Библија — надахнута од Бога?

1, 2. Зашто многи поштују Библију, и коју тврдњу износе њени писци?

 НОВА британска енциклопедија назива Библију „вероватно најутицајнијом колекцијом књига у људској историји“. Многи високо цене Библију због њене старости — неки делови написани су пре 3 500 година. Ипак, њен практичан, савремен савет један је од разлога што је дистрибуисано више од три милијарде примерака и што је преведена, у целости или делимично, на скоро две хиљаде језика, чинећи је светским бестселером свих времена.

² Осим тих фактора, од којих сви уливају поштовање према Библији, постоји још једно обележје које ју је учинило тако утицајном и привлачном кроз векове — њена тврдња да је надахнуто откривење Свемоћног Бога. Мојсије, који је саставио Тору (првих пет књига Библије), „написа“ све што му је Бог рекао, што је укључивало извештај о стварању, запис о потопу Нојевог  времена и историју Аврахама и Мојсијевих властитих деловања с Богом (Излазак 24:3, 4). Краљ Давид је рекао: „Дух Господњи преко мене збори, његова је реч на језику моме“ (2. Самуелова 23:2). Други писци Библије износили су сличне тврдње божанског вођства. Сви ти записи заједно сачињавају Божје властито објашњење историје — њено тачно значење, тумачење и коначан исход. Многи различити писци Писама — краљеви, изнајмљени радници, свештеници и други — сви су они радили као секретари у записивању мисли Бога, Аутора Библије и Јемца њених обећања.

3. Шта показује да веровање у Бога и веровање у науку није неспојиво?

³ Пошто Библија тврди да је божанског ауторства, можда је наистакнутије питање за многе повезано са самим постојањем њеног Аутора. Многи потпуно одбацују да Бог постоји. Други, под утиском да су сви разумни људи одбацили идеју о Богу и веровање у Библију, питају: „Зашто научници не верују у Бога?“ Да ли је тај утисак заиста тачан? Чланак у часопису New Scientist рекао је да је „гледиште да већина очекује да су научници неверници... гледиште које је потпуно погрешно“.⁠² Исти чланак извештава да успутне анкете на универзитетима, истраживачким установама и индустријским лабораторијама указују да се „чак осам од сваких 10 научника држи неке религиозне вере или одобрава начела која су ’ненаучна‘“. Зато се не може прецизно рећи да је вера неспојива с науком или научницима. (Види оквир, стране 4 и 5.)

Да ли постоји доказ надахнућа?

4. Које су научне истине пре хиљаде година споменуте у Библији?

⁴ Кад неко дође до закључка да постоји уверљив доказ за постојање Створитеља, још увек остаје питање да ли је он надахнуо људе да запишу његове мисли и намере у Библији. Постоје многи разлози због којих можемо бити сигурни да је то случај, од којих је један њена научна тачност. (Види оквир, страна 6.) На пример, пре више од 3 000 година, Јов је рекао да је Бог „земљу објесио ни на чем“ (Јов 26:7, ДК). Пре око 2 700 година, пророк Исаија је изјавио да Бог „седи над кругом од земље“ (Исаија 40:22). И сада, како су Јов или Исаија могли знати те основне научне истине да је земља обешена у свемиру и да је кугла? Оне су данас добро познате, али ове изјаве су изнесене у време  кад се такве идеје још нису чуле. Зар најразумније објашњење није божанско откривење?

5, 6. Која испуњења пророчанства пружају доказ да су писци Библије били надахнути од Бога?

⁵ Пророчанство, у ствари историја написана пре него што се догоди, можда је главно обележје Библије које потврђује њену тврдњу о божанском надахнућу. На пример, пророк Исаија је прорекао не само то да ће Вавилон уништити Јерусалим и да ће бити заробљена цела јеврејска нација, већ и то да ће с временом персијски генерал Кир освојити Вавилон и ослободити Јевреје из заробљеништва (Исаија 13:17-19; 44:27–45:1). Можеш ли замислити неко средство, осим божанског надахнућа, помоћу кога је, 200 година унапред, Исаија могао успешно прорећи Кирово рођење, његово име и прецизно шта ће он учинити? (Види оквир, страна 7.)

⁶ Нека од најзначајнијих пророчанстава записао је Данијел, пророк који је живео у шестом веку пре н. е. Он је прорекао не само пад Вавилона под Медијанце и Персијанце, већ је такође прорекао догађаје далеко иза свог времена, у далекој будућности. На пример, Данијелово пророчанство прорекло је успон Грчке као светског царства под Александром Великим (336-323 пре н. е.), поделу Александровог царства између његова четири генерала након његове преране смрти и успон Римског царства, с његовом страшном војном силом (први век пре н. е.; Данијел 7:6; 8:21, 22). Данас су сви ти догађаји неоспорне историјске чињенице.

7, 8. (а) На који начин неки оптужују библијска пророчанства? (б) Шта доказује да оптужба о превари нема чврсте темеље?

⁷ Зато што су библијска пророчанства тако тачна, критичари су их означили као обмане, то јест, историју написану након дела и прерушену у пророчанство. Али, како неко може разумно тврдити да би се јеврејски свештеници усудили измислити неко пророчанство? И зашто би они измишљали пророчанства која садрже најтеже могуће критике против њих самих? (Исаија 56:10, 11; Јеремија 8:10; Софонија 3:4). Поред тога, како је цела писмена нација, поучена и образована Библијом као својим светим текстом, могла да буде заведена таквом варком? (Деутероном 6:4-9).

⁸ Како се било каква превара може повезати с нестајањем целих цивилизација, као што су Едом и Вавилон, кад су се те ствари одиграле много векова након комплетирања  Хебрејских писама? (Исаија 13:20-22; Јеремија 49:17, 18). Чак и ако неко тврди да та пророчанства нису написана у временском периоду самих пророка, она су још увек била записана пре трећег века пре н. е., јер су до тада већ била преведена на грчки у Септуагинти. Исто тако, Свици с Мртвог мора (који укључују делове свих пророчанских библијских књига) датирани су у други и први век пре н. е. Као што је познато, многа пророчанства испунила су се тек након тог времена.

Да ли је Библија пуна противречја?

9-12. (а) Зашто неки кажу да Библија противречи сама себи? (б) Како се могу решити нека „противречја“?

⁹ Али, неки приговарају: ’Библија је пуна противречја и неслагања.‘ Веома често, они који износе ту тврдњу нису лично истражили ту ствар већ су само чули наводни пример или два од других. У стварности, већина тобожњих неслагања може се лако решити ако се има на уму да су писци Библије често сажимали своју тему у неколико речи. Један пример тога налази се у извештају о стварању. Упоређујући Постање 1:1, 3 с Постањем 1:14-16, многи су питали како може бити да је Бог ’створио‘ светлила четвртог дана стварања кад је светло — очигледно од тих истих светлила — долазило до Земље првог стваралачког дана. У том случају хебрејски писац је искључио потребу за дугим објашњењима тиме што је пажљиво изабрао речи. Запази да стихови 14-16 говоре ’начинити‘ (NW) насупрот ’створити‘ у Постању 1:1 и „светлила“ насупрот ’светлости‘ у Постању 1:3. То указује да су четвртог стваралачког дана сунце и месец, који су већ постојали, постали јасно видљиви кроз густу атмосферу Земље. a

¹⁰ Родословни пописи такође су проузроковали извесну забуну. На пример, Езра набраја 23 имена у свом свештеничком родословљу у 1. Летописа 6:3-14 али набраја  само 16 имена за исти период кад даје своје властито родословље у Езри 7:1-5. То није неслагање, већ једноставно сажимање. Поред тога, у складу с пишчевом намером у записивању догађаја, он је истицао, умањивао, укључивао или изостављао детаље које је други писац Библије изразио на другачији начин у записивању тог истог догађаја. То нису противречја већ, уместо тога, различити извештаји који одражавају пишчево гледиште и који имају на уму читаоце. b

¹¹ Често се наизгледне недоследности могу решити ако једноставно погледамо контекст. На пример, често се чује питање: „Где је Каин нашао жену?“, што истиче веровање да то открива неслагање у библијском извештају. Претпоставља се да су Адам и Ева имали само два сина, Каина и Авеља. Та потешкоћа може се лако решити ако се чита даље. Постање 5:4 каже: „Дани Адамови после Сетова рођења беху осам стотина година; и он роди синове и кћери.“ Тако се Каин оженио једном од својих сестара или можда рођаком, што је било у потпуном складу с Божјом првобитном намером за проширење људске расе (Постање 1:28).

¹² Очигледно постоје многи детаљи људске историје који нису записани као део Божанског Записа. Али, укључен је сваки потребан детаљ, како за оне који су их први читали тако и за нас данас, тако да нам није тешко или немогуће да то читамо.

Да ли треба да је разумеју само научници?

13-15. (а) Зашто неки верују да је Библија претешка да је разумемо? (б) Како знамо да је Бог намеравао да његова Реч буде разумљива?

¹³ Да ли си се икада питао: „Зашто има тако много конфликтних тумачења Библије?“ Кад чују да религиозни ауторитети противрече  једни другима, неки искрени људи се збуне и обесхрабре. Закључак до кога многи долазе је тај да је Библија нејасна и противречна. Као резултат, многи потпуно одбацују Библију, верујући да је претешка за читање и разумевање. Други, кад се суоче с тим великим мноштвом религиозног тумачења, нису спремни да предузму озбиљно истраживање Писама. Неки кажу: „Учени људи су годинама проучавали у религиозним богословијама. Како могу имати било који темељ за сумњу у оно што они уче?“ Али, да ли Бог тако гледа на те ствари?

¹⁴ Кад је Бог нацији Израел дао Закон, он није указао да им даје систем обожавања који не би могли разумети, који се морао препустити у руке теолошких мудраца или „научника“. Бог је преко Мојсија, у Деутероному 30:11, 14, објавио: ’Ова заповест коју ти ја данас прописујем, нити је изнад снаге твоје, нити преко домашаја твога. Него ти је она сасвим близу, у устима твојим и у срцу твоме, да је извршиш.‘ Целој нацији, не само вођама, било је речено: „Ове заповести које ти ја данас дајем држи у срцу своме. Објаснићеш их синовима својим, и говорићеш о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, кад лежиш и устајеш“ (Деутероном 6:6, 7). Божје заповести, све записане, биле су довољно јасне за целу нацију, како за родитеље тако и за децу, да би их могли следити. c

¹⁵ Све до Исаијиног времена, религиозне вође су навукле Божју осуду тиме што су присвајале право да додају Божјим законима и да их тумаче. Пророк Исаија је писао: „Кад се овај народ мени приближује он ме устима и уснама поштује али срце његово далеко је од мене, а страх којим ме се боји заповест је само људскога предања“ (Исаија 29:13). Њихово обожавање постало је човечја заповест, не Божја (Деутероном 4:2). Противречне су биле те ’заповести људске‘, њихова властита тумачења и објашњења. Божје речи нису биле противречне. Исти је случај и данас.

Постоји ли икакав библијски темељ за усмену Тору?

16, 17. (а) Шта неки верују с обзиром на усмени закон? (б) На шта Библија указује с обзиром на усмени закон?

¹⁶ Неки верују да је Мојсије поред „Писане Торе“ примио „Усмену Тору“. Према том веровању, Бог је наредио да се одређене заповести не запишу већ да се преносе усменим путем из нараштаја у нараштај, чиме би биле сачуване само усменом традицијом. (Види оквир, страна 10.) Међутим, библијски извештај јасно показује да Мојсију никад није било заповеђено да пренесе неки усмени закон. Излазак 24:3, 4 нам говори: „Мојсије дође и каза народу све речи Господње и све законе. И цео народ одговори у један глас: Чинићемо све што је Господ казао.“ Мојсије је тада ’написао све речи Господње‘. Надаље, у Изласку 34:27 речено нам је: „Господ рече Мојсију: Напиши те речи, јер тим речима закључујем савез с тобом и с Израелом“. Неписани усмени закон није имао места у савезу који је Бог склопио с Израелом. (Види оквир, страна 8.) Нигде у  Библији не спомиње се постојање неког усменог закона. d Што је још важније, учења усменог закона противрече Писмима, повећавајући погрешан утисак да Библија противречи сама себи. (Види оквир, страна 22.) Али, за ту забуну одговоран је човек, а не Бог (Исаија 29:13). (Види оквире, стране 20, 21.)

¹⁷ Насупрот противречним тумачењима човека, сама Библија је јасна и поуздана. Бог нам је у својој Речи обезбедио обилне доказе да мирољубиви свет предвиђен у Исаији 2:2-4 није само сан већ предстојећа стварност. То ће остварити нико други до сам Бог, Бог пророчанства, Бог Библије.

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

[Оквир на странама 4, 5]

ЕВОЛУЦИЈА — ЧИЊЕНИЦА?

ИЗВЕШТАЈ Постања о стварању наводи да су све живе ствари створене „по врстама својим“, или темељним групама (Постање 1:12, 24, 25). Унапређујући своју теорију, многи еволуционисти ругају се библијском извештају. Али постоји ли икакав доказ да се нека нова врста икада појавила због укрштања или мутација? e Од најранијих записа до данас, пси су још увек пси, а мачке су и даље мачке. Чак су и бубашвабе, нађене међу најранијим фосилним инсектима, практично идентичне данашњим.

Заиста, какве су доказе пружили научни кругови у више од стотину година интензивног истраживања од Дарвиновог Постанка врста? f До којих су закључака дошли неки стручњаци?

ФОСИЛНИ ЗАПИС: Неки фосилно сведочанство називају ’врховним апелационим судом‘ зато што је то једина аутентична историја живота до које наука може да дође. Шта оно показује?

Професор природне науке Џон Мур (John Moore) известио је о резултатима обимне студије коју је начинило Геолошко друштво Лондона и Палеонтолошко удружење Енглеске. „Неких 120 научника, сви специјалисти, припремило је 30 поглавља у импресивном делу од преко 800 страна да би приказали фосилни запис биљака и животиња... Сви главни облици или врсте биљака и животиња приказани су како имају одвојену и различиту историју од свих других облика или врста! Групе и биљака и животиња појављују се изненада у фосилном запису... Нема трага заједничком претку, још мање везе с било којим рептилом, наводним претком“ (Should Evolution Be Taught, 1970, стране 9, 14).

ДА ЛИ СУ МУТАЦИЈЕ МОГЛЕ ПРОУЗРОКОВАТИ ЕВОЛУЦИЈУ? Због штетне природе мутација, Encyclopedia Americana признаје: „Чињеница да је већина мутација штетна за организам тешко се може довести у склад с гледиштем да је мутација извор сировина за еволуцију. Заиста, мутације приказане у биолошким уџбеницима колекција су наказа и монструма, а мутација изгледа да је уништавајући уместо изграђујући процес“ (1977, том 10, страна 742).

КАКО ЈЕ С ЧОВЕКОЛИКИМ МАЈМУНОМ? Science Digest је изјавио: „Вредна пажње је чињеница да би се сви физички докази које поседујемо за еволуцију човека могли још увек сместити у само један мртвачки ковчег, и још би остало места!... Данашњи су се мајмуни, на пример, изгледа појавили ниоткуд. Немају своје јуче, без фосилног су трага. А и тачно порекло савременог човека — усправног, голог, с оруђем, великим мозгом — јесте, ако желимо бити поштени, једнако загонетна ствар“ (мај 1982, страна 44).

ТЕОРИЈА У КРИЗИ: Запази следеће коментаре Мајкла Дентона (Michael Denton), молекуларног биолога, како су цитирани из његове књиге Evolution: A Theory in Crisis:

„Нема сумње да Дарвин није имао ни приближно довољно доказа да постави своју теорију еволуције... Његова општа теорија, да је цели живот на Земљи постао и еволуирао постепеним узастопним акумулацијама случајних мутација, још увек је, као што је била у Дарвиново време, високо спекулативна хипотеза, у потпуности без директне чињеничне подршке и веома далеко од те очигледне аксиоме у коју би њени најагресивнији заступници желели да верујемо... Неко би могао очекивати да је теорија од тако велике важности, теорија која је практично променила свет, нешто више од метафизике, нешто више од мита“ (издање 1986, стране 69, 77, 358).

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

„У ПОЧЕТКУ СТВОРИ БОГ...“

„... НЕБО И ЗЕМЉУ“ (Постање 1:1). Већина данашњих научника слаже се да је свемир имао почетак. Астроном Роберт Џестро (Robert Jastrow) писао је: „Сада увиђамо како нас астрономски докази доводе до библијског гледишта о пореклу света. Детаљи се разликују, али битни елементи астрономских и библијских извештаја из Постања једнаки су: ланац догађаја који је довео до човека започео је изненада и нагло у одређеном временском тренутку, у бљеску светлости и енергије“ (God and the Astronomers, 1978, страна 14).

’.... ЖИВЕ ЖИВОТИЊЕ‘ (Постање 1:20). Физичар Х. С. Липсон (H. S. Lipson), свестан неслагања у вези са спонтаним пореклом живота, рекао је: „Једино прихватљиво објашњење је стварање. Знам да је то за физичаре анатема, као што је заиста и за мене, али не смемо да одбацимо неку теорију која нам се не свиђа ако је експериментални докази подупиру“ (Physics Bulletin, година XXXI, 1980, страна 138).

Чак и ако су неслагања против тога, зар се није спонтани настанак живота на неки начин ипак могао догодити? Физичар и астроном Фред Хојл (Fred Hoyle) каже: „Не постоји никакав траг објективног доказа који подупире хипотезу да је живот почео у органској супи овде на Земљи.“ Он такође наводи: „Док биохемичари откривају све више и више о страхопоштовања вредној сложености живота, очигледно је да су шансе у вези с његовим случајним настанком тако сићушне да се могу потпуно искључити. Живот није могао настати случајно.“ Хојл додаје: „Биолози се упуштају у неосноване фантазије да би побили оно што је потпуно очигледно, да се 200 000 ланаца аминокиселина, а тиме и живот, није појавило случајно.“ У ствари, он пита: ’Како је случајно спајање хемикалија у органском муљу могло произвести 2 000 ензима неопходних за живот?‘ Он каже да је та могућност један на 10⁠^40 000, или „исто као и шанса да се непрекидно баци 50 000 шестица са исправном коцком!“ (The Intelligent Universe, Ф. Хојл, 1983, стране 11, 12, 17, 23). Он додаје: „Кад човек не би имао предрасуде друштвеног веровања или научног одгоја у вези са убеђењем у [спонтани] постанак живота на Земљи, само ово једноставно прорачунавање указивало би му да та замисао уопште не долази у обзир“ (Evolution From Space, Фред Хојл и Чандра Викрамсинге (Chandra Wickramasinghe)).

 [Оквир на 7. страни]

БОГ — ’ОНАЈ КОЈИ ОТКРИВА ТАЈНЕ‘ КРОЗ ПРОРОЧАНСТВО

КАД је говорио једном древном краљу, пророк Данијел је рекао: „Оно што краљ иште то је тајна коју ни мудраци, ни звездари, ни врачи, ни гатари не могу казати краљу. Али има на небу Бог који открива тајне“ (Данијел 2:27, 28). Постоје ли докази да је Бог заиста Онај који открива тајне кроз пророчанство? Следе неки примери.

Пад Вавилона: „Овако говори Господ помазанику своме Киру, кога за десницу држи да обори пред њим народе и распаше краљеве, да се пред њим отварају врата, да не буду више затворена“ (Исаија 45:1, проречено око 732. пре н. е.). (Види такође Јеремија 50:35-38; 51:30-32, проречено пре 625. пре н. е.).

Испуњење — 539. пре н. е.: Историчари Херодот и Ксенофон говоре да је Кир Персијски скренуо воде Еуфрата, које су текле кроз центар Вавилона, и да је послао своје снаге у речно корито, ухватио вавилонске стражаре неспремне и заузео град у једној ноћи. Чак и с том стратегијом, Кир не би могао ући у град да капије на обалама Еуфрата које су водиле у град нису биле безбрижно остављене отворене. ’Врата нису била затворена‘, баш као што је пророчанство предсказало.

Судбина Тира: „Овако говори Господ, Вечни: Гле, гневан сам на те, Тире! Подигнућу на те велике народе као што море велике валове подиже... Ја ћу омести прашину њихову и од њега ћу голи камен учинити... и камење твоје и дрва твоја и прах твој у воду ће се бацити“ (Езекјел 26:3, 4, 12, проречено око 613. пре н. е.).

Испуњење — 332. пре н. е.: Александар Велики изградио је мост од земље, или насип, од копна до острвског дела Тира (0,8 километара од обале) како би његови војници могли марширати преко њега и напасти острвски град. Америчка енциклопедија извештава: „Рушевинама копненог дела града, који је разорио, изградио је велики насип године 332. спојивши тако острво с копном.“ Након релативно кратке опсаде, острвски град био је уништен, а Езекијелово пророчанство испунило се у свим својим детаљима. Чак су и ’камење и дрва и прах‘ старог Тира (копненог дела града) били ’бачени у воду‘.

Уништење Јерусалима: „Тада Исаија рече Езехији: Слушај реч Господа над војскама. Ево доћи ће време кад ће се однети у Бабилон све што има у дому твоме, и што су сабрали оци твоји до данас. Ништа неће остати“ (Исаија 39:5, 6, проречено око 732. пре н. е.; види такође Исаија 24:1-3; 47:6).

Пророк Јеремија је објавио: „Ево ја ћу... [довести Вавилонце] на ту земљу и на становнике њене... Сва ће та земља бити пустош и чудо, и ти ће народи служити седамдесет година краљу Бабилонскоме“ (Јеремија 25:9, 11, проречено пре 625. пре н. е.).

Испуњење — 607. пре н. е. (586. пре н. е. према већини световних хронологија): Вавилон је уништио Јерусалим након опсаде која је трајала једну и по годину. Град и храм били су разорени, а Јевреји одведени у Вавилон (2. Летописа 36:6, 7, 12, 13, 17-21). Цела нација остала је у заробљеништву 70 година, као што је Јеремија прорекао. Њихово чудесно ослобођење године 537. пре н. е. од стране Кира Великог, који је освојио Вавилон, испунило је пророчанство Исаије, који га је споменуо по имену (Исаија 44:24-28). Пророк Данијел је у заробљеништву у Вавилону израчунао тачно време тог ослобођења свог народа, темељећи свој закључак на Јеремијином пророчанству (Данијел 9:1, 2).

[Оквир на 8. страни]

ГДЕ ЈЕ БИО УСМЕНИ ЗАКОН...

... кад је Мојсије целој нацији Израел поновио све Божје заповести? Нација се тада сложила да ће извршити оно што је он поновио, а Мојсије је затим ’написао све речи Господње‘ (Излазак 24:3, 4, наглашено од нас).

... кад је Јошуа окупио нацију Израел након уласка у Обећану земљу и прочитао им још једном све речи за које су се сложили да ће их извршити? „Не би ни једне речи од свега што је Мојсије написао, коју Јошуа не прочита пред целим збором Израеловим“ (Јошуа 8:35, наглашено од нас).

... кад је у време краља Јосије пронађена изгубљена ’књига Мојсијевог закона‘ док се реновирао храм? Кад је чуо садржај који му је прочитан, Јосија је раздерао своју одећу у тузи, свестан да Закон генерацијама није извршаван у складу с оним што је било написано. Тада је начинио припреме да се прослави празник Пасхе, који се није исправно славио током целог периода краљева и судија пре њега. Где је био ’верно пренесени‘ усмени закон у тим стотинама година? Да је постојао, такве информације се никад не би заборавиле. Само је тачно сачуван писмени запис омогућио тој нацији да се врати исправном вршењу Божје воље (2. Краљевима 22:8–23:25).

... кад је пророк Јеремија објавио: „Јер од малог па до великога сви се на лакомство даше, и пророк и свештеник сви су варалице“? (Јеремија 6:13). Кроз већи део историје нације Израел, такво је било духовно стање националних вођа, посебно свештеника, који су били одговорни да поучавају Закону (Малахија 2:7, 8). Писани записи говоре сами за себе, али да ли се за верно сачување неке усмене традиције могло ослонити на људе који су били тако неверни?

... Током више од хиљаду година записивања Хебрејских писама? Од Мојсија до Малахије, нигде се не спомиње постојање таквог усменог закона. Тек стотинама година касније, у периоду рабина, кад су се сукобљавајуће религиозне секте бориле за контролу и ауторитет над јеврејском нацијом, налазимо да се спомиње тај концепт. Зар те стотине година тишине у вези с том темом и сведочанство надахнутог Писма не негирају тврдњу да је икада постојао такав надахнути усмени закон?

[Оквир⁄Слика на 9. страни]

СВИЦИ С МРТВОГ МОРА

Датирани пре наше ере, они откривају тачност преношења библијског текста кроз векове. Они такође потврђују да су пророчанства записана пре свог испуњења

 [Оквир на 10. страни]

ДА ЛИ ТОРА ИМА „СЕДАМДЕСЕТ ЛИЦА“?

ДАНАС у Израелу није неуобичајено чути да људи цитирају добро познати јеврејски израз — „Тора има седамдесет лица“ — што показује да верују како се Писма могу тумачити на много различитих, чак противречних, начина. То се сматра тачним како с обзиром на писани Закон тако и с обзиром на такозвани усмени закон. The Encyclopedia of Judaism коментарише: „Усмени Закон није дефинитиван кодекс; он укључује многа различита и чак конфликтна мишљења. С обзиром на њих мудраци су рекли: ’Све су то речи живог Бога.‘“ Међутим, да ли је разумно веровати да би Бог надахнуо конфликтна и подељена мишљења? Како је дошло до прихватања тих противречја?

Кроз цели период у ком су записивана Хебрејска писма (око 1513. до око 443. пре н. е.), Божји именовани представници разјашњавали су спорне ствари, с тим да их је веома често подупирао сам Бог испољавањем божанске моћи или испуњавањем пророчанстава која им је дао да их изговоре (Излазак 28:30; Бројеви 16:1-50; 27:18-21; Деутероном 18:20-22). Ако је неко у то време научавао противречна објашњења и тумачења, на њега се гледало, не као на научника, већ као на отпадника. Бог је упозорио целу нацију: „Држаћете и извршићете све оно што сам вам заповедио: Нећете томе ништа додавати ни од тога одузимати“ (Деутероном 12:32).

Међутим, с временом је у размишљању нације Израел дошло до темељне промене. Фарисеји, који су постали истакнути у јудаизму током првог века н. е., заложили су се за учење „Усмене Торе“, које су развили два века раније. Они су научавали да је Бог, осим што је нацији Израел код планине Синај дао писани Закон, такође у исто време пренео усмени закон. Према том веровању, тај надахнути усмени закон тумачио је и разјашњавао детаље писаног Закона, детаље које је Бог намерно рекао Мојсију да их не запише. Усмени закон се није смео записивати, већ је требало да се преноси само усменом речи, од учитеља на ученика, из генерације у генерацију. Тако је он дао посебан ауторитет фарисејима, који су себе сматрали чуварима те усмене традиције. g

Након уништења другог храма године 70 н. е., фарисејско гледиште је преовладало, а јудаизам је постао облик религије којом су доминирали рабини, нешто чега раније није било. h С новим истакнутим положајем који је дат рабинима уместо свештеницима или пророцима, усмени закон је постао нова централна тема јудаизма. Као што The Encyclopedia of Judaism наводи: „Усмена Тора почела се сматрати важнијом од Писане Торе пошто је објашњење и разумевање ове друге зависило од прве“ (1989, страна 710).

Како су рабини стицали углед и како су се традиције умножавале, укинута је забрана записивања тог усменог закона. У другој половини другог и на почетку трећег века наше ере, Јуда Ханаси (135-219. н. е.) систематски је записао те рабинске усмене традиције у делу названом Мишна. Додаци начињени касније названи су Тосефта. Рабини су, опет, увидели потребу да дају коментаре на Мишну, а та тумачења усмене традиције постала су темељ за обимну колекцију књига названу Гемара (састављену од трећег до петог века н. е.). Та дела су заједно постала позната као Талмуд. Коментари о свим тим рабинским мишљењима настављају се до нашег времена. Пошто је немогуће ускладити сва та гледишта која се веома разликују, зар изненађује што су многи спремни да виде „седамдесет лица Торе“?

[Фусноте]