• ЗЕМЉЕ И ТЕРИТОРИЈЕ 239

• БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 7 782 346

• УКУПАН БРОЈ САТИ ПРОВЕДЕНИХ У СЛУЖБИ 1 748 697 447

• БРОЈ БИБЛИЈСКИХ СТУДИЈА 8 759 988

• БРОЈ ЗЕМАЉА 58

• БРОЈ СТАНОВНИКА 968 989 710

• БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА 1 312 429

• БРОЈ БИБЛИЈСКИХ СТУДИЈА 2 999 639

Одлучила је да не абортира

У Адис Абеби, главном граду Етиопије, живи Саба, жена која држи једну продавницу. Две наше сестре су јој једном приликом пришле и понудиле Пробудите се! који је говорио о абортусу. Саба их је позвала унутра и кроз сузе им испричала да размишља да абортира. Док су разговарале, све три су биле толико дирнуте да су почеле да плачу. Саба је тог дана одлучила  да задржи бебу и објаснила свом мужу зашто је тако решила. Родила је прелепу девојчицу. Такође је почела да проучава Библију и с временом се крстила. Сада је пионир. Њен муж је такође проучавао Библију и крстио се, а у априлу 2012, крстило се и њихово двоје старије деце.

’Да ли можемо да поразговарамо с њим?‘

Једном приликом су покрајински надгледник и објавитељ из Етиопије проповедали од куће до куће. На једним вратима су наишли на кућну помоћницу и питали је да ли могу разговарати са газдом. Она је рекла да то није могуће, па су је питали да ли би му онда могли оставити литературу. Отишла је да га пита, а кад се вратила рекла је да би газда волео да најпре види ту литературу.

Браћа су јој дала часопис да га покаже. Након неколико минута се вратила и јавила им да он жели да га прочита. Онда је један од њих рекао: „Ако ваш газда не може да изађе, да ли ми можемо да уђемо и поразговарамо с њим?“ Жена је поново отишла да га пита. Овог пута је остала мало дуже, тако да су браћа почела да се питају да ли ће се она уопште и вратити. Коначно се вратила и позвала их унутра. Кад су ушла, браћа су видела да је газда, који се зове Јиргу, заправо старији човек и да је већ десет година везан за постељу, да не може да устане, чак ни да се придигне. Кућна помоћница се претходно задржала зато што му је помагала да се обуче, а затим је поспремила собу.

 Браћа су том човеку пренела добру вест. Пошто му се свидело оно што је чуо, пристао је да проучава Библију. Како је напредовао у проучавању, здравље му се поправило. После извесног времена је могао да устане из кревета и да се креће у инвалидским колицима. Убрзо је почео да иде на састанке и крстио се на једном недавном обласном конгресу.

Црква чије је књиге читао његов отац

Калвин, који живи у Зимбабвеу, имао је свега четири године кад му је умро отац, од кога му је остала само торба са две књиге, Свето писмо — превод Нови свет и 1. том књиге Исаијино пророчанство — светло за читаво човечанство. „Држи се цркве чије су ово књиге“, рекао му је отац. „Тамо је истина.“

Након што му је умрла и мајка, бака је преузела бригу о њему. Калвин је девет година одбијао да иде с баком у њену цркву, говорећи да ће једног дана наћи „цркву“ чије књиге му је оставио отац.

Једног дана је дечакова бака срела једну нашу сестру. Не знајући да је она Јеховин сведок, рекла јој је да има тврдоглавог унука који неће да иде с њом у цркву. Уместо тога, он је недељом читао књиге које су му остале од оца. Сестра је питала које су то књиге. Бака је рекла да мисли да су то „неке од оних глупавих књига Јеховиних сведока“.

Сестра је на то рекла да би волела да упозна дечака. Кад су се срели, Калвин је био ван себе од среће. Сестра је сместа почела да проучава Библију с њим, користећи књигу Шта Библија заиста научава?, а дечак је одмах кренуо на састанке,  упркос бакином жестоком противљењу. Чврсто је одлучио да се држи истине и једва чека време када ће почети ускрсење, јер се нада да ће тада поново бити заједно са својим родитељима. Калвин се крстио у августу 2012.

’Бог ком служиш је јак‘

Каро живи у Уганди. Само месец дана након што је почела да проучава Библију, почео је да јој се жестоко противи њен муж Мартин, који се бавио врачањем. „Због тих твојих књига преци више не могу да уђу у кућу“, говорио јој је. Почео је да је малтретира и прети да ће је убити уколико не престане с проучавањем Библије. Такође је престао да се брине за породицу у материјалном погледу. Каро је остала прибрана, почела је да у башти узгаја храну за породицу и наставила је да проучава Библију. Касније, када је постало очигледно да јој је живот у опасности, Каро је побегла од куће. Није јој било лако да се сама издржава. Међутим, кад је чула да су се њихова деца разболела, скупила је оно мало новца што је имала и купила им потребне лекове.

Након извесног времена, муж ју је позвао телефоном. „Хтео бих да се вратиш кући“, рекао је. „Видео сам да је Бог ком служиш јак и да је уз тебе. Молим те, позови људе који су те поучавали да поуче и мене. Стварно желим да се променим.“ Мартин је озбиљно мислио то што је рекао. Ова породица је сада заједно и срећна је. И Мартин и Каро су се крстили на конгресу у августу 2012.

Проповедник из удаљеног града

Док је живео у једном граду далеко од своје куће у Кенији, Дејвид је почео да проучава  Библију с Јеховиним сведоцима. После извесног времена је морао да се врати у своје родно место, Локичар, које је забачено у северозападном делу Кеније. Најближа скупштина се налазила у Лодвару, удаљеном око 165 километара. Дејвид четири године није имао готово никакав контакт са Сведоцима, али је зато проповедао комшијама и рођацима, објашњавајући им оно што је сазнао за кратко време током ког је проучавао Библију. Некима се допало оно што су чули и Дејвид је убрзо проучавао Библију с неколико људи. Затим је 2007. ступио у контакт с браћом из Лодвара и наставио да проучава с њима тако што је ишао код њих двапут месечно, такси мотоциклом или минибусом.

Како је стицао све више знања, тако је и његова ревност за службу постајала све већа. Иако није био крштен, недалеко од своје куће је подигао привремену „Дворану Краљевства“ од блата са сламнатим кровом и тамо је одржавао састанке са заинтересованим особама. Међутим, није се свима у селу допало што он проповеда, тако да су га неки две године вербално и физички нападали. Једном приликом су га неки сељани тукли док се није онесвестио, оптужујући га да је донео „Ђаволску религију“ у њихово село. Међутим, Дејвид је затражио помоћ од надлежних и малтретирање је престало, а он је наставио да проповеда. „Истина је мој живот“, каже он. „Никакво противљење ме не може зауставити.“

Дејвид се крстио 2009. године и сада је слуга помоћник и општи пионир. Он и његов петнаестогодишњи син су једини објавитељи на том подручју. Међутим, у априлу 2012. на Спомен-свечаности у  „дворани“ коју је Дејвид саградио присуствовало је око 60 људи из села.

„Докажите из Библије да она греши“

Током једног дугог путовања аутобусом, Џенет, општа пионирка из Гане, читала је књигу Шта Библија научава. На једној станици је ушао неки проповедник, одржао проповед и затим позвао путнике да дају прилог за његову службу. Џенет му је рекла: „Рекли сте да су Исус и Бог једно. Ко се онда обратио Исусу приликом његовог крштења?“

Проповедник јој је одговорио: „То је мистерија.“

Џенет је отворила четврто поглавље књиге Шта Библија научава, издвојила неке стихове и замолила неколико путника да их прочитају. Затим је објаснила разлику између Исуса и Свемоћног Бога, Јехове.

„Ти си вештица“, рекао јој је проповедник.

На то су путници стали у њену одбрану и рекли: „Докажите из Библије да она греши, уместо што је називате вештицом.“ Проповедник је бесан изашао на следећој станици. Млада жена која је седела до Џенет рекла јој је: „Мислила сам да је Јехова име цркве коју су Сведоци изградили. Нисам знала да је то Божје име све док нисам чула ваш разговор са свештеником.“

Њих две су наставиле разговор и Џенет је узела њен број телефона и обећала да ће је назвати. Кад је та жена стигла кући испричала је својој баки шта се десило у аутобусу. Бака се такође изненадила када је чула да је Божје име Јехова. Џенет се касније побринула да неки Сведоци наставе да посећују ову жену и њену баку. Сада обе долазе на наше састанке.

• БРОЈ ЗЕМАЉА: 57

• БРОЈ СТАНОВНИКА: 946 087 916

• БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА: 3 861 145

• БРОЈ БИБЛИЈСКИХ СТУДИЈА: 4 196 922

Прихватила је истину тамо где се најмање надала

Затворски чувари у Боливији морали су да примене силу док су уводили у затвор 20-годишњу Андреу, која их је све време псовала и клела. Као насилна и снажна особа, представљала је страх и трепет за људе око себе. Међутим, Лејди, наша сестра која је доспела у затвор због лажних оптужби, није се плашила ове девојке, већ јој је било жао. Лејди је имала  обичај да свако јутро прочита наглас једну песму из наше песмарице. Кад ју је Андреа чула, питала је: „Јесте ли ви Јеховин сведок?“

Кад је Лејди потврдно одговорила, Андреа је рекла: „И моја мајка је Јеховин сведок. Ишла сам с њом на састанке. Проучавала је Библију са мном.“ Затим је почела да плаче. Наредних неколико дана су разговарале о дубоким духовним темама, а када је дошло време за Андреино суђење, заједно су се помолиле Јехови за помоћ и вођство. Андреа је била ослобођена и наставила је да учи о Јехови. Брзо је испунила услове за некрштеног објавитеља и сада се спрема за крштење.

Лејди је добро искористила време које је провела у затвору и почела је да проучава Библију са 21 особом. Сада кад је на слободи, она трипут недељно иде у посету тим затвореницама како би с њима проучавала Библију.

Веб-сајт www.pr418.com

Када је једне недеље у пролеће 2011. лепо обучен брачни пар с двоје деце ушао у једну Дворану Краљевства у Канади, сви су мислили да су то Сведоци из неког другог града. Међутим, слуга помоћник који се зове Доминик и гост по имену Марк-Андре одмах су се препознали. Доминик је 17 година раније проучавао Библију с њим. У протекле две године, Марк-Андре и његова супруга Јосеј су са веб-сајта www.pr418.com преузимали и читали часописе Стражарска кула и Пробудите се! и из њих разумели да би требало да цела породица иде у Дворану Краљевства.  Објавитељи у скупштини су се одмах договорили с њима за проучавање Библије и цела породица је почела да редовно долази на све састанке. Након само два месеца проучавања, ова породица је увела своје вече за породично проучавање Библије. Сви и даље лепо напредују, а Јосеј је у мају 2012. имала своју прву тачку у Теократској школи проповедања.

„Дао ми је свој ручак и шешир“

На обласном конгресу 2010. у Чилеу, десетогодишњи Марсело је приметио да старији господин који је сео поред њега није имао код себе никакву литературу.

„Овај човек нема Библију“, шапнуо је својој мајци.

„Можете заједно пратити стихове из твоје“, одговорила му је она. Тако се Марсело окренуо ка том господину, чије је име Виктор, и заједно с њим пратио све стихове. Кад је почела пауза, Марсело се окренуо ка мајци и рекао: „Он није понео ручак.“ Мајка му је предложила да подели свој с њим. Дечак му је дао сендвич и шољу чаја. Док је Виктор јео, Марсело му је показао све стихове којих се могао сетити.

После подне је сунце постало јако. Марсело се поново окренуо ка мајци и рекао јој: „Он нема шешир.“

Мајка му је одговорила: „Дај му свој.“ Тако је и урадио. Након програма, Марсело и Виктор су се поздравили и растали.

Следеће године на обласном конгресу, Марсело га је потражио. Обрадовао се кад је видео да је дошао, и то овог пута с краватом. Кад је Виктор угледао Марсела, рекао је: „Данас сам овде због  овог младог господина. Прошле године сам добио позивницу за конгрес и дошао сам. Овај дечко ми је помогао да пратим стихове из његове Библије и дао ми је свој ручак и шешир. Сада проучавам Библију.“ Виктор је постао некрштени објавитељ.

Похвала једне новинарке

Једна позната новинарка у Венецуели описала је у својој колумни шта је доживела с корисничким сервисом једне државне телефонске компаније када је звала због неких техничких проблема које је имала. Оператер који се јавио одговорио јој је штуро и нељубазно, тако да ништа није могла да уради. Када је следећи пут звала, јавио се млади човек који се представио као Мисаел. Био је врло љубазан и помогао јој је да реши проблем. Ова жена је написала: „Током целог разговора са мном, овај младић је био изузетно љубазан, пун поштовања и спреман да помогне. Уз његову помоћ сам могла да решим проблем и сазнала сам шта треба да урадим у сличним ситуацијама.“

Након што га је новинарка похвалила, он јој је објаснио да се као Јеховин сведок труди да се према људима опходи онако како нас је Исус поучио. Новинарка је затражила да разговара с Мисаеловим претпостављеним. Похвалила га је за одличан посао који обавља. У свом чланку је написала да је Мисаел примеран грађанин Венецуеле и Јеховин сведок и закључила следећим речима: „Овакви људи су нам потребни у свим јавним службама.“

„Немојте бити тврдоглави!“

Петнаестогодишња Габријела је глува. Она је била пресрећна када се у октобру 2011. крстила  на обласном конгресу за знаковни језик у Еквадору. Била је толико узбуђена да је, када се у понедељак вратила у школу, питала професорку да ли може да целом разреду саопшти једну вест. Она јој је то дозволила и Габријела је сва одушевљена стала пред разред и на знаковном језику објавила: „Срећна сам што сам прошлог петка, суботе и недеље била на једном конгресу и крстила се као Јеховин сведок. Такође желим да вам кажем да живимо близу краја садашњег поретка. Остало је још врло мало времена! Свако треба да што пре поправи све што не ваља у свом животу. Немојте бити тврдоглави. Бојте се Бога!“ То је оставило снажан утисак на њене другове и другарице из разреда.

 Касније, на великом одмору, пришла јој је Кати, неактивна сестра која је такође глува. Питала је Габријелу како је било на конгресу. Габријела јој је пријатељски рекла: „Било је дивно! Али, сада као крштени Сведок желим да останем верна Јехови. Зато ти морам рећи да не могу више да се дружим с тобом, јер се више не држиш Божјих мерила. То би могло угрозити моје пријатељство с Богом. Треба да се промениш. Моли се Јехови и разговарај са старешинама. Знам да можеш да се поправиш.“ Захваљујући Габријелином директном, али добронамерном савету, Кати је разговарала са старешинама, добила духовну помоћ и поново постала активна у служби проповедања.

Позајмила је лаптоп од професорке

Једном приликом је једној нашој 16-годишњој сестри из Сједињених Држава цео разред почео да поставља питања о њеној религији, али она није имала никакву литературу код себе, чак ни Библију. Пошто је желела да одговоре поткрепи стиховима из Библије, позајмила је од професорке лаптоп и отишла на веб-сајт www.pr418.com. Не само што је одговорила на њихова питања већ им је и показала како могу користити овај сајт. Објаснила им је да кад год имају нека библијска питања и у близини нема Сведока с којима би могли поразговарати, увек могу отићи на овај сајт и добити одговор. Како су дани одмицали, сестра је приметила да другови и другарице имају све мање и мање питања. Када је питала шта је разлог томе, неки су рекли да редовно иду на наш сајт преко мобилних телефона. То је радила чак и професорка.

• БРОЈ ЗЕМАЉА: 48

• БРОЈ СТАНОВНИКА: 4 222 869 785

• БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА: 674 608

• БРОЈ БИБЛИЈСКИХ СТУДИЈА: 662 736

Спречен сукоб између два села

Док је ишла на сахрану, група Сведока је пролазила кроз једно мало село у Индонезији. Један од њих, пионир, приметио је младиће који су стајали поред пута. Кратко је поразговарао с њима и оставио им брошуру Слушајмо шта нам Бог говори и живимо вечно. Мало касније је туда пролазила једна  сестра која се враћала кући. Пришао јој је човек који је у руци држао ту брошуру и захвалио јој што ју је дала његовим синовима. „Та брошура им је спасла живот!“, рекао је. Сестра, која није знала о чему се ради, питала је шта се десило. Отац тих младића јој је објаснио да су момци из његовог села планирали да нападну једно друго село. У складу с локалним обичајем, намеравали су да се освете за увреду која је нанета њиховом другу. Међутим, када су младићи прочитали брошуру, разумели су да насилни људи неће моћи да живе у Рају. Зато су се смирили, одустали од плана и разишли се. Овај обрачун је могао бити опасан, али је спречен захваљујући библијској поруци из ове брошуре.

Трансвестит се променио

Рек се родио у патријархалној породици у Камбоџи, али су и он и његов брат близанац већ у врло раном узрасту почели да се понашају као девојчице. Играли су се луткама и привлачила их је одећа за девојчице. Њихова мајка је била збуњена, било ју је срамота, али није знала шта да ради. Њих двојица би кренула у школу обучени као дечаци, али чим би тамо стигли, одмах би се пресвлачили у одећу за девојчице. Када су имали 16 година, пријавили су се за такмичење у лепоти за трансвестите и тамо су их запазили људи из света забаве. Тако су почели да се појављују на телевизији и да играју у комедијама. Рек је убрзо почео да живи као хомосексуалац и да се дружи с другим трансвеститима.

 Мајка је почела да иде у цркву и водила га је са собом. Премда је пристао да обуче мушку одећу, одбио је да скрати своју дугу косу. Пастор је често Реку упућивао понижавајуће коментаре и исмевао његов начин живота. Па ипак, Рек је сматрао да би требало да покуша да проучава Библију у цркви. Прве седмице је устао рано и прешао бициклом неколико километара до цркве, али пастор му је рекао да се не осећа добро и да не може да проучава с њим. Када се следеће седмице пастор уопште није ни појавио, Рек је био огорчен.

Међутим, кад се вратио кући, његов брат близанац му је рекао да је била нека жена и понудила им да бесплатно проучавају Библију код куће. Оставила је и књигу Шта Библија научава. Тако су њих двојица почели да проучавају Библију са овом сестром и њеним мужем. Након шест месеци, Реков брат је рекао да мисли да није спреман да мења свој живот и престао је да проучава. С друге стране, на Река је снажно утицало оно што стоји у 1. Коринћанима 6:9, 10. Врло добро је разумео шта треба да уради. Захваљујући томе што је марљиво читао и проучавао Библију, молио се и редовно ишао на састанке, успео је да промени начин живота. Њихова мајка такође проучава Библију и лепо напредује. Када се Рек крстио, она је кроз сузе рекла: „Тако сам срећна што се мој син крстио као мушкарац.“ Он је сада општи пионир.

Гатара је променила свој начин живота

Ор Ја се бавила магијом, лечењем, давала је савете и прорицала судбину. Један пар специјалних пионира који служи у Хаифи, у Израелу, наишао је на њу док су проповедали од куће до куће. Она их је поздравила следећим речима: „Ако причате  о Богу, уђите!“ Њен дом је био пун предмета повезаних с магијом и мистицизмом. Рекла је да добија поруке од Бога, неке преко „духа“ једног покојног рабина.

Овај пар је понудио да бесплатно проучавају Библију с њом и то јој се допало. Само два дана пре него што су јој они дошли на врата, ова жена се молила Богу да јој пошаље некога ко би јој помогао да разуме Библију, али без рабинских тумачења. Након месец дана проучавања питала их је: „Има ли још људи који верују исто што и ви?“ Дошла је с њима на састанак и била импресионирана тиме што су други били срдачни и љубазни према њој. Од тада је редовна на састанцима.

Након два месеца проучавања, Ор Ја их је питала у вези с предстојећим конгресом: „Зар то није време кад се нови крштавају? Ако је тако, имате само два месеца да ме припремите за крштење!“ Као први корак, побацала је све што је користила за гатање, иако је вредело много новца. Престала је да се бави тиме и почела је да проповеда другима, нудећи књигу Шта Библија научава и часописе свима који су раније користили њене услуге. Кад се разболела, није желела да користи некадашње методе лечења. Пошто је престала с гатањем, четири месеца није имала никаква примања. Па ипак, поставила је одређене услове да би прихватила неки посао — да ради четири дана седмично по шест сати на дан — како би имала времена за теократске активности. На крају је нашла одговарајућ посао. Затим је продала своју велику кућу и изнајмила мали стан.

 С временом је Ор Ја била спремна за крштење, али је недељу дана пре конгреса сломила ногу. Међутим, нога у гипсу је није спречила да се крсти. Данас је Ор Ја активан објавитељ. Она сведочи људима који су раније користили њене услуге и с неколико особа проучава Библију.

Припадник култа проналази истину

Два глува брата близанца у забаченом планинском подручју Филипина почела су да проучавају Библију. Обојица су припадала једном култу и веровала да их оружје не може повредити док год носе одређене амајлије и шалове ради заштите. Били су обучени како да користе ножеве, мачете и ватрено оружје и учествовали су у многим борбама против побуњеника у планинама. Култ им је дозволио да проучавају Библију, али под условом да их Сведоци не наговарају да напусте култ.

Наша браћа су, наравно, подстакла близанце да сами донесу одлуку шта ће урадити у складу са оним што уче из Библије. Један од њих је сматрао да не би могао да промени свој живот како би прихватљиво служио Богу. Други је, међутим, наставио да проучава. Да би га охрабрио, брат који је проучавао с њим, отворио је Библију и објаснио му на знаковном језику: „Твоје име, Самуел, налази се у Библији. Самуило, о ком говори Библија, служио је истинитом Богу, Јехови, све до дубоке старости. И ти можеш бити веран и послушан Јехови.“ То је дирнуло Самуела. „Ако се моје име налази у Библији“, размишљао је он, „онда и ја морам стати на Јеховину страну.“ Саопштио је припадницима култа да се сели с тог подручја. Спалио је све своје амајлије и друге ствари повезане са окултизмом. Након тога је брзо напредовао. Сада је крштени Јеховин слуга и с пуно жара  помаже другим глувим особама да сазнају истину из Библије.

Дете се суочава с прогонством

Раџив живи у једном забаченом селу на северу Индије. Када је имао девет година и ишао у четврти разред, његов учитељ, који је Јеховин сведок, учио је децу моралним вредностима помоћу књиге Учи од Великог Учитеља. Раџив је упијао све што је учитељ говорио и почео је да то примењује у свом животу. Рекао је учитељу да је престао да лаже и да се туче с другом децом и да сада на одмору дели ужину са онима који нису ништа понели.

 Док је учио о обећаном рају на земљи, почео је да о томе говори другима у свом селу, као и путницима док је путовао возом. То је сметало његовим родитељима, јер их је било срамота због његовог проповедања. Рекли су му да престане да говори о Јехови и Исусу. Пошто то није помогло, почели су да га туку, а мајка би му сакрила одећу кад би се вратио из школе како не би имао у чему да изађе и говори другима о поруци из Библије. Нису му дали да спава на свом кревету и знатно су му смањили оброке. Пошто ни то није помогло, позвали су једног свештеника да га уразуми.

Свештеник је остао код њих неколико дана, покушавајући да наговори Раџива да се поклони пред једним идолом. Кад је дечак рекао да је тај идол обичан камен, а не живи бог, свештеник му је рекао да треба да ’гледа очима свог срца‘. Раџив је узео парче папира и на њему написао „100 рупија“. Затим га је дао свештенику и замолио га да за то купи чоколаду и да му врати кусур. Он му је одговорио да није будала, да је то само парче папира без икакве вредности. „Ако папир гледате очима свог срца“, рекао је Раџив, „видећете да овај папир има вредност.“ На то је свештеник бесно гурнуо дечакову главу и присилио га да се поклони пред идолом. „Можете ми на силу сагнути главу пред овим кипом, али никада нећете успети да окренете моје срце“, рекао је Раџив. На крају је свештеник отишао, рекавши да је немогуће поправити тог дечака и да би и сам могао врло  лако изгубити своју веру уколико би још остао. Родитељи су уписали Раџива у другу школу. Међутим, он није престао да говори о Јехови и његовом обећању о рају на земљи свима који желе да слушају. Сада има десет година и још увек се ослања на Јехову за помоћ да сачува своју веру снажном.

Нашла је Библију коју је тражила

Док је Лариса сведочила продавачици у једној књижари у Јерменији, ушла је нека жена и питала да ли имају Библију превод Нови свет. Продавачица је одговорила да немају такву Библију али да јој може показати неки јерменски превод. „Да ли се тај превод лако разуме?“, питала је муштерија. Продавачица јој је прочитала неколико стихова и рекла: „Делује разумљиво.“ Незадовољна одговором, жена је рекла да јој треба баш превод Нови свет. Лариси је синула једна идеја. Имала је у ташни своју Библију на јерменском. Извадила ју је и замолила жену да прочита шта пише на корицама. Жена је прочитала: „Свето Писмо — превод Нови свет.“ Била је то баш она Библија коју је тражила!

Жена је испричала да су њени ћерка и зет у Грчкој управо почели да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима. Пошто још увек нису добро говорили грчки, замолили су је да када следећи пут буде долазила понесе превод Нови свет на јерменском. Наша сестра јој је дала своју Библију и рекла: „Молим вас, дајте им је и реците им да је то поклон од Јехове.“ Жена је била одушевљена кад јој је Лариса понудила да проучава Библију с њом. Размениле су бројеве телефона како би ова жена могла почети да проучава чим се врати из Грчке.

• БРОЈ ЗЕМАЉА: 47

• БРОЈ СТАНОВНИКА: 738 679 198

• БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА: 1 595 888

• БРОЈ БИБЛИЈСКИХ СТУДИЈА: 841 260

Није задржала новчаник

Нина, општа пионирка из Босне, проучава с једном ромском породицом. Њихова десетогодишња ћерка је на улици нашла новчаник с новцем, кредитним картицама и документима. Пре него што је упознала истину, на све вредне ствари које би нашла гледала је као на драгоцени поклон, али сада је поразговарала с мајком и одлучила да новчаник преда  полицији. Одлука ове породице је за сваку похвалу јер су врло сиромашни и немају довољно новца ни за храну. Полицајац ком су предали новчаник се веома изненадио. Након два сата су били позвани да поново дођу у полицијску станицу. Човек ком је припадао новчаник чекао их је да им захвали и награди их. Поклонио им је отприлике 25 евра, што је вредност две дневнице.

Привукао га је наслов

Нихад живи у Босни. Након што је једног дана завршио са службом проповедања, видео је како неки човек стоји поред његових кола. Кад га је Нихад поздравио, човек је рекао: „Извините, али видео сам у вашим колима часопис и наслов ’Како бити добар отац‘. Желео бих да га прочитам. Чекам овде око сат времена да неко наиђе. Могу ли га добити?“ Нихаду је било драго да му да часопис и искористи прилику да му сведочи.

Посада танкера добија утеху

Док је један пар у Холандији проповедао у ротердамској луци, наишао је на танкер с морнарима суморних лица. Главни инжењер им је са сузама у очима рекао да су доживели низ проблема, да су замало доживели судар и да брод стално има неке кварове. Зато их је упитао: „Да ли бисте хтели да се помолите за нас?“ Овај брачни пар им је предложио да одрже један охрабрујућ говор на темељу Библије. Када су следећег дана у седам сати поподне дошли с још два пара, посада их је  сместила у командни мост. Окупило се 15 од укупно 16 чланова посаде. Након уводне молитве, један од браће је изнео говор под насловом: „Да ли је Бог одговоран за несреће?“ Посада је могла да прати стихове из Библије, јер су објавитељи донели више Библија и помагали свима да нађу стихове. Након закључне молитве, сви су остали на својим местима и разговарали с браћом. Морнари су се осећали боље и били су захвални. Један од њих је рекао: „Ово је одговор на наше молитве.“ Чланови посаде су узели 20 књига, као и Библије и друге публикације, након чега је капетан објавитељима дао коверту са 200 долара као прилог за литературу.

Молила се за то да може некоме помагати

Ирене која живи у Шведској написала је: „Имам 80 година и због болова не могу да проповедам на подручју. Зато сам молила Јехову за то да могу да помажем некоме кога сам раније посећивала и ко би сада желео да разговара или да га неко посећује.

„Једног дана нам је зазвонио телефон и мој супруг се јавио. Женски глас му је рекао: ’Извините, али ви сте једини којих сам се сетила, па сам зато назвала вас. Да ли би ваша супруга хтела да ме посети како бисмо разговарале о Библији? Проучавала сам пре 15-20 година, али се мој покојни муж противио, па сам престала.‘

„Сећам се да сам посећивала ту жену с једном сестром, која је проучавала с њом. Нисам могла да верујем да се та жена баш мене сетила! Сва срећна, договорила сам се с њом да се видимо. Отада проучавамо Библију сваке седмице. Дошла је на Спомен-свечаност и посебно предавање. Такође  долази на састанке. Сваки дан захваљујем Јехови што је одговорио на моју молитву.“

Чоколада не може у кутију за прилоге

Осмогодишњи Серђо из Италије желео је да увери старешине да је спреман да постане некрштени објавитељ. Једног дана је његов отац, који је мајстор, ишао да поправи браву једном старијем брачном пару. Серђо је пошао с њим и понео два часописа. Он каже: „Док је тата радио, ја сам понудио часописе човеку код ког смо дошли. Он се толико изненадио да је позвао и своју жену да јој их покаже. Затим сам записао њихова имена, адресу и број телефона да бих могао поново да их посетим. Његова жена ми је дала све те информације, као и једну велику чоколаду.“ Неколико дана касније, Серђо је дошао код њих с једним старешином. Позвонио је, и кад је жена отворила, рекао је да је дошао да им да књигу Шта Библија научава. Она ју је радо прихватила и поново му дала чоколаду. „Пошто не могу да убацим чоколаду у кутију за прилоге, појео сам је“, рекао је Серђо и додао: „Старешине су коначно схватиле колико сам желео да постанем некрштени објавитељ.“

Свештеник је желео да сазна више

Симеон је био свештеник у једној цркви у Гуркову, у Бугарској. У том месту нема Сведока. Читајући Библију, схватио је да постоји разлика између онога што пише у њој и онога што научава црква. Док је једног дана путовао возом, добио је неколико наших часописа. Био је одушевљен кад је сазнао да Тројство не постоји, већ да је Јехова прави Бог. Жељан да сазна више о томе, писао је подружници Јеховиних сведока и свим црквама којих се сетио. Само му је једна  црква одговорила тако што му је дала савет да се не узнемирава око „таквих глупости“. За разлику од њих, наша подружница је организовала да га посете два Сведока, која су из Казанлака до њега морала прећи око 35 километара. Они су почели да проучавају Библију са Симеоном и његовом породицом. Њему се веома свидело оно што је сазнавао, тако да је позвао и пријатеље и комшије да дођу. Убрзо је око 25 људи присуствовало његовом проучавању Библије. Након што је први пут дошао да види како то изгледа, један 75-годишњи комшија је са сузама у очима рекао: „За овај  један сат сам разумео више него за 30 година у цркви.“ Састанцима у Гуркову које сваког месеца воде браћа из Казанлака присуствује и до 60 особа, а на Спомен-свечаности је било 79 присутних.

„Молим те, само настави тако“

Ваља, 15-годишња сестра из Украјине, приметила је да једна њена наставница долази у школу у црнини и да су јој очи црвене од суза. Кад је чула да јој је умрла мајка, Ваља је одлучила да јој прочита неколико утешних библијских стихова о ускрсењу. Понела је Библију и две брошуре, Шта се догађа с нама кад умремо? и Кад умре неко кога волите, решивши да јој приђе после часова. Она каже: „Док сам чекала испред њене канцеларије, била сам врло напета, па сам се помолила Јехови да ми помогне.“

Кад је ушла у канцеларију, наставница ју је питала шта жели.

„Хтела сам да вас утешим јер могу да разумем како се осећате. Мени је пре неколико година умро деда.“

Наставница је била дирнута Ваљином бригом. Кроз сузе је рекла да ни њени рођаци ни колеге нису показали тако искрено саосећање. Ваља јој је затим прочитала и објаснила Откривење 21:3, 4, а наставница је прихватила понуђене брошуре и рекла: „Ти си стварно другачија од осталих ученика.“

Ваља је објаснила: „Ја читам Библију и трудим се да живим по њој и да будем послушна родитељима.“

На молбу наставнице, Ваља јој је касније донела Библију и књигу Шта Библија научава.  Наставница је поново захвалила и рекла: „Твоја религија је права и имаш добре родитеље који те уче оном што је исправно. Молим те, само настави тако.“

Позвала је погрешан број

Првог дана обласног конгреса 2011, у Малакаси, у Грчкој, Натали је хтела да позове оца мобилним телефоном да би се договорили у вези са аутобусом који иде до места где се одржавао конгрес. Међутим, позвала је погрешан број и нико се није јавио. Мало касније је особа коју је грешком позвала видела непознат број на свом телефону и позвала да би сазнала ко је то. Међутим, програм је већ почео и она је, уместо да одбије позив, некако успоставила везу, а да то није ни приметила. Тако је човек који је звао могао чути део говора председавајућег и оно што је чуо заинтересовало га је.

Касније је тај човек послао следећу поруку: „Ко сте ви? Да ли сте свештеник?“ Кад се преподневни део програма завршио, Натали је видела поруку и одговорила: „Нисам свештеник. Ја сам Јеховин сведок и тренутно сам на једном нашем конгресу.“

Овај човек је у суботу поново звао и питао да ли је конгрес још увек у току. Наталин отац му је кратко сведочио, након чега је овај човек рекао: „Говор који сам чуо преко телефона је буквално за само неколико минута одговорио на многа питања која су ме мучила.“ Испоставило се да је породица овог човека имала нападе демона, а нису имали представу ко су ти духови нити зашто им се све то дешава. Тај човек је рекао: „Никада раније нисам желео да разговарам с Јеховиним сведоцима,  али сада бих, ако је могуће, хтео да поразговарам с човеком чији сам говор чуо.“

Наравно да је то било могуће. Овај човек је дошао на конгрес у недељу и био је задивљен оним што је видео — лепо обучене породичне људе и срећна лица. Нигде није видео смеће, нико није псовао, нико није пушио. „Нисам могао ни замислити да постоје људи попут вас!“, рекао је. „Као да сам на другој планети.“ Наталин отац га је одвео до канцеларије председавајућег, где је поразговарао с тим братом. Конгресни програм и одговори које је добио на своја питања оставили су снажан утисак на овог човека. Узео је књигу Шта Библија научава, Библију и неколико часописа и договорио се да га посети неко од браће.

• БРОЈ ЗЕМАЉА: 29

• БРОЈ СТАНОВНИКА: 38 495 300

• БРОЈ ОБЈАВИТЕЉА: 94 924

• БРОЈ БИБЛИЈСКИХ СТУДИЈА: 59 431

„Најлепша песма коју сам икад чуо“

На острву Саваи, које припада Самои, типичан дан у школи почиње тако што се сви окупе да би отпевали химну. Међутим, петогодишња Селина и шестогодишњи Левај су с поштовањем објаснили директору да они не могу учествовати у томе јер су Јеховини сведоци. Због тога су могли бити оштро кажњени. Међутим, директор је очигледно мислио да може постидети  децу и тако их навести да попусте, па је рекао: „Добро, ако не можете да певате нашу песму, отпевајте нам неку од ваших песама.“ Селина и Левај су отпевали песму број 111, „Бог ће у живот вратити“, коју су недавно научили током вечери за породично проучавање. Кад су је отпевали, директору су очи биле пуне суза. Рекао им је: „Ово је најлепша песма коју сам икад чуо. Молим вас, отпевајте је још једном.“ Они су то и учинили. Затим им је рекао: „Од сада више нећете певати наше песме, него ваше.“

Целог живота се молио Исусу

Један човек са Фиџија који је био проповедник у тамошњој цркви одлучио је да буде присутан док његов пријатељ проучава Библију. Том приликом је чуо да Исус није Бог. То сазнање је тако снажно утицало на њега да није могао да спава. Видевши колико га је то узнемирило, жена му је рекла: „Немој више ићи да слушаш те људе!“ Међутим, овај проповедник није могао да избаци из главе то што је чуо. Следеће недеље је поново био код пријатеља у време када је он проучавао Библију са Сведоцима. Иако сам проповедник још није проучавао Библију, након неколико дана је отишао у своју цркву и рекао да више не жели да буде њен члан. Рођаци и чланови цркве су били шокирани и веома љути. Тиме што је отишао из цркве напустио је добро плаћени посао. Из Библије је јасно разумео  истину о Исусу, али му је било тешко да се моли Јехови, јер се читав свој живот молио Исусу. Након многих месеци, коначно је могао да се помоли Јехови. Сада преноси другима добру вест и помаже им да упознају и заволе Јехову.

Мала заједница прихвата истину

На острву Макатеа, које се налази у јужном делу Тихог океана, живи само 62 људи. О духовним потребама ових људи брине једна скупштина Јеховиних сведока са Тахитија. Објавитељи путем телефона проучавају Библију с деветоро људи са овог острва. У кућу једног од ових девет особа дође и по 15 људи како би слушали програм састанака који се одржавају на Тахитију. Међу онима који проучавају Библију је и млада жена која је донедавно била стуб своје цркве и очекивало се да ће постати проповедница. Није прошло дуго и она је отишла у своју цркву да би објаснила зашто више неће долазити тамо на службу. Показала је библијске стихове у којима се објашњава зашто жене не смеју поучавати у скупштини. Такође је објаснила улогу Исуса Христа и значај Господове вечере, која треба да се обележава једном годишње, а не сваке недеље. Затим је објаснила да ће само 144 000 људи владати с Христом на небу и да само они треба да узимају хлеб и вино приликом обележавања Христове смрти. Њен пример је подстакао једну другу жену да напусти цркву и сада и она редовно проучава Библију са Сведоцима.

Читава породица је прихватила позив

Двојица старешина са Соломонових острва потрудила су се да позову све неактивне објавитеље на Спомен-свечаност, па су тако посетили и Џошуу, који није био на састанцима још од 1998. Он је с још 20 чланова своје породице пешачио два  сата да би дошао на Спомен-свечаност. Срдачна добродошлица коју су му изразили објавитељи дирнула га је до суза. Многи чланови његове породице су дошли и на специјално предавање, након чега су рекли старешинама да би желели да проучавају Библију. Укупно 15 чланова породице је почело да проучава Библију.

Знао је одговор

Од око 1 000 острва и атола о којима брине подружница на Гуаму, преко 100 је насељено. Међутим, само 13 острва је близу неке скупштине. Будући да многа острва Јеховини сведоци никада нису посетили, браћа су почела да размишљају о томе како да дођу до људи на њима. У априлу 2012, једна група објавитеља је бродићем отишла на  Половат, једно од најудаљенијих острва. Половат је практично изолован од остатка света. Мушкарци носе само платно око бедара, праве кануе и обрађују земљу.

Један од објавитеља је питао једног младог човека на ког је наишао: „Шта се дешава с нама кад умремо?“

„Знам одговор на то питање!“, узвикнуо је острвљанин. Затим је скочио на ноге, узео с полице књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи на чукском језику и отворио садржај. Показао је 8. поглавље под насловом „Шта се догађа код смрти?“, сав срећан што може да објасни шта је сазнао из те књиге.

Међутим, како је он дошао до ње? Објавитељи с главног острва, острва Чук, проповедали су 2009. у лукама и делили књиге Заувек да живиш људима који путују на удаљена острва. Неко ко је ишао на Половат радо је узео кутију с књигама и поделио их острвљанима, међу којима је био овај млади човек.

Пре него што су отишли са острва, браћа су још неколико пута посетила овог човека како би му ојачали веру и показали како да проучава Библију. Такође су му показали како да потражи стихове у Библији и запише главне мисли на маргинама књиге.

Заиста је лепо сазнати да чак и на удаљеним острвима где нема телевизије, радија, новина нити интернета наша литература помаже људима да сазнају истину на свом матерњем језику!

Три метка, три разлога

Када се разбуктао грађански рат на острву Бугенвил, које припада Папуи Новој Гвинеји, Ана је  била некрштени објавитељ и имала је нешто више од 20 година. Она је била у групи од шест одраслих и седморо деце из скупштине Арава, који су 1991. морали да побегну са само неколико ствари и крију се у шикари. Две године су преживљавали у напуштеним кућама, тражећи храну на све могуће начине. Одржавали су састанке, користећи само две књиге које су имали, Анину Библију и књигу Уједињени у обожавању јединог правог Бога. Заједно су се молили, певали наше песме и проповедали онима које су сретали.

Чланови побуњеничке војске су их пронашли и хтели су да се двојица браће из те групе придруже њиховој војсци, али су ипак уважили њихов неутралан став. Један војник је показао Ани три метка и рекао јој: „Ако се не удаш за мене, убићу те!“ Она му је навела три разлога зашто не може да се уда за њега, по један разлог за сваки метак, а на првом месту је било то што Библија каже да Божје слуге треба да се венчају „само у Господу“ (1. Кор. 7:39). Тај човек се окренуо и отишао.

Када је 2012. године чула да у Арави постоји велика потреба за објавитељима, Ана се заједно са својом сарадницом у општој пионирској служби вратила тамо да би помогла у оснивању групе. Када су је питали да ли јој је тешко да се врати тамо где је видела много крвопролића и где се толико напатила, она је одговорила: „Откад сам дошла, осећам само радост. Ништа не може зауставити Јеховино дело, чак ни грађански рат.“