МЈАНМАР је земља необичних контраста. Налази се између азијских дивова, Индије и Кине. a Највећи град, Јангон (некадашњи Рангун), може се похвалити вишеспратницама, крцатим продавницама и прометним улицама. Али ван Јангона се налази један сасвим другачији свет — сеоско подручје, где се за обрађивање земље користи индијски биво, где људи странце посматрају са  радозналошћу, а време се мери проласком кишних сезона.

Мјанмар подсећа на то како је Азија некад изгледала. Овде расклиматани аутобуси поскакују на путевима пуним рупа и пролазе поред козара који напасају стада на пољима и воловских запрега које носе род с њива на пијацу. Већина мушкараца још увек носи традиционални лунги, налик сукњи. Жене користе смесу направљену од коре дрвета танака као козметичко средство за лице. Људи су овде веома религиозни. Будисти поштују монахе више него славне личности и свакодневно приносе златне листиће којима се облажу сјајне статуе Буде.

Становници Мјанмара су благи, обзирни и радознали. Овде живи осам великих етничких група и још барем 127 мањих. Свака од њих има свој језик, културу, као и начин облачења и исхране. Већи део становништва живи у пространој равници у централном делу земље коју натапа моћна река Иравади, дуга 2 172 километра. Она вијуга кроз ову земљу од ледених Хималаја па све док се не улије у топло Андаманско море. Милиони пак насељавају широки појас слива ове реке и планинске венце који се протежу дуж граница с Бангладешом, Индијом, Кином, Лаосом и Тајландом.

Јеховини сведоци у овој земљи верно и истрајно служе Јехови већ скоро сто година. Остали су неутрални током периода политичког превирања, када су у земљи владали хаос и насиље (Јов. 17:14). Неуморно су проповедали добру вест о Божјем Краљевству и онда кад су се суочавали с бројним невољама и религиозним противљењем и нису могли нормално контактирати с браћом из других земаља. У причи која следи видећемо њихову љубав на делу.

Године 1914, која је била историјска прекретница, два Енглеза су сишла с пароброда у загушљивој луци Јангона. Били су то Хендри Кармајкл и његов сарадник у пионирској служби. Они су дошли из Индије с нимало лаким задатком. Требало је да започну с делом проповедања у Бурми. Њихово подручје за проповедање била је цела држава.

Почели су да проповедају у Јангону и убрзо су упознали два Англоиндијца, Бертрама Масалина и Вернона Френча, који су се искрено заинтересовали за поруку о Краљевству. b Они су одмах прекинули све везе са црквом и почели да говоре својим пријатељима шта су сазнали из Библије. Није прошло дуго и у Бертрамовој кући се редовно састајало око 20 људи да би проучавали Библију помоћу Стражарске куле. c

Године 1928, у Бурму је из Индије стигао још један пионир, Енглез Џорџ Рајт. Он је пет месеци проповедао широм земље, поделивши притом много библијске литературе. Међу ово посејано семе истине без сумње спада и прва публикација која је преведена на бурмански и издата 1920, брошурица Милиони који сада живе неће никада умрети!

Две године касније, пионири Клод Гудман и Роналд Типин стигли су у Јангон и тамо пронашли малу групу браће. Та браћа су редовно одржавала састанке, али нису организовано проповедала. „Подстакли смо ту браћу да недељом  иду у службу проповедања“, каже Клод. „Један брат нас је питао да ли би могао неко други да проповеда уместо њега а он да финансијски помаже пионирима. Рон му је рекао: ’Наравно, уколико желиш и да неко други уђе у нови свет уместо тебе‘“ Тај простодушни подстицај био је управо оно што је требало тој групи. Убрзо су Клод и Роналд имали много сарадника за службу проповедања.

Те исте године, Рон и Клод су упознали Сиднија Кута, шефа железничке станице у Јангону. Сидни је узео такозвани „дугин комплет“, сет од 10 наших књига различитих боја. Након што је прочитао део једне од књига, позвао је своју жену и рекао јој: „Рејчел, ово је истина!“ Убрзо је цела породица Кут почела да служи Јехови.

Сидни је неуморно истраживао Божју Реч. Његова ћерка, Норма Барбер, која је дуго била мисионар а сада служи у британској подружници, каже: „Мој отац је направио регистар библијских стихова. Кад год би наишао на стих који објашњава неко библијско учење, он би га забележио у свој регистар под одговарајућом одредницом. Назвао га је Где пише?“

Сидни није само уживао у проучавању Библије, већ је волео и другима да преноси њену поруку. Зато је писао индијској подружници и питао да ли у Бурми постоји неки Јеховин сведок. Убрзо је добио велику кутију с литературом и списак имена. „Отац је писао свакој особи с тог списка, позивајући је у једнодневну посету“, каже Норма. „Посетило  нас је петоро или шесторо браће и они су нам показали како да неформално проповедамо. Моји родитељи нису губили време, већ су одмах почели да деле литературу пријатељима и комшијама. Такође су послали писма и литературу свим нашим рођацима.“

Кад је Сиднијева сестра Дејзи де Суза која је живела у Мандалеју добила писмо и брошурицу Краљевство, нада света, одмах му је одговорила и тражила још литературе и Библију. „Моја мајка је била пресрећна док је читала литературу. Завршила је с читањем у зору“, каже њена ћерка Филис Тсатос. „Тада је окупила нас шесторо деце да  би нам саопштила важну вест. Рекла је: ’Напуштам католичку цркву јер сам сазнала истину.‘“ Касније су и Дејзин муж и деца прихватили истину. Данас већ четврта генерација породице Де Суза верно служи Јехови.

До почетка 1930-их, ревни пионири су ширили добру вест у местима дуж главне железничке пруге на северу земље, од Јангона до Мјиткјине, града близу границе с Кином. Проповедали су и у Мулмеину и Ситвеу, приобалним градовима источно и северозападно од Јангона. Тако су никле мале скупштине у Мулмеину и Мандалеју.

Од 1938. године, активности Сведока у Бурми више није надгледала индијска, већ аустралијска подружница. Тако су почели да долазе пионири из Аустралије и с Новог Зеланда. Била су то ревна браћа, пионири у правом смислу те речи, а међу њима Фред Пејтон, Хектор Оутс, Френк Дјуар, Мик Енгел и Стјуарт Келти.

Фред Пејтон се присећа: „Током четири године колико сам провео у Бурми, проповедао сам широм земље. За то време сам успео да зарадим маларију, тифус, дизентерију и још понешто. Након што бих провео читав дан у служби, често не бих имао где да спавам.  Међутим, Јехова је увек бринуо за моје потребе и путем свог духа давао ми снагу да наставим даље.“ Френк Дјуар, снажни Новозеланђанин каже: „Сусретао сам се с разбојницима, побуњеницима и непријатним службеницима. Схватио сам да чак и највећи проблеми који нам стоје на путу једноставно нестају када смо учтиви, благи, скромни и разумни. Већина људи је брзо увидела да су Јеховини сведоци безопасни.“

Пионири су били сушта супротност у поређењу с другим странцима који су на локално становништво углавном гледали с висине. Они су се према људима опходили с љубављу и поштовањем. Њихова љубазност је привукла понизне Бурманце који више воле тактичан и благ приступ него директан сукоб мишљења. Речима и делима, ови пионири су показали да су Јеховини сведоци прави хришћани (Јов. 13:35).

Неколико месеци након што су пионири стигли, аустралијска подружница је испланирала да се у Јангону одржи конгрес. Одлучено је да то буде у згради општине, прелепом здању с мермерним степеницама и великим бронзаним вратима. На конгрес су дошли објавитељи из Тајланда, Малезије и Сингапура, а брат Алекс Макгиливри из аустралијске подружнице довео је групу објавитеља из Сиднеја.

Будући да се назирао почетак Другог светског рата, јавно предавање које су објавитељи најављивали, „Свеопшти рат је близу“, изазвало је велико интересовање код људи. „Никада нисам видео да се хала тако брзо напунила“, рекао је Фред Пејтон. „Кад сам отворио улазна врата, мноштво људи је појурило уз степенице. За мање од десет  минута, преко 1 000 људи је напунило салу са 850 седишта.“ Френк Дјуар додаје: „Морали смо да затворимо улазна врата пред мноштвом људи које је тек долазило, оставивши тако још 1 000 људи напољу. И поред тога, неки смели младићи су кришом ушли на мала споредна врата.“

Браћа су била пресрећна, не само због великог одазива људи већ и због тога што је у публици било припадника многих етничких група. До тада се врло мало Бурманаца интересовало за библијску поруку, будући да су већина њих били предани будисти. Мањински народи који су се изјашњавали као хришћани — већином Карени, Качини и Чини — углавном су живели у удаљеним подручјима где се добра вест слабо проповедала. Изгледало је да је ово подручје зрело за жетву. Убрзо су се у „велико мноштво“ из свих народа, о ком се говори у Библији, могле убројати и многе етничке групе из Бурме (Откр. 7:9).

Године 1940, пионир Руби Гаф је проповедао у Инсеину, градићу близу Јангона. Једног дана није имао много успеха у служби проповедања па се помолио: „Јехова, молим те, дај ми да нађем само једну ’овчицу‘ пре него што кренем кући.“ Одмах у следећој кући упознао је Хмву Кјаинга из племена Карен, баптисту, који је радо саслушао поруку о Краљевству. Убрзо су он и његове ћерке, Чу Меј (Дејзи) и Хнин Меј (Лили), почели да проучавају Библију и лепо су напредовали. Хмва Кјаинг је убрзо после тога умро, али је његова млађа ћерка, Лили, касније постала први крштени Сведок међу Каренима. Дејзи се крстила после ње.

Лили и Дејзи су постале ревне пионирке и оставиле су за собом богато духовно наслеђе. Данас  стотине оних којима су пренеле истину служе Јехови, како у Мјанмару, тако и у другим земљама. Међу њима су и њихови унуци.

Други светски рат, који је у Европи избио 1939. године, уздрмао је читав свет. Усред свеопштег хаоса, хришћанско свештенство у Бурми све више је вршило притисак на колонијалну власт да забрани нашу литературу. Зато се Мик Енгел, који је био задужен за залихе литературе у Јангону, обратио једном америчком званичнику и добио од њега писмено овлашћење да војним камионима превезе у Кину око две тоне наше литературе.

 Фред Пејтон и Хектор Оутс су одвезли ту литературу до последње железничке станице у граду Лашиу, који се налази близу кинеске границе. Кад су дошли до границе, службеник који је прегледао конвој за Кину, побеснео је. „Шта?“, викао је. „Како мислите да вам обезбедим простор у мојим камионима за ваше бедне трактате кад нема места ни за неопходне војне и медицинске залихе које ми овде стоје и пропадају?“ Фред је застао, извадио из торбе писмено овлашћење и рекао службенику да би могло бити врло опасно ако би игнорисао службено наређење из Јангона. Тако је тај службеник дао браћи на располагање један мањи камион с возачем и свиме што је потребно. Прешли су око 2 400 километара и стигли до Чунгкинга у јужном делу централне Кине. Тамо су испоручили литературу и чак су сведочили лично кинеском државнику Чанг Кајшеку.

У мају 1941, колонијална власт у Индији послала је телеграм у Јангон с налогом да локалне власти конфискују нашу литературу. Два брата која су радила као телеграфисти видела су телеграм и брзо јавила Мику Енгелу шта се спрема. Мик је позвао Лили и Дејзи и пожурио до складишта, одакле су узели преосталих 40 кутија с литературом и сакрили их на сигурна места ван Јангона. Кад су службеници стигли, литературе више није било.

Четири дана након што је Јапан напао Перл Харбор, 11. децембра 1941, Јапанци су почели да бомбардују и Бурму. Тог викенда се једна групица Сведока окупила у стану изнад главне железничке станице у Јангону. Тада је, након свечаног говора на темељу Библије, Лили крштена у кади.

 Три месеца касније, јапанска војска је ушла у Јангон. Али до тада су готово сви већ побегли из града. Више од сто хиљада људи је кренуло ка Индији. На хиљаде њих је услед глади, исцрпљености или болести умрло током пута. Сидни Кут, који је такође побегао са својом породицом, умро је близу границе од маларије. Једног брата су убили јапански војници, док је породица једног другог брата страдала у бомбардовању.

У Бурми је остала само шачица Сведока. Лили и Дејзи су отишле у Мајмјо, тиху варошицу у брдима надомак Мандалеја. Тамо су посејале семе истине које је касније донело плод. Трећи Сведок, Сирил Геј, сместио се у Таравадију, сеоцету удаљеном неких стотинак километара од Јангона, где је повучено живео све до краја рата.

Кад се рат завршио, већина браће и сестара који су побегли у Индију почели су да се враћају у Бурму. У априлу 1946, скупштина у Јангону је имала осам активних објавитеља. Крајем те године, када је у скупштини било 24 објавитеља, браћа су одлучила да одрже покрајински састанак.

Дводневни покрајински састанак је одржан у једној школи у Инсеину. „Чим сам се вратио из Индије, сазнао сам да би требало да одржим једночасовно јавно предавање“, каже Тео Сириопулос, који је упознао истину у Јангону 1932. „До тада сам имао прилике да одржим само два петоминутна говора на састанцима у Индији. Па ипак, покрајински састанак је био веома успешан и присуствовало је преко 100 људи.“

Неколико седмица касније, један уважени човек у заједници Карена, којег је занимала библијска порука, понудио је скупштини једну парцелу у  Алону, делу града на обали реке, недалеко од центра Јангона. Тамо су браћа саградила Дворану Краљевства од бамбуса која је могла да прими око стотину људи. Објавитељи су били пресрећни. Рат нимало није ослабио њихову веру. Били су и спремни и вољни да приону на проповедање.

Негде почетком 1947, група браће се окупила у јангонској луци, узбуђено ишчекујући Роберта Кирка, првог мисионара из Галада који је послат у Бурму. За њим су убрзо дошла још три брата, Норман Барбер, Роберт Ричардс и Хјуберт Смедстад, заједно с Френком Дјуаром, који је током рата служио као пионир у Индији.

Мисионари су стигли у град опустошен ратом. Небројене зграде су изгореле до темеља. Хиљаде људи је живело у импровизованим колибама од бамбуса дуж пута. Људи су на улици кували и прали веш — практично су живели на улици. Међутим, мисионари су дошли с циљем да људе поучавају Библији. Зато су се прилагодили условима који су овде владали и прионули на посао.

Првог септембра 1947, мисионарски дом у Улици пагоде Сигнал, близу центра Јангона, претворен је у подружницу. Роберт Кирк је наименован за надгледника подружнице. Убрзо након тога, састанци јангонске скупштине се више нису одржавали у дворани од бамбуса у Алону, већ на спрату једне куће у улици Богалеј Зеј. Она се налазила на само пет минута хода од Секретаријата, велелепне зграде британске колонијалне владе, чији су дани били одбројани.

Велика Британија је предала власт новоформираној бурманској влади 4. јануара 1948. Након 60  година колонијалне власти, Бурма је постала независна. Али није прошло дуго и избио је грађански рат.

Различите етничке групе бориле су се за успостављање независних држава, док су се герилске војске и банде бориле за контролу над одређеним регионима. До почетка 1949, побуњеничке војске су контролисале већи део земље, а у околини Јангона су избили сукоби.

Борбе су се разбуктавале и стишавале, па су браћа била опрезна док су проповедала. Подружница је пресељена из мисионарског дома у Улици пагоде Сигнал у један велики стан у 39. улици, која се налазила у безбедној зони. Ту су се налазиле и неке амбасаде, а главна пошта је била на три минута хода.

Бурманска војска је постепено успостављала своју власт, гонећи побуњенике ка планинама. До средине 1950-их, влада је повратила власт над већим делом земље. Међутим, грађански рат се заправо никада није завршио. Различите етничке групе се све до данас међусобно боре за превласт.

Све до средине 1950-их година, објавитељи у Бурми су проповедали готово само на енглеском језику, који су говорили образовани људи у већим градовима. Али милиони су говорили само  бурмански (мјанмарски), каренски, качински, чин и друге језике. Како ће они чути за добру вест?

Још 1934, Сидни Кут се договорио с једним учитељем који је Карен да неколико наших брошурица преведе на бурмански и каренски. Касније су неки објавитељи превели на бурмански језик књигу „Нека Бог буде истинит“ и неколико брошурица. Затим је 1950. Роберт Кирк позвао брата Ба Уа да чланке за скупштинско разматрање из Стражарске куле преводи на бурмански. Руком писани превод се припремао за штампу и штампао у различитим штампаријама у Јангону, а затим би ти чланци били подељени онима који су долазили на састанке. Касније је подружница купила писаћу машину с бурманским писмом како би се превођење убрзало.

Први преводиоци су се суочавали с бројним проблемима. „Пошто сам преко дана морао да радим да бих издржавао породицу, чланке сам преводио до касно у ноћ под слабом светлошћу сијалице“, каже Нејга Поу Ханг, који је почео да преводи када Ба У то више није могао. „Нисам баш најбоље знао енглески и верујем да мој превод није био баш најтачнији. Међутим, силно смо желели да наше часописе чита што више људи.“  Када је Роберт Кирк замолио Дорис Раџ да преводи Стражарску кулу на бурмански, она је почела да плаче. „Имала сам само основно образовање и никакво искуство у превођењу.“ Па ипак, брат Кирк ме је подстакао да покушам. Помолила сам се Јехови и прионула сам на посао. Данас, скоро 50 година након тога, Дорис још увек ради као преводилац у Бетелу у Јангону. Нејга Поу Ханг, који сада има 93 године, такође служи у Бетелу и још увек је пун ентузијазма за службу.

Године 1956, Бурму је посетио Натан Нор из нашег главног седишта и објавио излажење Стражарске куле на бурманском. Такође је подстакао мисионаре да уче бурмански како би могли делотворније проповедати. Мисионари су послушали његов савет и још више се посветили учењу језика. Следеће године је Фредерик Франц, такође из главног седишта Јеховиних сведока, изнео кључно предавање на петодневном покрајинском састанку, одржаном у дворани Железничког института у Јангону. Он је подстакао одговорну браћу да шаљу пионире и у друге градове и варошице. Први град у који су нови пионири послати била је некадашња престоница Бурме и други град по величини, Мандалеј.

Почетком 1957, у Мандалеј је стигло шест нових специјалних пионира, који су се придружили тек венчаном пару, Роберту Ричардсу и његовој жени Бејби, која је пореклом Каренка. Пионири су увидели да на том подручју уопште није лако проповедати. Мандалеј је будистички центар и место где живи скоро половина будистичких монаха у Бурми. Па ипак, касније су схватили да у овом граду, баш као и у древном Коринту, Јехова има ’много свог народа‘ (Дела 18:10).

Једна од тих особа био је Рабан Зауја, 21-годишњи студент из племена Качин. Он каже: „Једног јутра су Роберт и Бејби Ричардс дошли до моје куће и представили се као Јеховини сведоци. Рекли су да проповедају добру вест од куће до куће по узору на Исуса (Мат. 10:11-13). Сведочили су ми и оставили своју адресу заједно с неколико часописа и књига. Те вечери сам узео једну од књига и читао је целу ноћ, све док је у зору нисам завршио. Истог дана сам отишао до Робертове куће и неколико сати га засипао питањима. На свако питање је одговарао из Библије.“ Убрзо је Рабан Зауја постао први Качин који је прихватио истину. Касније је неколико година служио као специјални пионир на северу земље и помогао скоро стотини људи да прихвате истину. Двоје његове деце сада служе у Бетелу у Јангону.

 Још један реван ученик била је Прамила Гелиара, 17-годишња девојка која је у Јангону чула за добру вест. „Мој отац, који је био ђаиниста, жестоко се противио мојој новопронађеној вери“, каже Прамила. „Двапут ми је запалио Библију и библијску литературу, а неколико пута ме је истукао на јавном месту. Такође ме је закључавао у кући како би ме спречио да идем на састанке и чак је претио да ће спалити кућу брата Ричардса. Али на крају, када је схватио да не може сломити моју веру, престао је да се противи.“ Прамила је напустила факултет, постала реван пионир и касније се удала за покрајинског надгледника, Данстана О’Нила. Отада је помогла да 45 људи упозна истину.

Како је дело проповедања напредовало у Мандалеју, подружница је послала мисионаре и пионире и у друге веће градове, као што су Басеин, Калемјо, Бамо, Мјиткјина, Мулмеин и Мјеик (Мергуи). Нема сумње да је Јехова благосиљао њихов труд, пошто су у сваком од тих градова никле јаке скупштине.

Док је проповедање све више напредовало, расла је и напетост између политичких странака и етничких група. На крају је у марту 1962. војска преузела власт у земљи. Стотине хиљада Индијаца и Англоиндијаца биле су депортоване у Индију и Бангладеш (тадашњи Источни Пакистан), а странци који су хтели да дођу у Бурму могли су да добију само једнодневну визу. Бурма је затворила своја врата за цео свет.

Браћа су са зебњом пратила дешавања. Војна влада је свима гарантовала слободу вероисповести под условом да се религије не мешају у политику.  Као што се и могло очекивати, мисионари хришћанских цркава су наставили да се мешају у политичка питања. Зато је у мају 1966. влада одлучила да то више не толерише. Сви страни мисионари су морали да напусте земљу! Премда су се мисионари Сведока стриктно држали даље од политике, морали су да напусте земљу заједно са свима осталима.

Локална браћа су била шокирана, али нису пала у очај. Знали су да је Јехова уз њих (Пон. зак. 31:6). Па ипак, нека браћа су се питала како ће се дело проповедања даље одвијати.

Убрзо је постало очигледно како Јехова води ствари. Морис Раџ, који је раније био покрајински надгледник, прошао је кратку обуку у подружници и одмах био наименован да служи као надгледник у подружници. Премда је пореклом Индијац, није био депортован са осталим Индијцима. „Неколико година раније, поднео сам захтев за бурманско држављанство“, каже он. „Међутим, нисам имао да платим 450 кјата, d тако да сам то одложио. А онда ме је једног дана, док сам пролазио поред канцеларије фирме у којој сам радио годинама раније, угледао мој бивши шеф. Повикао је: ’Хеј, Раџ, дођи по свој новац. Заборавио си да узмеш отпремнину када си одлазио.‘ Дао ми је 450 кјата.

„Док сам одлазио из канцеларије, размишљао сам за шта бих све могао искористити тих 450 кјата. Али пошто ми је тачно толико новца требало за држављанство, закључио сам да је Јеховина воља да га употребим у ту сврху. Показало се да је то била врло добра одлука. Док су други Индијци морали да напусте Бурму, ја сам могао да останем у  земљи, слободно путујем, увозим литературу и обављам све друге послове у вези с проповедањем, и све то само зато што сам имао бурманско држављанство.“

Морис и Данстан О’Нил су одлучили да обиђу све скупштине и групе у земљи и тако охрабре све објавитеље. „Говорили смо браћи: ’Не брините се, Јехова је с нама. Ако му будемо верни, он ће нам помоћи‘“, каже Морис. „И Јехова нам је заиста помагао. Убрзо су наименовани многи нови специјални пионири, а дело проповедања је још више напредовало.“

Данас, 46 година касније, Морис служи као члан Одбора подружнице и још увек путује широм Мјанмара и јача скупштине. Попут остарелог Халева из древног Израела, његова ревност у служби за Бога не слаби (Ис. Нав. 14:11).

Једно од првих подручја на које су послати специјални пионири била је држава Чин, планинска област која се граничи с Бангладешом и Индијом. Многи људи су хришћанске вероисповести, захваљујући баптистичким мисионарима који су овде проповедали док је Бурма била британска колонија. Зато многи Чини веома поштују Библију и учитеље Библије.

Пред крај 1966, брат Лал Чана, некадашњи војник који је сада специјални пионир, стигао је у Фалам, тадашњи највећи град у држави Чин. Тамо су му се придружили брачни пар О’Нил и брат Тан Тум, још један бивши војник који се тек крстио. Ови ревни објавитељи су упознали неколико породица које су желеле да проучавају Библију и тако је убрзо настала мала, али активна скупштина.

 Следеће године се Тан Тум преселио у Хаку, градић јужно од Фалама, где је почео с пионирском службом и затим основао малу групу. Касније је проповедао и у другим местима широм државе Чин и помогао да се оснују скупштине у Вани, Суркви, Гангауу и другим местима. Данас, 45 година касније, Тан Тум и даље служи као специјални пионир у свом родном селу, Вани.

Када је Тан Тум отишао из Хаке, на његово место је дошао Доналд Дјуар, 20-годишњи специјални пионир. Пошто су Доналдови родитељи, Френк и Лили (раније Лили Меј) Дјуар, недавно били депортовани, у Хаки му се придружио његов 18-годишњи брат Самјуел. „Живели смо у малој колиби у којој је лети било спарно, а зими хладно“, каже Доналд. „Али за мене је усамљеност била много већи проблем. Најчешће сам у службу ишао сам и једва сам по коју реч знао да кажем на локалном хака чин језику. На састанцима смо били само Самјуел, ја и још један или два  објавитеља. Пао сам у депресију и чак размишљао о томе да одем одатле.

„Негде у то време сам читао у Годишњаку како су наша браћа у Малавију остала верна упркос бруталном прогонству. e Запитао сам се: ’Ако не могу поднети усамљеност, како ћу онда издржати прогонство?‘ Рекао сам Јехови у молитви шта ме мучи и убрзо сам се осећао боље. Снагу сам црпео и тако што сам читао Библију и чланке из Стражарске куле и размишљао о оном што сам прочитао. Када су једном приликом ненајављено дошли Морис Раџ и Данстан О’Нил, мени се чинило као да сам угледао два анђела. Радост ми се враћала полако, али сигурно.“

Касније, када је служио као путујући надгледник, Доналд је користио своје искуство да охрабри Сведоке који живе далеко од других објавитеља. Његова служба у Хаки је уродила плодом. У овом граду данас постоји једна напредна скупштина и у њему се често одржавају покрајински састанци и конгреси. Џонсон Лал Ванг и Данијел Санг Кар, објавитељи из скупштине Хака, постали су ревни специјални пионири који су допринели томе да се добра вест проповеда широм државе Чин.

Држава Чин је планинско подручје које се простире на надморској висини од 900 до 1 800 метара, а неки врхови достижу чак 3 000 метара. Многе планине су прекривене густим шумама у којима се могу видети огромна тикова стабла, величанствени четинари, живописни рододендрони и прелепе орхидеје. Премда нетакнута природа одузима дах, ово подручје није нимало пријатно за путовање. Градови су повезани кривудавим прашњавим  путевима који су једва проходни кад падне киша, а често се дешава и да пролаз пресеку одрони земље. До многих села се може стићи једино пешке. Ове потешкоће нису зауставиле Јеховине слуге, које су одлучне да с добром вешћу стигну до што је могуће више људи.

Сестра Еј Еј Ти, која је била са својим мужем у покрајинској служби у држави Чин, каже: „Пошто сам одрасла у равници делте реке Иравади, била сам фасцинирана прелепим планинама Чин. Када сам се први пут пела на планину, кренула сам сва одушевљена, али сам на врху једног брда остала без ваздуха и срушила се. Након што смо прешли неколико брда, била сам толико исцрпљена да сам мислила да ћу умрети. С временом сам научила како треба пешачити по оваквом терену — ићи својим темпом и чувати снагу. Убрзо сам могла прећи и по 32 километра дневно током путовања која су трајала шест или више дана.“

Током година, браћа на овом подручју су путовала на различите начине, користећи муле, коње, бицикле, понекад и моторе, камионете и теренска возила. Међутим, најчешће су пешачили. Примера ради, да би специјални пионири Кјав Вин и Дејвид Зама стигли до села̂ у околини Матупија, они морају километрима и километрима ићи час узбрдо, час низбрдо. Да би присуствовали конгресима у Хаки, која је удаљена преко 270 километара, објавитељи скупштине Матупи пешаче од шест до осам дана до места одржавања и затим исто толико проведу у повратку кући. Они путем певају песме Краљевства, а глас им се разлеже преко живописних брда.

Током ових исцрпљујућих путовања наша браћа нису изложена само суровом планинском времену, него и ројевима комараца и свакаквим  врстама гадних инсеката, нарочито током кишне сезоне. „Док сам једном приликом пешачио кроз шуму, видео сам како ми се пијавице пењу уз ногу“, присећа се покрајински надгледник Мјин Лвин. „Тек што сам их уклонио, појавиле су се још две. Скочио сам на једно оборено стабло, а онда сам угледао како мноштво пијавица гмиже уз њега. Преплашен, трчао сам кроз шуму колико су ме ноге носиле. Кад сам коначно стигао до пута, имао сам пијавице свуда по себи.“

Међутим, у држави Чин има и горих ствари од пијавица. Мјанмар је дом дивљих вепрова, медведа, леопарда, тигрова и, према неким изворима, овде живи више врста отровних змија него у било којој другој земљи. Док пешаче од скупштине до скупштине, обласни надгледник Гумја Но и његова  жена Нан Лу, ноћу ложе ватру око себе како би дивље животиње држали на одстојању.

Ови неуморни проповедници су оставили неизбрисив траг. „Служили су Јехови свом својом снагом“, каже Морис Раџ. „Чак и након што би отишли из државе Чин, били су спремни да се врате. Њихов труд је стварно прославио Јехову!“ Иако држава Чин важи за једну од најређе насељених регија у овој земљи, у њој данас има седам скупштина и неколико удаљених група.

Године 1966, неколико специјалних пионира је стигло у Мјиткјину у држави Качин, леп градић који се налази на месту где река Иравади прави лук и окружује га готово са свих страна. Шест  година раније, тамо су једно кратко време проповедали Роберт и Бејби Ричардс. Њих двоје су известили: „Нема ’овчица‘ у Мјиткјини.“ Па ипак, нови пионири су нашли људе који су тражили истину.

Један од њих је био Мја Маунг, 19-годишњи баптиста који се молио Богу за помоћ да разуме Библију. Он каже: „Кад су пионири дошли на моје радно место и понудили ми да проучавам Библију с њима, био сам ван себе од среће. Сматрао сам да је то био одговор на моје молитве. Мој млађи брат Сан Еј и ја проучавали смо Библију двапут недељно и брзо смо напредовали.

„Имали смо одличног учитеља, Вилсона Теина. Уместо да нам једноставно каже шта да радимо, он нам је то практично показао. Док смо вежбали презентације и глумили могуће ситуације, научили смо да вешто користимо Библију, да храбро проповедамо, да се суочимо с противљењем, као и да припремамо и држимо говоре у скупштини. Вилсон Теин нас је слушао док смо вежбали сваки говор и давао нам савете како да се побољшамо. То што се толико трудио око нас подстакло нас је да поставимо себи духовне циљеве.

„Године 1968, Сан Еј и ја смо почели с пионирском службом, тако да је број пионира у Мјиткјини порастао на осам. Прве особе с којима смо проучавали Библију били су наша мајка и седморо наше браће и сестара. Сви су постали Сведоци. Проповедали смо и у градовима и селима дуж пруге Мјиткјина-Мандалеј. Та проповедничка путовања су трајала између једног и три дана. Семе истине које смо тада посејали касније је донело плод. Данас у овим градовима — Намтију, Хоупину, Монјину и Кати — постоје напредне скупштине.“

Док је проповедао на пословном подручју у Мјиткјини, Сан Еј је срео Пум Рама, Качин баптисту  који је радио као службеник у влади. Пум Рам је одмах прихватио истину и преселио се у Путао, градић у подножју Хималаја. Тамо је проповедао својим многобројним рођацима и убрзо је 25 особа редовно ишло на састанке. Касније је постао пионир и уз његову помоћ су његова жена, седморо деце и још многи рођаци прихватили истину. Сада је старешина и пионир у Мјиткјини.

Брз напредак у држави Качин подстакао је одговорну браћу у подружници да међународни конгрес „Мир на земљи“ 1969. одрже у Мјиткјини, уместо у Јангону, који је био дотадашња уобичајена локација. Да би објавитељи из Јангона могли стићи у Мјиткјину, која је удаљена око 1 100 километара, подружница је замолила бурманску железницу за дозволу да закупи шест вагона. Била је то врло неуобичајена молба. У држави Качин се налазило жариште побуњеника, тако да је на том подручју сваки улазак и излазак био строго контролисан. Па ипак, на велико изненађење браће, управа железнице се радо сложила да испуни њихову молбу.

На дан кад је требало да воз са делегатима стигне у Мјиткјину, Морис Раџ и још неколико браће дошли су на железничку станицу да би им изразили добродошлицу. Морис каже: „Док смо чекали, дотрчао је шеф станице и рекао нам да је стигао телеграм у ком управа јавља да су откачили наших шест вагона и да они стоје негде између Мандалеја  и Мјиткјине. Наводно, локомотива није могла да повуче узбрдо шест додатних вагона.

„Шта смо могли да урадимо? Наша прва помисао била је да одложимо конгрес. Али то би онда значило да поново треба тражити разне дозволе, за шта би нам требало још неколико недеља. Док смо се усрдно молили Јехови, воз је ушао у станицу. Нисмо могли да верујемо својим очима — дошло је свих шест вагона у којима су била наша браћа! Били су насмејани и махали су нам. Кад смо питали шта се десило, један објавитељ нам је рекао: ’Они јесу откачили шест вагона, али не наших шест!‘“

Конгрес у Мјиткјини је био изванредан. Објављене су три публикације на бурманском и пет на енглеском. Три године раније када су мисионари  били депортовани, браћа су духовну храну добијала на кашичицу. Али сада су поново могли да уживају у обилним духовним гозбама!

Четири месеца након конгреса у Мјиткјини, у подружницу је стигло писмо које је послао један поштански службеник из градића Хкамтија, који се налази на обали реке у подножју величанствених брда која се протежу дуж северозападне границе са Индијом. На овом подручју живи народ Нага, настао мешањем различитих племена чији су припадници некада били познати као застрашујући ловци на главе. У том писму је службеник по имену Ба Ји, некадашњи адвентиста седмог дана, замолио за помоћ у разумевању Библије. Подружница је одмах послала два специјална пионира, Аунга Најнга и Вина Пеја.

Вин Пеј каже: „Кад смо слетели на авионску писту у Хкамтију, препали смо се угледавши како око нас стоје Нага ратници опасани само ланеним платном. Али онда је Ба Ји притрчао да се поздрави с нама, пожурујући нас да се упознамо са осталим особама које занима Библија. Убрзо смо проучавали Библију с пет особа.

„Међутим, локалне власти су погрешно разумеле да смо ми баптистички пастори и да имамо везе с побуњеницима. Иако смо их уверавали да се ми уопште не мешамо у политику, наредили су нам да напустимо то подручје, где смо провели тек непуних месец дана.“

Три године после тога, кад су на одговорне положаје дошли нови људи, Бјак Моиа, 18-годишњи  пионир, наставио је тамо где су претходни пионири стали. Убрзо је Ба Ји напустио свој посао у пошти и започео с пионирском службом. Затим је стигло још неколико пионира. Убрзо је та група ревних објавитеља основала скупштину у Хкамтију и неколико мањих група у оближњим селима. Бјак Моиа каже: „Браћа и сестре из племена Нага били су необразовани и неписмени, али су волели Божју Реч и били ревни објавитељи који су вешто користили слике у нашим публикацијама. Такође су знали многе библијске стихове напамет, као и песме Краљевства.“

Данас се у Хкамтију редовно одржавају обласни конгреси на које долазе објавитељи чак из  Хомалина на југу, до ког се речним бродом путује 15 сати.

За то време је дело проповедања напредовало и на другом крају земље, у брдовитом подручју које се пружа дуж границе с Кином, Лаосом и Тајландом. Ово подручје се налази у срцу Златног троугла, предивне регије с таласастим брдима и плодним долинама, чију лепоту нарушавају производња опијума, као и побуњеничке и друге илегалне активности. Пионири који су донели истину у ову ризичну регију били су врло опрезни и неупадљиви (Мат. 10:16). Па ипак, њиховом проповедању се противила опет иста неуморна група — хришћанско свештенство.

Када су пионири Рабан Зауја и Дејвид Абрахам стигли у Лашио, прометан градић у држави Шан, тамошње свештенство их је одмах ожигосало као побуњенике. Рабан каже: „Ухапшени смо и одведени у затвор, где смо полицији показали наша документа. Није прошло дуго и ушао је мајор. ’Добар дан, господине Зауја‘, рекао је. ’Видим да су Јеховини сведоци стигли и у Лашио.‘ Мајор је био мој стари школски друг и одмах нас је ослободио.“

Ова два пионира су одмах кренула у акцију и убрзо је била основана једна већа скупштина. Затим су саградили Дворану Краљевства. Две године касније, позвани су у зграду локалне управе где се окупило више од 70 војних лица, племенских вођа и свештеника. „Свештеници су нас оптужили да приморавамо људе да одбаце своју традицију“, рекао је Рабан. „Кад нас је председавајући тог скупа позвао да кажемо нешто у своју одбрану, питао сам да ли могу да користим  Библију. Он се сложио с тим. Брзо сам се помолио у себи, а затим објаснио библијско гледиште о погрешним религиозним обичајима, војној служби и националистичким церемонијама. Кад сам завршио, председавајући је устао и рекао да бурмански закон свима дозвољава слободу вероисповести. Били смо ослобођени оптужби и могли смо да наставимо да слободно проповедамо, што се свештенству нимало није допало.“

Касније је у Монгпоу, селу близу границе с Кином, разјарена руља баптиста спалила нашу Дворану Краљевства. Пошто то није застрашило браћу, руља је спалила кућу једног специјалног пионира и упадала у куће других објавитеља и малтретирала их. Браћа су изнела тај проблем пред локалног поглавара, али је он стао на страну баптиста. На крају су власти морале да интервенишу и браћи је дата дозвола да поново саграде Дворану Краљевства, и то не на старом месту, на крају села, већ у самом центру.

Даље на југу, у Лејту, забаченом планинском селу у држави Карен, која се граничи са Златним троуглом, Грегори Сарило се суочио са жестоким прогонством католичке цркве. „Свештеник у том селу је наредио верницима да ми униште башту с поврћем“, каже Грегори. „Затим су ми доносили храну на поклон, али један пријатељ ме је упозорио да је храна отрована. Једног дана ме је један верни свештеников присталица питао којим ћу путем ићи следећег дана. Сутрадан сам, наравно, ишао сасвим другим путем и тако избегао да упаднем у њихову заседу и будем убијен. Када сам пријавио властима да ми ти људи угрожавају живот, строго су наредиле том свештенику и његовим присталицама да ме оставе на миру. Јехова ме је заштитио од ’оних који су гонили душу моју‘“ (Пс. 35:4).

Током година, беспрекорност браће и сестара у Бурми била је испитана и на многе друге начине. Етнички ратови и политички сукоби често су били испит за њихову хришћанску неутралност (Јов. 18:36).

У граду Танбјузајату на југу Бурме, последњој станици на западном крају озлоглашене „пруге смрти“, која је у Другом светском рату изграђена између Бурме и Тајланда, специјални пионир Хла  Аунг нашао се на попришту ратних сукоба између побуњеника и владиних снага. „Војници су ноћу упадали у села и под претњом оружјем одводили мушкарце да им служе као носачи“, објашњава он. „Многи се никада нису вратили. Једне вечери, док смо Доналд Дјуар и ја разговарали у мојој кући, војници су упали у село. Моја жена је брзо викнула да нас упозори, те смо успели да побегнемо у шуму. Пошто сам за длаку побегао, кад сам се вратио, направио сам тајно скровиште у кући, где сам могао брзо да се сакријем када би војници изненада дошли у село.“

Специјални пионир Раџан Пандит стигао је у град Тавој, који се налази јужно од Танбјузајата, и убрзо је почео да проучава Библију с неколико особа у оближњем селу, које је било упориште побуњеника. „Када сам се једном враћао из села, војници су ме ухапсили и претукли, оптуживши ме да сарађујем с побуњеницима“, прича он. „Када сам им рекао да сам Јеховин сведок, тражили су да им објасним како сам доспео у Тавој. Показао сам им авионску карту, коју сам сачувао за успомену. То их је уверило да сам стигао авионским превозом, који побуњеници никада не користе. Нису ме више тукли и на крају су ме пустили. Ипак, војници су испитали једног човека с којим сам проучавао и он је потврдио да заједно проучавамо Библију и ништа више. После тога ме више нису дирали, а некима од њих сам чак редовно достављао часописе.“

Понекад су градске власти вршиле притисак на браћу да погазе своја уверења и да гласају на изборима или да учествују у државним церемонијама. Када су власти у граду Залуну, који се налази на обали реке око 130 километара северно од  Јангона, захтевале да Сведоци гласају на изборима, браћа су то одбила, цитирајући Свето писмо као свој ауторитет (Јов. 6:15). Службеници су се обратили регионалним властима. Међутим, регионалне власти су знале да су Јеховини сведоци политички неутрални и браћа су одмах била ослобођена гласања.

Када је 23 деце Сведока из града Кампата, који се налази на бурманско-индијској граници, одбило да се поклони националној застави, директорка их је избацила из школе. Затим је позвала двојицу старешина на састанак ком су присуствовали многи градски званичници, а међу њима и локални судија и војни командант. „Када смо објаснили библијске разлоге за наш став, неки од присутних су отворено показали непријатељство“, каже Пол Каи Кан Танг, један од старешина. „Онда смо им показали владину одлуку у којој се наводи да је Јеховиним сведоцима дозвољено да ’мирно и с поштовањем стоје док траје церемонија са заставом‘. Сви су се скаменили. Када су дошли к себи, војни командант је наредио директорки да врати ученике у школу, а она је касније школском особљу поделила примерке ове одлуке.“

Данас су представници највиших власти у Мјанмару упознати с неутралним ставом Јеховиних сведока. Чврсто се држећи библијских начела, Јеховини сведоци су пружили добро сведочанство, баш као што је то Исус прорекао (Лука 21:13).

Током бурне савремене историје Мјанмара, многи су се придружили војним или побуњеничким снагама. Неки од њих су ’побожни људи који  се боје Бога‘, попут римског војног заповедника Корнелија (Дела 10:2). Када су упознали истину, дали су све од себе да свој живот доведу у склад с Јеховиним праведним мерилима.

Један од њих је Хлон Манг, бивши поморски подофицир који је упознао истину док је био у Мулмеину. „Желео сам да одмах почнем да проповедам“, каже он. „Али баш када сам планирао да напустим војску, сазнао сам да ћу бити унапређен и да ћу добити војну стипендију за школовање у једној богатој западној земљи! Ипак, чврсто сам одлучио да служим Богу. На изненађење мојих претпостављених, дао сам оставку и почео да служим Јехови. Данас, око 30 година касније, још увек сам уверен да сам донео исправну одлуку. Шта се може поредити с чашћу да служим истинитом Богу?“

Док се опорављао у војној болници, Ла Банг Гам је упознао Рабана Заују који му је показао књигу Од изгубљеног до поново успостављеног раја. f Ла Банг Гам је био одушевљен књигом и питао је Рабана да ли може да је задржи. Али пошто је то био једини примерак који је имао, пристао је да му је позајми само на једну ноћ. Следећег дана, када је Рабан дошао, Ла Банг Гам је узвикнуо: „Враћам ти књигу. Сад имам свој примерак!“ Остао је будан до зоре да би целу књигу од 250 страница преписао у неколико свесака! Недуго после тога, Ла Банг Гам је напустио војску и користио своју књигу „Рај“ да би другима помогао да упознају истину.

У планинској држави Шан, Са Тан Тун Аунг, официр у бурманској војсци, и Аик Лин, официр у Војсци уједињене државе Ва, борили су се на  супротним странама у неколико жестоких битака у џунгли. Када је наступило примирје, обојица су се настанила у држави Шан. Касније је свако од њих упознао истину, напустио војску и крстио се. Ова два некадашња непријатеља су се срела на покрајинском састанку и срдачно загрлила као хришћанска браћа! Захваљујући Божјој Речи која их је ослободила окова мржње, њих сада уједињује љубав (Јов. 8:32; 13:35).

Између 1965. и 1976, број објавитеља у Бурми порастао је за преко 300 посто. Већина оних који су позитивно реаговали на поруку коју су преносили Сведоци припадала је некој од хришћанских цркава. Ипак, браћа су знала да је Божја воља да се „све врсте људи спасу и да добро упознају истину“ (1. Тим. 2:4). Зато су, од средине 1970-их па надаље, уложила посебан труд како би проповедала и многим другим верницима у Бурми, као што су будисти, хиндуси и анимисти.

Суочили су се с многим изазовима. Будисти не гледају на Бога као на особу или Створитеља, хиндуси обожавају милионе богова, а бурмански анимисти обожавају моћне духове зване нати. Сујеверје, гатање и окултизам саставни су део ових религија. И премда већина људи признаје Библију као свету књигу, углавном не знају ништа или знају врло мало о библијским личностима, историји, култури и начелима.

Међутим, браћа знају да истина из Божје Речи може допрети до сваког срца (Јевр. 4:12). Требало је само да се ослоне на Божји дух и да буду ’вешти у поучавању‘ — то јест да логично резонују и тако допру до срца људи и подстакну их да се мењају (2. Тим. 4:2).

На пример, погледајмо како дугогодишња специјална пионирка Розалин логично резонује с будистима. Она објашњава: „Када будистима кажемо да постоји Створитељ, они обично питају: ’Али ко је створио Створитеља?‘ Пошто сматрају да су животиње инкарнација људи, с њима резонујем тако што користим пример кућних љубимаца.

„’Да ли кућни љубимац зна да његов власник постоји?‘, обично питам.

 „’Да.‘

„’А да ли зна чиме се његов власник бави, да ли је у браку и које је његово порекло?‘

„’Не.‘

„’Исто тако, пошто се људи разликују од Бога, који је духовно биће, да ли треба да очекујемо да разумемо све о Божјем постојању или пореклу?‘

„’Не.‘“

Овакво резоновање навело је многе искрене будисте да осмотре још неке доказе о Божјем постојању. Када се логично резоновање удружи са искреном хришћанском љубављу, истина има снажан утицај на људе. Он Твин, који је раније био будиста, каже: „Када сам упоредио будистичко веровање у нирвану и библијско обећање о  рају на земљи, више ми се допао рај. Али пошто сам веровао да многи путеви воде до истине, нисам видео потребу да поступам по ономе што сам научио. Онда сам почео да долазим на састанке Јеховиних сведока. Љубав коју су ми браћа показала оставила је посебан утисак на мене. Та љубав ме је подстакла да живим у складу са оним што је истина.“

Наравно, потребни су тактичност и стрпљење да би се помогло људима да промене своја веровања. Кумар Чакрабани је имао десет година када је његов отац, предани хиндус, дозволио бетелиту Џимију Завијеру да га научи да чита. „Отац га је упозорио да ме не поучава религији већ само да ме научи да читам“, каже Чакрабани. „Зато му је Џими рекао да је Моја књига библијских прича одлична публикација помоћу које деца могу научити да читају. Након што бих прочитао лекцију, Џими би издвојио време да разговара са оцем, искрено се занимајући за њега. Када је отац почео да поставља питања о религиозним темама, Џими би му тактично одговорио: ’У Библији се налази одговор. Хајде да га заједно пронађемо.‘ С временом, не само што је мој отац прихватио истину већ су још 63 члана наше породице постали Јеховини сведоци.“

Средином 1980-их, политичка ситуација у Бурми је постала веома нестабилна. Затим су 1988. десетине хиљада људи изашле на улице у знак протеста против владе. Међутим, војска је  брзо угушила демонстрације и у већем делу земље уведено је ванредно стање.

„Власти су увеле полицијски час и забраниле окупљање више од пет особа“, присећа се бетелит Кјав Вин. „Питали смо се да ли да откажемо предстојеће обласне конгресе. Али уздајући се у Јехову, обратили смо се команданту јангонског округа и замолили га да нам дозволи одржавање конгреса на ком би било 1 000 присутних. Два дана касније, добили смо дозволу! Када смо је показали надлежнима у другим областима, то их је подстакло да одобре одржавање конгреса и на њиховом подручју. Уз Јеховину помоћ, читава серија конгреса је била веома успешна!“

Након демонстрација 1988, економска ситуација у Бурми се све више погоршавала. И поред тога, браћа и сестре су показали чврсту веру у Бога тиме што им је Краљевство и даље било на првом месту у животу (Мат. 6:33).

Узмимо за пример брата по имену Чин Кан Дал, који са својом породицом живи у једном забаченом селу у Сагаингу. „Желели смо да присуствујемо обласном конгресу у Тахану, до ког се путује два дана чамцем и камионом“, објашњава он. „Али нисмо имали никога ко би припазио наше кокошке док нисмо ту. Ипак, поуздали смо се у Јехову и отишли на конгрес. Када смо се вратили, видели смо да нам је угинуло 19 кокошака, што је био озбиљан економски губитак. Па ипак, након годину дана наше мало јато се увећало на преко 60 кокошака. Те године су многи сељани изгубили кокошке због болести, али ниједна наша кокошка није угинула.“

 Још један брачни пар који је остао усредсређен на духовне ствари јесу Аунг Тин Нјут и његова жена Нјеин Мја, који имају деветоро деце и живе у сеоцету Јонша, 64 километра северозападно од Јангона. Аунг Тин Нјут се присећа: „Углавном смо јели само пиринчану кашу и поврће. Остали смо без новца, а нисмо имали ни шта да продамо. Па ипак, нисмо пали у очај. Рекао сам породици: ’Исус није имао где да спусти главу. Чак и ако будем морао да спавам под дрветом или да умрем од глади, и даље ћу верно служити Богу.‘

„Једног дана смо остали без хране. Жена и деца су ме забринуто гледали. ’Не брините‘, рекао сам. ’Бог ће нам помоћи.‘ Након јутарње службе проповедања, повео сам синове у риболов. Али наш улов је био довољан само за један оброк. Оставио сам рибарске кошаре на реци, поред локвања, и рекао дечацима: ’Вратићемо се касније, након састанка.‘ После подне је дувао снажан ветар. Када смо се вратили, видели смо испод локвања мноштво риба, које су ту нашле заклон од ветра. Спустили смо кошаре и ухватили доста риба, које смо продали да бисмо купили храну за целу седмицу.“

Увек изнова, Јеховине слуге у Мјанмару су се увериле у истинитост Божјег дивног обећања: „Никада те нећу оставити и нипошто те нећу напустити.“ Зато они спремно одговарају: „Јехова је мој помоћник, нећу се бојати. Шта ми може човек?“ (Јевр. 13:5, 6).

Од 1956, Стражарска кула редовно излази на мјанмарском (бурманском) језику. Упркос етничким сукобима, грађанском рату и економској кризи, ниједно издање није изостало. Како су се часописи штампали?

Дуги низ година, подружница је државном цензору слала неколико примерака преведеног и откуцаног текста. Након што би он одобрио текст, подружница је подносила захтев за куповину штампарског папира. Затим би неко од браће однео тај папир и текст код штампара, који је за сваку страницу ручно слагао мјанмарска (бурманска) штампарска слова — једно по једно. Брат би онда проверавао тачност текста, а штампар би штампао часопис на дотрајалој штампарској преси. Примерци часописа су затим слати код цензора, који је издавао званичну потврду којом се одобрава издавање часописа. Наравно, ова мукотрпна процедура је трајала неколико седмица, а папир и квалитет штампе су били веома лоши.

Онда је 1989. подружница почела да користи нови систем који је потпуно променио процес штампања публикација. За вишејезични електронски фотослог систем (MEPS), који су осмислила и направила браћа из главног седишта, користе се компјутери, компјутерски програми и фотослогови да би се произвели штампани текстови на 186 језика — укључујући и мјанмарски. g

„Јеховини сведоци су очигледно били први у Мјанмару који су припремали и издавали литературу помоћу компјутера“, каже Мја Маунг, који је радио у подружници. „MEPS, у  ком се користе елегантна мјанмарска слова осмишљена у нашој подружници, позитивно је утицао на локалну штампарску индустрију. Људи нису могли да разумеју како успевамо да направимо тако лепа слова!“ MEPS такође омогућава офсет штампу, што је велики напредак у односу на штампарске пресе. Штавише, захваљујући овом систему слике су високог квалитета, због чега је Стражарска кула визуелно веома привлачна.

Мјанмарска влада је 1991. одобрила издавање часописа Пробудите се! и браћа су била пресрећна. А исто тако и јавност. Један високи званичник у Министарству информисања изразио је мишљење многих читалаца следећим речима: „Часопис Пробудите се! је другачији од осталих религиозних часописа. Говори о многим занимљивим темама и лако се разуме. Веома ми се допада.“

Током протеклих 20 година, број часописа који се сваког месеца штампа у подружници порастао је са 15 000 на преко 141 000 примерака, што је пораст од скоро 900 процената! Данас су Стражарска кула и Пробудите се! опште познати часописи у Јангону и радо их читају људи из целе земље.

Након демонстрација 1988, војне власти су позвале друштвене и верске организације у Мјанмару  да се законски региструју. Наравно, подружница се спремно одазвала. Две године касније, 5. јануара 1990, влада је званично регистровала „Удружење Јеховиних Сведока“ у Мјанмару.

У то време, браћа су већ преселила канцеларију из 39. улице у једноспратну кућу која се налазила на 20 ари плаца у улици Инја, у богатом предграђу северно од града. Међутим, нови простор је убрзо постао тесан. Вив Мориц, који је у то време био у посети Мјанмару као зонски надгледник, присећа се: „Двадесет пет чланова бетелске породице радило је у тешким околностима. У кухињи нису имали шпорет, тако да је сестра кувала на једној електричној рингли. У вешерници нису имали веш-машину, па је сестра прала одећу у једном удубљењу у поду. Браћа су желела да набаве шпорет и веш-машину, али такви производи једноставно нису могли да се увезу.“

Браћи је очигледно био потребан већи објекат. Зато је Водеће тело одобрило предлог да се  сруши постојећа једноспратна кућа и на истом месту сагради нова троспратна зграда са становима и канцеларијама. Међутим, да би се овај предлог спровео у дело, браћа су морала савладати неколико већих препрека. Као прво, дозволу за градњу требало је да одобри шест различитих државних служби, од којих је свака следећа представљала вишу инстанцу. Као друго, грађевински предузимачи, којима није била позната градња с челичном конструкцијом, нису могли обавити тај посао. Као треће, добровољци из иностранства нису могли ући у земљу. И као четврто, грађевински материјал се није могао набавити у земљи, нити увести из иностранства. Изгледало је да је овај пројекат осуђен на пропаст. Али као и увек, браћа су се поуздала у Јехову. Ако је то Јеховина воља, нова подружница ће бити изграђена! (Пс. 127:1).

Кјав Вин, који служи у Правном одељењу, прича: „Захтев за грађевинску дозволу је успешно прошао пет од шест служби, укључујући и Министарство вера. Међутим, Комисија за развој града Јангона сматрала је да је троспратна зграда превисока и одбила је захтев. Када смо га други пут поднели, поново смо одбијени. Одбор подружнице ме је саветовао да будем упоран. Зато сам се усрдно молио Јехови и по трећи пут поднео захтев. Овог пута је био одобрен!

„Затим смо се обратили Министарству за имиграције. Тамо су нам рекли да странци могу добити само туристичку визу на седам дана. Али када смо им објаснили да ће добровољци из иностранства обучити локалне становнике новим методама градње, одобрили су им визе на шест месеци.

 „Онда смо се обратили Министарству трговине и тамо смо сазнали да је увоз робе обустављен. Међутим, када смо им рекли о каквом се пројекту ради, добили смо дозволу да увеземо грађевински материјал у вредности од преко милион америчких долара. А царина? Посетили смо Министарство финансија и они су нам дозволили да увеземо материјал без царине! На ове и многе друге начине, уверили смо се у истинитост Божјих речи: ’„Не војном силом ни снагом, већ мојим духом“, каже Јехова над војскама‘“ (Зах. 4:6).

Добровољци су почели да пристижу на градилиште 1997. Браћа из Аустралије су поклонила већи део грађевинског материјала, а остало је стигло из Малезије, Сингапура и Тајланда. Брус Пикеринг, који је помагао око надгледања пројекта, каже: „Нека браћа из Аустралије су направила челичну конструкцију и затим дошла у Мјанмар да је склопе део по део. На крају је све било на свом месту. Просто невероватно!“ Остали добровољци су дошли из Велике Британије, Грчке, Немачке, с Новог Зеланда, из Сједињених Држава и с Фиџија.

 Први пут после 30 година, локални објавитељи су могли слободно да се друже с браћом и сестрама из других земаља. „Били смо пресрећни. Чинило нам се да сањамо“, присећа се Доналд Дјуар. „Духовност, љубав и самопожртвованост наших гостију оставила је снажан утисак на нас.“ Један други брат каже: „Стекли смо и корисне грађевинске вештине. Браћа која су одувек користила само свеће научила су да спроводе струју. Други који су знали само за лепезе научили су да инсталирају климатске уређаје. Чак смо научили да користимо електричне алате!“

С друге стране, добровољци из других земаља били су дирнути вером и љубављу мјанмарске браће и сестара. „Браћа су сиромашна, али имају велико срце“, каже Брус Пикеринг. „Многи су  нас звали у свој дом на оброк и делили с нама храну која је њиховој породици могла да потраје неколико дана. Њихов пример нас је подсетио које су праве вредности у животу — породица, вера, наше братство, Божји благослов.“

Нова подружница је посвећена 22. јануара 2000. и том приликом је одржан посебан скуп у Народном позоришту. Локална браћа су била одушевљена што је Џон Бар из Водећег тела изнео говор за посвећење.

Како се градња нове подружнице ближила крају, браћа су своју пажњу усмерила на још једну велику потребу — Дворане Краљевства. Нобухико и Аја Којама су 1999. дошли из Јапана. Брат је помогао да се оснује Одељење за градњу Дворана Краљевства у подружници. „Ја и друга браћа смо најпре обишли сва места где се скупштине састају, путујући аутобусом, авионом, мотоциклима, бициклима, бродом и пешке“, каже Нобухико. „Често су нам биле потребне пропуснице за путовање, пошто је у многим подручјима странцима био забрањен приступ. Када смо утврдили где су биле потребне нове дворане, Водеће тело је одобрило новац за градњу у оквиру програма за земље са ограниченим финансијским средствима.

„Након што смо формирали тим добровољаца, послали смо их у предграђе главног града, Швипиту, где је била планирана градња прве дворане. Локална браћа и браћа из иностранства радила су на овом пројекту раме уз раме. То је полицију веома изненадило, па су неколико пута обуставили градњу како би код претпостављених проверили да ли је таква сарадња дозвољена. Други посматрачи су упућивали речи хвале. ’Видео сам  како један странац чисти тоалет!‘, узвикнуо је један човек. ’Никада нисам видео да странци обављају такве послове. Ви сте стварно другачији!‘

„У међувремену, други тим за градњу је почео с радовима на новој дворани у граду Тачилеику, који се налази на мјанмарско-тајландској граници. Многи Сведоци који припадају народу Тај сваког дана су прелазили границу да би заједно са својом браћом из Мјанмара радили на овом пројекту. Иако говоре различитим језицима, ове две групе су сложно радиле. Насупрот томе, отприлике у време када је градња дворане била при крају, почеле су борбе између супарничких војски које су се налазиле дуж мјанмарско-тајландске границе. Иако су бомбе и меци пљуштали на све стране, дворана је остала неоштећена. Када је  борба утихнула, у дворани су се окупиле 72 особе како би овај објекат посветиле Јехови, Богу мира.“

Од 1999, тимови за градњу Дворана Краљевства су изградили скоро 70 нових дворана широм земље. Како је то утицало на тамошње објавитеље? Једна захвална сестра, чије речи одражавају мишљење многих, кроз сузе радоснице је изјавила: „Никада нисам ни помислила да ћемо једног дана имати овако лепу дворану! Сада ћу се још више трудити да позивам заинтересоване особе на састанак. Захвална сам Јехови и његовој организацији за њихову доброту!“

Током 1990-их, након више деценија изолације, Мјанмар је полако почео да се отвара према свету. Зато је подружница затражила дозволу од владе да мисионари поново дођу у земљу. Коначно, у јануару 2003. стигли су Хироши и Џунко Аоки из Јапана, први мисионари из Галада који су после скоро 37 година дошли у Мјанмар.

„Пошто је у земљи било мало странаца, морали смо да будемо обазриви како власти не би погрешно разумеле сврху нашег проповедања“, каже Хироши. „Зато смо у почетку ишли с локалном браћом и сестрама на њихове накнадне посете и библијске студије. Убрзо смо видели да људи у Мјанмару воле да причају о Богу. Већ првог јутра које смо провели у служби, започели смо пет библијских студија!“

 „Често смо осетили Јеховино вођство“, каже Џунко. „Када смо се једном приликом враћали мотоциклом с библијског студија близу Мандалеја, пробушила нам се гума. Одгурали смо мотор до оближње фабрике и затражили помоћ. Портир је дозволио Хирошију да уђе с мотором, а ја сам морала да чекам у портирници. Био је веома радознао.

„’Откуд ви у овом крају?‘, питао је.

„’Посетили смо неке пријатеље‘, одговорила сам.

„’А зашто?‘, занимао се. ’Имали сте неки религиозни састанак?‘

„Пошто нисам била сигурна какви су му мотиви, прећутала сам.

„’Слободно реците‘, наваљивао је. ’Којој организацији припадате?‘

„Извадила сам Стражарску кулу из торбе и показала му је.

„’Знао сам!‘, узвикнуо је усхићено. Окренуо се према колегама и повикао: ’Видите! Анђео је пробушио гуму Јеховиним сведоцима да би дошли код нас!‘

„Затим је из своје торбе извадио Библију и један наш трактат. Проучавао је Библију са Сведоцима  у другом подручју, али је изгубио контакт с њима када се преселио у Мандалеј. Одмах смо почели да проучавамо Библију с њим. Касније су се придружиле и неке његове колеге.“

Године 2005, у Мјанмар су стигла још четири мисионара, који су на Филипинима завршили Школу за обучавање наименоване браће (сада Библијска школа за неожењену браћу). Један од њих, Нелсон Хунјо, суочио се са изазовом који је познат многим мисионарима — носталгијом. „Често сам плакао и молио се пре него што бих утонуо у сан“, каже он. „Онда ми је један сусретљив брат указао на стихове из Јеврејима 11:15, 16. Ту се каже да Аврахам и Сара нису са чежњом размишљали о свом дому у Уру, већ су ишли даље у складу с Божјом намером. Након што сам прочитао те стихове, више нисам плакао. Од тада сам на своје подручје за проповедање почео да гледам као на свој дом.“

Апостол Павле је у првом веку саветовао Тимотеја: „Оно што си чуо од мене [...] повери верним људима, који ће затим бити оспособљени да поучавају друге“ (2. Тим. 2:2). Применивши ово начело, мисионари су помогли локалним скупштинама да следе теократско вођство које Јеховина организација пружа браћи у целом свету.

На пример, мисионари су приметили да многи објавитељи поучавају заинтересоване особе тако што им постављају питања, а они понављају оно што пише у одломку — што је метода која се користи у већини мјанмарских школа. „Стрпљиво смо их подстицали да питају особу шта мисли о оном што је управо прочитала како би сазнали какво је заправо њено гледиште и шта осећа“, каже Јомар Убинја. „Објавитељи су спремно  применили наш предлог и захваљујући томе постали делотворнији учитељи.“

Мисионари су такође приметили да многе скупштине имају само једног старешину или слугу помоћника. Све су то била самопожртвована браћа верна Јехови, али неки од њих су имали склоност да се на веома ауторитативан начин опходе према стаду. Додуше, изгледа да су и неке старешине из првог века имале ту исту људску слабост, јер их је Павле подстакао: „Пасите Божје стадо које вам је поверено [...] не као да господарите над онима који су Божје власништво, него будите пример стаду“ (1. Петр. 5:2, 3). Како су мисионари помогли тој браћи? „Трудили смо се да поставимо добар пример тако што смо били изузетно љубазни, благи и приступачни“, каже Бенџамин Рејес. Њихов добар пример је с временом утицао и на друге. Многе старешине су промениле свој приступ и показале више разумевања према браћи и сестрама.

Браћа из Мјанмара су годинама користила Свето писмо из 19. века које је превео мисионар једне хришћанске цркве уз помоћ будистичких монаха. Овај превод садржи многе застареле изразе на пали језику и веома је тежак за разумевање. Стога, када је 2008. издат грчки део Светог писма — превод Нови свет, браћа су била ван себе од среће. „Аплауз је трајао веома дуго, а неки су чак заплакали од радости када су добили свој примерак“, присећа се Морис Раџ. „Нови превод је јасан, једноставан и тачан. Чак га и будисти лако разумеју!“ Убрзо након што је овај превод изашао, број библијских студија у земљи порастао је за више од 40 посто.

 Као и многи други језици, мјанмарски језик има два облика — формални стил који се темељи на пали и санскрит језицима и колоквијални стил који се користи у свакодневном говору. Оба језичка облика имају усмену и писмену форму. Скоро све наше старије публикације писане су формалним стилом, који је данас тешко разумљив све већем броју људи. Имајући то у виду, подружница је недавно почела да преводи публикације на говорни мјанмарски језик, који већина људи лако разуме.

Нове публикације су одмах наишле на одобравање читалаца. Надгледник Преводилачког одељења, Тан Тве У, објашњава: „Људи су имали обичај да кажу: ’Ваша литература је врло квалитетна, али је не разумемо.‘ Сада им се лице просто озари када добију литературу, и одмах почну  да је читају. Многи су рекли: ’Ова литература се тако лако разуме!‘ “ Чак су се и коментари на скупштинским састанцима побољшали, јер присутни сада јасно разумеју шта пише у нашим публикацијама.

Преводилачко одељење тренутно има 26 преводилаца који су подељени у три језичке групе — мјанмарски, хака чин и сгау кајин језик. Литература се преводи и на 11 других локалних језика.

Циклон Наргис, праћен снажним олујним ветром брзине од 240 километара на сат, погодио је 2. маја 2008. обалу Мјанмара, остављајући за собом пустош и смрт од делте реке Иравади до тајландске границе. Циклон је угрозио преко два милиона становника, док је око 140 000 људи погинуло или се воде као нестали.

Хиљаде Јеховиних сведока било је на удару циклона, али ипак нико није страдао. Многи су преживели јер су потражили заклон у новим Дворанама Краљевства. У приобалном селу Ботингон у подручју делте реке Иравади, 20 Сведока и 80 сељана девет сати су седели на кровним гредама Дворане Краљевства, док је вода навирала скоро до плафона, а затим се повлачила.

Подружница је одмах послала групу за хуманитарну помоћ у најтеже погођено подручје делте. Путујући опустошеним подручјем које је било прекривено лешевима, група је стигла у Ботингон и донела храну, воду и лекове. Били су први тим који је стигао у то подручје. Након што су примили неопходну помоћ, браћа и сестре су чули охрабрујуће библијске говоре и добили Библије и  библијску литературу, пошто је циклон уништио све што су поседовали.

Да би надгледала ову огромну хуманитарну акцију, подружница је формирала неколико Одбора за хуманитарну помоћ у Јангону и Басеину. Ови одбори су организовали да стотине добровољаца жртвама циклона деле воду, пиринач и друге основне животне намирнице. Такође су основани тимови за градњу који су ишли од места до места и обнављали оштећене или разорене домове Сведока.

Један од добровољаца, Тобајас Ланд, прича: „Моја жена Софија и ја пронашли смо 16-годишњу Меј Син У међу рушевинама породичне куће како суши своју Библију на сунцу. Она је једини Сведок у породици. Кад нас је видела, осмехнула се, али јој је суза склизнула низ образ. Убрзо је стигао тим браће са шлемовима, алатом и грађевинским материјалом и почео да гради нову кућу за ту породицу. Комшије су биле задивљене! Људи су данима из прикрајка посматрали градилиште, које је постало главна атракција у том крају. Посматрачи су са одушевљењем коментарисали: ’Никада нисмо видели овако нешто! Види се да сте уједињени и да волите једни друге. И ми желимо да постанемо Јеховини сведоци.‘ Родитељи, браћа и сестре ове девојчице сада долазе на састанке и цела породица лепо духовно напредује.“

Хуманитарна акција је трајала месецима. Браћа су испоручила тоне хуманитарне помоћи и обновила или поново изградила 160 домова и 8 Дворана Краљевства. Циклон Наргис је донео трагедију и невољу народу Мјанмара, али је тада дошло до изражаја и нешто драгоцено — љубав која уједињује Божји народ и слави Јеховино име.

Почетком 2007, мјанмарска подружница је добила једно врло занимљиво писмо. „Водеће тело нас је замолило да организујемо међународни конгрес у Јангону“, каже Џон Шарп, који је са својом супругом Џенет стигао у подружницу годину дана раније. „Планирано је да на конгресу 2009. присуствују стотине страних делегата из десет земаља — нешто што никада раније нисмо имали у Мјанмару!“

Џон даље каже: „Толико питања нам је прошло кроз главу: ’Где бисмо могли одржати тако велики скуп? Да ли ће дођи објавитељи из удаљених подручја? Где ћемо их сместити? Како ће путовати? Да ли ће имати новца да купе храну за породицу? Како ће реаговати власти? Да ли ће дозволити такав скуп?‘ Изгледало је као да има безброј препрека. Међутим, присетили смо се Исусових речи: ’Оно што је људима немогуће, Богу је могуће‘ (Лука 18:27). Уздајући се у Бога, почели смо са озбиљним припремама.

„Убрзо смо пронашли одговарајуће место за конгрес — Национални мјанмарски затворени стадион, климатизовани објекат са 11 000 места, који се налази недалеко од центра града. Одмах смо поднели молбу за коришћење тог објекта. Међутим, прошло је више месеци и до конгреса је остало само неколико седмица, а ми још увек нисмо добили одговор. Онда је стигла поражавајућа вест: Управа стадиона је изнајмила објекат за одржавање турнира у кик-боксу баш у време када је требало да ми одржимо конгрес. Пошто нисмо имали времена да тражимо друго место, стрпљиво смо преговарали са организатором турнира и још многим службеницима како бисмо нашли решење.  На крају је организатор турнира признао да може одложити тај догађај, али само ако се 16 професионалних кик-боксера који су се пријавили за турнир сложи да преправе своје уговоре. Када су кик-боксери чули да Јеховини сведоци желе да одрже посебан конгрес на стадиону, сви су се сложили да им изађу у сусрет.“

„Међутим, још увек смо чекали да нам власти одобре закуп стадиона, а наша молба је већ четири пута била одбијена“, каже Кјав Вин, такође члан Одбора подружнице. „Помолили смо се Јехови и састали се с генералом који је надзирао све стадионе у Мјанмару. До конгреса су остале још само две седмице, а ово је био први пут да нам је било дозвољено да разговарамо с тако високим  званичником. На нашу радост, молба је одобрена!“

Док се све ово дешавало, хиљаде делегата из целог Мјанмара и других земаља путовале су до Јангона авионом, возом, бродом, аутобусом, камионом и пешке. Многе мјанмарске породице су месецима штеделе новац. Неки су узгајали пољопривредне културе, други су држали свиње, неки су шили одећу, а неки покушали да нађу злато у рекама. Многи од њих никада нису били у неком великом граду нити су икада видели странце.

Преко 1 300 делегата са севера земље пристизало је на железничку станицу у Мандалеју да ухвате посебан воз који је изнајмљен да их превезе до Јангона. Група Сведока која живи у брдима Нага путовала је шест дана, носећи на леђима два објавитеља чија су се импровизована инвалидска колица успут сломила. Стотине су чекале на перону железничке станице, разговарале, смејале се и певале песме Краљевства. „Сви су били узбуђени“, каже Пум Чин Каи, који је помагао око превоза објавитеља до конгресног места. „Обезбедили смо довољно хране, воде и простирки за спавање. Када је воз коначно стигао, старешине су помогле свакој групи да се укрца у свој вагон. На крају се преко разгласа зачуло: ’Воз Јеховиних сведока полази!‘ Бацио сам поглед на перон да видим да ли су сви ушли и ускочио сам у вагон!“

У међувремену, скоро 700 страних делегата сместило се у хотеле у Јангону. Међутим, где ће бити смештено преко 3 000 делегата из Мјанмара? „Јехова је отворио срца браће и сестара из Јангона који су се побринули за делегате“, каже Мјин Лвин, који је био у Одељењу за смештај. „Неке породице су примиле и по 15 делегата.  Они су платили боравишну таксу за своје госте и обезбедили им доручак и превоз до стадиона. Многи делегати су били смештени у Дворанама Краљевства, а стотине њих су спавале у једној великој фабрици. Ипак, и поред толико труда, око 500 делегата још увек није имало смештај. Објаснили смо проблем управи стадиона и они су дозволили да делегати спавају на стадиону. Тако нешто никада раније нису учинили!“

 Пошто је стадион био у лошем стању, више од 350 добровољаца радило је десет дана како би га припремили за конгрес. „Поправили смо водоводне и електричне инсталације, као и климатске уређаје, а затим смо офарбали и очистили цео објекат“, каже надгледник конгреса Тај Вин. „То је било одлично сведочанство. Официр који је био у управи стадиона изјавио је: ’Хвала вам! Хвала вам! Молићу се Богу да сваке године користите овај стадион!‘“

Преко 5 000 људи је присуствовало конгресу који се одржао од 3. до 6. децембра 2009. Последњег дана су многи делегати обукли разнобојне традиционалне ношње и тиме још више украсили цео овај скуп. „Сви су се грлили и плакали — чак и пре почетка програма!“, рекла је једна сестра. Након што је Герит Лош из Водећег тела упутио закључну молитву, публика је дуго аплаудирала  и махала. Једна 86-годишња сестра је рекла оно што би многи потврдили: „Осећала сам се као да сам у новом свету!“

Многи владини службеници су такође били задивљени. „Овај скуп је посебан“, рекао је један од њих. „Нико не псује, не пуши, нити жваће бетелове орахе. Људи из различитих етничких група су уједињени. Никада нисам видео скуп попут овог!“ Морис Раџ каже: „Чак је и један високи официр у Јангону изјавио да он и његове колеге никада нису видели тако упечатљив догађај“.

Многи делегати су се сложили да су присуствовали једном посебном догађају. Један брат је изјавио: „Пре конгреса смо само слушали о нашем међународном братству. Сада смо то и видели! Никада нећемо заборавити љубав наше браће.“

Пре скоро 2 000 година, Исус је својим ученицима рекао: „Подигните очи и погледајте поља, како су зрела за жетву“ (Јов. 4:35). Исто се може рећи и за данашњи Мјанмар. Данас у овој земљи има 3 790 објавитеља, што је у просеку један објавитељ на сваких 15 931 становника — заиста огромно поље за жетву! Будући да је на Спомен-свечаности 2012. било 8 005 присутних, потенцијал је велики!

Још један доказ томе је држава Ракине, приобално подручје које се граничи с Бангладешом и има близу четири милиона становника, али ниједног Јеховиног сведока. „Сваког месеца добијемо много писама од људи с тог подручја који траже литературу и помоћ да разумеју Библију“, каже Морис Раџ. „Такође се све већи број будиста у Мјанмару, посебно младих, интересује  за истину. Зато непрестано молимо Господара да пошаље још радника на жетву“ (Мат. 9:37, 38).

Пре скоро 100 година, двојица неустрашивих пионира донела су добру вест у ову претежно будистичку земљу. Од тада хиљаде људи различитог етничког порекла чврсто заступају истину. Упркос ратним сукобима, политичким немирима, великом сиромаштву, религиозном противљењу, изолованости од остатка света и природним катастрофама, Јеховини сведоци у Мјанмару показују непоколебљиву оданост Јехови Богу и његовом Сину, Исусу Христу. Они су и даље одлучни да проповедају добру вест о Краљевству и да ’потпуно устрају и буду дуготрпљиви с радошћу‘ (Кол. 1:11).