Норвешка

ЈЕДАН млад човек је са палубе брода нестрпљиво ишчекивао да угледа обалу Норвешке. Звао се Кнут Петерсон Хамер и раније је био баптистички свештеник у Северној Дакоти. Он је годину дана пре тог путовања постао Истраживач Библије (како су се некада звали Јеховини сведоци). Била је 1892. година и он се враћао у своју домовину да би проповедао пријатељима и рођацима.

Већина становника Норвешке, којих је тада било око два милиона, припадала је Лутеранској цркви. Кнут је жарко желео да помогне искреним Норвежанима да упознају истинитог Бога, Јехову, и да разумеју да он као Бог љубави не мучи грешнике у паклу. Желео је и да им пренесе вест о предстојећој Христовој хиљадугодишњој владавини, током које ће земља постати рај.

 Док се брод приближавао обали, Кнут је посматрао обрисе ове предивне земље са високим, снегом прекривеним планинама, дубоко усеченим фјордовима и густим шумама. Схватио је да неће бити баш лако доћи до становништва ове узане, дугачке и ретко насељене земље у којој није било много путева и мостова. Иако је већина Норвежана живела у градовима који су се брзо ширили, многи су живели на сеоским подручјима, у рибарским селима и на стотинама острва дуж обале. Божје слуге широм света ојачаће своју веру и ревност док буду читале шта је Кнут постигао својим проповедањем и како је обожавање истинитог Бога напредовало у Норвешкој упркос великим потешкоћама.

СЕМЕ КРАЉЕВСТВА ДОНОСИ ПЛОД

Иако су неки људи из Шиена, Кнутовог родног града, били заинтересовани за поруку коју је преносио, Кнут није могао да остане с њима већ је морао да се врати својој породици, која је била у Сједињеним Државама. Међутим, 1899. поново се вратио у Норвешку, овога пута на предлог Чарлса Расела, који је тада надгледао дело Истраживача Библије. Брат Расел је желео да Кнут формира једну скупштину у Норвешкој. Кнут је са собом понео  неколико примерака прва два тома књиге Миленијумска зора (касније названа Студије Светог писма), која је била преведена на данско-норвешки. (У то време књижевни норвешки језик био је сличан данском, тако да су те публикације могли читати и Данци и Норвежани.) Кнут је сведочио многима, а некима је и оставио књиге, али је после неког времена морао поново да се врати у Сједињене Државе.

Наредне године је Ингебрет Андерсен, који је живео надомак Шиена, добио књигу Божански план векова, вероватно један од примерака које је Кнут донео са собом. Ингебрет се већ дуже време интересовао за Христов „други долазак“, и сада су и он и његова жена Берте просто гутали оно што  су читали. Убрзо је почео да сведочи другима. Чак је и одлазио на црквену службу да би другима говорио о Христовој хиљадугодишњој владавини. Касније је посећивао оне који су показали интересовање тако да је у Шиену убрзо основана једна ревна скупштина од десетак Истраживача Библије.

Када је Кнут чуо од једног рођака да у Шиену постоји мала скупштина, поново је дошао у Норвешку 1904. да би нашао Ингебрета. Кнут је зауставио једног човека на улици и упитао га: „Можете ли ми рећи да ли овде негде живи Ингебрет Андерсен?“ „Да“, одговорио је тај човек, „то сам ја.“ Кнут је био толико одушевљен да је ту на лицу места отворио кофер и показао му књиге које је донео. Наравно, Ингебрет је био пресрећан кад је упознао Кнута и видео много литературе.

Кнут је одушевљено причао својим суверницима у Норвешкој о организацији и делу проповедања. Пре него што се вратио својој породици, која је тада живела у Канади, подстакао је скупштину у Шиену да настави да напредује.

ПРОПОВЕДАЊЕ У ДРУГИМ ДЕЛОВИМА НОРВЕШКЕ

Дело проповедања почело је да се убрзава када су 1903. у Норвешку дошла три ревна колпортера (пуновремена проповедника) — Фритјоф Линдквист, Виктор Фелт и Е. Гундерсен. Фритјоф је отишао у Кристијанију, главни град (сада се он зове Осло), и  1904. у његовом дому је било представништво Истраживача Библије, где су се обрађивале наруџбе литературе и претплате на Сионску стражарску кулу.

Пред крај 1903, брат Гундерсен је проповедао у Трондејму, у централном делу Норвешке, и сведочио је Лоти Холм, која је узела библијску литературу. Она се касније вратила у Нарвик, изнад Северног поларника, и постала је први објавитељ на северу Норвешке. Касније је Виктор Фелт отишао у Нарвик и захваљујући њему два брачна пара су постала Истраживачи Библије. Они су се повезали с Лоте и убрзо се та мала група редовно састајала ради проучавања Библије. Лоте је имала сестру Халгерд која је прихватила истину тако да су касније обе ревно служиле као пионирке у разним деловима Норвешке.

 Током 1904. и 1905, браћа Фелт и Гундерсен су наишли на веома добар одазив у Бергену. У Сионској стражарској кули од 1. марта 1905, стајало је: „Истакнути проповедник једне слободне цркве потпуно се уверио у истину тако да сада проповеда право јеванђеље бројној публици која га пажљиво слуша.“

Тај проповедник је био Теодор Симонсен. Он је касније избачен из своје цркве, јер је поучавао друге дивној истини коју је сазнао из наших публикација. Међутим, за Истраживаче Библије био је право благо. Јеховине слуге су веома цениле Теодора, као брата и говорника. Он се касније преселио у Кристијанију, где је била једна напредна скупштина Истраживача Библије.

НЕКИ ОД ПРВИХ ПИОНИРА

Отприлике 1905, скупштине Истраживача Библије постојале су у четири града: Шиену, Кристијанији, Бергену и Нарвику. Убрзо је неколико ревних објавитеља почело с пионирском службом и пренело добру вест и у друге крајеве Норвешке. Међу тим првим пионирима биле су особе занимљивог порекла.

У Норвешкој је прва пионирка била Хелга Хес. Она је била сироче и живела је у Бергену, где је са 17 година почела да предаје веронауку. Када је у цркви чула како Теодор Симонсен проповеда о ономе што је сазнао из једне књиге Истраживача Библије, заинтересовала се за то и почела је да чита њихову литературу. Престала је да предаје веронауку и 1905, када је имала 19 година, почела је да проповеда добру вест у Хамару и Јевику.

Једног дана 1908. године, док је Андреас Еисет цепао дрва на породичном имању близу Конгсвингера, посетио га је један пионир и уручио му  књигу Божански план векова. Андреас је тада имао нешто више од 20 година. Допало му се оно што је прочитао и наручио је још литературе. После неколико месеци, бригу о имању поверио је једном од своје млађе браће и почео је да служи као пионир. Током следећих осам година, прошао је скоро целу земљу проповедајући. Најпре је кренуо северно, ка унутрашњости земље, путујући лети бициклом, а зими саоницама. Када је стигао у Тромсе, кренуо је на југ и обрадио цело приобално подручје, све до Кристијаније.

Ана Андерсен из Риге, близу Моса, била је такође међу првим пионирима. Годинама је као официр у Војсци спаса била посвећена помагању сиромашнима. Отприлике 1907, прочитала је нешто од наше литературе и схватила да је пронашла истину. У Кристиансунду је ступила у контакт с Хулдом Андерсен (касније Еисет), која је такође  била официр у Војсци спаса. Хулда се заинтересовала за истину и убрзо су њих две на пароброду који је пловио дуж обале кренуле на дуго путовање ка северу. Стигле су чак до Киркенеса, који се налази близу границе с Русијом. Када би брод пристао у неку луку, оне би сишле и делиле људима литературу. Негде око 1912, Ана је постала пионир. Током неколико деценија, она је пропутовала читаву Норвешку бродићем и бициклом и у скоро сваком граду делила библијску литературу. Једно дуже време је била на југу, у Кристиансанду, где је пружала непроцењиву подршку тамошњој скупштини која је добро напредовала.

Пре него што је постао Истраживач Библије, Карл Гунберг је био поморски официр. Када је око 1911. почео с пионирском службом имао је нешто више од 30 година, а зарађивао је за живот радећи као инструктор пловидбе. Иако је изгледао строго, био је познат као пријатна и духовита особа. Све до својих позних година, проповедао је широм целе Норвешке, а искуство које је стекао као поморски официр и инструктор пловидбе било је веома корисно у проповедању добре вести, о чему ће бити речи касније.

ЈАЧАЊЕ БРАЋЕ

У октобру 1905, владало је велико узбуђење због првог конгреса у Кристијанији. Било је 15 присутних, а троје се крстило. Следеће године конгрес је одржан у Бергену, а од 1909. конгреси су се одржавали сваке године и на њима су гостовали говорници из Данске, Финске и Шведске. Нека од те браће су посећивала скупштине, као што то данас раде путујући надгледници.

Тих година најзначајнији догађаји су биле посете брата Расела. Он је био у Бергену и Кристијанији  1909. године. Браћа и сестре су веома ценили прилику да га виде и чују његове говоре! Када је 1911. брат Расел други пут дошао у посету, то је привукло велику пажњу јавности, тако да је његовом јавном предавању осим наше браће и сестара, којих је било 61, присуствовало око 1 200 људи!

Три године после тога, брат Расел је задужио Хенрија Бјернестада да као први путујући надгледник из Норвешке редовно посећује браћу у Норвешкој и Шведској.

МАРЉИВОСТ УОЧИ 1914.

Серија трактата који су објављени 1910. под називом Проповедаоница народа, постала је корисно средство у служби проповедања. Захваљујући тим трактатима многи Истраживачи Библије су учествовали у проповедању. У жељи да разоткрију религиозне лажи и пренесу библијску истину, браћа и сестре су уручили на хиљаде бесплатних трактата, често као додатак новинама.

Истраживачи Библије су с нестрпљењем ишчекивали да виде шта ће се догодити 1914. године. У књизи Време је близу (други том књиге Миленијумска зора) било је речено да ће се времена незнабожаца завршити 1914, што ће бити обележено невољама и безакоњем, након чега ће Божје Краљевство почети да преузима ствари у своје руке. Истраживачи Библије су очекивали и да ће  Христови сунаследници тада добити своју небеску награду.

О томе се често разговарало. На пример, једне вечери у јулу 1914, Карл Кристјансен је свирао у градском оркестру у Шиену. Током паузе је рекао некима који су били око њега: „За неколико недеља, нешто ће се десити. Прво ће избити рат, затим револуција, онда ће уследити безакоње, а онда ће доћи Божје Краљевство.“ Када је убрзо после тога избио Први светски рат, људи су од Карла хтели да сазнају још више о томе.

У то време је у Арендалу, приобалном месту јужно од Шиена, живела само једна наша сестра. Једног дана је на улици срела Миу Апеслан и рекла јој да ће према Библији у јесен 1914. избити рат. Миа је одговорила: „Вероваћу кад се то буде десило.“ Недуго затим, када је Миа видела да је почело да се догађа оно што је наша сестра рекла, одржала је реч и постала прави верник. Њих две и још неколико других били су језгро скупштине у Арендалу.

НАПРЕДАК, А ЗАТИМ ПРОБЛЕМИ

Као што се испоставило, нису се испунила сва очекивања која су Истраживачи Библије имали у вези са 1914. Па ипак, они су наставили да ревно проповедају. Током децембра 1914. и добрим делом 1915. године, путем „Фото-драме стварања“ дато је огромно сведочанство великом броју људи у Кристијанији, Бергену, Трондејму, Шиену, Арендалу и Кристиансанду.

Међутим, убрзо након тога настали су неки проблеми. Фритјоф Линдквист, који је око десет година надгледао дело у Норвешкој, почео је да износи неке своје идеје и 1916. напустио организацију. Због тога су следећих неколико година одговорна  браћа из Шведске и Данске надгледала дело проповедања у Норвешкој. Енок Еман је 1921. почео да надгледа дело у Норвешкој и то је радио све до 1945.

Када је 1916. умро брат Расел, након чега је брат Ратерфорд почео да надгледа дело Истраживача Библије, такође је било неких проблема. Будући да се очекивања у погледу 1914. нису испунила и да је дошло до неких организационих промена, многи су напустили организацију. То се нарочито осетило у Бергену, где су 1918. у скупштини остали само један брат и седам сестара. У Трондејму је скупштину напустио приличан број људи, а једна група у Кристијанији је изгубила доста чланова. Међутим, они који су верно подупирали организацију убрзо су осетили Јеховин обилан благослов.

ОБНОВЉЕН ПОЛЕТ

Брат Ратерфорд је 1918. одржао занимљиво предавање под називом „Милиони који сада живе неће никада умрети“. Од 1920. до 1925. овај говор је одржан широм света. Брат Макмилан је дошао из светске централе у Њујорку да одржи овај говор у неколико градова у Норвешкој. У Кристијанији је сала у којој је држао говор била крцата и за многе људе није било места. Међутим, брат Еман се попео на један сандук крај улаза и повикао: „Ако дођете за сат и по, Макмилан ће поново одржати говор!“ Тако је и било. Сала је поново била пуна и брат Макмилан је још једном изнео говор. У наредних неколико година, браћа из Норвешке су износила тај говор широм земље. На хиљаде људи је пажљиво слушало уверљиве библијске доказе да ће многи преживети Армагедон и добити вечни живот на рајској земљи. Многи су  сазнали за ту поруку помоћу брошурице Милиони који сада живе неће никада умрети!

Од 1922. до 1928. Истраживачи Библије су уручили на стотине хиљада трактата у којима су стајале резолуције усвојене на конгресима. Неке од њих су биле Изазов светским вођама, Упозорење свим хришћанима и Свештеници оптужени. Многи Истраживачи Библије су започели с проповедањем делећи управо те трактате.

Међутим, напредак није баш био брз. Иако су пионири и други ревни објавитељи били истрајни у служби, другима је била потребна помоћ да се више укључе у дело проповедања. Осим тога, наше публикације су биле углавном на данском, данско-норвешком и шведском, али не и на норвешком. Шта се могло учинити да би дело мало брже напредовало?

У априлу 1925. у Билтену на норвешком језику (сада Наша служба за Краљевство) стајало је следеће обавештење: „Шаљемо вам прво издање часописа Златни век на норвешком језику. Од сада се можете претплатити на њега.“ Био је то Златни век (сада Пробудите се!) од марта 1925. Убрзо је норвешко издање Златног века нашло пут до својих многобројних читалаца не само у Норвешкој већ и у Данској. До 1936, када је име овог часописа на норвешком промењено у Ny Verden (Нови свет), у Норвешкој је на тај часопис било претплаћено 6 190 особа.

 БОЉА ОРГАНИЗАЦИЈА И НОВИ ОБЈЕКТИ

У мају 1925. више од 500 Истраживача Библије из различитих делова Скандинавије сакупило се на конгресу у Еребру у Шведској. На том конгресу брат Ратерфорд је објавио да ће у Копенхагену, у Данској, бити отворена канцеларија за северну Европу. Требало је да брат Вилијам Деј дође из Лондона како би надгледао службу Божјег народа у Данској, Норвешкој, Шведској, Финској и балтичким земљама. Свака од земаља је још увек имала свог надгледника тако да је Енок Еман и даље служио као надгледник у Норвешкој.

Брат Вилијам Деј, пореклом Шкотланђанин, био је енергичан и у великој мери је допринео напретку дела проповедања. Био је способан организатор, а својим добрим ставом и примером у служби позитивно је утицао на браћу. Током септембра и октобра 1925. путовао је по Норвешкој и у складу са смерницама из светске централе организовао скупштинске активности. Имао је преводиоца, јер је говорио на енглеском. Брат Деј је служио као надгледник канцеларије за северну Европу све до Другог светског рата.

Браћа су већ неко време тражила место које би било прикладније за наше представништво. Тада је 1925. један брат који је наследио неки новац купио двоспратну зграду у Ослу и продао је нашој организацији упола цене. То је било у правом тренутку. Браћа су ту зграду користила све до 1983.

ОРГАНИЗАЦИЈА РЕВНИХ СВЕДОКА

За Божје слуге широм света 1931. година је била веома значајна. Тада су усвојили ново име — Јеховини сведоци. Брат Еман је написао: „Када је требало да усвојимо наше ново име, сви смо устали и са одушевљењем узвикнули: ’Да‘!“ Браћи и  сестрама је било драго што су добили библијско име и чврсто су решили да живе у складу с њим.

Било је очигледно да Јехова благосиља ревно проповедање свог народа у Норвешкој. Године 1918. просечан број објавитеља био је 15, а 1938. износио је 328. Јеховине слуге нису биле само Истраживачи Библије, већ ревни сведоци.

То потврђује пример брата Евена Гундерсруда. Он се крстио 1917. и био је у скупштини Шиен. У почетку је његова жена настојала да га спречи да иде на састанке тако што му је сакривала ципеле. Међутим, то га није зауставило — једноставно је ишао бос! Једном приликом када га је закључала у спаваћој соби побегао је искочивши кроз прозор. Ничим није могла да га заустави. Али он је све то време био добар према њој. Постало јој је непријатно што јој муж иде бос кроз град. Желећи да сазна зашто му састанци толико значе, почела је да иде с њим на састанке. На крају је и она постала Јеховин сведок.

Ревност скупштине у Шиену била је одлика већине скупштина у то време. Браћа су темељно проповедала у оближњим градовима, местима и селима. Викендом су често  путовали камионима или бродићима, проповедајући и организујући састанке. Убрзо су на том подручју настале нове групе и скупштине. Слично томе, и друге скупштине су ревно проповедале.

НАПРЕДАК У БЕРГЕНУ

Један реван објавитељ у Бергену био је Торкел Рингерајд. Он је 1918. нашао једну брошуру Истраживача Библије. Потражио је брата Дала, који је тада био једини брат у том граду. Брат Дал је одржавао састанке у свом дому са остатком скупштине, то јест са седам сестара. Међу њима је била и раније споменута Хелга Хес, која је у то време поново била у Бергену. Торкел се придружио тој малој скупштини и 1919. се оженио Хелгом.

Торкел је био одважан човек снажног гласа. Годинама је био једини говорник у скупштини. Држао је говоре сваке недеље и без увијања разоткривао лицемерство свештенства и њихова погрешна учења. Његови говори су често били  најављивани у новинама тако да је на састанцима било много више заинтересованих особа него Истраживача Библије.

Брат Торкел је подстицао своје слушаоце да преносе истину другима. Нилс Ро је 1932. био међу његовим слушаоцима. Он је већ годину дана знао за истину, али није био вољан да крене у службу проповедања. У то време скупштина у Бергену се припремала за акцију са брошурицом Краљевство, нада света и Торкел је говорио о потреби да се учествује у служби. Нилс је рекао: „Био је то одличан говор, и сав сам се најежио.“ На крају говора, брат Торкел је цитирао Јеховине речи из Исаије 6:8: „Кога ћу послати? Ко ће за нас ићи?“ Затим је рекао: „Одговоримо и ми попут Исаије: ’Ево мене, мене пошаљи‘.“ Управо такав подстрек је био потребан Нилсу и његовој супрузи. Одмах су почели да проповедају.

Браћа и сестре су често одлазили код Торкела и Хелге. Увек су разговарали о истини, што је за нове и младе објавитеље било велико охрабрење. Објавитељи из Бергена често су проповедали на ширем подручју града путујући до подручја бродићем или камионом. Након тога су се састајали и причали шта су све доживели у служби проповедања.

 РЕВНИ ОБЈАВИТЕЉИ У ОСЛУ

Током 1920-их и 1930-их година проповедање је такође напредовало у Ослу. Један од објавитеља је био Олаф Скау, који се крстио 1923. Он је 1927. наименован за водитеља службе у скупштини и деценијама је служио као предузимљив и брижан надгледник. Организовао је проповедање у Ослу и сведочење у околини тог града током викенда. Путовало се аутобусом или камионом. Знао је да до касно остане будан цртајући картице подручја и планирајући проповедничке акције.

Објавитељи из Осла проповедали су у градовима и селима од Халдена и Фредрикстада јужно од Осла па све до Хамара на северу, и од Конгсвингера источно од Осла до Драмена и Хенефоса на западу. Објавитељи су долазили на подручје око девет ујутру и проповедали од куће до куће цео дан. Често су у таквим приликама организовали и састанке за јавност. Захваљујући томе положили су темељ за нове групе и скупштине, а браћа и сестре на тим подручјима су их веома ценили. Тако је 1935. године, током једне акције која је трајала девет дана, 76 објавитеља из Осла уручило 13 313 брошурица, што је у просеку преко 175 брошурица по објавитељу.

 Олафова супруга, Естера, боловала је од артритиса и била је везана за инвалидска колица. Па ипак, браћа и сестре су волели да се састају у њиховом дому. Олаф је обично спремао нешто за јело, а најчешће је то био његов специјалитет — укусна пилећа крилца. Међутим, оно по чему многи старији Сведоци још увек памте окупљања у Олафовом дому јесу изузетни разговори о духовним стварима и библијски квизови. Сестра Рангхил Симонсен каже: „Из њихове куће никада нисмо отишли празног срца.“

ОНИ КОЈИ СУ „ИСПРАВНО ГЛЕДАЛИ НА ВЕЧНИ ЖИВОТ“

Тих година људи су се више занимали за религију и боље су познавали Библију. Многи су радо разговарали о библијским темама и баш као што је било у првом веку они који су „исправно гледали на вечни живот постали су верници“ (Дела апостолска 13:48).

Један такав пример је сестра Дурдеј Хамре. Она је 1924. добила једну брошурицу и прочитала ју је још исте вечери. Касније је рекла: „Отишла сам у кревет као пентекосталка, а пробудила сам се као Јеховин сведок.“

Средином 1920-их, један од осморо браће из породице Фјелтфајт слушао је јавно предавање о паклу и добио брошурицу која је говорила о тој теми. Оно што је прочитао уверило га је да је учење о паклу погрешно. Убрзо после тога, када се цела породица окупила на породичном имању, одушевљено је испричао оно што је сазнао својој седморици браће и трима сестрама. До касно у ноћ су  разговарали о тој брошурици. Убрзо су сва браћа и сестре из те породице постали Истраживачи Библије, а некима од њих су се у томе придружили и брачни другови. Касније су многа њихова деца и унуци постали ревни објавитељи, а неки од њих су проповедали и на другим подручјима.

Интересовање људи за духовне ствари било је очигледно 1936. када је Метју Хаулет из светске централе у Њујорку служио као говорник на конгресима у Бергену и Ослу. У Бергену је његовом јавном предавању присуствовало 810 особа, међу којима су били један бискуп и још неки свештеници. Међу присутнима је било само 125 Сведока. У Ослу је било 140 Сведока, а 1 014 особа је присуствовало јавном предавању!

„ПОЧЕЛИ СУ ДА ДОЛАЗЕ“

Јеховини сведоци су били веома срећни када су 1935. разумели ко је „велико мноштво“ из Откривења 7:9-17. Обрадовало их је када су сазнали да они који се надају животу на рајској земљи могу служити Јехови као његове предане слуге заједно са помазаним остатком. Од те године, акценат је стављен на сакупљање великог мноштва, које ће преживети „велику невољу“. Показало се да је то највеће сакупљање правих Божјих слугу у историји.

Неки пионири који су имали небеску наду проповедали су 1935. на једном сеоском подручју близу Лилехамера. Десетогодишњи Јохан Јохансен пажљиво је слушао те пионире док су говорили његовој породици о томе да ће Бог успоставити рај на земљи. Када је имао 13 година, толико је жарко желео да говори другима о својој нади да је узео ташну свог оца и отишао да проповеда комшијама — и то сам. Данас, након више од 70  година, Јохан са својом супругом Едитом још увек ревно проповеда и радује се што је током година многима помогао да упознају истину.

Једног дана 1937. Олаф Ред и још један брат су у Олафовом дому разговарали о великом мноштву. Њих двојица су били једини Сведоци у Хаугесунду и питали су се како ће се сакупити тако велики број људи. Изненада је неко покуцао на врата. Олаф је отворио, а пред вратима је био Алфред Тренгерајд. Он је нашао и прочитао један примерак Стражарске куле и допало му се оно што је сазнао. Одмах је сео у свој чамац и допловио до Хаугесунда да би добио литературу од Олафа за кога је знао да је Сведок. Олаф се нашао у чуду. Помислио је: ’Ево, почели су да долазе.‘ И заиста су долазили, иако не на исти начин нити у  исто време. Алфред је постао брат и придружио се многима с тог подручја који су се одазвали на добру вест о Краљевству.

БРОДИЋИМА У СЛУЖБУ ПРОПОВЕДАЊА

Када се почело с проповедањем у Норвешкој, чинило се да неће бити лако доћи до људи који су живели на безбројним острвима и неприступачним приобалним подручјима. Зато је 1928. подружница купила један бродић у који су могла стати два или три пионира и који је могао пловити разуђеном обалом Норвешке. Али ко би управљао тим бродићем? За то се пријавио искусни пионир Карл Гунберг. Искуство које је стекао у морнарици и као инструктор пловидбе било је од велике користи. Први бродић, назван Елиху, запловио је  из Осла ка југу и заустављао се у лукама дуж обале. Међутим, једне олујне зимске ноћи 1929. Елиху је претрпео бродолом недалеко од Ставангера. Сви су били срећни што су браћа с тог бродића безбедно стигла до обале.

Браћа су 1931. набавила други бродић и назвали га Естера. Поново је Карл управљао њим, а помагала су му још два брата. Наредних седам година, тим бродићем су обрађивана подручја на западу и северу Норвешке. Године 1932. Карл је сматрао да је „сувише стар за нове авантуре“. Зато је наставио да служи као пионир у источној Норвешкој, а управљање бродићем је препустио брату Јоханесу Карстаду. Естеру је 1938. заменио бродић Рута, који су браћа користила све до 1940. када је због Другог светског рата обустављен тај вид службе. Пионири који су пловили тим бродићима обрадили су велико подручје и уручили доста литературе. Међу њима су били Андреас Хопе и Магнус Рандал, који су известили да су само током 1939. уручили више од 16 000 књига, брошурица и часописа и да су 1 072 пута преко фонографа пустили предавања за укупно 2 531 особу.

Поред тога што су имала лепа искуства, браћа која су пловила тим бродићима  могла су да виде и дивне призоре. Андреас Хопе је рекао: „Данима смо пловили ка северу фјордовима и око веома високих ртова. Призори те нетакнуте природе били су заиста величанствени.“ Током зиме, изнад Северног поларника посматрали су „величанствену поларну светлост [аурору бореалис]“. Током лета су били одушевљени „светлошћу поноћног сунца“.

ЈЕДНА РЕВНА ПИОНИРКА

Током 1930-их број пионира је брзо растао. Иако су морали да се сналазе са оно мало ствари које су имали, обрадили су огромно подручје проповедајући добру вест и делећи библијску литературу. Захваљујући њиховој неисцрпној ревности положен је темељ за будући раст.

 На пример, Солвеј Левас (касније Стормир) из Осла тражила је истину и присуствовала је разним верским скуповима. Једном је била на састанку Јеховиних сведока и схватила је да је нашла библијску истину. Крстила се 1933. и две године касније отпутовала је на север Норвешке да служи као пионир. Иако је мало храмала јер је прележала дечју парализу, она је за шест година проповедала у већини градова, места, рибарских села и мањих насеља од Бодеа па све до Киркенеса. На хиљаде људи је добило библијску литературу. Током само једне године Солвеј је успоставила више од 1 100 претплата на наше часописе.

Даг Јенсен, столар из села Хенеса у Вестералену, веома се заинтересовао за оно о чему је Солвеј говорила. Он је већ неколико година добијао нашу литературу од других заинтересованих особа. Када га је Солвеј посетила, претплатио се на наше часописе. После тога, она је отишла на друго подручје. Даг је затим сам почео да проповеда, позајмљујући другима оно мало литературе што је имао.

Солвеј је на острву Андеја проповедала неколицини рибара у једној брвнари. Иако су сви они били крупни људи, храбро им је сведочила, пустила говоре преко фонографа и понудила им претплату на часописе. Један младић, Фриц Мадсен, показао је занимање за оно о чему је говорила и  претплатио се на наше часописе. Када је обрадила то подручје, продужила је даље. У то време је било тако — пионири су проповедали, проналазили заинтересоване особе, остављали литературу и успостављали претплате, а затим одлазили на нова подручја. Шта се могло учинити да се помогне онима који су показали занимање?

ПАСТИРСКА БРИГА О БОЖЈЕМ СТАДУ

У јануару 1939. уведене су неке новине за путујуће надгледнике. Норвешка је била подељена на четири зоне, то јест покрајине. Требало је да покрајински надгледници (тада су се звали слуге зоне) у свакој скупштини проводе више времена него што су то чинили раније. Стављен је већи нагласак на помагање скупштинама, организовање нових скупштина и помагање заинтересованим особама да почну да проповедају. Андреас Квинге је био наименован за покрајинског надгледника у покрајини број 4. Она се протезала 2 600 километара, од Флуреа до Киркенеса. На том огромном подручју биле су само три скупштине — Трондејм, Намсус и Нарвик. Међутим, требало је посетити и објавитеље и групе на удаљеним подручјима, као и особе које су се претплатиле на наше часописе.

Андреас је са својом супругом Сигрид путовао на север, углавном бициклом, и настојао је да помогне  објавитељима и заинтересованим особама да напредују у истини. Пионири као што је била Солвеј Левас, пружали су Андреасу додатне информације о заинтересованим особама којима је требала духовна помоћ. На пример, она му је рекла за Дага Јенсена у Хенесу и Фрица Мадсена на острву Андеја.

Андреас је 1940. године први пут видео Дага. Он се присећа како је то било: „Даг се бријао и лице му је било прекривено сапуницом. Никада нећу заборавити то озарено лице. Потпуно је заборавио да треба да се обрије.“ Андреас му је помогао да духовно напредује. Даг је био одушевљен и за кратко време је помогао својој жени Ани, као и многим пријатељима и рођацима да прихвате истину.

Андреас је потражио и Фрица Мадсена у селу Блајк на Андеји. Уз његову помоћ Фриц је са својом супругом постао темељ скупштине која ће касније ту бити формирана. Андреас и његова супруга су и на многим другим местима посећивали особе којима су сведочили Солвеј и други вредни пионири. Он и други покрајински надгледници су организовали састанке и оснивали скупштине. Баш као и у првом веку, у Норвешкој су неки садили, други заливали, али је на диван начин ’Бог давао да расте‘ (1. Коринћанима 3:6).

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ ЗАХВАТА НОРВЕШКУ

У априлу 1940. Норвешку је захватио Други светски рат када су немачке трупе извршиле инвазију на ту земљу. После борбе која је трајала свега 62 дана нацисти су преузели контролу над читавом земљом. До тада је неколико градова било интензивно бомбардовано. Неколико дана након што је инвазија почела, Гестапо је ухапсио  брата Енока Емана који је био надгледник подружнице и задржао га у притвору недељу дана. Полиција га је ослободила након кратке истраге. Неколико седмица касније, Гестапо је поново привео брата Емана на саслушање.

Браћа су се прибојавала да ће их нацисти слати у концентрационе логоре, као што су то радили с браћом у Немачкој. Али нацисти то нису урадили, и објавитељи су наставили да одважно и ревно проповедају. У ствари, чинило се да се због рата људи више одазивају на добру вест тако да су браћа с многима започела да проучавају Библију. И даље су из Данске добијали Стражарску кулу на данском, док је часопис Ny Verden (тадашње име за Пробудите се!) излазио на норвешком. Браћа су наставила да одржавају састанке и конгресе, а број објавитеља је доста порастао.

ОДУЗИМАЊЕ ЛИТЕРАТУРЕ, ХАПШЕЊА И ЗАБРАНА

Али невоље су тек предстојале. Немачка полиција је поново дошла у подружницу, тражила литературу и испитивала брата Емана. Крајем 1940, полиција је запленила књигу Непријатељи због онога што се у њој говорило о фашизму и нацизму. Почетком 1941, полиција је ухапсила и испитивала неколико пионира. Понекад су немачки и норвешки нацисти присуствовали састанцима да би шпијунирали браћу. Касније су нацистичке власти однеле из подружнице све примерке брошурица Фашизам или слобода и Власт и мир.

У јулу 1941. Гестапо је изненада покренуо једну акцију с циљем да заустави дело проповедања у Норвешкој. У Бетел су дошла петорица немачких полицајаца, запленила преосталу  литературу и одвела бетелску породицу у станицу на испитивање. Брат Еман је морао да се свакодневно јавља полицији, што је и чинио наредних 12 седмица.

У добро организованој акцији, Гестапо је претресао домове одговорне браће и запленио сву литературу наше организације. Запретили су браћи да ће их послати у концентрационе логоре ако не престану да проповедају. Неколико браће и сестара је ухапшено и задржано у притвору неколико дана.

У Мосу је полиција упала у кућу Сигурда Руса и запленила сву литературу коју је имао. Сигурд, његова жена и још један брат били су ухапшени. Полиција је захтевала да престану да проповедају и да користе име Јехова. Али они су рекли да никада неће престати да говоре о Јехови и његовом Краљевству. На крају су полицајци рекли: „Ипак вам не можемо одузети вашу веру.“ После неколико сати ови неустрашиви објавитељи пуштени су из затвора.

Нацисти су такође отишли у кућу Олафа Скауа у Ослу. Претресли су му кућу и одузели Библију, литературу и фонографе, а његов плакар с књигама запечатили. Том приликом нису пронашли картице објавитеља које су биле сакривене у рерни. Касније су нацисти поново дошли камионом да однесу књиге. Њихов главни официр био је Клаус Гросман, озлоглашени нациста. Када га је брат Олаф питао шта ће урадити са библијском литературом, рекао је да ће је уништити.

„Зар се не бојите Јехове?“, питао је брат Скау.

„Боље би било Јехови да се мало причува“, арогантно је одговорио тај нациста. Када су четири  године касније нацисти изгубили рат, Гросман је извршио самоубиство.

У јулу 1941. Гестапо је ухапсио Андреаса Квингеа у Бодеу и тражио од њега да каже где све живе Сведоци у северној Норвешкој. „Не знам где су данас“, искрено је одговорио Андреас. Замисли само како се осећао током испитивања када су му полицајци истресли торбу и када су се свуда по поду расули папирићи на којима су били имена и адресе скупштина, скупштинских слугу и заинтересованих особа. Али лакнуло му је кад је видео да никоме не пада на памет да погледа шта је на тим папирићима. Гестаповцима је било битније да он потпише изјаву у којој се наводи да је забрањено проповедати и бити Јеховин сведок.

Андреас је одговорио: „Ми знамо да је наша активност већ забрањена, тако да могу да потпишем да ми је то познато. Али иако нам је забрањено да одржавамо састанке и да делимо часописе и књиге, ми ћемо и даље користити Библију и говорити другима о Божјем Краљевству.“ Пустили су га кад су видели да се неће поколебати.

На крају су нацисти запленили кућу коју су браћа користила као подружницу. Дозволили су брату и сестри Еман да остану у њој, али остали чланови бетелске породице морали су да је напусте.

САСТАЈАЊЕ ПОД ЗАБРАНОМ

Када су нацисти покушали да искорене Јеховине сведоке, наша браћа су једноставно прешла у илегалу. Нека браћа су донекле успела да путују како би обилазила и храбрила браћу и сестре. Сорен Лауридсен, који је једно време служио у Бетелу, путовао је на југ Норвешке. А на северу је Андреас Квинге наставио да посећује Сведоке у својој покрајини, често радећи неке  привремене послове да не би изгледао сумњиво. Године 1943. је Магнус Рандал, који је био пионир на бродићу Рута, добио од брата Емана адресе браће и сестара на северу земље и прешао је бициклом 1 200 километара да би охрабрио браћу у Бодеу.

Иако су власти забраниле састанке, браћа и сестре су наставили да се састају по групама да би се међусобно храбрили. Често су се мале групе састајале у нечијем дому, али понекад су се браћа кришом састајала и у већем броју. Колико су само били радосни када је 1942. на Спомен-свечаности на две локације у Ослу било 280 присутних, а 90 њих је узело симболе.

Сведоци су чак могли да организују тајне конгресе на удаљеним фармама или у шумама. Највећи скуп је одржан 1943. у једној шуми близу села Ши. Ту се састало око 180 браће и сестара са подручја око Осло-фјорда. Током једне паузе за оброк изненада су се појавила три немачка војника на коњима. Шта су урадила браћа и сестре?

 Један брат који је знао немачки разговарао је с војницима и они су му рекли да су кренули на пливање, али су залутали. Наравно, браћа су била више него спремна да им покажу пут.

Док су одлазили, један војник је упитао другу двојицу: „Шта мислите какав је то скуп?“

„Вероватно неко певачко друштво“, одговорили су они. Браћа и сестре их нису исправили већ су одахнули кад су видели да одлазе у шуму.

РАД У ИЛЕГАЛИ

Многи објавитељи су скривали литературу на крајње необичним местима. Неки су је чак и закопавали. Брат Скау је био електричар и тамо где је радио сакрио је кутију с књигама иза једног трансформатора. Брат Еисет је скривао литературу у једној кошници, а брат Квинге у сандуку с кромпирима.

Лоте Холм се плашила да ће складиште литературе у Харши бити откривено и зато је решила да негде премести кутије с литературом. Укрцала се на један брод, на палуби пажљиво поређала кутије и села на њих. Када је брод испловио, пренеразила се видевши колико је немачких војника на броду и питала се како ће изнети све те кутије а да не буде откривена. Међутим, није имала разлога за бригу. Када је брод пристао, војницима је било жао да гледају како једна старија госпођа носи тешке кутије, па су јој помогли да их истовари и чак су их однели до њене куће. Нико од тих љубазних војника није знао колико је тада помогао Сведоцима.

Упркос забрани, браћа су и даље из Шведске и Данске кријумчарила најновије примерке Стражарске куле. Чланке за проучавање су преводили  на норвешки, прекуцавали и достављали браћи широм земље. Многобројни и добро организовани курири су путовали возом, бициклима или бродићима да би правовремену духовну храну донели својим суверницима.

И ДАЉЕ СУ ПРОПОВЕДАЛИ

За време рата настала је једна ситуација која је била прави испит за браћу и сестре у Норвешкој. Када је дело проповедања било забрањено у јулу 1941, браћа су добила савет да буду пажљива како не би привлачила пажњу нациста. Због тога су многи од њих проповедали неформално пријатељима, рођацима као и људима којима су раније сведочили. С друге стране, нека браћа су мислила да је такав приступ и сувише пасиван и да нема шта да се изгуби ако се само с Библијом у руци проповеда од куће до куће. Иако се ове две групе нису слагале у томе како треба проповедати, и једни и други су искрено желели да служе Јехови упркос противљењу.

Шта су браћа могла предузети? Због рата није било могуће контактирати са централом у Њујорку, тако да се чинило да се овај неспоразум не може брзо решити. Да ли ће браћа дозволити да им вера ослаби због међусобних размирица? Или ће наставити да проповедају најбоље што могу и чекају да Јехова преко своје организације реши спорно питање?

Јасно је да је Јехова благословио њихову верну службу, јер је организација наставила да напредује током рата баш као и током пет година пре почетка рата. Без обзира на рат, забрану и различите приступе проповедању, број објавитеља је порастао са 462 колико их је било 1940. на 689 током 1945. То је браћи заиста био повод за радост.

 УЈЕДИЊЕНИ У СЛУЖЕЊУ ЈЕХОВИ

Након завршетка рата 1945, Вилијам Деј је током јула и августа помагао браћи у Норвешкој да поново организују своје активности. Организовао је састанке у Ослу, Шиену и Бергену и подстицао је сву браћу да сложно сарађују. Указао је на то да су напредовали захваљујући Јеховином благослову и да то и даље треба да чине уздајући се у Јеховино вођство.

У септембру 1945. Натан Нор је разговарао са Марвином Андерсоном, 28-годишњим братом данског порекла који је раније служио у Бетелу у Њујорку, а у то време је служио као покрајински надгледник у Сједињеним Државама. Брат Нор га је питао да ли би отпутовао у Норвешку да помогне око одређених ствари и да ли би остао тамо „доста година“. Брат Андерсон је пристао и након неколико месеци отпутовао за Норвешку.

У међувремену су брат Нор и брат Хеншел посетили Норвешку у децембру 1945. Смернице које су с пуно љубави пружили помогле су браћи да продубе међусобну љубав и јединство. Тада је брат Нор најавио да ће брат Деј заменити брата Емана као надгледник подружнице. Месец дана после тога, брат Андерсон је стигао у Норвешку и у фебруару је наименован за надгледника подружнице. После Другог светског рата, Јеховине слуге широм Норвешке почеле су да проповедају са обновљеном снагом, сигурне у Јеховин благослов.

 НАПРЕДАК ЈЕХОВИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Када је Марвин Андерсон стигао у Норвешку, у подружници је било као у мравињаку. У септембру 1945. објавитељи су добили једну брошурицу на норвешком и четири на шведском. Од 1. октобра 1945. Стражарска кула је почела да излази на норвешком, а с временом су објављене и друге публикације на том језику.

Једна смешна ситуација показује колико је нашој браћи у Норвешкој било важно да имају литературу на свом језику. Браћа су користила брошурицу на шведском чији је наслов био Hopp, што значи „нада“. Међутим, на норвешком та реч значи „скочити“. Објавитељи су морали да објасне људима да им преносе поруку наде, а не да их позивају да скачу.

Када је 1946. брат Андерсон постао надгледник подружнице, морао је да дели собу с још петорицом браће јер није било довољно места. Станари који нису били Сведоци, а живели су у згради подружнице још од времена нациста, морали су да се иселе да би ослободили простор за све већу бетелску породицу.

Брат Андерсон је свим срцем прионуо на посао на својој новој додели. Зграда подружнице је реновирана и набављена је нова опрема, укључујући и штампарску пресу на ножни погон.  Године 1946. у скупштинама је дошло до једне промене — уведена је Теократска школа проповедања. Најзад је више браће добило прилику да научи како да припрема и износи говоре, тако да су убрзо многи од њих почели да држе јавна предавања.

Први конгреси после Другог светског рата одржани су у септембру и октобру 1946. у Ослу, Бергену и Трондејму. На те три локације укупно је 3 011 особа присуствовало јавном предавању „Кнез мира“, а 52 је крштено, што је био заиста велики број будући да је у то време у Норвешкој било свега 766 објавитеља.

У децембру те године, након прекида дужег од пет година, покрајински надгледници су наставили са својом службом. Неколико младе браће, од којих су неки раније служили у Бетелу, наименовано је за покрајинске надгледнике (тада су се звали слуге братства). Првенствени циљ им је  био да обучавају браћу у служби од куће до куће и настојали су да у свакој скупштини сарађују са што више објавитеља. Гунар Маркусен, који је тада био млад покрајински надгледник, каже да је у неким скупштинама током седмице сарађивао са 50 до 70 објавитеља. С временом су објавитељи вештије преносили поруку о Краљевству и више нису користили картице за сведочење и фонографе, што су радили још од 1930-их. Браћа су такође већу пажњу поклонила накнадним посетама, као и проучавању Библије са заинтересованим особама.

ПОДСТРЕК НА ПИОНИРСКУ СЛУЖБУ

У послератним годинама, организација је подстицала објавитеље на пионирску службу како би помогли све већем броју особа које су се интересовале за поруку о Краљевству. Због тога су неки објавитељи који су престали с пионирском службом када је наше дело било забрањено 1941. поново постали пионири. Иако је економска ситуација била лоша, до краја 1946. у Норвешкој је укупно било 47 браће и сестара у пионирској служби.

Међу тим пионирима била је сестра Сванхил Нерол, која се 1946. преселила на север у округ Финмарк. Она је 1941. служила као пионир са сестром Солвеј Левас и њих две  су преживеле бомбардовање Киркенеса и Варде. Сванхил није могла да заборави заинтересоване особе с којима су она и Солвеј разговарале тако да је отишла у ратом разорени Киркенес. Мештани су мислили да је полудела, јер се вратила у место у коме није имала чак ни где да живи.

Па ипак, она се уздала у Јехову и прве зиме је спавала на кухињском поду у кућици у којој је живело још пет људи. Послератни услови су били изузетно тешки и сестра Сванхил је претрпела многе невоље. Много пута је по снегу и леденој киши чекала бродиће који нису стизали по реду вожње, а понекад уопште не би ни дошли.

Сванхил је имала пуно лепих искустава док је проповедала народу Сами. Када није могла да стигне до њих аутобусом, путовала је бродом или бициклом. Гостољубиви припадници тог народа често су је позивали у своје шаторе од ирвасове коже и пажљиво слушали док им је сведочила преко преводиоца. У време ручка звали су је да проба јело од ирвасовог меса. Неке особе којима је сведочила касније су прихватиле истину.

Кјел Хусби, који је у то време служио у Бетелу, рекао је да су браћа у подружници увек знала где се Сванхил налази на основу адреса на претплатама које је она успостављала. Током три године које је провела у Финмарку, успоставила је 2 000 претплата на Стражарску кулу и уручила 2 500 књига.

’РИБАРИ ЉУДИ‘

Скупштински објавитељи су после рата такође ревно проповедали и имали су одличне резултате. Даг Јенсен, о коме је раније било речи, током рата је проповедао пријатељима и рођацима у  селу Хенесу у Вестералену. Многи од њих су били заинтересовани и почели су да проучавају Библију помоћу наше литературе. Даг се крстио 1945. када се рат завршио. Следеће године је у Хенесу основана скупштина, а 16 особа се крстило у његовој кући. Та скупштина је после пет година имала 50 објавитеља, а 1971. Даг је известио да је више од 20 објавитеља почело с пионирском службом.

Дагова љубав према Јехови и ревност у служби позитивно су утицале на друге. Ашил Рениг, која је одрасла у тој скупштини, каже: „Када би Даг посећивао браћу и сестре, просто би зрачио радошћу и одушевљењем. Имали сте осећај да вам је сунце ушло у кућу.“ Увек је имао неку лепу реч за децу и то посебно када су имала задатак у Теократској школи проповедања. „Осећали смо да је то што смо радили нешто заиста важно“, каже Ашил. Захваљујући таквој помоћи, Ашил је постала пионир 1962. и осетила радост у преношењу ’славне добре вести срећног Бога‘, Јехове (1. Тим. 1:11).

Зашто су многи људи из Хенеса постали ревни Сведоци? Иако већина људи из тог села није редовно одлазила у цркву, веровали су у Бога и поштовали Библију. Осим тога, многа наша браћа била су позната као добри очеви и мужеви који имају подршку својих жена. Један од те браће био је Арнулф Јенсен, Дагов братанац, који се  крстио 1947. Током седмице је радио као рибар, а понекад је и по неколико дана био на мору. Али сваког петка увече враћао се кући, чак и када су други рибари остајали на мору због доброг улова. Увек је водио рачуна да преко викенда буде код куће како би ишао на састанке и у службу проповедања са супругом и осморо деце. Сва његова деца су прихватила истину. Суботом и недељом браћа су служила као ’рибари људи‘, често користећи Арнулфов бродић за духовно рибарење у удаљеним местима (Мар. 1:16-18).

’ВАЖНО ЈЕ ДЕЛО КОЈЕ ОБАВЉАМО‘

Библијска школа Галад је веома помогла браћи у Норвешкој. Прва два мисионара из Норвешке били су Ханс Петер Хемстад и Гунар Маркусен, који су ту школу завршили 1948. Добили су доделу у Норвешкој и били су у путујућој служби и у Бетелу, најпре као самци а касније са својим супругама. Од 1948. до 2010. преко 40 Норвежана је похађало школу Галад. Више од половине њих добило је доделу у Норвешкој где су служили као пуновремени проповедници, путујући надгледници и чланови бетелске породице.

Међу првим мисионарима који су дошли у Норвешку били су Андреас Хансен из Данске и Калеви Кортила из Финске. Они су 1951. године послати у источни Финмарк, где су прелазили велике раздаљине бродићем, бициклом и на скијама. Често су градили на духовном темељу који је годинама раније поставила Сванхил Нерол. Као резултат тога, за само годину дана на том подручју се број објавитеља повећао са 3 на 15.

Кјел Мартинсен из Хенеса у Вестералену завршио је школу Галад 1953, а његова мисионарска  додела је била Норвешка. Имао је 22 године када је почео с путујућом службом у Вестфолу и Телемарку. Премда се прибојавао што као веома млад брат служи у својству путујућег надгледника, наишао је на срдачну добродошлицу и сарадњу искусније браће, чега се радо сећа. У путујућој служби је био све до 2001. када се са својом женом Јорун преселио у Сволвер у Лофотену где служи као пионир.

Карен Кристенсен се 1950. доселила из Данске како би служила као пионир у Егерсунду и Конгсвингеру. У то време тамо није било скупштина. У службу проповедања ишла је бициклом. Након што је 1954. завршила школу Галад послата је у Конгсберг. Удала се за Марвина Андерсона 1956. и од тада служи у Бетелу. Карен је у  пуновременој служби више од 60 година. Она каже: „Нисмо важни ми као људи, већ је важно дело које обављамо.“

ПРАВНЕ ПОБЕДЕ

Од 1948. до 1951. број објавитеља је изразито порастао. На пример, 1951. просечан број објавитеља је био 2 066, што је био пораст од 29 посто. Међутим, у то време су Јеховине слуге у Норвешкој наишле на неке правне потешкоће.

Случај који је највише привукао пажњу јавности односио се на сведочење на улици са Стражарском кулом. У новембру 1949. неколико објавитеља који су сведочили на улици у Ослу приведени су у полицијску станицу а затим пуштени после неколико сати. То није застрашило те Сведоке и они су следећег викенда поново сведочили на улици. Затим су 6. децембра 1949. ухапшени сви објавитељи који су у Ослу на тај начин сведочили. Полиција им је рекла да без њихове дозволе не смеју да нуде часописе на улици. Полицајци су тврдили да наша браћа тако стварају гужву и ометају саобраћај. Седам објавитеља је саслушано и изведено пред суд, који им је наложио да плате неку малу казну или да три дана буду у затвору.

Пошто се није само радило о добијању полицијске дозволе већ и о праву да слободно изражавају своја верска уверења, браћа су се обратила Врховном суду Норвешке. Јохан Рус, представник Јеховиних сведока, изјавио је за новине Dagbladet да наше сведочење на улици никада није изазвало никакве проблеме. Он је још рекао: „Ако проповедање на улици не ремети мир, не угрожава саобраћај, нити ствара икакву гужву,  зар је онда неопходно за то тражити дозволу полиције? Или слобода вероисповести пружа сваком грађанину право да ради тако нешто?“ Док су чекали пресуду Врховног суда, Сведоци су наставили да сведоче на улици упркос непрестаним хапшењима и све већим новчаним казнама. Неки објавитељи су били ухапшени и до десет пута.

Врховни суд је 17. јуна 1950. поништио пресуду Општинског суда и нашу браћу ослободио оптужби. Та пресуда као и друге повољне пресуде потврдиле су да Јеховини сведоци у Норвешкој имају законско право да нуде библијску литературу, како на улици тако и од куће до куће, и да им за то не треба дозвола полиције.

НЕЗАБОРАВНИ КОНГРЕСИ

Током 1950-их и 1960-их, многи незаборавни конгреси ојачали су и зближили браћу и сестре. На конгресу у Лилехамеру 1951. говоре су одржали и Натан Нор и Милтон Хеншел. На конгресу су били делегати из свих крајева земље. Они су били веома срећни што се 89 особа крстило и што је јавном предавању присуствовало 2 391 особа. Током наредних година, нека браћа и сестре из Норвешке имали су прилику да буду на међународним конгресима у Лондону и Њујорку. Затим је 1955. око 2 000 Сведока из Норвешке било на међународном конгресу у Стокхолму.

Један заиста незабораван скуп био је међународни конгрес „Реч истине“, одржан 1965. у Ослу, на стадиону Улевал. Међутим, није све ишло тако глатко. На том стадиону је фудбалска репрезентација Норвешке играла с репрезентацијом  Југославије вече уочи конгреса. Многобројни Сведоци чекали су ван стадиона да се навијачи разиђу, а затим су се размилели по стадиону да би га припремили за конгрес. Радили су читаву ноћ — чистили, уклањали смеће и монтирали шаторе у којима се служила храна. Направили су и подијуме, музички павиљон, а да би улепшали амбијент подигли су спремиште и три брвнаре у традиционалном норвешком стилу. У новинама Dagbladet освануо је наслов: „Чудо преко ноћи.“ У њима је писало: „Стадион Улевал је претворен у сеоску идилу [...] Невероватан подвиг Јеховиних сведока.“

Гостољубива браћа и сестре обезбедили су смештај за више од 7 000 делегата из иностранства, углавном из Данске. На пољани изван града подигнуто је насеље са шаторима. То је био идеалан смештај по лепом времену. Међутим, 6 000 делегата смештених у том насељу неће заборавити како је због кише тих првих дана конгреса свуда било блата. Свима је лакнуло када се последња два дана време пролепшало. Упркос лошем времену, браћа и сестре су уживали у  међусобном дружењу и били су окрепљени правовременим духовним програмом. Све их је обрадовало што се 199 особа крстило и што су 12 332 особе слушале говор брата Нора.

„СВЕДОЧЕЊЕ ЈЕ НАШ ЖИВОТ“

Поред добрих резултата у сведочењу од куће до куће и на улици, многа браћа и сестре су имали успеха и у неформалном сведочењу. Конрад Флатеј је радио у котларници на броду и 1936. уручио је бродском официру једну брошурицу. Тај официр се звао Паул Брун. Прочитао је ту брошурицу још исте ноћи.

Паул је рекао: „Одмах сам схватио да је то истина и из брошурице сам видео разлику између праве и криве религије.“ Како је стицао све више знања, почео је да сведочи другима и током рата је проучавао Библију с једним морнаром. Након што је тај морнар боље разумео библијска мерила, сматрао је да више не треба да узима оружје у руке. Када су његови претпостављени чули за то, наредили су Паулу да престане да проучава Библију с њим. Паул је то одбио тако да су у Лондону он и морнар с којим је проучавао морали да се искрцају с брода. После месец дана тај брод је потопио торпедо. Касније је морнар постао наш брат, а Паул је позван у школу Галад. Након што је завршио ту школу 1954, служио је као мисионар на Филипинима. Касније се вратио у  Норвешку и уз подршку своје супруге Грете служио је као покрајински надгледник.

Холгер Абрахамсен је 1948. превозио раднике који су радили на великом багеру у луци Нарвик. Његов мото је био: „Сведочење је наш живот и без њега бисмо били мртви.“ Зато је користио сваку прилику да сведочи својим путницима. Један од њих био је Олвар Јупвик, који се заинтересовао за добру вест и својој вереници Ани Лисе причао о животу у рају на земљи. Обоје су се крстили и касније су подигли четири сина који су постали Јеховини сведоци. Један од њихових синова по имену Херман служио је са својом супругом Лајлом као мисионар у Боливији. Њих двоје су се вратили у Норвешку и сада су у путујућој служби.

БРИГА О ЈЕХОВИНОМ СТАДУ

Током 1960-их и 1970-их, у подружници и у скупштинама је дошло до важних промена. Брат Рор Хаген је заменио Марвина Андерсона као надгледника подружнице. Затим је 1969. Тор Самуелсен постао надгледник подружнице, а 1976. основан је Одбор подружнице, чији су први чланови били Тор Самуелсен, Коре Фјелтвет и Нилс Петерсен.

У октобру 1972, пастирска брига у скупштинама поверена је старешинствима. Зрелој браћи је пружана помоћ да постану пастири који ће бринути за нове који прихвате библијску истину. Од тада Јехова обилно благосиља свој народ, који верно служи под његовим брижним вођством.

НАРОД САМИ ПРИХВАТА ДОБРУ ВЕСТ

Неколико деценија су многи пионири и објавитељи проповедали добру вест припадницима народа  Сами, па чак и онима који су чували крда ирваса на висоравни Финмарксвида. Иако већина њих говори норвешки, објавитељи су понекад морали да имају преводиоца. Један од првих Сведока који су у већој мери проповедали на сами језику био је Аксел Фалснес. Он је делимично пореклом из тог народа и говори норвешки, фински и језик народа Сами. Његова сестра која је живела на југу Норвешке постала је Сведок и послала му је једну нашу публикацију коју је са задовољством прочитао. Он је живео у једном делу Тромса, где у то време није било Сведока. Међутим, 1968. неки пионири и један покрајински надгледник посетили су Аксела и помогли му да духовно напредује.

Он је постао реван објавитељ. Често би ујутру ставио свој бицикл у чамац, прешао на другу страну фјорда и затим бициклом ишао од места до места. Пошто је знао језик народа Сами, дао је добро сведочанство припадницима тог народа који су живели у забаченим подручјима Финмарка.

Аксел је био снажан човек и превалио је километре на скијама да би дошао до удаљених кућа. На пример, једне зиме је прешао пут од Карашока преко једне висоравни до места Каутокеино, а затим до Алте. Са собом је могао понети само обичан ранац са неколико личних ствари и нешто литературе. После неколико недеља стигао је до својих пријатеља у Алти,  прешавши на скијама пут од око 400 километара.

Почетком 1970-их, неколико особа Сами порекла прихватило је истину. На пример, у Хамерфесту су једна жена и њен муж почели да проучавају с Јеховиним сведоцима. Убрзо су се и неки њени рођаци из Алте заинтересовали за Библију. Арне и Мари Ен Милде, специјални пионири из тог места, почели су да проучавају Библију с њима, а током проучавања је често било присутно десет до дванаест особа. Отприлике се половина њих на крају крстила.

Хартвик Миена је пореклом из Сами народа. Он служи као пионир у Алти и користи моторне санке да би дошао до људи у удаљеним местима. Он каже: „Прави је изазов проповедати на овом подручју. Раздаљине су велике, а многи људи су привржени својој традицији. Па ипак, веома су гостољубиви тако да смо почели да проучавамо Библију с неколико особа.“

 ГОДИНЕ ОБЕЛЕЖЕНЕ ИШЧЕКИВАЊЕМ

Од средине 1960-их до средине 1970-их, број објавитеља је константно растао. Међутим, испоставило се да су очекивања која су неки имали у вези са 1975. била испит њихове вере. Будући да велика невоља није дошла те године, неки су напустили организацију, а између 1976. и 1980. број објавитеља се мало смањио. Други који су такође били разочарани, једно време нису били толико ревни. Међутим, шта су рекли они који су наставили да служе Јехови?

„Тачно је да смо имали нека очекивања у вези са 1975. годином“, рекао је Ханс Јакоб Лилетвед, „али моја вера није зависила од тога.“

„Када смо предали свој живот Јехови, нисмо то учинили имајући у мислима неки одређени датум, тако да смо једноставно наставили да му служимо као и до тада“, рекли су Јохан и Едита Јохансен, који дуго и верно служе Јехови.

„Служићу Јехови заувек“, рекла је Леа Соренсен. „Уопште није важно да ли крај долази 1975. или касније.“

НОВА ПОДРУЖНИЦА

Крајем 1970-их у подружници је било све више посла тако да је било потребно више бетелита, као и стамбеног и радног простора. Зато је 1979. Водеће тело одобрило изградњу нове подружнице у околини Осла. Крајем 1980. браћа су нашла одговарајући плац у Етре Анебаку, удаљеном око 30 километара од центра Осла.

Да би се смањили трошкови градње, позвани су добровољци да учествују у градњи подружнице. Био је огроман изазов обезбедити грађевинску  опрему, храну и смештај за скоро сто људи, као и организовати целокупан посао.

Укупно је више од две хиљаде браће и сестара из Норвешке и других земаља спремно радило (Пс. 110:3). Многи су подупирали градњу тако што су доносили поврће, воће, хлеб, јаја, рибу, одећу и опрему. Неки су секли дрвеће у шуми, док су други од посечених стабала правили даске у малој пилани на градилишту. Многи други су давали зајмове и новчане прилоге.

Нека браћа с искуством у градњи могла су да помогну само неко време, тако да су велики део посла обављали добровољци без искуства. Јохан Јохансон је био одговоран за све електричне инсталације. Он каже да су и он и други надгледници сматрали да нису дорасли тако великом задатку, али додаје: „Добровољци су научили како да обаве одређени посао и то су радили заиста  добро. Просто је невероватно како су се проблеми решавали и какав је био крајњи исход. Било је сасвим јасно да је Јехова управљао стварима.“

Захваљујући марљивости добровољаца, великодушности браће и сестара, као и Јеховином благослову, градња подружнице је добро напредовала. Започела је почетком 1981, а 19. маја 1984. током посете брата Милтона Хеншела из Водећег тела нова подружница је посвећена. Градња подружнице је браћи у Норвешкој донела много радости и међусобно их је зближила. Наредних година су многи добровољци са градње служили као помоћни и општи пионири.

БРЗА ИЗГРАДЊА ДВОРАНА КРАЉЕВСТВА

Четворица браће Фјелтфајт су још 1928. у предграђу Бергена подигли прву дворану у којој су се састајале Јеховине слуге. До почетка 1980-их неколико скупштина је за своје потребе  саградило или купило Дворану Краљевства. Међутим, многе скупштине су још увек одржавале састанке у изнајмљеним објектима који нису били одговарајући. Током градње подружнице нека браћа су разговарала о томе како убрзати градњу Дворана Краљевства. Знали су да су у Сједињеним Државама и Канади тимови наше браће подизали Дворане Краљевства методама брзе градње и размишљали су: ’Ако они то могу уз Јеховину помоћ, зашто не бисмо и ми?‘

Нека браћа су припремила пројекат и разрадила детаље, и након што је као пробни пројекат 1983. подигнута Дворана Краљевства у Ашиму, методама брзе градње су 1984. саграђене три Дворане Краљевства — у Рервику, Стеинкјеру и Алти. Како су то наша браћа постигла? У суштини, најпре су поставили темеље, а затим су добро организовани добровољци, како искусни тако и мање искусни, обављали различите фазе градње у року од само неколико дана.

Током следећих десет година, у Норвешкој је по овом систему изграђено око 80 Дворана Краљевства. Касније су браћа из Норвешке помогла браћи на Исланду да изграде три Дворане Краљевства. Иако већина скупштина у Норвешкој данас има своју дворану, још увек има пуно посла. Старе дворане треба реновирати, неке треба проширити, а постоји потреба и за новим дворанама.

„БРАЋА СУ БИЛА ОЈАЧАНА“

Захваљујући градњи Дворана Краљевства браћа су добила лепа и прикладна места за састајање, а јавности је дато добро сведочанство. На пример, тројица наше браће су се 1987. у Фредрикстаду састала са градским челницима да би  се договорили око изградње дворане. Када су чули да ће браћа изградити дворану за три дана, они су се смејали. Међутим, већ првог дана градње, то јест у петак, било им је јасно да ће Сведоци завршити дворану у планираном року. Један од њих је у суботу довео свој дувачки оркестар на градилиште да свира браћи док раде, желећи да им се тако извини што је био скептичан. „Ви сте стварно невероватни кад можете да изградите дворану тако брзо“, рекла је једна жена која је посматрала градњу дворане у Арендалу 1990. године, „а још је невероватније што сте сви добро расположени.“

У Норвешкој данас постоје два Регионална одбора за градњу који надгледају градњу Дворана Краљевства у целој земљи. Ревна браћа и сестре се стављају на располагање и за веће и захтевније грађевинске пројекте. На пример, 1991. и 1992. браћа су морала да прошире подружницу,  а 1994. изградили су предивну Конгресну дворану у Ослу. Један тим за градњу је 2003. саградио у Бергену велику Дворану Краљевства, која може да се користи и за скупштинске састанке и за конгресе.

Ти грађевински пројекти су позитивно утицали на дух сарадње и јединства међу Јеховиним слугама. „То је помогло скупштинама да се још више зближе“, рекао је један брат који од 1983. ради на изградњи Дворана Краљевства. „Браћа су била ојачана — склопили смо чврста пријатељства и научили смо да међусобно још боље сарађујемо.“

СВЕ ВИШЕ ПОСЛА У БЕТЕЛУ

Након што је саграђена нова подружница, било је места за још бетелских радника и било је могуће још више допринети делу проповедања у Норвешкој. На пример, више литературе је преведено на норвешки. Један важан догађај био је објављивање комплетног превода Нови свет 1996. године. (Грчки део Светог писма — превод Нови свет објављен је 1991.) Сада практично све публикације Јеховиних сведока постоје и на норвешком, укључујући и библијску енциклопедију Insight on the Scriptures.

У новој подружници налази се и преко потребан студио за снимање. Почевши од 1960-их, конгресне драме су снимане у Дворанама Краљевства, као и у поткровљу и подруму старе подружнице. Услови нису баш били идеални и снимање се често морало прекидати због саобраћајне буке. Међутим, студио је у великој мери убрзао снимање библијских драма, видео-пројеката и вокалног извођења наших песама. У  подружници се такође праве снимци Стражарске куле и Пробудите се! на норвешком, а целокупна Библија и неколико других књига постоје на CD-у и постављене су на сајт www.pr418.com.

СЛУЖЕЊЕ ТАМО ГДЕ ЈЕ ВЕЋА ПОТРЕБА

Поред тога што су проповедали на подручју где живе, многи објавитељи и пионири одлазили су на недодељена подручја на северу, све до Лонгјербиена на Свалбарду. Неки објавитељи су се преселили у удаљена места да би проповедали добру вест, и тамо где је могуће, основали скупштине.

Када су се Фин и Тордис Јенсен венчали 1950. знали су да у Хамерфесту, једном од најсевернијих градова на свету, постоји потреба за објавитељима. Нису имали пуно новца, али су имали снаге и воље, као и бицикле. Тако су се на бициклима упутили из Бодеа за Хамерфест, што је пут од око 900 километара. Када су прешли око половину пута, нека браћа и сестре су им финансијски помогли тако да су путовање наставили бродом. У Хамерфесту су Фин и Тордис ревно проповедали и позивали људе на јавна предавања која је Фин држао сваког викенда. Јехова је благословио њихов труд и убрзо је основана мала скупштина.

На обласном конгресу у Трондејму 1957. један од говорника је подстакао браћу и сестре да се преселе тамо где постоји потреба за објавитељима. Док су га Виго и Карен Маркусен из Ставангера пажљиво слушали, Виго је почео лактом да гурка своју супругу. Она је одмах схватила шта то значи. Помислила је: ’Видим ја да нећемо још дуго бити у Ставангеру.‘ Али шта ће на то рећи  њихове три ћерке, које су биле објавитељи и имале од 11 до 14 година?

Када су после конгреса као породица разговарали о том говору, сви су се сложили с тим да могу служити тамо где постоји већа потреба. Обавестили су подружницу о својој одлуци, а она их је упутила да се преселе у Брумундал, где није било скупштине. Тако су 1958. Виго и Карен продали своју нову кућу, продавницу намештаја и преселили се са децом у једну брвнару близу Брумундала. Јехова их је благословио што су били самопожртвовани и у наредним годинама многи с којима су проучавали постали су Сведоци. Када су им ћерке одрасле и одселиле се и када су њих двоје почели с покрајинском службом, у Брумундалу је била мала и ревна скупштина од око 40 објавитеља.

Млада неожењена браћа су такође знатно подупирала дело проповедања тако што су се селила тамо где није било скупштина. На пример, неколико младих пионира, од којих је већина имала око 19 година, преселили су се 1992. у Молеј у Норд Фјорду да би помогли заинтересованим особама. Ревно су проповедали и одмах су почели да одржавају састанке у кући коју су изнајмили. Проучавали су с једном женом која је била веома гостољубива и која им је била попут мајке. Касније се у Молеј доселио један старешина са супругом и основана је скупштина. Та млада браћа су на својој додели доживели многе лепе тренутке, проучавали су с многим особама, обављали бројна скупштинска задужења и пружали полет тој новој скупштини. „То је била права духовна авантура и јединствена прилика да духовно напредујемо“, рекао је један од те браће.  Захваљујући њима, а и другима, сада у скупштини Норд Фјорд има око 30 објавитеља који проучавају Библију са 50 до 60 особа.

СВЕДОЧЕЊЕ НА СТРАНИМ ЈЕЗИЦИМА

У протеклих 20 и више година постоји сталан прилив имиграната у Норвешку. Зато су се скупштине усредсредиле да сведоче тим људима на њиховом језику или на језику који разумеју. Прва скупштина на страном језику основана је 1986. и звала се Осло-Латино, јер су у њој били објавитељи који углавном потичу из Јужне Америке, са шпанског и португалског говорног подручја. Отприлике у то време на подручју Осла неки објавитељи су почели да организовано сведоче људима који говоре енглески. Они су пронашли многе заинтересоване особе, посебно из Африке и Азије. Неке од њих су срели док су сведочили на улици, а друге су пронашли у избегличким центрима. Поред тога, користили су телефонске именике да би пронашли странце који можда говоре енглески. Проучавали су Библију с многима и 1990. основана је енглеска скупштина у Ослу.

Од тада се многи објавитељи труде да науче неки страни језик. Они су са објавитељима који нису норвешког порекла основали групе и скупштине на арапском, енглеском, кинеском, панџапском, персијском, пољском, руском, српскохрватском, тагалском, тамилском, тигринја и шпанском.

Служба на знаковном језику такође доноси добре резултате. Норвешки знаковни језик користи неколико хиљада глувих особа, а наша организација се труди да им помогне. Током 1970-их браћа су почела да преводе на знаковни језик  неке састанке, веће скупове и конгресе и од тада је неколико објавитеља научило тај језик. У неким скупштинама постоје групе, а у Ослу је 2008. формирана прва скупштина на знаковном језику. У целој земљи има отприлике 25 глувих објавитеља и они добро користе публикације које су преведене на норвешки знаковни језик и доступне су на DVD-у.

ОДБОРИ ЗА ОДНОСЕ С БОЛНИЦАМА

Пошто Јеховини сведоци не прихватају трансфузију крви, понекад је био проблем да добију лечење које им је било неопходно и за њих прихватљиво. Да би помогла Сведоцима када наиђу на такве тешкоће и пружила информације о другим видовима лечења, наша организација је у Норвешкој 1990. основала Одборе за односе с болницама (ООБ). Од 1990. до 2010, браћа из ООБ-а у Ослу имала су око 70 састанака са медицинским особљем у болницама на подручју тог града и пружила су помоћ у више од 500 случајева. Тако су пронашли многе лекаре који желе да сарађују са Сведоцима, а захваљујући информацијама које ООБ обезбеђује све више лекара је спремно да користи бескрвне видове лечења. Сведоцима који су на болничком лечењу и њиховим породицама много значи и подршка коју пружају Групе за посећивања пацијената.

Искуство једне младе пионирке по имену Хелен показује колико је вредна служба ООБ-а. Она се 2007. озбиљно разболела и била је упућена у локалну болницу. Крвна слика јој се нагло погоршала, а лекари и медицинске сестре су инсистирали да прими крв, говорећи да јој једино то може спасти живот. Захваљујући једном брату  из ООБ-а, она је пребачена у већу и боље опремљену болницу. Када је са својом мајком стигла тамо, дочекао их је један брат такође из ООБ-а. Он их је охрабрио и помогао да Хелен добије неопходно лечење. Лекари су пристали да јој дају терапију којом се подстиче стварање црвених крвних зрнаца. За неколико дана њена крвна слика се побољшала и Хелен је била ван животне опасности. Она се сад добро осећа и много јој значи то што су у болници поштовали њена најдубља уверења. Хелен и њена мајка су рекле: „Увек ћемо бити захвалне што смо виделе Јеховину организацију на делу и што су нам браћа и сестре пружали подршку и молили се за нас. То никада нећемо заборавити.“

МЕДИЈСКА КАМПАЊА ПРОТИВ СВЕДОКА

Посебно од 1989. до 1992. Јеховини сведоци у Норвешкој били су мета једне клеветничке кампање која се водила преко новина, часописа, као и на радију и телевизији. Првенствени повод било је то што се чврсто држимо библијских мерила што се тиче искључених особа (1. Кор. 5:9-13; 2. Јов. 10). Због негативног публицитета, Сведоци су доживљавали непријатности у служби проповедања, на послу, у школи и у породици. Иако Исусови следбеници нису изненађени када их други вређају и клевећу, није било лако изаћи на крај с том ситуацијом (Мат. 5:11, 12).

Један брат каже: „Било је то тешко време, али нам је и користило. Мене је навело да осмотрим библијски темељ за своја веровања. Размишљање о изврсној духовној храни коју добијамо од верног и разборитог роба ојачало ми је веру. Мислим  да нас је то припремило за будуће испите вере.“

„Било је право охрабрење видети одважност браће и сестара у том периоду“, каже један покрајински надгледник. „Схватили смо да ћемо најбоље одговорити на клевете ако још ревније учествујемо у служби проповедања, укључујући и сведочење на улици. Драго нам је што су многа браћа управо тако и поступила.“

Када је реч о библијским смерницама о искључењу, запази шта је за разлику од небиблијског гледишта које је промовисано у медијима рекао Фред који је и сам једно време био искључен. Он каже: „Када сам са 20 година био искључен, почео сам озбиљно да размишљам о свом животу. Премда ми искључење није лако пало, оно је на неки начин позитивно утицало на мене. Било је то као да ми Јехова каже: ’Сине, мораш се сабрати! Ако не средиш свој живот, лоше ћеш проћи.‘ Била ми је потребна таква лекција да бих престао да грешим. Нисам више био опседнут проводом и забавом, већ сам почео да гледам озбиљно на истину. Поред тога, приметио сам да су неки моји пријатељи у скупштини духовно напредовали и то ме је подстакло да се покајем.“ Фред се покајао, променио је свој начин живота и био је примљен у скупштину. Он сада служи као старешина.

„СПРЕМНИ ЗА ЈЕХОВИН ДАН“

Упркос материјализму и све већој апатији међу људима, Јеховиним слугама су и даље  најважније активности које им јачају веру, као што су свакодневно читање Библије и присуствовање скупштинским састанцима. Све више објавитеља почиње са општом пионирском службом. Један брат је изразио мишљење многих када је рекао: „Ако нисам спреман за Јеховин дан као да ће доћи сутра, онда нећу бити спреман за њега ни кад он заиста дође. Једноставно морамо ићи даље. Једног дана ће сигурно доћи.“ Нема сумње да је такав став допринео константном порасту који се јасно види од 2001. године.

Многе скупштине су процветале захваљујући браћи која су похађала Школу за обучавање наименоване браће (сада је то Библијска школа за неожењену браћу). Један брат каже: „Интензивно проучавање Библије које је трајало осам недеља помогло ми је да истину сагледам и разумем као никада раније. Све у Библији ми је постало много упечатљивије и стварније!“ У протеклих 20 година, у Норвешкој више од 60 браће који су завршили ову школу јачају скупштине и подстичу их да ревно служе Јехови.

РОЂЕНИ У ИСТИНИ

Многи који су крштени као Јеховини сведоци упознали су библијску истину од својих родитеља. Неки објавитељи у Норвешкој су трећа, четврта, па чак и пета генерација Сведока у породици. „Често размишљам о томе колико сам срећан што сам рођен у породици којој је најважније да служи Јехови“, каже Иван Госоден, праунук Ингебрета Андерсена, који је био први Истраживач Библије у Шиену. „Лично проучавање, редовно читање Библије и пријатељи који су имали исте духовне циљеве помогли су ми да одлучим да и ја  служим Јехови.“ Андре и Ричард, Иванови синови, такође сматрају да је њихово духовно наслеђе највредније што имају.

„Веома сам захвална што сам рођена у породици Сведока“, каже пионирка Бенте Бе, унука Магнуса Рандала, који је у проповедање ишао бродићем Рута. „Захваљујући томе избегла сам многе проблеме и желим да свој живот користим да бих помагала другима.“

Неки који су у младости били духовно слаби касније су постали ревни Јеховини сведоци. На пример, Томас и Серена Фоискангер из Бергена одрасли су у породици Сведока, али су споро духовно напредовали. Шта им је помогло да промене свој став према служењу Јехови?

Томас каже: „У нашу скупштину је 2002. дошао један млад брат који је завршио Школу за  обучавање наименоване браће. Помогао ми је да више учествујем у служби проповедања и да поставим духовне циљеве.“

Када је имао 25 година, Томас се оженио Сереном и 2007. су се преселили у Батсфјорд у Финмарку да би брачном пару пионира помагали око заинтересованих особа. Убрзо су Томас и Серена постали пионири. Затим су 2009. три месеца служили на недодељеном подручју у рибарском селу Кјелефјорду, где су са још неким објавитељима започели више од 30 библијских студија. Касније су се преселили у близину Кјелефјорда како би помагали заинтересованим особама. Обично путују аутом око три и по сата у једном правцу да би посетили те људе. Иако имају пуно посла, Серена каже: „Сада водим једноставан и испуњен живот. Имамо мање ствари, а и мање проблема.“

 ГЛЕДАТИ НАПРЕД С ПОУЗДАЊЕМ У ЈЕХОВУ

Од времена када су Кнут Хамер и други почели да проповедају у Норвешкој, живот се доста променио. У почетку су Јеховине слуге штрчале због тога што су заступале библијску истину у религиозном друштву у ком су велики утицај имале цркве са својим лажним доктринама. Током деценија, многе искрене особе су са одушевљењем прихватиле библијску истину и спремно почеле да служе истинитом Богу.

Данас је религиозна клима у Норвешкој сасвим другачија. Мало људи верује у Бога и сматра се да није примерено тврдити да постоји само једна права религија. Треба доста времена и труда да би заинтересоване особе прихватиле библијска учења и развиле веру у Бога. Често је потребно још више времена да почну да живе у складу с библијским мерилима. Па ипак, Јехова и даље привлачи искрене особе, без обзира на то да ли живе у забаченим рибарским селима, или у модерним вишеспратницама великих градова (Јов. 6:44).

Као што је то случај свуда у свету, Јеховини сведоци у Норвешкој цене што могу ’неустрашиво служити‘ Свевишњем Господу, Јехови (Лука 1:74). Док на свом огромном подручју марљиво траже особе понизног срца, повремено могу дочарати себи како ће наша планета постати лепо и спокојно место када Створитељ буде остварио своју намеру. Заједно са својом браћом и сестрама из целог света, Јеховине слуге у Норвешкој једва чекају дан када ће Божје Краљевство извршити Божју вољу на нашој јединственој планети (Дан. 2:44; Мат. 6:10).

[Истакнути текст на 106. страни]

То га није зауставило — једноставно је ишао бос на састанке!

[Истакнути текст на 111. страни]

„Отишла сам у кревет као пентекосталка, а пробудила сам се као Јеховин сведок“

[Истакнути текст на 122. страни]

„Ипак вам не можемо одузети вашу веру“

[Истакнути текст на 157. страни]

’Сине, мораш се сабрати! Ако не средиш свој живот, лоше ћеш проћи‘

 [Оквир/Слика на 90. страни]

Норвешка

Природне одлике.

Норвешка је чувена по својим величанственим фјордовима, планинама и хиљадама острва. Ако се изузме архипелаг Свалбард, који се налази између копненог дела Норвешке и Северног пола, ова земља је мало већа од Италије. Иако у Норвешкој може бити изузетно хладно, нарочито у делу земље изнад Северног поларника, топле струје из Атлантика и ваздушне струје доприносе томе да у већем делу земље клима буде блажа него у другим земљама које се налазе на сличној географској ширини.

Становништво.

Већину од пет милиона становника чине Норвежани, а око 10 посто су имигранти. Већина припадника народа Сами (раније су се звали Лапонци) још увек живе од лова и риболова, као и од узгајања ирваса.

Језик.

Званични језик је норвешки и има два облика — букмол (књижевни језик), који користи већина људи и сличан је данском, и нинорск (новонорвешки).

Привреда.

Главни извор прихода земље представљају производња нафте и природног гаса, и прерађивачка индустрија. Највише се извози риба. Обрадиво земљиште чини свега око три посто Норвешке.

Исхрана.

Риба, месо, кромпир, хлеб и млечни производи преовладавају у норвешком јеловнику. Традиционални специјалитет је фарикал (јело од овчетине и купуса). Због прилива великог броја имиграната, последњих година се у норвешкој кухињи могу наћи и специјалитети из разних земаља.

 [Оквир/Слике на странама 95, 96]

Служио је Јехови свом снагом

ТЕОДОР СИМОНСЕН

РОЂЕН: 1864.

ИСТРАЖИВАЧ БИБЛИЈЕ ОД: 1905.

НЕКИ ПОДАЦИ: Некадашњи проповедник једне слободне цркве. Касније је постао путујући надгледник.

◼ КАДА је из наших публикација Теодор сазнао да учење о паклу није у складу с Библијом, почео је да у својим црквеним проповедима оповргава крива учења — што се већини његових слушалаца допадало. Међутим, једног дана је након одржане проповеди добио цедуљицу на којој је писало: „Ово ти је био последњи говор код нас!“

Теодор је последњу проповед одржао 1905, а затим је те исте године постао Истраживач Библије. Након тога је одржао много говора које су с цењењем слушале стотине Истраживача Библије. Своју породицу је издржавао радећи као молер, а викендима је проповедао и поучавао људе истини. Будући да је изузетно добро познавао Библију и да је сталожено и логично говорио, Теодор је био заиста делотворан учитељ. Лепо је и певао па је обично на почетку и на крају својих говора отпевао неку песму, свирајући на цитри.

Почео је да служи као путујући надгледник 1919. када су његове породичне околности то дозволиле. У тој служби је био до 1935, и посећивао је скупштине у Норвешкој, Данској и Шведској. То није било лако, јер осим што је посећивао скупштине и удаљене групе, држао је  говоре у местима где није било Истраживача Библије. На пример, током једног путовања које је трајало 12 месеци требало је да посети 190 места између Кристиансанда на југу и Тромса на северу. У то време путујући надгледници су у већини места остајали само дан или два пре него што би продужили до следећег одредишта, користећи при том сваки расположиви превоз.

Иако у многим местима која је посећивао није било Истраживача Библије, његовим говорима су присуствовале многе заинтересоване особе. На пример, када је 1922. посетио Боде, он и Ана Андерсен, једна пионирка која је у исто време била тамо, проповедали су и позивали људе на јавно предавање. Јохан и Олеа Бернтсен слушали су његов говор и веома им се допао. После говора позвали су Теодора и Ану да их посете јер су их занимали одговори на нека библијска питања. Јохан и Олеа су постали први Истраживачи Библије у Бодеу.

Теодоров глас се могао чути у већини говора на норвешком који су се пуштали преко фонографа током 1930-их. Теодор је верно служио Богу све до краја свог живота на земљи 1955.

 [Оквир/Слика на 102. страни]

Он је ’ходио с Богом‘

ЕНОК ЕМАН

РОЂЕН: 1880.

КРШТЕН: 1911.

НЕКИ ПОДАЦИ: Од 1921. до 1945. служио је као надгледник подружнице.

◼ ЕНОК је као младић живео у Шведској и у том периоду на њега је снажно утицало то што у Библији пише да је Енох „ходио с истинитим Богом“ (Пост. 5:22). Енок је желео да поступа исто као и његов имењак. Међутим, тек када је имао 31 годину и након што је прочитао први том Студија Писма, сазнао је више о томе како да ходи с Богом. Крстио се као Истраживач Библије и почео с пионирском службом. Касније је служио у подружници у Шведској.

Енок је 1917. из Шведске послат за Норвешку како би служио у подружници, а почетком 1921. поверено му је да надгледа дело проповедања у Норвешкој. У то време се као представништво користила једна просторија у стамбеној згради у којој је сестра Марија Дрејер имала стан и педикирски салон. Када су се Енок и Марија венчали 1922, читав њен стан је коришћен као представништво. Заједно су служили у Бетелу све до Маријине смрти 1944. Енок се поново оженио 1953. и наставио с пионирском службом. Брат Енок је увек био усредсређен на своју небеску наду и верно је ’ходио с Богом‘ све до своје смрти 1975.

 [Оквир/Слика на 110. страни]

„Зрачио је радошћу и ведрином“

ВИЛХЕЛМ УРЕ

РОЂЕН: 1901.

КРШТЕН: 1949.

НЕКИ ПОДАЦИ: Ревно је проповедао иако је био озбиљно болестан.

◼ ВИЛХЕЛМ је имао једно обољење мишића због чега није могао да хода и отежано је говорио. Упркос томе, чим је чуо добру вест средином 1930-их, почео је да говори другима о дивној истини коју је сазнао. У службу је ишао својим трициклом са мотором и редовно је одлазио у луку Сортлан у Вестералену где је пуштао библијске говоре преко фонографа и делио литературу. Због своје болести и због тога што је живео далеко од друге браће, крстио се тек 1949. Међутим, ревно је проповедао. Многи који су путовали дуж обале сазнали су истину од њега, а неки од њих су постали Јеховини сведоци.

Када је остарио, живео је у старачком дому у Тромсу. Други објавитељи су му помагали да сведочи путем писама. Због своје добре нарави и лепих манира био је извор охрабрења за друге, укључујући и особље дома. Када је умро, управница дома је рекла: „Радо смо га обилазили. Због своје вере зрачио је радошћу и ведрином.“

 [Оквир/Слика на 113. страни]

Испунио је своје обећање

ЈОХАНЕС КАРСТАД

РОЂЕН: 1903.

КРШТЕН: 1931.

НЕКИ ПОДАЦИ: Осам година је на бродићима служио као пионир.

◼ ЈОХАНЕС се 1929. лечио у болници од туберкулозе. Почео је да чита Библију и обећао Богу да ће му служити када оздрави.

Кратко пре него што је изашао из болнице, с великим интересовањем је читао неке књиге Истраживача Библије. Касније је дошао до још неких књига које је прочитао четири-пет пута и убрзо је говорио другима о истини коју је сазнао. Чим се опоравио, отишао је у Берген и посетио брата Рингерајда, који му је предложио да почне с пионирском службом. Премда је Јоханес тек почео да проповеда, није оклевао да постане пионир.

Од 1931. до 1938. служио је на бродићу Естера, а затим око годину дана и на бродићу Рута, пловећи дуж обале све до Тромса на северу. Године 1939. почео је да служи као путујући надгледник у источном делу Норвешке, а једно време је поред тога и по неколико сати служио у Бетелу. После Другог светског рата, оженио се сестром Сигрид и заједно су служили као пионири. Јоханес је 1995. у Фредрикстаду завршио свој живот на земљи.

 [Оквир/Слика на 132. страни]

Проповедање по равном

РАНДИ ХУСБИ

РОЂЕНА: 1922.

КРШТЕНА: 1946.

НЕКИ ПОДАЦИ: У пуновременој служби од 1946.

◼ РАНДИНИ родитељи су крштени као Јеховини сведоци 1938, а касније је и Ранди одлучила да служи Јехови. Дошла је у Бетел 1946. и тамо је упознала младог Кјела Хусбија. Након неког времена су се венчали и почели с пионирском службом. Били су у разним видовима пуновремене службе и водили су испуњен живот све до 2010, када је Кјел умро.

Последњих година Ранди има проблема с ногама због чега јој је тешко да се пење степеницама или да иде узбрдо. Међутим, по равном прилично добро хода и често сведочи на улицама и у продавницама у Трондејму. Да би пренела добру вест што већем броју људи, Ранди са собом носи литературу барем на осам језика. Поред тога, браћа и сестре из њене скупштине возе је до многих људи који од ње редовно узимају најновије часописе.

Ранди нема толико снаге као некада, али јој служба целом душом и даље доноси радост и задовољство, јер зна да Јехова ’не заборавља њен труд и љубав коју показује према његовом имену‘ (Јевр. 6:10).

 [Оквир/Слике на странама 149, 150]

Божја Реч га је променила

ВИКТОР УГЛЕБАКЕН

РОЂЕН: 1953.

КРШТЕН: 1981.

НЕКИ ПОДАЦИ: Бивши криминалац који се ослободио демонског утицаја и дроге.

◼ ВИКТОР је још као младић почео да користи хашиш и друге дроге и ушао је у свет криминала. Одувек се интересовао за Библију и 1979, исцрпљен од таквог начина живота, питао се може ли му Божја Реч помоћи. Међутим, иако је истраживао разне религије, био је разочаран и незадовољан.

С временом је постао толико депресиван да је помишљао да се убије. А онда је добио писмо од једног рођака из Бергена, који је почео да проучава с Јеховиним сведоцима. Виктор је отишао у Берген и присуствовао је проучавању. У почетку је хтео да докаже да Сведоци нису у праву. Међутим, пошто је одувек био заинтересован за очување животне средине, одушевио се када је сазнао да ће Бог ’уништити оне који земљу уништавају‘ и да ће нашу планету претворити у рај (Откр. 11:18).

Одмах је почео да иде на састанке са својим рођаком и на њега су дубоко утицале љубазност и гостољубивост које су Сведоци показивали у Дворани Краљевства, али и у својим домовима. Оно што је видео и чуо уверило га је да мора да промени свој начин живота и престане да се дрогира. Захваљујући својој упорности и усрдним молитвама, Виктор је из прве руке видео колику моћ имају Божја Реч и свети дух (Лука 11:9, 13; Јевр. 4:12).

 Његов пут до крштења није био лак. Само је уз Јеховину помоћ успео да се ослободи демонског утицаја и опорави након што је у два наврата поново почео да се дрогира. Старешине су му помогле да схвати да је ’Јехова милосрдан према онима који га се боје, као што је отац милосрдан према својим синовима‘ (Пс. 103:13). Виктор је наставио да духовно напредује и крстио се 1981. Морао је да одслужи затворску казну за нека недела која је раније починио, али убрзо након изласка из затвора почео је с пионирском службом. Од тада је многима помогао да постану Јеховине слуге. Прилично је успешан када сведочи у затворима, а двојица затвореника с којима је проучавао прихватила су истину.

Данас је Виктор познат као добар поглавар породице и старешина. Са својом супругом Тонеом и сином и даље служи као пионир. Он каже: „Служба проповедања је такође позитивно утицала на мене. Веома сам захвалан Јехови што драгоцено духовно благо могу преносити другима.“

 [Оквир/Слика на 152. страни]

Нешто боље од фудбала

ТОМ ФРИСВОЛ

РОЂЕН: 1962.

КРШТЕН: 1983.

НЕКИ ПОДАЦИ: Фудбалер који је желео да служи Јехови.

◼ КАДА је имао 20 година, Том је био у прилици да оствари успешну каријеру, играјући фудбал за један од најбољих клубова у Норвешкој. Његова мајка је већ била Јеховин сведок. Једном приликом је један млад пионир био у посети код ње и тада је понудио Тому да проучавају Библију. Том је пристао, али је рекао да не жели да постане Сведок.

Међутим, када је почео да долази на састанке, био је дирнут срдачношћу Сведока. Запазио је и да су сви тражили библијске стихове који су се читали током програма. „Очигледно је да Библија утиче на ове људе да буду тако добри“, размишљао је Том.

С временом се уверио да је нашао истину и био је сигуран да жели да служи Јехови. Па ипак, како је убедио управу клуба да се одрекне једног од играча који би им донео добру зараду? На његово изненађење, када је члановима управе објаснио да жели да посвети живот нечем бољем од фудбала, прихватили су његову одлуку и раскинули уговор.

Том се крстио 1983, а 1985. је почео с пионирском службом. Он и Виктор Углебакен су се 1987. преселили у Хамерфест, јер је тамо била већа потреба за објавитељима. Том је касније наименован за покрајинског надгледника, а данас он и његова супруга Кристина служе у Бетелу.

 [Табела/Слике на странама 162, 163]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Норвешка

 1890.

1892. Кнут Петерсон Хамер почиње да проповеда у Норвешкој

1900.

1900. Основана прва скупштина

1904. Отворена канцеларија у Кристијанији (Осло)

1905. У Кристијанији одржан први конгрес

1909. и 1911. Чарлс Расел посећује Норвешку

1910.

1914. Наименован први путујући надгледник

1914-1915. Многи гледају „Фото-драму стварања“

1920.

1920-1925. Широм земље одржано предавање „Милиони који сада живе неће никада умрети!“

1925. Златни век (Пробудите се!) излази на норвешком

1928-1940. За проповедање у приобалном подручју коришћени су бродићи

1930.

1940.

1940-1945. Упркос противљењу током рата, браћа и даље сведоче

1945. Стражарска кула излази на норвешком

1948. Стижу први мисионари из Галада

1950.

1950. Врховни суд подржава право да се проповеда с литературом

1960.

1965. Међународни конгрес у Ослу

1970.

1980.

1984. Посвећење нове подружнице

1990.

1990. Основани Одбори за односе с болницама

1994. Посвећење Конгресне дворане у Ослу

1996. Објављен комплетан превод Нови свет на норвешком

2000.

2010.

2011. Нови највећи број општих и помоћних пионира, објавитеља и присутних на Спомен-свечаности

[Графикон/Слика на 159. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Број објавитеља

Број пионира

10 000

8 000

6 000

4 000

2 000

1920. 1935. 1950. 1965. 1980. 1995. 2010.

 [Мапе на 91. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ШВЕДСКА

СТОКХОЛМ

Еребро

Ботнички залив

ФИНСКА

ХЕЛСИНКИ

Фински залив

БАЛТИЧКО МОРЕ

ДАНСКА

КОПЕНХАГЕН

Норвешка

ОСЛО

Кјелефјорд

Батсфјорд

Варде

Киркенес

Карашок

Хамерфест

Алта

Финмарксвида

Каутокеино

Тромс

Хашта

Нарвик

Суртлан

Хенес

Сволвер

Боде

Рервик

Намсус

Стеинкјер

Трондејм

Кристиансунд

Молеј

Флуре

Берген

Хаугесунд

Ставангер

Егерсунд

Кристиансанд

Арендал

Шиен

Конгсберг

Драмен

Хенефос

Јевик

Лилехамер

Брумундал

Хамар

Конгсвингер

Ши

Ашим

Мос

Халден

Фредрикстад

Осло-фјорд

СЕВЕРНО МОРЕ

НОРВЕШКО МОРЕ

Острво Андеја

Блеик

Архипелаг Свалбард

Лонгјербиен

ОКРУЗИ

Финмарк

Тромсе

Телемарк

Вестфол

[Слика на 88. страни]

Кнут Петерсон Хамер

[Слика на странама 88, 89]

Реине, северна Норвешка

[Слика на 92. страни]

Скупштина у Шиену 1911. године, са Ингебретом и Бертом Андерсен

[Слика на 93. страни]

Виктор Фелт

[Слика на 94. страни]

Халгерд Холм (1) Теодор Симонсен (2) и Лоте Холм (3)

[Слике на 98. страни]

Први пионири: (1) Хелга Хес, (2) Андреас Еисет, (3) Карл Гунберг, (4) Хулда Андерсен и (5) Ана Андерсен

[Слика на 100. страни]

„Проповедаоница народа“

[Слика на 104. страни]

„Златни век“ на норвешком

[Слика на 106. страни]

Евен Гундерсруд

[Слика на 107. страни]

Објавитељи из Шиена су често путовали камионом да би проповедали на околним подручјима

[Слика на 108. страни]

Торкел Рингерајд

[Слика на 109. страни]

Олаф Скау

[Слике на 114. страни]

Карл Гунберг је био капетан бродића „Елиху“

[Слике на 115. страни]

Јоханесу Карстаду је био поверен бродић „Естера“

[Слике на 116. страни]

Андреас Хопе и Магнус Рандал служили су на бродићу „Рута“

[Слика на 117. страни]

Аурора бореалис на северу Норвешке

[Слика на 118. страни]

Солвеј Левас

[Слика на 119. страни]

Андреас и Сигрид Квинге

[Слика на 124. страни]

Тајни састанак у шуми близу села Ши

[Слика на 127. страни]

Марвин Андерсон са супругом Карен

[Слика на 128. страни]

Штампарска преса на ножни погон

[Слика на 129. страни]

Конгрес у Бергену, 1946.

[Слика на 130. страни]

Сванхил Нерол, 1961.

[Слика на 133. страни]

Арнулфов бродић се често користио за службу проповедања

[Слика на 135. страни]

Гунар Маркусен (1) и Ханс Петер Хемстад (2) били су прва браћа из Норвешке која су завршила школу Галад

[Слика на 138. страни]

Насеље са шаторима на међународном конгресу „Реч истине“

[Слика на 139. страни]

Паул Брун

[Слика на 142. страни]

Хартвик Миена и други објавитељи путују моторним санкама да би проповедали народу Сами

[Слика на 144. страни]

Градња подружнице је почела 1981.

[Слика на 145. страни]

Подружница у Норвешкој данас

[Слика на 147. страни]

Конгресна дворана у Ослу

[Слика на 160. страни]

Захваљујући библијској поуци, неке породице већ генерацијама служе Јехови