје ствари, међу којима су биле и књиге за  проучавање Библије. Чим ме је угледао, повикао је: „Ако желиш да идеш у њихову цркву, нека се они брину о теби!“ Пошто у његовој кући више нисам била добродошла, није ми преостало ништа друго него да се вратим код својих биолошких родитеља, који су живели у једном селу удаљеном од Вевака око два сата вожње.

Док сам се приближавала оцу, он је гласно рекао мојој млађој браћи и сестрама: „Ко је ова девојка? Ми је не познајемо. Дали смо је на усвајање када је имала три године.“ Било ми је јасно да ме ни он неће примити, па сам се надаље сналазила како сам знала и умела.

Око две године касније, срела сам двојицу специјалних пионира који су дошли да проповедају у том селу. Рекла сам им: „Молим вас, кажите Пем да нисам заборавила оно што сам научила, али не могу да дођем до ње.“ Међутим, убрзо сам успела да се нађем с Пем у Веваку и поново сам почела да проучавам. У том периоду сам становала код три породице, али ме је свака избацила из куће због тога што сам проучавала са Сведоцима. Пем је била сусретљива и побринула се да живим код једне породице Сведока у Веваку. Крстила сам се 1998, а у септембру 1999. сам постала општи пионир. Следеће године сам позвана у Бетел и срећна сам што учествујем у превођењу литературе на ток писин.

Премда ми је тешко пало што ме је породица одбацила, сада имам духовну породицу која је више него надокнадила тај губитак. Један од мојих омиљених стихова је Псалам 27:10, где стоји: „Ако ме и отац и мајка оставе, Јехова ће ме прихватити.“

[Слика]

Часописи на ток писину

 [Оквир/Слике на странама 147, 148]

„Јехова је наш највећи Учитељ“

ЏОН ТАВОИСА

РОЂЕН: 1964.

КРШТЕН: 1979.

НЕКИ ПОДАЦИ: У детињству су учитељи и други ђаци били толико окрутни према њему да је после само две године био принуђен да напусти школу. Сада служи као покрајински надгледник.

◼ РОЂЕН сам у селу Говигови, у области Милне Беј. Када сам имао седам година, отац је почео да проучава Библију и преносио ми је оно што је сазнавао.

Негде у то време сам пошао у школу. Када су двојица мојих учитеља, који су били англиканци, чули да проучавам са Сведоцима, почели су да ме малтретирају. Исто су радили и ђаци, који су ме чак нападали моткама. Због тога сам после само две године био принуђен да напустим школу.

Око годину дана касније, на пијаци сам срео једног од учитеља. „Ти си паметан дечко и могао би да имаш одличан успех у школи“, рекао ми је. „Али због своје религије ћеш на крају завршити као слуга својим школским друговима.“ Када сам дошао кући, испричао сам шта ми је учитељ рекао, а очев одговор ме је утешио и дирнуо у срце. „Ако те свет не буде школовао“, казао је, „Јехова хоће.“

Отац и један специјални пионир су ми помогли да стекнем најважније образовање — знање које води до вечног живота (Јов. 17:3). Мој матерњи језик је давава, али  они су са мном проучавали Библију на хиримотуу, који је постао мој други језик, и на ток писину, који је постао трећи. Крстио сам се када сам имао 15 година. Две године касније сам почео с пионирском службом.

Године 1998. био сам позван да похађам Школу за обучавање наименоване браће. У то време нисам довољно добро знао енглески. Да бих се припремио за школу, подружница ме је доделила енглеској скупштини у Порт Морсбију. Тако је енглески био четврти језик који сам научио.

По завршетку школе, послат сам да служим у скупштини Алотау, у области Милне Беј. На моје велико изненађење и радост, после шест месеци сам наименован за покрајинског надгледника. Моја прва покрајина обухватала је Нову Британију, Нову Ирску, острво Манус и нека оближња острва. Оженио сам се 2006. и с мојом драгом Џуди служио као специјални пионир годину дана, после чега смо наставили с покрајинском службом.

Када посећујем скупштине, често говорим младима: „Јехова је наш највећи Учитељ. Пустите да вас он поучава, јер ће вам то помоћи да имате срећан и испуњен живот.“ С пуним поуздањем могу да кажем да је то важна поука коју сам научио из личног искуства.

[Слика]

С мојом супругом Џуди

 [Табела/Слике на странама 156, 157]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Папуа Нова Гвинеја

 1930.

1935. Пионири с једрењака Светлоноша проповедају у Порт Морсбију

1940.

1950.

1951. Том и Роуина Кито стижу у Порт Морсби

1956. Пионири стижу на Нову Ирску и Нову Британију

1957. Џон Катфорт користи проповеди у сликама

1960.

1960. Законски признато Међународно удружење истраживача Библије

1962. Том и Роуина Кито се селе у планинско подручје Нове Гвинеје

1965. Изграђена подружница у Кокију, у Порт Морсбију

1969. Међународни конгрес „Мир на земљи“ одржан у Хаими, на Папуи

1970.

1975. Папуа и Нова Гвинеја се уједињују и настаје држава Папуа Нова Гвинеја

1977-1979. Противници уништавају Дворане Краљевства у области Милне Беј

1980.

1987. Посвећена нова подружница

1989. На острву Бугенвил избија грађански рат

1990.

1991. Стражарска кула на језицима ток писин и хиримоту почиње да излази симултано с енглеским издањем

1994. Основан Одбор за односе с болницама

1994. Вулканска ерупција разара Рабаул, на Новој Британији

1999. Одељење за градњу Дворана Краљевства почиње с радом у подружници

2000.

2002. Конгресна дворана изграђена у Герехуу, у Порт Морсбију

2010.

2010. Посвећени нови објекти у склопу подружнице

2020.

[Графикон/Слика на 118. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Број објавитеља

Број пионира

3 500

2 500

1 500

500

1955. 1965. 1975. 1985. 1995. 2005.

 [Мапе на 81. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ПАПУА НОВА ГВИНЕЈА

ПОРТ МОРСБИ

Вевак

Сепик

Камбот

Димири

Бајват

Јуат

Вабаг

Маунт Хаген

Банз

Долина Ваги

ПЛАНИНЕ НОВЕ ГВИНЕЈЕ

Језеро Муреј

Флај

Баскен

Талидиг

Багилдиг

Маданг

Горока

Каинанту

Лае

Булоло

Воу

Керема

Савајвајри

Залив Папуа

Попондета

Пут Кокода

Хула

Аги

Говигови

Алотау

КОРАЛНО МОРЕ

Острво Манус

Бизмарков архипелаг

БИЗМАРКОВО МОРЕ

Острво Багабаг

Нова Британија

Рабаул

Кокопо

Острво Кермалак

Нова Ирска

Кавијенг

СОЛОМОНОВО МОРЕ

Острво Гудинаф

Острво Бука

Острво Бугенвил

Атол Нукуману

Екватор

Хаима

Сикс Мајл

Хануабада

Лука Порт Морсби

Пијаца Коки

Висораван Согери

Јоадабу

 [Слика на целој 74. страни]

[Слика на 77. страни]

„Светлоноша“

[Слика на 78. страни]

Први објавитељи с Папуе Нове Гвинеје, слева надесно: Бобоги Најори, Хени Хени Ниоки, Рахо Ракатани и Ода Сиони

[Слика на 79. страни]

Село Хануабада и центар Порт Морсбија у позадини

[Слика на 82. страни]

Ширли и Дон Филдер непосредно пре доласка

[Слика на 85. страни]

Прва Дворана Краљевства у земљи, Хаима, Порт Морсби

[Слика на 87. страни]

Џон Катфорт

[Слика на 89. страни]

Репродукција проповеди у сликама

[Слике на 90. страни]

Десно: Џон Катфорт поучава помоћу слика; доле: брат носи таблу са сликама да би проповедао у забаченим селима

[Слика на 92. страни]

Алф Грин, Дејвид Вокер и Џим Смит

[Слике на 93. страни]

Лево: Ширли, Деби и Дон Филдер; десно: Донов кану

[Слика на 96. страни]

Џим Смит и Глен Финли

[Слика на 97. страни]

Стивен Бланди прелази залив Керема

[Слика на 99. страни]

Розина и Кен Фрејм

[Слика на 102. страни]

Метју и Дорис Поуп

[Слике на 103. страни]

У Лаеу су се састанци најпре одржавали у кући Магдален и Џона Ендора

[Слика на 109. страни]

Планинско подручје

[Слика на 110. страни]

Том и Роуина Кито испред своје мале продавнице и куће у Вабагу

[Слика на 113. страни]

Ерна и Бернт Андерсон

[Слика на 114. страни]

Кери Кеј-Смит и Џим Рајт

[Слика на 115. страни]

Мајк Фишер на реци Сепик

[Слике на 123. страни]

Дворана Краљевства у месту Аги је изгорела у подметнутом пожару, али је касније поново изграђена и проширена

[Слика на 127. страни]

Елси и Бил Тју

[Слика на 128. страни]

„Пуапуа“ плови пуним једрима

[Слика на 128. страни]

Бродић „Пионир“ који је направио Бернт Андерсон

[Слике на 131. страни]

Пловидба реком Сепик

 [Слике на странама 132, 133]

Лево: покрајински надгледник Ворен Рејнолдс са супругом Лин у посети селу Бајват; горе: јавно предавање током посете селу Димири

[Слика на 135. страни]

Соаре Мајга

[Слика на 135. страни]

Кора Леке

[Слика на 136. страни]

Саве Нанпен

[Слика на 139. страни]

Џорди и Џоана Рајл

[Слика на 145. страни]

Нека од ове деце су била избачена из школе због тога што нису поздравила заставу

[Слике на странама 152, 153]

Лево: панорама Рабаула с вулканом Тавурвур у позадини; доле: Дворана Краљевства у Рабаулу која је уништена 1994.

[Слика на 155. страни]

Преводилачки тим, 2010.

 [Слике на 161. страни]

Подружница на Папуи Новој Гвинеји

Одбор подружнице: Ден Беркс, Тимо Раџалето, Кегавале Бијама, Крејг Спигл