Кратак филм Зашто проучавати Свето писмо? преведен је на осам ескимских језика да би се с добром вешћу дошло до свих који живе на подручју подружнице у Канади. У октобру 2014, током десетодневне проповедничке акције у Нунавику у арктичкој области, тај филм је на језику инуктитут био приказан у скоро сваком домаћинству у 14 тамошњих заједница, које обухватају популацију од 12 000 становника.

У септембру 2014, у Јужној Кореји је одржан међународни конгрес на стадиону Сангам у Сеулу. Више од 56 000 присутних уживало је у  програму. Управник стадиона се похвално изразио о понашању Сведока и њиховој међусобној сарадњи. Рекао је: „Сви су се пристојно понашали. Био сам запањен кад сам видео да је стадион очишћен боље него што би га очистило наше особље. Волео бих да и наши запослени имају такав став према послу. Ако желимо да будемо добри верници, треба да се угледамо на Јеховине сведоке.“

У мају 2012, Шведска је одбила захтев Јеховиних сведока да добију пореске олакшице као и друге религиозне организације. Водеће тело је одобрило да се уложи жалба Врховном управном суду.

 Суд је одлучио да пре доношења одлуке одржи једно рочиште. Неколико браће из различитих земаља састали су се у Дворани Краљевства у Стокхолму да би се припремили за могућа питања на суду.

У међувремену, зачуло се звоно на вратима дворане. Један брат је отворио врата и угледао две девојчице од 13 и 14 година. Представиле су се и рекле да праве анкету о Јеховиним сведоцима. Брат се присећа: „Хтео сам да им кажем да дођу неки други пут пошто смо били заузети и нисмо имали времена за овакве упадице.“

Па ипак, брат је одлучио да разговара с њима. Девојчице су имале много питања, од којих су нека била врло конкретна и тицала су се друштвених питања и гласања на изборима. Након разговора, брат се вратио и испричао осталој браћи шта су га девојчице питале и како им је одговорио.

Следећег дана, браћа су била изненађена када је током рочишта Суд постављао многа питања која су поставила и девојчице. Брат који је представљао нашу организацију рекао је: „Био сам веома смирен, иако сам имао разлога за трему јер сам стајао пред најистакнутијим адвокатима. Али био сам сигуран да имамо Јеховину подршку јер нам је претходног дана пружио неопходну обуку.“

Суд је пресудио у нашу корист и наложио да се претходна пресуда преиначи.

Шестогодишњи Кен живи на Хаитију. Био је веома срећан када је сазнао да ће у његовом месту ускоро бити изграђена нова Дворана  Краљевства. Одлучио је да направи кутију за прилоге и да је сакрије у својој соби. Џепарац који је добијао од својих родитеља није трошио у школи, већ га је стављао у кутију. То је чинио савесно све док група за градњу Дворана Краљевства није почела с радом. Тада им је дао своју тајну кутију, у којој је било довољно новца да купе џак пиринча. У наредним данима, Кенов пиринач се користио за припремање ручка за раднике.

Током већег дела прошле године, било је неопходно набавити посебне дозволе за улазак у Сијера Леоне, који је био под карантином услед ширења еболе. На пример, покрајински надгледници су морали да набаве пропуснице за себе и своја возила да би ушли у ово подручје, а исто тако и они који су превозили литературу и пошту. Било је потребно да чланови Одбора за хуманитарну помоћ доставе инфрацрвене термометре, средства за дезинфекцију и храну. За дивно чудо, потребна документација је увек била обезбеђена.

Једно искуство је било посебно охрабрујуће. Браћа су написмено затражила пропуснице за 34 особе и 11 возила, али је било неопходно да се састану с једним генералом да би им одобрио захтев. Двојица браће из подружнице састали су се с њим на дан када је требало да преузму пропуснице. Међутим, захтев се негде загубио. Браћи је речено да га сами потраже међу хрпом осталих захтева, али нису успели. У том тренутку је генерал рекао својој секретарици да затвара канцеларију и да ниједан захтев неће бити  размотрен у наредне две седмице. Браћа су се усрдно помолила Јехови за помоћ. Генерал их је погледао и упитао: „Колико вам пропусница треба?“ Када су му рекли број, устао је са столице и повикао: „То је превише!“

Браћа су објаснила природу нашег дела и како својим хуманитарним залагањем помажемо људима на подручјима где влада ебола. Генерал је застао, погледао у секретарицу и рекао: „Дај им све што траже.“