Када је хришћанско свештенство чуло да је Јеховиним сведоцима подарена слобода вероисповести, било је ван себе од беса. Више од 700 утицајних свештеника и лаика из седам протестантских цркава одржало је семинар у Џакарти да би навело владу да поново уведе забрану. Али влада је остала при своме.

Када су се вести о укидању забране пронеле земљом, многи људи су писали подружници с молбом да добију литературу или да неко проучава с њима. На Спомен-свечаности 2003. било је преко 42 000 особа, дупло више од тадашњег броја објавитеља у земљи. Скоро 10 000 људи дошло је на покрајински састанак у Џакарти, а међу њима је био и високи званичник из Министарства вера. Он је био задивљен када је видео да и млади и стари у публици у својим Библијама прате стихове које говорник чита. Уверио је браћу да ће се трудити да оповргне лажи које круже о Јеховиним сведоцима.

Укидање забране значило је да мисионари могу да се врате у земљу. Први који су се вратили били су Јозеф и Херавати Нојхарт * (са Соломонових острва), Еса и Вилхелмина Тархонен (са Тајвана), Рајнер и Феломена Тајхман (са Тајвана) и Бил и Нена Пери (из Јапана). После њих су дошли нови мисионари из Галада и они су распоређени по провинцијама Северна Суматра, Калимантан, Северни Сулавеси и по другим далеким подручјима.

 Подружница је 2005. године организовала разреде за две нове школе. Један од инструктора у Школи за обучавање наименоване браће (сада Школа за објавитеље Краљевства), Џулијанус Бениг, рекао је: „Било је право задовољство помагати полазницима да постану бољи учитељи и говорници, тако да могу дати још већи допринос у нашој организацији.“ Многи који су завршили ову школу сада служе као специјални пионири или путујући надгледници. Већина браће која су похађала први разред Школе за путујуће надгледнике (сада Школа за покрајинске надгледнике и њихове супруге) већ је добила обуку за време забране. Међутим, у новој школи су научили како да извршавају своје задатке сада када имају слободу вероисповести. Пончо Прачојо, који је био у том разреду, каже: „Школа ми је помогла да се више уживљавам у ситуацију других и да одговорније  обављам дужности које имам као покрајински надгледник. Освежила ме је и мотивисала.“

Током 25 година, колико је трајала забрана, већина скупштина у Индонезији одржавала је састанке у приватним домовима. Мало скупштина је могло приуштити градњу Дворане Краљевства, а поред тога било је готово немогуће добити грађевинске дозволе. Пошто су многе скупштине просто бујале, подружница је оформила Одељење за градњу Дворана Краљевства (сада Одељење за пројектовање и градњу).

Једно од првих подручја на ком је спроведен нови програм градње било је острво Ниас, у провинцији Северна Суматра. „Кад смо чули да ћемо добити нову Дворану Краљевства, били смо пресрећни“, рекао је Хаогоаро Геа, дугогодишњи члан скупштине Гунунгситоли. „Подружница је послала седам добровољаца да надгледају пројекат. Дворана је завршена 2001.“ Фаонасоки Лаоли, члан локалног одбора за градњу каже: „Раније смо се састајали у скученим домовима и људи су с ниподаштавањем гледали на нас. Али чим смо изградили Дворану Краљевства, просечан број присутних на састанку је скочио са 20 на 40. За годину дана повећао се за више од 500 процената. Наша дворана је најлепши верски објекат у крају, а људи нас гледају с поштовањем.“

Године 2006, у Бандунгу, у Западној Јави, браћа су почела да траже плац за прву Дворану Краљевства у овом граду. „Требало нам је 12 месеци да нађемо одговарајући плац“, каже Сингап Панџаитан, старешина који је служио у одбору за градњу. „Али да би нам власти дале грађевинску дозволу, морали смо да добијемо сагласност  најмање 60 комшија који нису Јеховини сведоци. Седамдесет шест комшија нас је подржало, укључујући и једну утицајну жену која је у почетку била против нас. Кад је дворана била завршена, позвали смо комшије и градоначелника Бандунга на дан отворених врата. Он је рекао: ’Ваша чиста и уредна дворана треба да служи за пример свим другим црквама.‘“ Ова једноспратна Дворана Краљевства посвећена је 2010. године.

У Индонезији је од 2001. изграђено преко сто Дворана Краљевства, а потребно их је још много више.