Руанда

РУАНДА је једна од најмањих и уједно најлепших држава у Африци. Позната је као „земља хиљаду брда“ и красе је планине, шуме, језера и водопади, као и невероватна разноликост биљног и животињског света. Изнад брдовитог подручја које се на западу граничи с Демократском Републиком Конго, a а на северу са Угандом, уздиже се величанствени планински венац Вирунга. Његова највиша планина, Карисимби (угашени вулкан висок 4 480 метара), често је због суснежице и гра̏да прекривена снегом и ледом. Ниже падине ових планина обрасле су густим бамбусом и прашумом, међу чијим се гранама и лијанама неуморно њишу златни заморци, угрожена врста мајмуна. У овом бујном окружењу може се наћи највеће благо Руанде — планински горила.

Богата вегетација с тропским биљкама пружа се све до обала језера Киву и до националног парка Њунгве, у ком живе шимпанзе, црно-бели  гвереза мајмуни и још преко 70 врста сисара. Овде има око 270 врста дрвећа и скоро 300 врста птица. Својеврстан украс овог заштићеног подручја је и мноштво лептира и орхидеја.

У самом срцу националног парка Њунгве налази се речица која тече према истоку. На њеном путу јој се придружују потоци и реке. Потом се улива у Викторијино језеро, одакле нагло тече наниже, добијајући на снази и брзини. Затим наставља свој дуги пут на север, поред Етиопије кроз Судан. На крају протиче кроз Египат, где се улива у Средоземно море. Од те незнатне речице која извире у шумовитим брдима централне Африке настаје једна од најдужих река на свету — Нил, који се протеже дужином од 6 825 километара.

ТРАГИЧНА ВРЕМЕНА

Нажалост, у овој малој земљи дошло је до насиља огромних размера. На стотине хиљада мушкараца, жена и деце свирепо је убијено током једног од најгорих геноцида нашег времена. Гледајући шокантне призоре невиђеног насиља који су емитовани широм света, многи су били згрожени над људском свирепошћу (Проп. 8:9).

 Шта се дешавало с Јеховиним верним слугама током овог ужасног периода и у годинама које су уследиле? Као што наизглед безначајна речица која тече из шуме Њунгве савладава све препреке, одолева врелини афричког сунца и постаје моћна река, тако је и Јеховин народ у Руанди пребродио тешка времена и наставио да верно служи Богу. Наша браћа и сестре нису поклекли пред жестоким прогонством и страшним недаћама, чиме су ојачали и охрабрили сувернике широм света. Док на наредним страницама будеш читао о збивањима у Руанди, дирнуће те њихова љубав, вера и непоколебљивост. Надамо се да ће те то подстаћи да још више цениш свој однос с Јеховом, као и наше хришћанско братство.

ПРВИ ЗРАЦИ СВЕТЛОСТИ

Први извештај о делу проповедања у Руанди изашао је у Годишњаку Јеховиних сведока за 1971. У њему је стајало: „У марту ове године [1970], двоје специјалних пионира добило је дозволу да уђе у Руанду и започне с проповедањем у главном граду, Кигалију. Установили су да су људи у овој земљи срдачни и да радо слушају вест о Краљевству. Један заинтересовани човек је већ почео да проповеда. Пионири су за кратко време започели десет библијских студија међу малим бројем људи који говоре свахили. Ти пионири се сада својски труде да науче језик кињаруанда како би могли проповедати већем броју људи.“

Двоје специјалних пионира поменутих у том извештају су Оден Мавајсоба и његова жена Енеа, из Танзаније. Пошто нису знали језик кињаруанда, најпре су проповедали људима који говоре свахили, углавном досељеницима  из Конга и Танзаније. До фебруара 1971, службу је извештавало четворо објавитеља. Међутим, није било ниједне публикације на језику кињаруанда и мало људи је могло да упозна истину пошто објавитељи нису знали њихов језик.

Стенли Макумба, одважни покрајински надгледник који је служио у Кенији, први пут је посетио Руанду 1974. године. Он каже: „Било је мало аутобуса који су ишли од граничног прелаза са Угандом до Рухенгерија. Путовали смо камионом који је био толико крцат да сам све време морао непомично да стојим. Моја жена је седела напред поред возача. Кад смо стигли, лице и коса су ми били тако прашњави да ме је једва препознала. Леђа су ме толико болела да сам следеће седмице на састанцима, као и на малом дводневном покрајинском састанку који је следио, морао да седим док сам држао говоре. Браћи коју сам посећивао нисам могао да јавим када ћу доћи, јер нисам знао какав ћу превоз имати.“

ПРВИ ПОВРАТНИК

Док се то дешавало, Гаспар Руакабубу, који је рођен у Руанди, радио је као механичар у једном руднику бакра у Конгу. Он каже: „Године 1974,  био сам у Колвезију на Семинару за наименовану браћу. Један од инструктора, Мајкл Патиџ, рекао је да подружница у Киншаси тражи неког старешину пореклом из Руанде који би био вољан да се врати у домовину и помогне у делу проповедања. Питао ме је да ли бих желео да се вратим. Одговорио сам му да ћу поразговарати о томе са својом супругом, Мелани.

„У то време ми је шеф понудио да одем у Немачку на специјализацију. Био сам добар радник и плата ми је редовно расла. Па ипак, супруга и ја смо донели одлуку за само неколико дана. Рекао сам брату Патиџу да прихватамо позив да се вратимо у Руанду. Шеф није могао да разуме моју одлуку. ’Зар не можеш да будеш Јеховин сведок и овде?‘, питао ме је. ’Зашто мораш да се вратиш у Руанду?‘ Чак су и нека добронамерна браћа покушала да ме одговоре од тога. Говорили су ми: ’Имаш четворо деце. Прочитај Луку 14:28-30 и добро размисли.‘ Међутим, нисмо се поколебали.

 „Шеф је целој мојој породици платио авионске карте за Руанду. Кад смо у мају 1975. стигли у Кигали, изнајмили смо кућу од ћерпича са земљаним подом, која је била сушта супротност добро опремљеној кући у којој смо живели док сам радио у руднику. Међутим, ми смо се припремили за то и били смо решени да истрајемо.“

Пошто су специјални пионири из других земаља говорили свахили, многи људи су мислили да су они дошли да држе часове тог језика. То се променило када су стигли Гаспар и његова породица, јер су они поучавали људе истини користећи Библију на језику кињаруанда.

Затим је брат Руакабубу превео брошурицу „Ова добра вест о Краљевству“. Издата је 1976. и привукла је велику пажњу јавности. Људи су је читали у аутобусима и на улици. У њој је коришћено име Јехова, што је будило радозналост и водило до многих разговора.

РУАНЂАНИ ПРИХВАТАЈУ ИСТИНУ

Тада је у целој земљи било само 11 објавитеља, већином страних држављана. Жистин Руагаторе је један од првих Руанђана који су прихватили истину. Библију је почео да проучава на свахилију са специјалним пионирима из Танзаније, пошто они нису говорили ни француски ни кињаруанда. Овај комуникативни и дружељубиви брат крстио се 1976. Тада је  живео у Савеу, у ком је још давне 1900. године краљ Руанде дозволио да се оснује прва католичка мисија. Жистин каже да је људе веома занимало шта то Библија заиста научава. Међутим, свештенство није волело Јеховине сведоке и забранило је верницима да их слушају и узимају њихову литературу.

Међу првим Руанђанима који су прихватили истину је и непоколебљиви брат Фердинан Мугарура. Године 1969, док је живео у источном Конгу, добио је књигу Истина која води до вечног живота на свахилију. Кад је касније сазнао где је најближе место у ком може наћи Сведоке, он и његова два пријатеља су сваког петка пешачили 80 километара да би присуствовали састанцима и проучавали Библију. У понедељак су се пешице враћали кући. Фердинан се крстио 1975. године, истог дана кад и један од оних с којима је он проучавао Библију. Од 1977. служи као специјални пионир у Руанди. Сећа се да су му причали како је годину дана раније дводневни покрајински састанак био одржан у дневној соби породице Руакабубу и да је било 34 присутних. Том приликом су се крстила три брата.

 МИСИОНАРИМА ЗАБРАЊЕН УЛАЗАК У ЗЕМЉУ

Водеће тело, које увек будно прати где је потребно више објавитеља, још раније је хтело да пошаље мисионаре у Руанду. Требало је да 1969. тамо оду два брачна пара из 47. разреда Библијске школе Галад.

Николас Фоне се присећа: „Крајем јануара, брат Нор је саопштио разреду ко ће где служити. Најпре је рекао да ће Пол и Мерилин Еванс служити у Руанди. Затим је мојој супрузи и мени рекао: ’А ви ћете им се придружити.‘ Били смо веома узбуђени и чим се састанак завршио, похрлили смо у библиотеку Галада и узели велики атлас како бисмо пронашли Руанду. Међутим, разочарали смо се када нам је касније стигло писмо са обавештењем да браћа нису успела да добију дозволу за наш улазак у земљу. Позвани смо да уместо у Руанди служимо у Конгу заједно с Полом и Мерилин.“

У Руанду су 1976. послата друга два пара мисионара, који су завршили 60. разред Галада. Њих четворо су  добили дозволу за улазак у земљу, уселили се у изнајмљену кућу, почели храбро да проповедају и уче језик кињаруанда. Када им је након три месеца виза истекла, Служба за имиграцију је одбила да им продужи боравак, тако да су послати у Букаву, у источном Конгу.

„БИЛИ СУ НЕУМОРНИ“

Средином 1970-их, специјални пионири из Танзаније и Конга почели су да одлазе из Руанде због различитих разлога. У међувремену су руандска браћа почињала с пионирском службом и проповедала у свим деловима земље. Затим су 1978. на кињаруанда преведени књига Истина и још два трактата. Осим тога, Стражарска кула је почела да излази једном месечно. Ове публикације су многима помогле да упознају истину. Говорећи о тадашњим пионирима, мисионар Манфред Тонак је рекао: „Били су неуморни и много времена су проводили у служби. Нови су их следили у томе.“

Гаспар Њонгира објашњава како се добра вест ширила у то време: „Крстио сам се 1978. Свештенике је већ тада плашило што тако много људи прихвата истину. На покрајинским састанцима је било више стотина присутних. Када смо ишли да проповедамо, личили смо на рој скакаваца. Често би двадесетак објавитеља кренуло из центра  Кигалија и сведочећи људима прелазило девет километара пешке до предграђа Каномбе. Након паузе за ручак, наставили би тако следећих седам километара до Масаке, а затим би се увече вратили кући аутобусом. И у другим деловима земље објавитељи су проповедали на сличан начин. Није чудо што су многи због тога стекли утисак да Јеховиних сведока има на хиљаде. Зато су о нама почеле да се шире гласине, због чега власти нису хтеле да нас региструју.“

Браћа су била пуна одушевљења за истину и желела су да се друже са суверницима из других земаља. Зато је у децембру 1978. године 37 објавитеља из Руанде, међу којима је било и деце, прешло више од 1 200 километара преко Уганде до Најробија у Кенији, како би присуствовало Међународном конгресу „Победоносна вера“. Путовање није било нимало лако. Превоз је био непоуздан и често је долазило до кварова. Уз то, Уганда је била политички нестабилна. Када су објавитељи коначно стигли до границе с Кенијом, угандски цариници су их оптужили за шпијунажу, ухапсили их и одвели у зграду генералштаба у Кампали. Испитивао их је лично тадашњи председник Уганде, Иди Амин. Био је задовољан њиховим одговорима и наредио је да их пусте. Премда нису стигла на први дан конгреса у Најробију, браћа су била срећна што су ипак имала прилику да буду с хиљадама браће и сестара из различитих земаља.

БОРБА ЗА ЗАКОНСКО ПРИЗНАЊЕ

Библијска истина и висока морална мерила Јеховиних сведока нису свима били по вољи. Посебно је свештенству сметало што се толико људи одазива на наше проповедање. Брат  Руакабубу се присећа: „Многи који су раније били активни католици и протестанти тражили су да буду исписани из цркве. Један брат је рекао да је наше проповедање било попут пожара који се ширио међу водећим религијама. Убрзо је број оних који су долазили на састанке скупштине Кигали порастао на више од 200. Свештенство у почетку није обраћало много пажње на нас јер нас је било мало. Међутим, како је наш број растао, неки су почели да тврде да смо претња за државу. Вреди запазити да је отприлике у то време Венсан Нсенгијумва, надбискуп католичке цркве у Руанди, постао члан централног комитета владајуће политичке странке.

„Пошто је наш број брзо растао, било нам је потребно законско признање ради уласка мисионара у земљу, градње Дворана Краљевства и одржавања великих скупова. Кенијска подружница је послала брата Ернеста Хојса из Белгије да ступи у контакт с министрима у влади и затражи законско признање, али његов труд није уродио плодом. Потом нас је 1982. кенијска подружница саветовала да пишемо министру правде и министру унутрашњих послова и затражимо законско признање. Писмо смо потписали двојица специјалних пионира и ја. Међутим, нисмо добили никакав одговор.“

У међувремену је противљење расло. Антоан Ругвиза, тих брат достојанственог држања, сећа се да је председник на државном радију изјавио да неће толерисати оне који ниподаштавају „руандску веру“. Сви су разумели да се то односи на Јеховине сведоке. Недуго затим, браћи је забрањено да одржавају састанке. Убрзо се прочуло да ће бити и хапшења. Брат Руакабубу је  два пута привођен на саслушање у Агенцију за државну безбедност.

У новембру 1982, брат Кијала Муанго је са супругом Елејн послат из Најробија да служи као надгледник дводневних покрајинских састанака у Бутареу, Гисењију и Кигалију. Брат Руакабубу је био председавајући на тим скуповима. Чим се завршио покрајински састанак у Кигалију, по трећи пут је одведен на саслушање у зграду Државне безбедности. Међутим, овог пута га нису пустили кући. У наредна четири дана ухапшена су и два специјална пионира која су с њим потписала захтев за законско признање. Сва тројица су била затворена без суђења и права на одбрану. Уследила су нова хапшења. Дворана Краљевства је затворена, а врата запечаћена. Министар правде је свим општинама послао писмо у ком је прогласио забрану активности Јеховиних сведока.

У октобру 1983, коначно је одржано суђење тројици браће која су потписала захтев за законско признање. Суд их је потпуно неосновано оптужио за превару и завођење људи. Током суђења није изведен ниједан сведок нити је приложен икакав документ као доказ. Па ипак, та три брата су осуђена на по две године затвора. Приликом проглашења амнестије, ослобођене су чак и неке убице, али ова верна браћа нису добила помиловање. У Гисењију су још петорица браће провела скоро две године у затвору, иако нису имала суђење нити им је изречена икаква пресуда.

ЖИВОТ У ЗАТВОРУ

Живот у затвору је био тегобан. Затвореници су добијали један оброк дневно, који се састојао од касаве и пасуља. Месо су јели само једном  месечно. Кревети су им били пуни стеница. Међутим, многи су спавали на поду, јер су ћелије биле крцате. Није било довољно воде за купање. Браћа су делила ћелије са опасним криминалцима. Стражари су често били груби. Али један од њих, Жан Фатаки, био је добар према браћи. Он је почео да проучава Библију с њима, крстио се и до данас верно служи као пионир.

Брат Руакабубу каже: „Док смо били у затвору, католички надбискуп је дошао да одржи мису. Том приликом је упозорио присутне да се чувају Јеховиних сведока. Касније су нас неки затвореници који су били католици питали зашто је то рекао кад се види да Јеховини сведоци нису опасни.“

У међувремену су из Белгије у Кигали стигли Роже и Ноела Пулс. Роже је имао радну визу. Пошто су поменута тројица браће још увек била у затвору, он је затражио пријем код министра правде како би му објаснио наша веровања и љубазно га питао шта влада има против Јеховиних сведока. Министар је прекинуо разговор, рекавши: „Господине Пулс, немамо више о чему да разговарамо. Првим авионом се враћате у Брисел. Протерани сте из ове земље!“

Тројица затворене браће нису клонула духом, већ су остала чврста у вери. Одслужили су до краја своју двогодишњу казну, с тим што су другу годину провели у затвору у ком су услови били много бољи. Пуштени су на слободу у новембру 1984.

ПРОГОНСТВО ПОСТАЈЕ СВЕ ЖЕШЋЕ

Прогонство се наставило. У једној радио-емисији Јеховини сведоци су представљени као злонамерни  људи и екстремисти. До марта 1986, хапшења су постала учестала у свим деловима земље. Један од ухапшених био је Огистен Мураји, који је због хришћанске неутралности изгубио висок положај у Министарству основног и средњег образовања. Критиковали су га у новинама и још више на радију.

Широм земље ухапшено је још браће и сестара, међу којима је било и трудница с малом децом. Пред крај 1986. године сви су премештени у централни затвор у Кигалију, где су чекали суђење. Пошто браћа нису певала патриотске песме, нису носила беџ са ликом председника нити куповала партијске књижице, људи су закључили да су Јеховини сведоци нека врста опозиције и да желе да сруше владу.

Фокас Хакизумвами прича: „Међу првима су ухапшена браћа из скупштине Њабисинду.“ Затим са осмехом додаје: „Очекивали смо да ћемо пре или касније и ми остали бити ухапшени и знали смо да ћемо после тога моћи да проповедамо само у затвору. Зато смо решили да што више проповедамо док смо још на слободи. Ишли смо на пијаце и уручивали много часописа и књига. Молили смо се Јехови да нам помогне да обрадимо цело подручје пре него што нас затворе. Уз његову помоћ, успели смо да то урадимо до 1. октобра 1985. Седам дана касније били смо у затвору.“

Следеће године, агенти Државне безбедности су  ухапсили Палатина Нсанзурвима и његову супругу Фатуму. После осмочасовног саслушања и темељног претреса куће, агенти су повели овај брачни пар и њихово троје деце у затвор. Палатинов млађи брат их је брзо стигао и узео њихово двоје деце, петогодишњег сина и четворогодишњу ћерку, како би се бринуо о њима. Палатин и Фатума су затворени са својом четрнаестомесечном бебом. Фатума је касније пребачена у други затвор у ком је остала девет месеци.

У то време је четворо деце брата Жана Читеје било избачено из школе. Једног дана, Жан је по повратку кући видео да је извршен претрес, да му је супруга ухапшена, а деца остала сама. Недуго затим су ухапсили и њега и одвели га у један од затвора у Бутареу, где су већ били његова супруга и још нека браћа. Касније су све затворене Сведоке из Бутареа пребацили у централни затвор у Кигалију. За то време су Сведоци из Кигалија чували децу брата Читеје.

 Брат Читеја каже: „Браћа и сестре који су из других делова земље довођени у централни затвор у Кигалију радосно су се поздрављали са: ’Комера!‘, што значи: ’Само храбро!‘ Када је један чувар чуо овај поздрав, одбрусио им је: ’Ви сте стварно луди! Како неко може да буде храбар у затвору?‘“

И поред хапшења, они који су волели истину нису се обесхрабрили, а прогонство је често водило до лепих резултата. Међу многима који су у то време били затворени је и Одет Мукандекези. Ова ведра и отворена сестра прича: „Док је прогонство трајало, браћу су хапсили и тукли. Једног дана смо срели Жозефин, девојчицу која је чувала стадо. Она је имала Библију и у њој је прочитала да су прве хришћане клеветали, прогонили, шибали и затварали. Пошто је знала да су Сведоци прогоњени, закључила је да је њихова религија права и затражила да проучавамо Библију с њом. Сада је она наша сестра.“

Гаспар Њонгира је током забране радио као возач камиона и због посла је често путовао у Најроби, у Кенији. Тајно је уносио у Руанду наше публикације у посебном одељку свог камиона. У тај одељак је могло стати шест кутија с литературом. У истом периоду, Хенри Сењонга из западне Уганде редовно је мотоциклом  преносио часописе преко границе.

Објавитељи су скупштинске састанке морали да одржавају у малим групама. Када би власти посумњале да Јеховини сведоци негде одржавају састанке, уследио би претрес. Брат Њонгира каже: „Уз кућу сам имао дограђену просторију у којој смо могли да се тајно састајемо. Стављали смо литературу у пластичне кесе, које смо затим закопавали и прекривали ћумуром.“

Хапшења су била свакодневна појава кад је новокрштени брат Жан Мари Мутезинтаре у децембру 1985. успео да оде у Најроби на посебан Међународни конгрес „Чувари беспрекорности“. На повратку у Руанду, он и Исај Сибомана узели су доста часописа од браће из западне Уганде. На граници су цариници пронашли часописе, па су њих двојица ухапшена и с лисицама на рукама одведена на саслушање, након чега су целу ноћ провела у хладној затворској ћелији. Убрзо су их пребацили у централни затвор у Кигалију. Тамо је било око 140 браће и сестара, који су били срећни што су из прве руке могли чути шта је било на конгресу у Најробију. Нема сумње да их је то охрабрило и ојачало.

Сведоци су и у затвору одржавали састанке и организовали службу проповедања. Уз то,  неке затворенике су учили да читају и пишу. Са заинтересованима су проучавали Библију, а многим новим објавитељима су помагали да испуне услове за крштење. Неки од нових су већ проучавали Библију у време кад су ухапшени, док су други истину упознали у затвору.

„ПОСЕТА“ ПОКРАЈИНСКОГ НАДГЛЕДНИКА У ЗАТВОРУ

Један брат објашњава шта се 1986. дешавало у затвору у Кигалију: „Доста нас браће било је у затвору. Одржали смо састанак на ком смо разговарали о томе како можемо помоћи браћи која нису била ухапшена. Одлучили смо да их охрабримо писмом. Написали смо да ћемо се вратити кући чим обрадимо подручје у затвору. Проповедали смо од кревета до кревета у ћелијама и проучавали Библију са затвореницима. Након извесног времена смо чули да покрајински надгледник посећује скупштине ван затвора. Пожелели смо да посети и нас, па смо се молили Јехови за то. Убрзо након тога је покрајински надгледник, брат Руакабубу, ухапшен по други пут. Нама је изгледало да је он ухапшен да би могао да нас посети.“

Током прогонства, само је један брат попустио под притиском. Кад је ставио беџ политичке странке, затвореници који нису били Сведоци почели су да га ударају, шутирају и вређају, називајући га кукавицом. Његова жена, која је тада проучавала Библију, питала га је зашто није остао веран Богу. Он је касније написао писмо судијама у ком им је рекао да је погрешио и да је још увек Јеховин сведок. Писао је чак и подружници у Кенији да би се извинио за оно што је урадио. Он сада поново верно служи Јехови.

 ПРОПОВЕДАЊЕ НА СЛОБОДИ

Они који су били на слободи наставили су да проповедају са истим жаром, извештавајући у просеку око 20 сати службе месечно. Алфред Семали, који је био на слободи, каже: „Премда ме ниједном нису затворили, у сваком тренутку сам био спреман на то. Дворана Краљевства је била затворена, тако да смо се састајали у малим групама и наставили с проповедањем. Имао сам обичај да ставим неколико часописа у велики жути коверат и одем у град као да тражим посао, а затим сам тражио прилике да неком понудим часописе и разговарам о Библији.

„Током 1986, затворена су многа наша браћа и заинтересоване особе, чак и они који су тек почели да проучавају Библију. Браћа и нови су показали изузетну постојаност у вери. За то време су Сведоци из многих земаља писали председнику Руанде, протестујући због неправедног поступања према Сведоцима. У вестима на радију речено је да он сваког дана добија на стотине таквих писама. То је уродило плодом, будући да су наредне године браћа, сестре и они који су проучавали Библију ослобођени председничким указом. Били смо пресрећни због тога.“ Старешине су убрзо организовале крштење у Кигалију. Крстило се 36 особа, од којих је 34 одмах почело с помоћном пионирском службом.

Године 1986, у јеку прогонства, службу је извештавало у просеку 435 објавитеља, од чега је око 140 било у затвору. Ти Сведоци су чинили главни ослонац Јеховине организације у Руанди. Њихова вера је била прокушана (Јак. 1:3, фуснота).

Након бурних 1980-их година, скупштине у Руанди су коначно дочекале период релативног  мира и напретка. Али шта ће донети будућност? Многи су прихватали истину. Да ли ће и њихова вера бити јака, налик на здања саграђена од материјала отпорних на ватру? (1. Кор. 3:10-15). Да ли ће одолети кушњама које су лежале пред њима? Време ће показати.

РАТ И ПОЛИТИЧКИ НЕМИРИ

До 1990, у Руанди је било скоро 1 000 активних објавитеља. Међутим, у то време су почела превирања на политичкој сцени, а у октобру су снаге Руандског патриотског фронта (РПФ) продрле из суседне Уганде у северни део Руанде.

Када је инвазија започела, Фердинан Мугарура, одважни брат који је због своје вере два пута био у затвору, живео је у Рухенгерију. Он се присећа: „Мржња и племенска нетрпељивост су узеле маха. Па ипак, Јеховини сведоци су остали неутрални, не мешајући се у политичка трвења и не распирујући етничку мржњу. Неки су због неутралности морали да напусте своје домове или су добили отказ.“

Једна сестра, која је удовица с троје деце и просветни радник, одбила је да да̂ прилог за војску. Директор школе ју је пријавио војним властима, због чега је по други пут ухапшена, будући да је већ била у затвору током 1980-их. Док је била на одслужењу казне, војска са севера је стигла и провалила у затвор, па су сви затвореници побегли. Међутим, она то није учинила, већ је остала у својој ћелији. Након што се војска повукла, сестра је поново ухапшена и пребачена у централни затвор у Кигалију. Тамо се молила Јехови да јој помогне да сазна датум одржавања Спомен-свечаности, пошто није желела да је пропусти. На њено велико изненађење, ослобођена  је истог дана када се одржавала Спомен-свечаност. Због своје неутралности, изгубила је кућу и посао у школи, али је зато постала ревни пионир.

Након међународне интервенције, инвазија из Уганде је привремено заустављена. Године 1991, појавили су се покрети чији је циљ био да се у земљи успостави вишестраначки систем. Основано је неколико већих и доста мањих странака, због чега је завладала међуплеменска нетрпељивост. Неке странке су имале умерене циљеве, док су друге биле милитантне и екстремистичке. У Руанди се на неутралан став Јеховиних сведока први пут гледало благонаклоно. Пошто нису стали ни на чију страну у политичким и племенским трвењима, влада и већина људи више нису сматрале Сведоке непријатељима.

У септембру 1991, делегација у којој су била нека браћа из иностранства и два брата из Руанде, Гаспар Руакабубу и Тарсис Семинега, посетила је у Кигалију утицајне министре у влади. Они су разговарали с новим министром правде, који их је пријатељски саслушао. Браћа су му захвалила за кораке које је већ предузео у нашу корист и замолила га да настави тако и помогне нам да добијемо потпуну верску слободу.

У јануару 1992, пре него што су Сведоци добили законско признање, одржан је обласни конгрес у Кигалију. Годфри и Џени Бинт се добро сећају тога: „У то време смо служили у Уганди. Изненадили смо се када смо од подружнице у Кенији добили писмо у ком смо замољени да одемо у Руанду на три недеље како бисмо помогли око припреме конгреса и снимања драме. Браћа су била изузетно гостољубива и сваки дан нас је  друга породица позивала на ручак. Кад смо стигли, један приватни фудбалски стадион је већ био закупљен, а припрема је била увелико у току. Браћа су већ направила план снимања драме и оно је текло глатко, иако опрема није била комплетна. Премда многа браћа са севера нису могла добити дозволу за путовање, а границе са Бурундијем и Угандом су биле затворене, на конгресу је у недељу било 2 079 присутних и крштено је 75 особа.“

КОНАЧНО ЗАКОНСКИ ПРИЗНАТИ!

Неколико месеци касније, 13. априла 1992, Јеховини сведоци су коначно први пут регистровани у Руанди. Упркос забранама, нападима и хапшењима, Сведоци су се борили да проповедају добру вест, и сада је та борба била завршена. Браћа су очекивала ново раздобље напретка и раста.

Водеће тело је без одлагања послало мисионаре у Руанду. Први мисионари који су добили дозволу за боравак били су Хенк ван Бусел, који је раније служио у Централноафричкој Републици и Чаду, као и Џени и Годфри Бинт, који су раније служили у Заиру (сада Демократска Република Конго) и Уганди. Да би се надгледало дело проповедања, основан је Одбор земље.

Брат Бинт прича шта се дешавало када су он и његова жена, заједно са Хенком ван Буселом, стигли у  Руанду: „Брзо смо нашли кућу за мисионарски дом, прилично близу Дворане Краљевства. Одмах смо се бацили на учење језика кињаруанда. Као и први специјални пионири, који су дошли 1970-их, установили смо да је прилично тежак. У једном уџбенику је стајало следеће објашњење: ’Када слова C и W стоје једно поред другог, читају се као TCHKW [ча]!‘ Сестра која нам је држала часове језика рекла је: ’Само ако се будете смешили моћи ћете правилно да изговорите „ша“ у „иси нша“ [нова земља].‘“

Касније те године, службу је известило 1 665 објавитеља, што је био највећи број до тада, а у јануару 1993. одржан је још један обласни конгрес у Кигалију. Овог пута је било 4 498 присутних, а крстиле су се 182 особе. Брат Кијала Муанго је дошао као представник подружнице из Кеније. Тада нико није ни сањао да ће на земљишту преко пута стадиона на ком смо имали конгрес, 2006. године бити изграђена подружница.

Упркос још једном војном нападу са севера, браћа нису успорила с проповедањем. До 1993, снаге Руандског патриотског фронта налазиле су се неколико километара од Кигалија. Граница са Угандом је била затворена, а у Кигалију се могла чути паљба тешке артиљерије, која се налазила иза околних брда. Око милион људи је побегло са севера земље. Међу њима је био 381 Сведок. Ту браћу и сестре су примили објавитељи из Кигалија и околине. У међувремену се у Аруши, у Танзанији, преговарало о прекиду ватре, успостављена је тампон-зона и влада је пристала да Руандски патриотски фронт и известан број већих и мањих политичких странака добије удео у власти.

 НЕЗАБОРАВАН ЈЕДНОДНЕВНИ ПОКРАЈИНСКИ САСТАНАК

Било је планирано да те године једнодневни покрајински састанак буде одржан на градском стадиону у Кигалију. Међутим, управа стадиона је направила дуплу резервацију — истог дана у три сата по подне заказана је фудбалска утакмица. Браћа су присуствовала преподневном делу програма, а онда су у току паузе почели да пристижу навијачи. Полиција није могла да их спречи да уђу на стадион. Директор стадиона је рекао да се утакмица неће завршити пре шест сати по подне. Браћа су напустила стадион, и вратила се у шест сати како би одслушала програм до краја.

Неки су били забринути, јер је на снази био полицијски час. Било је забрањено кретање возила после шест часова по подне, а људи нису смели да буду на улицама после девет увече. Међутим,  око седам часова, на радију је јављено да се почетак полицијског часа одлаже до једанаест увече. Други проблем с којим су се браћа суочила била је расвета, јер је снабдевање струјом било непоуздано. Пошто није био испоштован термин закупа, градоначелник Кигалија је организовао да браћа добију расвету на стадиону. Чак им је обезбедио бесплатан превоз после покрајинског састанка. Тако су браћа могла да одрже целокупан програм. Замисли њихово изненађење када су изашли са стадиона и видели велики број аутобуса који их је чекао!

Гинтер Решке се сећа како је било када је дошао у Руанду крајем септембра 1993. Он каже: „Кенијска подружница ме је послала у Кигали како бих с братом Руакабубуом водио Семинар за наименовану браћу. У то време је у Руанди било само 63 старешине, иако је број објавитеља порастао на 1 881. У земљи је већ владала велика напетост, а чули смо и приче о борбама на северу. Наравно, тада нико није могао ни претпоставити каква су ужасна времена предстојала. Нема сумње да је овај семинар обезбедио духовну храну у право време. Он је старешинама оснажио веру и обучио их за пастирску службу, што им је било преко потребно док су се над Руандом надвијали тамни облаци рата.“

ПЛАНОВИ ЗА БУДУЋИ БЕТЕЛ

Крајем марта 1994, из Најробија су дошли Леонард и Ненси Елис да би присуствовали једнодневним покрајинским састанцима и помогли преводилачком тиму. Подружница у Најробију је предложила да мисионарски дом и преводилачке канцеларије буду у истој згради. У понедељак, 4. априла, Разматрању Стражарске куле  присуствовао је проширени преводилачки тим, Одбор земље, мисионари и брачни пар Елис. Било је то лепо време, јер се назирао почетак још већег раста.

Пошто су завршили свој део посла, брат и сестра Елис су авионом отишли из Кигалија. Испоставило се да је то био последњи путнички лет, након ког је уследио вишемесечни прекид ваздушног саобраћаја. Сутрадан после подне, брат Руакабубу је позвао телефоном мисионарски дом и јавио да руска амбасада више није заинтересована за земљиште на ком су браћа желела да саграде Бетел. Сада су Јеховини сведоци могли да добију ту парцелу. Поводом тога, требало је да се следећег јутра, у четвртак 7. априла, одржи састанак с представницима надлежног министарства. Међутим, то се није десило.

 ПОЧИЊЕ ГЕНОЦИД!

У среду увече, 6. априла, недалеко од Кигалија је оборен авион у ком су се налазили председници Руанде и Бурундија. Није било преживелих. Врло мало људи је знало за то, а државни радио није ништа јавио.

Троје мисионара, брачни пар Бинт и брат Хенк ван Бусел, никада неће заборавити дане који су уследили. Брат Бинт каже: „Рано ујутро, 7. априла, пробудиле су нас експлозије ручних бомби и пуцњава. То није било ништа необично, будући да је у протеклих неколико месеци политичка ситуација у земљи била изузетно нестабилна. Али док смо спремали доручак, зазвонио је телефон. Емануел Нгиренте, члан преводилачког тима, јавио нам је да је у вестима на радију речено да су двојица председника погинула у авионској несрећи. Министар одбране је издао упозорење да сви у Кигалију остану у својим кућама.

 „Око девет сати ујутро, чули смо пљачкаше који су провалили код комшије. Украли су му кола и убили супругу.

„Убрзо су војници и пљачкаши дошли до наше куће. Почели су да звоне и лупају на металну капију. Ми смо се примирили и нисмо излазили. Из неког разлога нису покушали да провале, већ су отишли до следеће куће. И даље су се са свих страна чули рафали из аутоматског оружја и експлозије. Нисмо могли никуда отићи. Пуцњава је постајала све јача и ближа, па смо се склонили у ходник између соба, јер је он био у средини куће и ту смо били заштићени од залуталих метака. Било нам је јасно да се ово неће тако брзо завршити, па смо одлучили да штедимо храну тако што бисмо спремали само један оброк дневно. Следећег дана смо након ручка на једној страној радио-станици слушали вести из света, а онда је Хенк повикао: ’Прескачу нашу ограду!‘

„Није било времена за размишљање. Побегли смо у купатило и закључали врата. Тамо смо се заједно молили, преклињући Јехову да нам помогне да истрајемо, шта год да се деси. Нисмо ни завршили молитву кад смо чули како Хуту милиција и пљачкаши разбијају врата и прозоре. После неколико минута се чуло како вичу и преврћу намештај. Било је око 40 пљачкаша — мушкараца, жена, деце и припадника Хуту милиције. Чули смо пуцњаву и свађу док су се отимали око ствари које су нашли.

„После четрдесетак минута — који су нама изгледали дуги као вечност — покушали су да отворе врата купатила. Пошто су била закључана, почели су да их разваљују. Схватили смо  да морамо да изађемо. Ти људи су били помахнитали и дрогирани. Претили су нам мачетама и ножевима. Џени је наглас молила Јехову да нам помогне. Један човек је кренуо ка Хенку, замахнуо мачетом и ударио га тупом страном у врат. Хенк је пао у каду. Некако сам пронашао новац и дао га нападачима, а они су се потукли око њега.

„Изненада смо приметили једног младића који нас је нетремице гледао. Иако га нисмо познавали, ми смо њему били познати, можда из службе проповедања. Зграбио нас је, угурао назад у купатило и рекао нам да затворимо врата. Желео је да нас спасе.

„Пљачкање и ломљава су се наставили још око пола сата, а онда је коначно све утихнуло. На крају се онај младић вратио и рекао нам да можемо изаћи. Инсистирао је да одмах напустимо кућу и пођемо с њим. Нисмо се задржавали да ишта узмемо. Били смо ужаснути кад смо напољу угледали лешеве неких комшија. Два члана Председничке гарде отпратила су нас до оближње куће једног официра. Он нас је затим одвео у хотел ’Мил Колин‘, у ком је велики број људи потражио уточиште. Након много стресних сати и ризичне војне операције, приликом које смо заобилазним путем пребачени из града до задњег прилаза аеродрому, коначно смо 11. априла евакуисани из Руанде и послати у Кенију. Стигли смо на рецепцију Бетела у Најробију, неочешљани и прљави. Хенк је током евакуације био у другој групи и стигао је неколико сати касније. Никада нећемо заборавити љубав и подршку коју су нам пружили чланови бетелске породице.“

 ДЕВОЈЧИЦИНА МОЛИТВА СПАСЛА ИМ ЈЕ ЖИВОТ

Дан после авионске несреће у којој су погинули председници Руанде и Бурундија, шесторица владиних војника дошли су у кућу брата Руакабубуа. Очи су им биле закрвављене, смрдели су на алкохол, а по понашању се видело да су дрогирани. Тражили су оружје. Брат Руакабубу им је рекао да су он и његови укућани Јеховини сведоци и да немају оружје.

Војници су знали да Јеховини сведоци због неутралности не пружају подршку влади и не дају прилоге за војску. То их је разбеснело. Премда Гаспар и Мелани Руакабубу нису Тутсији, милиција Интерахамве убијала је и умерене Хутуе, нарочито ако се сумњало да помажу Тутсијима или побуњеничким снагама.

Војници су ударали Гаспара и Мелани моткама, а затим су их, заједно с њихово петоро деце, одвели у спаваћу собу. Са кревета су узели чаршаве у које су намеравали да их умотају. Пошто су неки у рукама држали бомбе, било је јасно шта смерају. Гаспар их је упитао: „Молим вас, можемо ли да се помолимо?“

Један војник је то презриво одбио. Међутим, након кратке расправе, преко воље су пристали на то. „У реду“, рекли су им, „имате два минута да се помолите.“

Сви су се молили у себи, осим шестогодишње Деборе. Гласно је говорила: „Јехова, они хоће да нас убију. Али како ћемо онда посетити људе којима смо тата и ја проповедали и оставили пет часописа? Они чекају да поново дођемо и треба да сазнају истину. Ако нас спасеш, обећавам да ћу постати објавитељ, да ћу се крстити и бити пионир. Јехова, спаси нас!“

 Кад су чули њену молитву, војници су били запањени. На крају је један од њих рекао: „Нећемо вас убити због ове девојчице и њене молитве. Ако дођу још неки војници, реците им да смо ми већ били овде.“ b

СИТУАЦИЈА СЕ ПОГОРШАВА

Како је Руандски патриотски фронт све више напредовао према главном граду, Кигалију, водиле су се све жешће борбе. Очајни због тога, припадници Интерахамвеа кренули су у још већи покољ.

Свуда по граду, као и на свим раскрсницама, налазиле су се барикаде на којима су били  војници, наоружани припадници Интерахамвеа и неки цивили. Сви радно способни мушкарци били су присиљени да даноноћно дежурају на барикадама заједно с милицијом Интерахамве. Сврха тих барикада била је да се открију и убију Тутсији.

Пошто се покољ наставио, на стотине хиљада људи је напустило своје домове у Руанди. Многи од њих, укључујући и Јеховине сведоке, потражили су уточиште у суседном Конгу и Танзанији.

 СУОЧАВАЊЕ С РАТНИМ СТРАХОТАМА И СМРЋУ

На наредним странама читаћеш шта су наша браћа и сестре доживљавали у страховитом вртлогу рата. Јеховини сведоци су током 1980-их већ прошли кроз жестоке кушње, што им је ојачало веру, охрабрило их и учврстило у истини. Вера им је помогла да ’не буду део света‘ у том смислу што нису учествовали у изборима, територијалној одбрани нити у политичким питањима (Јов. 15:19). Храброст им је помогла да се суоче с последицама одбијања свега тога — с ругањем, затварањем, прогонством и смрћу. Због своје вере и храбрости, као и љубави према Богу и ближњем, Јеховини сведоци нису учествовали у геноциду. Штавише, били су спремни да ризикују живот да би заштитили једни друге.

Много тога што су наша браћа доживела није уврштено у овај извештај. Они не траже освету и зато већина жели да заборави ужасне тренутке које су преживели. Надамо се да ће нас оно што су наша верна браћа доживела подстаћи да још више показујемо љубав по којој се препознају прави ученици Исуса Христа (Јов. 13:34, 35).

ПРИЧА О ЖАНУ И ШАНТАЛ

Жан де Дје Мугабо, ведар и брижан брат, почео је да проучава Библију с Јеховиним сведоцима 1982. године. Још пре свог крштења 1984, три пута је био у затвору јер је прихватио неутралан став Сведока. Његова супруга, Шантал, такође се крстила 1984, а венчали су се 1987. У време кад је почео геноцид, имали су три ћерке. Са Жаном и Шантал је тада била само шестомесечна беба, док су две старије девојчице биле код Шанталиних родитеља у другом граду.

Првог дана геноцида, 7. априла 1994, војници и припадници милиције Интерахамве почели су с нападима на куће свих Тутсија. Жана су ухапсили и тукли палицама, али је он некако успео да побегне. С још једним братом утрчао је у оближњу Дворану Краљевства. Шантал није знала шта се догодило са Жаном и очајнички је покушавала да с бебом оде из града и дође до њихове две старије девојчице.

Жан прича шта му се дешавало: „Та Дворана Краљевства је некада била пекара и још увек је имала велики димњак. Недељу дана смо се крили у самој дворани, а једна Хуту сестра нам је доносила храну кад је то било безбедно. Касније смо морали да се кријемо на тавану, између металних кровних плоча и таванице, где је током  дана било вруће као у рерни. Било је неиздрживо, па смо покушали да нађемо боље место за скривање. Успели смо да извадимо неке цигле из димњака и уђемо унутра. Ту смо провели више од месец дана у чучећем положају.

„Недалеко од Дворане Краљевства налазила се барикада и припадници Интерахамвеа често су улазили унутра да разговарају или да се склоне од кише. Могли смо да их чујемо док су причали. Сестра нам је доносила храну кад год је то било могуће. Понекад ми се чинило да више не могу да издржим, али наставили смо да се молимо за  истрајност. Коначно је 16. маја сестра дошла и јавила нам да је Руандски патриотски фронт заузео део града у ком смо били и да можемо изаћи из скровишта.“

Шта се у међувремену дешавало са Жановом супругом Шантал? Послушајмо њену причу: „Успела сам да 8. априла побегнем с бебом из куће. Пронашла сам две сестре — Имакуле, у чијој је личној карти писало да је Хуту, и Сузан, која је Тутси. Хтеле смо да одемо у Бугесеру, која је удаљена око 50 километара. Ту су наше две ћеркице биле код мојих родитеља. Међутим, чуле смо да су на свим излазима из града постављене барикаде, па смо одлучиле да одемо у једно село на рубу Кигалија, где је живео Имакулеин рођак Гахизи, који је био Јеховин сведок. Срдачно нас је дочекао и упркос претњама комшија, учинио је све што је могао да би нам помогао. Када су војници и припадници Интерахамвеа сазнали да Гахизи, који је био Хуту, скрива Тутсије, пуцали су у њега и убили га.

„Након тога су нас војници повели до реке с намером да убију и нас. Престрашене, мислиле смо да је то крај. Изненада је међу војницима избила жестока свађа. Један од њих је рекао: ’Немојте да убијате жене. То ће нам донети несрећу. Сада треба да убијамо само мушкарце.‘ Све је то видео Андре Туахируа, брат који нас је кришом пратио. Био је крштен тек недељу дана. Одвео нас је својој кући, иако су се његове комшије буниле. Сутрадан је пошао с нама назад у Кигали, где је хтео да нам нађе безбедно скровиште. Помогао нам је да прођемо неколико изузетно опасних барикада на путу. Имакуле је носила моју бебу како би могла да је спасе ако нас зауставе. Сузан и ја  смо поцепале личне карте како бисмо прикриле своје порекло.

„На једној барикади, Интерахамве војник је ударио Имакуле и рекао: ’Зашто путујеш с Тутсијима?‘ Нису пустили Сузан и мене да прођемо. Имакуле и Андре су наставили даље и отишли код брата Руакабубуа. Иако је то било веома ризично, Андре се вратио с двојицом браће, Симоном и Матијасом, да би нам помогао да прођемо ту последњу барикаду. Одвели су ме у кућу породице Руакабубу, а Сузан је отишла код рођака.

„Међутим, било је и сувише опасно да останем код породице Руакабубу, па су браћа уз доста потешкоћа успела да ме одведу у Дворану Краљевства, где су били скривени још неки Сведоци. Ту је већ било десеторо Тутси браће и сестара, као и других који су побегли да би спасли живот. Имакуле је била толико одана да није хтела да ме  остави. Рекла ми је: ’Ако тебе убију, а мене поштеде, спасићу твоју бебу.‘“ c

У близини је становао брат Ведаст Бимењимана, чија је супруга Тутси. Он је одвео своју породицу на безбедно место, а затим се вратио да би осталима који су били у Дворани Краљевства помогао да се негде склоне. На срећу, сви су преживели.

После геноцида, Жан и Шантал су сазнали да су им обома погинули родитељи. Њихове две ћеркице, узраста две и пет година, које су биле код Шанталиних родитеља, такође су убијене. У геноциду им је страдало око 100 рођака. Како су поднели тај страховит ударац? „У почетку је било неиздрживо“, каже Шантал. „Били смо као обамрли. Тако велики губитак је просто незамислив. Једино што смо могли је да све препустимо Јехови, с надом да ћемо поново видети нашу децу када ускрсну.“

ДВА И ПО МЕСЕЦА У СКРОВИШТИМА!

Тарсис Семинега се крстио 1983. у Конгу. У време геноцида, живео је у Бутареу, у Руанди, око 120 километара од Кигалија. „Након пада председничког авиона код Кигалија, чули смо да је издато наређење да се побију сви  Тутсији“, испричао је он. „Двојица браће су покушала да нас некако пребаце у Бурунди, али све путеве и стазе чувала је милиција Интерахамве.

„Били смо затвореници у властитом дому и нисмо знали где да идемо. Четворица војника су мотрила на нашу кућу, а један од њих је поставио митраљез на неких 200 метара од ње. У усрдној молитви Јехови, завапио сам: ’Јехова, ми не можемо да учинимо ништа да бисмо се спасли. Само ти то можеш!‘ Предвече је до наше куће дотрчао један брат, у страху да смо већ мртви. Војници су му дозволили  да уђе на неколико минута. Лакнуло му је кад је видео да смо живи и некако је успео да одведе наше двоје деце код себе. Затим је јавио Жистину Руагатореу и Жозефу Ндуајезуу да не можемо да изађемо из куће и да нам је потребна њихова помоћ. Дошли су исте ноћи и упркос тешкоћама и опасности одвели нас код Жистина.

„Кратко смо остали код њега јер су већ сутрадан комшије знале да смо ту. Истог дана је дошао Венсан, који је раније проучавао Библију са Жистином, али није постао Сведок. Хтео је да нас упозори да се Интерахамве спрема да нас нападне и убије. Предложио је да се најпре сакријемо у жбуњу близу Жистинове куће. Кад је пао мрак, одвео нас је код себе. Сакрио нас је у округлу колибицу од блата у којој је држао козе. Била је покривена сламом и није имала прозоре.

„Провели смо дуге дане и ноћи у тој колибици, која се налазила неколико метара од раскрснице и највеће пијаце у крају. Чули смо пролазнике који су причали о томе шта су радили тог дана, њихове језиве приче о убијању и ономе што планирају даље. Због тога смо били у још већем страху и молили смо се да преживимо.

„Венсан се потрудио да имамо све што нам је потребно. Остали смо у колибици месец дана. Пред крај маја, више није било безбедно да будемо ту због припадника Интерахамвеа, који су бежали из Кигалија. Браћа су закључила да је боље да пређемо код брата који је испод своје куће имао неку врсту подрума. У њему је већ скривао троје Сведока. Да бисмо дошли до његове куће, једне ноћи смо кренули пешке на ризично путовање које је трајало четири и по сата. Пешачили смо по киши која је лила као из кабла,  што нам је ишло у прилог јер нас је штитила од убица.

„Наше ново скровиште налазило се метар и по под земљом, с дрвеном даском уместо врата. Да бисмо ушли унутра, морали смо да сиђемо низ мердевине и затим пузимо кроз тунел на чијем је крају био простор величине два квадратна метра. Унутра се осећало на буђ, а кроз пукотину на зиду допирао је тек зрачак светлости. Моја супруга, наше петоро деце и ја делили смо тај простор с још три особе. Нас десеторо је остало месец и по дана у тој клаустрофобичној рупи. Нисмо се усуђивали да ноћу упалимо свећу плашећи се да ће нас неко открити. Међутим, током свих тих тешкоћа и мука, Јехова нам је давао снагу. Браћа су ризиковала живот да би нам донела храну и лекове и ојачала нас лепим речима. Понекад бисмо током дана упалили свећу и читали Библију, Стражарску кулу или дневни цитат.

„Свака прича има крај“, каже Тарсис. „Наша прича се завршила 5. јула 1994. Тог дана нам је Венсан јавио да је Бутаре заузела побуњеничка војска. Кад смо изашли из подрума, неки људи су помислили да нисмо Руанђани, јер смо били бледи због недостатка сунчеве светлости. Поред тога, неко време нисмо могли нормално да говоримо, већ само да шапућемо. Прошло је неколико седмица док се нисмо опоравили.

„Сви ти догађаји оставили су дубок утисак на моју супругу, Шантал, која претходних десет година није желела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Након тога је почела да проучава. Кад би је људи питали за разлог, она би одговарала: ’Дирнула ме је љубав коју су показали према нама и жртве које су поднели да би  нас заштитили. Такође сам осетила моћну Божју руку, јер нас је он спасао од убица с мачетама.‘ Предала је свој живот Јехови и крстила се на првом послератном покрајинском састанку.

„Неизмерно смо захвални свој браћи и сестрама који су нам помагали и молили се да преживимо. Осетили смо њихову дубоку, искрену љубав, која руши све етничке баријере.“

ПОМОЋ ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ ПОМАГАО

Међу браћом која су помагала породици Семинега био је и Жистин Руагаторе. Међутим, касније је њему била потребна помоћ. Он је још 1986. био у затвору јер није хтео да се политички ангажује. Неколико година након што је у геноциду штитио породицу Семинега, Жистин и још нека браћа су због свог неутралног става поново ухапшени. Брат Семинега је био у делегацији која се обратила локалним властима с циљем да се појасни став Јеховиних сведока у погледу учешћа у политичким активностима. Испричао је надлежнима како је Жистин спасао његову породицу. Захваљујући томе, сва браћа су пуштена из затвора.

Понашање наше браће током геноцида подстакло је друге да прихвате истину. Примера ради, Сузан Лизинде, 65-годишња католикиња видела је да црква подржава геноцид. Понашање Јеховиних сведока у њеном крају и љубав која је владала међу њима покренули су је да почне да проучава Библију. Брзо је напредовала и крстила се у јануару 1998. Сузан никад није пропустила скупштински састанак, иако је до дворане морала да пешачи пет километара по брдовитом терену. Такође је помогла члановима породице  да упознају истину. Један од њених синова је старешина, а један унук слуга помоћник.

СТОТИНЕ ХИЉАДА ИЗБЕГЛИЦА

Хенк ван Бусел је 1992. године послат у Руанду као мисионар. Након што је у априлу 1994. евакуисан у Кенију, у више наврата је путовао у Гому, у источном Конгу, да учествује у организовању хуманитарне помоћи избеглицама из Руанде. Да би Сведоци који су из Руанде прелазили у Конго могли да их препознају, браћа из Конга су шетала поред граничних прелаза с библијском литературом у рукама и певала или звиждала теократске песме.

Владала је општа паника. Док су беснеле борбе између владиних снага и Руандског патриотског фронта, стотине хиљада људи су побегле у Конго и Танзанију. Зборно место за браћу која су побегла у Гому била је тамошња Дворана Краљевства. Касније је изван града основан избеглички логор у који је могло да се смести више од 2 000 људи — искључиво Јеховиних сведока, њихове деце и заинтересованих особа. Браћа су направила сличне логоре и у другим деловима источног Конга.

Људи који су бежали из Руанде били су углавном Хутуи који су се плашили одмазде. За разлику од њих, међу браћом која су бежала било је и Хутуа и Тутсија. Пошто је још увек трајало убијање Тутсија, било је веома опасно преводити их преко границе у Гому. Једно време је цена за излазак Тутсија из земље била 70 евра по особи.

Након што су стигла у Конго, браћа су желела да остану заједно. Хтели су да буду подаље од милиције Интерахамве, која је била активна  у логорима које су основале Уједињене нације. Осим тога, међу избеглицама које нису биле Сведоци већина је била наклоњена дотадашњој влади. Они и припадници Интерахамвеа нису волели Сведоке јер им се нису придружили. Браћа су желела да буду одвојена од других избеглица како би могла да заштите Тутси сувернике.

Пошто су браћа из Руанде оставила све што су имала, била им је потребна помоћ. Јеховини сведоци из Белгије, Кеније, Конга, Француске и Швајцарске послали су новац, лекове, храну, одећу, као и лекаре и друго медицинско особље. У једној од првих пошиљки, француска подружница је послала много малих шатора. Касније је белгијска подружница послала велике шаторе у које су могле да се сместе целе породице. Браћа су добила и пољске кревете и кревете на надувавање. Кенијска подружница је послала преко две тоне одеће и више од 2 000 ћебади.

ЕПИДЕМИЈА КОЛЕРЕ

После бекства из Руанде, више од 1 000 Сведока и заинтересованих особа дошло је у Гому и било смештено у Дворани Краљевства и око ње. Нажалост, због великог броја избеглица, у Гоми је избила епидемија колере. Подружница из Конга је брзо послала лекове како би се сузбила епидемија, а брат Ван Бусел је са 60 кутија лекова авионом допутовао из Најробија. Дворана Краљевства је привремено служила као болница и браћа су се потрудила да оболеле сместе у карантин. Лоак Домален и још један брат, обојица лекари, као и Емабл Хабимана, медицински техничар из Руанде, нису се штедели помажући браћи. Од велике помоћи је био и брат Амел из Француске, као и многа друга браћа и сестре  с медицинским искуством, који су као волонтери дошли да брину о оболелима.

Иако је уложен велики труд да се зараза сузбије, оболело је више од 150 браће и сестара, а око 40 је умрло пре него што се овој смртоносној болести стало на пут. Касније је изнајмљен велики плац за избеглички логор у ком ће бити смештени Јеховини сведоци. Ту су постављене стотине малих шатора, а велики шатор послат из Кеније служио је као болница. Амерички здравствени радници који су посетили овај логор били су пријатно изненађени његовом чистоћом и уредношћу.

Почетком августа 1994, Одбор за хуманитарну помоћ у Гоми бринуо је о 2 274 Сведока, њихове деце и заинтересованих особа. Много браће је било и у местима Букаву и Увира, у источном Конгу, као и у Бурундију. Још 230 било је у једном избегличком логору у Танзанији.

Кад су браћа из преводилачке канцеларије у Кигалију морала да побегну у Гому, изнајмила су кућу како би наставила с превођењем. Могли су да раде јер су током рата успели да спасу један компјутер и генератор, које су пренели из Кигалија у Гому.

У Гоми практично нису постојале телефонске и поштанске услуге. Међутим, уз помоћ Сведока који су радили на аеродрому, браћа су слала преведен материјал и другу пошту седмичним летом од Гоме до Најробија. Браћа из подружнице у Кенији су на исти начин слала пошту у Гому.

Упркос тешким околностима, Емануел Нгиренте и још два преводиоца наставили су с радом најбоље што су могли. Због ратног стања  нису успели да преведу неке чланке из Стражарске куле, али су ти чланци касније преведени и издати у посебним брошурама које су браћа проучавала на Скупштинском разматрању књиге.

ЖИВОТ У ИЗБЕГЛИЧКИМ ЛОГОРИМА

Међу избеглицама из Кигалија била је и Франсин, која је побегла у Гому након што јој је убијен муж, Анани. Одатле је премештена у један од избегличких логора које су основали Јеховини сведоци. Она прича како је изгледао живот у логору: „За сваки дан је било одређено која ће браћа и сестре спремати оброке. Доручак је био једноставан — обично смо спремали качамак или кашу од проса. Кували смо и ручак. Након што бисмо завршили све послове, ишли смо у службу проповедања. Сведочили смо углавном рођацима који нису Сведоци, било да су живели у нашем или неком другом логору. Међутим, после неког времена, припадници Интерахамвеа, који су били у другим логорима, разбеснели су се што су Јеховини сведоци у засебним логорима, одвојени од осталих избеглица. Ситуација је почела да се заоштрава.“

У новембру 1994. било је очигледно да је безбедно да се браћа врате у Руанду. У ствари, то је било и препоручљиво с обзиром на недовољну безбедност у другим логорима. Али повратак није био тако једноставан. Милиција Интерахамве је намеравала да се прегрупише и нападне Руанду, па су свакога ко је одлазио из Конга сматрали дезертером.

Браћа су обавестила руандску владу да Јеховини сведоци, који су били неутрални током рата  и нису учествовали у геноциду над Тутсијима, желе да се врате у земљу. Влада им је препоручила да се обрате Високом комесаријату УН за избеглице (UNHCR), пошто је та организација имала возила потребна за повратак избеглица у земљу. Међутим, пошто би их Интерахамве спречила да се врате у Руанду, браћа су морала да буду домишљата.

Најпре су најавили да ће се у Гоми одржати једнодневни покрајински састанак и припремљени су транспаренти за тај скуп. Затим су тајно обавестили браћу о повратку у Руанду. Да не би изазвала сумњу, браћа су добила савет да своје ствари оставе у логору и да понесу само Библије и песмарице, као да иду на састанак.

Франсин се сећа да су пешачили неколико сати док нису дошли до камиона који су чекали да их пребаце до границе с Руандом. На другој страни границе, UNHCR им је организовао превоз до Кигалија, и потом до других градова. Тако се већина браће и заинтересованих особа у децембру 1994. вратила у Руанду. У белгијским новинама Le Soir од 3. децембра 1994, писало је: „Хиљаду петсто руандских избеглица одлучило је да напусти Заир [Конго] зато што се тамо нису осећали довољно безбедно. Ради се о Јеховиним сведоцима, који су имали засебан логор, недалеко од логора Катале. Претходна влада се противила Јеховиним сведоцима због тога што су одбијали да служе војску и учествују у политичким активностима.“

Након што се вратила у Руанду, Франсин је путовала на обласни конгрес у Најробију. Подршка суверника дала јој је снагу и помогла да се избори с болом због мужевљеве смрти. Поново је  почела да ради у преводилачкој канцеларији у Кигалију. Касније се удала за Емануела Нгирентеа и сада заједно служе у подружници.

Како је Франсин успела да савлада тескобна осећања током рата? Она каже: „У то време смо у мислима имали само једно — морамо истрајати до краја. Одлучили смо да се не задржавамо на ужасним тренуцима које смо преживели. Мени су утеху пружале речи из Авакума 3:17-19, где се говори о радости упркос тешким околностима. Браћа и сестре су ме много храбрили. Неки су ми писали. То ми је помогло да останем позитивна и духовно јака. Подсећала сам себе на то да Сатана користи многе смицалице. Уколико бисмо били превише окупирани једним проблемом, могло би се десити да нас неки други затекне неспремне. Уколико нисмо пажљиви, могли бисмо ослабити на један или други начин.“

ПОВРАТАК У РУАНДУ

Брат Ван Бусел је много помогао браћи која су се вратила у Руанду. Он каже: „Био је припремљен програм ’обнове‘ с циљем да се браћи помогне да поново стану на ноге. Укључивао је и оне који су током рата остали у Руанди али су изгубили скоро све што су имали. Наименована браћа су посетила сваку скупштину да би проценила потребе. Породице и појединци су добили пакет с намирницама у складу с њиховим околностима. Објаснили смо браћи да би након три месеца требало да се сами брину за своје потребе.“

Наравно, била је поклоњена пажња и духовним потребама браће. Преводилачки тим се вратио у своју некадашњу канцеларију у Кигалију.  Брат Ван Бусел се сећа да је та кућа била изрешетана мецима, али да је већина књига остала у складишту. Месецима су налазили метке у кутијама с литературом. Један од преводилаца је у дворишту чак нашао ручну бомбу! Следеће године, отприлике у октобру 1995, преводилачки тим се преселио у много већу и погоднију зграду у другом делу града. У тој изнајмљеној згради су се налазиле канцеларије и собе бетелских радника, све док 2006. године није изграђена подружница.

„БИЛО ЈЕ ТО ПОПУТ УСКРСЕЊА!“

До децембра 1994, већина браће се вратила из Конга, баш на време за обласни конгрес, који је имао одговарајућу тему „Божански страх“. Било је планирано да се одржи у дворишту једне Дворане Краљевства у Кигалију. Дошли су Сведоци из Француске, Кеније и Уганде. У петак ујутро, двориште дворане је било пуно. Једна сестра прича: „Било је дирљиво видети браћу и сестре како се грле са сузама у очима. Ово је био њихов први сусрет откако је рат почео. Видели су пријатеље за које су мислили да су погинули!“ Друга сестра је рекла: „Било је то попут ускрсења!“

Гинтер Решке је дошао с браћом из Кеније. Он је испричао: „Било је лепо срести се поново након свих недаћа и видети браћу која су преживела! Међутим, појавио се проблем. Власти су сматрале да би одржавање тако великог скупа могло бити опасно. Почетком поподнева, дошли су наоружани војници и рекли да се скуп отказује из безбедносних разлога. Морали смо одмах да се разиђемо. Искористили смо време док смо били ту да охрабримо неке пријатеље, али смо на крају морали да се вратимо у Најроби, разочарани  што браћа нису могла да чују конгресни програм. Премда нам је било жао због тога, сматрали смо да смо учинили све што смо могли да их охрабримо да остану чврсти у вери. Отишли смо с уверењем да ће тако и бити.“

Кад је у земљи донекле успостављен мир, многи Руанђани који су живели у иностранству одлучили су да се врате. Дошли су и неки који су рођени у другим земљама, у које су њихови родитељи побегли током етничких и политичких сукоба крајем 1950-их и 1960-их. Међу многобројним повратницима било је људи који су упознали истину док су били ван земље. Примера ради, Џејмс Муњабуранга и његова породица упознали су истину у Централноафричкој Републици. Пошто је нова влада Руанде повратницима нудила запослење у државној служби, брат Муњабуранга је добио посао. Међутим, по повратку у Руанду, рођаци и колеге су му се противили и исмевали га због тога што живи по хришћанским начелима. На крају је затражио превремену пензију и постао општи пионир. Сада служи као правни заступник подружнице у Руанди.

Нгирабакунзи Масарики је постао Сведок у источном Конгу. Он је рекао: „Пошто сам Тутси, годинама сам трпео дискриминацију. Кад сам упознао Јеховине сведоке, имао сам осећај да сам на другој планети! Било је просто невероватно дружити се са озбиљним људима који живе у складу са оним што проповедају другима. Њихова љубав је још више дошла до изражаја током геноцида над Тутсијима 1994. Браћа су скривала моју породицу и штитила нас. Године 1998. позван сам у Бетел, где сада служим с мојом супругом, Емеранс. Једва чекам нови свет, у  ком неће бити ни трага предрасудама и дискриминацији, а на земљи ће у миру и слози живети људи који призивају Јеховино име.“

ПРОПОВЕДАЊЕ СЕ НАСТАВЉА

У марту 1994, непосредно пред рат, у Руанди је било 2 500 објавитеља. Иако су многи страдали током геноцида, службу је у мају 1995. известило 2 807 објавитеља, што је био највећи број до тада. Искрене особе су се стицале у Јеховину организацију. На пример, једна специјална пионирка је водила више од 20 библијских студија, а за остале заинтересоване је морала да састави листу чекања! Један покрајински надгледник је запазио: „Рат је људима отворио очи и видели су да је бесмислено трчати за материјалним стварима.“

У јануару 1996. браћа су одржала Обласни конгрес „Радосни хвалиоци“. У складу с темом, то је  заиста била радосна прилика. Пошто је годину дана раније конгрес био отказан, ово је био први послератни обласни конгрес. Један од присутних је рекао: „Сви су се грлили са сузама у очима. Било је посебно дирљиво видети Хуту и Тутси браћу загрљене.“ Највећи број присутних био је 4 424, а крстило се 285 особа. Брат Решке се присећа: „Било је дивно чути како они који су били спремни за крштење гласно одговарају ’Јего!‘ (да) на два питања за крштење. Док су стајали на терену чекајући да се крсте, наишла је снажна провала облака. Били су мокри до голе коже, али им то није сметало. ’Ионако идемо у воду!‘, рекли су у шали.“

Хенк ван Бусел се вратио у Руанду, а Гинтер Решке, који је дошао да помогне да се поново организује служба проповедања, замољен је да остане за стално. Недуго затим, Годфри и Џени Бинт су се такође вратили у Руанду.

ПРОНАШЛИ СУ СВОЈЕ ИЗГУБЉЕНО ДЕТЕ

Породице које су се током рата раздвојиле поново су биле на окупу кад је успостављен мир. Примера ради, док су се 1994. у Кигалију водиле све жешће борбе између две војске, људи су масовно бежали. У свеопштој паници, Орест Муринда се одвојио од своје супруге и отишао је с њиховим двоипогодишњим сином у Гитараму. Кад је једном приликом изашао да потражи храну, поново су започеле борбе и његов син се изгубио у пометњи која је завладала.

После рата, Орест је пронашао своју супругу, али њиховог сина и даље није било. Закључили су да је погинуо. Међутим, после више од две године, у Кигали је због посла дошао један човек из унутрашњости, који није био Сведок. Упознао је  неку браћу и успут споменуо да су његовим комшијама из Гисењија у рату погинула деца, али да они брину о једном сирочету. То дете се сећало очевог имена и рекло је да су му родитељи Јеховини сведоци. Браћа су схватила о коме се ради и позвала родитеље, који су том човеку показали фотографије свог сина. Он је препознао дете — био је то њихов син! Орест је сместа отишао по њега и цела породица је поново била на окупу после две и по године! Тај дечак је сада наш брат.

Вредно је поменути да су браћа бринула о свој деци погинулих Сведока. Ниједно није било дато у сиротиште. Понекад су браћа бринула и о сирочићима својих комшија или рођака. Један брачни пар, који је имао десеторо своје деце, примио је код себе и десеторо сирочића.

НОВИ НЕМИРИ НА СЕВЕРУ

Пред крај 1996, у Конгу је избио грађански рат, због чега је било све теже сачувати безбедност у избегличким логорима, у којима је остало више од милион избеглица из Руанде. У новембру те године, избеглице су биле принуђене да се врате у Руанду или да беже дубље у конгоанску џунглу. Већина је одлучила да се  врати, међу њима и браћа која то нису учинила у децембру 1994. У Кигалију се могао видети незабораван призор — градске улице је преплавила река људи, старих и младих, у прашњавој одећи и са завежљајима на глави. Све те избеглице су морале да се врате у своја родна места да би биле поново регистроване. Уследили су догађаји због којих је ситуација неко време била прилично затегнута.

Наиме, са избеглицама су се вратили многи лоши људи, међу којима и припадници Интерахамвеа, који су на северу земље покушали да наставе са својим активностима. Влада је реаговала на то и послала војску да уведе ред. Многа наша браћа која су живела у тој области нашла су се под великим притиском због своје неутралности. Током 1997. и 1998. живот је изгубило више од 100 објавитеља, углавном због тога што су се непоколебљиво држали хришћанске неутралности. Понекад је било и сувише опасно да покрајински надгледници посећују скупштине на том подручју.

НЕУСТРАШИВИ ПАР

Теобалд Муњампунду је један од неколицине покрајинских надгледника који су некако успевали да посете скупштине у кризном подручју. Он и његова супруга Берансиј су и раније били у опасним ситуацијама. Теобалд се крстио 1984, а две године касније је доспео у затвор, као и многа браћа и сестре. Тамо је био тешко претучен. Он и Берансиј су ризиковали живот скривајући Тутсије током геноцида. Након што су спасли једног тинејџера чија је мајка убијена у геноциду, успели су да побегну у Танзанију. Тамо је Теобалд посећивао и храбрио браћу у два избегличка  логора, код села Бенако и у општини Карагве. То је чинио иако је путовање између тих логора било веома опасно због разбојника.

Након што су се вратили у Руанду, њих двоје су поново ризиковали живот да би посетили Сведоке у немирном северозападном делу земље. „Неке скупштине су биле веома удаљене од других“, прича Теобалд. „Због свега што се дешавало, није било безбедно да преноћимо код браће. Сећам се да смо током једне посете сваког дана морали да пешачимо четири сата у једном смеру да бисмо посетили браћу и да се затим увече вратимо тамо где смо били смештени. Пошто је била кишна сезона, на путу нас је у више наврата задесила провала облака.“

Теобалд се сећа брата ког је упознао приликом посете једној удаљеној групи: „Жан Пјер је слеп и зато сам се изненадио кад сам видео да ће он имати читање Библије у Теократској школи проповедања. Одушевио сам се када је без грешке изнео додељени део из Библије, који је научио напамет. Чак је правилно пратио интерпункцију! Он је унапред замолио једног брата који је добар читач да му више пута прочита тај део како би могао да запамти стихове. Много су ме охрабриле његова одлучност и истрајност.“

Размишљајући о свом животу, који је био препун лепих тренутака, али понекад и опасности,  Теобалд каже: „У тешким временима, поуздали смо се у Јехову и често су нам у мислима биле речи из Јеврејима 13:6: ’Јехова је мој помоћник, нећу се бојати. Шта ми може човек?‘“ Он и Берансиј су били у покрајинској и обласној служби, а сада су специјални пионири упркос здравственим проблемима.

ГРАДЊА КОНГРЕСНЕ ДВОРАНЕ

Пошто је број Сведока растао, било је све теже наћи одговарајуће место за одржавање конгреса у Кигалију. На пример, недалеко од стадиона на ком је у децембру 1996. одржан Обласни конгрес „Гласници божанског мира“ изливала се одводна канализациона цев из оближњег затвора. Браћа су се жалила на смрад, а родитељи су били забринути за здравље своје деце. С обзиром на тако лоше услове, Одбор земље је једногласно одлучио да је то био  последњи обласни конгрес на том стадиону. Али где би се још могли одржавати конгреси?

Министарство просторног планирања је једној од скупштина из Кигалија доделило земљиште за изградњу Дворане Краљевства. Оно је било много веће него што је било потребно за то. Да су браћа предала планове само за градњу Дворане Краљевства, министарство би им највероватније одузело део тог плаца и дало га неком другом. Због тога су браћа, с поуздањем у Јехову, предала надлежнима планове за градњу Дворане Краљевства и уређење простора за веће скупове, уз могућност да се касније изгради још једна Дворана Краљевства. Планови су им одобрени.

Браћа су изравнала и оградила земљиште. Стотине добровољаца су уклониле жбуње и направиле пољске тоалете с дубоким септичким јамама. Сада су имали леп плац с благом падином, идеално место за одржавање већих скупова.

У наредних неколико месеци, браћа су ту одржала два покрајинска састанка и један посебан  састанак. Али због снажног ветра и кише присутни су морали да седе збијени испод церада и кишобрана. Због тога су браћа предложила Водећем телу да се изгради једноставна наткривена Конгресна дворана.

У марту 1998, Водеће тело је дало дозволу за градњу Конгресне дворане. Убрзо се започело с припремним радовима. Током градње, читаве породице су копале рупе за темеље носећих стубова. Сви су сложно радили раме уз раме. Изграђен је практичан објекат и 6. марта 1999. Жан Жил Гију из швајцарске подружнице одржао је говор за посвећење.

До 1999, у целој земљи је успостављен мир. У фебруару те године, у руандски Бетел су дошли мисионари Ралф и Џенифер Џоунс, па се број чланова бетелске породице повећао на 21.

Нешто раније, двојица браће из Руанде завршила су Школу за обучавање наименоване браће  (сада Библијска школа за неожењену браћу) у преко 1 600 километара удаљеном граду Киншаси, у Конгу. Међутим, у Конгу је избио рат, због чега је било тешко путовати из Руанде у Киншасу. Зато је Водеће тело одобрило да се Школа за обучавање наименоване браће одржава у Кигалију. Први разред, који је похађало 28 полазника из Бурундија, Конга и Руанде, завршио је обуку у децембру 2000.

У мају 2000, Руанда је постала подружница. Убрзо потом, браћа су пронашла одговарајуће место за градњу објеката подружнице, која ће надгледати све обимније дело проповедања. У априлу 2001. купили су плац величине два хектара. Многа браћа из Кигалија дуго ће памтити како су се намучили док су уклањали растиње с тог земљишта које је годинама било запуштено.

ВУЛКАНСКА ЕРУПЦИЈА У ИСТОЧНОМ КОНГУ

Седамнаестог јануара 2002, у источном Конгу је почела ерупција вулкана Њирагонго, који је од Гоме удаљен мање од 20 километара. Већина становништва морала је да напусти то подручје. Многи од 1 600 тамошњих објавитеља су с децом и заинтересованим особама побегли преко границе у Гисењи, у Руанди, где су били упућени у оближње Дворане Краљевства.

Сутрадан су браћа из подружнице у Руанди послала камионом три тоне хране, ћебади, лекова и других неопходних ствари. То је брзо распоређено у шест Дворана Краљевства у близини границе с Конгом.

Из безбедносних разлога, руандска влада није одобрила да толико грађана Конга остане у Дворанама Краљевства и захтевала је да буду премештени у избегличке логоре. Делегација руандског  Одбора подружнице састала се у Гоми с два члана конгоанског Одбора подружнице и скупштинским старешинама из Гоме како би одлучили шта да предузму. Браћа из Конга нипошто нису желела да њихови суверници буду у избегличким логорима у Руанди. „Ми смо 1994. бринули о више од 2 000 браће и заинтересованих особа из Руанде“, рекли су. „Немојте слати нашу браћу у избегличке логоре. Боље је да се врате у Гому и ми ћемо се постарати за њих, исто као што смо учинили за браћу из Руанде.“

Браћа из Конга су показала изузетну љубав и гостољубивост тиме што су се побринула да се ти објавитељи врате у Конго и буду смештени код суверника, а не у избегличким логорима које воде светске организације. Тако су се браћа и њихове породице вратили у Гому, где им је обезбеђен смештај. Потом су из Белгије, Француске и Швајцарске добили додатну хуманитарну помоћ и пластичне цераде. Остали су у Гоми док им нису изграђене нове куће.

ПОСЕБНИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ТЕОКРАТСКЕ ИСТОРИЈЕ

Регионална канцеларија за пројектовање из Јужноафричке Републике направила је планове за нову подружницу и потом је с једним предузимачем склопљен уговор за градњу. Добровољци за градњу из других земаља учествовали су у раду на пројекту, а многи Сведоци из Руанде добровољно су помагали око уређивања дворишта и других завршних радова. Упркос томе што је било повремених прекида и тешкоћа, бетелска породица се у марту 2006. уселила у лепу нову зграду подружнице. Крајем године, члан Водећег тела Гај Пирс дошао је са супругом на посвећење, које је одржано 2. децембра 2006. Том  посебном програму присуствовало је 553 браће и сестара, међу којима и 112 Сведока из 15 других земаља.

У изградњи подружнице учествовали су и Џим и Рејчел Хоумс из Канаде. Они знају амерички знаковни језик, па су понудили да после бетелског Разматрања Стражарске куле поучавају чланове бетелске породице који желе да науче тај језик. Јавило се шесторо и толико су добро напредовали да је убрзо основана група на знаковном језику.

Потом је у јуну 2007. Кевин Рап, који је у Швајцарској завршио Школу за обучавање наименоване браће, дошао у Руанду као мисионар да би помагао у проповедању глувима. Кратко након тога, из Канаде је у Руанду стигао и брачни пар мисионара са искуством у проповедању на знаковном  језику. У јулу 2008, на том језику је основана скупштина, а нешто касније и неколико група.

На обласном конгресу 2007, браћа су са одушевљењем дочекала вест да је на језик кињаруанда преведен грчки део Светог писма — превод Нови свет. Уједињена библијска друштва су 1956. издала комплетну Библију на том језику. Тај превод је био резултат искреног настојања да се Библија преведе на овдашњи језик и чак се у хебрејском делу име YEHOVA (Јехова) налази на седам места. Али већини људи, посебно онима који су сиромашни, лакше је да набаве превод Нови свет. Овај нови превод је тачан и разумљив, захваљујући преданом и савесном раду преводилачког тима, коме је много значила помоћ Преводилачке службе, која се налази у Њујорку. Стварно је лепо видети да на састанцима већина деце има своју Библију и радосно се јавља када треба прочитати неки стих.

НОВИ ИСПИТИ НЕУТРАЛНОСТИ

Упркос томе што им је законским признањем из 1992. гарантована слобода вероисповести, Сведоци су због своје неутралности стално доживљавали проблеме. У протеклих 15 година, стотине браће су ухапшене зато што нису учествовале у ноћним патролама, које је организовала војска. Међутим, након што се делегација  Сведока састала с владиним министрима, влада се сложила да браћа уместо тога обављају друштвено користан рад.

Пре неколико година, 215 просветних радника је добило отказ зато што нису присуствовали једном политичком семинару. Потом је 118 деце било избачено из школе јер нису певала државну химну. Представници подружнице су се обратили властима да би објаснили наш неутралан став, па је после више месеци већини деце дозвољено да наставе школовање. Указујући на историјат Јеховиних сведока у Руанди, браћа су истакла да су Сведоци 1986. били затварани због своје неутралности и да управо због таквог става нису учествовали у геноциду 1994. године (Јов. 17:16).

Јеховини сведоци су послушни закону и политички неутрални, без обзира на то ко је на власти. Примера ради, Франсоа Гзавије Хакизимана је 1986. ухапшен због неутралности и у затвору је провео годину и по дана. Иако се после геноцида влада променила, он је током 1997. и 1998. поново био у затвору из истог разлога. Такви примери показују да се Јеховини сведоци постојано држе свог става и да то не чине да би се супротстављали било којој власти. Хришћанска неутралност се темељи искључиво на начелима из Светог писма.

Ако изузмемо ове проблеме, браћа имају слободу да одржавају састанке и конгресе. Осим тога, могу да проповедају  и одржавају састанке у многим затворима, где је велики број затвореника прихватио истину. Надаље, током службене 2009. године, у Руанди је донето шест судских пресуда у корист Јеховиног народа.

ПРЕДСТОЈИ ЛЕПА БУДУЋНОСТ

Прича о Руанди не би била потпуна ако не бисмо споменули изузетно успешан програм изградње Дворана Краљевства. Откако је 1999. уведен програм за изградњу Дворана Краљевства у земљама са ограниченим средствима, вредни добровољци су у Руанди изградили око 290 једноставних, али лепих дворана.

Уз свесрдну подршку локалних објавитеља, рад на дворанама углавном се заврши у року од три месеца. Дворане Краљевства ничу широм земље, што буди радозналост људи, тако да браћа имају прилике да им сведоче. Осим наткривене Конгресне дворане у Кигалију, подигнуто је десет мањих и једноставнијих Конгресних дворана, тако да објавитељи не морају да пешаче километрима кроз планинско подручје да би дошли на покрајински састанак. Браћа су такође изградила четири Дворане Краљевства које се по потреби могу проширити, па се и ту могу одржавати покрајински састанци.

У првим месецима сваке календарске године, све скупштине ревно проповедају на недодељеним или ретко обрађиваним подручјима. Објавитељи понекад прелазе велика растојања о свом трошку да би сведочили на тим подручјима. На још удаљенија подручја се на три месеца шаљу привремени специјални пионири. Они оснивају групе и тако полажу темељ за будуће скупштине. На пример, током акције која је  трајала од јануара до марта 2010. започето је на стотине библијских студија и основано девет група. Поред тога, 30 привремених специјалних пионира је у истом периоду основало 15 група.

ЈОШ ЈЕДАН НЕЗАБОРАВАН ДОГАЂАЈ

Браћа су била веома радосна када су 2009. на Обласном конгресу „Бдите!“ сазнала да ће добити нову песмарицу и затим чула снимак неколико изабраних нових песама на језику кињаруанда. Не само што је нова песмарица брзо преведена већ су и скупштине добиле песмарице кад и браћа у већини других земаља, тако да су у јануару 2010. могле почети да их користе на скупштинским састанцима.

Након што је 2007. издат грчки део Светог писма — превод Нови свет, објавитељи из Руанде су се питали када ће бити преведено цело Свето писмо. Док се 2010. ближило време за обласне конгресе, браћа су обавештена да ће Гај Пирс, члан Водећег тела, у августу посетити Руанду и бити на конгресу у Кигалију. Конгрес је одржан на стадиону преко пута подружнице. У ваздуху се осећало узбуђење. Сви су били одушевљени кад је брат Пирс најавио излажење комплетног Светог писма — превод Нови свет на језику кињаруанда. У петак пре подне, свих 7 149 присутних добили су по примерак нове Библије. У суботу су стигла и браћа из других делова Руанде, тако да је број присутних порастао на 11 355. Током конгреса, поред стадиона су марширали војници, па су питали могу ли и они да добију Библију. Браћа су им поделила 180 примерака. Градоначелник Кигалија, шеф полиције и представници Министарства спорта такође су радо узели Библије.

 Када се 1970. почело с проповедањем добре вести у Руанди, било је троје објавитеља. Сада у овој земљи има око 20 000 објавитеља. Они сваког месеца воде око 50 000 библијских студија. У априлу 2011, на Спомен-свечаност је дошло 87 010 особа. Браћа у Руанди су већ дуги низ година позната по ревности. Око 25 посто објавитеља је у неком виду пуновремене службе, док остали у просеку извештавају 20 сати службе месечно. То показује да на овом плодном пољу наша браћа марљиво сарађују с ’Господарем жетве‘, решена да не посустану. Док Јехова благосиља њихово залагање, једва чекамо да видимо колико ће још људи из ове „земље хиљаду брда“ доћи на ’гору Јеховиног дома‘ (Мат. 9:38; Мих. 4:1, 2).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 178. страни]

Упозорио је присутне да се чувају Јеховиних сведока

[Истакнути текст на 181. страни]

Поздрављали су једни друге са „комера!“, што значи „само храбро!“

[Истакнути текст на 218. страни]

„Јехова, ми не можемо да учинимо ништа да бисмо се спасли. Само ти то можеш!“

 [Оквир/Слика на 166. страни]

Руанда

Природне одлике.

Од севера до југа ове земље има само око 180 километара, а од запада до истока око 230 километара.

Становништво.

Руанда има више од 11 милиона становника и најгушће је насељена афричка земља. Главни град је Кигали. У овој земљи живе народи Хуту, Тутси, Тва, као и досељеници из Азије и Европе. Више од половине становништва чине римокатолици, а више од четвртине протестанти, међу којима су најбројнији адвентисти. Остатак чине муслимани и припадници различитих племенских религија.

Језик.

Службени језици су кињаруанда, енглески и француски. Свахили се користи у трговини са суседним земљама.

Привреда.

Већина људи се бави пољопривредом. Пошто је земљиште претежно слабог квалитета, од добијених приноса многи успевају да подмире само потребе своје породице. Узгајају се чај и бухач — биљка која се користи за производњу инсектицида — као и кафа, која се највише извози.

Исхрана.

Уобичајене намирнице су кромпир, банане и пасуљ.

Клима.

Иако се налази близу екватора, Руанда има умерену климу. На висоравнима у унутрашњости земље просечна температура је 21°C, а годишња количина падавина износи отприлике 1 140 милиметара.

 [Оквир/Слика на 185. страни]

„Наљутићемо Јехову!“

ЕМАНУЕЛ НГИРЕНТЕ

РОЂЕН: 1955.

КРШТЕН: 1982.

НЕКИ ПОДАЦИ: Члан Одбора подружнице у Руанди и надгледник Преводилачког одељења.

◼ ГОДИНЕ 1989, служио сам као пионир у источној Руанди. Крајем те године, позван сам да се придружим преводилачком тиму. Пошто нисам имао никаквог искуства у превођењу, био сам затечен и сматрао сам да нисам дорастао том задатку. Па ипак, почео сам да преводим три публикације. Уселио сам се у изнајмљену кућу и добио неколико речника. Понекад сам радио целе ноћи, а кафа ми је помагала да останем будан.

Када је у октобру 1990. побуњеничка војска кренула у напад, неки су мислили да Јеховини сведоци сарађују с њом. Агенти државне безбедности су почели да нас проверавају. Пошто сам радио у кући, закључили су да сам незапослен и желели су да сазнају чиме се бавим. Једног дана су направили изненадни претрес. Целе претходне ноћи сам радио, па сам око пет сати ујутро покушао да заспим. Али добио сам неочекиван позив да учествујем у друштвено корисном раду.

Док сам био ван куће, један полицајац и општински службеник су је претресли. Кад сам се вратио, комшије су ми испричале да су њих двојица око сат времена читали текстове које сам превео и у којима се често указивало на Јехову. На крају су рекли: „Идемо одавде. Наљутићемо Јехову!“

 [Оквир/Слика на 194. страни]

За 100 дана убијено милион људи

„Геноцид који се 1994. догодио у Руанди један је од најпознатијих геноцида у новијој историји. Од прве половине априла до средине јула 1994, у овој малој централноафричкој држави припадници већинске етничке групе Хуту систематски су убијали припаднике мањинске етничке групе Тутси. Суочен с демократским покретима и цивилним ратом, због чега је страховао од губитка власти, екстремистички Хуту режим планирао је да уклони све које је сматрао претњом по свој опстанак. То је укључивало Тутсије, као и умерене Хутуе. Геноцид се завршио тек када је побуњеничка војска, коју су већином сачињавали Тутсији, заузела земљу, а припадници режима који је покренуо геноцид побегли у иностранство. За само 100 дана, у рату и етничком чишћењу живот је изгубило око милион људи, због чега је покољ у Руанди остао упамћен као један од најкрвавијих који историја бележи“ (Encyclopedia of Genocide and Crimes Against Humanity).

У геноциду је погинуло око 400 Јеховиних сведока, међу којима су били и Хутуи који су убијени зато што су скривали своју Тутси браћу и сестре. Ниједан Сведок није страдао од руку суверника.

[Слика]

Избеглице одлазе из Руанде

 [Оквир/Слика на 197. страни]

„Одаје смрти“

„Организаторима геноцида било је познато да су људи раније налазили уточиште у црквама. Зато су навели десетине хиљада Тутсија да поверују да ће и овог пута у њима бити заштићени. Затим су припадници Хуту милиције и војске систематски убијали несрећнике који су потражили уточиште у црквама и школама — пуцали су и бацали бомбе у окупљено мноштво, а преживеле би докрајчили мачетама, срповима и ножевима... Међутим, умешаност цркве у геноцид подразумевала је много више од пасивног допуштања да се верски објекти користе за убијање. У неким местима су свештеници, вероучитељи и друга црквена лица помагали у откривању Тутсија, будући да су познавали локално становништво. Било је и случајева да су учествовали у убијању“ (Christianity and Genocide in Rwanda).

„[Католичкој] цркви, која је у прошлости подржавала Тутси елиту, највише се замера што је, променивши страну, узела удела у избијању Хуту револуције и тако помогла председнику Хабјаримани да дође на власт у овој земљи с већинским Хуту становништвом. Што се тиче самог геноцида, критичари и у овом случају истичу да је црква директно одговорна за то што је распиривала мржњу, скривала злочинце и што није заштитила оне који су тражили уточиште. Има и оних који сматрају да црква, као духовни вођа већинског живља у Руанди, сноси моралну одговорност за то што није урадила све што је у њеној моћи да заустави убијање“ (Encyclopedia of Genocide and Crimes Against Humanity).

 [Оквир/Слике на странама 201-203]

„Како да убијемо човека за кога сви моле?“

ЖАН МАРИ МУТЕЗИНТАРЕ

РОЂЕН: 1959.

КРШТЕН: 1985.

НЕКИ ПОДАЦИ: Веран и ведар брат који је 1986. године, недуго након крштења, провео осам месеци у затвору. По струци је грађевинар. Са супругом Жаном је у браку од 1993. Сада је председавајући Одбора конгресне дворане у Кигалију.

◼ УЈУТРО 7. априла, моју супругу Жану, мене и нашу једномесечну бебу Жемиму тргла је из сна пуцњава. У први мах смо помислили да је то неки политички обрачун, али убрзо смо сазнали да је милиција Интерахамве почела са систематским убијањем свих Тутсија. Пошто смо ми Тутсији, нисмо се усудили да изађемо напоље. Усрдно смо се молили Јехови за мудрост. Три одважна Хуту брата — Атаназ, Шарл и Емануел — ризиковала су живот да би нам доносила храну.

Око месец дана смо морали да се кријемо по кућама различите браће. Када је прогон Тутсија био у пуном јеку, милиција наоружана ножевима, копљима и мачетама дошла је до места где сам се крио. Видео сам их како долазе, па сам потрчао што сам брже могао да се сакријем у жбуње, али су ме ипак нашли. Окружен групом наоружаних људи, молио сам их за милост и рекао да сам Јеховин сведок, али они су одговорили: „Ти си одметник!“ Оборили су ме на земљу и  ударали моткама и кундацима. Убрзо се око мене окупило много људи. Међу њима је био један човек којем сам раније проповедао. Он је храбро повикао: „Имајте милости!“ Затим је један Хуту брат, Шарл, стао у моју одбрану. Кад су ме видели на земљи обливеног крвљу, Шарлова жена и деца почели су да плачу. Све то је одвратило убице од њихове намере, па су ме пустили, рекавши: „Како да убијемо човека за кога сви моле?“ Шарл ме је одвео својој кући да ми превије ране. Милиција нас је упозорила да ће, уколико будем побегао, убити Шарла уместо мене.

Жана и беба тада нису биле са мном. Током једног ужасног напада, и Жану су претукли и умало је нису убили. Неки људи су јој касније јавили да сам убијен. Чак су јој рекли да узме чаршаве и дође да умота моје тело.

Кад смо се нас двоје поново састали у Атаназовој кући, плакали смо од среће. Па ипак, мислили смо да ће нас следећег дана убити. Сутрадан смо проживели прави кошмар, скривајући се на једном месту за другим. Сећам се како сам се молио Јехови: „Јуче си нам помогао. Молим те, помози нам поново! Желимо да одгајимо нашу бебу и да ти и даље служимо.“ Предвече су три Хуту брата преузела на себе велики ризик да око 30 нас Тутсија проведу између опасних барикада до безбедне зоне. Шесторо из те групе је прихватило истину.

Касније смо сазнали да је Шарл са својом групом наставио да помаже људима. Милиција Интерахамве је то открила и побеснела, схвативши да су браћа помогла десетинама Тутсија да побегну. На крају су ухватили Шарла и једног Хуту објавитеља, Леонарда. Шарлова жена их је чула како им кажу: „Они који помажу Тутсијима заслужују смрт.“ Затим су их убили. То подсећа  на Исусове речи: „Нико нема већу љубав од ове — да неко положи свој живот за своје пријатеље“ (Јов. 15:13).

Пре рата, кад смо Жана и ја планирали венчање, договорили смо се да ће једно од нас бити пионир. Међутим, током рата су многи наши рођаци убијени и о њиховој деци није имао ко да брине. Зато смо усвојили шесторо сирочића, иако смо тада већ имали двоје деце. Упркос томе, Жана је после рата почела с помоћном пионирском службом, а сада је већ 12 година општи пионир. Свих шесторо сирочића, чији родитељи нису били Јеховини сведоци, сада је крштено. Три младића су постала слуге помоћници, а једна девојка се касније удала и с мужем служи у Бетелу. Сада имамо четворо своје деце, а две најстарије ћерке су се крстиле.

[Слика]

Брачни пар Мутезинтаре са своје двоје деце и петоро сирочића

 [Оквир/Слика на странама 204-205]

„Истина нам је помогла да останемо уравнотежене“

Валери Мусабимана и Анжелин Мусабве су рођене сестре. Одрасле су у католичкој породици, а њихов отац је био председавајући парохијског црквеног одбора. Валери је четири године ишла у теолошку школу да би постала часна сестра. Међутим, разочарало ју је понашање једног свештеника и због тога је 1974. напустила  ту школу. Касније је проучавала Библију с Јеховиним сведоцима, крстила се и 1979. почела да служи као пионир. Њена сестра Анжелин је такође проучавала Библију и крстила се. Оне сада заједно служе као специјални пионири и многима су помогле да упознају истину.

За време геноцида су живеле у Кигалију и у својој кући криле деветоро људи, међу којима и две труднице. Једној од њих муж је управо био убијен. Након неког времена, та жена се породила. Будући да је било и сувише опасно излазити из куће, Валери и Анжелин су јој помогле приликом порођаја. Комшије су сазнале за то и донеле им храну и воду.

Када је милиција Интерахамве сазнала да њих две скривају Тутсије, дошли су и рекли им: „Хоћемо да убијемо Јеховине сведоке који су Тутси.“ Међутим, пошто је кућа у којој су становале припадала једном официру, убице се нису усудиле да уђу унутра. d Тако су сви у кући били спасени.

Кад су борбе постале жешће а пуцњава све учесталија, Анжелин и Валери су морале да напусте то подручје. Заједно с другим Сведоцима побегле су у Гому, у Конгу, где су их браћа срдачно дочекала. Тамо су наставиле с проповедањем и проучавале су Библију с многим људима.

Како су се носиле са осећањима која су их мучила после геноцида? Валери с тугом у гласу каже: „Погинули су многи људи којима сам помогла да упознају истину. Међу њима су Ежен Нтабана и његова породица. Истина нам је помогла да останемо уравнотежене. Знамо да ће Јехова судити злочинцима.“

[Фуснота]

 [Оквир/Слика на странама 206-207]

Били су спремни да умру за нас

АЛФРЕД СЕМАЛИ

РОЂЕН: 1964.

КРШТЕН: 1981.

НЕКИ ПОДАЦИ: Живео је у предграђу Кигалија са супругом Жоржет. Овај брижни супруг и отац сада је члан Одбора за односе с болницама у Кигалију.

◼ ЧИМ је геноцид почео, Атаназ, Хуту брат који је становао у близини, послао нам је поруку: „Убијају све Тутсије и доћи ће и до вас.“ Инсистирао је да пређемо у његову кућу. Он је пре рата ископао подземно скровиште дубоко око три и по метра и понудио нам је да се ту сакријемо. Ја сам се први спустио низ мердевине које је направио. Атаназ је набавио храну и душеке за нас. За то време, људи су убијани свуда унаоколо.

Премда су комшије сумњале да нас Атаназ крије и претиле да ће му спалити кућу, он и његова породица су наставили да нас штите. Било је јасно да су спремни да умру за нас.

Пошто су борбе у крају бивале све жешће, Атаназ и његова породица су морали да нам се придруже, па нас је под земљом било укупно 16. Седели смо у мрклом мраку, јер се нисмо усуђивали да користимо било какво осветљење. Једном дневно би свако од нас добио по кашику некуваног пиринча потопљеног у зашећереној води. После десет дана потрошили смо и то. Наредна три дана смо гладовали. Питали смо се шта да радимо. Са врха мердевина се донекле могло назрети шта се дешава напољу  и приметили смо да се ситуација променила. Видели смо војнике у другачијој униформи. Будући да нас је Атаназова породица све време штитила, сматрао сам да је ред на мене да се жртвујем. Решио сам да изађем из рупе заједно са Атаназовим сином тинејџерског узраста како бисмо потражили храну. Најпре смо се сви заједно помолили.

После отприлике пола сата вратили смо се с вестима да је Руандски патриотски фронт заузео то подручје. С нама су дошли и неки војници. Показао сам им где смо се крили. Нису ми веровали док браћа и сестре нису почели да излазе из рупе један по један. Жоржет каже да никада неће заборавити тај тренутак: „Изашли смо на светлост дана прљави. Скоро три седмице смо били под земљом, где нисмо могли да се окупамо нити да оперемо одећу.“

Војници су били изненађени што су се Хутуи и Тутсији заједно крили у тој рупи. Објаснио сам им: „Ми смо Јеховини сведоци и међу нама нема дискриминације.“ То их је задивило, па су рекли: „Дајте овим људима из рупе хране и шећера.“ Затим су нас одвели у зграду у којој је привремено било смештено око 100 људи. После је једна сестра инсистирала да нас шеснаесторо пређемо у њену кућу.

Срећни смо што смо преживели. Нажалост, изгубио сам брата и сестру, који су такође били Јеховини сведоци. Попут многих других, убијени су са својим породицама. Тешко нам је што их нема, али смо свесни тога да „време невоље и непредвиђени догађаји сналазе свакога од [нас]“. Жоржет овако описује оно што осећамо: „Изгубили смо много браће и сестара, а доста њих је преживело језиве тренутке док су бежали и скривали се. Међутим, путем молитве смо ојачали свој однос с Јеховом и имали смо прилику да видимо колико је његова рука моћна. Тешио нас је тако што нам је путем своје организације пружао помоћ у право време, за шта смо му веома захвални. Јехова нас је обилно благословио“ (Проп. 9:11).

 [Оквир/Слике на странама 208, 209]

Јехова нам је помогао да преживимо та страшна времена

АЛБЕРТ БАХАТИ

РОЂЕН: 1958.

КРШТЕН: 1980.

НЕКИ ПОДАЦИ: Служи као старешина. Ожењен је и има троје деце. Супруга и старија ћерка су општи пионири, а син је слуга помоћник. Алберт је почео да долази на састанке 1977, када је у земљи било само око 70 објавитеља. Овај тихи брат који је Хуту, био је 1988. затворен и претучен. Када је одбио да носи значку владајуће партије, његов комшија, бивши војник, забио му је иглу значке у кожу и подругљиво рекао: „Сад носиш значку!“

◼ НАКОН што је председник погинуо, неколико рођака, суверника и комшија потражило је уточиште у нашој кући. Међутим, забринуо сам се за две Тутси сестре, Горети и Сузану, које нису биле с нама. Отишао сам да их потражим, иако је било врло опасно излазити на улицу. Међу људима који су бежали спазио сам Горети с њеном децом, па сам их повео у нашу кућу, пошто сам знао да се тамо где су кренули налази барикада и да би их сигурно убили.

Неколико дана касније, придружиле су нам се Сузана и још пет њих, па нас је у кући било више од 20. Свима нам је претила велика опасност.

Интерахамве је долазила барем три пута. Једном су кроз прозор видели моју супругу Вестин и позвали је да изађе. Она је Тутси. Стао сам између ње и убица и рекао им: „Ако хоћете да убијете њу, мораћете прво мене!“  Почели су да се расправљају, а затим су јој рекли да се врати у кућу. Један од њих је прокоментарисао: „Нећу да убијам жене, него мушкарце.“ Затим су се устремили на брата моје супруге. Док су га водили напоље, скочио сам између њих и младића, преклињући их: „За име Бога, пустите га!“

„Не радим ја за Бога!“, продрао се један од војника, одгурнувши ме лактом. Ипак је попустио и рекао ми: „Иди онда. Води га са собом!“ Тако је мој шурак био поштеђен.

Око месец дан касније, дошла су два брата, тражећи храну. Пошто смо имали пасуља, дао сам им мало и пошао да их испратим како бих им показао најбезбеднији пут. Изненада сам чуо пуцањ и онесвестио се. Залутали шрапнел ме је погодио у око. Један комшија ме је одвео у болницу, али сам ипак изгубио вид на том оку. Што је још горе, нисам могао да се вратим кући. За то време су се борбе пооштриле и било је и сувише опасно да браћа остану у нашој кући, па су побегли код других Сведока, који су ризиковали свој живот, штитећи их све до јуна 1994. Од породице сам био раздвојен до октобра. Захвалан сам Јехови што нам је помогао да преживимо та страшна времена.

[Слика]

Алберт Бахати са својом породицом и онима које је крио

 [Оквир/Слика на странама 210-212]

„То је пут“

ГАСПАР ЊОНГИРА

РОЂЕН: 1954.

КРШТЕН: 1978.

НЕКИ ПОДАЦИ: Неустрашиви борац за истину, увек ведар и насмејан. Ожењен је и има три ћерке. Члан је Одбора подружнице у Руанди.

◼ КАДА су рано ујутро 7. априла почели сукоби, видео сам да је запаљено 15 кућа које су припадале Тутсијима, а међу њима и две куће наше браће. Запитао сам се да ли ће наша бити следећа. Био сам ван себе од страха због онога што би се могло догодити мојој жени, која је Тутси, и нашим двема ћеркама.

Нисам знао шта да радимо. Владале су пометња и паника, а шириле су се и гласине и преувеличане приче. Помислио сам да би било најбоље да жену и децу одведем до оближње куће једног нашег брата и да им се касније придружим. Кад је било довољно безбедно да одем код њих, сазнао сам да су она и деца морали да побегну у један велики школски центар. Тог поподнева дошао је комшија и рекао ми: „Сви Тутсији који су се склонили у школу биће масакрирани!“ Одмах сам отрчао до школе, пронашао своју супругу и децу, сакупио још 20 људи, међу којима је било и Сведока, и рекао им да се врате кућама. Док смо одлазили, видели смо како милиција одводи људе из града до места где је укупно убијено више од 2 000 Тутсија.

 За то време се у школском центру породила жена једног мог комшије. Кад је милиција Интерахамве бацила бомбу у школу, комшија је побегао с новорођенчетом. Мајка је у паници побегла у другом правцу. Пошто је носио бебу у наручју, отац је успео да прође барикаде, иако је Тутси. Утрчао је у нашу кућу и замолио ме да покушам да набавим млеко за бебу. Кад сам се одважио да изађем напоље, набасао сам на једну барикаду с милицијом. Пошто сам ишао по млеко за Тутси бебу, ожигосали су ме као симпатизера Тутсија и рекли: „Убијмо га!“ Један војник ме је ударио кундаком, због чега сам изгубио свест, а лице ми је било обливено крвљу. Мислили су да сам мртав, па су ме одвукли иза оближње куће.

Један комшија ме је препознао и рекао ми: „Мораш отићи одавде, јер ће се вратити и докрајчиће те.“ Помогао ми је да дођем до куће.

Премда је ударац био болан, испоставило се да ме је тај немили догађај заштитио. Пошто се знало да сам возач, следећег дана су дошла петорица људи и тражила да возим једног војног командира. Али, кад су видели да сам повређен, више нису инсистирали, нити су ме терали да патролирам с милицијом.

Уследили су дани пуни страха, неизвесности и глади. У то време је једна Тутси жена с двоје мале деце утрчала у нашу кућу. Сакрили смо је у кухињски ормар, а њену децу смо послали у другу собу код наше деце. Пошто се војска Руандског патриотског фронта (РПФ) све више приближавала и кружиле су приче да ће Интерахамве започети операцију чишћења у којој ће убити све Хутуе чије су жене Тутси, цела наша породица се поново спремала за бег. Али РПФ је већ  заузео подручје где смо ми живели, па Тутсији више нису били у опасности. Међутим, сада сам у опасности био ја, пошто сам Хуту.

Отишао сам с групом комшија до једне барикаде коју је сада контролисао РПФ. Када су видели мене, Хутуа са завијеном главом, помислили су да сам био један од припадника милиције Интерахамве. Повикали су на нас: „Међу вама су убице и пљачкаши, а ви још тражите да вам помогнемо! Ко је од вас скривао или штитио Тутсије?“ Показао сам им жену и децу које сам крио. Узели су децу, одвели их на страну и упитали: „Ко је овај човек са завијеном главом?“ Деца су одговорила: „Он није са Интерахамвеом. Он је Јеховин сведок и добар је човек.“ Жена коју сам спасао и њена деца сада су спасли мене!

Задовољни тим одговором, војници су нас одвели у логор, удаљен око 20 километара од Кигалија. У њему је било око 16 000 људи који су преживели геноцид. Тамо смо срели око 60 браће и сестара из 14 скупштина. Почели смо да одржавамо састанке, а на првом је било 96 присутних. Међутим, било је тужно слушати о браћи која су убијена и о сестрама које су силоване. Ја сам био једини старешина, а многим објавитељима је била потребна утеха из Библије. Слушао сам њихове потресне приче и уверавао их у то да их Јехова воли и да разуме њихов бол.

После свих страхота које смо преживели, 10. јула смо се коначно вратили својим кућама. Сећам се да ми је током тог периода препуног страха и неизвесности често у мисли долазила песма „То је пут“. Много су ме храбриле речи: „Ни десно ни лево не скрећимо ми, већ на Божјем путу напредујмо сви.“

 [Оквир/Слике на странама 223, 224]

Неко ме је дозивао

ХЕНК ВАН БУСЕЛ

РОЂЕН: 1957.

КРШТЕН: 1976.

НЕКИ ПОДАЦИ: Служио је у Бетелу у Холандији, а потом је 1984. похађао школу Галад. Као мисионар је био у Централноафричкој Републици и Чаду, а од септембра 1992. у Руанди. Сада са супругом Берт служи у подружници у Руанди.

◼ ПРВА скупштина у којој сам служио звала се Кигали-Југ. У њој је било много деце, а браћа и сестре су били срдачни и гостољубиви. Те 1992. године у земљи је било мало скупштина и тек нешто више од 1 500 објавитеља. Власти су још увек биле неповерљиве према нама, па нас је с времена на време полиција заустављала у служби и проверавала нам личне исправе.

Када је геноцид почео, морао сам да напустим земљу. Убрзо после тога, замољен сам да помажем избеглицама у источном Конгу. Из Најробија сам отпутовао у Гому, град близу границе с Руандом. Никада нисам био тамо и једина информација коју сам имао било је име једног старешине. Питао сам се како ћу га пронаћи. Позвао сам такси и питао возача да ли познаје тог брата. Он се распитао код других таксиста и у року од пола сата стајао сам пред вратима тог старешине. У Гому су тада дошла и двојица браће из руандског Одбора земље. Дао сам им новац који је подружница из Кеније послала да би се помогло Сведоцима у Руанди.

 Када сам следећи пут допутовао у Гому из Најробија, ишао сам пешице према граници с Руандом. Премда је то растојање кратко, требало ми је много времена јер сам се кретао у супротном смеру од мноштва избеглица из Руанде.

Изненада сам чуо да ме неко дозива: „Ндугу (брате) Хенк! Ндугу Хенк!“ Окренуо сам се да видим ко ме зове и угледао Алфонсину, 14-годишњу девојчицу из моје бивше скупштине у Кигалију. У гужви се раздвојила од мајке. Заједно смо се пробијали кроз море људи и одвео сам је у Дворану Краљевства која је избеглицама служила као зборно место. Алфонсину је најпре примила једна породица из Конга, а потом се о њој бринула једна сестра из њене скупштине. Када се вратила у Кигали, пронашла је своју мајку.

[Слика]

Хенк са супругом Берт

 [Оквир/Слика на странама 235-236]

Јехова чини чудесна дела

ГИНТЕР РЕШКЕ

РОЂЕН: 1937.

КРШТЕН: 1953.

НЕКИ ПОДАЦИ: Почео је да служи као пионир 1958. и похађао је 43. разред Галада. Од 1967. је служио у Габону, Централноафричкој Републици и Кенији. Такође је посећивао друге земље као путујући надгледник. Сада је члан Одбора подружнице у Руанди.

◼ ПРВИ пут сам био у Руанди 1980. године, када сам дошао из Кеније као обласни надгледник. У то време је у земљи било само седам скупштина и 127 објавитеља. Такође сам био један од инструктора у првом разреду Школе за пионире. Похађало га је њих 22 и многи су још увек у пуновременој служби. По повратку у Кенију, радо сам се сећао браће у Руанди, њихове ревности у служби и љубави према истини.

Године 1996, кенијска подружница ме је замолила да се преселим у Руанду. До тада сам у Кенији провео 18 година и било ми је лепо тамо. Кад сам стигао у Руанду, ситуација је још увек била нестабилна. Током ноћи се често чула пуцњава. Али убрзо сам заволео нову средину, нарочито кад сам видео како Јехова благосиља труд браће.

Места на којима су се одржавали покрајински састанци била су изузетно скромна. Међутим, браћа се нису жалила што током програма седе на земљи или на камену. Базени за крштење су заправо били велике рупе у земљи обложене шаторским платном. Такви покрајински  састанци се још увек одржавају у многим местима у унутрашњости земље. На другим местима су изграђене једноставне наткривене Конгресне дворане, као и неколико Дворана Краљевства које се по потреби могу проширити.

Браћа су ревно објављивала добру вест. Викендом су скупштине у Кигалију врло рано одржавале састанке. После тога су објавитељи ишли у службу проповедања док не падне мрак.

Увек сам издвајао време за младе, будуће објавитеље који би касније могли преузети веће одговорности у скупштини. Било је дивно видети како многи одважно заступају истину, чиме су показали да су изградили чврсто пријатељство с Јеховом иако су млади.

На пример, на југу земље, наставник је од 11-годишњег Лика тражио да на часу отпева државну химну. Лик је с поштовањем питао да ли би уместо тога могао да отпева неку од песама из наше песмарице. Наставник се сложио и сви су аплаудирали када је Лик отпевао песму. То што је знао не само мелодију већ и речи песме показује колико је тај дечак волео да слави свог Створитеља. Ово и друга искуства оставила су снажан утисак на мене. Упознао сам и једну сестру која је раније била у затвору зато што је проповедала добру вест. У затвору је родила сина коме је дала име „Шикама Ходари“ (на свахилију „буди непоколебљив“). Шикама живи у складу са својим именом. Он је слуга помоћник и специјални пионир, а недавно је похађао Библијску школу за неожењену браћу.

Наша браћа у Руанди су дуго подносила страховите недаће — забране, грађански рат и геноцид. Увек сам био дирнут њиховом верношћу и ревношћу у служби. Могу рећи да ми је част што служим раме уз раме с њима. Током свих ових година, осећао сам Јеховин благослов, заштиту и подршку, што ме је још више приближило њему. Нема сумње, Јехова чини чудесна дела! (Пс. 136:4).

 [Табела/Слике на странама 254, 255]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Руанда

 1970.

1970. Први објавитељи предају извештај службе проповедања

1975. Прва породица Сведока враћа се из Конга у Руанду

1976. Брошурица „Ова добра вест о Краљевству“ објављена на језику кињаруанда

1978. Стражарска кула на језику кињаруанда излази једном месечно

1980.

1982. Забрањена активност Јеховиних сведока; одговорна браћа у затвору

1986. Трећина објавитеља затворена

1990.

1990. На северу земље избија рат

1992. Одржан први обласни конгрес за целу земљу

Јеховини сведоци законски признати

Долазе мисионари

1994. Геноцид над Тутсијима

1996. Мисионари се враћају

Службено одељење почиње с радом

1998. Стражарска кула на језику кињаруанда излази истовремено кад и на енглеском

1999. Посвећена Конгресна дворана у Кигалију

2000.

2000. Руанда постаје подружница

Одељење за градњу Дворана Краљевства почиње с радом

2001. Сведоцима додељен плац за градњу подружнице

2006. Посвећени објекти подружнице

2007. Објављен грчки део Светог писма — превод Нови свет на језику кињаруанда

2010.

2010. Објављен комплетан превод Нови свет

[Графикон/Слика на 234. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Број објавитеља

Број пионира

20 000

15 000

10 000

5 000

1985. 1990. 1995. 2000. 2005. 2010.

 [Мапе на 167. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

УГАНДА

ДЕМОКРАТСКА РЕПУБЛИКА КОНГО

Вулкан Њирагонго

Гома

БУРУНДИ

ТАНЗАНИЈА

РУАНДА

КИГАЛИ

ВИРУНГА

Вулкан Карисимби

Рухенгери (сада Мусанзе)

Гисењи (сада Рубаву)

Језеро Киву

Букаву

Каномбе

Масака

Гитарама (сада Муханга)

Бугесера

Њабисинду (сада Њанза)

Саве

Бутаре (сада Хује)

Екватор

[Слика на странама 164, 165]

Рибарење на језеру Киву

[Слике на 169. страни]

Оден и Енеа Мавајсоба

[Слика на 170. страни]

Гаспар Руакабубу са ћерком Дебором и супругом Мелани

[Слика на 171. страни]

Брошурица „Ова добра вест о Краљевству“ на језику кињаруанда

[Слика на 172. страни]

Жистин Руагаторе

[Слика на 172. страни]

Фердинан Мугарура

[Слика на 173. страни]

Три брата која су се крстила 1976: Леополд Хареримана, Пјер Туагирајезу и Емануел Базатсинда

[Слика на 174. страни]

Литература на језику кињаруанда

[Слика на 179. страни]

Фокас Хакизумвами

[Слика на 180. страни]

Палатин Нсанзурвимо са супругом (десно) и децом

[Слика на 181. страни]

Одет Мукандекези

[Слика на 182. страни]

Хенри Сењонга на свом мотоциклу

[Слика на 188. страни]

Потврда о регистрацији, 13. април 1992.

[Слика на 190. страни]

Браћа склањају бину да би се могла одржати фудбалска утакмица

[Слика на 192. страни]

Леонард и Ненси Елис (у средини) с породицама Руакабубу и Сомбе

[Слика на 193. страни]

Олупина авиона који се срушио надомак Кигалија

[Слике на 199. страни]

„Нисмо се показали као браћа“, натпис на католичкој цркви у месту Кибује (сада Каронги)

[Слика на 214. страни]

Слева надесно: Андре Туахируа, Жан де Дје, Имакуле, Шантал (с бебом), Сузан; испред: Жан Лик Мугабо и Агапе Мугабо

[Слика на 216. страни]

Ведаст Бимењимана проучава са заинтересованом особом

[Слика на 217. страни]

Тарсис Семинега са супругом Шантал

[Слика на 218. страни]

Тарсис и Жистин поред колибице у којој се Тарсис с породицом крио месец дана

 [Слике на 226. страни]

Горе: Избеглички логор за Сведоке из Руанде; доле: логор у ком су Сведоци били с другим избеглицама

Гома, Конго

Бенако, Танзанија

 [Слике на 229. страни]

Дворана Краљевства је служила као болница

[Слика на 238. страни]

Орест с породицом, 1996.

[Слика на 240. страни]

Теобалд и Берансиј Муњампунду

[Слике на 241. страни]

Тутси и Хуту Сведоци рашчишћавају терен за нову Конгресну дворану

[Слика на 242. страни]

Наткривена Конгресна дворана у Кигалију, 2006.

[Слика на 243. страни]

Школа за обучавање наименоване браће, Кигали, 2008.

[Слика на 246. страни]

Сектор на знаковном језику на једнодневном покрајинском састанку у Гисењију, 2011.

[Слика на 248. страни]

Франсоа Гзавије Хакизимана

 [Слике на странама 252, 253]

 На овом плодном пољу, наша браћа марљиво сарађују с ’Господарем жетве‘, решена да не посустану